Претражи Живе Речи Утехе

Зашто се то дешава само добрим душама? Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост... Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо. Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима. И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису. Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан. Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна! Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту! Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела. Али Божја воља. И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету. И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један. Вратимо се назад кроз векове... Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време. Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро. Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?! Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом. Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење... Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом. Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу. Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности. Лепо је, најбоље је променити се на боље. Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме? Само молитва има ту моћ. Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави. А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања! А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге. Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве. Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита: - Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер? А он одговара питањем: Какве страсти?! - На пример, немој да пушиш цигарете. Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке. У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао. Када је поново отишао старцу, овај му је рекао: - Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста. Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот. Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?! Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми. Зашто заборављамо ту молитву? Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе. Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу. Данас нико не чини ништа за спасење другог. Зашто се не молимо? Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило. Ако апелујемо да нешто треба да променимо и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме. Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе, спасићеш безброј других око тебе. Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра. То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна. С поштовањем за све златне душе. Марина Тодороска приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин. Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве. Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти? У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима. Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве. То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови. И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем. Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће? То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу. Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“? Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“. Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно). Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку. Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44). Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега. Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18). Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots: „Алквист: Има ли Нана какав молитвеник? Јелена: Има један врло велики. Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести? Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве… Алквист: А против прогреса, нема ли? Јелена: Држим да нема. Алквист: Е, то је штета.“ Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа. Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш? Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа. Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође. Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи? То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији. Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама. Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву? Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ. У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.

Изложба икона "Земаљско је за маленa царствa, а небеско увек и довјека", у оквиру које ће се представити више уметника, биће одржана у периоду од 30. октобра до 9. новембра 2024. године, у улици Краља Петра, број 61, у галерији "Green door". Програм отварања изложбе заказан је за, среду 30. октобар 2024. године, са почетком у 19 часова. Током трајања изложбе, биће организоване радионице иконописа, где ће сви заинтересовани имати прилику да се упознају са техникама цртања и израде икона, и тако завире у процес настајања ових дела. Извор: Радио Слово љубве

У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима. Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу. Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота. Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење. *** Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета. Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности. Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти. Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи. *** Да ли љубав плаши? Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину? Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех?? Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак. Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа. У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.” *** У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости. Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Трчимо да задовољимо неку своју жељу, за коју мислимо да је „завршна станица“, али „станица“ остаје „станица“ и све почиње изнова. Као што магарац јури шаргарепу која му виси на леђима и мисли да ће је ухватити, али то се никада неће десити, а ако се и деси, опет ће бити незадовољан јер ће желети још више и више. Кажемо да се посао никад не завршава и када нас питају „Како сте?“ Шта радите?', обично одговарамо: 'Бежим! У великој сам гужви!”. Зашто трчимо, не знамо. Раду нема краја и боримо се са зидом смрти као бајкери. Чему све то? Чак и ако све завршимо, ипак ћемо наћи нешто друго да радимо. Не подносимо себе. Не трпимо своје биће. Ужаснути смо идејом да разговарамо сами са собом, да сазнамо шта је у нама. Нисмо спремни. Радије живимо у хаосу, без садржаја и мира. Ово је облик самоубиства, спор, сигуран и без оружја. Идемо на кафу а мисли су нам растројене. Један део њих је на телефону док смо за столом, други је заузет оним шта ћемо даље и шта је требало да урадимо раније, а нисмо успели. Специфичан тренутак је када смо у биоскопу. Ми смо присутни али нисмо ту, друга особа за нас не постоји. Не успевамо да доживимо ни ове тренутке јер они тону у океан нашег ума, који је врло често пун смећа. Једини тренуци који су постали део нас су из детињства. Тренуци када смо били деца. Тренуци у којима смо били овде , у свему без „Зашто“ и „Како“. Само смо били присутни свим својим чулима. Долазимо до тачке у којој, усред панике која влада у нашим свакодневним животима, једини начин да се опустимо јесте да задовољимо неку страст. Осећамо се психички и физички осакаћени. Ставили смо се у шкрипац који нас без разлога гуши. Зашто ово радимо? Коначно, пробудићемо се једног јутра и схватити да су године прошле, а да ништа нисмо урадили. Живели смо у хаосу и ништавилу. Тада ће искрснути комплекси и хирови укорењени у потиснутим жељама и буквално ће нам изједати душу. Како да се излечимо? Тако што ћете рећи - "Стани!" Ви заповедате својим животом и не дозволите да брига манипулише вама. Увек има времена за молитву, за разговор са дететом и женом, са пријатељем. Немојте очекивати да вам неко открије ове тренутке или да се они сами појаве. Дужни смо да их сами стварамо. Зато што ће бол, болест или депресија на крају створити другу врсту простора и времена. Веома тешких. Постоје мале ствари које чине живот. Сами их креирамо овде и сада и кажемо - "Стани!" токсичности. И како дан одмиче, наћи ћемо времена и за Бога и за човека. За читање две странице из Св. Писма потребна су нам два минута. За молитву са бројаницом потребно је три минута и осетићемо како нас прелива Божија благодат. Загрљај са дететом или супружником траје неколико секунди. Ово није изгубљено време, већ време које ми је потребно да живим сада, али и заувек. Време ће увек летети чак и када вас не буде било. Потрудите се да га правилно искористите, да га живите а не да пропадате. о.Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено. Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака. Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе? Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо. Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље. Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге. Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца. Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције. Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот! Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности! За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра. Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама. Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити. о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg

„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу. Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе. Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину... То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију, схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља? Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин. Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“ Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе. https://hristianstvo.bg

У нашој традицији постоји пракса да се жене не пуштају у олтар. Међутим, по овом питању треба дати следеће појашњење: женама није дозвољено да улазе у олтар не зато што су на неки начин горе од мушкараца. Ако прочитате древна црквена правила, можете пронаћи такво мишљење. Тако, 9. правило Шестог васељенског сабора прописује: „Нека се никоме од лаика не дозволи да уђе у свети олтар“. Реч „нико“ која се помиње у овом правилу, показује да је забрана приступа светом олтару важила за све несвештенство, односно мирјане, без обзира на њихов пол и године. Дакле, ни мушкарци ни жене нису смели да уђу у олтар. А чињеница да је само мушкарац могао да постане свештеник, учинила је могућност да жена уђе у олтар још мање вероватном. Забрана уласка женама у олтар никако није апсолутна и категорична. Тако, на пример, у другим помесним Црквама, на пример у Румунији, постоји таква традиција да после освећења храма сви који се молили, и мушкарци и жене, могу да уђу у олтар, и чак да се поклоне Престолу. И наша Црква има праксу приступа жена у олтар. Али ова пракса је типична углавном за женске манастире, а у олтар се не пуштају све жене, већ само оне које су достигле одређену старост, када се завршавају процеси повезани са месечним циклусом у телу жене. Андреј Музолф, професор Кијевске духовне академије https://pravlife.org/en/node/26421

Пустите људе да причају – они ће увек причати и коментарисати. Не живимо да бисмо стекли добро име. Христос је разапет као разбојник. Они су били огорчени на Безгрешног, па зар неће бити огорчени и на вас? Говорили су против Христа и Блажене Дјеве Марије, па неће ли и против вас? Није важно шта свет мисли о вама. Трудиш се да будеш „истинољубив“ у животу, да имаш чисту савест да ниси погрешио, да ниси повредио, да ниси осудио, да ниси мрзео, да ниси преварио, да ниси клеветао, да се ниси светио, ниси понизио, ниси се ругао, ниси злостављао (а ако си све ово урадио, плакао си и покајао се); понудио си подршку, изашао си из своје зоне комфора ради другог, слушао си, загрлио, опраштао, служио, жртвовао, волео. Нека свет говори. Волите људе чак и ако они (тј. свет) желе да причају о вама. Људи увек оштро суде, не зато што су они праведни, а ви грешни, већ зато што свет увек тражи жртву, увек тражи људе за окривљавање да би задовољио своју бедну егоцентричност. А то је вероватно највећа болест, највећи духовни рак на целом свету. Онај ко се бави животима других показује да нема снаге, храбрости и мушкости да се избори са сопственим грешкама, ранама и мраком. Зато стално тражи нове жртве за коментарисање и осуду, обмањујући тако сопствено „кукавички ја“, да је наводно бољи од других, да је „светији“ од њих, моралнији и достојнији. Зато се меша у животе других, јер му је живот испуњен досадом и бедом, комплексима и несигурношћу. Али немојте упасти у ову замку. Немојте имитирати нешто тако деструктивно. Гледајте на свој живот поштено. Видите ко сте не покушавајући да се сакријете иза туђих грешака, иза живота познатих и непознатих. Не упадајте у замку губљења времена анализирајући туђе животе.Ви сте одговорни за свој живот, бићете срећни ако сами поправите свој живот, имаћете мир ако прихватите ко сте за друге, а ко су други за вас. Људи ће увек олако говорити, али ти ћути, праштај и воли. Не причај него живи. Живи овај дар Божији, живие га у духу захвалности, пуни љубави за живот. Ништа мање од тога. Они који тако олако коментаришу са злобом и страшћу су углавном људи који су се прогласили судијама Универзума, налазећи смисао не у животу него у смрти, налазећи радост не у љубави већ у зависти. Ако знате ко сте, онда никакве речи не могу утицати на вас. Шта год други каже, неће ти ући у срце; јер знаш ко си, прво си видео своју таму, али и светлост коју имаш у себи. Не плашите се себе, ви сте га упознали. Зато је важно да научите ко сте и прихватите оно што јесте. Ово је мера предострожности. Да знате своје добре и лоше стране. Тада речи људи неће утицати на вас. Ако познајете особу која је опседнута туђим животима и склона радозналости, осуђивању, клеветама и гневу, која лако оговара и деградира људске животе, клоните се њега и молите се за њега јер је лукав и није Божији човек. архим. Павел Пападопулос https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/lugjeto-sekogash-kje-zboruvaat/

Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане је симбол нашег спасења. Ово је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе. Али то је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално. Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним Варсануфијом: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи: “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево степени успона до Небеског Јерусалима: морају проћи. На ком степену смо?" Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник. И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века. И тако, током Великог поста, сећајући се мука Господњих на Крсту, о томе како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој су фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње? И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима. Избор је за свакога, немогуће је одвојити се од њега и избећи га. Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/en/node/29817

Шта је искушење? Искушење је све оно што може нас примамити, гурнути на грех. Где се може сусрести са искушењима? Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, одговарајући на ово питање, упозорава: „...Све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.“ (1. Јов 2,16). Дакле, свет који видимо око себе је извор искушења, јер, према истом апостолу Јовану Богослову, „свијет сав у злу лежи“ (1. Јов 5, 19). Да ли је свет, строго говорећи, зао? Нимало. Jер све што видимо створено је од самог Бога и по природи је добро. Међутим, једном у историји нашег света десила се катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Овим чином човек се отргнуо од Бога и осудио себе и цео свет на пропадање. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато молимо Бога да нас сачува од искушења. Свети Тихон Задонски примећује: речима „не уведи нас у искушење“ молимо Бога да нас својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, надамо се да Бог неће дозволити да будемо побеђени, али ће нам свакако помоћи да их савладамо. Без сумње, искушење човеку долази од ђавола, али овај нема апсолутну власт над човеком, већ делује само у мери у којој је то од Бога допуштено. Зато свештеномученик Кипријан Картагински пише да Свевишњи даје моћ ђаволу да нас искушава из два разлога: или због казне за наше грехе, или због славе, када Бог види да можемо, као Јов, издржати искушења ђавола. С тим у вези, свети Василије Велики примећује: Бог нас, у својој посебној икономији, издаје искушењима у мери у којој смо за то способни. Бог, наравно, никога не искушава злом, јер су зло и Бог неспојиви појмови. Он само допушта ово или оно искушење да нас духовно ојача. Међутим, ми не можемо савладати искушења без Његове помоћи. Ако, примајући Његову благодатну помоћ, изненада одлучимо да можемо честито живети без Њега, онда нам Бог одузима своју милост. Али Он то не чини из освете, већ да бисмо ми искуством, чак и горким, могли да се уверимо у своју немоћ пред грехом и поново Му се обратимо за помоћ. https://pravlife.org/sr/content/tumachenje-molitve-oche-nash-od-mitropolita-antonija-pakanicha-7-deo-molba-ne-uvedi-nas-u

Није први пут да сам приметио једну занимљиву чињеницу : наш православни брат много воли да буде у праву. Постоје случајеви у којима јесте увек у праву а тичу се вере, спасења, догмата и канона. Стога је таква особа, по правилу, навикла на осећај да је у праву. Oнај ко је у једном у праву, тежи да буде у праву у свему. С друге стране, критичко мишљење је својствено сваком нормалном човеку, а још више хришћанину. Најобичнија исповест почиње управо од критичке анализе периода живота који јој је претходио. И зато, упркос љубави према праведности, хришћанин се, као и свака особа, често покаже погрешним и, у идеалном случају, може да покаже много већу осетљивост на ову неправду него неверник. Међутим, вреднији су тренуци самоправедности. Као резултат тога, доживљавају их са одушевљењем, заносом и самозадовољством. "Зато што сам био у праву!" "Да ли грешим"? "У овој ситуацији сам у праву!" И такве ствари... На први поглед, бити у праву је добро. Човек зна истину и чврсто стоји у њој. Искрен је према себи, није лицемеран према другима, а истина је на његовој страни. Али ако размислите - није ли свест о сопственој исправности оно што лежи у основи већине сукоба, и малих и озбиљних, увреда, непријатељства и мржње? Замислите било коју ситуацију када сте се постидели глупог чина, непромишљене речи, када нисте могли на време да станете, прекинете свађу, зауставите сукоб, када нисте ућутали, нисте се удаљили. Шта вас је покретало у том тренутку? Свест о самоправедности. Ако у неком спору или свађи нисте потпуно уверени у нешто, нисте сто посто сигурни да сте у праву, онда је лакше зауставити се, смирити се. Свест о исправности развеже језик. Ако сам у праву, то морам да докажем, а они морају да се сложе са мном. А ако до тога не дође, онда наступа ваша тврдоглавост, бес и безобразлук. Да то није хришћански, схватимо када се страсти стишају и савест се пробуди. Једноставно речено, ретко човек толико греши као у тренуцима када мисли да је потпуно у праву. За почетак, биће корисно да натерате себе да престанете да волите свест да сте у праву. Уместо тога заволите „здраву равнодушност“, будите потпуно равнодушни према сопственој правди. Чак и ако сам у праву, па шта? Другом је моја исправност, као и моја истина, неважна, незанимљива и бескорисна. Зашто то наметати, зашто се свађати до промуклости, кад свако има своју истину и право на њу? Па, ако је комшија погрешио, шта ће се битно променити ако почнеш да га убеђујеш? Ништа. А, ако ће способност да се на време заћути, да се одступи, да се не инсистира на своме, помоћи некоме да избегне свађу, спречи настанак непријатељства или једноставно спречи међусобне увреде, онда треба признати да у оквиру људске комуникације, поузданија средства се неће наћи. Дакле, свако ко цени нормалну људску комуникацију, који као хришћанин настоји да буде у миру са свима, који жели да избегне грех у односима са другима, треба пре свега да превазиђе жељу да у свему буде у праву, да престане да покушава да доказује своје у сваком спору и у сваком сукобу последњу реч остави за себе. Праведност је само вера у исправност сопственог мишљења. Вреди научити да ово мишљење задржимо за себе, и зачудићемо се колико има добронамерних људи у нашој близини. Искуство је много вредније од унутрашњег нарцизма и спољашње мрзовоље, које цветају у душама оних који су увек у праву. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/morate-li-uvek-biti-u-pravu

И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на празник Благовести, 07. априла 2022. године, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве. Патријарху Порфирију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић и Драган Шовљански, јереј Далибор Панић, протођакон Младен Ковачевић, новорукопроизведени протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и и ђакон Владимир Милановић из Епархије западноевропске, а у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима. На почетку свете Литургије патријарх Порфирије рукопроизвео је у чин протођакона професора Православног богословског факултета ђакона др Драгана Радића и ректора Богословије Светога Саве, ђакона Радомира Врућинића. Патријарх је након заамвоне молитве поздравио српску децу из целог света, учеснике квиза "Немањићи", истакавши при том да је веома радостан показаним знањем, у познавању националне историје, свих учесника квиза. Извор: Радио Слово љубве Фото: Марко Весић Беседа Патријарха Порфирија, белешка ТВ Храм: Патријархово обраћање учесницима такмичења "Немањићи", на Благовести у Спомен храму, белешка ТВ Храм:

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је великопосно вечерње у смирај Недеље Преподобног Григорија Паламе, друге Недеље Великог поста, 20. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару у молитвеном присуству преосвећене господе епископа - ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја, хвостанског г. Јустина и марчанског г. Саве, саопштила је ТВ Храм. Након вечерњег отпуста поучним речима сабране је поучио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у првом делу беседе говорећи о јеванђелској перикопи коју нам Црква Божја са храмовних амвона произноси у другу недељу Великог поста - Свете Четрдесетнице. Тумачећи наведену јеванђелску причу Патријарх Порфирије указао је да тврда вера јесте предуслов свега што се тиче наше заједнице са Господом. "Ово јеванђеље говори каква треба да буде вера хришћанска. Када Господ исцељује болеснике Он то не чини насилно, не чини са циљем да задиви оне које исцељује или оне који гледају исцeљењења и виде чуда. Не чини то да би они видевши чудо постали Његови следбеници, не чини то укидајући слободу човеку, јер Господ увек гледа на срца људи и увек се са љубављу обраћа, али предиспозиција и предуслов било каквог исцељења и предуслов плодова нашег односа са Богом, јесте вера и поверење у Њега", истакао је Патријарх Порфирије у беседи на крају великопосног вечерњег богослужења у заветном спомен-храму Светога Саве на Врачару. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Patrijarh Porfirije Hram Svetog Save 20.03.22.mp3 Извор: ТВ Храм

Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх

Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела. Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио. Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили. Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна. Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности. Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх |

Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ

-Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом, поручио је патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. новембра године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је загребачко свештенство, док је појао хор под руководством Иване Србљан. Патријарх је благословио славске дарове у спомен Светог Георгија и празника Обновљења његовог храма, Ђурђица. Славске дарове су припремили чланови хора загребачке Саборне цркве поводом хорске славе која се прославља 16. новембра. -Угледајући се на свог заштитника Светог Георгија, имајте Христа увек на првом мјесту. Не дозволете да се у вашим њиховим животима појави било шта што би поколебало ваш однос са Христом и онда ће ваша песма и молитва допрети веома високо, до ушију Божјих, за вас, добро ваших породица, ближњих и целог света, рекао је Патријарх српски. У беседи после читања Јеванђеља, Патријарх је казао да прочитана јеванђељска прича говори о вери и смислу као простору аутентичног и правог живота: -Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Из вере у Христову реч - која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу - гради се и специфичан, посебан систем вредности, различитит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан, богочовечански систем вредности. -Хришћански систем вредности подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, али и свест да човек није створен да би сваком секундом и кораком живота био ближи свом потпуном нестанку, итсакао је Његова Светост Патријарх који је позвао верне и да се молитвено сете невино страдалих жртава у Вуковару: -Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целини: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали у овом Светопреображенском храму у Загребу да служимо свету Литургију. Света Литургија јесте темељ, извор и оквир нашег људског живота овде на земљи зато што се на светој Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, заправо, постајемо сутелесници и сукрвници самог Господа Нашег. Узимајући Његово Тело и Његову Крв на светој Литургији ми сви смо повезани Христовим крвотоком, међусобно смо једно, али сви ми заједно са Господом. Зато света Литургија није ништа друго него пројава Царства Божјег на земљи и истовремено могућност предукуса онога што нас чека у вечности, у пуноћи за нас хришћане. Наравно да је основ, да је пут и веза који нас воде ка светој Литургији и везују за Христа пре свега истинска, права вера, вера у Христа, па стога одломак из Јеванђеља који смо данас чули, из Јеванђеља по Луки, говори управо о вери као темељу, као смислу, као простору аутентичног и правог живота. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој сопствени, посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Једном речју, из вере у Христову реч која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу, из те вере и такве вере гради се специфичан, посебан систем вредности, систем вредности који је најблаже речено различит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан систем вредности, богочовечански систем вредности, систем вредности који подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, позван из небића у биће, али створен не да последња његова реч овде у историји буде смрт, створен не да му сваки секунд живота, сваки корак живота буде ближи ка његовом потпуном нестанку. Систем вредности који извире из Јеванђеља подразумева да је човек биће које је створено за вечност, да је човек биће које је створено не само за безличну, пуку вечност као егзистенцију у којој нема динамике, него за вечност у којој је смисао, садржај, пуноћа и лепота, љубав и заједница љубави човека са Богом и свих људи међусобно. Дакле, тај и такав систем вредности, који подразумева да је Бог као љубав творац свега, да је Он наш отац и да је сваки човек наш брат, другачији је од система вредности који, на пример, каже да циљ оправдава средства. Другачији је, на пример, од система вредности који тврди да злом треба узвратити на зло. Другачији је од система вредности који препоручује да чиниш другима само оно што они теби чине. И не само другачији, често је у дијаметралној супротности са неким другим системима вредности. Систем вредности који извире из Јеванђеља сажет је у две заповести, две врхунске заповести које би се опет могле свести на једну једину, а то је заповест о љубави. С једне стране, љубав према Богу читавим својим бићем, умом, срцем, али и љубав према ближњем, то јест према другом човеку, која се управо темељи, извире из те љубави у односу на Бога, јер кад волим Бога који је по својој суштини, како каже јеванђелист Јован, љубав, онда волим и све оно што је он створио, што је проистекло из Његове љубави, што је проистекло из Његове руке. Тај, дакле, систем вредности често нас доводи у ситуацију да нас људи не разумеју, да нас одбацују, да мисле да смо тврдоглави, да не прихватамо тобож оно шта нуди модерни свет, као да се човекова суштинска потреба и његово биће кроз векове мења. Увек је човек чезнуо за вечношћу, затим да га неко разуме и помази. Увек без обзира на епоху у којој живи има потребу да воли и да буде вољен, а да ли се возио у аутомобилу или на магарцу, то су само спољашње околности. Да се вратимо и десет векова уназад, ми данашњи људи вероватно би нам све било чудно и необично, али засигурно да као бића која се лако адаптирају, кроз месец, два дана навикли би се на ондашњи контекст. И обратно, и да неко неким чудом дође у наше време из десетог века, наравно да би се чудио свему што је око њега, али би брзо, мало по мало, итекако се навикао и научио и прихватио то што нуди модерно доба. Спољашње околности се не мењају, али оно што му је била потреба у петом, у десетом веку, иста је потреба и данас. Оно што је суштинска, неизоставна потреба данашњег човека била је суштинска потреба свакога човека из сваке епохе, да воли и да буде вољен и да му смрт није последње што може да каже о себи. Из вере у реч Христову, дакле, извире, браћо и сестре, тај и такав систем вредности који човека види као вечно биће позвано на вечност и сваки човек види свог сапутника као вечног сапутника. На тај и такав начин верује и живи хришћанин и кад верује и живи том својом вером онда се све у њему преображава, онда се моли за сваког човека, а молитва је нешто што, без обзира за кога се молимо, пре свега преображава нас. Молимо се за некога ко нам чини неправду и упорно се молимо за њега. У почетку то што нам чини неправду нас боли, али кроз молитву благодаћу Божјом бивамо оснажени и ми полако кроз молитву другачије гледамо и себе на оно што је око нас. Ојачани, изменивши себе, снажнији и спремни да не замерамо, да не помишљамо на осветољубивост и злопамћење, полако постајемо способни да се и онај око нас мења, он да бива другачији, није нам више сметња. Дакле, браћо и сестре, вера у Христа има свој језик. Тај језик је језик љубави. Вера у Христа води спознаји, суштини, есенцији створеног света и онога што се види и што се не види, води другачијем поимању принципа и закона по којима творевина и свет функционишу, али вера је израз наше слободе. У данашњем Јеванђељу Господ описује да је сваки човек добио семе вере, да је свако позван на заједницу са Богом, да је свако створен за љубав и позван на љубав. Бог је пре свега Бог слободе и оно по чему ми људи поред осталог имамо сличност са Богом јесте то да смо слободна бића. Чак и на добро и на врлину Бог нас неће присилити, јер ако је врлина насилна онда је је само спољашња и врло брзо ће се претворити у своју контрадикторност, у своју супротност. Бог, дакле, поштује слободу свакога од нас. Из ове данашње јеванђељске приче видимо да људи другачије реагују на семе вере. Неки људи апсолутно не хају на то што препознају у себи потребу за вечношћу, за истином, за правдом, а то је све Бог и у Богу се налази. Они једноставно одбацују сваку помисао на Бога. Лако је то објашњиво и из Јеванђеља о исцељењу демонизованих Гадаринаца, сећамо се колико је њих, кад их је Господ исцелио, казало: Иди од нас, не требаш нам. Видимо да они знају да је Христос Бог, али им смета. Смета им јер не могу да живе егоистички по својим правилима. Смета им јер заповест Христова позива на жртву, на милосрђе, на праштање, на покајање. Смета им јер једноставно Христова реч, Јеванђељње Његово, позива на одрицање себељубља, острашћене своје воље, на одрицања правила које гласи: чини што ти срцу мило и драго, а да притом то срце претходно није испитано и преиспитано да ли је оптерећено себичношћу, самољубљем, егоизмом, гордошћу. Из срца проистичу различите жеље, али преображене Христовим Јеванђељем оне су смирене, оне имају за циљ да служе ближњем, да служе Богу, а не да подређују све себи и себе постављају у центар. Дакле, често имамо случај, као у поменутом Јеванђељу где Христос исцељује Гадаринце, да зле силе и демонске силе знају да постоји Бог, али неће да живе у складу са Јеванђељем Христовим и зато им смета, а и ми људи често знамо да не може бити да светом влада бесмисао, да све што је угледало свет и чезне за смислом претвара се на крају у потпуни бесмисао, у потпуно исчезнуће. Постоје дакле различити односи и одговори на призив Божји. Тамо где постоји слободан и чврст одговор на призив Христов стоструко, хиљаду пута више Бог узвраћа. И макар да смо слаби и немоћни и грешни и падамо свакодневно, ако имамо чврсту одлуку вере да идемо за Христом и трудимо се да се та вера колико год можемо претвара у дела, наше срце бива испуњено смислом, пуноћом, радошћу, миром и тада све око себе видимо као дар Божји, а нарочито човека као икону Божју. Ових дана, браћо и сестре, врши се помен и сећање на оне који су пострадали у Вуковару. Управо у овом јеванђељском контексту, у овом позиву Божјем да уподобимо свој живот Христовој вољи, а то значи моделу савршеног човека, човека слободе, љубави, вере, наде, у том моделу, у том контексту где нас Господ позива да служимо свету и да његов систем вредности буде систем вредности на којем се развија наш живот, и ми се сећамо свих пострадалих невиних жртава у Вуковару. Знамо да је човеков живот светиња и знамо да одузети некоме живот јесте удар на светињу и узимање светиње. Вуковар је био град символ саживота различитости, заједнице у којој сапостоје они који су различити по разним параметрима. а ево данас се готово преполовио. И ми хришћани знајући да је човеков живот светиња, дар Божји, нарочито се сећамо као хришћани у молитви свих пострадалих у Вуковару и молим, браћо и сестре, и вас као и сваке године да и ове године упалимо једну молитвену свећу за све који су тамо пострадали, као и да упутимо молитву за све оне који су нестали и којима се не зна гроб. Нека наше молитве буду израз наше вере и љубави према човеку као таквом, да буду молитве којима се обраћамо Богу као израз чежње и потребе за тим да као аутентични људи и створења Божја будемо људи мира, да знамо да други постоји, и то други као различит пре свега, због тога да бисмо ми могли да афирмишемо себе кроз однос и заједницу у слободи и љубави са другим, да афирмишемо себе тако што ћемо оно што је наше и наш печат и посебност моћи том другом да дарујемо. Знамо да се оно што делимо умножава. То значи да на тај начин постајемо богатији, и наравно, у истој мери да будемо отворени да тог другог и другачијег у његовој специфичности, у његовим даровима, примимо у своје срце и сместимо га тамо. Молим вас да упутимо данас, дакле, једну молитву за све пострадале у Вуковару, да упалимо свећу за невине жртве и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све и свако користећи своје потенцијале, таленте, снагу, памет, ту земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Вера, дакле, наша нас обавезује на то да увек и свагда испуњавамо Јеванђеље Божје као закон свога живота. Обавезујући нас на тај и такав живот ми знамо да ћемо осећати само слободу и мир и знамо исто тако да ћемо често због таквог начина живота наићи на неспоразуме, можда и супростављања, са људима који бирају други модел живота за свој модел. Нека би нам Господ дао веру онога који је примио семе вере, али који се показао као добра и плодна земља, јер је то семе које је добио умножио својим напорима, а благодат Божја оплодила је ту веру да се она разраста и донесе силне, многобројне и дивне плодове, плодове који заправо нису ништа друго него слављење Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм

У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС