Претражи Живе Речи Утехе

Психологија је данас веома популарна, као некада античка философија у древности, временима великих Отаца Цркве. У последње време психологија је све више присутна, психотерапија не представља нешто егзотично, све више људи се обраћа за психолошку помоћ. Како хришћани гледају на њу? Зависи кога питате. Скоро сви знају за некога из Цркве ко има отпор према психологији, у смислу да је присутан (ригидан) став да човек који верује у Бога нема никакве користи од ње, да психологија не може ништа да пружи, али итекако може да нашкоди. „Нама је потребан само духовни живот, само пост и молитва“, помоћу подвига се решавају сви проблеми: духовни, душевни и телесни. Ево једног аргумента у корист психолошког рада за људе који верују у Господа Исуса као тема за размишљање. Много нас је нажалост одрастало у условима који су били далеко од идеалног (некада просто и нормалног) и кроз све то стекли смо и развили различите душевне немоћи. Са свим тим немоћима смо дошли у храм. Заблуда је да смо ми „празан лист хартије“ на коме, након окретања ка Богу, пише једино вера у Бога. Као да не постоји ништа из претходног периода што не може да утиче на наш однос према Богу. Човек ће на Бога гледати у зависности на начин на који је васпитаван и подизан у својој породици. Ако смо осетили строго васпитавање, без показивања љубави, ако се није водило рачуна о нашим осећањима и потребама, ако је дете понижавано или трпело насиље од стране родитеља, врло је вероватно, скоро сигурно да ће оно такав однос пројектовати (пренети) на Бога. Бог за такву особу неће бити Бог Љубави Коме је она таква каква јесте, са свим њеним немоћима, драга и драгоцена – сама по себи. Бог ће за такву особу бити искључиво строги и праведни Судија који само чека да грешку да би одмах уследила казна. У таквој ситуацији човек у односу са Богом мора непрестано да заслужује љубав и помиловање. Исто као и током свог одрастања. Особи која је тако васпитавана и подизана просто није јасно зашто би њу Бог волео, зашто би је поштовао? На жалост, врло добро може да разуме, да осети из дубине свог бића, да ће бити кажњена ако учини неки грех, без саосећања и самилости. Ове „наочаре“ које смо ставили у детињству (или тачније, које су нам ставили други), којима гледамо на Бога и на свет око себе је јако тешко скинути самостално, јер пречесто нисмо ни свесни да их носимо. Али као што се и свако дрво препознаје по свом роду, тако се препознају и плодови оваквог погледа на Бога. Узнемиреност, одсуство душевног мира, фиксираност на грехе и преступе, одсуство било какве радости, страх и ишчекивање казне… Овај за нас веома често невидљиви али врло осетни утицај из детињства у стању је да прилично утиче на наш духовни живот. Рецимо, особа може много пута да иде да се исповеда, а да ипак са исповести одлази са нејасним осећањем кривице и неуверености да су јој греси заиста опроштени и избрисани… И онда прекорева себе за маловерје, појачавајући себи кривицу зато што је лош хришћанин или хришћанка. А уопште се не ради о томе… Када у неком тренутку човеку овакав живот постане претежак, ту психолог који верује у Бога, који се и сам труди да води (здрав) духовни живот – може да помогне. Може да помогне тако што ће заједно са човеком, пажљиво и саосећајно потражити узроке за такав поглед на свет и на Бога. Заједно ће радити на томе да се постепено такав поглед промени, да се научимо нечем новом, да пружимо себи оно што нам недостаје: љубав, саосећање, подршка и стрпљење. И тек кроз пут ка себи, можемо доћи до истинског контакта са Богом Који јесте љубав, Који воли све људе (па и нас саме, веровали ми то или не). Психолог са хришћанском вером и уверењима, може помоћи људима који верују у Бога, да кроз себе, кроз рад на себи, дођу прво до правог контакта са собом, а онда након тога и паралелно са тим, крену да граде искренији и радоснији однос са Богом. извор