Претражи Живе Речи Утехе

Ректор Института за хришћанску психологију свештеник Андреј Лоргус одговара на питања о покајању и исповести . — Реците ми, молим вас, која је суштинска разлика између појмова „покајање“ и „исповест“ ? — Исповест је света тајна и њен резултат је ослобођење људске душе од греха, а покајање и претходи исповести и прати је. Ово је процес који се одвија у души током дужег временског периода. Исповест је круна покајања, временски веома краткотрајан а по значају њен веома важан, тајанствени део. Ако можемо говорити о исповести као о светој тајни, онда морамо говорити о покајању као духовном, психичком процесу, догађају, делатности. Не укључује свако покајање исповест, али без исповести не можемо говорити о ослобођењу душе од греха у мистичном и духовном смислу. — Ако човек редовно исповеда исте грехе, шта то онда значи? „Греси који се понављају указују, пре свега, да у човековој души, у његовој личности, постоје неки важни, сложени, кључни проблеми са којима он мора нешто да уради. Они га гурају на озбиљнији, промишљенији духовни рад и усмерени су на тражење, на разјашњавање разлога одакле долази овај или онај понављајући грех. Шта лежи у основи овог греха – страст, навика, околности или кукавичлук, равнодушност, неразумевање потреба свог духовног живота. Сама чињеница понављања греха гура човека да тражи разлог овог понављања. Дакле, понављани грех не може проћи незапажено; захтева пажљивију анализу. - Али има људи који кажу: гле, ја идем у цркву већ 10 година, али стално причам о истом; гроб ће све то поправити. — Ове речи су највероватније ослобађајуће, али очито указују на то да човек није превише упознат са функционисањем и смислом духовног живота, јер духовни живот никада није механички: дошао сам, покајао се и заборавио. Ово се не дешава! Духовни живот је дуг и сложен процес који се може упоредити са оним како вајар изрезује скулптуру од камена. Дуго га обрађује, прво сече велико камење, затим мало, па меље, обрезује... Постепено његов рад постаје тањи и финији, али је веома дуг, и сваког новог дана израста нова фигура. Исто тако, душа се током духовног рада непрестано изоштрава све док резултат овог рада не буде глатка површина. Постоје греси који нестају када се човеку промени начин живота. То се може десити због заједнице којој припада, групе пријатеља, посла... Чим човек промени окружење, посао, или напусти претходну компанију, напушта га зависност. Нешто се пак повлачи са годинама, мења се као резултат духовног раста. Човек се ментално развија, развија се лично, нешто се мења у њему. — Да ли сви људи имају способност да разумеју сопствене поступке, да их критички процене и донесу закључке о свом животу? - Наравно да не! Уопште, култура покајања, духовни живот је уметност која захтева свесну припрему, вежбање и менторство. Нико није спреман за духовни живот од детињства. Уметност покајања, уметност интроспекције и самопоштовања долази у одраслом добу. Има људи који су од детињства навикли на размишљање, на неку врсту дубоке самокритике, али су у исто време потпуно неспремни на покајање. Покајање и самокритика су сасвим различите ствари, па није истина да се људи, који се стално преиспитују, добро кају. Потребна нам је друга култура и другачије вештине. Способност покајања долази кроз обуку, кроз знање, кроз духовност, менторство и рад. - Која је онда разлика између покајања и самокритике? — Покајање има за циљ идентификовање греха у себи, његово препознавање, разумевање његових корена, жељу за ослобађањем од њега уз помоћ Божију кроз Тајну Исповести . А самокритика се састоји у томе да се повредим да бих себи доказао да сам лош, да бих пребацио одговорност на некога, да бих себи доказао да не могу ништа, да не треба ништа да учиним, да су за све криви они који су ме родили. Понекад самокритичност лежи и у томе што човек долази до излаза, али се окреће и каже: „Не, нема излаза“ и наставља да кружи даље у својој мрачној унутрашњој „пећини“. — Жеља да се нешто промени у животу може човека да изведе из овог мрачног лавиринта? – Када се човек умори од ходања у зачараном кругу, почиње да тражи и критички преиспитује своје уобичајене руте и скретања, и онда стане и каже: „Добро, стани! Овде нешто није у реду. На ово треба да гледам са друге стране“, и почиње да тражи друге тачке гледишта о себи и ситуацији, преиспитује своје вредности, тражи другачије искуство живота, искуство самоспознаје, пита, чита, и постаје заинтересован. Жеља да се мења, расте, и развија једна је од основних потреба појединца. Жеља за саморазвијањем је оно чиме нас је Господ обдарио. Када кажемо „по слици и прилици“, мислимо на потребу за развојем и, као саставни део развоја, на потребу за променом. Ово је заиста дубоко усађена потреба појединца, али она мирује док личност у особи остаје неразвијена. Може да даје појединачне бљескове, али за сада једноставно „спава“, а човек остаје у стегу задовољства своје стабилности,која му пружа задовољство постојаности, навике и удобности. "Иако је лоше, познато је." — Када човек почне да се мења, да ли почиње да доживљава неку врсту кризе, укључујући кризу вере ? - Сигурно. Криза вере сама по себи долази у своје време код верника, као и криза личности. Ако човек одлучи да се промени, онда креће на пут рушења старог и тражења новог, а то је увек кризна ситуација, јер привремено, при преласку са старог на ново, човек се налази у неуравнотеженом стању. Када змија промени кожу, она се сакрије да је нико не дира. Или замислите кућу коју треба преселити на нови темељ. Док се помера, не може да има пун живот. Тако је и са особом. Ово је, наравно, криза, и то веома тешка! — А шта човек треба да уради да би преживео ову кризу? – Тешко је, па треба имати на уму да ако је особа, рецимо, озбиљно под стресом – на пример, отпуштена са посла или се удала, родила дете, пише дипломски рад, има тешку болест – онда су то објективне потешкоће које човеку одузимају вишак ресурса, вишак снаге. У оваквом стању човек веома тешко преживљава промену, покајање или кризу вере. Када је човек у тузи, када се осећа лоше, ретко када уради нешто тако озбиљно. Али када има унутрашње ресурсе, буди му се жеља да нешто промени. — О којим ресурсима је реч? — Ресурси су снага, време, пажња, здравље, радост, жеља да се нешто промени. - Обично се покајање повезује са плачем... — Радост је енергија коју је Господ дао души у изобиљу. То је енергија која је неисцрпна у души. Жива душа непрестано храни личност овом радошћу. Чим ујутру сунце засија, већ смо срећни. Чим птице почну да певају, прве латице се развију у пупољку, чим видимо цвеће, осмехе драгих и вољених људи – буди се радост у души. Дакле, душа у нормалном стању непрестано тежи радости и зрачи овом радошћу. Радост је светлост душе, она извире из ње по дефиницији, пошто ју је Бог тако створио. Бог сам је љубав и доброта, стога је Његово боголико створење – човек – радосно по природи. Његова духовна природа је да се радује. Али ми не дозвољавамо себи да се радујемо. Деца то себи дозвољавају, али ми одрасли не, и зато нам је задатак да будемо срећни, да се вратимо радости. — Како радост посебно доприноси покајању и промени? - Она души даје осећај пуноће живота, целовитости, а управо је то неопходан услов да би се спустила у дубине...Када човек плива и намерава да зарони, прво мора да подигне главу горе, да дубоко удахне ваздух, а затим зарони. Исто тако, да бисте заронили у дубину свог греха, потребно је мало подићи главу, погледати у сунце, и радовати се. И плач је неопходан, али само као последица тога што са горчином гледам на свој грех. Нећу моћи да видим свој грех као црно на црном; дефинитивно ми треба бела позадина за ово. Шта се сматра белом позадином? Унутрашње осећање моје Богом дане природе, моје унутрашње светлости. И у позадини ове унутрашње светлости, те божанске благодати која је првобитно дата мојој души, ја већ могу да видим своје поступке и да их у овом светлу оцењујем. — Које кораке човек треба да предузме да би његова исповест заиста уродила плодом и довела до промене мишљења? — Овде је важно поштење, искреност и вера у ту благодатну силу која може да произведе промену у њему у тренутку Свете Тајне. Ако човек приликом исповести није сасвим поштен и искрен, онда се, по правилу, ништа не може променити. јереј Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

Заборављајући прошлост, губимо садашњост Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје. Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација. Радикални модернизам и Богом дана реалност Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“. Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству. У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем. Традиција живота Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици. Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка. Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“. Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“. Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности. То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма. протојереј Андреј Николаиди https://pravlife.org

Да се слажете да, када бисмо тачно знали када ће се завршити ово или оно искушење, онда то више не би било стрпљење, већ чекање. У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе без услова док их Сам Бог не заустави. Беспоговорно подношење туге важна је карика у ланцу других врлина.О томе говори апостол Павле: «И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. » (Рим. 5:3–5). Као што видимо, плод трпљења треба да буде искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без туге. Ово увек треба имати на уму када нам ствари иду јако тешко. Такође је важно запамтити да нам се без воље Божије ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико тешка изгледала, у ствари су подношљива, јер их је Господ створио за нас. Али најважније је да нас стрпљење много чему учи. „Стрпљење нас чини угоднима Богу и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. А у ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље. И обрнуто, као што трпљење, по Светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа. Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо шансе да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције. Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота. Још је горе за гоњене ако у дубини душе негују мисли да буду на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „стрпљење“, баш као и жеља за осветом, неће донети никакву корист. И ово је такође један од аспеката стрпљења – све своје озлојеђености дати Господу. Јер Онај Који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да се носи са њиховим прогонитељима. Наставићемо да носимо свој крст са понизношћу, стрпљењем и подржавајући једни друге. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-terpenie-mnogomu-nas-uchit

Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja

У нашем животу постоји таква појава као псеудоцрквени романтизам. Људи ретко размишљаjу о томе колико неугодних плодова може донети овај наизглед безазлен феномен. Велика количина литературе, која тврди да је црквена, испуњена је дирљивим причама из живота стварних или имагинарних подвижника побожности. Негативна страна ових прича — они често не утичу на разум, већ на осећања. Овако неискусни почетник у вери чита приче о «духоносним старцима», «блаженим матушкама», а затим одлази у неки прави манастир као ходочасник и види нешто што се потпуно разликује од сјајне легенде описане у романтичним књигама. И често је такав романтик разочаран, а понекад чак и сасвим напушта Цркву. Бити у Цркви, ићи код Христа — ово jе свакодневни напор. Рад на себи, исправљање својих грешних склоности и преиспитивање односа према себи и ближњима. И Јеванђеље стално говори о томе. Али када отворите «православни бестселер», стиче се утисак да је ово дело испуњено само живописним духовним (а у ствари — емотивним) утисцима. Треба само пронаћи «духоносног страца», и он одмах ће да реши твоjе проблеме, вреди разговарати са «блаженом матушком», и она ће одмах да покаже теби једини прави пут, само мораш да одеш у «посебно духовни» манастир и одмах се напуниш «вредном енергиjом». У стварности, то се не догађа. Чак и из житиjа светих, која, попут иконе, у одређеном и позитивном смислу идеализује слику подвижника, знамо колико он мора да се труди како би правовремено добио прави савет преко jедног или другог светитеља. Без унутрашњег рада на себи ниједан старац, ниједан светац неће нам помоћи. Основа духовног живота у православљу је трезвеност. У духовном раду нису дозвољена никаква бурна осећања. Главна опасност овде је замена. Неискусни вјерник налет чулности врло лако може да прихвати као истинско духовно гануће. Због тога неки од нас толико ретко отварају Јеванђеље. Заиста, у Јеванђељу је тако мало онога на шта су љубитељи «црквене романтике» навикли. Јеванђеље није страница на друштвеним мрежама пуна цвећа и забавних сличица. Да бисмо пажљиво читали Свето писмо, морамо да радимо, али у почетку оваj труд није увек пријатан, јер има за циљ исправљање људских заблуда и илузија. https://pravlife.org/sr/content/pseudocrkveni-romantizam-u-chemu-je-opasnost

Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота. На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема. На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир. Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека. Марија Јефтимијевић Михајловић

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве. Свештеник Дмитриј Шишкин: Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом. Свештеник Павле Коњков: Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира. Протојереј Олег Стењајев: – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд. У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота. Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима. Свештеник Валериј Духанин: Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир. Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне. Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу. Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца. Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије. Извор: Православие.ру

Празник Преноса моштију Светог Александра Невског био је повод литургијског сабрања у Светосавском храму у Краљеву. Међу свечарима који славећи овог угодника Божијег изражавају саборност Цркве пројављену међу светима које је Господ као Глава Цркве пројавио, био је и протођакон Александар Грујовић са породицом. Посебну радост овом слављу дало је присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина који је началствовао евхаристијским сабрањем. Саслуживало је братство храма, уз молитвено учешће верног народа Божијег, и уз дивно појање појаца предвођених протопсалтом Иваном Трајковићем. Након јеванђелског читања, Епископ Јустин се обратио присутнима поучном и садржајном беседом. Честитао је славу протођакону Александру са породицом и свим присутним свечарима. Подсетио је на важност хришћанског живљења које нам даје смернице кроз лавиринте овога света. Молитвени и световрлински живот омогућавају нам да душе своје омекшамо од окамењености. Покајање је оно чему треба да се окренемо. Оно је ту да нас утеши и осмисли живот. Данас многи говоре да време лечи све. Ми не мислимо тако. Господ је наш Лекар. Он чини да увек и свуда видимо смисао живота. Време треба да користимо чинећи добро, али и стрпљиво очекујући Господа. Трпљење је велика врлина. Њоме припремамо пут којим се Господ усељава у нас. Ако будемо радили на свом духовном животу, учинићемо да као народ будемо сведоци вере Господње у овоме свету. То је прави начин да утичемо на људе и догађаје око нас. Нека Господ мира и утехе буде са нама и помаже нам у све векове векова. Амин, поучио је Владика. У наставку благодарствене службе, извршено је приношење и узношење Дарова Господу због свега и за све, а затим и причешћивање освећујућим и животворним Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве уз појање тропара и кондака освештани су колач и жито које је у славу и част Светог Александра Невског принео протођакон Александар са породицом. У радости празника је преломљен славски колач, а заједничарење је настављено за трпезом љубави коју је припремио сабрат овог храма и данашњи свечар. Извор: Епархија жичка

Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе. Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи. Зашто теологија Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама. Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина. Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима. У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе. У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност. Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим. Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди. Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине. Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49. Превод: Владимир Вукашиновић

Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)

Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу.