Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'чему'.
Found 26 results
-
Апостоле Петра и Павла често и исправно доживљавамо као велике светитеље, праве јунаке Духа Светога, који су читаве народе водили Христу. И стварали су, афирмисали и јачали Цркве међу овим новопросвећеним народима. Ово је све истина, наравно. Али у исто време, не заборавимо да су свети апостоли били људи који су имали своје слабости. Пали су у грехе и борили се са страстима. То се јасно види у житијима светих Петра и Павла. Апостол Петар је починио скоро исти грех као и Јуда. Петар је такође јавно издао Господа нашег Исуса Христа. Три пута се одрекао због страха од смрти и кукавичлука. Због тога му је одузета титула апостола. А онда, на Галилејском језеру, како пише у последњој глави Јеванђеља по Јовану, сам Спаситељ га враћа у апостолско достојанство. Апостол Павле се није много разликовао од прогонитеља и хулитеља Христових – Ане, Кајафе и других. Прогонио је и затварао прве хришћане. Али, Господ наш Исус Христос му се јавља на његовом путу за Дамаск и просветљује душу његову. И апостол Павле постаје велики јеванђелиста речи Божије. И апостол Петар и апостол Павле по природи су били боготражитељи. За разлику од Јуде, апостол Петар је желео да увек буде са Богом, новац га није занимао. Да, пао је, али је целог живота оплакивао свој грех и ревносно служио Богу. Апостол Павле, васпитан у фарисејском предању, такође је служио Богу, како је он то схватао. Њега, као и Петра, нису занимали ни новац ни власт, већ само ревносно служење Богу. Стога је Господ, гледајући у срца, у њима видео ово златно блиставо језгро и сјединио их са Собом, учинивши ове људе великим првоврховним апостолима. Дакле, у животу, пре свега, треба да будемо боготражитељи, да у томе будемо слични светим апостолима Петру и Павлу. И тада, упркос нашим личним гресима и неуспесима, Бог ће се сигурно открити души која Га воли и тражи. И од таквог човека створиће себи храм. За нас је важно да схватимо да је сврха нашег живота повезивање са Богом. Да и ми, као свети апостоли Петар и Павле, откључамо све своје браве и затворе, да отворимо сва своја врата душе и срца, пустимо Господа Бога и устанемо да Му служимо на месту и у време у коме се налазимо ппизвани. Свети првоврховни апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Помаже Бог! Волела бих да поделимо мишљења о порталу "Кана", односно изнећу своје мишљење па се ви надовежите ако желите. Наиме, регистровала сам свог брата на Кану и дала му линк ка његовом профилу, прво се љутио а онда прихватио. Момак је леп, пристојан, нормалан, у вери. Регистрован је већ годину дана. Није превише активан, али не могу да кажем и да се не труди, шаље девојкама поруке и поклоне итд. Пре неколико дана ми рече да ће избрисати налог и да је разочаран девојкама суштински, а поготово на порталу на коме се скупљају девојке у вери. И стварно, са њим заједно, ушла сам на профил да видим да није рекао некој девојци нешто ружно, можда није комуницирао како треба, шта знам... Погледала сам, све је на месту, врло објективно то закључујем, али.. мук. Стекла сам утисак да девојке немају воље, жеље, стрпљења да упознају другу душу, да дају времена једно другоме, шансу... Све је то некако без воље, некако усиљено, некако... усудићу се рећи: безверно. Јер, ако си се регистровала на ПРАВОСЛАВНИ портал ради УПОЗНАВАЊА И БРАКА, како то да момка одбијаш на прву, без воље и жеље, радозналости бар, сазнаш - ко је, шта је, какав је, зашто је баш теби послао поруку. Зар није хришћански бар рећи: "Бог ти помогао" - кад ти се неко јави са: "Помаже Бог!"... ето, бар толико. Да ме не схватите погрешно, не осуђујем, нити мог брата правдам (свако има свој укус), али опет, и да вам се неко не допадне физички, где је воља душе да се друга душа упозна, да се буде са њом пријатељ, сестра, друг?... Разочарана сам јер је Кана Православни портал и заиста ме занимају мишљења девојака. Зашто сте ту? Шта очекујете? Чега се плашите? Шта ЗАИСТА желите? Хвала!
-
Ректор Института за хришћанску психологију свештеник Андреј Лоргус одговара на питања о покајању и исповести . — Реците ми, молим вас, која је суштинска разлика између појмова „покајање“ и „исповест“ ? — Исповест је света тајна и њен резултат је ослобођење људске душе од греха, а покајање и претходи исповести и прати је. Ово је процес који се одвија у души током дужег временског периода. Исповест је круна покајања, временски веома краткотрајан а по значају њен веома важан, тајанствени део. Ако можемо говорити о исповести као о светој тајни, онда морамо говорити о покајању као духовном, психичком процесу, догађају, делатности. Не укључује свако покајање исповест, али без исповести не можемо говорити о ослобођењу душе од греха у мистичном и духовном смислу. — Ако човек редовно исповеда исте грехе, шта то онда значи? „Греси који се понављају указују, пре свега, да у човековој души, у његовој личности, постоје неки важни, сложени, кључни проблеми са којима он мора нешто да уради. Они га гурају на озбиљнији, промишљенији духовни рад и усмерени су на тражење, на разјашњавање разлога одакле долази овај или онај понављајући грех. Шта лежи у основи овог греха – страст, навика, околности или кукавичлук, равнодушност, неразумевање потреба свог духовног живота. Сама чињеница понављања греха гура човека да тражи разлог овог понављања. Дакле, понављани грех не може проћи незапажено; захтева пажљивију анализу. - Али има људи који кажу: гле, ја идем у цркву већ 10 година, али стално причам о истом; гроб ће све то поправити. — Ове речи су највероватније ослобађајуће, али очито указују на то да човек није превише упознат са функционисањем и смислом духовног живота, јер духовни живот никада није механички: дошао сам, покајао се и заборавио. Ово се не дешава! Духовни живот је дуг и сложен процес који се може упоредити са оним како вајар изрезује скулптуру од камена. Дуго га обрађује, прво сече велико камење, затим мало, па меље, обрезује... Постепено његов рад постаје тањи и финији, али је веома дуг, и сваког новог дана израста нова фигура. Исто тако, душа се током духовног рада непрестано изоштрава све док резултат овог рада не буде глатка површина. Постоје греси који нестају када се човеку промени начин живота. То се може десити због заједнице којој припада, групе пријатеља, посла... Чим човек промени окружење, посао, или напусти претходну компанију, напушта га зависност. Нешто се пак повлачи са годинама, мења се као резултат духовног раста. Човек се ментално развија, развија се лично, нешто се мења у њему. — Да ли сви људи имају способност да разумеју сопствене поступке, да их критички процене и донесу закључке о свом животу? - Наравно да не! Уопште, култура покајања, духовни живот је уметност која захтева свесну припрему, вежбање и менторство. Нико није спреман за духовни живот од детињства. Уметност покајања, уметност интроспекције и самопоштовања долази у одраслом добу. Има људи који су од детињства навикли на размишљање, на неку врсту дубоке самокритике, али су у исто време потпуно неспремни на покајање. Покајање и самокритика су сасвим различите ствари, па није истина да се људи, који се стално преиспитују, добро кају. Потребна нам је друга култура и другачије вештине. Способност покајања долази кроз обуку, кроз знање, кроз духовност, менторство и рад. - Која је онда разлика између покајања и самокритике? — Покајање има за циљ идентификовање греха у себи, његово препознавање, разумевање његових корена, жељу за ослобађањем од њега уз помоћ Божију кроз Тајну Исповести . А самокритика се састоји у томе да се повредим да бих себи доказао да сам лош, да бих пребацио одговорност на некога, да бих себи доказао да не могу ништа, да не треба ништа да учиним, да су за све криви они који су ме родили. Понекад самокритичност лежи и у томе што човек долази до излаза, али се окреће и каже: „Не, нема излаза“ и наставља да кружи даље у својој мрачној унутрашњој „пећини“. — Жеља да се нешто промени у животу може човека да изведе из овог мрачног лавиринта? – Када се човек умори од ходања у зачараном кругу, почиње да тражи и критички преиспитује своје уобичајене руте и скретања, и онда стане и каже: „Добро, стани! Овде нешто није у реду. На ово треба да гледам са друге стране“, и почиње да тражи друге тачке гледишта о себи и ситуацији, преиспитује своје вредности, тражи другачије искуство живота, искуство самоспознаје, пита, чита, и постаје заинтересован. Жеља да се мења, расте, и развија једна је од основних потреба појединца. Жеља за саморазвијањем је оно чиме нас је Господ обдарио. Када кажемо „по слици и прилици“, мислимо на потребу за развојем и, као саставни део развоја, на потребу за променом. Ово је заиста дубоко усађена потреба појединца, али она мирује док личност у особи остаје неразвијена. Може да даје појединачне бљескове, али за сада једноставно „спава“, а човек остаје у стегу задовољства своје стабилности,која му пружа задовољство постојаности, навике и удобности. "Иако је лоше, познато је." — Када човек почне да се мења, да ли почиње да доживљава неку врсту кризе, укључујући кризу вере ? - Сигурно. Криза вере сама по себи долази у своје време код верника, као и криза личности. Ако човек одлучи да се промени, онда креће на пут рушења старог и тражења новог, а то је увек кризна ситуација, јер привремено, при преласку са старог на ново, човек се налази у неуравнотеженом стању. Када змија промени кожу, она се сакрије да је нико не дира. Или замислите кућу коју треба преселити на нови темељ. Док се помера, не може да има пун живот. Тако је и са особом. Ово је, наравно, криза, и то веома тешка! — А шта човек треба да уради да би преживео ову кризу? – Тешко је, па треба имати на уму да ако је особа, рецимо, озбиљно под стресом – на пример, отпуштена са посла или се удала, родила дете, пише дипломски рад, има тешку болест – онда су то објективне потешкоће које човеку одузимају вишак ресурса, вишак снаге. У оваквом стању човек веома тешко преживљава промену, покајање или кризу вере. Када је човек у тузи, када се осећа лоше, ретко када уради нешто тако озбиљно. Али када има унутрашње ресурсе, буди му се жеља да нешто промени. — О којим ресурсима је реч? — Ресурси су снага, време, пажња, здравље, радост, жеља да се нешто промени. - Обично се покајање повезује са плачем... — Радост је енергија коју је Господ дао души у изобиљу. То је енергија која је неисцрпна у души. Жива душа непрестано храни личност овом радошћу. Чим ујутру сунце засија, већ смо срећни. Чим птице почну да певају, прве латице се развију у пупољку, чим видимо цвеће, осмехе драгих и вољених људи – буди се радост у души. Дакле, душа у нормалном стању непрестано тежи радости и зрачи овом радошћу. Радост је светлост душе, она извире из ње по дефиницији, пошто ју је Бог тако створио. Бог сам је љубав и доброта, стога је Његово боголико створење – човек – радосно по природи. Његова духовна природа је да се радује. Али ми не дозвољавамо себи да се радујемо. Деца то себи дозвољавају, али ми одрасли не, и зато нам је задатак да будемо срећни, да се вратимо радости. — Како радост посебно доприноси покајању и промени? - Она души даје осећај пуноће живота, целовитости, а управо је то неопходан услов да би се спустила у дубине...Када човек плива и намерава да зарони, прво мора да подигне главу горе, да дубоко удахне ваздух, а затим зарони. Исто тако, да бисте заронили у дубину свог греха, потребно је мало подићи главу, погледати у сунце, и радовати се. И плач је неопходан, али само као последица тога што са горчином гледам на свој грех. Нећу моћи да видим свој грех као црно на црном; дефинитивно ми треба бела позадина за ово. Шта се сматра белом позадином? Унутрашње осећање моје Богом дане природе, моје унутрашње светлости. И у позадини ове унутрашње светлости, те божанске благодати која је првобитно дата мојој души, ја већ могу да видим своје поступке и да их у овом светлу оцењујем. — Које кораке човек треба да предузме да би његова исповест заиста уродила плодом и довела до промене мишљења? — Овде је важно поштење, искреност и вера у ту благодатну силу која може да произведе промену у њему у тренутку Свете Тајне. Ако човек приликом исповести није сасвим поштен и искрен, онда се, по правилу, ништа не може променити. јереј Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru
-
- самокритика
- исповест
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Заборављајући прошлост, губимо садашњост Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје. Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација. Радикални модернизам и Богом дана реалност Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“. Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству. У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем. Традиција живота Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици. Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка. Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“. Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“. Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности. То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма. протојереј Андреј Николаиди https://pravlife.org
-
Да се слажете да, када бисмо тачно знали када ће се завршити ово или оно искушење, онда то више не би било стрпљење, већ чекање. У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе без услова док их Сам Бог не заустави. Беспоговорно подношење туге важна је карика у ланцу других врлина.О томе говори апостол Павле: «И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. » (Рим. 5:3–5). Као што видимо, плод трпљења треба да буде искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без туге. Ово увек треба имати на уму када нам ствари иду јако тешко. Такође је важно запамтити да нам се без воље Божије ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико тешка изгледала, у ствари су подношљива, јер их је Господ створио за нас. Али најважније је да нас стрпљење много чему учи. „Стрпљење нас чини угоднима Богу и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. А у ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље. И обрнуто, као што трпљење, по Светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа. Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо шансе да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције. Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота. Још је горе за гоњене ако у дубини душе негују мисли да буду на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „стрпљење“, баш као и жеља за осветом, неће донети никакву корист. И ово је такође један од аспеката стрпљења – све своје озлојеђености дати Господу. Јер Онај Који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да се носи са њиховим прогонитељима. Наставићемо да носимо свој крст са понизношћу, стрпљењем и подржавајући једни друге. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-terpenie-mnogomu-nas-uchit
-
Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja
-
- времену
- размишљамо
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
У нашем животу постоји таква појава као псеудоцрквени романтизам. Људи ретко размишљаjу о томе колико неугодних плодова може донети овај наизглед безазлен феномен. Велика количина литературе, која тврди да је црквена, испуњена је дирљивим причама из живота стварних или имагинарних подвижника побожности. Негативна страна ових прича — они често не утичу на разум, већ на осећања. Овако неискусни почетник у вери чита приче о «духоносним старцима», «блаженим матушкама», а затим одлази у неки прави манастир као ходочасник и види нешто што се потпуно разликује од сјајне легенде описане у романтичним књигама. И често је такав романтик разочаран, а понекад чак и сасвим напушта Цркву. Бити у Цркви, ићи код Христа — ово jе свакодневни напор. Рад на себи, исправљање својих грешних склоности и преиспитивање односа према себи и ближњима. И Јеванђеље стално говори о томе. Али када отворите «православни бестселер», стиче се утисак да је ово дело испуњено само живописним духовним (а у ствари — емотивним) утисцима. Треба само пронаћи «духоносног страца», и он одмах ће да реши твоjе проблеме, вреди разговарати са «блаженом матушком», и она ће одмах да покаже теби једини прави пут, само мораш да одеш у «посебно духовни» манастир и одмах се напуниш «вредном енергиjом». У стварности, то се не догађа. Чак и из житиjа светих, која, попут иконе, у одређеном и позитивном смислу идеализује слику подвижника, знамо колико он мора да се труди како би правовремено добио прави савет преко jедног или другог светитеља. Без унутрашњег рада на себи ниједан старац, ниједан светац неће нам помоћи. Основа духовног живота у православљу је трезвеност. У духовном раду нису дозвољена никаква бурна осећања. Главна опасност овде је замена. Неискусни вјерник налет чулности врло лако може да прихвати као истинско духовно гануће. Због тога неки од нас толико ретко отварају Јеванђеље. Заиста, у Јеванђељу је тако мало онога на шта су љубитељи «црквене романтике» навикли. Јеванђеље није страница на друштвеним мрежама пуна цвећа и забавних сличица. Да бисмо пажљиво читали Свето писмо, морамо да радимо, али у почетку оваj труд није увек пријатан, јер има за циљ исправљање људских заблуда и илузија. https://pravlife.org/sr/content/pseudocrkveni-romantizam-u-chemu-je-opasnost
-
- чему
- романтизам.
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Марија Јефтимијевић Михајловић: Чему нас уче гробља?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота. На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема. На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир. Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека. Марија Јефтимијевић Михајловић-
- марија
- јефтимијевић
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Тема јасна из наслова.
-
У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве. Свештеник Дмитриј Шишкин: Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом. Свештеник Павле Коњков: Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира. Протојереј Олег Стењајев: – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. תהלים (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд. У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота. Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима. Свештеник Валериј Духанин: Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир. Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне. Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу. Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца. Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије. Извор: Православие.ру -
Потискивање туге је веома опасно јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга се претвара у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Када спречавамо себе да будемо тужни, ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања. Туга је драгоцена за здрав психички живот и без ње нема развоја, ни зрелости; она показује да се прихвата реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Колико пута сте видели да се детету, нпр. сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу”, или “Ти си велики дечко (девојчица)”, или “То је само играчка” итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу.
-
Епископ жички др Јустин: Покајање је оно чему треба да се окренемо!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Празник Преноса моштију Светог Александра Невског био је повод литургијског сабрања у Светосавском храму у Краљеву. Међу свечарима који славећи овог угодника Божијег изражавају саборност Цркве пројављену међу светима које је Господ као Глава Цркве пројавио, био је и протођакон Александар Грујовић са породицом. Посебну радост овом слављу дало је присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина који је началствовао евхаристијским сабрањем. Саслуживало је братство храма, уз молитвено учешће верног народа Божијег, и уз дивно појање појаца предвођених протопсалтом Иваном Трајковићем. Након јеванђелског читања, Епископ Јустин се обратио присутнима поучном и садржајном беседом. Честитао је славу протођакону Александру са породицом и свим присутним свечарима. Подсетио је на важност хришћанског живљења које нам даје смернице кроз лавиринте овога света. Молитвени и световрлински живот омогућавају нам да душе своје омекшамо од окамењености. Покајање је оно чему треба да се окренемо. Оно је ту да нас утеши и осмисли живот. Данас многи говоре да време лечи све. Ми не мислимо тако. Господ је наш Лекар. Он чини да увек и свуда видимо смисао живота. Време треба да користимо чинећи добро, али и стрпљиво очекујући Господа. Трпљење је велика врлина. Њоме припремамо пут којим се Господ усељава у нас. Ако будемо радили на свом духовном животу, учинићемо да као народ будемо сведоци вере Господње у овоме свету. То је прави начин да утичемо на људе и догађаје око нас. Нека Господ мира и утехе буде са нама и помаже нам у све векове векова. Амин, поучио је Владика. У наставку благодарствене службе, извршено је приношење и узношење Дарова Господу због свега и за све, а затим и причешћивање освећујућим и животворним Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве уз појање тропара и кондака освештани су колач и жито које је у славу и част Светог Александра Невског принео протођакон Александар са породицом. У радости празника је преломљен славски колач, а заједничарење је настављено за трпезом љубави коју је припремио сабрат овог храма и данашњи свечар. Извор: Епархија жичка -
Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол… Фото: И. Маринковић, Танјуг Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија. Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете. Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину. Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу. Одговорио нам је прота Милован Глоговац: – Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је. Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота. Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања. Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић – Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу. Фото: И. Маринковић Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином. Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш. – То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе. Фото: П. Митић Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком. Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче. – Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу. Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018. – То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела… Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица. Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина. Без достојног обележја Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују. Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије? Светлост лица Божјега Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости. Милена Марковић, Новости Извор: Хронограф
-
"У чему те затекнем у томе ћу ти судити" - порекло изреке
тема је објавио/ла Vladan :::. у Свето Писмо
Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте. -
Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви...
тема је објавио/ла Zoran Đurović у Из духовничког дневника
Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви... Предстоји ми да отпишем једном човеку, и знам да је све постало мука духу, јер ту је Бог рекао лаку ноћ, осим ако не уведемо апокатастазу ка којој сам донекле склон, јер Јахве виде да су људи глупи и зли због ускости њихових срдаца, па се закле да неће да дави водом више људе и направи дугу да га подсећа на то, али је некад облаци заклоне, Он не види, па подави у масама људе. Делује смешно, као што делују смешно и наше молитве. Јер Бог све зна и све ће бити као што је писано. Детерминизам? Наравно. Али са Божије тачке гледишта. Иако све постоји, ми морамо да живимо наше животе. И као што је бесмислено да дишемо, да се радујемо сунцу, нашој деци или ближњима, мирису пролећних биља, планинама, мору и свим стварима које нам падају на памет, тако је бесмислено и да волимо наше ближње и да се молимо. Сара се смеје. З.Ђ. Али. Природно ми је да дишем и да волим. Јесте бесмислено, јер није никаква штета да умрем не дишући. Као што није никаква штета што ће умрети они које волим. И нема никакве користи од молитве. Истина, дешавају се чуда па неки оздраве, видео сам то. Али је на крају бесмислено. Јер ће и тај „мираколато“ умрети. Смешна ситуација: природно те тера у натприродно! Зато је хришћанство перверзно. Није борба против природе, него је и излазак из ње, па изгледа као да је наопако посађено. Зато мени нису бесмислене молитве за друге. Иако знам да их Бог воли више него што их ја могу волети. Са неким пријатељима се шалим и кажем: И ако те Бог заборави, ја нећу! Гетсиманија. З. Ђ. Мојсије кукао пред Јахвеом да поштеди његове Израелите, и ако неће то да уради, да и њега избрише из Књиге Живих! А та књига је била оно што се тада конкретно дешавало. Није се Мојсије молио за спас њихових душа, неки касни хришћански есхатон. Него је рекао: Ако ови треба да помру у пустињи, да погинем и ја са њима! И Јахве му каже: Иди, Мојсије, ја ћу да бринем, ниси ти позван да о томе мислиш! Одлази Мојсије, иако не зна шта Јахве има на уму, али то исто чујемо од Исуса: Нема веће љубави него да неко свој живот да за другога! То је наша молитва. Као што Мојсије није ништа знао о душама или васкрсењима, тако и ми не знамо, али нас то не спречава да се молимо за оне које имамо у мислима, или чак за оне који су се дотакли крајева хаљина, па кажемо: Помени, Господе и све оне који су нам рекли да се помолимо за њих, али их се не сећамо у овом моменту! Битно је да смо се сетили и одмах и поменули. Скидање са крста. З. Ђ. Наше мољење је физичка ствар. Зато су ту сви слепљени. Једно је Тело које је ту сабрано, један Дух који вришти Оцу! Плаче се, тугује, радује, бригује, пева и 100 других осећања, али се тиме повезујемо у једно. И то се види кад си спреман да кажеш: Ако њега не погледаш, немој ни мене! Нисмо ни у каквој Матрикс шеми, него смо једноставно повезани у Духу Светом једни са другима. И зато се „осећамо, препознајемо“. Зато се вели: Ко љуби, тај је спознао Бога, јер Бог је љубав. Зато ја љубим људе које видим, а не неког апстрактног Бога, зато се молим, састрадавам и слушам све које сретнем, не гледајући на заставе. И не мислећи да нисам грешан, молим се стално: Господе Исусе Христе, помилуј нас грешне! Аврамово наручје. З. Ђ. Господ нас је учинио сарадницима у спасењу. Није дошао па сам разрушио неке законе, исплатио цену за жртву, него нас је учинио својим саучесницима. Вели: Када ме подигну и прободу, тада ћу све привући себи! И Њега Отац Духом Светим подиже из мртвих! Тим Духом смо ми дигнути из мртвих и зато се молимо стално. Молимо се једни за друге. Каже у Житију Јована Богослова, када је оматори сасвим, да су га носили и да је он само говорио тим хришћанима: Љубите једни друге! То вам је молитва. Са сољу. Ако је со бљутава, чиме ће се осолити? Ава Римски, 6.12.2018 -
Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе. Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи. Зашто теологија Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама. Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина. Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима. У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе. У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност. Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим. Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди. Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине. Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49. Превод: Владимир Вукашиновић
-
- јован
- мајендорф:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Задатак теологије У доба отаца Цркве, теологија — или „наука о Богу“ — била је сматрана највишим изразом вере. Само су тројица светитеља између свих које Црква прославља удостојени назива „Богослов“. То су Св. Јован Јеванђелист, Св. Григорије Назијанзин (епископ цариградски из четвртог века) и Св. Симеон Нови Богослов, велики мистик из 11. века. Према томе, у прошлости се под бивањем „богословом“ подразумевало изузетан лични опит самога Бога. У наше време, реч „теологија“ не носи (више) такво узвишено значење. Ми имамо теолошке школе; додељујемо теолошке степене; теологија се изучава путем приручника и предавања. Престало се подразумевати – можда на несрећу – да је сваки „богослов“ истовремено и светитељ. Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе. Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи. Зашто теологија Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама. Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина. Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима. У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе. У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност. Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим. Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди. Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине. Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49. Превод: Владимир Вукашиновић View full Странице
-
- теологија?
- чему
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Дакле, интересује ме: 1. шта је циљ Вашег живота као хришћанина? и 2. зашто (је Ваш циљ баш тај)?
-
Па да почнем. Што су се суочили са собом, што су схватили да су лоши негде, што су схватили да су болесни....да им много тога фали, што имају жељу да се ухвате у коштац са собом. ( забележила са једног предавања). И неко моје мало виђење...што знају да нису свети, да су мали слаби и пали и да им требају правила као ограда са којим лакше иду ка циљу. Што знају сврху, односно смисао и данас и јуче и сутра. Допуните....
-
Још мало па пост...На чему ћете се трудити у посту?
тема је објавио/ла Anette у Православље за почетнике
http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/12/blog-post.html -
Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)
-
Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С) View full Странице
-
У чему је појам неиспитивости суштине Божије?
тема је објавио/ла Milan Nikolic у Догматско богословље
Можемо видети данас да хришћани немају разумевања о појму неиспитивости суштине Божије, нити теолози конкретно разматрају то питање. Међутим, код светог Григорија Ниског имамо указивања о чему би могло бити речи, а односи се на аналогију коју разумемо као девственост. Необјашњивост суштине Божије показује се као бесполност Божија. Како постоји и шта је бесполност Божија заправо су питања о неиспитивом. Да ли се може повести разматрање оваквог појма неиспитивости суштине Божије? -
Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу.
-
Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је човечанство огрезло у грехе због чега је све ближи крај света. Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу. View full Странице
- 8 нових одговора
-
- јован
- јеванђелиста
- (и још 10 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.