Претражи Живе Речи Утехе

Moja професорица психологије се љутила због претеране употребе медикамената у њеној струци, сматрајући да је, у основи, човек човеку лек. Наравно, медикаменти су често неопходни, о томе не треба имати илузија, али утеху и охрабрење да наставимо даље дају нам други људи, стручњаци и они који то нису, већ су само ту за нас, да нас саслушају, у нечем конкретно помогну, да нас не осуђују и не држе нам слово, можда понекад дају и неки користан савет или са нама поделе неко своје искуство које нам може послужити. Али то није ни мало лако, помоћи човеку, бити му утеха и охрабрење, чак и око наизглед малих, свакодневних брига. Наши односи оптерећени су навикама, играма моћи, обманама и самообманама, чак и кад смо са неким блиски, чак и кад некоме искрено желимо најбоље и кад нам је стало. Наше снаге су мале, наша знања такође, а још мања могућност да истински схватимо и доживимо другог човека, без да у њега учитавамо наше предрасуде, стереотипе, уверења, да га стављамо у фиоке, да се не уздижемо над њим, мислећи да знамо и умемо нешто што њему или њој није доступно. Вероватно први услов да уопште помогнемо другоме, утешимо га и охрабримо, јесте да схватимо своја ограничења, да се не узносимо и не залећемо, мислећи да ће наша интервенција деловати као чаробни штапић. Морамо увек узети у обзир да можда грешимо и да свакако рачунамо на „отпор материјала“, да ће оно што кажемо и урадимо бити можда погрешно схваћено или одбачено, а да то код нас не створи огорчење, осећање увређености или осујећености. Да не направимо, у покушају да помогнемо, више штете него користи, и за себе и за тог другог. Постоји често самоувереност да ми можемо да разумемо свакога, да имамо развијену интуицију и емпатију, да су наше намере увек чисте, да би неко себи помогао само ако нас послуша. Ако то не учини, то нас често фрустрира, понекад огорчава, љутимо се на другог или почињемо да унижавамо саме себе, све до чамотиње или отупелости. Ако смо верујући и трудимо се да видимо себе као оне који теже смирењу, савете често сводимо на препоруке о молитви, причешћу, одласку код духовника, читању одређене литературе. То је свакако потребно, понекад умесно или неопходно, али увек треба имати у виду да се обраћамо конкретном човеку, који има различите предиспозиције, искуства, предзнања и потребе. Без обзира на наше уверење о важности, па и пресудној важности духовног аспекта наших проблема, не смемо одбацивати помоћ стручњака, нити мислити да свако од нас може бити психијатар или психолог, без уважавања извесних специфичних знања и метода који ове струке подразумевају. Што укључује и телесни, физички аспект проблема, који може бити третиран, између осталог, и медикаментима. Са озбиљним проблемима, попут данас толико присутне депресије, није се играти и никоге не треба лишити помоћи стручњака, што не искључује помоћ других, посебно блиских људи, породице и пријатеља, као ни било који аспект духовног живота, напротив. Као што добар учитељ није само онај који нас поучава него и надахњује, тако и ми када помажемо другима не треба да им држимо слово и дајемо савете, него да делујемо најпре својим примером, разумевањем, истинским саосећањем, и да се помоћ не види и не доживљава као помоћ, него као једна свакодневна динамика односа. У ставу „сад ћу да ти помогнем“ и „ја ћу ти помоћи“, увек може да се крије вишак горости, надмености, сујете, али с, друге стране, други ипак треба да осети нашу бригу и заинтересованост. Да осети да је за нас јединствен и важан, не било ко, него он тај и тај и он такав какав је. И да осети на делу, а не само на речима. Вероватно је другима најбоље помагати око конкретних ствари, јер људима је некада боље, на пример, позајмити мало новца кад су у невољи, него им давати високоумне духовне савете или, не дај Боже, моралисати. За једног нашег епископа, сада покојног, они који су га познавали сведочили су да је исповест код њега посебна, јер осећате да вас не осуђује, на даје опште поуке, већ увек намењене вама и увек повезане са његовим личним искуством, оним што је сам преживео и доживео, без моралисања и увек у потпуној присутности и пажњи према вама, као да сте у том тренутку за њега једини на свету. У том смислу, важно је схвататити да на друге делујемо увек, својим животом, оним што смо сами од себе урадили, оним како бринемо о свом свакодневном настројењу. Јер утученом нећемо помоћи ако му кажемо нешто типа „мрдни се“ или „не ваља бити утучен“, него када сами сијамо. Растресеном када смо сами пажљиви и фокусирани. Неделатном ако смо сами делатни. Наравно, ни тада не можемо свакоме помоћи, јер живимо у палости, која ограничава и нас саме и друге да виде оно најбоље у нама. Одговорни смо за друге људе, потенцијално за свакога, али уз свест о сопственој ограничености и светској палости, и препушање крајњих исхода вољи Божијој, који је људима дао слободу – слободу свету и проклету, ту највећу апорију наших живота. Ако неко коме смо хтели да помогнемо ипак оде неким погрешним путем, чак и оним неповратним попут самоубитва, не треба клонути духом, јер сви знамо да „живот није што и поље прећи“, да „свет у зли лежи“ и да су наше снаге мале. И да треба да поштујемо људску слободу, која понекад подразумева и одбацивање шанси и дарова, и уздамо се у вољу и суд онога који нас је створио и за кога верујемо да нас воли, више него што ћемо ми икада бити у стању да волимо друге, или чак самог себе. То није лако и лаже свако ко говори да га не муче сва та „проклета питања“, која га и самог некада воде до ивице понора. Или можда не лаже него је у основи равнодушан и горд, „млак“, а знао шта је у Јеванђељу речено о „млакима“. Јер када се десе неке ствари, није лако одржати веру у ту Божју љубав, па чак је и нормалније посумњати у њу него не посумњати, јер то сведочи о томе да живимо духовним животом који у овом свету подразумева борбу и где се све стиче кроз искуство, проживљеност, а не не кроз апстракције, схеме, празне приче и подилажење нашим слабостима или застрашивање ауторитетима, при чему никад и нисмо заиста сигурни шта смо и колико заправо стекли, и колико је то трајно. Најзад, ни Христос није свет спасио поукама и проповедима, па ни чудима, него васкрсном смрћу, изразивши пре ње, своју молбу Оцу да га „ова чаша мимоиђе“. Зато и реторика о љубави може бити празна прича, сентименталност и лицемерје, јер сваки наш однос је изазов, аскеза, борба, самоограничавање, па и за љубав се треба избрусити. Тек кад се избрусимо можемо истински помагати другом, али пошто се никада, бар не у овом свету, нећемо избрусити до краја, помоћ другима никада не треба занемаривати, онолико колике су наше снаге. Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлешше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2023/01/19/vladimir-kolaric-biti-drugome-uteha-i-ohrabrenje/

Али црквена историја показује да је током векова више пута било покушаја да се уништи Црква на нашој земљи. И сваки пут када се чинило да је све готово, крај је близу. Тако је било и у доба Уније, када су многе цркве и манастири насилно претварани у унијатске или чак кафане. Тако је било и после револуције 1917. године, када су цркве затворене или предате обновитељима, а свештеници побијени или послани у логоре и прогонство. Било је и времена када су власти обећавале да ће свима показати „последњег попа“ ... Али никаква заплена светиња, никаква репресија над слугама Христовим никада ништа не би могла променити. И сада, после деценија и векова, осврћемо се уназад и видимо да непријатељи Цркве Христове ништа нису успели да ураде. Сви побијени постали су мученици Христови, а Црква је после сваке кризе постајала све чистија и јача. И ово нам даје велику наду и радост. Jер сулудо је борити се са Црквом Христовом: она ће ипак бити победник, заjедно са Христом. Понекад нам се може учинити да су све репресије, сва неправда према верницима и свештенству наше Цркве нелогичне, апсурдне, сулуде. Али ни ово не треба да нас чуди. Господ каже: «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати» (Jн 15, 18-20). Неправедно страдање се разликује од заслуженог страдања по томе што нам доноси радост страдања заједно са Христом.А наши гонитељи, мислећи да нас боле, у ствари нам чине велико добро – чисте нас за Царство Небеско, већ нам спремају највишу и најбољу судбину за целу творевину – јединство са Творцем.Зато нам Христос каже: «Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају» (Лк 6,28). Како се Он сам молио на крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34). Тако су се молили и размишљали сви мученици и исповедници Цркве Христове, а сада су у вечној радости са Господом.Овако се данас треба молити и размишљати. Господ види све наше туге. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-tshe-biti-sa-crkvom

За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata

Свето писмо нас јасно и недвосмислено позива на поштење, директност и једноставност. Јасно је да хришћанин не треба бити лицемеран, разметљив или неискрен. Сасвим је разумљиво да се истински верујући човек бори са пороцима и покушава да избегне грех у животу. И, како то често бива, док неки ратују против страсти, други, под плаштом ове борбе, почињу да занемарују ствари које су природне, па чак и неопходне. Рецимо, учтивост. Учтивост захтева неку врсту самодисциплине, културу понашања, речи и мисли, уздржаност и скромност, осећај за меру и такт. Хришћанин не може бити неучтив према онима који не припадају Цркви. Међутим, ово питање има и другу страну. Учтивост захтева од особе да уме да сакрије свој прави однос према људима, поготово ако је тај став негативан. Иза паравана пристојног понашања понекад се крију пороци и страсти. Учтивост је оно што често маскира понос, ароганцију, презир, осуду, огорченост, мржњу. Зар поштен став није бољи од лошег, скривеног под маском учтивости? Да ли је увек потребно бирати речи и унапред размишљати о последицама поступака? Вреди се сложити да су људи, који нису оптерећени учтивошћу, често врло директни и искрени. Рећи ће вам сваку истину у очи и неће се тргнути. Они ће то рећи директно и безобразно, али вреди ако је заиста истинита, објективна и безусловна. Али ево невоље: на овом свету има мало више истине него људи. Свако има своју истину и свако има право на њу. Али ми немамо право да намећемо своју истину другоме јер онда дозвољавамо себи неучтивост, грубост и безобразлук. У супротном, испада да сва наша „директност“ и „поштење“ нису ништа друго до угађање сопственим страстима. У људској природи је волети себе. Мање више, то је својствено свима. Да би се волело исправно, потребно је у себи јасно разликовати слику Божију, чији је носилац личност, и укупност порока којима је он опседнут. Све добро у човеку је од Бога постављено и зато је за њега природно. Зло, колико год да је јака зависност од њега, увек ће остати неприродно за човека. Онај ко воли себе исправно успева да заволи створење Божије у себи и да истовремено мрзи свој грех. Већина, волећи себе, воли све у себи, укључујући и грехе. Понекад – највише грехе. Човек заиста воли сопствену неотесаност, поноси се њоме и диви се себи и свом безобразлуку. Такви појединци се налазе на сваком кораку. Овакви људи занемарују учтивост као нешто сувишно, пажљиво негују у себи безобразлук. Неки, међутим, о таквим људима говоре са поштовањем. Уместо да се обрачуна са собом, особа ће сада имати „ревност за веру“ или „бескомпромисност у залагању за истину“, она ће се искључиво заљубити у јеванђеље. Дакле, безобразни и конфликтни људи не знају да се повинују и изузетно су склони доминацији, па неће испасти мирни, уравнотежени парохијани. Као резултат тога, имаћемо особу која је арогантна и безобразна каква је била и доласка у Цркву, али сада верује да је пронашла истину и стога је непоколебљиво уверена у сопствену исправност. Ако се спријатељи са свештеником, упадне у црквено послушање или једноставно у категорију поштованих људи у парохији. Међутим, ако се то не догоди, проблем неће отићи никуда. Тип парохијана који лута од парохије до парохије, поданик чудног понашања, који дрско захтева од свештеника испуњење сопствених хирова сумњичећи свакога за враџбине и везе са светском масонством, који дискредитује црквену јерархију непримерено цитирајући свете оце и непознате „старце“, је данас свима познат. Зар нас Христос не позива да се према људима понашамо онако како би желели да се они опходе према нама? Зар није рекао „блажени кротки“? Наравно, није сваки учтив човек кротак. Међутим, не сумњам да је свако ко је кротак свакако учтив. Сада погледајмо себе. Окружени смо веома различитим људима и третирамо их на разне начине. Ко од нас може са сигурношћу рећи да у његовом односу према ближњима нема ничег порочног, грешног и прекора? Зар у нашим душама нема довољно осуде, занемаривања, љутње, огорчености? Ако се све ово редовно излива од нас на главе наших суседа, хоће ли то бити знак нашег поштења и искрености? Очигледна је чињеница да учтивост не укорењује лицемерје у нама, већ једноставно нам не дозвољава да испољимо сопствене страсти у комуникацији са људима, дисциплинује нас и чува од греха. Зато, удаљите сваку паралелу између учтивости и лицемерја! Ако се ови концепти идентификују, онда, они који се не одликују љубазношћу не сматрају за потребно да бар мало раде на себи. А то је само по себи у супротности са хришћанским приступом животу. У учтивости нема греха, али у исто време то још није ни врлина. Учтивост је важна, учтивост је неопходна и истовремено природна. Само по себи, још не заслужује награду. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/da-li-bi-pravoslavni-hrishtshanin-trebalo-da-bude-uchtiv-sa-svima-oko-sebe-ili-je-licemerje

Није први пут да сам приметио једну занимљиву чињеницу : наш православни брат много воли да буде у праву. Постоје случајеви у којима јесте увек у праву а тичу се вере, спасења, догмата и канона. Стога је таква особа, по правилу, навикла на осећај да је у праву. Oнај ко је у једном у праву, тежи да буде у праву у свему. С друге стране, критичко мишљење је својствено сваком нормалном човеку, а још више хришћанину. Најобичнија исповест почиње управо од критичке анализе периода живота који јој је претходио. И зато, упркос љубави према праведности, хришћанин се, као и свака особа, често покаже погрешним и, у идеалном случају, може да покаже много већу осетљивост на ову неправду него неверник. Међутим, вреднији су тренуци самоправедности. Као резултат тога, доживљавају их са одушевљењем, заносом и самозадовољством. "Зато што сам био у праву!" "Да ли грешим"? "У овој ситуацији сам у праву!" И такве ствари... На први поглед, бити у праву је добро. Човек зна истину и чврсто стоји у њој. Искрен је према себи, није лицемеран према другима, а истина је на његовој страни. Али ако размислите - није ли свест о сопственој исправности оно што лежи у основи већине сукоба, и малих и озбиљних, увреда, непријатељства и мржње? Замислите било коју ситуацију када сте се постидели глупог чина, непромишљене речи, када нисте могли на време да станете, прекинете свађу, зауставите сукоб, када нисте ућутали, нисте се удаљили. Шта вас је покретало у том тренутку? Свест о самоправедности. Ако у неком спору или свађи нисте потпуно уверени у нешто, нисте сто посто сигурни да сте у праву, онда је лакше зауставити се, смирити се. Свест о исправности развеже језик. Ако сам у праву, то морам да докажем, а они морају да се сложе са мном. А ако до тога не дође, онда наступа ваша тврдоглавост, бес и безобразлук. Да то није хришћански, схватимо када се страсти стишају и савест се пробуди. Једноставно речено, ретко човек толико греши као у тренуцима када мисли да је потпуно у праву. За почетак, биће корисно да натерате себе да престанете да волите свест да сте у праву. Уместо тога заволите „здраву равнодушност“, будите потпуно равнодушни према сопственој правди. Чак и ако сам у праву, па шта? Другом је моја исправност, као и моја истина, неважна, незанимљива и бескорисна. Зашто то наметати, зашто се свађати до промуклости, кад свако има своју истину и право на њу? Па, ако је комшија погрешио, шта ће се битно променити ако почнеш да га убеђујеш? Ништа. А, ако ће способност да се на време заћути, да се одступи, да се не инсистира на своме, помоћи некоме да избегне свађу, спречи настанак непријатељства или једноставно спречи међусобне увреде, онда треба признати да у оквиру људске комуникације, поузданија средства се неће наћи. Дакле, свако ко цени нормалну људску комуникацију, који као хришћанин настоји да буде у миру са свима, који жели да избегне грех у односима са другима, треба пре свега да превазиђе жељу да у свему буде у праву, да престане да покушава да доказује своје у сваком спору и у сваком сукобу последњу реч остави за себе. Праведност је само вера у исправност сопственог мишљења. Вреди научити да ово мишљење задржимо за себе, и зачудићемо се колико има добронамерних људи у нашој близини. Искуство је много вредније од унутрашњег нарцизма и спољашње мрзовоље, које цветају у душама оних који су увек у праву. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/morate-li-uvek-biti-u-pravu

У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“. Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“ Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим... „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“ На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“ Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом. https://srpska.pravoslavie.ru/144593.html

Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“. Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву. Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“. Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“. Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари. Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински. Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“. Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“. Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину. Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква. https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм

Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму. Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа. Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве. У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку. Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна. После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.

На дан Светога пророка Илије, 02. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Угљешу чији мештани славе храмовну славу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, свештеници у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу. У својој архипастирској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе нека је свима благословен данашњи дан Светога пророка Илије. Прославили смо данас кроз Свету Литургију дивнога светитеља, светитеља Цркве Божије који је био чврст у вери и своме подвигу, чврст у молитви и велики пред Господом. То је оно што треба красити свакога од нас. Требамо бити чврсти у својој вери, да будемо испуњени љубављу, да изграђујемо мир и слогу. На све то нас позива и Свети пророк Илија, да изграђујући веру изграђујемо себе, своје биће и припремамо се за Царство Небеско. Идемо ка вечним добрима која су суштина нашега живота и припрема за други Христов долазак. Овде је предукус тога, Света Литургија је пуноћа свега, али свакако да у Царству Небеском је другачија димензија живота. У Царству ћемо бити непрестано у љубави и милости Божијој, близу Господа, грејаћемо се том љубављу којом Он греје целокупну творевину без обзира на палост и на њену грешност. Овај свети храм у Угљешу, драга браћо и сестре, подсећа нас управо на тајну љубави и жељу овога народа да изгради ову велику светињу. За услове у којима овде живимо ово је заиста велика светиња, велики храм Божији. Неко каже мали, али није. Можемо градити велике храмове, али узалуд ако нам је празно срце, ако љубави немамо и храм је празан. Овај храм је данас испуњен народом, испуњен је благодаћу народа Божијега. Зато се и зидају храмови, зато се подижу света места, да би се сабирао и узносио молитве Господу. Овај храм, драга браћо и сестре нас подсећа на ту тајну. На тајну јединства народа овога места, на његову жељу да има своју богомољу да би могли приносити Свету Литургију и Жртву од свих и за све. То је оно што нас као народ утврђује, оно што нас као народ штити и што нас припрема за тајну вечнога живота. Радујем се што сам данас заједно са вама, што могу да поделим радост данашњега дана. Увек се радујем када долазим овде, када видим да сви напредујемо заједно, да храм све лепше и лепше изгледа. Видим да су почели и завршни радови и ако Бог да ускоро ће бити и освећење овога светога храма, на понос овога места, на понос наше епархије и васколиког српског рода на овим просторима. Увек говоре да је велика љубав народа који гради храм, то је пред Господом велики народ, носи велики крст. Тако је и са овим храмом драга браћо и сестре. Када га осветимо, васкрсава за живот вечни и добија своју пуноћу. Свима онима који су се трудили, који су овде улагали свој труд да храм овако изгледа, нека и њима Господ да на првом месту здравља и љубави, нека изграђују слогу и мир као што су то чинили и до сада јер је то оно што нас као народ штити на овим просторима. Ако се сви поделимо онда нема благослова, нема ту јединства, нема слоге и нема оваквих дела која данас видимо, попут овог светога храма. Подела разара храм Божији, она га дели и одводи у једну другу димензију, а то је димензија пропасти и ништавила. Уколико смо сложни, уколико смо у љубави храм добија своју пуноћу, добија свој саборни карактер какав треба да има и какав нас је штитио кроз све векове и све историјске околности у којима смо били као и народ и као и нација. Црква Божија је увек била ту да крепи и снажи и утврђује наш народ у нашој православној вери. Нека би Господ дао да се сви крепимо вером Светога пророка Илије, да нам вера буде чврста и јака, да будемо велики пред Господом, а подвиг нашега живота да буде усмерен управо у духу подвига Светога пророка Илије. Еда би и ми осетили пуноћу љубави Божије, пуноћу тајне вечнога живота да би се удостојили видети лице Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде и нека свима буде срећна сеоска слава овде у Угљешу, да се ако Бог да и следеће године овде видимо у радости у весељу јер тако је то по вољи Божијој. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића. – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију. Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину. Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације. – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије. Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу. – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије. Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“. Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан. – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ пакрачко-славонски Јован: Посјета патријарха Порфирија Јасеновцу је благослов Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”. „На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. ”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују. У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија. Извор: Телевизија Храм

Узимајући у обзир да је претходних дана био у контакту са свештеником за кога се испоставило да има благи и асимптоматски облик Ковида 19, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће, по савету лекара, наредних дана превентивно бити у изолацији. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ

У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота