Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Свети Стефан, деспот српски

    Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године). По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића. Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова. Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године). Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније. Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша. Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III. Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти. Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење. Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве. Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров. Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом). Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи. Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски”. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању”. У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву” (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета. https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski/
  2. Радосно се одазивајући позиву Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и српског православног народа Лике и целе Епископије горњокарловачке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће 2. августа 2022. године, на празник Светог пророка Илије, у личком селу Смиљану служити свету Литургију и освештати обновљени храм Светих апостола Петра и Павла. Смиљан и храм Светих апостола Петра и Павла, подигнут на крају 17. столећа, имају изузетан значај за Српску Православну Цркву и српски православни народ. Смиљан је широм света прославио један од најзначајнијих и најутицајнијих научника и проналазача Никола Тесла, који се родио 10. јула 1856. године у парохијском дому тик поред цркве Светих апостола Петра и Павла, у којој је служио његов отац, веома угледни и образовани протојереј Милутин. У том храму је велики српски научник и крштен, већ дан по рођењу. Историјска посета патријарха Порфирија подудара се са годишњицом мученичког страдања Срба у Смиљану на Илиндан 1941. године, које је настављено и наредних августовских дана, када је побијено више стотина Срба свих узраста, од новорођенчади и деце до стараца. У масовној гробници поред цркве сахрањено је близу 590 невиних жртава, међу којима и једанаест блиских Теслиних рођака. Усташе су, у намери да затру сваки траг народа који је изнедрио Николу Теслу, 1942. године цркву сравнили са земљом. Обнова цркве је почела 1986. године средствима Срба из Чикага, да би током последњег рата од 1991. до 1995 године обновљени храм девастиран и опљачкан. Данас је, трудом владике Герасима, свештенства и прилозима верног народа храм, који је у потпуности обновљен и живописан, поново место у коме се упућују молитве за мир, љубав и спасење читавог света. Извор: СПЦ
  3. Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев. Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог. Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године. Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ. Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне. Амин, Боже дај. https://zivereci.com/874-12915
  4. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве. View full Странице
  5. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве. Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске. Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. Након Литургије, патријарх Порфирије је поздравио домаћина свечаности, епископа Атанасија, све присутне архијереје, госте као и верни народ. Извор: Епархија милешевска фото
  7. Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског. Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст! https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1
  8. На дан прослављања Васкрсења Христовог, у недељу 24. априла 2022. године, под окриљем Антиохијске Патријаршије, а са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, архимандрит Прокопије Тајар служио је свету Литургију уз молитвено саучествовање многобројих верних Српске Православне Цркве у Дубаију. Овом приликом, отац Прокопије је указао на важност заједнице и међусобну повезаност у Христу свих православних хришћана, а надасве братољубље Антиохијске Цркве и Српске Цркве. Оно што је од суштинског значаја за све окупљене јесте приношење молитве на матерњем, српском језику уз појање и Евхаристијски славослов, по први пут у Уједињеним Арапским Емиратима. Патријарх Порфирије, за богослужбене потребе послао је књиге, а међу њима и свето Јеванђеље ради духовног узрастања и јачања у Речи Божјој. Након службе, одржан је састанак на којем су се разматрале теме организације, вршења богослужења и даљих активности у оквиру српске заједнице у емиратским земљама. http://www.spc.rs/sr/srpski_vernici_praznichno_proslavili_vaskrsenje_hristovo_u_dubaiju
  9. Српска православна црква преузима претходну католичку жупску цркву Am Schöpfwerk у Бечу-Мајдлингу (12. бечки округ). Сама српска парохија постаће поново део своје првобитне парохије у Алтмансдорфу, из које је издвојена 1982. године. Четрдесет година након оснивања жупе Am Schöpfwerk, Храм Светог Фрање Асишког предаје се српској православној Епархији аустријско-швајцарској. Ово су једногласно одлучили католички жупски савет и савет за управљање имовином у сагласности са руководством Бечке надбискупије. У време када је основана парохија 1982. године, у насељу 12. бечког округа Am Schöpfwerk је живело око 5.000 припадника Римокатоличке заједнице. Парохија је пројектована као саставни део новог стамбеног комплекса у 12. бечком округу. Међутим, услед демографског развоја у последњих неколико деценија, број католика је пао на нешто мање од 1.000. Истовремено се повећао удео становника православне вероисповести. Пренос жупске цркве изграђене 1979-81 у Мајдлингу – на Српску православну цркву је стога прихватљив и истовремено гарантује очување храма у виду хришћанске богомоље. „Затварање католичке жупе је увек болно”, изјавио је Даријуш Шуцки (Dariusz Schutzki), викар за Бечки градски регион. „Истовремено, радује нас што ће храм бити сачуван као хришћанска црква, у конкретном случају Српска православна богомоља, која ће сада бити доступна бројној и младој српској заједници на овој новој локацији.” У разговору са члановима жупског савета, Његово преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј је обећао да ће будуће преузимање цркве Am Schöpfwerk у Мајдлингу бити на задовољство и некадашњих католичких верника, јер Српска православна црква негује срдачне односе са свим сестринским црквама. То такође значи да ће православни епископ, у неизмерној захвалности за разумевање и подршку Католичке цркве у Бечу, и убудуће стајати на братском располагању браћи католицима у новој српској цркви Am Schöpfwerk. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  10. Овде можете постављати радове,странице, сајтове, текстове и тако даље српских сликара који вам се свиђају. Ја ћу почети са ликом и делом Владимира Дуњића. Сјајне слике, оригиналан стил и израз, изузетна харизма(сликар сам), оставља посебан утисак. https://www.facebook.com/dunjic.vladimir/
  11. У оквиру великопосног циклуса предавања у крипти храма Светог Саве на Врачару, прво у низу одржао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Првојерарх Српске Православне Цркве одржао је предавање на тему "Пост - врлина која преображава човека" у уторак 15. марта 2022. године. Крипта храма Светог Саве била је испуњена бројним верним народом, а предавању су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројно свештенствомонаштво и свештенство. Телевизија Храм
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода: преосвећеном господом епископима сремским Василијем и крушевачки Давидом, као и Епископом марчанским г. Савом, шефом Kабинета Патријарха српског, примио је 15. марта 2022. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију г. Емануела Жиофреа, шефа Делегације Европске уније у Републици Србији, са сарадницима. Отворен и искрен разговор тицао се актуелне кризе која потреса пре свега европски континент и европске народe, али и читав свет. Саговорници су се сагласили да Цркве и верске заједнице и њихови предводници данас могу имати благотворну улогу, јер се залажу за мир, дијалог, толеранцију и имају могућност да допринесу превазилажењу великих проблема са којима се суочава данашња Европа. Амбасадор Жиофре је изразио жаљење што поједини медији пласирају различите дезинформације у вези са сукобима у Украјини, истичући да су оне опасне и да могу довести до нових конфликата. Светејши Патријарх Порфирије је, с тим у вези, истакао да се Српска Православна Црква не препознаје у квалификацијама изнетим у прошлонедељној Резолуцији Европског парламента, због тога што не одговарају стварности. Црква се залаже и ради на мирном и плодотворном саживоту и сарадњи свих народа и за њу је мир императив који нема алтернативу. Амбасадор Жиофре се захвалио Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на исказаном саосећању и солидарности према народу Украјине, као и на уложеним напорима да се поврати мир. Извор: Информативна служба СПЦ
  13. Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/
  14. Поздравно слово Патријархa српскoг Порфиријa вернима окупљеним на Светосавској академији у Њујорку, 30. јануара 2022. године. Драга децо духовна, чеда Светог Саве, Са небоземном радошћу честитам вам празник нашег оца, родоначелника и просветитеља рода нашег, првог архиепископа српског, Светитеља Саве, који као добри, мудри и брижни отац, није бринуо само о своме времену и тренутном поседу, већ је бринуо о поколењима и o „синовима својих синова“, издејствовавши историјску канонску самосталност наше Свете Српске Православне Цркве и једном за свагда определио и трасирао како наш историјски, тако и вечни духовни ход и циљ. На том путу, који је са очинском љубављу и трудом пропутио и утабао, Светитељ је породио и утемељио идентитет и систем вредности нашег хришћанског народа. Бринући, тако, и о духовном и о друштвено-културном устројењу, поретку и напретку свог народа, написао је чувени Номоканон који је значајно допринео обликовању менталитета, сензибилитета и културе нашег народа. Савин систем вредности јесте систем универзално-обогаћујућих, вечних и непролазних јеванђелских вредности, које се стичу у ризници човекових унутарњих дубина, и које су исходиште, мера и орјентир аутентичног живота у било ком времену и простору. Није изненађење, драга децо духовна, чињеница да су други народи и појединци са којима је Сава у свом времену долазио у додир, ма које вере и расе били, препознавали у Светитељу, у најмању руку, аутентичног, извандредног човека, који превазилази скучене људске оквире и калупе. У исто време, сви они су на неки начин, баш због тих вечних Савиних вредности које имају потенцијал да братски прихвате и обогате све без разлике, били и обогаћивани. То Савино предање, које нам је оставио, оспособљава и нас, да попут њега, сведочимо и светлимо то искуство јеванђелске вере у сусрету са било којим народима и културама, на свим меридијанима и у свим временима, тамо где нас је Бог својим промислом поставио. Следовање овом Савином предању, кроз векове, наш народ је учинило кадрим да обогаћује светску културу, али истовремено, и да буде обогаћен другим културама. Плод духовног прегалаштва Савиног јесте и духовни залог трајног јединства српског народа. То је јединство које није изграђивано на спољашњим, пролазним и привременим темељима и вредностима, већ на Христу, као духовном темељу и врховној и непролазној вредности и на Светој Цркви Његовој. Сава је знао да једино ово истинско јединство јесте и залог сваког другог јединства, које превазилази оквире једног народа и простора. Зато је сасвим јасно како је на темељу оваквог уверења Сава развио љубав и благонаклоност према другим народима, али, сходно томе, и уживао љубав и благонаклоност других. Ова благословена размена и обогаћивање јесте и прихватање другог и другачијег, и у исто време афирмисање свог, личног. Стога, оно што нас Сава поучава јесте - да бисмо били универзални, морамо најпре бити своји. Да бисмо истински волели и поштовали своје, морамо имати Савину, односно јеванђелску - Христову љубав, којом Он воли читав свет и сваког човека. Као добар пример овакве Савине вере и светосавског система вредност, јесте ви, чеда Светог Саве, младице родне и плодне. Иако сте расути по свету и интегрисани у просторе у којима живите, само када је вера међу вама жива и када живите њом, ви осећате и посебно јединство међу собом, али и истинско јединство са својом матицом. То је јединство у Цркви православној, јединство по живој православној вери. Стога, нема туђе земље, јер је сва Господња. И наша је, ако смо ми Господњи, ако смо Савини, ако смо на Савином путу. На данашњи дан, призивамо молитве Светог Саве, који, будући српскога рода, као светитељ Божији припада свим људима, и свима онима који му се обраћају са молитвом отвореног срца излази у сусрет, као отац, брат и пријатељ. Честитајући свима данашњи празник Светог оца нашег Саве, желим добро здравље, мир духовни и истински напредак свима вама браћо и сестре, вашим сродницима и свим људима добре воље. Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. ВУЛИН СА ЂОКОВИЋЕМ: Спорт доприноси афирмацији Србије Министар унутрашњих послова Александар Вулин састао се у четвртак са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем и том приликом су констатовали да је спорт област у коју треба непрестано улагати, јер првенствено доприноси правилном васпитању и развоју деце и омладине, али и афирмацији Србије. Министар Вулин је најбољем тенисеру света честитао на свим досадашњим постигнутим успесима и резултатима и захвалио се српском шампиону на свему добром и значајном што је учинио и што и даље чини за Србију. Истакао је и да је бављење спортом изузетно значајно, пре свега за младе и да сваки спорт доприноси и томе да деца и омладина “не буду на улици”, већ да развијају и усвајају праве вредности и правилне облике васпитања и понашања. Вулин је подвукао да деца и омладина кроз бављење спортом развијају осећај заједништва, пријатељства и да такође не треба занемарити и правилан физички развој који бављење спортом обезбеђује. Ђоковић је са друге стране захвалио министру Вулину на свему што Министарство унутрашњих послова чини на пољу афирмације спорта у Србији, посебно кроз успехе које припадници полиције постижу на међународним такмичењима, али и на свесрдној подршци приликом организовања тениских турнира у Београду на којима пружа апсолутну безбедност како учесницима тих турнира, тако гледаоцима и свима онима који у њиховој организацији учествују. Вулин је Ђоковићу пожелео нове успехе и нове медаље и да још дуго својим маестралним мечевима и игром весели и усрећује све грађане Србије. https://www.novosti.rs/c/sport/tenis/998873/vulin-djokovicem-sport-doprinosi-afirmaciji-srbije
