Претражи Живе Речи Утехе

Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу. Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године. Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”. Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији. https://svetigora.com/sveti-sava-drugi-arhiepiskop-srpski/

У наставку посете Сједињеним Америчким Државама, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 29. јануара 2023. године у Чикаго. Његову Светост Патријарха са свештеном пратњом, коју чине Преосвећени Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић, на аеродрому у Чикагу дочекао је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин са свештенством, монаштвом и верним народом. Наредних дана патријарх Порфирије ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе Српске Православне Цркве на северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената тог факултета. Планиран је и сусрет Његове Светости са надлежним епископима Српске Православне Цркве на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници на Трећем језеру. Извор: Информативна служба СПЦ

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отпутовао је данас, 24. јануара 2023. године у Сједињене Америчке Државе, где ће, како је програмом посете предвиђено, боравити до 5. фебруара, известила је Информативна служба СПЦ. Свештену пратњу Његове Светости ће том приликом чинити Његово Преосвештенство Епископ канадски г. др Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон др Драган Радић. Планирано је да Његова Светост од 24. до 28. јануара посети парохије и Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку, које му је Свети Архијерејски Синод поверио на духовно старање све до потпуне нормализације тамошњих прилика. Патријарх г. Порфирије ће се на лицу места упознати са процесом обнове Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године. У Њујорку ће, на сам дан празника, Његова Светост Патријарх служити свету Литургију, а потом ће присуствовати свечаној прослави Светог Саве – патрона тамошњих православних Срба. Током боравка у Њујорку, Његова Светост ће одржати више састанака у вези са обновом богослужбеног живота православних Срба у Њујорку, као и са обновом Саборне цркве Светог Саве. У другом делу посете, од 29. јануара до 4. фебруара, Његова Светост Патријарх ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе СПЦ на Северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената овог факултета. Планиран је и сусрет Патријарха Порфирија са надлежним епископима СПЦ на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници. Његову Светост Патријарха г. Порфирија ће током боравка у Сједињеним Америчким Државама, у свим пословима епархијског архијереја Архиепископије београдско-карловачке, замењивати Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба СПЦ

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио. Тропар (глас 4): Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја. https://crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenik-mina-mratindan

Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свечаности која ће бити одржана 15. новембра 2022. године у 12 часова на великој сцени Народног позоришта у Нишу, биће уручена Плакета мира коју додељује Хуманитарна организација "Нађи Раула" из Ниша. Управни одбор те организације једногласно је донео одлуку да Плакета мира буде додељена Његовој Светости Патријарху г. Порфирију, кога су предложили ученици Средње стручне школе и Основне школе Радоје Домановић из Ниша и група студената са више факултета Универзитета у Нишу. Они су у образложењу истакли да их Патријархов рад задивљује, инспирише, мотивише и чини поносним, посебно на пољу његовог добротворног рада и отворености Српске Православне Цркве према младима. Организација Нађи Раула, основана 2011. године у част великог хуманисте Раула Валенберга, бави се добротворним радом и до сада је помогла велики број инстутуција, појединаца, угрожених породица, а посебну пажњу посвећује промоцији младих талената, будућих научника. Организација сваке године додељује награду Светислав Милић – младима од срца у шест категорија: наука и образовање, култура и уметност, хуманитарне активности, мирна борба за људска права, спорт, институција године и специјална признања. Награду додељују млади чланови организације, ученици и студенти који су претежно млађи од 30 година. Добитници Плакете мира предходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други. Извор: Информативна служба СПЦ

О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Радован Пилиповић Извор: СПЦ

Стефан Бранковић (око 1425. — 9. октобар 1476.) син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату II, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат II узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку. Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим. Тропар (глас 4): Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову. https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski-slepi/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ

Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем. Тропар (глас 4): Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше. https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године). По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића. Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова. Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године). Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније. Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша. Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III. Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти. Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење. Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве. Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров. Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом). Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи. Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски”. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању”. У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву” (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета. https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski/

Радосно се одазивајући позиву Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и српског православног народа Лике и целе Епископије горњокарловачке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће 2. августа 2022. године, на празник Светог пророка Илије, у личком селу Смиљану служити свету Литургију и освештати обновљени храм Светих апостола Петра и Павла. Смиљан и храм Светих апостола Петра и Павла, подигнут на крају 17. столећа, имају изузетан значај за Српску Православну Цркву и српски православни народ. Смиљан је широм света прославио један од најзначајнијих и најутицајнијих научника и проналазача Никола Тесла, који се родио 10. јула 1856. године у парохијском дому тик поред цркве Светих апостола Петра и Павла, у којој је служио његов отац, веома угледни и образовани протојереј Милутин. У том храму је велики српски научник и крштен, већ дан по рођењу. Историјска посета патријарха Порфирија подудара се са годишњицом мученичког страдања Срба у Смиљану на Илиндан 1941. године, које је настављено и наредних августовских дана, када је побијено више стотина Срба свих узраста, од новорођенчади и деце до стараца. У масовној гробници поред цркве сахрањено је близу 590 невиних жртава, међу којима и једанаест блиских Теслиних рођака. Усташе су, у намери да затру сваки траг народа који је изнедрио Николу Теслу, 1942. године цркву сравнили са земљом. Обнова цркве је почела 1986. године средствима Срба из Чикага, да би током последњег рата од 1991. до 1995 године обновљени храм девастиран и опљачкан. Данас је, трудом владике Герасима, свештенства и прилозима верног народа храм, који је у потпуности обновљен и живописан, поново место у коме се упућују молитве за мир, љубав и спасење читавог света. Извор: СПЦ

Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев. Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог. Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године. Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ. Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне. Амин, Боже дај. https://zivereci.com/874-12915

Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве. Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске. Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. Након Литургије, патријарх Порфирије је поздравио домаћина свечаности, епископа Атанасија, све присутне архијереје, госте као и верни народ. Извор: Епархија милешевска фото

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског. Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст! https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

На дан прослављања Васкрсења Христовог, у недељу 24. априла 2022. године, под окриљем Антиохијске Патријаршије, а са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, архимандрит Прокопије Тајар служио је свету Литургију уз молитвено саучествовање многобројих верних Српске Православне Цркве у Дубаију. Овом приликом, отац Прокопије је указао на важност заједнице и међусобну повезаност у Христу свих православних хришћана, а надасве братољубље Антиохијске Цркве и Српске Цркве. Оно што је од суштинског значаја за све окупљене јесте приношење молитве на матерњем, српском језику уз појање и Евхаристијски славослов, по први пут у Уједињеним Арапским Емиратима. Патријарх Порфирије, за богослужбене потребе послао је књиге, а међу њима и свето Јеванђеље ради духовног узрастања и јачања у Речи Божјој. Након службе, одржан је састанак на којем су се разматрале теме организације, вршења богослужења и даљих активности у оквиру српске заједнице у емиратским земљама. http://www.spc.rs/sr/srpski_vernici_praznichno_proslavili_vaskrsenje_hristovo_u_dubaiju

Српска православна црква преузима претходну католичку жупску цркву Am Schöpfwerk у Бечу-Мајдлингу (12. бечки округ). Сама српска парохија постаће поново део своје првобитне парохије у Алтмансдорфу, из које је издвојена 1982. године. Четрдесет година након оснивања жупе Am Schöpfwerk, Храм Светог Фрање Асишког предаје се српској православној Епархији аустријско-швајцарској. Ово су једногласно одлучили католички жупски савет и савет за управљање имовином у сагласности са руководством Бечке надбискупије. У време када је основана парохија 1982. године, у насељу 12. бечког округа Am Schöpfwerk је живело око 5.000 припадника Римокатоличке заједнице. Парохија је пројектована као саставни део новог стамбеног комплекса у 12. бечком округу. Међутим, услед демографског развоја у последњих неколико деценија, број католика је пао на нешто мање од 1.000. Истовремено се повећао удео становника православне вероисповести. Пренос жупске цркве изграђене 1979-81 у Мајдлингу – на Српску православну цркву је стога прихватљив и истовремено гарантује очување храма у виду хришћанске богомоље. „Затварање католичке жупе је увек болно”, изјавио је Даријуш Шуцки (Dariusz Schutzki), викар за Бечки градски регион. „Истовремено, радује нас што ће храм бити сачуван као хришћанска црква, у конкретном случају Српска православна богомоља, која ће сада бити доступна бројној и младој српској заједници на овој новој локацији.” У разговору са члановима жупског савета, Његово преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј је обећао да ће будуће преузимање цркве Am Schöpfwerk у Мајдлингу бити на задовољство и некадашњих католичких верника, јер Српска православна црква негује срдачне односе са свим сестринским црквама. То такође значи да ће православни епископ, у неизмерној захвалности за разумевање и подршку Католичке цркве у Бечу, и убудуће стајати на братском располагању браћи католицима у новој српској цркви Am Schöpfwerk. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У оквиру великопосног циклуса предавања у крипти храма Светог Саве на Врачару, прво у низу одржао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Првојерарх Српске Православне Цркве одржао је предавање на тему "Пост - врлина која преображава човека" у уторак 15. марта 2022. године. Крипта храма Светог Саве била је испуњена бројним верним народом, а предавању су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројно свештенствомонаштво и свештенство. Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода: преосвећеном господом епископима сремским Василијем и крушевачки Давидом, као и Епископом марчанским г. Савом, шефом Kабинета Патријарха српског, примио је 15. марта 2022. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију г. Емануела Жиофреа, шефа Делегације Европске уније у Републици Србији, са сарадницима. Отворен и искрен разговор тицао се актуелне кризе која потреса пре свега европски континент и европске народe, али и читав свет. Саговорници су се сагласили да Цркве и верске заједнице и њихови предводници данас могу имати благотворну улогу, јер се залажу за мир, дијалог, толеранцију и имају могућност да допринесу превазилажењу великих проблема са којима се суочава данашња Европа. Амбасадор Жиофре је изразио жаљење што поједини медији пласирају различите дезинформације у вези са сукобима у Украјини, истичући да су оне опасне и да могу довести до нових конфликата. Светејши Патријарх Порфирије је, с тим у вези, истакао да се Српска Православна Црква не препознаје у квалификацијама изнетим у прошлонедељној Резолуцији Европског парламента, због тога што не одговарају стварности. Црква се залаже и ради на мирном и плодотворном саживоту и сарадњи свих народа и за њу је мир императив који нема алтернативу. Амбасадор Жиофре се захвалио Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на исказаном саосећању и солидарности према народу Украјине, као и на уложеним напорима да се поврати мир. Извор: Информативна служба СПЦ