Претражи Живе Речи Утехе

10.августа 2025. године, у храму светог Агапија у Кијево-Печерској лаври, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Блаженјејши митрополит Онуфрије, служио је Божанствену литургију и одржао беседу о еванђелском догађају када је Господ ходао по води. Смирење након добрих дела Митрополит Онуфрије је нагласио да човек, након што учини добро дело, треба да се смири и повуче у страну, да не би заклањао истинског Благодетеља – Бога. „Не смемо себи приписивати оно што је Божије. Ако је Бог преко нас учинио добро, треба да се повучемо да би човек којем је учињено добро могао да види свог истинског Добротвора“, поручио је он. Подсетио је да је Христос, након што је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, удаљио апостоле и сам се повукао на гору да се целу ноћ моли. „Добра дела треба да се смењују са молитвом“, додао је митрополит. Сједињење ума са Богом Говорећи о томе како је апостол Петар ходао по води, Блаженјејши је истакао да је то било могуће док је Петар свој поглед и ум држао у молитвеном сједињењу са Христом, од Кога је добијао благодатну снагу. „Када човек свој ум сједини са Богом у молитви, у размишљању о Њему, у читању Светог Писма – он добија разумну силу, благодат Светога Духа, која га укрепљује на свако добро дело“, објаснио је владика. Али, када је Петар погледао на таласе, благодат је ослабила и почео је да тоне. „Знак да човек губи благодат јесте појава страха“, нагласио је митрополит. Позив на покајање Најважнија поука, по речима Блаженјејшег, јесте Петрова реакција – уместо да падне у очајање, он је узвикнуо: „Господе, спаси ме!“ „Када човек тоне, губи благодат, не сме очајавати, већ треба призвати Бога“, поручио је митрополит Онуфрије. Подсетио је и на грехопад Адама, који се није покајао, већ се правдао. „Да је рекао: ’Господе, прости!’, историја нашег живота на земљи била би другачија.“ Божје милосрђе У закључку, митрополит је нагласио да је Божија милост безгранична: „Бог пружа руке, подиже човека, као блудног сина облачи у најбољу одећу, ставља прстен на руку, обућу на ноге и закоље угојено теле. Само да имамо покајање.“ Позвао је верне да свој земаљски живот воде „разумно, по хришћански“, како би у вечности били учесници вечног блаженства у Христу Исусу. извор

О, колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање. Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6). Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у своје грехе и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила нас на разне начине одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања. Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислима. Има и хришћана који се не кају и не причешћују из другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао. Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања. Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу. Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и представља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали исти по својој суштини. Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов. Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим. Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него грех – њом се уништава очајање. И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити. Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима... А Господу нису речи потребне, него дела! Схиигуман Сава (Остапенко) извор

Психологија је данас веома популарна, као некада античка философија у древности, временима великих Отаца Цркве. У последње време психологија је све више присутна, психотерапија не представља нешто егзотично, све више људи се обраћа за психолошку помоћ. Како хришћани гледају на њу? Зависи кога питате. Скоро сви знају за некога из Цркве ко има отпор према психологији, у смислу да је присутан (ригидан) став да човек који верује у Бога нема никакве користи од ње, да психологија не може ништа да пружи, али итекако може да нашкоди. „Нама је потребан само духовни живот, само пост и молитва“, помоћу подвига се решавају сви проблеми: духовни, душевни и телесни. Ево једног аргумента у корист психолошког рада за људе који верују у Господа Исуса као тема за размишљање. Много нас је нажалост одрастало у условима који су били далеко од идеалног (некада просто и нормалног) и кроз све то стекли смо и развили различите душевне немоћи. Са свим тим немоћима смо дошли у храм. Заблуда је да смо ми „празан лист хартије“ на коме, након окретања ка Богу, пише једино вера у Бога. Као да не постоји ништа из претходног периода што не може да утиче на наш однос према Богу. Човек ће на Бога гледати у зависности на начин на који је васпитаван и подизан у својој породици. Ако смо осетили строго васпитавање, без показивања љубави, ако се није водило рачуна о нашим осећањима и потребама, ако је дете понижавано или трпело насиље од стране родитеља, врло је вероватно, скоро сигурно да ће оно такав однос пројектовати (пренети) на Бога. Бог за такву особу неће бити Бог Љубави Коме је она таква каква јесте, са свим њеним немоћима, драга и драгоцена – сама по себи. Бог ће за такву особу бити искључиво строги и праведни Судија који само чека да грешку да би одмах уследила казна. У таквој ситуацији човек у односу са Богом мора непрестано да заслужује љубав и помиловање. Исто као и током свог одрастања. Особи која је тако васпитавана и подизана просто није јасно зашто би њу Бог волео, зашто би је поштовао? На жалост, врло добро може да разуме, да осети из дубине свог бића, да ће бити кажњена ако учини неки грех, без саосећања и самилости. Ове „наочаре“ које смо ставили у детињству (или тачније, које су нам ставили други), којима гледамо на Бога и на свет око себе је јако тешко скинути самостално, јер пречесто нисмо ни свесни да их носимо. Али као што се и свако дрво препознаје по свом роду, тако се препознају и плодови оваквог погледа на Бога. Узнемиреност, одсуство душевног мира, фиксираност на грехе и преступе, одсуство било какве радости, страх и ишчекивање казне… Овај за нас веома често невидљиви али врло осетни утицај из детињства у стању је да прилично утиче на наш духовни живот. Рецимо, особа може много пута да иде да се исповеда, а да ипак са исповести одлази са нејасним осећањем кривице и неуверености да су јој греси заиста опроштени и избрисани… И онда прекорева себе за маловерје, појачавајући себи кривицу зато што је лош хришћанин или хришћанка. А уопште се не ради о томе… Када у неком тренутку човеку овакав живот постане претежак, ту психолог који верује у Бога, који се и сам труди да води (здрав) духовни живот – може да помогне. Може да помогне тако што ће заједно са човеком, пажљиво и саосећајно потражити узроке за такав поглед на свет и на Бога. Заједно ће радити на томе да се постепено такав поглед промени, да се научимо нечем новом, да пружимо себи оно што нам недостаје: љубав, саосећање, подршка и стрпљење. И тек кроз пут ка себи, можемо доћи до истинског контакта са Богом Који јесте љубав, Који воли све људе (па и нас саме, веровали ми то или не). Психолог са хришћанском вером и уверењима, може помоћи људима који верују у Бога, да кроз себе, кроз рад на себи, дођу прво до правог контакта са собом, а онда након тога и паралелно са тим, крену да граде искренији и радоснији однос са Богом. извор

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима. Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“ Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“ Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу. Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље. После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако. Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом. Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности. Аутор: Жељка Курјачки Станић https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/