Претражи Живе Речи Утехе

Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети. Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства. После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло. Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи. Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље. Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога! На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин. https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/

Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети. Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства. После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло. Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи. Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље. Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога! На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин. https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/

У Јекатеринбуршкој митрополији од 12. до 20. јула 2022. године, одржаће се Царски дани – низ свечаних догађаја посвећених сећању на Царске страстотерпце, преноси Патријаршија.ру. Централни догађаји ће бити Света литургија у ноћи 16-17. јула на тргу испред Спомен-храма на Крви, где је у јулу 1918. године трагично окончан живот цара Николаја Другог, његове породице и верних слугу, као и царска литија до манастира Светих царских мученика у Гањиној јами. На празник Св. апостола Петра и Павла,12. јула, биће отворен XХI Међународни фестивал православне културе „Царски дани“, у оквиру којег ће бити одржани музички концерти, креативни сусрети и предавања. Програмом Царских дана предвиђено је више изложби у Храму на Крви, Културно-образовном центру „Царски“, историјском парку „Русија – моја историја. Свердловска област“, Јекатеринбуршком музеју уметности и Палати спортова “Динамо”. Такође, у оквиру Царских дана биће одржана IV Дечја једриличарска регата у знак сећања на Светог царевића Алексија и фестивал звона „Благослови Урал!“. https://mitropolija.com/2022/07/08/carski-dani-u-jekaterinburskoj-mitropoliji/

Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму. Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи, подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2). ** „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године. Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових. Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“ Извор: Радио Слово љубве

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Успења и Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Рустово, у Паштровићима. Током Свете службе Божије крштени су и миропозани Јована и Јаков, који се, као и сви други који се крштавају, како је казао Митрополит у поучном слову, сараспињу Христу, да би сараспећем са Њим учествовали у Његовом страдању и кроз то страдање задобили живот вјечни и Царство небеско, да би васкрснули заједно са Њим. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, владика Амфилохије је рекао да је Христос гоњен, разапет, те да се Црква Његова саразапиње Њему кроз вјекове. “Тако је то бивало, тако то јесте, тако ће то да буде, јер је то правило живота, тако је Бог пострадао. Ако је разапет богочовјек Христос, онда шта очекују они који примају Њега као свога Господа и учитеља, васпитача, свога родитеља и свога путеводитеља”, казао је владика, додавши да се то догодило и са светима које данас прослављамо: Светим Андрејем Критским, дивним просветитељем и великим подвижником Цркве Божије, Светим свештеномучеником Савом Горњокарловачким, који је пострадао у току Другог свјетског рата и данас му се не зна ни гроба ни мрамора, Светим царским страстотерпцима. Архиепископ цетињски је казао да су Свети цар Николај, царица Александра, Алексеј царевић и његове дивне сестре: Марија, Анастасија, Олга и Татјана, невино заклани за Господа. “Они који су извршили насиље над њима запамћени су као злочинци, као богоубице и братоубице, а ови чије су име и спомен мислили да ће уништити, они су запамћени и уписани у књигу не само земаљске историје, него вјечнога и непролазнога живота. Уништени су они који су њих покушали да униште, а они су задобили силу вјечнога, бесмртнога живота, силу васкрсења Божијега, прославили се, и прослављају се данас канонизовани од Руске православне цркве, свеукупног православља”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Тамо гдје је царска породица пострадала израстао је чудесни храм Московске патријаршије, а у спомен на њих седморо у Гањиној јами гдје су бачене њихове мошти, никло је седам храмова. И тако, иако том мјесту које је било забачено и заборављено није смјело да се приђе деценијама, од револуције па скоро до наших времена, то мјесто данас је једно од најсветијих мјеста у Европи и свијету. Мученичком смрћу царске породице, казао је владика Амфилохије, пуни се преко 1.700 година историје хришћанске Цркве, историје царства, и рекли би, историје свијета. По ријечима Митрополита Амфилохија од времена цара Константина, када је саградио Нови Рим – Константинопољ – на темељима старога градића Византа, кренула је историја човјечанства, историја Европе. Оцијенио је да је царски период историје Цркве Христове, период од времена цара Константина до времена цара Николаја и царице Александре и њихове, за Христа Бога и на правди Божијој, заклане дјеце. “То је вријеме када се један добар дио царева земаљских поклонио живоме Господу, када су државе, по угледу на цара Константина, на источно Ромејско царство, ницале из светога константинопољскога коријена. Један историјски, хришћански период историје земаљских народа, нарочито православних, завршио се страстотерпцима, јекатеринбуршким мученицима, царском породицом.” Високопреосвећни Архиепископ цетињски је нагласио да је Црква Божија у то вријеме уродила дивним и велики плодовима када су читави народи постали саставни дио Цркве Христове, и на Истоку и на Западу. “Ево и данас у тим народима поново се наставља то свето дјело Светих страдалника и мученика. Иако данас више нема краљева и царева, иако су данас државе постале секуларне, има побожних људи који постају земаљски владари “, рекао је Митрополит. Објаснио је да ако у тим владарима има вјере у Христа Бога, ако не спречавају и не прогањају Цркву Христову, не настављају зло дјело проклетога цара Дукљанина и тирана који су кроз вјекове гонили име Божије, ако у њима има страха Божјега и вјере, онда се наставља то дјело. Нова покољења постају чланови тијела Христовога – Цркве једне свете саборне и апостолске – без обзира коме земаљском народу припадали, јер су сви земаљски народи призвани да постану један Божији Христов народ. “То је призвање да сви приме Свету тајну крштења, да се погрузе са Христом, да васкрсну и задобију силу васкрсења, и да постану Божји народ који је вјечан, богочовјечански народ, који има један напредак, а то је безмјерна мјера Христова. Богочовјечанско стање Сина је призвање свим земаљским народима да постану чланови тога једнога живога народа”, нагласио је Митрополит, додавши да су тако и новокрштени Јована и Јаков досад били дјеца њихових родитеља, тјелесна дјеца, а примањем Свете тајне крштења су постали дјеца Божија, чланови живе Цркве. Након Литургије, Митрополит црногорско-приморски је у храму који је посвећен Царским страстотерпцима пререзао славски колач, нагласивши да је ова малена дрвена црква велика по смислу, садржају и значају Честитајући празник Високопреосвећни је нагласио да је наша Црква прва, још тридесетих година прошлога вијека, почела са прослављањем Царских страстотерпаца. Они су уписани у књигу вјечнога живота, Царство небеско, и зато је, како је рекао, спомен њихов непролазан и припада свима земаљским народима. Још једном је подсјетио да се са њиховим страдањем завршава један период историје човјечанства, преко 1700 година, царски период историје хришћанства Цркве Божије, која се данас поново вратила на она прва времена гоњења. “Црква једна света саборна и апостолска чува вјеру изворну, праву правословну, апостолску, Светих мученика царских страстотерпца и тиме чува душу свијета и свих земаљских народа и будућност човјечанства”, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Храм посвећен Св. царским мученицима Романовима у манастиру Рустово, освештан је 2006. године на празник Светих царских страстотерпца. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. Манастир слави и царске мученике Романове (17. јул), Успење Мајке Божије (28. август) и Ваведење (4. децембар). Извор: Митрополија црногорско-приморска

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

На Велики петак, 4/17. априла 2020. године, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протојереј-ставрофор Стојан Билић служио је Царске часове. У оквиру Царских часова на Велики петак (Први, Трећи, Шести и Девети час са Изобразитељном) бивају читани посебни псалми, старозаветна пророштва, као и одељци из Апостола и Јеванђеља, који се односе на света и спасоносна страдања Господа Исуса Христа. Богослужење прати химнографија која верном народу дочарава и приближава Тајну страдања и Крсне жртве, коју је поднео Спаситељ наш Господ Исус Христос ради нашег спасења. Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима Твојих, Христе. Поклањамо се страдањима Твојим, Христе. Поклањамо се страдањима Твојим, Христе. Покажи нам и славно Твоје Васкрсење. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква