Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никодим'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преподобни Никодим Светогорац родио се 1749. године на кикладском острву Наксос. Његови родитељи Антонија и Анастасије Каливурси били су побожни људи. При крштењу надјенули су му име Никола. Више образовање добио је у малоазијском граду Смирни, гдје је свршио богословске науке и учио стране језике. Учестала угњетавања хришћана у Измиру, приморавају га да се врати на родни Наксос. Тамошњи митрополит Антим узима га за секретара. Привучен описима неколико монаха, Никола 1775. године одлази на Свету гору. У манастиру Дионисијат прима монашки постриг с именом Никодим. Живио је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преминуо је 1808. године и покопан је у келији Скуртеон у Кареји. Глава преподобног Никодима чува се у Кареји, а остатак моштију у Манастиру светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица. Преподобни Никодим прибројен је светитељима указом цариградског патријарха Атинагоре 31. маја 1955. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih?month=07&page=2
  2. Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабратом свештене светогорске обитељи манастира Светог Павла. У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, старац је говорио о значају правилног поимања мисије Цркве, о значају Пресвете Богородице, како за Свету Гору, тако и васколики живот у Цркви. Поред тога, један од најпоштованијих светогорских стараца говорио је о савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, указујући да је сваки вид искушења и тешкоће плод нашег малаксавања у вери, с тога је старац Никодим поучио да смо призвани да свакога тренутка живимо аутентичним хришћанским животом, који подразумева да васколики свој живот предамо Христу Богу. Ризница литургијског богословља и живота: Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабра...
  3. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  4. Тројица владика пострадалима пружили ријечи охрабрења и утјехе, а са свештеницима договорили расподјелу мобилних кућица. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и епископи горњокарловачки Герасим и далматински Никодим, у пратњи свештеника и ђакона, посјетили су у суботу, 2. jануара, мјеста пострадала у земљотресу који је погодио Хрватску. Владике су у Петрињи, гдје их је дочекао свештеник Саша Умићевић, обишли зграду парохијског дома која је толико пострадала да је данас морала бити срушена. Затим су посјетили и мјесто на коме је смртно страдала дјевојчица Лаура Цвијић, гдје су одали почаст и помолили се за покој њене, али и за душе осталих жртава земљотреса. На улици разорене Петриње епископи су се сусрели и разговарали и са градоначелником Даринком Думбовићем. У наставку обиласка крајева погођених земљотресом посјетили су оштећени манастир Комоговину и цркву Покрова Пресвете Богородице у селу Меченчани. У Мајским Пољанама, селу које се нашло у епицентру стихијске несреће, обишли су разорени храм Васкрсења Господњег и неколико породица које су изгубиле своје домове. Тројица владика су посјетили и оштећени храм Рођења Пресвете Богородице у Глини и свештеника Горана Каламанду, чији ће парохијски дом, због оштећења, морати бити срушен. Епископи су страдалима у земљотресу пружили речи утехе и охрабрења, а са локалним свештеницима договорили расподјелу материјалне помоћи у виду 30 мобилних кућица. Донацију за кућице, које ће бити допремљене у наредних неколико дана, је обезбиједила Митрополија загребачко-љубљанска уз помоћ Града Београда. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
  6. Епископ далматински г. Никодим јутрос је посјетио Цетињски манастир и поклонио се руци Светог Јована Крститеља, Светом Петру Цетињском и честици Часног Крста Господњега. Поздрављајући госта, Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да су сви његови претходници долазили на Цетиње. “А имали смо и митрополите из Далмације. Добродошао си овдје и донио крст распете Епархије далматинске да и нама мало помогнеш у ношењу овдашњег крста. Увијек си добродошао и нека Господ благослови твоје путеве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Никодим је рекао да му је велика радост што је на Цетињу. “Осјетио сам поптребу да вас видим, због страдања које имате сада, у ово наше, савремено доба када се то не би требало дешавати, с обзиром на људска права и све тековине савременога света. Али ми смо у овим штурим крајевима пуним камена увек били страдална Црква.И Црква може да буде највише, и да покаже то што јесте, управо када је страдање и када се налази на крсту и распећу”, рекао је Епископ далматински. Додао је да Црква тада највише даје допринос спасењу овога свијета и свију нас. “Из тог разлога сам и хтео да дођем да вас видим. А као што и сами рекосте, сви моји претходници били су везани за ове крајеве. И ова Митрополија и њен свештени трон су на разне начине помагали и оне тамо у Далмацији”, рекао је између осталог Владика далматински г. Никодим. Ово је прва посјета Преосвећеног Владике Никодима Цетињском манастиру, од његове хоротоније у чин Епископа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Предивно је и пречудно Еванђеље Христово и Православна вера наша хришћанска. Јер еванђелска вера Православна спасава подједнако све људе и народе и сједињује их у једну заједницу Тела Христовог, које је Црква Православна, стуб и тврђава Истине. И у тој заједници Духа Светога у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема Грка ни Србина, нема Србина ни Румуна, него су сви једно у Христу Исусу. Најбољи пример тога је овај свети човек Божји, о коме је овде реч. Јер овај свети Никодим беше Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност, којима себе и друге вечно украси у Грчкој, Србији и Румунији. Преподобни отац наш Никодим беше родом из средишних крајева Македоније,[1] рођен од оца Грка и мајке Српкиње.[2] Од ране младости одгајен је у побожности и честитости, и вредно учаше књиге, јер беше врло даровит. Особито изучавајући божанску науку Светог Писма и свето учење Православнога богословља, он заволе свом душом монашкм живот и мољаше се Богу да га удостоји монашког звања и чина. Бог услиша његове молбе, и посла му неке монахе из Српског манастира са Атонске Горе, те свети младић са њима отиде на Свету Гору и тамо се замонаши. У монашком живљењу преподобни Никодим прође све положене подвиге и удостоји се и ђаконског и презвитерског чина. По смрти игумана тамошњега манастира, преподобни Никодим би изабран за игумана, јер беше украшен сваком богоугодном врлином и сваким људским и божанским знањем. Знање овог Светитеља огледало се и у томе што је он одлично знао српски и грчки језик, и могао је дивно да говори и преводи на оба ова језика. Био је пријатељ са многим истакнутим људима тога времена (а то је било у четрнаестом веку), као што су били: дивни старац Исаија Светогорац, свети кнез Српски Лазар, патријарх Јевтимије Трновски и многи други. Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу на далеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време. Потом, по откривењу Божјем, он пређе реку Дунав и настани се у крајевима Угровлашким (у северинском Банату, близу данашњег града Тур-Северина у Румунији). Са њим пође и известан број монаха и јеромонаха, и када тамо стигоше би основан преподобним Никодимом дивни манастир Водица (на реци Водици) и посвећен Светом Антонију. Ово би за време Влашког господара Владислава-Влајка Воде (то јест Војводе, који је владао од 1364. до 1377. године). Војвода Влајко потврди самовласност манастира Водице својом владарском повељом (године 1374.). Подизање овог манастира потпомаже и Српски владар Св. кнез Лазар, који веома љубљаше Светог Никодима. Ускоро затим, када Св. кнез Лазар и Српски патријарх, ради измирења Српске и Цариградеке патријаршије, послаше у Цариград групу монаха из Свете Горе, на челу са свечесним Старцем Исаијом (1375. године), у ту групу би позван и укључен и преподобни Никодим Грчић, као добар зналац српског и грчког језика и као мудар тумач и дипломата. О томе овако пише у Житију Старца Исаије (које се чува у Хиладнару): „Узе са собом (Исаија) и Никодима, мужа часна и освећена, силна у књигама, и још силнијег у мудрости и речима и одговорима; пореклом Грка, који у Унгровлашкој земљи подиже два велика и часна манастира. Он силом и помоћју Светога Духа сакупи тамо велика мноштва монашког општежића, који на тој земљи сија као светла звезда сваком духовном врлином". О благополучном завршетку овог светог дела око помирења двеју Патријаршија говори се опширно у Житију Св. кнеза Лазара (под 15. јуном). Преподобни Никодим подиже у Влашкој и велики манастир Тисман (на истоименој реци) и посвети га Пресветој Богородици. У томе га помогоше Влашки војвода Раду I (1377—1384. г.) и Српски кнез Св. Лазар, који подари манастиру Тисману многа села. Преподобни је подигао и још неколико цркава и манастира у Румунској земљи (цркве Вратну и Монастирицу, и манастир Прислоп), и ови су манастири постали духовни расадници монаштва и духовног живота не само у Влашкој, него и у Молдавији и осталим Румунским крајевима. Зато православни Румунски народ од самог почетка поштује Светог Никодима као свога просветитеља, и назива га благодатним именом Освећени. Преподобни Никодим мирно почину у Господу 26. децембра 1406. године и би чесно погребен у свом манастиру Тисману. Тропар, гл. 1. Рођењем од Дјеве, Началнику пастира, следио си, оче наш Никодиме. Постом, бдењем и молитвама, постао си становник Неба, исцељујући душе оних који ти притичу с вером. Зато кличемо: Слава Ономе Који те је прославио и моћ дао, и кроз тебе даје исцељења. Кондак, гл. 8. Као нашем заштитнику у многим невољама и опасностима, узносимо ти благодарност, ми синови твоји. Но пошто си многомилостив и хитар помоћник онима који с вером долазе к теби, ослободи нас, молитвама твојим, од свих невоља и напада злог духа, да би ти клицали: Радуј се, велики чудотворче, преподобни оче наш Никодиме! Свети Никодим Тисмански WWW.CRKVA.SE Житије светог Никодима Тисманског
  8. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, примио је 9. септембра 2019. године у посету пријатеља и познаника из студенстких дана светогорца - монаха Никодима, сабрата манастира Светога Павла испод самог Атоса. У пратњи оца Никодима био је монах Саво Бундало из Митрополије загребачко-љубљанске. После пријема и разговора у палати митрополије Високопреосвећени је свог драгог пријатеља и госта повео у обилазак Саборне цркве и сарајевске Старе цркве. Извор: Инфо служба СПЦ
  9. У уторак 10. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини старца Никодима из светогорског манастира Светог Павла. У пратњи старца су били монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У срдачном разговору Епископ Фотије је упознао старца Никодима са историјатом Епархије зворничко-тузланске као и манастира који јој припадају. Старац Никодим је посебно био заинтересован за мисијску дјелатност у нашој епархији која се развија кроз нашу издавачку кућу ''Синај'', а Епископ Фотије је старцу на молитвено сјећање поклонио капитално издање Детлачког евхологиона и икону Светог Јована Златоустог. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Данас је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици посјетио Старац Никодим из манастира Светог Апостола Павла на Светој Гори. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, на стјеновитој тераси у самом подножју Атоса - Свете Горе, на југозападном дијелу полуострва, између Дионисијата и скита Свете Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла из којег нам и долази старац Никодим, - Αγίου Παύλου (посвећен Сретењу Господњем, које се прославља 2/15. фебруара) - а који је готово четири вијека, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII вијека био српски. И задужбина српске господе, прије свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Старац Никодим је у посјети нашој Светој Цркви, а борави ових дана као гост Митрополије црногорско-приморске. Он је при обиласку светиња широм Митрополије дошао и у Саборни храм, гдје га је дочекало свештенство: протојереј-ставрофор Драган Митровић старјешина Храма - академски вајар, затим, протојереј мр Предраг Шћепановић секретар Црквене Општине Подгорица, као и протојереј Мирчета Шљиванчанин секретар Саборног храма у Подгорици. Овом приликом су отац Драган и отац Мирчета упознали уваженог оца Никодима са историјатом Саборног храма, као и са занимљивим детаљима везано за саму архитектуру и умјетничку декорацију. Старац Никодим је током посјете, изразио своје велико одушевљење Саборним храмом у Подгорици, бивајући задивљен активним црквеним богослужбеним животом који се у њему одвија, као и умјетничким и архитектонским аспектом, будући да је примијетио да је толико вриједних и јединствених детаља уткано у ову сакралну грађевину, дајући јој несвакидашњост и јединственост међу црквама и храмовима у цијелом хришћанском православном свијету. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  11. У среду 4. септембра 2019. године, на дан празновања Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, гости манастира Милешеве су били старац Никодим из светогорског манастира Светог Павла, монах Сава из Митрополије загребачко-љубљанске и Младен Живанић, докторант из Солуна. У обиласку манастирског комплекса дуже су се задржали у манастирској ризници и Спасовој цркви. Ту су се нарочито интересовали за фрескопис који су детаљније разгледали и били пријатно изненађени лепотом и богатством фресака. Након посете манастиру, госте је у епархијском седишту у Пријепољу дочекао првопастир Епархије милешевске г. Атанасије. У срдачном разговору старац Никодим је упознао Епископа Атанасија са детаљима из живота и рада светогорских монаха али је пренео и своју радост и задовољство због боравка у Епархији милешевској и у манастиру Светога Саве. Владика Атанасије је госте упознао са приликама у Епархији милешевској, активностима везаним за обележавање осамстогодишњег јубилеја Српске Православне Цркве као и јубилеја манастира Милешеве, али и тешкоћама и искушењима са којима се сусрећу верници у нашем крају. Обострано је изражена жеља за новим сусретима, како у Епархији милешевској тако и у Светој Гори. Испуњени радошћу и зодовољством и духовно укрепљени оним што су видели и доживели, гости су са благословом Епископа Атанасија наставили своје путовање. Извор: Епархија милешевска
  12. У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм. Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма. Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда. Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста. Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру. По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође. После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан. Извор: Српска Православна Црква
  13. Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  14. Божићно јутро у Шибенику обележила је заједничка молитва верних људи овога краја у шибенском Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију, а овај дивни празник присутним верницима је започео уз речи овогодишње Божићне посланице. Након Свете Тајне Причешћа у парохијском дому приређено је пригодно послужење. Извор: Епархија далматинска
  15. На други дан своје крсне славе - Никољдан, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, у четвртак 20. децембра 2018. године, дочекао је драгог госта и брата у Христу Епископа далматинског Господина Никодима. Испред Саборног храма, Владику Никодима дочекали су свештеници града Крушевца, теолози и богословци, као и присутни Крушевљани. Одслужена је Доксологија и пригодним речима Епископ крушевачки Господин Давид поздравио је драгог госта пожелевши му топлу добродошлицу у Богом спасавану Епархију крушевачку и град Крушевац. Епископ Никодим је заблагодарио на свечаном дочеку и братској добродошлици и честитао је крсну славу свом домаћину Епископу Давиду. Извор: Епархија крушевачка
  16. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА ГЛАВА 1 О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега ГосподаГЛАВА 2 О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим ТајнамаГЛАВА 3 О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тогаПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћујеПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану светиПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелскиПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћујуПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнилиПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишњеПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштоватиПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”ЕПИЛОГ извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/
  17. Да га не бисмо препричавали, погледајте сами, текст са његовог сајта преносимо у целости уз линк ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ На моју мејл адресу стигло је 05. 10. 2018. из Епархије ваљевске писмо следеће садржине: ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ ——– Еп. Бр. 681 Датум: 05. 10. 2018. г. Оче Архимандрите, Вашом објавом од 09. јула 2018. године, у којој јавно прекидате канонско општење са Патријархом српским и са надлежном епископом, и Вашим самовољним напуштањем манастира у коме сте боравили, прекршили сте низ канонских прописа наше Свете Православне Цркве. Овом приликом, позивамо Вас на покајање и да са монашким смирењем и послушношћу доставите писани одговор у року од четрнаест дана, од дана објављивања на званичном сајту Епархије ваљевске. Подсећамо Вас да је одлуком Ебр. 617 од 13. 09. 2018. године, против Вас покренут црквено-судски поступак и да сте под забраном свештенодејства до окончања овог поступка. Предње Вам се доставља на знање и даљи сходни поступак. С Божијим благословом, ЕПИСКОП ВАЉЕВСКИ + Милутин АРХИМАНДРИТУ НИКОДИМУ Писмо је стигло у пдф-у, а епархијски секретар је пропратно написао: „Оче Никодиме, у прилогу Вам достављамо допис Епископа ваљевског Г. Милутина. Молимо Вас да потврдите пријем. С поштовањем…“ Исто је објављено на сајту Епархије ваљевске. Пошто не могу да одговорим писмом Епископу Г. Милутину, нити да потврдим пријем његовог писма, јер бих тиме прекинуо објављени прекид општења и помињања, о писму говорим (не одговарам на њега) јавним путем. У поменутој Објави прекида помињања и општења, позивајући се на 15. правило Двократног сабора у Цариграду, оптужио сам владику Милутина за јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, и назвао га, сагласно изразу у овом правилу, „лажним епископом и лажним учитељем“, а овим путем желим да га разобличим као фарисеја и лицемера, тј. као лажног пастира, као најамника, чак као вука у овчијој кожи. Пре свега, писмо Еп. Милутина је правно неважеће. У њему недостаје име особе коме је оно упућено. Иако сам ја једини Архимандрит Никодим у Епархији ваљевској, моје пуно име је Архимандрит Никодим (Богосављевић), као што стоји у свим актима мени упућеним, које је издавала иста Епархија. Дакле, особа којој је писмо упућено – АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ – правно не постоји у Епархији ваљевској, односно у СПЦ. У писму се не наводи које сам „канонске прописе наше Свете Православне Цркве“ прекршио, који би требало да буду основа за моје покајање. Како могу да се покајем ако не знам које сам каноне прекршио, односно за шта ме оптужују и покајању приводе канонски прописи Православне Цркве? Како може да ме гане на скрушење и покајање нешто чији ми је садржај непознат? Или је вл. Милутин сматрао да се подразумева на које је канонске прописе мислио, или је сматрао да му могу веровати на реч у вези подразумеваних канонских прописа?! Ово друго је нарочито апсурдно, ако имам на уму његову уплетеност у јереси. На другој страни, ненавођење канонских прописа које сам прекршио слаже се са ненавођењем канона на који сам се ја позвао у својој Објави – 15. правило Двократног цариградског сабора. Пре свега, то говори о немарном, аљкавом односу вл. Милутина о основама канонског поретка и живота у Православној Цркви, и затим, посредно, говори о оправданости ненавођења одговарајућих канона од стране владике, јер су они суштински неважни и немоћни у светлу важности и моћи наведеног 15. правила. У сваком случају, оба наведена разлога чине писмо вл. Милутина канонско-правно невалидним. Поред ових суштинских правних недостатка, писмо има и материјалних и формалних грешака. Владика наводи да сам самовољно напустио манастир, не наводећи име манастира. То је учинио јер и није могао навести име непостојећег манастира. Наиме, нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу. Формална грешка је начин обраћања владике мени. Он ми се обраћа са „Оче Архимандрите“, уместо уобичајеног „Високопреподноби оче Никодиме“. Наравно, није реч о случајном пропусту, већ говори о духу односа владике према мени. Мање је важно што ме лишава части која припада, не мени, већ чину који сам од њега добио. Много је, међутим, важније што у опхођењу изоставља моје име (сагласно изостављању мога презимена у адреси). Тиме он показује да сам постао за њега безимен, тј. безличан, и показује његов бирократски, најамничко-непастирски однос према овци, која је, по њему, заблудела, а која припада стаду словесних оваца које му је Христос, чија је он икона, поверио на напасање. Да би ово последње поткрепио, дужан сам да наведем да је вл. Милутин почео да се свети мојим духовним чадима, што говори о његовој повређеној сујети, немоћи, злопамћењу и осветољубивости. У разговору са особом, чије име, разумљиво, нећу наводити, еп. Милутин се служио и лажима. Рекао је том приликом да је разлог за мој поступак то што сам ја од њега неколико пута тражио да ме предложи за владику, а што он није урадио. То је ноторна лаж, гнусна клевета, слична клеветама којима ме клевећу маскирани доколичари, „теолози“, опадачи и пљувачи, на највећем неправославном форуму Поуке.орг (међу којима, под лажним именом, и хиландарски јеромонах), лажући да сам из Митрополије црногорско-приморске отишао, јер ми је Митр. Амфилохије обећао, а затим није испунио обећање у вези избора за владику. (Свако ко иоле мало познаје митр. Амфилохија, зна да је таква врста преговора-договора с њим немогућа.) Ђаво, на грчком диаволос, буквално значи клеветник, опадач. Својим лажима и клеветама вл. Милутин показује да је он директни слуга и сарадник лаже, оца лажи и клеветника – сатане, тј. ђавола. Страшно! Шта је дочекала јадна наша Мајка, Православна Црква, да православни епископи лажу! Међутим, горе и страшније од коришћења лажи од стране вл. Милутина је то што је он њима желео да погуби душу Божијег човека, мога духовног сина. „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). „Лажни епископ“ Милутин показује не само да није пастир, нити најамник, већ вук у овчијој кожи који погубљује душе словесних оваца, за које је Христос-Пастир пролио своју богочовечанску крв! Поставља се питање да ли он уопште верује у Бога, да ли верује да постоји Страшни суд, на који ће и он, као и читав људски род, изаћи! Намеће се још и питање на који начин је овај човек постао епископ? Очито духовном симонијом, јер осим материјалне, новчане симоније, за коју не верујем да је користио, постоји и ова друга, духовна, када се епископи духовно поткупљују од лажног кандидата – његовим лажним смирењем, сервилношћу и лажном послушношћу – да би били изабрани за епископа. Зато је ово писмо, уместо одговора на позив на моје покајање, после разобличавања вл. Милутина као лажног епископа и лажног пастира, као лошег и немарног најамника и као – авај! – душегубног вука у овчијој кожи, позив истог на покајање: Нека се покаје лажни епископ и лажни пастир, вук у овчијој кожи, док је још времена! Нека се покаје јавно за јавна своја сагрешења о Бога, Цркву, истину, правду, о поверено му стадо! Нека се покаје и јавно се одрекне и осуди јереси екуменизма, сергијанства и неообновљенства! Нека се покаје и разапни своје самољубље, себичност, кукавичлук и страшљивост! Нека се не плаши људи, већ да се људи стиди, а Бога да се плаши и Његовог Страшног суда! Нека се не плаши лажног патријарха Иринеја, лажног митрополита Амфилохија, лажног епископа Иринеја, лажног епископа Атанасија! Неће му они судити на Страшном суду, већ праведни, непоткупљиви и свезнајући Судија! Нека сиђе са Христовог трона на који је недостојан и узурпаторски засео! Нека сиђе са трона и повуче се, не у своју луксузну вилу на видиковцу изнад Ман. Пустиња, већ у келију три са два, обуче се у врећу и кострет, поспе пепелом, клекне на колена и завапи Господу за опроштај, док још времена има! А времена је све мање! Амин! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) http://nikodimbogosavljevic.com/poziv-na-pokajanje
  18. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?
  19. Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  20. Као што смо одавно писали да имамо посла са тешким лудаком... ево са његовог сајта: Никодим Богосављевић ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево Ваше Преосвештенство, следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“, због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама. Епископ Милутин ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар. д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма. ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“. е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве. Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду. В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона. ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18). б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића. в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали. В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца. ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички. б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије. В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други. На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“. Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)… Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа! Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај! До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Голубац, 09. 07. 2018. г.
  21. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Са­на­ци­ја у зе­мљо­тре­су оште­ће­ног Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, нај­зна­чај­ни­јег кул­тур­но-исто­риј­ског спо­ме­ни­ка на Цетињу, пру­жи­ла је при­ли­ку да се поред грађевинских и занатских радова на објекту, адап­ти­ра и по­ста­ви но­ва му­зеј­ска пре­зен­та­ци­ја Ма­на­стир­ске ри­зни­це и са­ни­ра­ју гроб­ни­це кња­за Да­ни­ла и воj­воде Мир­ка у цр­кви Ма­на­сти­ра. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру
  24. Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...