Претражи Живе Речи Утехе

Фина моторика је способност коришћења најмањих мишића тела у циљу извођења прецизних покрета и тесно је повезана са координацијом око – рука. Координација око – рука омогућава да прсти и рука правилно изврше задатак. Најбоље време за испитивање фине моторике је од треће године али се наставља и даље путем разних игара. Проверава се тако што дете положи руку на чврсту подлогу и подизањем сваког прста појединачно од подлоге проверавамо да ли је дете савладало фину моторику. Најчешће деца не могу четврти прст да подигну посебно. На томе треба порадити јер касније може доћи до тежег усвајања одређених знања и извршавања одређених активности. Фина моторика ствара неуронске везе које ће остати у кори великог мозга само ако се користе јер мозак брише све из меморије што човек не користи. Препоручујем да родитељи са децом предшколског узраста као припрему за школу практикују следеће активности: – Све игре са тестом, кликерима, пластелином, цепкање и лепљење папирића на подлогу, хватање одређених предмета штипаљком, низање предмета, играње са семенкама, повезивање тачака, пертлање, копчање дугмића, лепљење сличица, стикера, убацивање предмета у отворе (флашице, касице), цртање и слично, како би учитељи наставили рад у школи. Ове игре ће олакшати деци ослобађање свих мишића шаке и прстију, како би припрема за почетно писање и читање била лакша. – Од стабла дрвета или гране исече се комад у облику круга. Помоћу бургије избуше се отвори. У њима се ставе поп-нитне. Одлучила сам се за поп-нитне зато што могу да се користе на два начина. Може да се обмотава конац, вуница, трака у зависности шта користимо или да се подиже свака и притисне материјал нитном. То пружа могућност деци да развијају мисаону активност, пажњу, концентрацију… На овај начин се развијају мишићи шаке, прстију и врши се припрема руке за почетно писање и читање. Могу се увежбавати: бројеви, геометријски облици, слова… Од пластелина или масе за обликовање направити куглице различитих боја по жељи детета. Помоћу дрвене хватаљке, одбројавајући, деца их стављају у корпицу за колаче по инструкцији родитеља. Хватаљке као и корпице могу бити од различитог материјала. По жељи. Пластелин можете направити сами. Аутор: Бојана Пешић, Ниш, професор разредне наставе и педагошки саветник https://zelenaucionica.com/aktivnosti-kod-kuce-kako-pripremiti-dete-za-polazak-u-prvi-razred/

За неке породице у Немачкој је време распуста, поготово лети, „најтежи период у години“. Јер, где са децом шест недеља? Наравно, ђаци су против идеје о краћим распустима. Осим тога, ту је и проблем с неким покрајинама. Зашто родитељи у Немачкој траже краће школске распусте Немачки Савез родитеља критиковао је велики број дана школских распуста. „Период распуста је за многе породице организациони и финансијски изазов“, рекла је заменица председника, Алин Зомер-Ноак, за Редакцијску мрежу Немачке. Шест недеља летњег распуста тешко се уклапа са просечних 30 дана годишњег одмора – „посебно за самохране родитеље или оне без породичне подршке“, каже Зомер-Ноак. Распусти нису само фуснота у календару, већ за многе породице најтежи период године – организационо, емотивно и финансијски. Ученици против краћих распуста С друге стране, краћи распусти нису опција за генералног секретара Савеза ученика Немачке, Квентина Гертнера: „То је погрешно решење за врло реалан проблем“, рекао је. „Многе породице не могу да приуште да један родитељ смањи радно време или остане код куће само зато што су распусти и неко мора да пази на децу.“ Његов предлог: квалитетна организована брига о деци током распуста. „Школе би могле да сарађују са омладинским центрима, спортским клубовима или другим ваншколским партнерима. Важно је да током распуста постоји нека форма бриге о деци која је квалитетна и педагошки вредна“, каже Гертнер. Ко одлучује о школским распустима и на основу којих правила У основи, свака покрајина у Немачкој сама одлучује о терминима школских распуста. Међутим, за летњи распуст постоји договор између покрајина који се прави унапред, на више година. Тренутни договор важи до 2030. године. Покрајине су подељене у пет група које се смењују у терминима летњих распуста, у периоду између 20. јуна и 15. септембра. Тиме се избегавају гужве на аутопутевима и превелик притисак на туристички смештај, а туристички сектор може боље да планира капацитете. Код планирања распуста током целе године узимају се у обзир и педагошки критеријуми: на пример, да после Ускрса и Духова има довољно времена за припреме и тестове, да настава траје у континуитету по шест недеља и да полугодишта буду приближно једнако дуга. Зашто Баварска и Баден-Виртемберг не учествују у ротацији Баварска и Баден-Виртемберг чине пету групу, али се не придржавају ротационог система. Њихови летњи распусти су увек у приближно истом термину. Разлог: у тим покрајинама су Духовски празници (Pfingstferien) касни и трају дуже него у другим деловима Немачке. Каснији почетак летњег распуста спречава да се школска година „згусне“ и омогућава здрав ритам између школе и одмора. Један од историјских разлога био је и тај што је током жетве (почетком септембра) била потребна и помоћ деце – али то данас више није релевантно. Папрене казне Родитељи често покушавају да избегну гужве и високе цене путовања тако што децу раније изводе из школе или продужавају распуст, али то може имати озбиљне последице. Школе пријављују такве изостанке, а локалне власти покрећу поступке. У неким случајевима, као на аеродрому у Мемингену, полиција је открила децу која су била лажно пријављена као болесна, а родитељи су кажњени. Породице које без одобрења школе путују непосредно пре или после школских распуста крше закон о обавезном похађању школе, што се у Немачкој третира као прекршај. У зависности од покрајине, казне могу бити високе – до 1.500 евра по детету, и то за сваког родитеља посебно. У Северној Рајни-Вестфалији, на пример, казне се крећу од 300 до 1.000 евра, док у другим покрајинама могу укључивати и додатне мере, па чак и затворске казне у тежим случајевима. Дакле, иако је путовање ван сезоне примамљиво, неовлашћено одсуство из школе може скупо да кошта – и финансијски и правно. https://zelenaucionica.com/u-nemackoj-ako-dete-izostane-iz-skole-da-bi-putovalo-kazne-su-paprene-u-pokrajinama-i-zatvorske/

Ривалство међу браћом и сестрама је уобичајено међу децом, посебно када се непрестано боре за пажњу родитеља. Међутим, честе свађе можда ипак нису лоше вести! Као родитељи који се боре са свакодневним свађама и препиркама деце сигурно сте покушали да спречите ривалство међу браћом и сестрама. Сви желимо да ублажимо и избегнемо породичне сукобе на било који начин како би оба детета била задовољна. Али колико је само исцрпљујуће када се то дешава из дана у дан! Ипак, постоји нешто утешно – нова студија је открила да браћа и сестре који се свађају током детињства заправо боље се сналазе у каснијем животу. Научници из Центра за породична истраживања Универзитета у Кембриџу открили су да свађе између браће и сестара заправо повећавају друштвене вештине, речник и развој, као и да негују такмичарски дух. „Када се деца свађају, моје истраживање показује да они заправо имају користи од сукоба. Родитељи који су исцрпљени сталним препиркама међу децом требало би да се утеше чињеницом да њихова деца уче важне друштвене вештине. Млађа браћа и сестре имају боље резултате на нашим тестовима. Докази сугеришу да у многим случајевима деца брже могу разумети друштвене односе управо због ових интеракција са браћом и сестрама“, рекла је професорка Клер Хјуз, једна од научница у тиму који је спровео студију. Студија је анализирала 140 деце током петогодишњег периода, а укључивала је видео снимке деце у интеракцији са члановима породице, пријатељима и странцима. Откривено је да браћа и сестре могу имати дубок утицај на друштвене вештине детета, чак и ако је њихов однос „мање срдачан“. Док блажи облици сукоба имају благотворан утицај на развој у детињству, пројектни тим ипак упозорава да континуирано ривалство може довести до проблематичног понашања и проблема са изградњом односа касније у животу. https://zelenaucionica.com/dete-koje-se-svadja-sa-bratom-i-sestrom-bolje-se-snalazi-u-zivotu-kaze-nauka/

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете. „Мама, боли ме стомак…“ „Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“ Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину. Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“ Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“… Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту. И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама. Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака. Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном! Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети. Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила. И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам. У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства. Аутор: Олга Карчевска https://zelenaucionica.com/jer-kad-je-moja-majka-bila-dete-prema-njoj-su-se-ponasali-mnogo-gore-dala-mi-je-samo-dva-posto-onoga-sto-je-njoj-dala-majka-moja-bezobzirna-baka/

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима. Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“ Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“ Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу. Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље. После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако. Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом. Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности. Аутор: Жељка Курјачки Станић https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/