Претражи Живе Речи Утехе

Не знам да ли сте приметили да у многим текстовима који говоре о крају света, антихристу, знацима који указују на његов долазак – постоји (не само) једна заблуда. Конкретна заблуда на коју мислим и коју бих желео да расветлим примерима из Предања гласи да ако нам антихрист или његове слуге ставе жиг звери на руку или чело чак и без наше воље, то је то, осуђени смо на пропаст. Заблуда да Бог не гледа на наше намере, на покрет нашег срца, већ само на спољашњу форму, на поступак. То је иначе толико карактеристично за наше време, када су људи фокусирани само на спољашња правила и некако се заборавља да Бог тражи наше срце. Да, спољашње је важно, али је другостепено у односу на наш избор да будемо са Богом или не. Ево и неколико врло, врло упечатљивих примера из Предања који говоре у прилог овоме. Притом, у питању су сведочанства мученика којима је Господ Исус обећао да ће Дух Свети говорити уместо њих: „А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.“ (Мт. 10:9-20) Мученици Ирини римски војвода прети врло понижавајућим мучењем – групним силовањем до смрти. Претња која је у стању да поколеба не само због свог ужаса који се крије у њој, већ би могла да се појави и дилема – да ли ће онда тако измрцварено и понижено тело и даље остати „храм Божији“ (1. Кор. 3:16) како о томе говори апостол Павле? Прочитајте и сами Иринин одговор и њено богословље: „Рече јој војвода: Наредићу да те голу одведу у блудилиште и да те тамо срамоте до умртвљења. Света одговори: На тај начин ће тело моје страдати од блудника као од пса који уједа, или од вука, или од медведа, или од змије. И више волим да ми тело пострада од оскврњења него да душу оскврним идолопоклонством, јер невољна нечистота, на коју душа не пристаје, не поставља се у грех пред Богом. Еда ли се оскврнише свети, којима мучитељи силом сипаху у уста од идоложртвене крви? Војвода на то рече: Зар се не, оскврнише окусивши од наших жртава? Света одговори: Не само се не оскврнише него и венце добише за то, пошто им руке беху везане, уста силом отворена и крв жртвена у њих сипана. Добровољно наслађивање тим било би грех и заслуживало казну, а кад се то на силу чини, доноси венац ономе над ким се врши насиље. Тако и ви ако ма шта насилно учините телу мом које сам ја предала Христу мом, надам се да нећу бити постиђена пред бесмртним Жеником мојим него ћу још одликовање добити од Њега што сам Њега ради поднела муку и насиље. Стога не марим па ма шта чинили с мојим телом: макар га предали оскврњењу, или ранама, или огњу, све сам готова поднети ради имена Бога мог. А Бог мој моћан је да вам не допусти да ми учините то што сте намислили“ Иако у Житију пише да она није била силована, да су је Анђели спасили, важно је њено расуђивање и њена непоколебива свест да чак ни тиме не би могла да буде одвојена од Господа Исуса. Света мученица Лукија је још јаснија – чак и приношење идолима које неко на силу без наше воље уради, Бог не гледа као да смо ми у томе учествовали. Ево одговора ове свете девојке коју је Бог прославио: „Тело никада не може бити оскврњено без пристанка духа. Ако ти чак ставиш на руку моју тамјан, и насилно га мојом руком бациш на идолски жртвеник, Бог ће се, видећи то, подсмехнути теби, јер Он нас осуђује за слободна хтења и добровољна дела, а не за дела која учинимо силом приморани од других. Тако и насилно одузимање девствености Он само допушта, као што допушта искушења, разбојништва, незнабоштво. Стога ако ти и наредиш да ми се силом одузме девственост, ти ћеш ми тиме само удвостручити награду за моју чистоту”. Неко може да каже, све је то у реду, али антихрист је антихрист, то су већ озбиљне ствари… Као да све време није суштина у истој ствари – нашој слободној вољи и слободном избору који чинимо током живота овде. Управо на ово питање у вези са антихристом обраћа пажњу и истакнути црквени аутор и проповедник нашег времена, схиигуман Авраам Ридман. Он говори веома занимљиво: „Треба да схватимо да какав год тај печат (антихриста) био, ако нам га буду стављали мимо наше воље, он неће имати никаквог значаја. Навешћу као пример такве чувене светитеље, као што су Теофан и Теодор Начертани. Такав чудан назив су добили – узвишен, јако леп, а опет повезан са њиховим највећим понижењем. Светитељи Теофан и Теодор су по благослову јерусалимског патријарха који је био ревнитељ иконопоштовања отишли византијском цару иконоборцу да би изобличили његову заблуду. Дошавши они су га храбро изобличили – нису му се ругали, већ су указали на његову заблуду. Цар се толико разгневио због њиховог супротстављања њему да је наредио да их жигошу, да им на лицу урежу речи изругивања православној вери. Зато су они и добили назив „Начертани“. Да ли то значи да они на свом челу носе печат антихриста? Или, супротно томе, да су урезане речи симбол највеће славе и храбрости ових људи? Наравно, тачна је друга тврдња. Зато не треба мислити да понижење од наношења печата против наше воље има некакав значај.“ Суштина је у томе да о овоме не би требало ни да се пише да у нашим умовима не постоје помешани појмови. А можда се узрок за овакве дилеме крије у нечему дубљем – да у нашим срцима не постоји уверење да је Бог заиста наш Родитељ, већ неки удаљени Творац коме и није много стало до нас, чију љубав морамо да зарађујемо, да испуњавамо и најмању ситницу, а све зато да се не би окренуо од нас и ми онда остали сами и напуштени? Ако је ово у питању, то се неће решити тиме што ћемо се трудити да свим силама испунимо сваку ситницу, у нади да ћемо тако умирити своје срце и смањити страх да не будемо одбачени од Бога. То се мења на други начин. Први корак је овај. Станоје Станковић извор

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима. Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“ Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“ Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу. Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље. После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако. Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом. Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности. Аутор: Жељка Курјачки Станић https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/