Претражи Живе Речи Утехе

Бог је свеблаг, свезнајућ, самодовољан и свеприсутан. Због тога вера није потребна Њему, већ пре свега – нама самима. Потребна нам је да бисмо се повезали са Његовом светошћу и љубављу, да бисмо повратили унутрашњи мир и открили прави смисао живота. Иако вера делује као наш корак према Богу, она је у исто време и одговор на Његову љубав према нама. Када човек изгуби веру, као што је писао блажени Августин у својој Исповести, срце му постаје немирно, неспокојно и препуно страсти и бола. Та веза са Богом се обнавља кроз молитву, покајање и Свето Причешће. Само тако човек постиже истински мир у души – мир који онда зрачи и на друге људе. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“ Од дубине наше вере и унутрашњег мира зависи и наша судбина после смрти. Ако човек не живи у покајању, већ у злу и страстима, тешко да може наћи радост у Царству Небеском. Како је описао Клајв Луис у делу Растав брака, становници пакла, и када добију прилику да виде Рај, не могу остати тамо – јер никога нису нашли ко би им био близак по духу. Преподобни Исак Сирин је чак писао да је Бог због своје доброте створио геену (пакао) – да они који већ овде чине ад, нађу место које одговара њиховим жељама и изборима. А и овоземаљски живот без вере, ма колико изгледао удобно и „испуњено“, често је обележен унутрашњом празнином, мучењем и страхом. Јер човек који бежи од Бога, бежи од своје суштине – да буде сличан Богу у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, чистоти и осталим врлинама. Архимандрит Маркел се присећа како је почетком 1990-их академски хор у којем је певао гостовао у Паризу. Паризлије су их, каже, доживљавале као анђеле, јер су доносили нешто давно заборављено – веру и узвишеност. Упркос спољашњем комфору, код многих је осећена дубока духовна глад и чежња за утехом. Зато вера није само ствар религиозности – она је потреба душе. архимандрит Маркел (Павук) извор

Не знам да ли сте приметили да у многим текстовима који говоре о крају света, антихристу, знацима који указују на његов долазак – постоји (не само) једна заблуда. Конкретна заблуда на коју мислим и коју бих желео да расветлим примерима из Предања гласи да ако нам антихрист или његове слуге ставе жиг звери на руку или чело чак и без наше воље, то је то, осуђени смо на пропаст. Заблуда да Бог не гледа на наше намере, на покрет нашег срца, већ само на спољашњу форму, на поступак. То је иначе толико карактеристично за наше време, када су људи фокусирани само на спољашња правила и некако се заборавља да Бог тражи наше срце. Да, спољашње је важно, али је другостепено у односу на наш избор да будемо са Богом или не. Ево и неколико врло, врло упечатљивих примера из Предања који говоре у прилог овоме. Притом, у питању су сведочанства мученика којима је Господ Исус обећао да ће Дух Свети говорити уместо њих: „А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.“ (Мт. 10:9-20) Мученици Ирини римски војвода прети врло понижавајућим мучењем – групним силовањем до смрти. Претња која је у стању да поколеба не само због свог ужаса који се крије у њој, већ би могла да се појави и дилема – да ли ће онда тако измрцварено и понижено тело и даље остати „храм Божији“ (1. Кор. 3:16) како о томе говори апостол Павле? Прочитајте и сами Иринин одговор и њено богословље: „Рече јој војвода: Наредићу да те голу одведу у блудилиште и да те тамо срамоте до умртвљења. Света одговори: На тај начин ће тело моје страдати од блудника као од пса који уједа, или од вука, или од медведа, или од змије. И више волим да ми тело пострада од оскврњења него да душу оскврним идолопоклонством, јер невољна нечистота, на коју душа не пристаје, не поставља се у грех пред Богом. Еда ли се оскврнише свети, којима мучитељи силом сипаху у уста од идоложртвене крви? Војвода на то рече: Зар се не, оскврнише окусивши од наших жртава? Света одговори: Не само се не оскврнише него и венце добише за то, пошто им руке беху везане, уста силом отворена и крв жртвена у њих сипана. Добровољно наслађивање тим било би грех и заслуживало казну, а кад се то на силу чини, доноси венац ономе над ким се врши насиље. Тако и ви ако ма шта насилно учините телу мом које сам ја предала Христу мом, надам се да нећу бити постиђена пред бесмртним Жеником мојим него ћу још одликовање добити од Њега што сам Њега ради поднела муку и насиље. Стога не марим па ма шта чинили с мојим телом: макар га предали оскврњењу, или ранама, или огњу, све сам готова поднети ради имена Бога мог. А Бог мој моћан је да вам не допусти да ми учините то што сте намислили“ Иако у Житију пише да она није била силована, да су је Анђели спасили, важно је њено расуђивање и њена непоколебива свест да чак ни тиме не би могла да буде одвојена од Господа Исуса. Света мученица Лукија је још јаснија – чак и приношење идолима које неко на силу без наше воље уради, Бог не гледа као да смо ми у томе учествовали. Ево одговора ове свете девојке коју је Бог прославио: „Тело никада не може бити оскврњено без пристанка духа. Ако ти чак ставиш на руку моју тамјан, и насилно га мојом руком бациш на идолски жртвеник, Бог ће се, видећи то, подсмехнути теби, јер Он нас осуђује за слободна хтења и добровољна дела, а не за дела која учинимо силом приморани од других. Тако и насилно одузимање девствености Он само допушта, као што допушта искушења, разбојништва, незнабоштво. Стога ако ти и наредиш да ми се силом одузме девственост, ти ћеш ми тиме само удвостручити награду за моју чистоту”. Неко може да каже, све је то у реду, али антихрист је антихрист, то су већ озбиљне ствари… Као да све време није суштина у истој ствари – нашој слободној вољи и слободном избору који чинимо током живота овде. Управо на ово питање у вези са антихристом обраћа пажњу и истакнути црквени аутор и проповедник нашег времена, схиигуман Авраам Ридман. Он говори веома занимљиво: „Треба да схватимо да какав год тај печат (антихриста) био, ако нам га буду стављали мимо наше воље, он неће имати никаквог значаја. Навешћу као пример такве чувене светитеље, као што су Теофан и Теодор Начертани. Такав чудан назив су добили – узвишен, јако леп, а опет повезан са њиховим највећим понижењем. Светитељи Теофан и Теодор су по благослову јерусалимског патријарха који је био ревнитељ иконопоштовања отишли византијском цару иконоборцу да би изобличили његову заблуду. Дошавши они су га храбро изобличили – нису му се ругали, већ су указали на његову заблуду. Цар се толико разгневио због њиховог супротстављања њему да је наредио да их жигошу, да им на лицу урежу речи изругивања православној вери. Зато су они и добили назив „Начертани“. Да ли то значи да они на свом челу носе печат антихриста? Или, супротно томе, да су урезане речи симбол највеће славе и храбрости ових људи? Наравно, тачна је друга тврдња. Зато не треба мислити да понижење од наношења печата против наше воље има некакав значај.“ Суштина је у томе да о овоме не би требало ни да се пише да у нашим умовима не постоје помешани појмови. А можда се узрок за овакве дилеме крије у нечему дубљем – да у нашим срцима не постоји уверење да је Бог заиста наш Родитељ, већ неки удаљени Творац коме и није много стало до нас, чију љубав морамо да зарађујемо, да испуњавамо и најмању ситницу, а све зато да се не би окренуо од нас и ми онда остали сами и напуштени? Ако је ово у питању, то се неће решити тиме што ћемо се трудити да свим силама испунимо сваку ситницу, у нади да ћемо тако умирити своје срце и смањити страх да не будемо одбачени од Бога. То се мења на други начин. Први корак је овај. Станоје Станковић извор

Психологија је данас веома популарна, као некада античка философија у древности, временима великих Отаца Цркве. У последње време психологија је све више присутна, психотерапија не представља нешто егзотично, све више људи се обраћа за психолошку помоћ. Како хришћани гледају на њу? Зависи кога питате. Скоро сви знају за некога из Цркве ко има отпор према психологији, у смислу да је присутан (ригидан) став да човек који верује у Бога нема никакве користи од ње, да психологија не може ништа да пружи, али итекако може да нашкоди. „Нама је потребан само духовни живот, само пост и молитва“, помоћу подвига се решавају сви проблеми: духовни, душевни и телесни. Ево једног аргумента у корист психолошког рада за људе који верују у Господа Исуса као тема за размишљање. Много нас је нажалост одрастало у условима који су били далеко од идеалног (некада просто и нормалног) и кроз све то стекли смо и развили различите душевне немоћи. Са свим тим немоћима смо дошли у храм. Заблуда је да смо ми „празан лист хартије“ на коме, након окретања ка Богу, пише једино вера у Бога. Као да не постоји ништа из претходног периода што не може да утиче на наш однос према Богу. Човек ће на Бога гледати у зависности на начин на који је васпитаван и подизан у својој породици. Ако смо осетили строго васпитавање, без показивања љубави, ако се није водило рачуна о нашим осећањима и потребама, ако је дете понижавано или трпело насиље од стране родитеља, врло је вероватно, скоро сигурно да ће оно такав однос пројектовати (пренети) на Бога. Бог за такву особу неће бити Бог Љубави Коме је она таква каква јесте, са свим њеним немоћима, драга и драгоцена – сама по себи. Бог ће за такву особу бити искључиво строги и праведни Судија који само чека да грешку да би одмах уследила казна. У таквој ситуацији човек у односу са Богом мора непрестано да заслужује љубав и помиловање. Исто као и током свог одрастања. Особи која је тако васпитавана и подизана просто није јасно зашто би њу Бог волео, зашто би је поштовао? На жалост, врло добро може да разуме, да осети из дубине свог бића, да ће бити кажњена ако учини неки грех, без саосећања и самилости. Ове „наочаре“ које смо ставили у детињству (или тачније, које су нам ставили други), којима гледамо на Бога и на свет око себе је јако тешко скинути самостално, јер пречесто нисмо ни свесни да их носимо. Али као што се и свако дрво препознаје по свом роду, тако се препознају и плодови оваквог погледа на Бога. Узнемиреност, одсуство душевног мира, фиксираност на грехе и преступе, одсуство било какве радости, страх и ишчекивање казне… Овај за нас веома често невидљиви али врло осетни утицај из детињства у стању је да прилично утиче на наш духовни живот. Рецимо, особа може много пута да иде да се исповеда, а да ипак са исповести одлази са нејасним осећањем кривице и неуверености да су јој греси заиста опроштени и избрисани… И онда прекорева себе за маловерје, појачавајући себи кривицу зато што је лош хришћанин или хришћанка. А уопште се не ради о томе… Када у неком тренутку човеку овакав живот постане претежак, ту психолог који верује у Бога, који се и сам труди да води (здрав) духовни живот – може да помогне. Може да помогне тако што ће заједно са човеком, пажљиво и саосећајно потражити узроке за такав поглед на свет и на Бога. Заједно ће радити на томе да се постепено такав поглед промени, да се научимо нечем новом, да пружимо себи оно што нам недостаје: љубав, саосећање, подршка и стрпљење. И тек кроз пут ка себи, можемо доћи до истинског контакта са Богом Који јесте љубав, Који воли све људе (па и нас саме, веровали ми то или не). Психолог са хришћанском вером и уверењима, може помоћи људима који верују у Бога, да кроз себе, кроз рад на себи, дођу прво до правог контакта са собом, а онда након тога и паралелно са тим, крену да граде искренији и радоснији однос са Богом. извор