Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који се са посланством Српске Православне Цркве налази у вишедневној посети Москви, разговарао је данас у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру са поглаваром Руске Православне Цркве, Светејшим Патријархом московским и све Русије г. Кирилом. Данашњи дан је предвиђен за званичне разговоре два првојерарха и чланова посланства који ће трајати до вечерњих часова. Святейший Патриарх Сербский Порфирий прибыл в Патриаршую резиденцию в Даниловом монастыре RUTUBE.RU СПЦ - ФОТО

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас благословио Божићну трпезу и ручао заједно са бескућницима и корисницима услуга Црквене народне кухиње у просторијама Верског добротворног старатељства у Београду. У разговору са социјално најрањивијим суграђанима Патријарх је указао на чињеницу да смо сви слаби и немоћни, без обзира на то да ли неко у овом пролазном свету и у кратком и пролазном људском животу има неку позицију или славу, јер је сва слава овога света суштински краткотрајна. Патријарх српски г. Порфирије је овом приликом упутио речи благодарности Преосвећеном Епископу топличком г. Петру и његовим сарадницима из ВДС-а, а посебно гђи Кетрин Фенслоу, оснивачу и председнику Хуманитарне органозације Наши Срби из Чикага, на огромној љубави коју показују, пре свега, према Богу и Мајци Цркви, а ту љубав потврђују и кроз бригу о својој браћи и сестрама у Београду и читавој Србији: – Колико до нас стоји и колико можемо ми ћемо се трудити увек да испунимо оно што Бог од нас тражи, а то је да оно што нам је дато видимо не као моје појединачно, него као свих нас. И ви се трудите колико до вас стоји да се најпре молите Богу, да се трудите да умножавате своју веру и сигуран сам, ако макар направите један мали корак, да ће вам се отворити неке перспективе за које нисте ни слутили да ће бити могуће због ситуације у којој сте се нашли. Никада нико од нас није изгубљен и никада нико не треба да пристане на коначни и пораз заувек, а показатељ да не пристане на то јесте нада и поверење у Бога. Знајте да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место. Верско добротворно старатељство

У српском Манастиру у Олофстрему, у Шведској, посвећеном Светом Георгију, на празник Ђурђиц, пристигле су честице моштију Светог Николаја Мирликијског, а тога дана је Свету Литургију служио Митрополит скандинавски Доситеј. Како је изгледао овај важан дан за духовну заједницу можете да видите и чујете у наставку благодарећи новинару и писцу г. Тихомиру Барбуловићу који је забележио обраћање Митрополита Доситеја и изјаву настојатеља светиње, свештеника Жељка, за Радио Слово љубве, а препоручујемо и детаљан извештај и фотогалерију: Беседа Митрополита Доситеја: Изјава за Радио, протонамесник Жељко Бијелић, настојатељ Манастира: На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија - Ђурђиц у манастиру Светог Георгија Победоносца у шведском Олофстрему, архијерејску Литургију је служио Митрополит скандинавски Доситеј, уз саслужење протојереја Жељка Бијелића, протојереја–ставрофора Милана Вукашина и протонамесника Немање Мировића. Уз мноштво верника, окупљених из јужне Скандинавије, у овом српском манастиру који је метох манастира Покрова Пресвете Богородице у Смједериду, главном седишту СПЦ Епархије скандинавске у Шведској, на овај велики празник, стигла је честица Светих моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца. Након Ерхијерејске литургије верном народу у препуној цркви се обратило Његово Високопреосвештенство Митрополит скандинавски Доситеј: "Драга браћи и сестре, ко би пре једно тридесетак година могао замислити да би она мала и неугледна црквица постати овакво лепа и не само нама лепа већ и напуњена Светим моштима, светињама Божјим. И ево данас смо добили честицу моштију Светога Николаја, тако да Св.Николај и физички пребива овде у овој светој обитељи у овоме маломе храму. Зато, за те три деценије, да се захвалимо свима онима, наравно на првом месту Господу, а свима онима који су допринели да ова мала и скромна црквица постане позната не само овде у Олофстрему, у Шведској, него ето сада и широм целoга православља. А то је управо зато што су ове светиње у њој и ти свеци Божји показују и казују својим народима да овде они почивају и да и овде у овој малој цркви постоје њихове мошти, делићи Светих моштију су делови Светитеља. Светитељи су они људи који су живели и који су просвећени Духом светим и обожени Светим енергијама Божјим и постали свети и нетрулежни. Постали су становници Царства небескога а опет и својим нетрулежним телом остали да бораве међу нама, као што је то случај нама најпознатији, Светога Василија Острошкога. И не само њега већ и других светих који су на небесима заступници пред Богом и велики молитвеници за све нас и који се непрекидно Богу моле и увек су присутни са онима који се Богу моле. И зато, нека вас Свети Георгије и данашњи светитељ који је присутан данас овде, Св. Николај Мириликијски, не забораве нас у својим светим молитвама и свих овде присутних, нека буде са свима вама. Амин!“ Након причешћа и дељења нафоре, домаћини су у црквеној сали приредили богату трпезу. Након ручка присутнима се обратила и Сузана Виктор и Милица Јовановићи испред Управе хуманитарне фондације Дечји фонд „Свети сава“ из шведског Хелсингборга, са апелом за помоћ. Приказана је икона коју је на поклон фондација добила од иконописца Дејана Карића, из Шведске и које је понуђена на аукцијској продаји. Аукција је и даље отворена а последња понуда за икону је била 7.000 шведских круна. Дечји фонд „Свети Сава“ је добротворно удружење основано на хришћанским принципима и које има за циљ да помогне социјално угроженој и болесној деци и институцијама које се брину за здравље деце и њихово школовање.Фондација је основана 2013. године у шведском Хелсингборгу и сви активисти раде искључиво волонтерски. За протеклих дванаест година рада помогнуто је преко 500 породица. Помоћ се пружала директно на терену након утврђеног стања и у сарадњи са центрима за социјални рад, манастирима, школама и црквом. Настојатељ манастира, протојереј Жељко Бијелић је за Радио СловоЉубве рекао: "Ево у славу Божју данас на овај дан када славимо Светога Георгија имамо једну несвакидашњу вест која је обрадовала многе православне у Скандинавији, то је наш Митрополит скандинавски Доситеј благоћестиво донео и пренео мошти Светог Николаја Мириликиског Чудотворца у нашу парохију и наш манастир где је много људи било, Богу хвала. И пре неколико седмица нам је био нам је и игуман Макарије из манастира Савине, прелепога манастира близу Херцег Новог. Тако да из једне лепоте у другу, када имамо стотине и стотине људи верних који који живе на овим подручјима и који се на овим просторима чине хладним као таквим ипак је загрејало срце многих људи који су овде деценијама а траже оно што је изнутра, што је вредно, што је највредније, што је духовно. Данас смо то могли на Архијерејској литургији и да приметимо јер срца људска су се загрејала због оваквих светиња. Не само Свети Николај, овде су и друге светиње и свих 12 апостола, честице великих 12 апостола, тако да сви су добро дошли, и они добри и они мање добри, не гледамо ко је ко а ето Богу хвала за овај свети дан данас сами“. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45478

Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Радован Пилиповић Извор: СПЦ

Филм ,,Први српски владар светитељ Свети Јован Владимир” у режији Ђорђа Бојанића и ђакона Дејана Јовановића о првом српском светитељу и владару Јовану Владимиру, чије мошти се налазе у Албанији, објављен је на YouTube видео мрежи. Његови аутори су казали да је фим непрофитан и да је слободан за преузимање на порталима и телевизијским станицама: „Кадрови за документарни филм снимани су у Елбасану – Шин Ђон (Албанија), Старом Бару, Микуљићима, Румији (ходочашће до цркве Свете Тројице на врху Румије на висини 1596 метара) где се сваке године традиционално на дан Свете Тројице износи крст Светог Јована Владимира, кога чува братство Андровића. Обишли смо са протојерејом Јованом Пламенцем и братство Андровића у Старом Бару, које вековима чува крст Светог Јована Владимира и имали смо прилику да видимо и целивамо крст“, казао је Ђорђе Бојанић. „У филму говоре протојереј Јован Пламенац, свештеник који је открио мошти у Албанији Светог Јована Владимира и проф. др Ђорђе Ђекић са нишког Универзитета (Филозофски факултет, одсек за историју). Рецитатор у филму је Ивана Жигон. Наратор у Бобан Коцев (водитељ Радио Гласа Нишке Епархије). Филм је рађен без икаквих донација и финансија, рађен је из душе и срца и љубави према отаџбини Србији од стране аутора и учесника“ наводи се у опису видеа. Овдје можете погледати филм: Свети Јован Владимир, први светитељ владар. https://mitropolija.com/2024/10/23/objavljen-neprofitni-film-prvi-srpski-vladar-svetitelj-sveti-jovan-vladimir/

Његова Светост Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Мисли и поуке Патријарха Павла: * Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи. * Шта вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом. * Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима. * Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди. * Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици. https://mitropolija.com/2024/09/11/451052/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је највећем српском спортисти свих времена и од данас олимпијском шампиону, освојену златну медаљу на Олимпијским играма у Паризу и у честитки навео: "Хвала Ноле. Крст је сила и знамење! Бог је велики! Твоје злато сија изнад олимпијског злата. Твоје злато искључује Олимпијаду". Придружујемо се честиткама! Такође, важно је поменути још двоје "златних" српских спортиста на овогодишњој Олимпијади, а то су стрелци, Зорана Аруновић и Дамир Микец, којима овом приликом такође честитамо. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас честитку Његовој Светости новоизабраном Патријарху бугарском г. Данилу следеће садржине: Ваша Светости, драги Нам у Христу брате и саслужитељу, У име Сабора архијерејâ Српске Православне Цркве и у Наше Лично име, братољубиво Вам упућујемо срдачне честитке поводом Вашег избора и ступања у најсветији Трон патријарахâ бугарских. Пуноћа васколике Цркве Христове, Тела његовог, данас кличе и радује се заједно са клиром и верним народом сестринске Нам Бугарске Православне Цркве, препознавајући благоизвољење Пресветог Духа и сатрудништво отаца Архијерејског Сабора, који су у лику Ваше Светости препознали достојног наследника њених богомудрих предстојатеља, изабравши Вас за новог поглавара Бугарске Патријаршије. Ваша Светости, Божја воља је да сви народи света познају Онога који је прави Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6) и да кроз Њега дођу у познање истине (1Тим. 2, 4). Верујући у ове речи, уздамо се да ћемо носећи Христовo бреме и благи јарам (Мт. 11, 30) као предстојатељи, заједничким снагама, неућутно и без оклевања, проповедати Истину, сведочећи Јеванђеље Христово и веру једне, свете, саборне и апостолске Цркве, нарочито данас када су на испиту јеванђелски системи вредности. Молимо се Господу нашем Исусу Христу да Вам подари обиље своје милости, пастирске мудрости и духовне снаге у новом послушању за које Вас је Дух Свети призвао. С љубављу у Христу Господу, АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Порфирије Извор: СПЦ

Српска православна црква и њени верници сваког 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару молитвено се сећају Светог великомученика Цара Лазара и свих Светих мученика српских обележавајући празник познат као Видовдан. Свети великомученик цар Лазар рођен је у Прилепцу код Новог Брда највероватније 1329. године од оца Прибца Хребељановића, који доби тај град на управу од цара Душана као награду за своју служби на његовом двору у Приштини, где беше логотет (грч. λογοθέτης – логотет – звање које коришћено за високе чиновнике махом задужене за финансије, али и као основа за називе других високих чиновника, који су се налазили на челу појединих ресора – логотезиона – грч. λογοθέσιον), док име мајке још стоји непознато. Није познато колико је тачно браће и сестара имао Лазар, али се зна да је као млад и он служио на двору цара Душана, те да је године када је краљ Душан крунисан за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу имао око 17 година. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, који је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана (праунука) најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, оснивача династије Немањића. Са Милицом изроди осморо деце: Мару Лазаревић удату Бранковић, Оливеру Лазаревић дату султану Бајазиту, Јелену Лазаревић удату Балшић, а потом Хранић, Стефана Лазаревића каснијег кнеза, а потом и деспота Србије, познатог и као Стефан Високи, Теодору Лазаревић удату Горјански, Драгану Лазаревић удату Шишман, Вука Лазаревића и Добривоја, који се упокоји као дете. Након упокојења цара Душана власт је преузео његов син Стефан Урош V, познат као Урош Нејаки, а када се и он представи Богу, почеше за власт да се споре остале велможе и као један од моћнијих истакао се кнез Лазар, те је под својом управом од 1371. године имао велику територију. Напади Турака су бивали све чешћи и први сукоб кнеза Лазара и његових војсковођама са једне стране, са Отоманима са друге, збио се 1380./1381. године, када су их Лазареви људи победили на Дубравици код Параћина. Затим је уследио сукоб 1388. године у Босни код Билеће, када су Турци опет поражени. И затим бој на Косову пољу 1389. године, односно 6897. године по старом календару, како и пише на мермерном стубу на месту погибије кнеза Лазара, који је подигао и епитаф написао његов, тада још малолетни, син Стефан. Живео је кнез Лазар баш као што је и умро – по правилима Божијим, са вером у Јединога Бога, те је и његов избор за Царство Небеско био очекиван, а тиме испуни и речи Његове: „Од ове љубави нико веће нема, до ако ко положи живот за ближње своје.“ (Јеванђеље по Јовану 15:13). Прогласише кнеза Лазара светим неколико година након погибије, а већ 1390./1391. године његове мошти пренесе народ из Митрополијске цркве у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу, бежећи пред најездом Турака. Тако креће пут светитељев заједно са народом, те су мошти његове почивале и у Београду, у Сент Андреји, а затим у манастиру Врдник – Нова Раваница на Фрушкој Гори, где почиваше до Другог светског рата. По почетку Другог светског рата Србију разделише и Срем, где се налази манастир Врдник, потпаде под управу Независне Државе Хрватске и усташе почеше своја пустошења, те 1942. године почеше и у Срему православне светиње пљачкати и скрнавити, те народ мошти Светог цара Лазара пренеше на безбедно у Саборну цркву у Београду. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1954. године донео је одлуку да се мошти Светог кнеза Лазара пренесу у манастир Раваница и одлука би спроведена на шестоту годишњицу боја на Косову 1989. године. Кивот је кренуо из Београда из Саборне цркве на Видовдан 1988. године и до августа 1989. године, био је у манастиру Врдник, затим Озрену, Троноши и Ћелијама, те Шапцу, Ваљеву и Крагујевцу, па у манастирима Жича, Љубостиња и Павлица и пренет је на Косово на Газиместан, где се зби бој на Косову и где би одржан помен. Затим је боравио у манастиру Грачаница, где служише свечана видовданска богослужења, па пренеше мошти Светог кнеза Лазара преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија у Раваницу, где и данас почивају и опомињу да „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Овај дан је посвећен и свим палим борцима српским за одбрану отаџбине и слободе у свим вековима. Текст гласи: „Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног као стег, видећеш како посред поља управно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због ког узрока и како и зашто ја стојим овде, јер истину ти говорим, ништа мање од живога, да ћу вам изнети у суштини све што се збило. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, звани Лазар, кнез велики, побожности непоколебими стуб, доброразумља пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, скрбних миловање и утешитељ, који воли све што хоће Христос, коме иде сам по својој вољи и са свима својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и у делу који се блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, сведивни и красни коњаници њихови. Свеплеменитих и славних као какав добри пастир и заштитник, мудро приводи духовне јагањце да у Христу добро скончају и приме мучења венац и вишње славе учесници буду. И тако сложно велико безбројно мноштво скупа с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на красну дворану и многомирисану храну на непријатеља се устремише и праву змију згазише и умртвише дивљу звер и великог противника и неситога ада свејадца, велим Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василсково, па са њима и не мало других. О чудеса Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова, И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна. ” Тропарь благоверного князя Сербского Лазаря, глас 3.: Красоту возжелев славы Божия, в земней Тому благоугодил еси и, порученный ти талант добре возделав, усугубил еси, о немже и подвизався до крове. Отонудуже и мзду болезней твоих, яко мученик, приял еси от Христа Бога: Егоже моли спастися поющим тя, Лазаре. (Тропар, глас 3.: Красоту возжељев слави Божија, во вземњеј Тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о Њемже и подвизавсја до крове, отонудуже и мазду бољезњеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога: Јегоже моли спастисја, појушчим тја Лазаре. Тропар, глас 3.: Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре.) Кондак благоверного князя Сербского Лазаря, глас 8.: Возбранника благочестия всеизрядна и мученика о истине непостыдна, честне и по долгу восхваляет тя стадо твое, Богомудре, но яко имея дерзновение ко Христу Богу, тебе славящим смирение испроси, да зовем ти: радуйся, Лазаре приснопамятна. (Кондак, глас 8.: Возбраника благочестија всеизрјадна и мученика о истиње непостидна, честње и по долгу восхваљајет тја стадо твоје, Богомудре. Но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, тебе славјашчим смиреније испроси, да зовем ти: Радујсја, Лазаре, приснопамјатне. Кондак, глас 8.: Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни!) Тропар мученицима, глас 8.: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе. Небо се весели, а преци се ваши распеваше Небом, на капији раја сретоше вас с песмом: „Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у рај, децо бесмртни“. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! Кондак мученицима, глас 8.: Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва Србских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господи, во страданијих својих вјенци пријаша нетљенија от Тебе Бога нашего, имушче бо крјепост Твоју мучитељеј низложиша, сокрушиша и демонов немошчнија дерзости: Тјех молитвами спаси души нашја. (Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.) Тропар други, глас 1.: Бољезними свјатих, имиже о Тебје пострадаша, умољен буди Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја. (Тропар други, глас 1.: Страдањима Светих, који су пострадали за Тебе, умољен буди Господе, и све наше болести исцели, молимо Ти се, Човекољупче.) Кондак, глас 2.: Свјетилници свјетлији јавилшесја Божественији мученици, твар всју свјетлостију чудес озарјајете, недуги разрјешајушче и глубокују таму всегда отгоњајушче: Христу Богу мољашчесја непрестано о всјех нас. (Кондак, глас 2.: Показасте се као светле светиљке, Божански мученици, сву творевину светлошћу чудеса озарујете, од болести нас ослобађате и дубоку таму увек одгоните: Молите се непрестано Христу Богу за све нас.) https://ziginfo.rs/zabavnik/vidovdan-srbija/

https://n1info.rs/kultura/miroslavljevo-jevandjelje-i-srpski-psaltir-izlozba-u-narodnoj-banci-srbije-do-29-aprila/ Изложба "Мирослављево јеванђеље и Српски псалтир" посетиоцима пружа увид у врхунске факсимиле два најраскошнија српска средњовековна рукописа, али и њихову бурну и занимљиву историју. У Народној банци Србије она ће бити отворена све до 12. априла. Због чега је треба посетити погледајте у видеу на почетку текста.

Свети Симеон Богопримац У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. Тропар (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. Свети мученици Адријан и Евула Ове две свете душе беху дошле на свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни. Свети Јаков, aрхиепископ српски Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб. Тропар (глас 3):Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божијих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, и уздигао си Цркву Христову, Свети Данило. И умро си као да си заспао, јер тело твоје је сачувано цело и нетрулежно, и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне: Зато те молимо, моли да се спасу душе наше. https://mitropolija.com/2024/01/02/sveti-danilo-ⅱ-arhiepiskop-srpski-2/

Света мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини. После смрти Јовановог оца Св. Стефана, неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе. Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима. Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је православни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се “живи бес у утроби ваљаше”, како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу. Преподобни Јустин Ћелијски https://mitropolija.com/2023/12/22/sveti-jovan-despot-srpski-i-prepodobna-angelina-2/

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357. Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша” у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур. https://svetigora.com/vjeronauka-u-kuci-tv-hram-sveti-car-uros/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је 20. октобра 2023. године изјаву саучешћа Његовом Блаженству Патријарху Светог града Јерусалима и све Палестине г. Теофилу III поводом напада на манастир Светог Порфирија у Гази, једном од најстаријих православних храмова у свету, у којој се између осталог наводи: – Једна другу сустижу вести о трагедији која погађа Свету Земљу, у којој, нажалост, страдају невини људи свих вера, а ратни пожар незаустављиво гута културно наслеђе старо вековима. Данас сам са неверицом и тугом примио вест о страшној трагедији у којој су у манастиру Светог Порфирија у Гази, бисеру хришћанске културе, под ударима авионских бомби пострадали православни хришћани, а неповратно нестало верско и културно благо православног, а верујем и свог цивилизованог света. – Уверавамо Вас да су молитве наше свете Српске Православне Цркве уз Вас, Ваш свештени клир и верни народ. Веома саосећамо са Вама и због тога што смо и ми не тако давно искусили трагедију рата, страдања невиних и уништавања светих храмова у којима су се столећима молили наши преци. Данас се сви православни Срби, заједно са Вама Блажењејши, моле Васкрслом Господу да душе наше страдале браће и сестара настани у незалазном Царству своме, али и за све невине жртве у Израелу и Палестини. Нека би Господ, молитвама Светог Порфирија, Епископа гаског, које су хиљаде људи привеле Христу, вође зараћених страна и светске лидере упутио путем мира, јер у ратовима су сви поражени, а зло оно што уписује себи још један добитак – поручио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: СПЦ

Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL

Српски црквени музеј у Сентандреји је известио о рестаурацији иконе Богородица са Христом (Умиљеније), рад зографа Митрофана (иконописац Нестор?), око 1764. године. Рестаурација иконе је урађена почетком 2023. године. Дрвени носилац је био у добром стању, а осипање бојеног слоја је било незнатно. Преслика је било само спорадичнo, па је требало извршити само скидање оксидираног лака и чишћење сликане површине. Икона је нова аквизиција Српског црквеног музеја, а рестаурацију је обавила, као свој лични прилог унапређењу Музеја, дугогодишња сарадница рестаураторка Николета Седеркењи. Богородица са Христом (Умиљеније) Радионица зографа Митрофана (иконописац Нестор ?), око 1764. године Зограф Митрофан је био светогорски монах, родом Грк са острва Хиоса који је у Мађарску дошао 1764. године на позив игумана манастира Српског Ковина Исаија Стефановића, да би добио посао живописања манастирске цркве. На икони је Богородица представљена са малим Христом који је главу прислонио мајчином образу и десницом додирује њено лице. Истовремено Богородица десницом придржава испружену ногу малог Христа. Саосећајни благи изрази лица Богородице и Христа преплићу се са нежним, а у исти мах и динамичним и одмереним покретима. Зограф Митрофан, боравећи у Мађарској са својим помоћником Нестором, насликао је више икона за потребу приватне побожности, па између осталог и једну икону Богородице Тројеручице. Он је био повезан и са манастиром Хиландаром, њему се приписује иконостас у параклису Светог Димитрија. Рестаурација иконе је урађена почетком 2023. године. Дрвени носилац је био у добром стању, а осипање бојеног слоја је било незнатно. Преслика је било само спорадичнo па је требало извршити само скидање оксидираног лака и чишћење сликане површине. Икона је нова аквизиција Српског црквеног музеја, а рестаурацију је обавила као свој лични прилог унапређењу Музеја, дугогодишња сарадница, рестаураторка Николета Седеркењи. Извор: Епархија будимска, ФБ

Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године). По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића. Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова. Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године). Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније. Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша. Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III. Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти. Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење. Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве. Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров. Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом). Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи. Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски”. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању”. У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву” (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета. https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski/