Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бити'.
-
Владика Григорије: Хришћанин мора бити биће оптимизма, наде, вере и љубави
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
На празник Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, 27. октобра 2024. године, Његово високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је служио Свету литургију у Храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Том приликом је прослављен јубилеј шездесет година постојања парохије франкфуртске. После читања Светог јеванђеља Митрополит Григорије је беседио: „Није први пут, браћо и сестре, да, када Господ учини неко чудо, апостоли или неко од људи говори Господу да иде од њих, да их остави јер су га недостојни. Са друге стране, није ни први пут да Господ поручује људима да се не боје. Можемо да кажемо да се тај позив на неустрашивост заснива на неизрецивој милости Божјој која тражи само једно – да се загрли са нашом вером. Тако да кроз нашу веру Христос загрли нас, а ми ослобођени да загрлимо Њега. У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, Христос најпре говори из Петрове лађе, проповедајући реч Божју. Ми смо данас исто окупљени у лађи – Цркви где слушамо реч Божју. Изрекавши реч Божју Христос заповеда Петру и осталима да забаце мреже у дубину. По узору на Петров поступак, и ми би требало да се отиснемо у дубине и да бацимо своје мреже дубоко; да бацимо мреже нашег ума, нашег срца, воље, осећања, и да захватимо у дубинама милости Божје храну, и то не рибу, већ живот самога Христа који нам се дарује у овој божанској служби. Дрга браћо и сестре, чули сте у данашњем Јеванђељу како Петар говори о безуспешним покушајима лова током целе ноћи; но, Петар који је био искусни рибар сада слуша Исусов савет о чијим риболовачким способностима се не говори и баца мреже поново. Петар се показује послушним или покушава да покаже како је узалудан још један покушај те ноћи, односно тога дана. И онда ухватише толико мноштво риба да су мреже почеле да им пуцају, толико да су им околни рибари морали помоћи са ловом. Петар видевши ово пада пред Исуса молећи га да изађе из лађе јер је (=Петар) грешан човек. Препознао је да се ради о чуду, благослову, неухватљивом за људску моћ спознаје. Господ, као и увек, када је видео да се човек смирио, подиже Петра говорећи му да ће га начинити не ловцем риба, већ људи. Како је ово чудесно, драга браћо и сестре! Као што Господ у овом Јеванђељу чини са Петром, тако и сваки пут, када читамо Јеванђеље на божанској служби, чини то са сваким од нас, желећи све нас да начини рибарима спасења људских душа, сопствене душе, хотећи све да нас спасе. Један од угледних примера је свакако Света Петка коју данас прослављамо. Њен живот након смрти родитеља није био ништа друго до одлазак у дубину о којој говори Јеванђеље. Одлази у дубину пустиње где је забацила своје мреже, молећи се, у труду, посту, далеко од очију људи како нико не би знао колико и како се трудила да постане ловац спасења своје душе. Драга браћо и сестре, када је све то учинила, Господ јој каже да мора да иде из пустиње, да мора да иде у Египат и да тамо помаже људима. У свом смирењу она иде и сав живот проводи у служењу другима, дајући себе љубављу Божијом за друге. Ми данас, вековима после тога, се клањамо њеним моштима, њеном лику, делу, доброти јер се у њено срце уселио Христос Спаситељ, а сва наша молитвена приступања светитељки имају за циљ да и ми стекнемо милост Божју по узору на њу. Поштовање сваког светитеља произилази из, рецимо симболично, чињенице да су бацили мрежу дубоко на заповест Христову, носећи у срцу Христа, те их ми славимо и зато му се молимо. Ипак, најчудесније, што и треба да запамтимо у све дане нашега живота, и да наша срца, душе, ум, осећања, воља, тело, све треба да постане храм Божји. Са тим циљем смо у храму Божјем, а и ми смо свети Божји народ јер смо овде сабрани. Више нисмо само индивидуе, већ смо Христови, охристовљени, загрљени са Светом Петком, са свим светитељима, избораженим овде и онима које не видимо, сједињени у једну јединствену заједницу љубећих Христа. Са друге стране, Христос грли нас својом неизрецивом милошћу, подижући нас и говорећи да будемо живи и здрави, свима говорећи да се не бојимо. Не бојте се, драга браћо и сестре, него, као што ћемо ускоро рећи у канону евхаристије, имајмо горе наша срца. Хришћанин мора бити биће оптимизма, наде, вере и љубави, а не онај коме је сишло срце у пете, који се свега плаши, па га и ми свештеници додатно застрашујемо. Не треба да се бојимо јер је Христос заједно са нама свагада и у векове векова. Амин!“ После Свете литургије Митрополит Григорије је освештао нову црквену салу. Претходно вече, 26. октобра 2024. године, одржана је промоција нове књиге Митрополита Григорија Странац у шуми. О књизи је, поред аутора, говорио и проф. др Растко Јовић, предавач на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, као и ђакон др Дејан Ристић, асистент на Одсеку за православну теологију Минхенског универзитета. Извор: eparhija-nemacka.com -
Зар милијарде људи неће бити спасене? Да ли је Бог неправедан? Они нису познавали хришћанство! Можда су чули за хришћанство, али то не значи да га знају. Чули сте за хиндуизам, за будизам, за зен, али ви не знате ништа о њима. Исто тако ни они. Хоће ли ићи у пакао? Може ли Бог бити тако неправедан? Како ће се спасти они који нису хришћани? Црква је дала одговор пре више векова. Али, пошто имамо времена за хиљаду других ствари, али не и за оне које се тичу живота и смрти и нашег спасења, ми их занемарујемо. Црква је одговорила пре много векова. Кроз уста Светог Јустина. Шта каже Свети Јустин? И цитирам ово како се сећам када сам то прочитао први пут као школарац пре 45 година. Шта каже светац? – (а ово је став Цркве) - „Они који су живели по Речи Божијој – хришћани су“. Они су хришћани чак и ако их сматрамо атеистима. Као, на пример, код Грка - Хераклит, Сократ и сл. Хришћани су. Иако су живели пре Христа. Зашто су хришћани? Зато што су живели хришћански. Јер, оно што нас чини хришћанима нису теологије или мисли или вера коју имамо у нашим умовима, већ вера коју спроводимо у својим животима. Да ли смо хришћани или не, откривамо начином на који живимо, а не речима. Речи су "компримовани ваздух". Ако смо добри хришћани, привлачимо друге. Ево шта каже свети Јован Златоусти: „ Да су хришћани стварно хришћани, не би било незнабожаца“ и сам Христос каже: „Имам и друге овце које нису из овог стада“ (Јн. 10,16). Стадо је Црква која нас спасава од вукова - греха. "И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир." Пастир познаје своје овце. Зна које су његове, а које туђе. „Морам и њих да доведем." И Он ће их довести. На који начин ће Христос спасти оне који нису хришћани? Његов проблем, Његово питање, Његов рад. Гледајмо ми себе шта радимо. Шта Христос хоће од нас? Нећемо се спасти онако како се спасавају они који нису хришћани. Према њима ће бити попустљив. Према нама Он ће бити много строжи. Јер коме је много дато, од њега ће се и много тражити. Нећемо бити спашени ако чинимо добре ствари које чине и други. Мораћемо да учинимо много више добрих дела, јер смо научили и знамо много више и дато нам је више могућности кроз свештенодејство Цркве, да се спасемо. Зато, не одступајте од својих свештеника, не одступајте од епископа, не одступајте од Цркве и њених тајни. Сам наш живот ће нас спасити, а не наше добро срце. Зато Свети Августин, када чита Христове речи да има и друге овце које нису из овог стада, наставља: „Колико је оваца још ван стада? А колико је вукова унутра?" Јесмо ли слични Христу? Светитељ каже: „Довучена вода не може утолити жеђ ни онога ко ју је довукао ни онога ко је гледа, него треба отићи на извор где има воде за пиће“. И сада не радим ништа друго, него једноставно црпим ову воду живота, која доноси знање, које нас води ка вери која ће нас спасити. У Јеванђељу по Јовану, Христос каже Самарјанки: „и ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека; а вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која извире у живот вечни“ (Јован 4:14). Да ли је истина оно што Исус каже? Одговор је врло једноставан. А ја вам управо то кажем: „Дођите и видите. “ Нека Вам Пресвета Богородица подари просветљење и храброст да се борите и не одустајете. Ако пропадамо, пропадамо само због наше лењости. Зато се молите и за мене, да ме просветли и охрабри Господ благи. Нека вас чува Пресвета Богородица! старац Никон Светогорац приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Бити слободан - значи бити одговоран (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
Часови историје у ОШ „Свети Георгије“ у Уздину су јединствени. Наставник Бранислав Тођер већ десет година уводи ђаке у свет историје на један несвакидашњи и креативан начин. За свој иновативан приступ и залагање, у 2020. години, друштво историчара „Тукидид“ доделило му је признање за наставника године. У разговору за Зелену учионицу, Бранислав открива како изгледа историјска секција у Уздину, које савремене методе и алате користи у настави и на који начин његови ђаци уче да негују љубав према домовини, култури и традицији. У 2020. години сте за свој труд да популаризујете историју ђацима добили признање за професора године. На које начине мотивишете ђаке да развију интересовање за историју? Те 2020. године у марту смо обуставили редовну наставу и прешли смо на онлајн услед пораста броја заражених ковид вирусом. У таквим околностима мотивисао сам ученике на самосталан и групни истраживачки рад, а продукти тог рада су биле бројне макете колосеума, аквадукта, тријумфалне капије, Ћеле куле, мултимедијалне презентације о знаменитим историјским личностима или догађајима који су променили ток историје, било је ту и плаката, цртежа, онлајн квизова, есеја… Организатор нас је обавестио да је учешће узело осам школа, што основних, што средњих, са 67 радова. Мени је било драго што су ученици којима сам ја био ментор освојили прва три места и са појединачним и са групним радовима. Зато су и ми доделили ту ласкаву титулу “професор године”. Успех мојих ђака ми је био одлична повратна информација да смо у новим околностима које нису биле нимало пријатне, ми задржали фокус и да смо успели да наставимо да се развијамо, да се усавршавамо, да учимо и да стечено знање применимо и представимо на квалитетан и креативан начин, што је препознато од организатора. То је био доказ да је један континуиран рад довео до тога да смо могли по квалитету ученичких радова као једна мала сеоска школа да се равноправно такмичимо са највећима. Највећа мотивација ученика јесте та да им допуштам да развију своје таленте. Неко има урођен дар за сликање, за вајање, неко за писање, неко да ухвати прави моменат приликом фотографисања, неко за глуму, неко да креира мултимедијални садржај. Већ дуги низ година историјска секција коју водим константно има и највећи број ученика и ученица, те сматрам да је њима највећа мотивација допуштање слободе да се изразе, да представе своје виђење догађаја из прошлости или личности на начин који њима навише погодује. Кроз свој рад трудите се да код деце подстакнете љубав према историји као научној дисциплини, а не само као обавезном школском предмету. Шта Вас мотивише? Главни мотив ми је да као просветни радник учествујем у креирању нових људи. Кад већ имам могућност да учествујем у “стварању људи” нека то буду бољи људи него што смо ми данас. У садашњости се живи брзо, све ја на клик, лајк, шер. Моје је да их усмерим да кад већ живе у доба кликтања, да постоје корисни садржаји, едукативни, који их могу надоградити и да кликћу на ствари које им могу користити. Учим их да буду другачији од других, да је у овом свету вредности привилегија бити црна овца и бела врана, јер беле овце, као и црне вране су превише исте, а они треба да остану своји, да буду јединствени, да буду оригинални. Као историчар учим их да не лајкују и деле вести без да провере извор информација коју желе да проследе другима. Веома је важно критички приступити садржају и зато је веома важно да се држе оне старе народне, али мало модернизоване пословице „два пута мери па онда дели”. Веома ми је важно да знају да разликују мишљење од чињеница. Можемо гајити нека осећања и мисли према неком догађају или личности, али се морамо држати чињеница ако желимо да доносимо објективан суд. Кроз рад им преносим да не морамо, а и не можемо знати увек сваку информацију, али је важно да знамо где је можемо пронаћи. Живимо у времену када су информације веома важне ако желимо да покренемо неки приватни бизнис. Права информација и адекватан контакт могу створити нове предузетнике и предузетнице. Стога покушавам да их мотивишем да читају што више могу, јер доћи ће време кад ће примена стеченог знања да им одреди судбину на тржишној утакмици. Како се одвија рад у историјској секцији коју водите у својој школи? Које су активности у којима ученици учествују? Учимо се да негујемо љубав према домовини, култури, традицији. Истовремено подстичемо осећај солидарности, емпатије, бриге о другима јер то су неке вредности које желимо да промовишемо. Трудим се да успоставим сарадњу са организацијама које подстичу стицање нових знања и вештина код ученика кроз радионице, предавања, трибине. Мото историјске секције коју водим стога и гласи: “Радимо! Кидамо! Културну баштину негујемо, животну средину чувамо и једни о другима бринемо!” Ову школску годину започели смо тако што су ученици историјске секције покренули иницијативу да дечије игралиште крај централног трга краси хуманитарно срце у које ће убацивати пластичне чепове. Ова иницијатива је била значајна јер су ученици практичним примером радили на подизању еколошке свести код наших суграђана, као и жељи да сви ми будемо хумани и да се нађемо једни другима. Ученици су за циљ имали да подстакну рециклажу и у сарадњи са организацијом “Чеп за хендикеп” да пруже подршку особама са инвалидитетом. Чекамо да локални функционери реализују идеју наших младих талената. Како је ово лето право спортско у ком смо пратили Олимпијске игре, организовали смо интерни конкурс на тему “Бодримо наше орлове и орлице до медаље”. Циљ је био да ученици сниме видео запис до 60 секунди на коме се види како бодре наше репрезентативце и репрезентативке. Том приликом сам контактирао и наше спортске савезе, спортисте, водитеље, новинаре који су нам изашли у сусрет и уступили делове спортске опреме и навијачке реквизите које постављамо на онлајн аукцију до почетка Олимпијских игара и сва средства желимо да уплатимо у хуманитарне сврхе, по жељи ученика организацији НУРДОР. Како се прилагођавате изазовима подучавања у дигиталном добу? Да ли користите одређене технологије или алате у настави историје које бисте препоручили колегама? Цивилизацијски развој праћен је бројним променама. Свака промена означава и прилагођавање новим условима. Ми, историчари, посвећујемо пажњу прошлости, говоримо о неким давним временима, али истовремено припремамо ученике за сутрашњицу. Сматрам да је неопходно да им се понуде дигитални алати, апликације помоћу којих ће усавршити информатичко знање, а уједно ће научити и како сами да поделе своје стечено знање на занимљив и креативан начин. Padlet може бити врло занимљив, нуди могућност да ученици обележе све историјске знаменитости које су посетили у земљи или свету, могу поставити фотографију, кратак видео запис, музику у зависности како они желе да представе свој културно-историјски пут. Kahoot квиз такође може бити занимљив у групном раду па једни да осмисле питања и одговоре, други да се такмиче. Помоћу гугл упитника може да се креира онлајн ескејп рум, па могу да се поставе бројне мине приликом решавања шифри за прелазак у наредну собу, могу да оду даљим путем, може да им се поставе питања тако да користе и гугл мапу, па у одређеној улици да пронађу споменик, или неку институцију па део шифре може бити име вајара, или година оснивања институције и слично, па ученици у трагању за одговорима користе бројне апликације које су данас заступљене. Креирање ескејп румова помоћу гугл упитника показало се као добра пракса у којој ученици да би успешно решили загонетке и шифре морају поседовати знање из више области, па је то један добар пример корелације наставних предмета и учења за живот, не за оцену. Враћам се поново на 2020. годину и ковид пандемије, када је на снази био и полицијски час и забрана кретања у сарадњи са организацијом Компас клуб на сајту Антикорона зона организовао сам први историјски онлајн ескејп рум помоћу Zoom апликације. Био је то велики изазов, али ИТ стручњаци из компас клуба су се побринули да све протекне у најбољем реду. И том приликом је најбрже излаз пронашла тадашња ученица којој сам предавао, иако су учествовали и одрасли. Антикорона зона је тад окупила велики број младих ентузијаста који су покушали да анимирају грађане током забране кретање, било ми је велико задовољство што сам био део тог пројекта и што смо користили нову технологију како за обнову стеченог знања тако и за усвајање новог. Било је то једно незаборавно искуство. Наставну јединицу “Друштвена криза и пораз Југославије: разбијање заједничке државе” обрађујем користећи јутјуб, па анализирамо песме од Ђорђа Балашевића “Солитер”, “Криви смо ми”, Рамба Амадеуса “Чобане”. Забрањеног пушења “Југо 45”, “Бошко и Адмира” и слично. Отворио сам и свој јутјуб канал под називом настава историје Уздин који нам служи да поставимо ученичке влогове или кратке едукативне филмове. Некако се моје запослење поклопило са почецима рада организације Хавер Србија. Ова организација промовише разнолико и инклузивно друштво и залаже се за борбу против предрасуда, дискриминације, антисемитизма и ксенофобије. Сваке године имају отворен конкурс на тему “Холокауст – култура сећања” на коме учествујемо од самог почетка и увек снимимо кратак едукативан филм кроз који представљамо колико је опасно по само друштво када се поспешују стереотипи, предрасуде, те колико су негативне последице дискриминације далекосежне. Учимо се да сређујемо видео записе па користимо апликацију InShot. Такође Canva је веома заступљена. За креирање презентација некако је можда најкомплетнија апликација genial.ly. Заиста постоје бројни алати и апликације који нам помажу да креативно стварамо занимљив садржај и преносимо знање сходно добу у коме живимо. Помоћу вештачке интелигенције ученици могу да креирају своје витешке заставе, грбове, то може бити веома занимљиво јер ученици откривају себе, односно шта њих чини, које вредности деле, па у зависности од тога настају обележја на сопственој застави. Драго ми је што је на стогодишњицу од почетка Великог рата Народна библиотека Србије дигитализовала историјске изворе из овог периода па ученици могу да читају 10 тачака ултиматума који је прослеђен нашој тадашњој краљевској влади, па одговор наше тадашње владе. Може да се приступи плакатима из тог периода. На овај начин ученици могу критички да приступе историјској грађи. Које кључне вештине или концепте желите да ваши ученици понесу са собом с ваших часова историје и како ће им то помоћи у даљем животу и образовању? Као наставник историје имам жељу да ученицима пренесем љубав према домовини, култури, традицији. Како би се развио национални идентитет код ученика неопходно је радити на успостављању љубави према земљи у којој живимо, за коју су наши преци гинули, а у којој се ми данас трудимо да оставимо траг и обезбедимо што бољу будућност поколењима. Желео бих да наставе да раде оно што учимо од петог до осмог разреда у континуитету, а то је да буду друштвено одговорни, да чиме год се бавили у животу да раде у корист општег добра. У античкој Грчкој су особе које су радиле да побољшају свој полис називали политикосе, док особе које су радиле само за лично добро не обазирући се на друштвени допринос биле називане идиотес. Ја мојим ђацима желим да израсту у боље људе него што смо ми данас, да буду узорне политикосе, да воле своје и поштују друге, да стварају свет без стереотипа, предрасуда и дискриминације. https://zelenaucionica.com/nastavnik-branislav-svoje-djake-ucim-da-je-u-danasnjem-svetu-vrednosti-privilegija-biti-crna-ovca-i-bela-vrana/
-
Тамо, дубоко у нама, врло добро знамо ко смо. Често смо саткани од лицемерја. Показујемо једно другима, а друго у стварности. Јуче, након што сам завршио исповест, уклонио епитрахиљ и био спреман да угасим светло у канцеларији да бих отишао, врата су се отворила и појавио се човек којег често виђам у храму, али и напољу на улици. Чак и пре него што је било шта рекао, осетио сам да је пио. Мирисао је на алкохол. Каже ми: „Оче, ја хоћу да се исповедим." Био сам на ивици да га одбијем уз помисао „само ћу губити време са њим”, као да није заслужио мој труд и пажњу! На крају сам, Божјом милошћу, одбацио такву мисао. – Добро, уђи унутра! - рекао сам. Након тетурања мало лево мало десно, коначно је сео на столицу. Почео је да прича. Чуо сам много тога за три минута. Чуо сам почињени грех у његовом сировом облику без изговора, без улепшаних речи, без унапред разрађеног сценарија „како то рећи“. На уснама му је још увек био алкохол. Иако мутне главе, овај човек је имао покајање. Пијан, али и покајан. Вероватно звучи чудно. Али осетио сам то. Наравно, прво је признао да је пио, а затим и многе друге ствари... Иако је био пијан, схватио је своје грехе, своју трагедију и сујету живота. Кажем ово зато што много пута упадамо у замку размишљања о таквим људима као о „промашеним“, али Бог има другачију вољу. С друге стране, ми који живимо донекле „разумно“ мислимо да смо духовно сигурни, али нажалост живимо у лицемерју, које нам ствара „духовне фантазије“ и заправо нас хипнотише. Не разумемо да се другима представљамо на један начин, а у ствари смо другачији. И не само то. Што је најважније, одбијамо да видимо нашу стварност. Овај пијани човек признаје, као што би мало ко учинио. Ко је Богу угоднији, помислих. Овај човек или сви они хришћани који олако суде, прекоревају, греше (у име своје правде), крију злобу и мржњу, амнестирају своју себичност? Ко је Богу угоднији – овај „маргиналац“ или ја? Бог свакако не воли да се опијамо или упадамо у разне грехе, али не заборавимо да су једини којима се Бог жестоко и отворено супротставио били лицемери. Није разоткрио грешнике, него лицемерне фарисеје, који су своју злобу сакрили иза плашта побожности и легалистичког формализма. Када се лицемерје умртви у нама, тада ћемо се вероватно искрено покајати и отворено исповедати. Јер, друга особина лицемера је да показују једно лице свом духовном оцу, а да се другачије представљају људима. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
По мом мишљењу, жена је оличење љубави, верности, доброте, нежности. И наравно, мајчинства. Мислим да је за мушкарца најпривлачнија ствар код жене њена женственост, односно оно што је разликује од њега. Ми се међусобно допуњујемо, а резултат је интегритет. Са библијске тачке гледишта, личност у свој својој потпуности је заједница мушкарца и жене, односно породица. Ако говоримо о жени у контексту породице, онда она никако није машина за служење нечијим интересима, а не ни машина за рађање деце. Човек је бира да би једноставно волео, а од ње очекује исто - љубав и нежност. Она је жена, а не његова мајка, шефица, директорка, благајница, учитељица. Ако жена уђе у једну или више од ових улога, онда то нарушава односе, уништава породицу и доводи до катастрофе. У породици се не може говорити само о женској улози, а да се не помиње мушка. Супружници треба да науче да увек буду занимљиви једни другима, поштују једни друге и схвате да особа не стоји мирно, да се развија, и за то треба бити спреман. Срећан брак је тамо где је жена мудра и разуме све горе наведено. Жена треба бити искрена према свом мужу и ни у ком случају се не треба претварати у марионету која се у свему покорава и нема право гласа. Жена заслужује поштовање, она има право на своје мишљење и своје границе. Жена не треба да се плаши да изрази свој страх. Нормално је да каже „Уплашена сам“, „Бојим се“. Ови страхови су у њој усађени још од оних времена када је пећински човек трчао за мамутом, а његова жена остајала са потомством, и смрт њеног мужа значила је смрт и ње саме и њене деце. Женска несигурност је нормална, не треба је се стидети и превазилазити је, треба је правилно користити. Мислим да је снага жене у њеној слабости. Природно је да жена тежи да буде лепа, па нисам присталица сукњи до пода, марама и забрана коришћења козметике. Али главна ствар, наравно, није лепота. За мушкарца је важно да жена буде поуздана и верна, како би заиста постала најближа особа која воли и која је вољена. По овом питању мора постојати једнакост, како њих двоје не би погасили међусобне симпатије које су их повезивале. Задатак и жена и мушкараца је да штите и развијају своја осећања. Жена треба да воли себе, јер онај ко није у миру сам са собом не може да воли друге. У духовном смислу потребно је да брине о својој бесмртној души, да иде ка спасењу, да избегава грех, а у физичком смислу да буде уредна и адекватно брине о свом изгледу. Данас се радикалне феминисткиње боре за пристојан третман жена, али хришћанство је то учинило много векова пре њих. Црква је у лицу Богородице жену подигла до невероватних висина. За хришћане је жена вољена жена и мајка, бесмртна душа са својим правима и жељама. Родити се као жена је тежак, посебан крст, а адекватни мушкарци то разумеју и цене. Протојереј Константин Лисњак приредила: Ј.Г. извор
-
Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
-
Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу. Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост. Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све? И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу. Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске. Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски. Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар. Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила. Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне. https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/
-
- аутистична
- бити
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Може ли хришћанин бити окрутан ако околности то захтевају?
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање. Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника. Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац. Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем. Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“ Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити. Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима. С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу. Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење. Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда. Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде. Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин. Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.” Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца. Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе. Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua -
Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru
-
Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено. Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака. Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе? Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо. Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље. Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге. Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца. Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције. Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот! Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности! За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра. Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама. Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити. о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
-
Човеку који први пут чита Нови завет може бити тешко да схвати како се Божја сила може остварити у људској слабости. Ово изгледа парадоксално, па чак и апсурдно, али у ствари ова изјава садржи најдубље значење. "...довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости показује (2. Кор. 12, 9) – изговорио је Господ апостолу Павлу. Свети Јован Златоусти је писао да је свети Павле био висок око један и по метар; такође знамо да је имао болест која му је нанела непријатности и патње – према неким тумачима, гнојни коњуктивитис, толико тежак да су његови суверници били спремни да им изваде очи и дају их (видети: Гал. 4, 15) . А када замислите човека стално сузних очију, који је тучен моткама, који се туче са неким животињама, који упада у бродолом, који је послат у затвор, али га ништа не може зауставити у делу евангелизације, постаје јасно како се Божанска сила може појавити у слабости. Сви добро знамо шта је слабост. Али у исто време, већина нас још увек нема довољно разумевања шта је људска слабост и исправан однос према њој, јер да има, онда би се и у нашој слабости непрестано остваривала сила Божија на потпуно опипљив начин. Знамо и понекад јасно осећамо да благодат подржава сваког од нас у стању постојања – као што струја напаја електричну сијалицу и она сија. Ипак, ми не чинимо никакве задивљујуће подвиге попут подвига апостола Павла. Шта нас спречава да слабост трансформишемо у снагу? Слабост - пријатељ или непријатељ? Пре свега, мора се рећи да већина наших слабости нису само слабости, већ грешне навике којима се препуштамо. После пада, ум, осећања и воља човека били су оштећени, а самим тим и слаби. Можемо да се сетимо многих ситуација када нам је било тешко да превазиђемо себе, да силом воље натерамо себе да урадимо оно што треба, када нам није било лако да се обуздамо од непотребних емоција, када нам је било тешко да се концентришемо током молитвеног правила. Али поента није у овим тешкоћама, већ у томе како се према њима односимо: најчешће смо склони да се правдамо овом несавршеношћу и слабостима наше природе: „Ко је без греха? Како да се не понашам грешно, ја сам слаб човек.” А у исто време, ако неко таквој особи каже да је у ствари безвољан и слаб, то ће изазвати буру негодовања, јер дубоко у својој души он себе не сматра таквим. И постаје јасно зашто човек не прераста себе у овој слабости, зашто се испоставља да је неспособан за било шта добро. И овде треба говорити о томе шта је уопште људска моћ. Уопштено говорећи, на свету нема апсолутно јаких људи: у сваком тренутку човек може да се сусретне са нечим што је изнад његове снаге. Штавише, чим особа почне да себе сматра заиста снажном, врло често се сусреће са нечим сличним. Мислим да је права људска снага заснована на томе да је човек свестан одређене дужности. За хришћанина је ово, наравно, хришћанска дужност – потреба да се понаша како је Христос заповедио. Ако човек има осећај дужности, који је за њега већи од његове слабости, у тренутку тешког искушења он може да издржи оно што му се чинило немогућим. Ово је универзални закон, чије дејство видимо у животима неверника: у историји човечанства има много примера када су људи гинули за идеју, за своја веровања, која немају никакве везе са религијом, а посебно са хришћанством. Када се до краја залажеш за нешто што је важније од свих земаљских добара, ти побеђујеш своју људску слабост. То се може рећи и овако: колико је човек спреман да победи своју слабост, то ће бити јачи. И зато, не схватајући да си слаб, немогуће је бити јак. И не само да треба да будете свесни, већ и да видите своје слабости, а не да се од њих ограђујете илузијама. Можемо се носити са недостацима, само ако их упознамо. А ово је, иначе, још једна важна ствар: да бисте уз Божију помоћ прерасли ову или ону слабост и научили да јој пркосите, морате је сматрати својим правим непријатељем. Морамо да отргнемо од себе наше страхове, наше „не могу, нећу, нећу“, са којима смо срасли, и који никако нису безопасни за друге као и за нас саме – јер све то паразитира на најбољем у нама, спречава нас да откријемо оно што је у нама од Бога. Само Бог зна докле смо стигли Тек када човек схвати да заиста ништа не може без Бога, у њему почиње то сазнање своје слабости, које постаје за њега извор снаге. Нажалост, често верници замишљају непријатеља нашег спасења као превише меканог. Чини им се да ако, када наиђу на нешто духовно претеће, заузму подређени, неактиван положај, непријатељ ће бити дирнут овом сликом и ослабиће своје нападе. Напротив, страсти ће почети да делују у нама десетоструком снагом, јер се наш непријатељ може задовољити само једним – нашим коначним уништењем. Како човек може постићи, да с' једне стране буде активан, а с' друге, да увек буде спреман, као апостол Павле, да каже: Нећу се хвалити собом, осим у слабостима својим (2. Кор. 12 : 5)? У ствари, ту нема никакве контрадикторности: чим човек у животу крене путем чињења и испуњавања заповести Јеванђеља, схвата колико мало може. Ово је животни пут који је попут траке за трчање: идеш негде, ходаш, навикаваш се на оптерећења и чак као да све више јачаш, али под твојим ногама је платно које се креће у супротном смеру. Ти убрзаваш – и оно такође убрзава, и само Господ може да цени твој труд, само Бог зна колико си заправо прешао. Дакле, не можемо судити онима око себе, колико су напредовали ка Богу, колико су учинили у свом духовном животу. Једини критеријум који нам је доступан и који морамо да применимо, пре свега на себе, јесте да се исправан хришћански живот увек остварује унутрашњим снагама. Живети до границе својих могућности не значи понашати се као древни подвижници - остати без сна целе ноћи, јести бајат хлеб... Говоримо о нашем односу према обичним, свакодневним околностима живота: колико смо у њима брижни, срдачни и храбри. Господ зна са које тачке је кренуо свако од нас, а Њему није важно шта смо постигли, већ колико нам је било болно и тешко и колико смо се трудили, упркос томе. И ако то стално имамо на уму, нећемо се ни обесхрабрити ни очајавати због својих слабости, већ ћемо чинити све што је потребно са надом да ће нам Господ дати снагу која ће надокнадити недостатак наше сопствене. игуман Нектариј Морозов https://pravoslavie.ru/121459.html
-
“Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека. чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак. Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце. Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње. Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”… https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/
-
- јерусалиму
- бити
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).
-
Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/
-
- Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?" - Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је. Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави. Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега? - Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици? - То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог. - Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру? „Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар. – Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи? - Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете. – Да ли је сваки тест од Бога? — Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости. На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“. Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити. Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело помазани миром. - Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ? - Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога. Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све. - Зашто је то тако тешко, скоро немогуће? - Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства. - Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“? Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата. Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога. - Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете? - Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе. Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења. — По чему се парохија разликује од колектива? — Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге. - Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава? - За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији. - Да ли је некад било срећније време? Или не? - Свако време је срећно. - И сада? - И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“ „Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље." Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити. - Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе. Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни. https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/
-
„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/
-
- отелотворити
- како
- (и још 6 )
-
Колико нам често браћа по вери изгледају погрешна! Неки су превише либерални, други су крајње необразовани, трећи су конзервативни, а четврти нису довољно црквени. Тако смо већ утврдили ко је наш, ко је туђ, па чак и прецртали ове друге из круга општења – заборављајући да је Христос позивао на нешто сасвим друго. Како научити да не делите људе на пријатеље и непријатеље? О томе – у интервјуу са свештеником Димитријем Паламарчуком, настојатељем Никољског храма. Ништа није ново Ако се некоме чини да је подела на инсајдере и аутсајдере у Цркви нова појава, онда знајте да није тако. Познато је да су свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти своје следбенике својевремено делили у три групе, од којих је свака доказивала духовну супериорност једног од светитеља над друга два. Сукоб је био веома озбиљан, свађа се умножавала све док се сва три светитеља нису појавила у сну митрополиту евхаитском. Рекли су да заједно стоје пред Богом у слози и љубави, а међу њима нема ни првог, ни другог, ни трећег. После овог открића, зараћене стране су се помириле. Много је примера оваквих конфронтација, неки од раскола су настали управо из тог разлога, али данас ћемо говорити о томе шта се данас дешава унутар наше Цркве и тиче се сваког од нас. На основу заблуда Православље је веома дубоко и многострано. Свака особа у њему пронађе нешто своје. Међутим, често ово „своје“ постаје основа онога што човек почиње да дели на своју и туђу браћу по вери. Ово је веома тужан тренд, јер се често таква подела заснива на некој врсти заблуде. Подела на пријатеље и непријатеље није нова; догодила се још у данима када је Спаситељ ходао земљом. Да се подсетимо Јеванђеља, како су апостоли међу собом решавали који је од њих најважнији – то је отприлике иста ствар: „И дође у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их. Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи.“ (Мк. 9:33-34). Овде бих укључио још једну епизоду, када је апостол Јован рекао Христу: “Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама.” (Мк. 9:38). Шта је Спаситељев одговор? „А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени.Јер ко није против вас с вама је.“(Марко 9:39-40). Тешко нам је да разумемо Његове речи, јер обично човек види сопствену истину, и жели да његова истина буде више„истинита“ него истине других. Међутим, у хришћанству је истина једна, само људи на то гледају другачије. Како не делити људе на пријатеље и непријатеље? Прво, запамтите да Црква није место испуњено свецима. У храмовима се окупљају људи који виде своје недостатке и грешке. Схватају да није у њиховој моћи да постану бар мало бољи. То је могуће само за оне који држе руку Христа – и они се труде да то постану. Људи имају право да се не уклапају у нашу представу о томе какви хришћани треба да буду по изгледу, понашању и тако даље. Ако неко нама не изгледа као хришћанин, то ништа не значи. Запамтите! Уосталом, вероватно нисте ни ви први пут дошли у храм са очекиваним изгледом. Можда сте чак наишли на људе који су били незадовољни вашим изгледом. Да ли сте тада могли да замислите даби и ви једног дана могли да напућите усне при погледу на „безбожни лик“? Подсетићу вас да такав став може заувек да одврати човека од храма, па ће отићи у неку секту, где ће му радо рећи: „Дођите код нас, прихватићемо и подржати вас!“ Ако видите „странца“ у храму, запамтите да нико не иде у храм да би чуо какав је грешник и да све ради погрешно. Ту сви траже подршку. Ми, као људи који то знамо, морамо им дати подршку. Не понижавајте, не вређате, већ помозите. Колико год да звучи отрцано, изглед често није ни на који начин повезан са оним што особа има у себи, стога нема потребе да качите етикете и процењујете. Постоје људи веома побожног изгледа који имају прави пакао унутра, и обрнуто. Нема потребе за пребрзим закључцима. Не знате колико година је Бог водио човека ка вери нити колико га је коштало да пређе праг храма. И наравно, не можете знати шта он постати у годинама које долазе. Можда ћеш му ти постати странац! Запамтите да смо сви ми пре свега позвани да волимо. „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Ако не можете да волите - што је нормално, јер ово није лак задатак - онда барем немојте да вређате. Немојте давати савете осим ако их неко тражи од вас. Покушајте да покажете поштовање, понашајте се онако како се понашате са својим најмилијима. Пазите на себе, а не на оне око себе. Ако се фокусирате на борбу против својих грехова и недостатака, онда неће бити довољно времена за борбу са ближњим. Своје политичке ставове треба оставити иза ограде храма. Храм дефинитивно није место за политику. Да, живимо у држави, и подржавамо неке политичке снаге, неке не, али на литургију долазимо због нечег другог. Да, врло је тешко оставити своје погледе иза врата храма, јер се ту не може оставити ни расположење, али морате покушати. У Цркви неће бити лаких путева и одговора. Не постоје приручници како брзо и лако постати хришћанин који воли све. Пут ка Христу је наше искуство, наши падови и опекотине. На путу црквености повредићемо и друге и себе – и то је нормално. Главна ствар је да се трудимо да будемо уједињени. Шта ако сам постао странац у храму? Парохијанин није везан за одређени храм или свештеника. Колико год то смело звучало, можете прерасти свештеника или се у неком тренутку не слагати с њим. Не видим ништа лоше у томе да нађем неког другог. Некима се овакав приступ чини дивљим: „Прерасти свештеника?" Али чини ми се да је ова ситуација сасвим нормална. То не значи да морате трчати и тражити савршени храм - то се неће догодити. Међутим, можете и треба да се ослоните на своја осећања. Ако се осећате као странац - погледајте зашто се то догодило. Прошетајте по другим парохијама, погледајте како је ту – можда ћете наћи истомишљенике и ослободити се осећаја своје отуђености. Главна ствар је да се нешто уради, да се доносе одлуке. Можда је проблем у вама - нисте дружељубиви, арогантни сте и хладни. Да бисте сазнали, питајте друге. Ако се у храму осећате као странац, то значи да већ неко време идете тамо и вероватно већ имате познанике. Зато им поставите питање, какав утисак остављате, да ли им је тешко да комуницирају са вама. Ако се осећате лоше, не морате да трпите. Да, можете погрешити у својим осећањима - али такође можете бити у праву. Све ће постати извесно када погледате, упоредите, извучете закључке и донесете одлуку. Нико није имун на грешке, али то је у реду. Такође морате бити у стању да их прихватите – и своје и туђе. Хришћанство није досадно, није само религија – то је живот. Подсетимо се да се доста тога променило. Првих скоро сто година није било канона, правила, прописа – па чак ни Светог писма! Није било ни храмова. Верници би се сабирали код куће и причешћивали. Дакле, раније је све било другачије, и сада бисмо могли прве хришћане сматрати странцима. С друге стране, колико је важно и вредно њихово искуство вере! Особа која дели браћу по вери на пријатеље и непријатеље ризикује да остане сама – или да своје хришћанство сведе на духовни гето, где неће бити развоја, већ само стагнације. На тај начин она осиромашује себе и на крају може доћи до стања духовне прелести, када ће она само себе сматрати правим. Ово је веома опасно, тако да морате покушати да не дођете до таквог стања. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com
-
Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф. Па каже: Радикалне идеологије духовна су "Мека" за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене. Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу виђети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Kако и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе. Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике. То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара… Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их. Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак. Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима. Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би суђеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима… Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту ђецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило. Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу "колико-толико" или "а колико су тек они!" Туђе зло не оправдава твоје (зло)! Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће). Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене "све свете сакраменте, уредно и на вријеме". Еванђеоска порука Исуса Kриста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Kрист, као Жидов, тамо био смакнут. Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно. Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког. Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Kрист ослободио! https://slobodnadalmacija.hr/split/splitski-svecenik-tko-ne-osudi-zlocin-u-jasenovcu-taj-ni-ne-moze-biti-vjernik-nece-mu-pomoci-primljeni-sakramenti-1291851?mibextid=Zxz2cZ&fbclid=PAAaZkHSt0xsmXFrV5_bNcVHIuMYQ_eMvEksCRpBLo_tRwtl06-rxGPl5G9x0
-
Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице Наташа Анђелковић ББЦ новинарка 13 мај 2023, 08:50 GMT АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES/BBC Потпис испод фотографије, Многе жене сматрају да је абортус искуство у којем се осећају као да их сви осуђују Десет дана од две незапамћене трагедије које су задесиле Србију у којима је убијено 17 углавном младих људи, готово ван очију јавности у Београду се одржава велики међународни самит За живот (Про лајф). Најављен неколико месеци раније, циљ самита је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, а и поспеши сарадња организација из разних земаља, каже Радојко Љубичић, један од организатора. Један од повода скупа, који се одржава уочи Међународног дана породице 15. маја, јесте прошлогодишња одлука суда у Америци да после пола века укине пресуду из 1973. године којом је признато женско право на абортус, чиме је остављена могућност савезним држава да саме одлучују о том питању. „То су догађаји који остављају траг свугде и желимо да видимо какви су позитивни и негативни трендови и колико је то битно за Србију, пошто и Србија и земље све Европе имају више умрлих, него рођене деце. „Желимо да се бавимо демографским проблемима и биоетиком", каже Љубичић, секретар мало познате Савеза за живот, регионалне мреже из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међународни скуп нема подршку државе, поручили су из Министарства за породицу и демографију за ББЦ на српском. Скуп против абортуса у Београду треба озбиљно схватити, иако није много присутан у јавности, и на лажне вести одговорити истином, порука је организација за права жена. „Јасно је да они делују из некаквог подземља, као неко полутајно друштво, што могу и да разумем - ко би се залагао за такве идеје ропство, беду и сиромаштво", рекла је Александра Малишић из организације БеФем. У Србији је од почетка године убијено 17 жена у партнерском насиљу, жене су вишеструко дискриминисане - теже се запошљавају, мање зарађују и кад затрудне, дешава се да добију отказе, упозорава она. Из Министарства кажу да су теме репродуктивног здравља становништва регулисане низом закона из области здравствене заштите, наводе из овог Министарства. „У Уставу се у члану 63 наводи да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе. „О организацији самог догађаја, Министарство за бригу о породици и демографију нема информације, нити подржава исти", наводи се у писаном одговору институције на чијем је челу Дарија Кисић Тепавчевић. Жена слободно одлучује о рађању, пише и у члану 5. Породичног закона Србије. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ANTONIO BAT/EPA-EFE/REX/SHUTTERSTOCK Потпис испод фотографије, Сваке прве суботе у Хрватској се одржавају протести клечањем којима се тражи чедније понашање жена, између осталог Теме скупа Једна од тема међународног скупа биће и тренутак када живот почиње, а организатори сматрају да је то у тренутку зачећа. Југославија је 12. маја 1952. године је легализовала прекид трудноће, а касније је 1974. то право уписано и у Устав СФРЈ и зато је тај датум одабран за почетак скупа, каже Радојко Љубичић. „Већина нас сматра да је то лоше и негативно, и они који се залажу за право на абортус сматрају да то треба да буде ретко и нико га не хвали. „Сматрамо да треба да га буде што мање и да је то појава лоша за здравље жене, за демографију и етички дискутабилна", каже он. Жеља је да се број абортуса смањи, али да не и да се укине то право „стриктно и ригидно", додаје. „Право на абортус треба да буде сведено на случајеве када постоји неко оправдање, ако је жена тешко болесна или ако је трудноћа наступила као последица силовања или инцеста - постоје случајеви када то право не треба спречавати", каже Љубичић. Тезу да је абортус опасан по физичко здравље жена истраживачица Тамара Иванчевић је назвала „типичном лажном вешћу". „То је тачно само ако је реч о небезбедном абортусу од чијих последица умире 47.000 жена у свету, а хронична телесна оштећења има око пет милиона жена. „Ако жене немају приступ абортусу који би био безбедан, ако чекају дуго, ако су лоше информисане може доћи до озбиљнијих физичких последица или угрожености живота", рекла је Иванчевић, цитирајући извештај Уједињених нација. Потпис испод фотографије, Конференција у Медија центру феминистичких организација 12. маја 2023. Укидање права на абортус може довести до небезбедног прекида трудноће који може угрозити здравље жене, изјавила је прошле године докторка Ана Митровић из Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт после одлуке америчког Врховног суда. У 2021. години у Србији је на основу пријава рођења регистровано 59.854 порођаја, наводи се у извештају Института за јавно здравље Батут. Током истог периода било је пријављено 10.880 прекида трудноће. Највећи део је медицински индукован, односно абортуса је било 8.505, а мањи део су спонтани побачаји. Организатори самита намеравају да усвоје такозвану Универзалну декларацију о заштити деце према којој свако дете има право на живот и здравље, а која ће бити предложена владама широм света. Повереница: Абортус је цивилизацијско достигнуће Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорила је раније да је иницијатива за забрану абортуса забрињавајућа и опасна. Право на абортус је цивилизацијско достигнуће, а репродуктивна права и слободе спадају у корпус људских права која не смеју бити доведена у питање, јер је абортус у Србији легалан и дозвољен. Телесна аутономија подразумева да жена сама доноси избор о свом телу, с обзиром да је чланом 23. Устава загарантована неповредивост физичког интегритета. Овакве акције су штетне, воде у беспредметне полемике и збуњују па чак и застрашују жене. Пажња читавог друштва треба да буде усмерена на едукацију жена и мушкараца, поред осталог и о контрацепцији и абортусу, који пре свега из здравствених разлога не треба да буде коришћен као контрацептивно средство, додала је Јанковић. Ко су учесници, организатори и финансијери скупа? На сајту Про лајфа набројано је више од 70 организација за брак и породицу из готово свих делова Америке, али и других земаља, па и оних где је право на абортус укинуто или ограничено. попут Пољске и Ирске. Међу њима су и мреже организација са Балкана: поред Савеза за живот, ту је и Покрет за децу Три плус који је формиран „на Васкрс 2017. године са циљем да Србија васкрсне и победи највећег непријатеља белу кугу", како се наводи на њиховом сајту. Они се залажу да парови имају троје и више деце, а предложили су да држава новчано подржи такве породице, што је постало део прописа у Србији. У организационом одбору самита је десетак чланова, углавном са Балкана. Једна од њих је Марија Стајић, коуредница српске странице портала Међународне вести о породици, чланица Управног одбора добротворне организације Центар за живот у Београду и чланица Српског научног центра, како се наводи у њеној биографији. Ова професорка енглеског језика и преводитељка бави се женским репродуктивним здрављем и тврди да је прва је лиценцирана едукаторка у Србији за ФЕММ методу праћења плодности. „ФЕММ није метода него апликација за праћење менструалног циклуса", писала је новинарка Јована Глигоријевић. „Још 2019. године британски Гардијан открио је да ову апликацију финансирају организације које се залажу за забрану абортуса", пише Глигоријевић. Радојко Љубичић се на сајту Института за политичке студије наводи као један од истраживача и аутор рада Улога Руске православне цркве у спречавању међународне афирмације (пројекта) независности Косова и Метохија до 2008. Љубичић је 2009. ухапшен као представник Српског народног покрета 1389, због одржавања скупа на београдском Тргу Републике, који је претходно полиција забранила. Покрет 1389 важио је за радикално десничарску организацију познату по насилним поступцима, нетолеранцији и подстицању на међунационалну нетрпељивост и дискриминацију. Као један од главних говорника на скупу у Београду најављен је Брајан Браун, председник Међународне организације за породицу од 2016. У биографији се наводи да је овај заговорник брака и породице дипломирао на Оксфорду и да са супругом Сузан има деветоро деце. Међу учесницима су и двојица свештеника Српске православне цркве, представници више руских организација, као и Мартина Лукић из Хрватског покрета за живот и обитељ. Неке од организација које су део мреже ове мреже је активисткиња Марија Срдић пронашла у извештајима са састанака у српском Министарству за бригу о породици. „Они полако и сигурно продиру на места где се доносе одлуке", каже она. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,DAVID DEE DELGADO/REUTERS Организатори немају подршку државе Србије коју би желели, али је мрежа Савез за живот добила благослов Српске православне цркве, каже Љубичић. Самит финансирају „разни људи, нема неких великих фирми иза тога", додаје. „Не финансира држава, то су људи углавном из Србије који дају прилоге, а трошкови нису нешто велики, износе можда неколико хиљада евра за закуп сале и за ручак. „Имамо много људи који раде, углавном су жене у Организационом одбору и то људи који су запослени, па се после радног времена активирамо да волонтерски радимо ове ствари и издвајамо нешто мало новца", каже Љубичић. Какве могу бити последице скупа? Кад је Марија Срдић, активисткиња Женске платформе за развој Србије, пратила случај Горана Давидовића Фирера, за којим су српске власти расписале потерницу, а он годинама деловао из Италије и био део мреже екстремистичких и неонацистичких организација, била је „запањена колико је жива њихова конференцијска активност". „Као што су се добро организовали на тој сцени, видим да је ово њихов уобичајени начин рада, припремају стратегије, разговарају о томе како да делују, очигледно да им за то није потребна пажња јавности. „Рекла бих да су њихове активности углавном испод радара, а онда кад почињу да се виде, онда су то већ иницијативе које се политички артикулишу и улазе у законодавну активност", каже Срдић. Као пример наводи случај суседне Северне Македоније где је једно време био донет закон да о абортусу одлучује лекарска комисија. „Између жене и њеног изабраног гинеколога у Србији нема никог трећег, то је стандард од кога не смемо ни милиметар да одступимо", додала је. Каже и да посебно забрињава ситуација у Хрватској, где представници покрета који сваког месеца клече на трговима многих градова траже да нема не само абортуса, већ и развода, сексуалних односа пре брака, као и забрану контрацепције. Потпис испод фотографије, Протест 12. маја 2022. у Ријеци у Хрватској 'Много тога да се реши пре абортуса' Право жена да одлучују о рађању је Уставом и законом загарантовано, а односи се на цео спектар женских и људских права, каже правница Милена Васић. Таква је пракса и у међународним конвенцијама које је Србија усвојила, додаје. „Експлицитно смо добили одговор од Европског суда за људска права у више пресуда да нерођено дете нема само по себи право на живот, већ оно своје право на живот црпи из права интереса мајке", наводи Васић. За демографски пад нису криве жене, и то је „ највећа замена теза која се у јавном простору понавља - да су жене криве за број абортуса." „Ми немамо сексуално образовање као предмет у школама, немамо могућност да допремо до великог броја жена које се, верујем врло нерадо одлучују да изврше абортус", каже Васић. Јована Ружичић из Центра за маме, организације која саветује мајке, позива „све који желе да раде на забрани абортуса да заједно са нама раде на томе да олакшамо мајчинство." „Не мислим да је избор ако бирате да ли ћете имати да нахраните породицу, ако бирате између тога да ли ћете изгубити посао, да ли ће све пасти на вас, да ли ћете остати у насилној вези, да ли ћете се вратити у насилно породилиште. „Има пуно тога што у Србији треба да се реши да би абортус могао да буде тема, хајде да решимо све остало", рекла је Ружичић, наводећи податке истраживања да свака десета жена после искуства са порођаја не жели да поново постане мама. Како је у свету? Конзервативни покрети јачају у Европи и Америци, а њихови активисти су од 2013. године смишљали „остварљиве циљеве" за поништавање људских права у Европи, показала је анализа Европског парламентарног форума за становништво и развој. У анализи су објављена документа стратегије „Обнова природног поретка: Агенда за Европу", чији је циљ да поништи постојеће законе о основним људским правима у вези са сексуалношћу и репродукцијом. У анализи се истражује професионална мрежа организација које заступају ставове инспирисане политиком Ватикана према овим темама, и стратегија позната као „Агенда Европе". „Агенда Европе" већ је дала конкретне резултате, попут пољског закона о забрани абортуса из 2016. године, забрана равноправних бракова у неколико земаља Централне Европе и више од десет сличних аката на националном нивоу и у европским институцијама чији је циљ да ограниче права жена и ЛГБТИ људи, наводи се у анализи. У књизи се у више делова помињу Словенија и Хрватска, као и активности хрватске политичарке Жељке Маркић, оснивачице организације У име обитељи. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES Потпис испод фотографије, Активисти за право на абортус и активисти против абортуса испред Врховног суда САД Амандин Клаво шефица Департмана за родне студије Фондације Жан Жорес из Француске Вести о положају жена широм света су забрињавајуће - у Авганистану, Ирану, Украјини, Сједињеним Државама, али и у Европи, у Пољској, Мађарској, однедавно у Италији и Шведској - јер је дошло до једне ствари: напада и смањење права жена. Конзервативни покрет се састоји од различитих актера: држава, екстремно десничарских организација, верских организација, невладиних организација и економских актера. Они деле заједничку визију друштва које је патријархално, што одговара традиционалном погледу на породицу и сексуалност, у који жене и мушкарци треба да се уклопе. Добијају значајну финансијску подршку. Тешко је рећи колики су то износи јер су нетранспарентни, али неколико извештаја институција наводе да су добили око милијарде евра, од црног новца, конзервативних и филантропских донатора, али и од институција које финансирају политичке странке. Ова финансијска подршка им омогућава да шире идеје на свим нивоима - у јавној и политичкој сфери, у медијима и на друштвеним мрежама и сајтовима. Самити показују како је конзервативни покрет организован на међународном нивоу и како се ове организације против слободе избора повезују како би ојачале у националним и међународним институцијама. Они желе једну ствар: контролу женских тела и сексуалности. Одлука Врховног суда да поништи Роу против Вејда у САД послала је застрашујући сигнал - наравно најпре за жене у Америци - али и широм света и јача покрет против слободе избора. Зато се морамо борити против тога и штитити права жена у финансирању феминистичких невладиних организација и феминистичких јавних политика. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), скоро 50 одсто абортуса се сваке године изведе широм света у лошим и небезбедним условима за жене. У овим околностима, жена умире сваких девет минута у свету због забране абортуса или ограничења абортуса. Забрана женама да побаце довела је до пораста стопе смртности мајки и ризика по здравље жена. Као што је Лансет писао када је Врховни суд одлучио да поништи Ро против Вејда у САД, жене ће умрети због ове одлуке. Фондација Жан Жорес је у сарадњи са Еквипоп организацијом издала брошуру о 12 земаља у којима јачају конзервативни покрети Женска права: борба против повратка уназад. Како је у Америци дошло до обрта? Про-лајф организације деценијама су активне у САД, објавио је ББЦ. Амерички покрет против абортуса започео је у 19. веку, а предводили су га лекари који су видели да они који немедицински пружају услуге абортуса представљају претњу за њихову индустрију и штете здрављу жена. До 1900. године, свака држава је у потпуности забранила абортус - са изузетком оних које одобре лиценцирани лекари. Питање се поново појавило 1960-их, када су жене почеле да се залажу за репродуктивна права. Колорадо је променио закон против абортуса 1967. године, а убрзо потом уследиле су одлуке у Калифорнији и Њујорку. Усред ових напора да се избор врати женама, рођен је покрет против абортуса какав тренутно видимо, предвођен углавном католицима и другим конзервативним верским групама. Најстарија таква група у САД, Национално право на живот, основана је 1968. Већина средстава за покрет и даље долази од религиозних конзервативаца - попут богатих донатора као што је породица ДеВос која се залаже за живот. Године 1973. Врховни суд је донео значајну пресуду Рое против Вејда којом је легализован абортус у свих 50 држава. Ро против Вејда штитио је до 2022. право жене на прекид трудноће до тачке у којој фетус може да живи ван материце, углавном на почетку трећег тромесечја, што је негде 28. недеља трудноће. Неколико савезних држава је или забранило или оштро ограничило приступ абортусу. Потпис испод видеа, Када је судска одлука донета, присталице су напољу узвикивале „Ми смо пост Роу генерација", јер је поништена пресуда Роу против Вејда 'Београдски дани породице' померени за јун За исти викенд, пред Међународни дан породице, у Београду је најављена и манифестација у којој је требало да учествује и патријарх Српске православне цркве Порфирије, али је померена због вишеструких масовних убистава. Како је рекао градоначелник Александар Шапић, Београдски дани породице би почели колективним венчањем. Манифестација је одложена због недавних масовних убистава у Београду и Младеновцу. Српска православна црква је за Спасовдан, празник који се обележава као слава Београда, 25. маја заказала литију на чијем челу ће бити мошти Светог Владике Николаја, посебно донете из манастира Лелић, због трагедија. Извор: Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице - BBC News на српском WWW.BBC.COM Најављен неколико месеци раније, циљ је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, кажу организатори.
-
Нису сада битни системски узроци, већ да деца виде да ће ово дете бити кажњено
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/ -
Тијело Христово ћемо бити једино ако имамо љубав према ближњем
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
“Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка -
Moja професорица психологије се љутила због претеране употребе медикамената у њеној струци, сматрајући да је, у основи, човек човеку лек. Наравно, медикаменти су често неопходни, о томе не треба имати илузија, али утеху и охрабрење да наставимо даље дају нам други људи, стручњаци и они који то нису, већ су само ту за нас, да нас саслушају, у нечем конкретно помогну, да нас не осуђују и не држе нам слово, можда понекад дају и неки користан савет или са нама поделе неко своје искуство које нам може послужити. Али то није ни мало лако, помоћи човеку, бити му утеха и охрабрење, чак и око наизглед малих, свакодневних брига. Наши односи оптерећени су навикама, играма моћи, обманама и самообманама, чак и кад смо са неким блиски, чак и кад некоме искрено желимо најбоље и кад нам је стало. Наше снаге су мале, наша знања такође, а још мања могућност да истински схватимо и доживимо другог човека, без да у њега учитавамо наше предрасуде, стереотипе, уверења, да га стављамо у фиоке, да се не уздижемо над њим, мислећи да знамо и умемо нешто што њему или њој није доступно. Вероватно први услов да уопште помогнемо другоме, утешимо га и охрабримо, јесте да схватимо своја ограничења, да се не узносимо и не залећемо, мислећи да ће наша интервенција деловати као чаробни штапић. Морамо увек узети у обзир да можда грешимо и да свакако рачунамо на „отпор материјала“, да ће оно што кажемо и урадимо бити можда погрешно схваћено или одбачено, а да то код нас не створи огорчење, осећање увређености или осујећености. Да не направимо, у покушају да помогнемо, више штете него користи, и за себе и за тог другог. Постоји често самоувереност да ми можемо да разумемо свакога, да имамо развијену интуицију и емпатију, да су наше намере увек чисте, да би неко себи помогао само ако нас послуша. Ако то не учини, то нас често фрустрира, понекад огорчава, љутимо се на другог или почињемо да унижавамо саме себе, све до чамотиње или отупелости. Ако смо верујући и трудимо се да видимо себе као оне који теже смирењу, савете често сводимо на препоруке о молитви, причешћу, одласку код духовника, читању одређене литературе. То је свакако потребно, понекад умесно или неопходно, али увек треба имати у виду да се обраћамо конкретном човеку, који има различите предиспозиције, искуства, предзнања и потребе. Без обзира на наше уверење о важности, па и пресудној важности духовног аспекта наших проблема, не смемо одбацивати помоћ стручњака, нити мислити да свако од нас може бити психијатар или психолог, без уважавања извесних специфичних знања и метода који ове струке подразумевају. Што укључује и телесни, физички аспект проблема, који може бити третиран, између осталог, и медикаментима. Са озбиљним проблемима, попут данас толико присутне депресије, није се играти и никоге не треба лишити помоћи стручњака, што не искључује помоћ других, посебно блиских људи, породице и пријатеља, као ни било који аспект духовног живота, напротив. Као што добар учитељ није само онај који нас поучава него и надахњује, тако и ми када помажемо другима не треба да им држимо слово и дајемо савете, него да делујемо најпре својим примером, разумевањем, истинским саосећањем, и да се помоћ не види и не доживљава као помоћ, него као једна свакодневна динамика односа. У ставу „сад ћу да ти помогнем“ и „ја ћу ти помоћи“, увек може да се крије вишак горости, надмености, сујете, али с, друге стране, други ипак треба да осети нашу бригу и заинтересованост. Да осети да је за нас јединствен и важан, не било ко, него он тај и тај и он такав какав је. И да осети на делу, а не само на речима. Вероватно је другима најбоље помагати око конкретних ствари, јер људима је некада боље, на пример, позајмити мало новца кад су у невољи, него им давати високоумне духовне савете или, не дај Боже, моралисати. За једног нашег епископа, сада покојног, они који су га познавали сведочили су да је исповест код њега посебна, јер осећате да вас не осуђује, на даје опште поуке, већ увек намењене вама и увек повезане са његовим личним искуством, оним што је сам преживео и доживео, без моралисања и увек у потпуној присутности и пажњи према вама, као да сте у том тренутку за њега једини на свету. У том смислу, важно је схвататити да на друге делујемо увек, својим животом, оним што смо сами од себе урадили, оним како бринемо о свом свакодневном настројењу. Јер утученом нећемо помоћи ако му кажемо нешто типа „мрдни се“ или „не ваља бити утучен“, него када сами сијамо. Растресеном када смо сами пажљиви и фокусирани. Неделатном ако смо сами делатни. Наравно, ни тада не можемо свакоме помоћи, јер живимо у палости, која ограничава и нас саме и друге да виде оно најбоље у нама. Одговорни смо за друге људе, потенцијално за свакога, али уз свест о сопственој ограничености и светској палости, и препушање крајњих исхода вољи Божијој, који је људима дао слободу – слободу свету и проклету, ту највећу апорију наших живота. Ако неко коме смо хтели да помогнемо ипак оде неким погрешним путем, чак и оним неповратним попут самоубитва, не треба клонути духом, јер сви знамо да „живот није што и поље прећи“, да „свет у зли лежи“ и да су наше снаге мале. И да треба да поштујемо људску слободу, која понекад подразумева и одбацивање шанси и дарова, и уздамо се у вољу и суд онога који нас је створио и за кога верујемо да нас воли, више него што ћемо ми икада бити у стању да волимо друге, или чак самог себе. То није лако и лаже свако ко говори да га не муче сва та „проклета питања“, која га и самог некада воде до ивице понора. Или можда не лаже него је у основи равнодушан и горд, „млак“, а знао шта је у Јеванђељу речено о „млакима“. Јер када се десе неке ствари, није лако одржати веру у ту Божју љубав, па чак је и нормалније посумњати у њу него не посумњати, јер то сведочи о томе да живимо духовним животом који у овом свету подразумева борбу и где се све стиче кроз искуство, проживљеност, а не не кроз апстракције, схеме, празне приче и подилажење нашим слабостима или застрашивање ауторитетима, при чему никад и нисмо заиста сигурни шта смо и колико заправо стекли, и колико је то трајно. Најзад, ни Христос није свет спасио поукама и проповедима, па ни чудима, него васкрсном смрћу, изразивши пре ње, своју молбу Оцу да га „ова чаша мимоиђе“. Зато и реторика о љубави може бити празна прича, сентименталност и лицемерје, јер сваки наш однос је изазов, аскеза, борба, самоограничавање, па и за љубав се треба избрусити. Тек кад се избрусимо можемо истински помагати другом, али пошто се никада, бар не у овом свету, нећемо избрусити до краја, помоћ другима никада не треба занемаривати, онолико колике су наше снаге. Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлешше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2023/01/19/vladimir-kolaric-biti-drugome-uteha-i-ohrabrenje/
-
Али црквена историја показује да је током векова више пута било покушаја да се уништи Црква на нашој земљи. И сваки пут када се чинило да је све готово, крај је близу. Тако је било и у доба Уније, када су многе цркве и манастири насилно претварани у унијатске или чак кафане. Тако је било и после револуције 1917. године, када су цркве затворене или предате обновитељима, а свештеници побијени или послани у логоре и прогонство. Било је и времена када су власти обећавале да ће свима показати „последњег попа“ ... Али никаква заплена светиња, никаква репресија над слугама Христовим никада ништа не би могла променити. И сада, после деценија и векова, осврћемо се уназад и видимо да непријатељи Цркве Христове ништа нису успели да ураде. Сви побијени постали су мученици Христови, а Црква је после сваке кризе постајала све чистија и јача. И ово нам даје велику наду и радост. Jер сулудо је борити се са Црквом Христовом: она ће ипак бити победник, заjедно са Христом. Понекад нам се може учинити да су све репресије, сва неправда према верницима и свештенству наше Цркве нелогичне, апсурдне, сулуде. Али ни ово не треба да нас чуди. Господ каже: «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати» (Jн 15, 18-20). Неправедно страдање се разликује од заслуженог страдања по томе што нам доноси радост страдања заједно са Христом.А наши гонитељи, мислећи да нас боле, у ствари нам чине велико добро – чисте нас за Царство Небеско, већ нам спремају највишу и најбољу судбину за целу творевину – јединство са Творцем.Зато нам Христос каже: «Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају» (Лк 6,28). Како се Он сам молио на крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34). Тако су се молили и размишљали сви мученици и исповедници Цркве Христове, а сада су у вечној радости са Господом.Овако се данас треба молити и размишљати. Господ види све наше туге. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-tshe-biti-sa-crkvom
-
За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.