Претражи Живе Речи Утехе

Божанском Литургијом у храму Светог Свештеномученика Петра Дабробосанског у Саставцима код Прибоја, у понедељак 17. септембра 2018. године, свечано је прослављена храмовна слава, на којој се благословом Божијим и молитвеним заступништвом Његовог угодника мученички пострадалог у вртлогу Другог светског рата, Светог Митрополита Петра, сабрао верујући народ овога краја. Предстојатељ литургијског сабрања био је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића, и протођакона Николе Перковића. Литургијска радост умножена је појањем ученика веронауке оближње основне школе 9. мај, који су својим чистим срцима и благоумилним гласовима прославили Оца, Сина и Светога Духа. Честитајући храмовну славу сабраном народу Божијем, Преосвећени Владика је рекао да се ми поносимо што је Свети Петар јунак из нашег рода, и што је род наш српски плодан за вечност, јер даје светитеље који учествују у животима људи, у историји света, чују нашу молитву и заузимају се за нас пред Богом. Владика је истакао да је Свети Петар свој крст носио часно до краја, показујући тако и нама како да се односимо према своме крсту који носимо: – Различити су крстови, али од свакога од нас се тражи да крст носи, без обзира да ли он био велики крст или мали крст треба да га носимо часно, угледајући се на своје претке и молећи се њима да нам у томе припомогну. Ви се сећате како је онај Симон припомогао Христу да носи Крст, тако браћо и сестре и ми једни другима треба да припомажемо, неко је јачи од другога, неко има више снаге а неко мање, али кад смо заједно, припомогнемо један другоме и придржимо крст, и онда твој брат лакше носи, а и он ће теби припомоћи кад теби затреба. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: Beseda-Sastavci.mp3 http://milesevskaeparhija.rs/sveti-petar-dabrobosanski-je-svoj-krst-nosio-casno/ View full Странице

Ево празника наше духовне радости и весеља! Празника који нас сабира и окупља сваке године око Тајне нашега Спасења. Анђео Господњи, као некада пастирима у Витлејему, и нама вијековима и ове године Благости господње јавља ''радост велику'' која би ''свему народу''. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Mitropolit dabrobosanski Hrizostom: „Tri mjeseca tražimo prijem kod gospodina Čovića“ Mitropolit dabrobosanski Hrizostom u intervjuu za DW: Tri mjeseca čeka na prijem kod Dragana Čovića. U Sarajevu se povećava broj Srba. SPC se suočava sa uzurpacijom imovine. Deutsche Welle: Vaše Visokopreosveštenstvo, u septembru prošle godine ustoličeni ste kao 61. dabrobosanski mitropolit. Šta vidite kao Vaše primarne zadaće u Mitropoliji dabrobosanskoj? Mitropolit dabrobosanski Hrizostom: Nakon našeg ustoličenja u tron mitropolita dabrobosanskih, 3. septembra 2017. godine, suočili smo se sa mnogim i mnogobrojnim obavezama. Prije svega treba imati u vidu da mitropolija dabrobosanska dugi niz godina nije imala svog funkcionalnog mitropolita. Naš prethodnik mitropolit Nikolaj (Mrđa) bio je nekoliko posljednjih godina teško bolestan, a potom je mitropolijom administrirao episkop zahumsko-hercegovački Grigorije. Sve se to odrazilo na samu mitropoliju i bilo je krajnje vrijeme da ova drevna mitropolija dobije svoga mitropolita. Možete samo pretpostaviti sa čime smo se sve sreli. Ono što smo prvo morali učiniti jeste upoznati dobro našu mitropoliju, a to znači njeno sveštenstvo, monaštvo i vjerni narod, zatim crkve, manastire, bogoslovske zavode i sve drugo. Zato smo kao prioritet svih prioriteta postavili vizitaciju naše dijecese i služenje u hramovina širom mitropolije. Drugo što smo morali uraditi jeste formiranje našeg kabineta ovdje u Sarajevu, zatim da učinimo “rentgen snimak” naše eparhije, da vidimo koji su to otvoreni problemi koje moramo odmah rješavati. Sve u svemu, za ova četiri mjeseca mi smo nešto i učinili i nastavljamo, ako Bog da, u Novoj 2018. godini. Kakvo je stanje sa vjernicima, konkretno u Sarajevu? Da li se broj pravoslavnih vjernika povećava/smanjuje i kako biste ocijenili položaj pravoslavnih vjernika/Srba u Sarajevu? Opšte stanje u našoj Mitropoliji dabrobosanskoj moglo bi se reći da je dobro, ali to ne znači da nema problema na terenu, prije svega u dijelu eparhije koji se nalazi na području Federacije Bosne i Hercegovine. Duhovno i crkveno stanje naših vjernika je dobro. Odmah se može konstatovati da je ovo narod pun vjere i ljubavi, narod koji ima dugu i bogatu istoriju vjere i crkvenosti, da je odolio svim iskušenjima kroz koja je prošao u 20. vijeku. Inače, 20. vijek je vijek najvećih tragedija čovječanstva. U Sarajevu, kako ističe mitropolit Hrizostom, ima Srba više nego što se to može i pretpostaviti, ali su oni zbog opšteg antisrpskog raspoloženja, ostali neeksponirani, anonimni iliti skriveni. Drugo je pitanje brojnosti vjernika, konkretno u Sarajevu. Mi ne možemo decidno reći koliko ima pravoslavnih Srba u Sarajevu, ali naš utisak sa svetih bogosluženja koja smo služili u ova četiri mjeseca je veoma pozitivan. Vama je moguće u Statističkom zavodu BiH provjeriti rezultate popisa stanovništva. Međutim, mi smo zaključili da u Sarajevu ima Srba više nego što