Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'када'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica
  2. Најчешће долазимо у цркву на празнике, да се помолимо, да одамо поштовање светима. Молимо се, али Бог не чује наше молитве. Свети нам не помажу. Зашто? Зато што смо навикли да живимо двоструким животом, а то болно стање нам не смета, нити га осећамо као погрешно. Мислимо да је довољно одглумити неку врсту обреда у цркви, пред иконама, да људи виде колико смо побожни, и да ће нам то донети благослов и испуњење наших молитава и захтева. Али Господ није дошао да створи позориште, него цркву, није дошао да створи глумце, већ вернике, своје ученике, ћелије свога Тела – Свете Цркве. Није нормално живети, на пример, у брачном неверству, и очекивати да ће светитељи чути ваше молитве. Није нормално да се опијаш, идеш у казина, чиниш зло вољенима, рођацима, комшијама и колегама, а да притом идеш у цркву, и мислиш да си верник. Много пута сам чуо притужбе верника на исповести, који се жале на неподношљиву атмосферу на радном месту. Та злонамерност околине се појачава када примете да се неко од њихових колега прекрсти пре јела, или је на столу црквена књига, или нешто везано за Цркву. А онда, као да сви демони излазе из пакла и следе вређања: Пих, види га верник, крсти се пре јела, моли се, чак и пости... шта овај ту глуми, како се понаша, као да је он једини верник, а шта смо ми...и још милион таквих саркастичних коментара, да би убили дух и оно мало вере, да се други постиди и боји да се прекрсти. Исто сам приметио када млади људи дођу у цркву, а онда наиђе неко кога познају, одмах реагују изненађено. Јер за демонску логику нема ништа лоше у одласку гатарама, у казина, шмркању кокаина, мешању у туђе бракове или одласку у јавне куће, али ићи у цркву - то је већ проблем. А најтрагичније је то што људи који упућују ове коментаре себе сматрају верницима и скоро сви долазе у цркву на празнике. Да се овакве ствари дешавају у секташком окружењу, или међу људима друге вере, онда бих то и разумео. Али када овакав притисак и злобу према вери испољавају људи који су крштени, венчани, који славе славу, који долазе у цркву на празнике – ја то не могу да прихватим. Јер то је равно богохуљењу и сатанизму, а тај грех је страшан и носи велике последице по онога ко хули. Ово је и одговор на питање зашто Бог не чује наше молитве, и зашто нам светитељи не помажу. Не знам откуд ово схватање да је довољно отићи у цркву, запалити свећу, и обавити неколико ритуала и то те чини верником. Обична демонска обмана, која нема додирних тачака са нашом светом вером православном. Жив је Бог, живи су и светитељи које видимо на фрескама и иконама, и вера је жива ствар, живи однос према Богу и светима Цркве. Нема православља ван Литургије, нема вере без поста и молитве, без исповести и причешћа, без стицања врлина, без промене нашег живота. Бог само на тај начин даје благодат, а када ту благодат примимо са вером и поверењем, хришћанским животом, постајемо слични Богу, тј. постајемо обожене личности, постајемо свети, а то је крајњи циљ вере, крајњи циљ живота у Цркви. За разлику од овога, када живимо без Бога и Његове благодати, доживећемо многе бродоломе у животу, имаћемо склоности ка душевним болестима, патити од развода, остављаћемо децу на улици, да задовољимо свој егоизам . Замолимо Господа за благодат, нека нам се ум просветли и избистри, хајде да практикујемо веру под руководством свештеника наших, устројмо свој живот по Јеванђељу Христовом и тада ћемо видети сву ширину и дубину вере, сву скривену лепоту у Цркви, и тада ће наше молитве бити примљене и услишене од Бога. Амин. свештеник Јани Мулев приредила: Ј. Г. извор
  3. Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
  4. Дошао је на разговор један четрнаестогодишњи младић, у пратњи мајке. Била је то слика сина каквог би сви желели да имају: леп, културан, паметан. Мајка је била такође онаква какву би би свако дете пожелело: лепа, паметна, пуна разумевања. Проблем је настао када је „златни дечак” почео да тражи од мајке помоћ око нечег чудног са чиме више није могао да се носи и што га је „чинило неуспешним”. Наиме, када спрема нешто до чега му је стало и што воли, он то мора многократно да проверава. Он обично увече спрема торбу за школу и онда је неколико пута проверава јер сумња да је нешто заборавио. Осим тога, када изађе из куће, проверава да ли је узео кључеве. Родитељи су му поверили одговорност да са четрнаест година чува кључеве од куће. Добио је, такође, и новац, први новчаник, личну карту и дечак је почео опсесивно да проверава да није ништа изгубио. Живот и школа за њега постали су велико оптерећење јер младић више пута мора да чита сваку реченицу јер није сигуран да ће је запамтити, због чега му ништа не иде од руке. У његовој соби све мора бити у тачно одређеном положају, а мајци не дозвољава да сређује његову собу. Одлучно говори: „Сам ћу очистити своју собу“. У почетку је мајка била чак веома задовољна, а онда је схватила да када је дошла да му пожели „лаку ноћ“, сат, новчаник, фасцикла, ципеле, џемпер, све ситнице су увек биле у истом положају. Тада је схватила да нешто није у реду. Вишак врлине претвара се у недостатак. Син тражи помоћ и мајка покушава да му помогне тако што почиње да заједно са њим проверава ствари. Нажалост, ова добра намера се претвара у штету: мајка потврђује оправданост дечакових сумњи. И, као што се често дешава, сада имамо две опсесивно-компулзивне особе. Проблем је такође постао централна тема у породици. Дечак је једино дете, мајка не ради и потпуно је посвећене добром васпитању детета. Истражујући ово питање, открио сам који су то покушаји решења проблема били неуспешни и како су они, иако разумни и вођени најбољим принципима, још више поспешили проблем. Стога сам позвао мајку да од сада само посматра, без мешања, и да апсолутно престане да проверава и уверава сина у било шта. Све ово сам говорио у присутству сина, доказујући им да је раније њихово разумно понашање на крају погоршало проблем. Када чланови породице учествују у ритуалима, први корак у терапији је рушење односа који подстиче проблем; иначе је немогуће умешати се у ритуале које субјект чини самостално. Међутим, то треба учинити након демонстрирања такве опасности у присуству пацијента, а не само родитеља. Ако не добијете пристанак дечака, долази до сукоба између родитеља који више не желе да помогну сину и сина који тражи помоћ, што на крају само погоршава проблем. У таквим случајевима увек побеђује болесни субјект: родитељи пре или касније попуштају, а ви почињете све изнова. Мајка је одмах пристала на сарадњу, а син се трудио да више не тражи од ње уверавања. Пошто сам постигао овај први важан терапеутски договор, тражио сам од младића да рангира ритуале које обавља током дана као и избегавања или мере предострожности које предузима. У случају адолесцента који желе да сарађују, то их приморава да се погледају у непријатно огледало, изазивајући код њих непријатну реакцију на оно што су приморани да ураде да би се уверили, што као резултат још више повећава њихову сарадњу с терапеутом. Користећи јаку везу између мајке и сина, тражио сам од дечака да извршава провере заједно са својом мајком, укључујући њу као вођу посла. На следећој сесији мајка ме уверавала да се више није мешала и да се њен син увек сам сналазио. Такође је и класификовао све своје ритуале и предао ми списак. Било је више од двадесет различитих врста ритуала. Заједно смо разделили ритуале на оне са вишеструким проверама, враћањем да се провери да би се смирио и на потребе да правилно организује своју собу. Тако смо разделили две врсте компулзивности, објашњавајући да је прва превентивнија (жеља да провери да ли је све у реду или да поправи нешто за шта се боји да није како треба, на пример, провера фасцикле, кључева, врата, прозори, славине и гаса да ли су затворени). Насупрот томе, потреба да се објекти у соби постављају на тачно одређено место има умилостивљујући карактер. У ствари, када размисли шта је то што од њега захтева да то уради, дечак каже: „Ако све није на свом месту, бојим се да би се нешто могло догодити мојим родитељима“. Такви превентивни ритуали у почетку су рационални, али са понављањем постају магијски и помирбени. Похвалио сам их обоје за њихов рад. Изјавио сам да ћемо сада почети да се директно мешамо у ритуале. Зато прописујем контраритуал који има за циљ контролу: „Од сада до следеће сесије, сваки пут када нешто будш проверавао, ако то урадиш једном, мораш то да урадити пет пута, ни мање, ни више. Не мораш то уопште да радиш, али ако почнеш, мораћеш да поновиш пет пута, ни једном мање, ни једном више.“ Дао сам ово упутство обичним хипнотичким језиком. Младић ме пита: „А шта у вези са поретком?“ „Овим ћемо се позабавити касније, за сада хајде да се позабавимо самим ритуалима“, рекао сам. Као што можете очекивати, момак је на следећој сесији обавестио да је сваки пут када је проверавао, урадио то пет пута, и да се осећао веома смирено. Такође је схватио да су ритуали смањени за 50%, али највише му се допало то што је, када је проверио пет пута, био заиста самоуверен. Као што је раније објашњено, преузели смо контролу над опсесивним идејама. Пошто смо разјаснили овај фундаментални аспект, повећали смо „дозу“: „Сада ћеш ово морати да урадиш седам пута, ни мање, ни више.“ На следећој сесији је изјавио да га број седам нервира, али је као и обично био прецизан и строг. Приметио је да је број ритуала смањен за још 20-30% и да су до сада остали само најважнији ритуали. Скоро сви мање важни су елиминисани. Поново је навео да се, када је то радио седам пута, осећао веома самоуверено. С обзиром на ефикасност процедуре и даље повећавамо дозу до тачке засићења. Зато сам му предлажио да сада сваки пут када проверава, уради то десет пута, ни једном више, ни једном мање. На следећем састанку наводи да је остао само ритуал провере кључева и новчаника, пошто су то заправо две најважније обавезе. Међутим, наводи и то да је понављање провере десет пута заиста досадно. У светлу ове изјаве, представљам још један облик терапеутског трика: „Да ли би радије да и даље повећавамо дозу или да сваки пут када будеш у ситуацији избора да ли да урадиш ритуал, да кажеш себи: „Да, могу да контролишем ово, али сачекаћу и одлучити да ли да то урадим за десет минута“? Ово је техника одлагања: „За десет минута можеш проверити, али ако то урадиш једном, мораћеш десет пута, ни мање, ни више.“ Момак је одговарио: „Али, ако себи кажем, ’за десет минута‘, можда онда то нећу уопште учинити.“ Младић је веома паметан и схватио је трик, што га чини још ефикаснијим. Када се вратио три недеље касније, каже да је 80% времена одлагао на десет минута, а затим није проверио. 20% времена је одлагао, али је онда проверавао десет пута. Сложили смо се да задржимо ову забрану док сваки ритуал не нестане, јер је сада био уверен да ће се то ускоро догодити. Овај резултат нам је омогућио да пређемо на разматрање друге групе ритуала, која се може окарактерисати као „храм поретка“. Прво смо анализирали његову пажњу на сређивање ствари у соби. Онда смо се договорили да почнемо да уводимо мало нереда који одржава поредак. Наиме, треба да сам одабере по једну ствар коју ће да стави на друго место, то треба да ради једном дневно. На следећем састанку известио ме је да је успевао да држи предмете у другом положају, фигурице, вазу, сат… По један предмет дневно, не више. Опет смо повећали дозу тако што је пристао да промени положај две ствари дневно. На крају долази до ефекта лавине: дечак пријављује да је по први пут дозволио мајци да очисти собу. Наравно, мајка није могла да се сети тачног положаја свих предмета. Временом, младић саопштава: „Све сам их довео у неред, и имао сам жељу да их вратим на своје место, али када сам преуредио књиге, рекао сам себи: „Али могу да их оставим и у таквом стању.“ Тако је успео да остави неред своје мајке, тачније мајчин поредак, а не свој. То еј био убедљивог доказ да је и овај проблем превазишао. У овом случају се радило на постепеном анализирању свих врста ритуала и мењању перцепције младића у вези њих.Терапија је трајала мање од шест месеци, након чега је следило праћење. На крају терапије, момак је изјавио не само да више није узнемирен, већ да осећа да је променио начин на који доживљава ствари и да је дефинитивно био опуштенији. Овај случај најбоље илуструје како узрок доведен до тачке апсурда, екстремизован, постаје патологија, а да би се вратио у своју функционалност, потребно је проћи низ „неразумних“ терапијских стратегија. Такође је јасно колико је важно управљати породичном динамиком када је она директно повезана са одржавањем проблема, али без окривљавања или осуђивања родитеља, већ укључивањем у терапијски правац. Ова терапија стога нуди одличан пример примене контраритуала за контролу компулзија, што је први облик терапеутског трика осмишљеног за опсесивно-компулзивни поремећај пре више од двадесет пет година. Поред ове технике, истиче се и моћ трика „одлагања“ као делотворне интервенције. На крају, нарушавање поретка који захтева опсесија као начин да се наруши ригидност контроле положаја објеката. У првом и трећем случају можемо уочити постепену промену која прелази у лавински ефекат, док у другом случају долази до непосредног катастрофалног ефекта на ритуал контроле. У сва три терапеутска типа, трик је „натерати непријатеља да се попне на таван и склонити мердевине“. „Књигa о фобијама и њихово лечењe“ – Ђорђo Нардоне https://poznajsebe.wordpress.com/2024/03/24/okp_proveravanja/
  5. Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског на београдском Дорћолу позива вас на ново духовно окрепљење и предавање у суботу 23. марта 2024. године у 18 сати и 45 минута. У великој сали Парохијског дома овога пута ће на тему „A ти када постиш …“ (Мт. 6, 17) говорити презвитер др Оливер Суботић, парох ове цркве. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com
  7. Високопреподобни Архимандрит Нектарије (Серфес), председник Дечанског хуманитарног фонда, у интервјуу за Радио Слово љубве је, између осталог, истакао да се „Косово - још увек разапиње“ и поручио Србима да „никада не би смели да издају свој народ“. Отац Нектарије, који је парох храма Светог Константина и Јелене у Бојсију, Ајдаху, а иначе носилац Ордена Светог Саве, указао је да би без народних кухиња опстанак Срба на Косову и Метохији био неизвестан. Срби и даље пате, рекао је, али је и додао да они нису изгубили своју веру, те да им је Исусова молитва на уснама - „Бог је са људима на КиМ“. Говорећи о многим посетама јужној српској покрајини када је доносио хуманитарну помоћ, отац Нектарије је открио: „Сада више плачем него што сам пре, због онога што видим на Косову и Метохији...“. У интервјуу који можете да чујете у целини на линку испод, архимандрит Нектарије је говорио и о познанству са Патријархом Павлом, Патријархом Иринејем, као и са Патријархом српским г. Порфиријем за кога је, између осталог, истакао да је – невероватан човек, великог угледа у свету. Преносимо вам део интервјуа: Новинар сарадник Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: ...Хтела бих само кратко да поменем нашим слушаоцима, да се заправо мало упознају са Фондом, а затим бих Вас након тога замолила да нам кажете више о утицају који сте имали, али само да слушаоци добију ширу слику. Дечански хуманитарни фонд је организација која је смештена у Сједињеним Америчким Државама, основана 2001. године на Вашу иницијативу. И са благословом и учешћем Његовог Преосвештенства Епископа господина Теодосија рашко-призренског, који је тада био игуман Дечана. Обојица сте чланови Управног одбора Фонда. Радили сте са манастиром и на другим акцијама. Можете ли ми рећи који су највећи успеси које сте постигли са Фондом које су Вам остали у сећању? Поменули сте децу. Постоје ли неки тренуци које памтите? Архимандрит Нектарије: Па, Дечански хуманитарни фонд, како се мало више организовао, сада помаже и у донацијама фрижидера, рерна и шпорета. А такође желимо да се побринемо да људи имају краву ако им је потребна, или ако имају неку врсту потребе. Бринем се и желим да видим да у Грачаници имамо место попут пекаре где људи могу добити хлеб. И такође, сарађујем са Међународним православним хришћанским хуманитарним организацијама. Покушавамо да отворимо продавницу попут пекаре тако да људи могу да купе хлеб и добити га тамо. Мислим, кад сам први пут дошао овде, најважнија ствар коју су желели, једино што су заиста јели, био је хлеб. И веома сам срећан јер сада, за разлику од кад сам први пут дошао овде, постојале су само три народне кухиње. Сада их има седам. ... А. Нектарије: Знам кроз шта људи пролазе услед овог рата, и што се мене тиче, рат још увек није готов. Људи и даље трпе. Људи и даље гладују. Људи ће и даље бити хладно и смрзаваће се током зиме. Како ћемо доставити гориво и дрва људима за зиму, поготово када сада постоји проблем на граници, да ће се гориво и дрва тешко доносити на Косово, а онда морате да бринете и о храни. А шта је са храном која покушава да доспе у регион? То ће да постане проблем током зиме. А шта је са апотекама и болницама? Постоје само две болнице на Косову. Зашто само две болнице? Зато што људи, Срби, не могу да иду у обичну болницу, па морају да возе све до Београда. И хвала Богу, Дечански хуманитарни фонд ми је помогао пре неколико година да набавим ново возило хитне помоћи. Веома смо срећни због тог једног возила хитне помоћи и то је веома добро. Можда ће им требати још једно. Али проблем с тим је што су нам прво потребни приоритети, храна, гориво и лекови. Зато се бринемо. Зато када питате да ли је било духовно надахњујуће - да, јер сам био веома срећан што сам се молио у манастиру Високи Дечани, са оцем Савом, игуманом, и био на слави. Радосно је бити у цркви. Али чим напустите цркву, и даље морате поново улазити у све те борбе кроз које Српски народ пролази. Они су патили и борили се све ове године. И зато долазим овде. ... Новинар: Да ли је са годинама све теже посетити Косово? А. Нектарије: Рекао бих да се надам да ћу овде видети неку наду и нека побољшања, али то не видим. Једино што видим је да сам чуо да је можда пет до десет цркава и манастира обновљено. Али сећам се када сам упознао патријарха Павла. Упознао сам га и молио се с њим, и мислим да сам се молио с светитељем. Тај човек је био невероватан. Срео сам га у манастиру Светих Архангела код Призрена, и рекао је да је Косово на крсту. Косово се разапиње и још увек се разапиње. Новинар: Да, тако је. А. Нектарије: Али мислим да су људи његовим молитвама утешени. Шта је то што одржава људе? Приметио сам на Вашој руци да имате бројаницу. Мислим да је Исусова молитва много утешила ове људе. Бројаница и духовност, били су велика утеха. Чак их и деца носе. Да, да, носе их. Срећан сам због тога, и срећан сам што нису изгубили своју веру. Новинар: Има ли црква посебно важну улогу у том делу Србије? Да ли их вера одржава снажнима? А. Нектарије: Ох, апсолутно. Једино што им је преостало је молитва. И када идете у цркву сада у Дечанима, не можете ни ући. Толико је препуно. То је добро. Када патите, молите се. Чини се да се више молите. Разумете патњу. Дакле, долазите у цркву и тражите више наде и радости у цркви. Јер литургија је радост нашег живота. То је највећа радост. Новинар: Реците ми, што се тиче Дечанског хуманитарног фонда, како је било када сте представили овај Фонд и ову идеју америчком народу, свом народу, и како су реаговали? Да ли су уопште знали за овај мали део Европе? А. Нектарије: То је проблем. Када сам први пут поменуо, рекао сам, идем на Косово. Где је Косово? Па, рекао сам, јужно од Београда. Јужно од Београда. И то је прелепо, требало би да видите како је у православној земљи. Радост је доћи у православну земљу и путовати и видети све цркве и манастире и поздравити људе који кажу, Помаже Бог и Бог нам помогао. Волим то. Бог је с нама. И мислим да је Бог с људима на Косову. Људи, када чују за децу, шта ћу донети, као шалове, капе и рукавице, шаљу ми их поштом. Добијам толико тога, да морам да носим још један кофер. ... Новинар: Дакле, да ли људи желе да напусте Косово? Зашто бисте желели да напустите своју кућу? Зашто бисте желели да напустите своју цркву, родбину и пријатеље? Једноставно желе да живе као људска бића било где другде. Дакле, врло је тужно. А кад сте рекли, зар не мислите да би било добро побећи? Па, то је став и у Америци. Зашто не бисте једноставно отишли? Где да иду и куда? Мислите ли да Американци разумеју или имају дубоко разумевање како је људима на Косову? Не, апсолутно не. Новинар: Зашто мислите да је то тако? А. Нектарије: Јер мислим да се превише баве политиком. И не можете да се играте политике када имате људе који пате. Једном је дошао један председник на Косово. Нисам разумео зашто није видео оно што је било око њега. Можда није видео праве ствари, како људи живе и како се људи боре. Зар није видео кроз прозор све куће где живе Срби? Запуштену кућу и с друге стране улице лепу кућу која није припадала Србима. Зар то није видео? Зар није чуо како пате, смрзавају се и гладују? Зар то није видео? То ме мучи. Мислим да није разумео, и мислим да не можете да се играте политике када имате људе који пате на овај начин. Наравно, то ми ствара главобољу. И никада не бисмо смели издати свој народ, чак и овде, када нисте на Косову. Морате их гледати, и рећи, што могу да учиним да вам помогнем? Треба ли вам помоћ? Чуо сам неке добре извештаје о томе да људи у Београду сада подржавају народне кухиње. Јер имамо једну централну кухињу која има центар где се храна дели свим људима. И чуо сам да Београд сада више обраћа пажњу на ову ситуацију с храном, Срби у Београду. Разумем, на пример, Богословија у Призрену има пилетину недељом због народне кухиње. Да нису имали народне кухиње не знам шта би било. А онда епископ Теодосије сада води фарму, јели су пилетину пре него што сам отишао. Новинар: Ох, дивно, па, то је побољшање. То је једино побољшање које сам видео на Косову. Још увек има пуно посла. Мислим, ако одете до кућа српских људи, видите метке на њиховим вратима и по целој кући. Шта то значи? А сада постоје и полицијске снаге. Полицијске снаге, ако се нешто догоди у селу, треба један до два дана да полиција реагује. Где су полицајци? Не долазе баш брзо. И тако се догоди шта год да је ситуација, знам за једног човека, био је полицајац, и пуцали су на њега. ... Новинар: Поменули сте патријарха Павла. Какав Вам је био однос са патријархом Иринејем и какав је сада са патријархом српским господином Порфиријем? А. Нектарије: Упознао сам се и молио сам се са патријархом Иринејем, и био је изузетно љубазан човек. Дао ми је орден Светог Саве. Био сам веома изненађен. Веома љубазан човек. Сваки пут када би ме видео, рекао би, "Американац је овде, Американац је овде." Али садашњи патријарх, какав је он невероватан човек! Било ми је задовољство да га видим и да се молим са њим последњи пут када сам био овде на хиротонији епископа Илариона, и сео сам с њим и био је диван према мени. Такође ми је патријарх управо упутио писмо честитке за 25. годишњицу Дечанског фонда! Требало је можда да га видим данас, али чуо сам да нема времена... Нисам му унапред рекао. Рекао сам му у последњем моменту да бих желео да дођем и да га видим. Али очигледно мученик има друге обавезе. Новинар: Заиста, увек је са верним народом. А. Нектарије: Да му Бог подари снаге! Стекао је добар углед. И не само овде у Србији, него и у Америци. ** Архимандрит Нектарије је говорио и о свом личном односу са великим Преподобним Старцем Јефремом Аризонским, поделио са нама и многе сусрете са теолозима и професорима попут Александра Шмемана, Томаса Хопка и Џона Мајендорфа. Пренео нам своје двадесетпетогодишње искуство рада у Дечанском хуманитарном фонду. Кроз разговор је такође направио паралелу између црквеног живота, Богословија и православне заједнице Сједињених Америчких Држава и Србије. Разговор је водила сарадница Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: Цео разговор са Архимандритом Нектаријем (Серфесом) Инстаграм (Instagram Radio Slovo ljubve) Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве
  8. JESSY

    Када је ћутање боље од говора

    Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнословље је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега. Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи. С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много. Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га. Када, пак, дискусија може да донесе корист? Када обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења. На то се надовезују и спорења и дискусије па је ради тога веома значајно да ли они могу довести човека до вере. У том смислу постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим). Коме не треба веровати? Веровати не треба човеку који: много обећава, стално говори о својој части и о својим врлинама, хвали људе у очи и брука их иза леђа, у свакој прилици се куне у љубав и оданост, користи у свом говору превише шала и пословица. Још је веома важно знати и кад треба прекинути дискусију. Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења. У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: ”После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.” Архимандрит Рафаил Карелин https://mitropolija.com/2023/11/03/kada-je-cutanje-bolje-od-govora/
  9. Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy
  10. Господ је рекао: „Моје царство није од овога света“. Постоји још једна веома важна реченица Спаситеља: „Царство небеско је у вама. На пресеку ове две координатне тачке које нам даје Господ наш Исус Христос, видимо како се у сваком човеку спајају смртна страсна природа и савршени свет, духовни свет. Свет који не подлеже законима материјалног света. Веома је тешко бити у двострукој подређености. Како Господ каже, немогуће је радити за два господара. Ипак, једном ћете некако с презиром служити, а другом угодити, или обрнуто. Дакле, хришћанин који је под условима закона овога света има вечни проблем. Под законима не мислимо на Кривични законик или било какве прописе. А чињеница да постоји свет који лежи у злу је грех, који тријумфује около. И постоји савршени небески свет у коме наша душа треба да буде запечаћена. Стално смо у стању избора. И сасвим је нормално да неки околни спољашњи догађаји изазивају природну реакцију нашег тела, нашег нервног система, који доживљава стрес и иритацију. А пошто се душа не одваја од тела, она почиње да се испуњава извесним страстима кроз ове спољашње надражаје. И сасвим је природно да наша душа, ако је хришћанска, стреми Богу, имајући разум и помажући му, жели да се покаје. Господ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Исповест, покајање је промена мишљења. Ако је човек хришћанин, ако разуме да има свесне емоције, да има страсти које се гнезде у његовој души, а он не може да се избори са њима, и схвати да није нормално да им се повинује, онда је пола битке већ добијено. У овом стању већ можете доћи на исповест. И као што су слепци у Јерихону рекли: „Господе, верујем, помози мом неверју", можете приступити Господу и рећи: „Господе, кајем се, помози мом непокајању. Помозите ми јер нисам спреман да напустим своју страст. Она се једино може срушити под Твојом Божанском светлошћу. Али због подршке, спољних, страшних догађаја, она не успева. Господе, нада је само у Теби.” Да, наравно, постоји једно важно разматрање, свештеници су о томе много пута говорили, ни ја нисам изузетак, да је исповест доказ некаквог покајања које је већ остварено. Али човек може постати чедан и савршен само у Царству Небеском. Док смо овде на земљи, наша природа је подељена грехом. И зато морамо да се помиримо са овом ситуацијом: разум нам помаже у ономе за шта треба да се покајемо, али осећања нам сметају. Или, напротив, ум каже: „Ох, овде треба да се наљутиш, овде треба да мрзиш“. Али осећања и даље горе од љубави и превазилазе све ово. Ми смо људи различитих типова, неки људи више користе ум, други више осећања. Али ако је човек хром на једну ногу, онда може да хода тако што стане на другу. Ако је друга нога хрома, већа тежина се преноси на прву. Проблем се јавља када шепате на обе ноге. Ако не можете да идете ка спасењу јер су вам ноге одустале, онда морате бар допузати до Њега. И што је најважније, морамо запамтити да не можемо ми себе спасити, већ Христос спасава. А ако ипак дођемо к Њему и замолимо Га да нам помогне Духом Светим, онда ће Господ то свакако учинити. свештеник Стахи Колотвин https://www.pravmir.ru/kak-ispovedovatsya-kogda-v-dushe-tolko-strah-svyashhennik-stahij-kolotvin/
  11. Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/
  12. Зашто се Бог, Који је , као што знамо, Свеприсутан , изненада удаљава од наших мука и страдања? Где је био када су мученици проливали крв за Њега? Где је Он када земљу тресу немири, ратови и епидемије? Где је Он када се дешавају монструозни злочини, брутална убиства, очигледне неправде и преваре? Где је био Бог када је Христос разапет? Сетите се Његовог предсмртног вапаја: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио? (Матеј 27:46). Како свеприсутни Бог може бити одсутан? Или, можда Он није одсутан, већ се нешто друго дешава? Бог није одсутан само зато што Га ми не видимо у одређеном тренутку; Он је присутан док је невидљив. Вероватно зато јеванђелисти и свети оци, говорећи о Богу, тако често користе глагол јавити се : Господ се јавља , бивајући видљив. Наша душа треба да сарађује са Богом у тренутку Његовог јављања – и да нам очи буду бистре и чисте да би препознале Господа који се појавио пред нама. Јављање Божије, које доживљава Црква у свим временима свог постојања, велика је тајна Божанског откривења нама, људима. Присуство Божије у нашем животу даје нам наду у спасење, а не бескрајну младост, добро здравље, снагу и земаљску бесмртност. Тежимо другој врсти бесмртности — вечном животу са Господом. Молимо Га за животворну милост која ће нам помоћи да издржимо сваку патњу, тугу и немогућност да видимо Његово Лице онако како би наш ум желео, вођени природним потребама. Како тешкоће и искушења могу бити страшни ако је Христос у нама? Ако је Бог у близини, ако смо ми у Његовом наручју? Сетите се најтрагичнијих стихова Јеванђеља – када је Господ на Крсту доживео осећај апсолутне усамљености. Управо су ти тренуци најсјајније обојени Божанским присуством – јер не може бити да Бог изостане из Његове икономије – плана за спасење људског рода! Исто се дешава и у тренуцима наших искушења – када се жарко разбукта осећање напуштености од Бога и чини се да је Господ заборавио на нас. Да ли је ово могуће? Наравно да не. То је апсурдно. А свет уопште није онакав какав нам се чини. У ствари, све је другачије, и морате покушати да препознате ову разлику. Тада ћемо схватити колико је Господ милостив према нама и захвалићемо Му за све благослове које шаље. И то – не због здравља (ионако ћемо га ускоро изгубити) и не због безбедног и удобног живота (свеједно ће се завршити) – већ због могућности да се спасемо тако што ћемо постати причасници Царства Небеског и вечног блаженства. Читање јеванђеља нам даје прилику да размислимо, пробудимо се и променимо своје животе. Сви смо ми духовни инвалиди; слепи, хроми, усахли...А Црква нам – увек изнова – помаже да станемо на ноге, упућујући наша срца из извора старозаветних јецаја ка океану богочовечанске љубави. https://www.pravmir.ru/gde-on-kogda-zemlyu-sotryasayut-myatezhi-i-epidemii-episkop-mesogijskij-nikolaj/
  13. Снежана Романдић из Уније синдиката просветних радника за Н1 је изјавила да су лоши резултати овогодишњег завршног испита из српског на малој матури резултат чињенице да је ове године тест био другачији од претходних, али и да није новина да нам образовни систем није добар. Она је истакла да су међу кључним проблемима у образовном систему застарели и преобимни наставни програми, мањак савремених наставних средстава, а ту је и проблем са наставним кадром пошто млади људи који би требало да буду носиоци иновација „кроз школу само прођу“. Људи, како додаје, због ситуације у просвети не желе да се баве тим послом. Истиче и да запослени имају превише административних послова, а поред тога нема ни озбиљне анализе министарства и надлежних служби шта треба конкретно урадити да се стање промени. Подсећамо, деца су на тесту из српског у оквиру мале матуре имала у просеку 10,73 поена што је најлошији резултат од кад се мала матура спроводи у Србији. Резултати тог теста били су чак лошији него на тесту из математике. Поред изразито лоших резултата, за све средњошколске установе спуштен је уписни праг јер деца нису имала довољно поена да се упишу. Снежана Романдић каже да је изненађење било да је тест ове године био нешто другачији и то превасходно из српског. Био је већи број питања из књижевности која су захтевала функционалну писмености код деце и логичко размишљање. А управо то недостаје данашњој деци и на шта су запослени у школама годинама упозоравали, али надлежни не реагују. Упитана да ли имају основе критике да је у питању „слабија генерација“ или се ради о наплати за „онлајн школовање“ и последице трагичних догађаја са почетка маја, Романдић каже да те ствари јесу свакако имале утицај, али да сматра да је суштински проблем у томе што је деци дат тест који је захтевао да логички промисле питања из књижевности. Романдић оцењује да је такав тежи тест дат намерно, будући да смо претходних година добијали све лакше тестове. Министарство и надлежни настојали су, како додаје, да пробају да учине тест тежим да се би се спустио број бодова на тесту, јер су уплашени тиме да деца излазе са све већим просецима, а њихово знање ни близу није као што се очекује и као што је потребно да би могли да буду функционални актери друштва. „Наша деца када прочитају текст дужи од пар реченица не знају да га репродукују и не знају шта су прочитали“, рекла је Романдић. Поводом све већих просека и све већег броја одличних ученика у школама, она каже да је просек важан и деци и родитељима јер постоји утисак да „оценама служимо за куповину социјалног мира“ и да родитељи који раде по цео дан очекују да деца буду одлична, а то није реално стање. „Родитељи не разумеју да морају да буду активни актери образовања своје деце и да ми просветни радници нисмо камен спотицања. Kада их упозоримо да постоји проблем, увек испадне да су запослени у школама карика на којој ће се нешто сломити и ми морамо да попустимо, па имате просеке преко четири, а децу без адекватног знања“, нагласила је Романдић. На питање какве генерације то стварамо, она каже да просветни радници за сада не знају ни како ће почети нову школску годину, да ли ће се и шта од планова имплементирати. „Нама одлуке стижу данас за јуче. Мислимо да овако више не може и да морају да се мењају крупне ствари – да сви актери друштва буду укључени. Ускоро ћемо се претворири у оне који само чувају децу, а они који имају новца ће ићи у приватне школе, мада је питање какво ће бити њихово функционално знање“, оцењује представница синдиката. https://zelenaucionica.com/rezultati-testa-iz-srpskog-najlosiji-otkad-postoji-mala-matura-nasa-deca-kada-procitaju-tekst-duzi-od-par-recenica-ne-znaju-sta-su-procitali/
  14. Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/
  15. Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету. Можда се посебно данас јасно осећа злоћа људи, јер се зло појављује организованије него икада раније. Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују. Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје. У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“. Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство. Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека. После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“. Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи. Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света. Старац Софроније из Есекса https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-sofronios-toy-essex-pote-archizei-na-yparchei-o-anthropos/#
  16. Једна госпођа у Паризу пре неколико година ми је рекла да се није усуђивала да изговори ову молитву после речи „Да дође Царство Твоје“. Толико се плашила да би, ако би искрено рекла Богу „да буде воља Твоја“, морала да прихвати „све што бива у животу“ са спремношћу да то поднесе без роптања. Недавно ми је једно друго створење говорило потпуно исте речи - „и опрости нам... као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али и сам мислим да, када бисмо само изговорили прве две речи ове молитве, Оче наш, схватајући њихов дубоки смисао, онда би се цео наш живот у свим његовим нивоима и појавама из корена променио. Ако сам син анархичног Оца, то значи да сам ван моћи смрти, то значи да нисам роб него господар, по угледу на Господа, значи да сам аутентично слободан у јединствено истинском осећају слободе. Остајући у таквом стању, човек прихвата сваког другог ближњег као сина васкрсења и престаје да ми буде „бесмислица“ или „туђин“, већ је мој вечни брат. Како онда да убијем таквог брата? Са њим се ипак сусрећем у вечности, ван које је незамисливо постојање чак и самог времена. Или како је старац Силуан говорио, „мој брат је мој живот“. У таквом стању човек лако и природно свима опрашта све и истински воли своје непријатеље. Али ову праву еванђелско стање постижу само они који истински верују. Молитва која проистиче из такве детиње вере непосредности открива човеку друге хоризонте, пред којима све остало нема смисла... Ако човек не верује у васкрсење, ако му је овај кратак и јадан живот једини и након што се заврши потпуним уништењем, како да опрости онима који му наносе штету у његовом сиромаштву? Бранећи се од удараца, мрзи непријатеље, гнуша се сваког човека који га уцењује. Још горе, он жели у својој ништавности да се покаже као деспот и моћник, па тако долази до злочиначког насиља над братом. Овде настају бескрајни сукоби, братоубиства и међусобно убијање у ратовима, који никада не престају. И по мојој савести, једини пут ка аутентично „транспарентном“ и истински „људском“ миру јесте да цело човечанство буде створено по лику Човека-Христа. Старац Софроније https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/fovamai-otan-leo-genithito-to-thelima-soy/#
  17. Када опростимо својим родитељима сузе ће потећи. Испрати неке погрешне дане. И неке погрешне речи. Када опростимо својим родитељима са њихових душа скинуће се много боли. И сва љубав коју су дали, вратиће им се. Да их теши док старе, да их воли. Када опростимо својим родитељима што су понекад били слаби, што нису знали… Схватићемо да су нам дали и више него што су имали. Када опростимо својим родитељима значи да смо напокон одрасли. Да их видимо као људе, тако несавршене и тако драге. Две топле, миле душе које су нам бојиле детињство свим бојама које су имали Најлепше што су умели. Када опростимо родитељима Наше ће срце постати извор љубави и мира. Живот лакши, нежнији и лепши. Да њих није било, не би било ни нас. На дар смо добили прилику да постојимо. То је више него довољно да будемо захвални и да их волимо. Да поштујемо оца својега и матер своју. Да поштујемо златну заповест Божју… Када опростимо својим родитељима и нама ће лакше опростити наша деца. http://knjigraliste.rs/blog/kada-oprostimo-svojim-roditeljima/
  18. Истина је да нико нема савршено здравље. Не постоји нико ко је потпуно здрав. Постоје различите болести. Болести тела и болести душе. Излечиве и неизлечиве болести. Акутне и хроничне болести. Болести скривене и латентне, али и очигледне. Наследне и стечене. Већ познате и ретке, непознате. Болнице су пуне иако медицинска наука чини чуда. Али из све ове патње коју носе болести, постоји и нешто позитивно. „Из горког, Бог извлачи слатко“. „Нема зла а да није помешано са добрим“, говорили су наши стари. Шта је то што је добро? У својој болести свесни смо своје слабости, понизимо се, тражимо помоћ од других, потребни су нам. И коначно, потребан нам је Бог. Свети Порфирије је говорио да је рак многе одвео на небо кроз покајање и исповест. Бог је створио тело а не болест. Болест је ушла са грехом као и пропадање и смрт. Али цео процес болести и разни тестови приближавају нас Богу и другим људима. Када се разболимо онда се сетимо Бога. Болест је педагогија. Педагогија је мала и најчешће привремена, јер Господ не жели да нас уништи. Њена сврха је да нас врати на час. Поново постајемо деца Божија. Вернији Богу и саосећајнији према страдалницима. Образовање Господње открива да нас Бог воли и жели да нас спасе. Често због болести, али и излечења, мењамо свој живот. Главни извор проблема код човека ствара тело. Дакле, болест утиче на тело и човек је понижен. Он почиње да схвата своје границе. Не може да ради шта хоће. Сазнаје да има рок трајања. С друге стране, бол ваја душу и чини човека попустљивијим, кроткијим, вернијим, молитвенијим. Он враћа Христа, Деву Марију и свеце у први план свог живота. Грли Крст и чита Јеванђеље. Трчи на ходочашћа и донира храну манастирима. Најважније је да страдалник најчешће почиње да иде у цркву, да се исповеда и причешћује. Он започиње нови ход кроз живот. Такође, када су људи болесни, лакше комуницирају. Постају пријемчивији и причљивији. Са лекарима комуникативнији. Са медицинским сестрама послушнији. Са својима кооперативнији. Са комшијама симпатичнији и попустљивији. Унутар болничких одељења, многе породице, браћа и сестре су се помирили. Почела су доживотна пријатељства. Посећују нас пријатељи и рођаци из далека. Интересовање показују комшије и духовни сродници. Често у болести откривамо ко нас заиста воли. Наша Црква се непрестано моли за здравље и за болесне. И ми се морамо усрдно молити за болесне, да их приволимо Божанственој Литургији. Позовимо их на исповест и Свето Причешће. Обезбедимо им одговарајуће духовне књиге за читање . Подучимо их да чине дела милостиње себе ради. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/otan-arrostainoyme-na-mi-xechname/
  19. „Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије
  20. JESSY

    Када живимо животе других

    Волимо да вајамо животе наших ближњих, заборављајући да онај ко ремети живот других убија свој. Он је престао да живи, и једино постоји кроз друге. То је његова трагедија. Да види живот, који није смео или није могао да живи, на срећним лицима других. То га убија. Зато их најчешће криви за све оно што дубоко жели. Христос нас је замолио да никога не критикујемо, јер то није наш посао. Mи немамо сазнања о апсолутној истини. Само Бог зна истину о свему ономе што ми површно посматрамо. Међутим, ми као да не слушамо његову препоруку, па када дође време да напустимо садашњу фазу живота, која ће сигурно доћи, критике које смо изнели ће нас дочекати. Односно, Христос ће нам рећи: „Дођите сада, ви судије васионе, ви који нисте оставили човека без коментара и прекора, који сте разметљиво махали прстом пред грешкама и гресима других, да видите свој живот. Да видите свој живот, не онај који сте маскирали и изложили као добро осветљен излог, већ онај који сте брижљиво скривали у мрачним собама ваше душе. Да видите колико сте били морални у процењивању других као неморалних. Како сте били добри и невини да сте свуда видели зле, невернике, јеретике и издајнике вере. » Људи вас понекад на ваги могу покрасти и преварити, али Божија вага је тачна и нико не може преварити Онога који познаје мрачно и скривено у нашим срцима. Али постоји и други пут на коме је онај ко уме да воли, да прашта и пре свега да никога не критикује. Један старац ми је причао о неком немарном и грешном монаху који није увек био баш најбољи али никога никад није критиковао. Није коментарисао животе других, молио се и покривао брата, јер је добро знао отачку мудрост која каже, „данас ти, сутра ја...“ Дошло је време за његов одлазак из овог света. Остали монаси су се окупили око његове постеље на самрти и молили се. Међутим, били су изненађени када су видели да се брат суочио са смрћу са великим смирењем. Дете моје, рекао му је тада игуман, сви овде знамо да ниси био марљив у својим обавезама. Како одлазиш из овог живота са толико храбрости? Истина је, оче, шапну умирући човек, да нисам био добар монах. Али у животу сам увек имао на уму једну ствар: никада никога нисам критиковао. Зато намеравам да кажем Христу, када се појавим пред Њим: „Ти си, Господе, рекао ’не суди, и нећеш бити осуђен’“, и надам се да ми неће судити строго. Иди у миру на свој вечни починак, чедо моје, рече са дивљењем Игуман. Успео си да се спасеш без много напора…“. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  21. Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.
  22. Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење. У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија. Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом. Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет. Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм. У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве. А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15). Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11). Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати. Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави. Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву. Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква. Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве. Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика. Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја. Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56). Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра. Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији. И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно. Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности. Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kad-prekrshavamo-kanone-i-predanje-unishtava-se-sabornost-i
×
×
  • Креирај ново...