Претражи Живе Речи Утехе

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима. Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“ Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“ Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу. Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље. После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако. Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом. Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности. Аутор: Жељка Курјачки Станић https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/