se to može i pretpostaviti. Oni su zbog opšteg antisrpskog raspoloženja koje je više nego evidentno, ostali neeksponirani, anonimni iliti skriveni. Pa i pored toga, činjenica je da se svakodnevno u Sarajevu sve više povećava broj pravoslavnih Srba i da oni polagano, ali sve hrabrije “isplivavaju” na svjetlost dana. To nas raduje i mi nastojimo da ih ohrabrimo da se vrate i da počnu sasvim normalno da žive i rade u Sarajevu kao što Bošnjaci ili Hrvati žive i rade u Banjaluci, Prijedoru i drugim gradovima Republike Srpske. Proces restitucije/denacionalizacije imovine u BiH još uvijek je dosta spor i stvar je politike. Kakva su očekivanja SPC kada je u pitanju crkvena imovina u Sarajevu i da li po tom pitanju ima ikakvih pomaka? Pitanje povrata oduzete i uzurpirane imovine u Sarajevu je ogroman i kompleksan problem ne samo za nas pravoslavne Srbe, već i za sam Grad Sarajevo. Proces nacionalizacije je, uslovno rečeno, bio zakonski proces. To znači da je nešto urađeno po nekakvom pozitivnom zakonu. Međutim, mi se dodatno suočavamo sa problemom drugačije prirode, a to je uzurpacija i otimačina imovine crkava i vjerskih zajednica. Mi smo svjesni tog problema i on traje decenijama. Sada smo suočeni sa drugim problemom, a u pitanju je diskriminacija i segregacija prema nama kao Crkvi. Za žaljenje je činjenica da je vlast BiH u tom negativnom antisrpskom i antipravoslavnom pravcu svojevremeno usmjerio i podržao jedan strani diplomata, da ga imenom ne pominjemo, koji je o svemu i svačemu odlučivao. Pošto smo mi Srpska pravoslavna crkva, onda su dopušteni svi mogući i nemogući modusi osporavanja. Određenim vjerskim zajednicama vraćeno je sve, pa čak im je dato i ono što im nikada nije pripadalo. To su povlaštene vjerske zajednice, miljenice aktuelnog režima. Mi nismo čak ni na marginama ovdašnje političke stvarnosti. Mi, na primjer, već tri mjeseca tražimo prijem kod predsjedavajućeg Predsjedništva BiH, g. Čovića, ali njegov kabinet ne nalazi vremena da nas primi. To najbolje govori o njegovom odnosu ne samo prema nama lično, čak nas i ne poznaje, već prema našoj Crkvi i našem srpskom, pravoslavnom narodu. To je, na žalost, naša realnost. Mi ćemo učiniti dodatne napore da pitanje povrata imovine krene sa mrtve tačke. Vidjećemo dokle će stići ovaj proces. Za sada, u ovakvoj zemlji diskriminacije i segregacije po vjerskoj i nacionalnoj osnovi, obeshrabreni smo i ništa ni ne očekujemo. Ali, dajmo šansu dobru. Neka nam Bog bude na pomoći. Mitropolit dabrobosanski Hrizostom: "Mi, na primjer, već tri mjeseca tražimo prijem kod predsjedavajućeg Predsjedništva BiH, g. Čovića, ali njegov kabinet ne nalazi vremena da nas primi." Da li bi povratak imovine pospiješio povratak/ostanak Srba u Sarajevu? Sigurno je da bi povrat imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi snažno pospiješio povratak Srba u Sarajevo. Znaju to dobro oni koji osporavaju povrat imovine. To bi, prije svega, imalo jak psihološki efekat i bilo pokazatelj da se situacija u Sarajevu od ekstremno nacionalističke i šovinističke kreće ka demokratskoj, multinacionalnoj i multikonfesionalnoj. Drugo, Crkva bi imala mogućnosti razviti se i u njoj bi bili animirani mladi i sposobni ljudi. Upravo to je i razlog odvraćanja povratka Srba i mig da se njihova imovina i dalje otima na način da ih primoravaju da je “muntaju”. Kako biste komentarisali odnos SPC u BiH sa drugim vjerskim zajednicama? Odnosi Srpske pravoslavne crkve sa drugim vjerskim zajednicama u BiH su u granicama korektnosti. Ne bismo smjeli ustvrditi da su odnosi ekstra dobri ili odlični. Uostalom, sve je vidljivo i transparentno. Ništa se ne može sakriti od naroda. Na žalost, nema međureligijskog dijaloga, susreta, zajedničkih akcija i javnog svjedočenja naše vjere. Mi ćemo, ako Bog da, ponuditi gospodinu reisu (Kavazoviću), gospodinu kardinalu Puljiću i gospodinu Finciju (Jevrejska zajednica) bližu i konkretnu saradnju na terenu. Mislimo da većina naših vjernika, ali i naroda, to od nas očekuje. Mitropolit dabrobosanski Hrizostom: "Sigurno je da bi povrat imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi snažno pospiješio povratak Srba u Sarajevo." Značaj Božića i božićna poruka/čestitka vjernicima? Božić kao praznik Hristovog rođenja ima veliki značaj za našu Crkvu kao zajednicu svetih ljudi sjedinjenih jednom vjerom, jednom nadom u Hrista Gospoda. Praznik Božića i svi običaji koji vladaju u proslavi Božića dobijaju svoj smisao i značaj u onom našem pozdravu: “MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!” Upravo u ovih pet riječi možemo sagledati punoću smisla i značaja Božića. Na kraju, želimo svim pravoslavnim hrišćanima da u radosti i veselju dočekaju i proslave Božić; da u njemu vidimo i prepoznamo Bogomladenca Hrista kao Spasitelja svijeta; da uz Spasitelja našega Isusa Hrista vidimo i svakog našega bližnjega i daljega i da ga prepoznamo kao našega brata ili sestru; da sjedinjeni u Hristu Isusu svi mi hrišćani: pravoslavni, rimokatolici i protestanti postanemo svjetlost svijetu - svjetlost koja će obasjavati put svim ljudima ovoga svijeta. Svima čestitamo Božić i želimo srećnu Novu 2018. godinu i sve pozdravljamo radosnim pozdravom: MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI! View full Странице

У Петак, 22. децембра 2017. године, Његово Високопреосвештенство г.г. Хризостом, Митрополит дабро-босански, посјетио је Вишеград, односно Андрићград, којом приликом је одржао предавање на тему Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења. Прије предавања Високопреосвећени се сусрео са проф. Емиром-Немањом Кустурицом и његовим сарадницима. Сусрет је искориштен за разговор о добрим идејама како за Андрићград и читав Вишеград и његову околину у контексту програма које годинама води проф. Емир-Немања Кустурица. Посебно се разговарало о програму за Стари Брод на Дрини, односно о мјесту злочина и геноцида над Српским народом којег су 1942. године починили усташе под командом усташе Јуре Францетића, злочину геноцида којег је комунистичка власт деценијама крила и забрањивала да се о њему уопште и говори. Посебно се разговарало о програму Богојављенског пливања за крст часни 2018. године и другим културним и црквеним програмима за 2018. годину. Ово веома пријатно вече након поменутог предавања завршено је трпезом љубави којој је присутвовао и Начелник општине Вишеград, Народни посланик и други, те још једним сусретом са проф. Кустурицом и његовим гостима. Текст предавања митрополита Хризостома: Ево нас у претпразништву великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, односно Божића, празника РАДОСТИ и ВЕСЕЉА ЦРКВЕ БОЖИЈЕ, ЧИТАВОГ СВИЈЕТА, ПОРОДИЦЕ И СВАКОГ СТВОРЕЊА! Божић је примарно ПРАЗНИК ОВАПЛОЋЕНЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ! Шта значи ОВАПЛОЋЕЊА ЉУБАВ БОЖИЈА? То значи да се Бог, који је апсолутна ЉУБАВ, у једном историјском тренутку оваплотио - примио на себе плот, тј. људско тијело, у утроби Пресвете Дијеве Марије. Да не би неко погрешно помислио да се Сав Бог - Пресвета Тројица оваплотила, одмах треба да констатујемо и утврдимо да се Друго Лице Пресвете Тројице - Бог РИЈЕЧ (Логос)- Љубав Божија, обукао у тијело (оваплотио) и постао ЧОВЈЕК, односно Богочовјек Исус Христос. Та оваплоћена Љубав божија родила се у времену и простору, унизивши саму-себе до те мјере да се нађе као обичан човјек међу људима и у реалном свијету. Свети апостол и јеванђелист Јован о томе каже: '' И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине'' (Јн.1,14) Дакле, Логос који постаде тијело ''настани се међу нама'' у потпуно реалном свијету - а не у неком виртуалном свијету. Управо је претпразништво Божића прилика да се ПОТСЈЕТИМО на тај чудесни и непоновљиви догађај у историји свијета. Дозволите, да се на почетку овог нашег предавања захвалимо високопречасним и пречасним оцима свештеницима Вишеградским, а посебно оцу Средоју Андрићу, на организацији овог предавања, а потом и на позиву да одржимо ово предавање. А сада ћемо се потсјетити на два историјска догађаја, а која се односе на Тајну Спасења, о којој ћемо у наставку говорити. Први догађај десио се у првој половини првог вијека послије Христа у Филипима, Грчка. То је град у који је проповјед о Исусу Христу, рођеном, распетом, умрлом, у гроб положеном и васкрслом спаситељу човијека и свијета, по први пут стигла у Европу. Филипи су град на истоку Егејске Македоније. У овај древни град, који носи име по Филипу македонском, божијим руковођењем стигао је св. ап. Павле у пратњи његовог ученика Силе. Њиховом ријечју и чудима, која су чинили, многи Филипљани повјеровали су у Христа Господа. То је био разлог да их градске старјешине ухапсе и ставе у тамницу. И док су се у тамници Богу молили десио се силан земљотрес који је порушио зидове тамнице. Римски стражар видјевши шта се догодило и помисливши да су сви сужњи побјегли одлучи да се одмах убије. Међутим, св. ап. Павле спријечи га у томе говорећи:'' не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје'' (Дјел. ап. 16, 28). Изненађен стражар их упита:''Господо, шта ми треба чинити да се СПАСЕМ?'' (Дјел. ап. 16, 30). Да ли смо ми у потпуности разујели шта је упитао, односно, затражио римски стражар, који се нашао у епицентру великог земљотреса, порушеног затвора и међу ослобођеним затвореницима? Умјесто да као државни чиновник пита: људи, шта да радим?, он се обраћа затвореницима у оковима Павлу и Сили и пита их: господо, шта да чиним да се спасем? ДА СЕ СПАСЕМ?! - од кога, или од чега да се спаси римски сражар? Од овакве тренутне опасности? Или, од нечега другог? Или је, можда, римски стражар поставио питање о нечему сасвим другом? Да! Управо тако. Он је поставио суштинско и егзистенцијално питање - како да се човјек спаси? Исто то и вјечно питање - како да се спасим?, вијковима и миленијумима, постављају милиони и мулиони хришћана, али не само хришћана, већ и припадници других религија и вјера. Сам римски стражат о којем је ријеч био је многобожац. Даноноћно монаси питају своје духовнике: како да се спасемо? Ово питање одвело је и још одводи милионе људи у пустиње, у најтеже облике подвижништва и у тотално одрицање од себе-самих и свега у свијету који их окружује. Дакле, спасење је нешто што се мора освојити, постићи, односно повратити. А то је враћање из смртности у бесмртност, из трулежности у нетрулежност, из одвоједности од Бога у заједницу са Богом. Спасење је изворна потреба човјека -слике и прилике божије- да се спаси од, данас би могли рећи, ''црне рупе'' вјечног нестајања и ништавила. Притом, човјек је свјестан, зна и осјећа, да он треба да постоји, да јесте и да досегне вриједност, божанску вриједност постојања. Зато се и води трајна духовна борба од искона до дана данашњега. На постављено питање '' шта да чиним да се спасем?'' св. ап. Павле једноставно одговари римском чувару: ''вјеруј у Господа Исуса и спашћеш се ти и сав дом твој'' (Дел. ап. 16, 31) 5. маја 1945. године, дакле након деветнест и по вијекова од поменутог догађаја у Филипима, нешто слично десило се у злогласном нацистичком логору Маутхаузену, у Аустрији. Умјесто разорног земљотреса у Маутхаузену десила се побједа савезника у Европи над њемачким нацистима и њиховим савезницима. Сви чувари логора, СС-овици и њихови помагачи разбјежали су се куд који, спасавајући своје голе животе, а из просторија мучилишта измиљели су живи костури. И док су у отворени и од стражара и мучитеља напуштени логор смрти улазили ослободиоци Европе, а самим тим и несрећне Њемачке живи костури љубили су им војничке цокуле и руке. Официри и војници бранили су им и молили их да то не чине. Између живих костура подигао се тешко болесни логораш француски бискуп Вињерон и поздравио ослободиоце рекавши: '' Бог вас благословио, спаситељи наши! Ви у срцу носите мир, а у рукама златно сунце слободе'' (види у: Молитва за Прохора од Миће Миловановића, стр.308) Из ова два наведена примјера Филипа и Маутхаузена можемо разумјети и закључити да је питање спасења, истовремено, питање вјере, али исто тако и питање овоземаљског живота, - живота којем је смисао и значај дао сам Богочовјек Исус Христос. Опасна је и сасвим погрешна теорија оних који презиру овај свијет. Ми правослани хришћани, Богу хвала, научени од самог Господа знамо и учимо да ''Бог тако завоље свијет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. (Јер) Бог не посла Бога Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега'' (Јн.3, 16-17) У овај и овакав свијет дошао је Богочовјек Исус Христос да га освети и спаси. Своје ученике посла је, дакле и нас - њихове наследнике, да га увијек и непрестано освећујемо. Ускоро ћемо имати освећење ВОДА, даке свих ВОДА, а не само воде. А шта то значи? То значи да ћемо кроз свету тајну освећења ВОДА осветити читав свијети - земљу, небо и поднебесје. Господ је дошао на ријеку Јордан и своји силаском у ову ријеку осветио ПРОРОДУ ВОДА, а ради освећења и спасења свијета којег Бог видје да је ДОБРО! У историјском, али и антрополошком контексту ослободиоци Европе били су спаситељи хиљада и милиона људских живота, који су даноноћно бацани у крематоријуме, мучени свакојаким мукама и убијани на сваком кораку. Дакле, справом их је поменути бискуп назвао спаситељима, јер они су спаситељ продужен кроз вијекове. И као што је дао нама свештенству благослов и благодат да Његовом божанском силом светимо и освећујемо свијет и чинимо га благодаћу божијом нетрулежним, тако исто је и благословио Мојсија да спаси Јеврејски народ од мисираца (египћана), и савезнике да спасу Европу и свијет од зла нацизма и свих пратећих зала. Да би у потпуности разумјели ТАЈНУ великог празника Божића било је потребно појаснити суштину и смисао ТАЈНЕ СПАСЕЊА и закључити да то није једносмјеран правац како врло често закључујемо. Врло блиска спасењу по зачењу су и именице: ИЗБАВЉЕЊЕ, од којег долази ријеч Избавитељ. Затим, ИСКУПЉЕЊЕ од којег долази именица Искупитељ. Не размишљајући увијек о акривији реченог, ова три синонима врло често користимо без разликовања значења, а што је велика грешка. Наш језик, премда теолошки сиромашан, довољно је богат да можемо и да морамо правити разлику између значења Спасење, Избављење и Искупљење. Избавити, односно Искупити некога не значи, аутоматски, и спасти некога. Спасти значи завршити један процес, довести га до краја. Спасење значи завршену, односно свршену радњу, док избављење или искупљење отвара могућност спасења, односно потенцију да се неко или нешто спаси. Рођење Богочовјека Исуса Христа СПАСИТЕЉА СВИЈЕТА је историјски догађај, који није само записан или описан у јевађељима већ и у ондашњим римским хроникама. Богочовјек Исус Христос родио се у Витлејему Јудејском. Историјски контекст његовог рођења је следећи. Радио се у вријеме првог римског цара Августа, односно у Римској царевини, која је замјенила несрећну Римску Репблику, која се преко сто година борила сама са собом. Управо у тој и таквој Римској Републици философи и пјесници римски говорили су: '' само, уколико би се Бог сам оваплотио, могао би спасти свијет''. Не случајно, напротив, промислом божијим, 27. године прије рођења Богочовјека Исуса Христа дешавају се ове суштинске промјене у Риму, - промјене које ће припремити човјечанство за дочек Исуса Христа. Римска ЦАРЕВИНА, а не неки други облик владавине, била је државно-правно окружење у којем се родио Богочовјек Исус Христос. ПРВИ Римски Цар - Цезар Агвуст, мудри, храбри и веома напредни цар, примислом божијем био је удостојен да се управо за вријеме његовог закона PAX ROMANA (РИМСКОГ МИРА) роди онај који је МИР БОЖАНСКИ, ОНАЈ који доноси БОЖАНСКИ МИР у Римску Империју. Ко је био овај толико значајни цар Август у вријеме којег се родио Небески Цар - Богочовјек Исус Христос? Цар Август био је усвојени син Јулија Цезара. Рођен је 23. септембра 63. године прије Христа у Риму. Био је, као што рекох, ПРВИ Римски цар и мудро је владао огромном Римском Империјом (Царевином) од 27. године прије Христа до 14. године послије Христа. Укупно 37 година што је за ондашње, а зашто не рећи и данашње римске прилике, уистину дуг период владања. Његово лично име било је Гај Октавије. Јулије Цезар га је усвојио. Заправо он је био унук његове сестре Јулије. Дакле, Август је био пранећак Јулија Цезара. Његовом основном и личном имену придодао је име Јулија Цезара. Римски Сенат га је 27. године прије Христа прогласио Августом, а што значи УЗВИШЕНИ. У историји је дакле познат као Гај Јулије Цезар Октавије Август. Умро је 19. августа 14. године послије Христа у Ноли код Напуља. Свети апостол и Јеванђелист Лука помиње Цезара Августа у контексту рођења Богочовјека Исуса Христа и каже: '' У то вријеме, пак, изиђе заповјест од ћесара Августа да се препише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом'' (Лк. 2, 1-2) Ово је Вуков превод, који је, нажалост, као што можете закључити, поприлично нејасан и нетачан. Исправан и тачан превод који је урадила Комисија наше Цркве гласи: ''А у дане оне изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом''. Треба одмах констатовати да јеванђелске ријечи ''а у дане оне'' написане су у контексту чудесних зачећа св. Јована Кристеља и Господа Исуса Христа, те рођења св. Јована Крститеља. Година пописа становништа се не помиње, већ се каже ''у дане оне'' изиђе заповјест од ћесара Августа. Историчари, као и тумачи Светог писма, слажу се да се попис становништва десио 4-5 године прије Христовог рођења. Ако је то тако, а јесте, онда се суочавамо са једним другим проблемом, а то је, када је и како почело рачунање времена од Христа. О овом проблему расправљало се и на Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године када се вријеме рачунало од године доласка цара Диоклецијана на трон Римске империје. Да би се овај проблем ријешио било је потребно да то крене из Рима - центра Империје, дакле од папе. Током 6. вијека у Риму је живио један образован монах по имену Дионисије. Био је игуман једног манастира у Риму. У историји је познат као Дионисије Мали. Бавио се хронологијом рођења Исуса Христа, односно почетком рачунања времена од Исуса Христа, односно ''нове ере'' како се то колоквијално каже изван Цркве. Он је творац израза ANNO DOMINI, тј. ГОДИНЕ ГОСПОЊЕ. 532. године, један од папиних савјетника по имену Бонифације, затражио је од Дионисија Малог да спроведе у дјело одлуку Никејског сабора (325) по питању рачунања времена. Након дугог рада на овом питању он је папи предложио да граничник рачунања времена - по ЕРАМА - тј. по дугим периодима, буде рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Тако је вријеме прије Христа вријеме, односно ЕРА старога свијета, односно Старог завјет, а вријеме послије рођења Исуса Христа је ЕРА новог свијета, односно Новог завјета. Међутим, он се није базарио на јеврејском рачунању времена, већ као прави римљанин ослонио се на римску традицију која је вријеме рачаунала од оснивање вјечног града Рима. Очигледно је, и у томе се сви слажу, да је Дионисије Мали, творац израза Anno Domini (ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ) и поред свега што је учинио у хронологији рођења Исуса Христа, погрјешио за неколико година. Благодарећи његовом приједлогу и објашњењима истог, папа је одлучио и благословио да се са 1. јануаром 754. године од оснивања Рима, отпочне рачунање времена од рођења Исуса Христа, односно НОВЕ ЕРЕ. Дакле, Дионисије мали је израчунао да је од оснивања Рима до рођења Исуса Христа протекло 753 године. Са 1. јануаром 754. године почиње ПРВА ''ANNO DOMINI''. Очигледно је да се управо у овом детаљу крије та грешка, односно године од оснивања Рима и године пописа становништа. Да је то тако потврђује нам свети јеванђелист Матеј у свом јеванђељу. Он пише: ''А кад се роди Исус у Витлејему Јудејском, за вријеме цара Ирода, а то дођу мудраци од истока у Јерусалим и кажу: гдје је цар Јудејски што се роди? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.''(Мт.2,1-2) Ко је, пак, тај цар Ирод који је владао Јудејом у вријеме рођења Исуса Христа, који кад чу оваква питања уплаши се, али и сав народ са њим? Ово је врло важно да подробно испитамо и запамтимо јер је Ирод као и Понтијски Пилат неславно ушао у историју Богочовјека Исуса Христа, али и нас хришћана. Наиме, Ирод Велики, како је препознатљив у историји, био је ИДУМЕЈАЦ, син намјесника Идумеје Антипатера. Његово име значи - онај који је против оца. (интересантно да има грчко име). Антипатер био је поуздани римски вазал и савезник у борбама на истоку, прије свега противу Јудеја. Ирод Велики је рођен 73. године прије Христа. Римски сенат га је због очевих заслуга, али и његове оданости окупаторима, именовао за вазалског краља Јудеје 40. године прије Христа. Посебно се истако у борбама (39-37) против Хасмонејаца, односно династије коју је основао и утврдио Симон Макавејац. Хасмонејска краљевина била је независна и слободна Јеврејска држава од 140-37. године прије Христа. Да би колико-толико као идемејац имао легитимит на трону поражених Макавејаца - Хасмонеја оженио се хасмонејском принцезом Маријамном. Прихватио је грчко-римску културу, као и неке елементе грчко-римског многобоштва. Из латентног страха од јеврејске завјере наредио је да буду убијени његова супруга Маријам и њихова два сина. Оно што нас посебно интересује јесте његова реакција на вијест да се родио ХРИСТОС ЦАР ЈУДЕЈСКИ. Чувши ову вијест сав се успаничио и препао за свој положај и живот. Успаничен позвао је к себи првосвештенике и јудејске књижевнике да их упита ''гдје ће се Христос родити?'' (Мт.2, 4) Сазнавши од њих да ће се, по пророцима, Христос родити у Витлејему Јудејском, он ''тајно дозва мудраце и испитавши их кад се појавила свијезда, посла их у Витлејем рекавши им ''идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним''. Божанском интервенцијом, којом су преко звијезде доведени до Витлејема, мудраци другим путем отидоше на исток и не обавјестише Ирода о дјетету, којега нађоше повијеног како лежи у јаслама, коме се поклонише и дарове (злато, тамјан и смирну) принесоше. Исти јеванђелист констатује и каже: ''кад видје (Ирод) да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла (војску) те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца'' (Мт. 2,16) Ово су за нас веома битни детаљи како би могли поближе исправити грешку коју је Дионисије Мали направио у одређивању године рођења Исуса Христа (753/54 од оснивања Рима). Ако је од појаве звијезде на истоку прошло двије године од њихова доласка у Јерусалим, с једне стране, те историјског догађаја иродовог злочина над недужном и невином дјецом Витлејемском како би међу њима убио рођеног цара Јудејског, и чињенице да је Ирод Велики умро послије почињеног злочина у Витлејему, више је него јасно да је Дионисије Мали увелико погрјешио. Заправо Христос је рођен од 3 до 4 године година прије Иродове смрти. Још више нас изненађује грешка Дионисија Малог имајући у виду чињеницу да св. ап. и јеванђелист Матеј подробно пише и каже: ''А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту и рече: устани, узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу дјетета. А он уставши, узе дијете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода оца његова, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповијест отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати'' (Мт.2,19-23). Дакле, Господ Исус Христос се родио у врије управљања Римском Империјом цара Гаја Јулија Цезара Октавија Авуста, Јудејом вазалног краља Ирода Великог и у вријеме општег пописа становништва Римске Империје. Сада нашу пажњу усмјеримо на библијско-теолошки контекст Рођење Богочовјека Господа Исуса Христа. Прије свега, потребно је да се потсјетимо на старозавјетне најаве рођења Спаситеља свијета. Прво, сам Бог у врту Едемском након кажњавања змије због њеног лукавства којим је преварила Еву, а Ева Адама, говори о СЈЕМЕНУ женином које ће стајати на глави змијиној, а она ће га за пету уједати. То је прва најава рођења Спаситеља, или протојеванђеље. Скором па сви пророци Старог завјета говоре о доласку Спаситеља, али ниједан није тако јасан као свети пророк Исаија, којега многи називају ''старозавјетним јеванђелистом''. Ево шта он каже: ''Ево дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил'' (Ис. 7, 14) Он управо говори о СЈЕМЕНУ ЖЕНИНОМ, а што је озбиљно изненадило седамдесеторицу преводиоца Светог писма Старог завјета. Наиме, њима је као добрим познаваоцима старозавјетног морала и закона засметало синтагма ''да (ће) дјевојка затрудњети и родити сина''. Они су сматрали да се ради и текстуалној грјешци због чега они хтједоше да именицу ''дјевојка'' замјене са изразом ''млада жена''. Али, је, по њиховом свједочанству, реаговао анђео господњи и наредио: не! него нека остане тако како пише -''дјевојка''. И кад дође вријеме да се испуни оно што бијеше тајном од постања свијета, Бог услиша молитву старих бездјетних супружника Јоакима и Ане и у старости њиховој дарова им женско дијете којем они надјенуше име Марија и које они завјетоваше Богу. У контексту тога одведоше је у храм Господњи и посветише је Богу на начин да служи Господу у храму Господњег, у светињи Господњој. Заправо њен боравак и служење у светињи Господњој послужио је за припрему њене утроба за Господа све до момента када анђео Господњи приступи к њој и рече: '' радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. ........ И ево затрудњећеш и родићеш сина и надјени ми име Исус.'' Изненађена и уплашена од свега што слушаше Марија упита: ''како ће то бити кад ја не знам за мужа?''. На ово сасвим логично и храбро питање, анђео Господњи рече: ''дух свети доћи ће на тебе и сила највиша осјениће те. Зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се син божији'' (Лк.28 - 35). Ово је моменат оваплоћења Логоса у припремљеној и освећеној утроби Пресвете Богородице. Ово је моменат оног СЈЕМЕНА ЖЕНИНА, тајне, која је била сакривена од постања свијета. Тајна ОСЈЕЊЕЊА НАЈВИШЕ СИЛЕ. Дјевичанска утроба о којој говораше св. пророк Исаија постаје утроба оваплоћења СИНА БОЖИЈЕГ - Спаситеља свијета и човјека, - Спаситеља којег ће видјети ''народ који ходи у тами, као видјело велико!'' Онима, пак, који сједе у смртној сјени (многобошци) засвјетлиће као видјело'' (Ис. 9, 2) И кад дође вријеме праведни Јосиф заједно са Маријом крену из Назарета у Јудеју дио земље која је припала Јуди - пра претку Давидовом. Он иде да се попише у земљи својих праотаца. И дошавши у Витлејем град Давидов не нађе мјеста у витлејемским гостионицама да се смјесте, већ би приморан да се смјесте у једну од околних пећина у којима су чобани затварали стоку преко дана и у вријеме невремена. Управо, у оваквим приликама и околностима родио се Спаситељ свијета Богочовјек Исус Христос. А шта се потом десило слушаћемо за неколико дана током Божића и цијенимо да није потребно да се сада задржавамо на томе. Оно што треба да подвучемо јесте: 1. да анђео Господњи рођеног у Витлејему Јудејском Исуса Христа назима СПАСИТЕЉЕМ. Анђео рече пастирима: '' не бојте се! .....Јављам вам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас (Спаситељ), који је Христос Господ у граду Давидову'' (Лк.2,10-11). 2. да мудраци са истока траже ''цара Израиљева, који се роди''. Он јесте Цар Израиљев, прије свега јер је ''син Давидов'', тј. потјече из сјемена Давидова, али Он је Цар Израљев у духовном и моралном значењу те ријечи! 3. Да се Он будући и Син Божији и Син човјечији и цар Израиљев роди у једној обичној витлејемској пећини. Тиме Он показа апсолутну смиреност и понизност. 4. Ово наше предавање закључињемо оним што свети Јован Богослов нама откри пишући: ''У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог. Он (Логос=Ријеч) бјеше у почетку у Бог. Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. ............ Бјеше свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише............ И Логос (Ријеч) постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине''...... 5. да се сваки човјек може спасти поновним рођењем у Христу Исусу кроз свету тајну крштења и кроз потпуно и цјеловито - сав свој живот- наше предавање Христу Богу -Богочовјеку- Исус Христу. 6. у причу о драгосјеном бисеру Спасите је објаснио како се свако од нас може спасти. (Наиме, један човјек крену да нађе драгоцјени бисер. И кад га нађе и видје колико је тај драгоцјени бисер скуп, врати се дому своме и продаде све своје имање и врати се да га купи. Тај ДРАГОЦЈЕНИ БИСЕР је управо сам Исус Христос-СПАСИТЕЉ. Шта су урадили Свети Антоније и Свети отац Николај кога смо прославили прије неколико дана. Продадоше сва своја имања, иако су били јако богати, продадоше све и подјелише сиромасима овога свијета и отидоше за Христом - Драгоцјеним бисером њихова живота. СПАСЕЊЕ ЗНАЧИ ИМАТИ ПУНОЋУ ЖИВОТА. '' Ко има Исуса има живот вјечни, ко нема Исуса, нема живота у себи'' ---------------------------------------------------------------------------- Хвала вам на пажњи и желим Вам срећне и благословене Божићне, Новогодишње и Богојављенске празника. Вишеград, 22. 12. 2017. Митрополит Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Извор:http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267845 Његово високопреосвештенство новоизабрани митрополит дабробосански Хризостом свечано је данас устоличен и уведен у трон у Храму Рођења Пресвете Богородице - Саборној цркви у Сарајеву. Устоличен митрополит дабробосански ХризостомФото: РТРС Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његова светост патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја и свештенства СПЦ. Патријарх је са епископима и свештеницима причестио вјерни народ у Саборном храму, а чином причешћа завршена је Света архијерејска литургија. Након тога званицама и вјерницима бесједом се обратио Његова светост патријарх српски Иринеј, послије чега је прочитана одлука Сабора СПЦ да на трону даборобосанских митрополита сједи митрополит Хризостом. Церемонија устоличења завршена је бесједом митрополита Хризостома, који је рекао да са великим оптимизмом преузима управљање Митрополијом дабробосанском. Сарајево: Церемонији устоличења новоименованог митрополита дабробосанког Хризостома присуствоавли су и многи званичници (Фото: Срна) Светој архијерејској литургији присуствовали су, заједно са бројним вјерницима, предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, министар саобраћаја и веза Републике Српске Неђо Трнинић, директор Републичког сектераријата за вјере Драган Давидовић, члан Предсједништва БиХ из реда српског народа Младен Иванић, министар спољне трговине и економских односа БиХ Мирко Шаровић, министар правде Србије Нела Кубуровић. Свечаности је присуствовао и амбасадор Русије у БиХ Петар Иванцов, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукичевић, високи представник у БиХ Валентин Инцко, врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић, представници Исламске заједнице БиХ, Јеврејске заједнице БиХ и представници међународне заједнице, те начелници општина и градоначелник Источног Сарајева и представници политичког и друштвеног живота. На Литургији поводом устоличења новоизабраног митрополита учествовали су Хор Српског пјечавког друштва "Слога" из Сарајева и Хор смјера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву. Владика Хризостом је 61. митрополит Митрополије дабробосанске, коју је 1221. основао Свети Сава. Епископ Хризостом изабран је за новог митрополита дабробосанског на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном у мају ове године. Сарајево: Устоличење новоименованог митрополита дабробосанског Хризостома - Патријарх Српски Иринеј предводио је свету архијерејску литургију у Храму рођења Пресвете Богородице у Саборној цркви (Фото: Срна) Епископ Хризостом је на трону дабробосанских митрополита насљедник блаженопочившег митрополита Николаја, који је Митрополијом управљао од 1992. до 2015. године. Школске 1968/1969. године уписао се у петоразредну Богословију у Манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг, а замонашио га је владика далматински Стефан Боца на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице /Мале Госпојине/ 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона рукоположен је на Крстовдан 27. септембра 1971. године, а у чин јеромонаха у Манастиру Крки 10. јуна 1973. године, када га је рукоположио тадашњи епископ далматински Стефан Боца. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматинској у Шибенику. Благословом владике Стефана, уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској, коју је по потреби опслуживао, прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети архијерејски синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт, али због политичких разлога /инфорбировска афера Дапчевић/ тамо никада није отишао. Због те "афере" крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун ради учења грчког језика и припрема за упис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну, који је завршио 1980. године. За све вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио, прије свега, у Манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора /Савића/, тадашњег првог епитропа хиландарског. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар и примио послушања ефимериоса и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја /потоњег Митроплита дабробосанског/ да се врати у Манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године, јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг Манастир Крку, у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице Манастира Крупе, администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске. У мају 1991. године Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао га је за првог епископа новоосноване Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог архијерејског синода 4. августа 1991. године у Храму Светог Саве у Дрвару јер је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. У Епархији бихаћко-петровачкој остао је 22 године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, 1. јуна 2013. године изабран је на упражњену катедру епископа зворничко-тузланског, а 13. јула 2013. године устоличен је у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Послије четири године архипастирског рада у Епархији зворничко-тузланској, одлуком Светог архијерејског сабора 24. маја ове године владика Хризостом изабран је за митрополита дабробосанског. Извор: Срна Додик и Цвијановићева честитали устоличење митрополиту дабробосанском Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку Његовом високопреосвештенству митрополиту дабробосанском Хризостому поводом устоличења на ту часну и одговорну дужност и упутио му најљепше жеље за успјех у светој мисији духовног вође и свјетионика вјерном православном народу. Милорад Додик и Жељка Цвијановић (Илустрација: РТРС)http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267856 "Нека Вам Господ Бог по милости својој подари изобиље снаге и мудрости за остваривање ове високе дужности у служби наше Свете Цркве и народа који Вам је повјерен", истиче се у честитки предсједника Републике. Додик је навео да је дубоко увјерен да ће митрополит даборобосански Хризостом, обављајући ову часну и одговорну дужност, наставити да јача јединство и слогу и обнавља вјеру и наду на путу мира и узајамног поштовања међу народима и свим људима добре воље, саопштено је из кабнета предсједника Српске. Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић пожељела је новом митрополиту да у здрављу и миру врши свету дужност духовног вође и чувара традиције православног народа. "Увјерена сам да ћете у вршењу ове часне дужности српске православне вјернике својом мудрошћу и духовном снагом водити на путу јединства, разумијевања, толеранције и поштовања", наводи се у честитки премијера Српске. Цвијановићева је честитку упутила у име Владе Републике Српске и у своје име, саопштено је из кабинета предсједника Владе Републике Српске. У Саборној цркви у Сарајеву данас је обављен чин увођења у трон новоизабраног митрополита Хризостома. View full Странице