  16. Свети Сава је рекао: „Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада, (...) дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“ Ово нам је, као бесцен благо, на Великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш Свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове. Непогрешиво уверен да је човеку могуће нешто трајно остварити само вером, Светитељ је, као јеванђелски мудри човек, који своју кућу зида на Стени, а не на песку (Мт 7, 24-25), најпре утврдио Цркву у свом народу као живо огњиште вере. Отуд је ово духовно неимарство Светог Саве по лепоти и вредности узвишеније и лепше од сваког другог градитељства, јер је Светитељ, попут апостола, обликовао срца свог народа овом спасоносном вером која и „горе помера". А на таквој вери је градио унутар свога народа, али и мостове ка другима. Кроз историју човечанства, царства су долазила и пролазила, завојевачи надирали и нетрагом нестајали, али само је Светосавска Црква Христова за све то време достојанствено и одважно сведочила своје неодступно следовање непоткупљивим идеалима Неба, остајући притом на свим овоземаљским голготама уз род Немањин и Савин, неуморно га тешећи и крепећи да издржи и сачека зору сопственог васкрсења. И како онда разумети време у којем данас живимо и како превазићи искушења којима је наше поколење изложено? Свакодневно смо запљускивани информацијама о томе да је читаво човечанство преплављено разним и дубоким кризама у свим сферама живота. Сведоци смо неразумевања, подела и поларизација на свим нивоима међуљудских односа: у породици, у браку, унутар радних колектива и тако даље и тако редом све до великих светских глобалних поедла. Све ове поделе су рефлексије наших унутрашњих располућености између оног што јесмо и оног што неприродно и узалудно покушавамо да будемо. У наше доба, невоље додатно продубљује глобална здравствена пошаст која је читаво човечанство суновратила у амбис неизвесности, још дубље отуђености и страха. У човековим унутрашњим пространствима, која нису испуњена вером, расту недоумице, увећавају се страхови, бујају слабости. Тако живот у заједници постаје кошмар. Због тога, човек без аутентичног искуства ове Савине вере лако би дошао до језивог закључка: ништа нема смисла или други, мој ближњи, јесте моја претња, моја претња, мој пакао. У времену девалвације непролазних, аутентичних вредности, човеку је вера потребнија него икада. Вера у то да смо ми чеда Неба, а не само пород земљин; да се свако од људи с разлогом обрео на овом успутном боравишту које називамо земљом. У таквом резоновању човек усељава у своје срце веру да за њега, његовог ближњег и сваког човека постоји план, промисао и дубоки смисао. У потрошачком и времену нарцисоидности, када је све доминантно усмерено ка забораву Христа као Хлеба живота, потребно је опомињати се Господњих речи: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт 4, 4). То је Савина вера. То је Савин систем вредности. Светитељ нас подсећа да се старамо о својим ближњима јер су нам Богом дати да се не бисмо изгубили у самоћи или утопили у смртоносном мору егоизма. Савина вера исцељује душу, јача вољу, пружа храброст и снагу да срцем загрлимо ближње и никад да не упиремо прстом тражећи у њима ,,кривце“; да у односу са нашим комшијама, ма којој вери и народу припадали негујемо искрено пријатељство које неће моћи да угрозе испади појединаца било које стране, да батина и песница ни по коју цену не изражавају међуљудске односе у нашој средини, да разумемо да смо сви једни другима потребни. Зато је наш категорички императив, молба и благослов: Ближњи је мој рај! Наш истински ближњи је најпре Бог, и сваки други човек као жива икона Његова. Искуство вере у Христа, светосавске вере, неутралише поделе, раздоре, искључивости које су посебна пошаст савременог доба и које не мимоилазе ни наше народно биће. Искуство вере изграђује поврење као прави аутентични стваралачки простор. Велики апостол народа Павле, на кога се по свему угледао и равноапостолни Светитељ и отац наш Сава, поучава хришћане: „Вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор 5, 7). Зато, духовна децо, гледајте вером у Христа, вером ходите, чеда Светог Саве! Вером, која премешта и горе, а камоли привремене препреке; вером, која неравнине и стазе живота поравнава; вером, која жалости и невоље у радости и вечне победе премеће. Вера извор свакога блага Светога Саве. Срећан и благословен данашњи празник свима и посебно срећна и благословена школска слава Свети Сава. Беседа изговорена на Светосавској академији 27. јануара 2022. године Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога View full Странице
  18. Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије хиљадама верника, пријатеља и доброжелатеља из Отаџбине и са разних страна света, православних Срба, као и сестара и браће других вера и нација, који су се последњих дана јављали изражавајући интересовање, молитвом прожету бригу и жеље за његово оздрављење и брз опоравак, овим путем захваљује и са љубављу их обавештава да се стриктно придржава свих лекарских упутстава и медицинских мера, а да се усрдно моли за оболеле од вируса корона и за престанак епидемије. Његова Светост се осећа добро, опоравак иде предвиђеном динамиком, док послове и обавезе извршава у мери коју омогућава од лекара прописани режим живота и рада. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Ни за запету не мењам мој позив на мир Мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу: да се рађамо и множимо, да се радујемо и помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улици „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику” речи чувеног српског песника одговарајући на питање о поруци коју је упутио на почетку Божићног поста поводом демонстрација на улицама више градова, када су се догодили и први инциденти и реакција на његове тада упућене речи. Позив на мир, љубав и дијалог, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну, а патријархове речи „свако је свакоме потребан” и позив да чувамо једни друге код таквих је остао, изгледа, без одјека. – Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадесетом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: „... да зло добра донијети неће”, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир – каже у божићном интервјуу за „Политику” патријарх српски Порфирије. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових „Стилских вежби”, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином „Рашомону” трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камоли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ – најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све – људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божјом промишљу. Мир је плод Божјег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, благостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једни другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота дели кратак корак. Колико је за Српску православну цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у Републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску православну цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску православну цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком разматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истанбула. Какви су њихови изгледи? Како Ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, нажалост, претходило и дистанцирање између помесних православних цркава, актуелна настојања јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него с пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети архијерејски сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје који су се одвојили од Пећке патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београда ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, Светом Клименту и Науму, Светом Ђорђу Кратовцу и свим светим прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог архијерејског сабора, а камоли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. (фото Станко Костић) Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор буде целовит. Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој, развијање позитивних људских вредности, развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино верска настава готово у целости обухвата све наведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена чак без формалног обавештавања заинтересованих цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове владе, истински препознаје и влада Ане Брнабић. Да подсетим и то да се Ђинђић није определио за верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „Цркве и верске заједнице” постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о верској настави. На том подручју понекад, нажалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској православној цркви, ни наши сарадници из традиционалних цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још се боримо против епидемије вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре против ове тешке болести, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге”, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме подсећа, опомиње ме, да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао сам заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онерасположило сазнање да поново има више од седам хиљада заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једанпут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским гетима, на Теразијама, у Њујорку и Јохaнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, „од Солуна до Будима, где год српских тића има”, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или антикултура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнарима на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Ни за запету не мењам мој позив на мир WWW.POLITIKA.RS „’Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца’, каже Шантић, не као фразу...”, цитира патријарх српски Порфирије на почетку разговора за „Политику”...
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Епархију бањалучку 9. јануара, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, поводом Крсне славе и Дана Републике Српске, најавила је инфо-служба СПЦ.
  22. Нека је благословен и препрослављен Тројични Бог који нас је својом безграничном љубављу и преизобилном милошћу сабрао под сводове велелепног Спомен-храма Светога Саве, првог архиепископа српског, поводом двоједног јубилеја. Наиме, протекло је осам столећа од Савиног произношења Беседе о правој вери у дому Спасовом - манастиру Жичи и стотину година од почетка рада наше alma mater – Православног богословског факултета Универзитета у Београду и највишег богословског и академског училишта Српске Православне Цркве. Следствено, личност коју треба препознати као пресудну, али и својеобразном везивном споном ова два многоструко важна догађаја из свештене историје наше помесне Цркве, није нико други до Свети Архиепископ Сава. Овај угодник Божји, који према Доментијану, бивши „Христом испуњен свих духовних дарова – потоке богословља свима изливаше“, изрицањем Беседе о правој вери, као и својим самопрегорним изграђивањем Цркве Божије усменим и писменим путем, поставио је благодаћу Духа Светога неразрушиве темеље на којима ће изникнути Православни богословски факултет у Београду. Поврх свега, један од неоспорних стубова поменутог теолошког училишта код православних Срба, те уједно и његова par excellence оснивачка повеља јесте управо Савина Беседа о правој вери. Благодарећи досадашњим резултатима богословског и научног проучавања овог жичког слова, чији прецизан наслов гласи „Поука о истинитој вери и о проклињању јеретика“, утврђено је више непорецивих чињеница. Беседа је заправо произнета другог дана великог црквено-државног сабора, и то у петак, 21. маја 1221. године, на дан спомена Светог цара Константина и царице Јелене, у катедралном храму Архиепископије. Несумњиво да је реч о аутентичној Савиној беседи која је заиста изговорена у целости или подељено у деловима. Иако би она могла представљати, с једне стране, уводну беседу ради потоњег читања Синодика Православља, или пак, с друге стране, извесну врсту скраћене верзије Синодика, повод и околности њеног излагања су вишеслојни. Свети Архиепископ српских и поморских земаља на овај начин савршава, на првоме месту, обновљење вере православних хришћана српскога рода, те изобличава и осуђује јеретичко учење богумила, као и сва друга погрешна учења о истинама свете православне вере. Управо због тога, Савина беседа подразумева најпре сажето објашњење праве вере, потом правилно и долично богословско тумачење и исповедање вере у Тројичног Бога, то јест Јединицу Триипостасну и Пресвету Тројицу Једносуштну, те одговарајуће теолошко поимање вере у реалност Оваплоћења Богочовека Господа Исуса Христа и Домострој спасења који је савршен у Његовој личности. У наставку следи изложење Предањем утврђеног иконопоштовања и побожног односа према Часном Крсту, светим часним сасудима, божанским црквама и светим местима, да би касније била изречена и осуда свих јеретика. У беседи се такође позива на прихватање свих донетих одлука не само васељенских и помесних сабора, већ и свих светих сабора које је Православна Црква препознала на пољу доприноса утврђивању православног јеванђелског учења. У трећем тематском делу Жичког слова, Свети Сава тајноводствено поучава паству о неопходности умножавања дара вере и то, пре свега, делатном љубављу, што је опет незамисливо без освећења речју Божјом и молитвом. Отуда Свети архиепископ вели: „Држите реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано“. Штавише, на овоме месту Свети Сава јасно и недвосмислено открива слушаоцима тога времена и свим његовим духовним чадима до данас, како Тројични Бог одговара на молитве и исповести православних хришћана. Сава по примеру најлуциднијих мистагога Цркве Христове дословно каже: „Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову“. Одмах потом, српски архиепископ излаже језгровит одговор на питање: шта је то богословље? Свети Сава тим поводом наглашава: „Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети [богослужбени] чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу... Који и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску“. Жичка беседа потом бива настављена поуком о светотајинском животу, предукусу Царства небеског, подстицањем на непрестано покајање, умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота и борбу против греха, те напослетку позивом на храбро држање и извршење заповести Христових. Уопште узевши, мишљења смо да је Савина беседа о правој вери особито актуелна у нашој епохи. У доба када можемо чути поједине који говоре да је могуће градити заједницу са Богом у некаквом индивидуалистичком смислу без целосне припадности саборној заједници Тела Христовог, те да нема потребе за покајањем, подвигом и учешћем у редовном литургијском животу Цркве, као да препознајемо готово идентичне знакове из Савиног времена. Уколико у прилог томе поменемо и недавне препоруке да се у будућности на европском континенту избегавају речи „Божић“ и „у време Божића“, онда су нам беседе о правој вери, попут ове Савине, најдрагоценији извори са којих тече вода која ће кроз Христа у свакоме од нас „постати извор воде која тече у живот вечни“ (Јов 4, 14). Истовремено, Жичка беседа Светог Саве о правој вери треба, по превасходству, да буде препозната и промишљана, како у нашој помесној Цркви, тако и пре свега у нашим богословским училиштима на челу са Православним богословским факултетом у Београду, као светоотачко дело чије свете речи треба да ставимо, драга браћо и сестре, у срца наша, у савести душа наших, пред очи ума нашега и да их разумемо. Стога, враћајмо се изворима нашег светосавског наслеђа, како бисмо положивши сву наду своју на Бога, држали се пре свега праве вере Христове! Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 13. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду г. Јоста Реинћеса, амбасадора Краљевине Холандије. Саговорници су у искреном и отвореном разговору размотрили низ питања која се тичу различитих изазова са којима се среће данашња Европа, као и балканске земље. Разговарано је и о положају Српске Православне Цркве у Холандији. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...