Претражи Живе Речи Утехе

Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу? За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити. Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште. С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања. Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна. Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/

Многи постављају питања: „Зашто је пут у Царство небеско тако тежак и „Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове”. Хришћанин увек треба да одговори да је то по вољи Божијој. Бог наш је мудар и човекољубиви; Он зна шта треба да ради са нама. Ако заиста желимо да будемо прави ученици Исуса Христа, односно кротки, послушни и предани Господу, предајмо себе и сав свој живот Богу нашем. Треба истаћи неколико јасних и разумних разлога зашто је пут у Царство Небеско тако тежак, и зашто не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да се спасемо. 1. Царство Небеско је највеће блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; дакле, ако стицање и најмањег земаљског богатства захтева много труда и пажње, како бисмо онда могли стећи неописиво богатство без труда? 2. Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се добија награда без труда? Дакле, ако треба да се трудимо и бирамо неку земаљску и пролазну награду, колико више треба да се трудимо да освојимо вечну награду? 3. Треба да носимо своје крстове, јер желимо да се називамо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Учитељ, такви би требало да буду и поданици, ученици и следбеници. Исус Христос је стекао своју славу кроз страдање; сходно томе и ми можемо ући у ту славу само путем страдања. 4. Сви носе своје крстове и сви страдају. Ношење крста није типично само за хришћане. Не! Крст носе и нехришћани или они који не верују. Разлика је у томе што првима (хришћанима) крст служи као лек и средство за стицање Царства Небеског, док је осталима средство мучења и казне. Временом, међу првима, ношење крста постаје лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца славе; а другима постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико и неподношљиво бреме, које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно страдати. Зашто је то тако? Јер, једни носе крст са вером и оданошћу Богу, а други гунђају и хуле на Бога. Дакле, хришћани не само да не треба да избегавају крстове, нити да гунђају против њих, већ напротив, треба да захвале Исусу Христу што их је послао и да захваљују дању и ноћу што им је омогућио да буду убројани међу Његове крсташе. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство небеско, ма колико страдања и мука поднео; јер би тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде и утехе. Слично, ако страдамо, страдамо за спасење, за искупљење, са надом и утехом да ћемо добити награду. О, милостиви Господе, како је велика љубав Твоја према нама! О, Исусе Христе, како су велика дела Твоја! Ти и зло у свету усмераваш на нашу корист и спасење. Хришћани, и сама захвалност Исусу Христу обавезује вас да Га следите. Исус Христос је дошао на земљу ради вас и испио чашу страдања; хоћете ли одбити да прогутате једну горку кап, Њега ради? Свети Инокентије Московски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Аутор: архим. Георгије Капсанис Телесни, душевни, па чак и духовни бол појавио се у човековом животу по допуштењу Божијем. Али, они не доносе само патњу. Врло често позитивно утичу на наше животе мењајући наше понашање. Наравно, лако је филозофирати и теологизирати о страдању. Много је теже то издржати, а бол, ако га морамо свакодневно доживљавати, правилно поднети. Веома је дрско говорити о болу ако га сами нисте искусили. Али, сада мислим на нашу браћу из свих крајева земље која пате физички, ментално и духовно. Људи обично физички пате од разних болести, глади и незгода. Душевно – због прогона и клевета, недостатка љубави и узајамности у љубави, од неиспуњених жеља, од болести и смрти ближњих и из многих других разлога. Хришћани који воле Бога и човека духовно страдају када са тугом и сажаљењем виде како људи својим гресима растужују Бога и понижавају Његов „лик и подобије“ у човеку. Зашто су се бол и патња појавили у животу људи? Наравно, не по Божијој милости, него по Његовом допуштењу, када се човек због своје себичне непослушности удаљио од Извора Живота – од свог Творца. Изгубивши радост и безболност свог постојања у Царству Божијем, човек се нашао у другом стању: прави Живот замењен је животом подложном пропадању, прекривеним густим, за светлост непропустљивим облацима смрти, греха и страсти. И да ли је патња корисна? У овом новом стању за човека, мислим, смрт и бол су постали благотворни фактори, као и несумњиво и кожна одећа којом је Бог покрио прве људе када су били приморани да напусте рај. Ова крзнена одећа служила им је као утеха у изгнанству. А смрћу је крај злу, јер би иначе оно било бесмртно на земљи. Бог нам помаже да стекнемо искуство своје непостојаности које нас ослобађа сваког облика самообожења. Телесни бол нас обавештава да је људско тело нападнуто неком болешћу и да је неопходно предузети одговарајући третман. Лекари знају у којој мери је бол користан. Болови различитог порекла помажу нам да осетимо своју непостојаност, дају нам сазнање о нашим ограничењима, избављају нас од сваког самообожења. Бол нас подстиче на размишљање о томе: на који начин, у ком правцу тече наш живот, помаже нам да га усмеримо ка правом центру – Богу Тројици. Бол чисти нашу љубав према Богу од „нечистоће“, помаже нам да Га несебично волимо – не за било који Његов дар (на пример: здравље, породичну срећу итд.), већ за Њега Самог. Праведни Јов Сетите се Јова: дуготрпељивог, али стрпљивог; тврд као дијамант, непоколебљиво је подносио болести и друга тешка страдања, доказујући тиме да је волео Бога као Личност, а не због Његових дарова и користи. Са истим жаром је волео Бога у свом благостању — и када се, прекривен ранама, нашао у ђубришту, и када је свих десеторо његове деце побијено. Бол нас често учи да се исправно понашамо према ближњима, које у свом благостању понекад мрзимо или вређамо, терајући их да пате због нашег себичног понашања. Често тек када се догоди несрећа као резултат нашег безумног препуштања грешним задовољствима, којима наносимо болна искуства ближњему, коначно схватамо пуно зло греха. Често се кроз њега прочишћавају људи који болују од тешке болести, као „злато у пећи“. Они проналазе своје право лице након што одбаце све лажне маске, славећи Бога за исцелитељски дар бола, чак и када је њихова немоћ неизлечива. Духовно зрелим људима патња помаже да достигну виша духовна стања и, боравећи на овој духовној висини, у стању су да утеше и подрже многе страдалне душе. Даћу вам за пример блаженопочившег старца Пајсија Светогорца, који је радо прихватио тешку болест рака, мислећи да су се мирјани утешили када су видели како су монаси болесни. И ова страшна болест постала је благослов за старца. А шта је болест са теолошке тачке гледишта? Зашто патимо? Световни одговор на то "Зашто?!" не постоји. Јер, одговор је управо то: Божија емпатија у нашој патњи. Из уста тешко страдалника често избијају такви усклици, који се рађају у дубини његове душе: „Зашто, зашто, Боже мој?!“ Мислим да овоземаљског, људског одговора на то "Зашто?!" нема и не може га бити. Јер, одговор је управо то: емпатија Бога у нашем болу и нашој патњи. Крст Христов! Верујемо у распетог, пониженог Бога пред Његовим мучитељима. Ми хришћани се никада не стидимо да верујемо у „оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог“ Бога. У Бога, Који је из бескрајне љубави постао причасник у нашим немоћима, обукао се у трулежно и страдално људско тело да га учини бесмртним. Не верујемо у неприступачног, затвореног, некомуникативног Бога. Таквог Бога нити осећамо нити прихватамо. Један средњошколац ми је једном рекао: „Сократ, који је смрт дочекао са филозофском непристрасношћу, ме задивљује. Али ја волим Бога зато што је прихватио смрт у људској природи!“ Не заборавимо речи : „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?" Народ Божији стиче божанску осетљивост за сваки бол од којег пати цела творевина. Саосећају са њом у свакој манифестацији. Авва Исак Сирин је писао: „Срце човеково гори за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за свако створење. Када их се сети и када их погледа, сузе му потеку из очију од неописиво јаког сажаљења које му испуњава срце. И од великог трпљења његово срце се стисне, и не може да поднесе, нити чује нити гледа на било какву штету или малу тугу коју су претрпела створења. Због тога узноси молитву и за непријатеље истине, и за оне који му сваког часа наносе штету – да се сачувају и очисте; са великим сажаљењем моли се и за гмизавце. Ова молитва избија у његовом срцу без мере, чинећи га у томе сличним Богу“.(Преп. Исак Сирин – „Женске речи“; Слово 48) Неопходно је имати на уму да саосећање које су свети осећали према свему створеном није било као будистичко инертно саосећање. Било је то активно учешће у страдању брата. Авва Агатон је, на пример, хтео да нађе губавца да му да своје здраво тело и да се обуче у болесно тело. Ипак, бол и патња остају за нас нека врста мистерије, „уроњени“ у неизмерну дубину људске слободе. У овом животу нам се то само донекле открива. Када нам се очи очисте, тада ћемо све јасно видети. До тада, са поштовањем, пажњом, разумевањем и братском љубављу, ставимо се у положај сваког страдалног брата и помолимо се Распетоме Господу нашем да нам пошаље своју милост, снагу и упутство како да правилно и достојанствено подносимо све туге и болести које су пустиле Божју љубав у овај привремени живот на нашем путу у Небо. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Питање које шокира и вернике и невернике. Одговор православне вере је веома једноставан колико можемо да видимо кроз Истину Васкрсења. Логичан одговор је: Врло једноставно зато што постоји хабање које не дискриминише ниједно људско биће без обзира да ли има 5 или 85 година. Као што гравитација не дискриминише ниједан објекат. Да није било Васкрсења заиста Смрт десетогодишњег детета била би неправедна, али пошто постоји Васкрсење мртвих, не можемо никога кривити, а камоли Бога јер постоји наставак после гроба, где добијамо много одговора зашто се све ово коначно догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што смо назвали неправдом била Божја љубав која позива да нас спасе. Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи: Једноставно, смрти НЕМА. . . Оно што називамо смрћу када видимо мртваца је одвајање душе од тела услед пропадања, а знамо резултат овог догађаја који ће у Васкрсењу бити поновни спој душе и тела. Наравно, Бог није узрочник зла, као што је рекао Василије Велики, нити жели да деца умиру, кад се каже да Он дозвољава или интервенише с друге стране, у неким случајевима то се ради из разлога спасења и то је унутар воље Божије. Не можемо да доносимо закључке, једноставно смо неспособни за тако нешто, можемо само да ћутимо. На крају крајева, смрт праведника је славље за Цркву! То јест, постоји сан, чекање и очекивање васкрсења. Зашто то не разумемо? Зашто то не доживимо? Напросто зато што немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, једноставно долази до раздвајања душе и тела на неколико година, како је рекао Свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато у цркви доживљавамо осећај радости. Туга због растанка, али радост јер је смрт укинута и срешћемо се поново. У црквеним тропарима нећемо наћи ниједан погребни говор јер једноставно сви текстови цветају химнолошки мирисом Васкрсења. „Бог одлучује о смрти сваке особе на основу његовог свезнања и љубави. То практично значи да свака особа умире у најбоље време за њу. Сходно томе, евентуално продужење нашег живота, преко границе коју поставља Божја љубав према сваком од нас, негативно би се одразило на квалитет нашег вечног живота. Дакле, треба да прихватимо Божију одлуку, за разграничење живота свих људи, са благодарним и евхаристијским расположењем“. Свети Јован Златоусти је говорио: „Ако идем у рај одсеци ми главу САДА!“. Али он није живео свој живот! То је неправедно!!! - рећи ћете. Ко нам је рекао да је оно што доживљавамо стварни живот? А шта живот значи? По светским стандардима? Које критеријуме има неправедност? Светске и себичне. По истом принципу, треба да проклињемо Бога на дан када се славе деца мученици, односно, деца која су умрла за Христа! (неправда - неки ће рећи, они нису ни живели). Свети Пајсије није живео свој живот у световном смислу. Живот у планинама и долинама без бузукија . Није питање да ли је неко живео свој живот, већ КАКАВ је живот живео и КАКО је живео тај живот. Ако живот нема Христа, то није живот, то је једноставно биолошка временска еволуција бића које једноставно воли да се храни задовољствима. Дипломе, бракови, деца, унуци, имања неће нам ништа понудити, они су само со и бибер, оруђе похода, путеви сусрета и духовног преображаја које свако бира кроз простор своје слободе. На крају крајева, сваки дан који прође је дан прилике за покајање а не за „слављање наших живота“. Мртви спавају било да имају 5 година или 55 или 105 и чекају. Године нису битне. Кад човек премине, растужимо се јер изгубимо нешто што нам припада, зато осећамо велику тугу. Не разумемо да једноставно нудимо Богу нешто што смо били почаствовани да нам Он да и у суштини налази своје одредиште у Његовом сопственом наручју. "Све је Твоје." Много пута је туга због губитка особе и туга што ћу изгубити очекивања која сам имао од те особе, на пример да видим своје дете удато, да ми донесе унуке, да их видим како расту. Све су то људске „разумне“ жеље и наравно губитак човека, посебно детета, је велика повреда, али ми не знамо Божији план за спасење човека. Није питање шта ја желим за другога, већ шта је у најбољем интересу за његово спасење. Добро је и хумано желети да сви доживимо 200 година и одемо у рај, али то нажалост није случај. Наш проблем није физичка, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер се хаба. Наша поента је да не изгубимо Христа и спасење. Не треба да нас брине да ли ћемо и када напустити овај живот, већ да ли ћемо се срести са Христом и какво извињење ћемо дати. На питање „зашто Бог дозвољава да погине толико младих људи?“, Пајсије одговара да Бог сваког човека узима „у најбољем тренутку његовог живота“, „да му спасе душу“. Ево целог плана: „Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. Неке опет, који имају грешан живот, али имају расположење да чине добро, Он узима к себи пре него што имају времена да то учине, јер Он зна да би чинили добро чим им се пружи прилика. Другим речима, као да им каже: „Немојте се уморити, довољно је добро расположење које имате“. Иначе, пошто је веома добар, бира га и узима к себи, јер су небу потребни пупољци. Наравно, родитељима и рођацима је мало тешко ово разумети. Видите, мало дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и јадикују, а они треба да се радују. Јер како они знају шта би се десило да одрасте?" Родитељи треба да буду срећни тако. Уосталом, „од тог тренутка имају амбасадора на небу". Када умру, њихова деца ће доћи са крилима на врата раја да дочекају њихове душе. Ово није мала ствар! „Деци која су овде патила од болести или неког инвалидитета Христос ће рећи: „Дођите на небо и изаберите најбоље место“. А они ће Му рећи: „Лепо је овде Христе наш, али хоћемо и мајку уз себе“. А Христос ће их послушати и некако спасити и мајку“. Постоји други живот, ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је што, као православци, смрт човека доживљавамо као нихилистичку катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека. У смрти је човек потпун....Зато не бој се смрти јер је нема....Бојмо се да не изгубимо Христа. Контрадикторно је плашити се када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу изгубити овај живот, али нас уопште не брине да ли ће постати део вечности. Нема мртвих или несталих… Има спавача који чекају да буду пробуђени…. Кога чекају? Онога који „поново долази да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“. о. Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор

Многи људи могу рећи: "Како можете славити смрт, посебно смрт Мајке Божије?" Али то је управо срце хришћанства. Смрт престаје да буде трагедија. Смрт постаје прелаз из једног стања у друго, тренутак сусрета човека лицем у лице са духовним светом. Према литургијским напевима, смрт Пресвете Богородице постала је лествица ка небу. Зато Богородичину смрт називамо не смрћу, него сном, јер се ужас, страх и трагедија смрти разбијају и побеђују смрћу Христовом. А од тренутка васкрсења, смрт више нема власт над природом. Онa је пораженa васкрсењем, и стога за сваког верника Христ постаје пут васкрсења. Наравно, оно што важи за сваког следбеника Христа Спаситеља важи и за Његову Пречисту Мајку, Пресвету Дјеву Марију. Она, која је постала новозаветни ковчег и сабирница Сина Божијег, била је освећена и очишћена Божанском благодаћу више него било ко други, и њенa смрт постала је сусрет са својим Сином и Богом, коме се и данас моли за нас. Нажалост, у многим хришћанским вероисповестима које су настале као последица реформације и самим тим се и отцепиле од древног предања и црквеног учења, постоји, најблаже речено, презрив однос према Богородици. Многи људи који себе називају хришћанима и следбеницима Христовим питају: „Зашто да славимо Марију као Свету. Свето писмо ништа не говори о њој?” Такве речи још једном сведоче о незнању и непоштеном цитирању Библије. На самом почетку Лукиног Јеванђеља налазимо доказе о поштовању Богородице. 42. стих прве главе преноси нам речи праведне Јелисавете, мајке Јована Претече, која, испуњена Духом Светим, Пресвету Богородицу назива „Благословеном међу женама“ и „Матером Господњом“. А сам Свемилостива каже: „ јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; “ Ове речи нису поносна тврдња на неко незаслужено поштовање, јер у Светом Писму видимо да у кротком лику Мајке Божије нема ни наговештаја било какве гордости или узвишености. У овим речима постоји скромна свест о величини ове службе, коју јој је Бог припремио – да учествује у великој Тајни Оваплоћења, да постане Мајка Господа свога, да роди Онога Чија моћ јој је дала живот - Спаситеља света. Свемилостива Господарица се удостојила да буде Мајка Христа Спаситеља, испуњавајући пету заповест закона Божијег. И ако је Сам Христос удостојио Свемилостиву, онда ми, по Његовом примеру, морамо Га следити и прослављати Пресвету Богородицу. Аутор: прот. Андреј Николаиди приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима? Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто? Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље. Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9). Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“. Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42). аутор: Нектарије, митрополит Арголски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Централна идеја чланка је да у Цркви не можете сами служити. Нико се не може усудити да „узме” свештенички чин и каже: „Ја сам свештеник”. Ово је немогуће. Потребне су руке наследника апостола и њиховог Учитеља Христа. Важно је понизити се, поклонити се под овим апостолским рукама, смирити се и савити врат, клечећи пред Богом, пред Његовим Престолом, да би наследник апостола, законити епископ канонске Цркве, положио руке на тебе. И тада се дешава ова Тајна: кроз ову „живу“ духовну „електричну мрежу“ душа и срца, благодат Божија одједном почиње да тече обилно, надопуњујући и дајући све, стварајући од човека свештеника Божијег. Црква вас зове. Бог вас позива да чувате Његове овце. И то је изузетно очигледно из живота светог пророка Илије (видети Трећу књигу о Царевима, глава 19, стихове 11-21 и Четврту књигу о Царевима, поглавље 2). Ова поглавља говоре о Господњем позиву на пророчку службу преко светог пророка Илије – Јелисеја. Није сам Јелисеј ушао у пророчку службу. Господ је указао Илији на њега. Илија је покрио Јелисеја својом мантијом (горњом одећом, обично од овчије коже) и тако га изабрао да служи. Јелисеј је био достојан ове службе. У то се уверавамо из чињенице да за славље коље волове и ложи ватру од плуга да би принео Богу благодарну жртву и помиловао људе (затим дели месо). Односно, јасно је да је он богобојажљива особа која воли Бога и људе. Замислимо на тренутак шта су плуг и пар волова значили за јеврејског сељака тог времена? То је било богатство. Али, он то жртвује Богу. Када се свети пророк Илија спрема да се узнесе на небо, он каже пророку Јелисеју да тражи шта жели за себе. Јелисеј уопште не мари за материјална добра, он тражи само милост Божију и пророчку службу. И он то добија. Штавише, материјално, као што епископ, по извршењу Тајне свештенства, облачи свештеника у свештеничку одежду, тако и после вазнесења Светог Илије пророк Јелисеј добија своју мантију, са којом оба пророка – учитељ (Илија) и ученик (Јелисеј) – чине чуда. Тако Господ позива светог пророка Јелисеја преко светог пророка Илије на службу Божију – на дело Божије. Као што је раније Господ заповедио светом пророку Мојсију да издвоји Арона и његове синове из народа за свештеничку службу. Као што хиљадама година касније, Господ наш Исус Христос бира прве апостоле, а они постављају прво свештенство. И тако струја благодати Духа Светога наставља да тече. Бог је већ направио пребивалиште за Себе. То је Једна Света Католичка и Апостолска Црква. Направио је Себи стан и настанио се у њему... у светом пророку Илији, у светом пророку Јелисеју и у свима нама – православним хришћанима. Шта још треба да тражимо? Име Илија на хебрејском значи „Мој Господ Јахве (Јехова)“. То је био смисао пророковог живота. Ово треба да постане смисао живота сваког од нас: исповедање Бога Живога, живот у Њему и сваке секунде приближавање Њему, сједињење са Њим. Израиљева кола и њихова коњица подигли су пророка Илију. А ми смо овај новозаветни Израиљ и то је наша коњица, и Господ је сваком од нас, као пророку Илији, припремио место на небу поред себе после Вазнесења Господњег. Само треба кренути овим путем вере – путем ка живом и љубећем Богу, који је створио Цркву ради нашег спасења. јереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г.(Поуке.орг) извор

Дужност и обавеза су нешто без чега је наш живот немогућ. Морамо да идемо на посао, да радимо, да одгајамо децу и обављамо своје кућне послове. Ово је нормално и природно: одрасла особа има обавезе и одговорна је за свој живот и животе својих најмилијих. Морамо да радимо оно за шта смо одговорни, оно што је у нашој области бриге. То је наш дом, наш храм, наша породица и наш најближи круг људи. Као што је апостол Павле рекао, све почиње од породице — мале цркве. Када ту ствари доведемо у ред, онда можемо да проширимо обим помоћи и одговорности и на друге. Нажалост, многи хришћани заборављају на своју дужност према породици, беже од својих обавеза и истовремено губе оно најважније – своју душу. То уништава, јер „шта ће користити човеку ако задобије цео свет, а изгуби своју душу? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Матеј 16:26). Многи људи нису научени да одбијају. Стално се осећамо кривим – тако смо одгајани. Колико често свој недостатак слободе, нашу неспособност да кажемо „не“, нашу бригу о томе шта други људи мисле, називамо дужношћу? Да, човек се понекад нађе пред веома тешким избором између онога шта га обавезује и онога што сматра исправним. Шта ако га испуњење дужности уништи? Пре свега, размислите да ли је то заиста ваша дужност или је у питању манипулација. На пример, политичари се понекад позивају на осећај дужности војника, позивајући их да бране високе идеје, а заправо их терају да буду оруђе за спровођење себичних интереса. Имамо ниско самопоштовање. Када нам кажу: „Хајде, мораш!“ Ти си лекар (свештеник, хришћанин, мајка)!“ - ми размишљамо: „Ово је истина! Ја сам заиста лекар (свештеник, хришћанин, мајка) – то значи да морам да идем и урадим то.” Међутим, није баш тако. Апостол Павле нас учи да свако има своју службу, да су дарови Духа Светога различити, али свако од нас, на шта год да је позван, има право да призна да није спреман, да нешто не жели да учини или тежи нечем другом. Ако човек не жели да волонтира, то је његово право и не значи да је кукавица или равнодушан према судбини болесних људи. То једноставно значи да није спреман. Ако лекару нису обезбеђена средства заштите, а захтевају од њега да оде међу инфективне болеснике где може да се зарази и умре, ту се не ради се о дужности, већ о манипулацији осећањима. У души сваке особе постоји одговорност за сопствени посао, а то је веома згодно искористити за управљање особом. Неки хришћани имају погрешно схватање да је дужност хришћанина да се сломи зарад нечега. Али ово је погрешан пут. Самопонижавање је праг самоуништења. У ствари, понизност је када човек адекватно процени своју снагу. Релативно говорећи: знам да могу да подигнем 50 килограма, што значи да нећу да подигнем 51 килограм. Често се ломимо да бисмо постали, како нам се чини, исправнији, и тако падамо у руке смутљиваца и подлих људи. Често човек мисли: ако сам православац, онда треба да желим ово, а не оно. На пример, слушајте Баха и Бетовена, а не Квин и Аеросмит. Зашто? - Зато. То је објашњење. Као резултат тога, човек се гура у круте границе, покушава да натера своју жену и децу у њих, и уништава све: жена поднесе захтев за развод или деца оду од куће. Уместо да схвати своје грешке, он каже: „На све свете ђаво је деловао преко деце и вољених." Ослобађајући себе одговорности, он је пребацује на демоне. И тако ми, имајући лажне идеје о својој дужности, уништавамо и своје животе и животе својих најмилијих. А они, када виде таквог хришћанина, верују да је он кукавички фанатик, од којег је боље да се клоне – као и од његове Цркве и његовог Бога. Проблем многих хришћана је што када дођу до вере, често почињу да избегавају све што је „нехришћанско“: културу, пријатеље. Цео наш свет концентришемо само у црквени круг, немамо критички поглед на свој живот. То је лоше јер нас људи изван нашег круга познају и могу искрено да кажу како виде хришћане и Цркву, шта у томе не разумеју, шта их плаши. На крају крајева, Црква је архаична институција и људи тешко прихватају овај архаизам. Наша дужност је да не прекидамо односе са својим пријатељима и познаницима, чак и ако нису хришћани. Древни свеци су били пријатељи са паганима, и то је била норма. Човек је рођен да буде срећан. Радост је главни критеријум по коме треба да оцењујемо свој живот. Ако знамо да се радујемо, то значи да је све у реду. Ако не, значи да идемо погрешним путем. Често се дешава у породицама: „Волим, па ћу се одрећи своје среће зарад среће свог вољеног." И жртвује се изнова и изнова, не желећи ништа заузврат. Испоставља се да је особа спремна да даје, али није спремна да прими љубав. Другој половини се допада да је сваки хир испуњен и она почиње да то искоришћава. Време пролази, ресурси даваоца су исцрпљени, и он мисли: „Посветио сам јој цео живот и ништа нисам добио заузврат. То значи да ме није волела!" Али, поента није у томе, већ он себи није дозволио да буде вољен! Није био спреман за ово. Иста ствар се дешава и са децом. Родитељи жртвују све за њих, а као резултат тога, они израстају у себичне људе који живе свој живот не размишљајући о онима који су све уложили у њих. Ако погледате такве случајеве, испада да је осећај дужности уништио све оно добро што се могло десити међу људима, остављајући за собом само осећај да су искоришћени. Никакво насиље над самим собом не може бити добро. Увек уништава. Господ не жели ово од нас. Међутим, желео бих да се задржим на једном аспекту: за хришћанина је важно да разликује неспремност да нешто учини и недостатак снаге да то учини. Верујем да без обзира колико сте заузети, морате да одвојите време за себе. Сурошки митрополит Антоније је поучавао: морамо се научити да истински волимо себе. Док бринемо о другима, не смемо заборавити на себе. Ако резервишете део дана за сопствене хобије, то вас инспирише да радите за добробит других. Осећамо се угодно знајући шта нам будућност доноси. Тако функционише људски мозак. Због тога људи тако активно планирају своје животе - и огорчени су ако им се планови не остваре. Понекад се такво планирање доживљава као дужност: потребно је све обезбедити, све узети у обзир. Али у животу ретко тако иде. Наш Господ је непредвидив. Треба Му веровати. Наравно, немогуће је променити се на боље без труда. Али морамо запамтити: Бог не захтева од нас да сами себе сломимо. Он жели да се трансформишемо, да научимо да гледамо на свет кроз дечије очи. Христос не жели да се присиљавамо себе, Он од нас очекује да постанемо бољи. Путеви могу бити различити. Постоји пут суза, постоји пут радости, али сваки нас мора довести до осећања праштања, а не самопонижења и осећаја недостојности. Бог од нас увек очекује више, а не мање, јер смо позвани да будемо свети. На свакој литургији свештеник проглашава: „Светиње светима!“ Дакле, морате тежити самостварању. То је наша права дужност. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

7. јула обележавамо Рођење преподобног, славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. У овом празнику постоји велика тајна – тајна сусрета човека са Богом. Тајна откривења Свемогућег човеку. Важно је напоменути да Црква не слави рођендане светих. Сви спомени светитеља наведени у месечном календару углавном су дани смрти или открића (преноса) моштију. Зашто? Јер, смрт је круна. Круна Христове победе и у њој - победа сваког човека над смрћу, ђаволом и грехом. После смрти за праведника је покој у Богу, рај. Заправо, у православном календару славе се рођендани само двоје светих – Рођење Пресвете Богородице и Рођење Светог Јована Крститеља. И ови празници у литургијском животу уздижу се на највиши могући ниво. Рођење Пресвете Богородице је уврштено у највиши ранг дванаест празника. Рођење светог Јована Крститеља је уврштено у категорију великих, који имају право на свеноћно бденије са литијом. Јер Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ су посебни људи. У овом смислу замишљам следећу слику: Бог је океан. Као у визији светог Августина. Светитељ је ишао дуж морске обале и изненада угледао дечака који је ископао рупу у песку, носио у њу воду из мора у посуди и ту је сипао. Дете је рекло светом Августину: „Као што је немогуће море излити у рупу, тако је немогуће људском уму да схвати Бога." Снажно и тачно поређење. Бог је океан. Човечанство је плажа. Мењамо се, ројимо, тргујемо, причамо, једемо колаче, виршле. Уопште, ми се бавимо својим световним пословима. Океан нам је потпуно несхватљив. Али, само он је извор живота за нас. Два камена пристаништа усечена су у дубине океана на много километара од обале. Далеко, далеко на мору! И дуж њих можемо да уђемо у океан, као преко моста, да га осетимо, чак и да разумемо на неки начин, да се повежемо са њим. Да видимо Бога. А ова два пристаништа су Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ. Једна је родила Богочовека. Други Га је препознао и пророчки објавио и посведочио да је Христос очекивани Месија пред свим људима. Обоје су се појавили у свету да покажу човечанству пут ка Њему. На једној од најважнијих икона хришћанства, често постављеној у центар иконостаса православне цркве, Господ наш Исус Христос седи у средини, као Цар на престолу. Десно од Њега (лево од нас) стоји Пресвета Богородица, а лево од Њега (десно од нас) стоји Свети Јован Крститељ. Богородица и Претеча дижу руке ка Христу, молећи се за човечанство. И како су лепе ове јеванђељске речи, које описују како се Свети Јован Крститељ први пут сусрео са Господом нашим Исусом Христом: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје!" (Лука 1:41, 42). Беба Јован је поскочила од радости, јер су се завршили векови ђаволског ропства, паганства и боравка душа у паклу. Дошао је Онај који ће победити пакао. И отуда је у Рођењу Светог Јована Крститеља највећа васкршња радост, која нам се никада неће одузети ако је не одузмемо ми сами себи. И ова радост у својој основи има благодат Духа Светога, која се тако великодушно излива на свету праведну Јелисавету, која одмах почиње да се пројектује и на све нас – на цело човечанство. Шта ми можемо да урадимо?! Остаје нам само да очистимо своја срца молитвама, постом, добрим делима, испуњавањем заповести Божијих и Светих Тајни Цркве да бисмо видели Бога, Који нас раширених руку чека, и сјединили се са Њим. На примеру Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља, и ми морамо стећи у својој души, у свом срцу, ону кристалну чистоту у којој се Бог удостојава да обитава и од наших душа начини рај. И ово је највећа срећа на земљи – видети Бога који те воли. Свети пророче, Претечо и Крститељу Господњи Јоване, моли Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Наша Црква је много векова живела по монашким литургијским правилима поста који су одређивали начин нашег живота како у простору храма, тако често и ван њега. У пракси, оваква правила, немогуће је посматрати у нашим условима. Управо онако како је прописано овом старом монашком повељом одвија се обред Недеље праштања. То су одређивале врло специфичне животне околности: са почетком Великог поста многи монаси су напуштали своје манастире, одлазили у пустињу, одлазили у осаму, одакле се можда и не би вратили – могли су се разболети и умрети, постати жртве разбојника и слично. Зато су се пред важан период Великог поста, период покајања, монаси окупљали у манастирској цркви и молили једни друге за опроштај. То је било потпуно оправдано, сасвим логично: можда се више неће видети на Васкрс. У нашим условима овај чин поприма прилично чудан карактер. Људи који стално комуницирају једни са другима и комуницираће једни са другима и током Великог поста, имаће сталну прилику да греше једни према другима и траже опроштај. Када на Вечерњем, пред почетак Великога Поста, они у храму замоле друге за опроштај, као да ће сви отићи на други свет, ово изгледа прилично вештачки. С друге стране – а то је много озбиљније – многи, који из године у годину пролазе кроз обред праштања, развијају осећај да током године могу сасвим произвољно да граде односе са људима, чак чинећи и лоша дела, а затим, у најбољем случају, да исповеде ово, али не затраже опроштај, одлажући то до дана Недеље праштања. У нашим црквама, где се многи парохијани заправо и не познају, они формално моле од других опроштај и олако опраштају једни другима. Али, често сматрају да је непотребно тражити опроштај од оних људи према којима су заиста лоше поступили, иако су можда у питању чак и чланови породице. Ово нам говори да опроштај доживљавамо као нешто формално и, у ствари, не утиче на наш свакодневни живот. Згрешили смо, добро, добро, исправићемо то на следећој исповести, и тражићемо опроштај на Недељу праштања и све ће нам бити опроштено. То нас чини неодговорнима и чини наш однос према ближњима површним . На обреду праштања окупљају се многи људи, укључујући и оне који ретко долазе у цркву, и сви одједном почињу да траже опроштај од потпуно непознатих људи, остављајући неопроштеним своје грехе у односу на оне са којима стално живе и често комуницирају. Не можете тражити опроштај једном годишње. Морате да тражите опроштај сваки пут када почините неко лоше дело, без обзира ко је у питању. И то не само изговарањем одређених ритуалних речи, већ пре свега променом става према особи. Тајну покајања не треба свести ни на форму исповести ни на форму обреда недеље праштања. Тајна покајања треба стално да прати наш живот. Када се стидимо својих грехова, морамо, не само да кажемо речи опроштаја, већ и да променимо своје животе. Али, ово се врло ретко дешава. И још више, нема говора ни о каквом опроштају када се на ову тему појаве СМС-ови и поруке на друштвеним мрежама... Ово је једноставно згражање над тајном покајања. Често се људи непримерено плаше модерне цивилизације и виде у њој присуство демонских сила, али су често спремни да користе њене најапсурдније манифестације у верском животу. СМС је неопходан да би се, по потреби, укратко и брзо пренела одређена информација. Све ове поруке „опрости ми“ у порукама, као и честитке за Ускрс и Божић, су богохуљење. И одучавамо се да директно комуницирамо са особом. Они који су нам блиски постају нам удаљени. протојереј Георгиј Митрофанов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У православљу, благослов свештеника представља невидљиву руку Христа која нас благосиља и зато је целивамо, док монахиње својим животом посвећеним Богу остају стуб духовности без улоге посредника благослова. Православна вера, богата симболиком и дубоким духовним значењем, пружа својим верницима многе обреде и обичаје који одражавају саму суштину вере. Један од тих обичаја је и целивање руке свештеника или епископа, као израз поштовања према благослову који долази од самог Христа. Међутим, у случају монахиња, овај чин се не практикује, а разлог за то лежи у самој сржи црквених канона и теологије. Свештенослужитељи, који су кроз свету тајну свештенства добили благодат Светог Духа за служење Цркви Христовој, осењују нас крсним знаком, доносећи благослов од Господа. Епископи (архијереји) и свештеници (јереји) приликом благослова састављају прсте тако да представљају слова ИС ХС, што значи Исус Христос. Кроз овај чин, свештеник нам преноси благослов Господњи, а Свети Јован Златоусти нам поручује: „Не благослови човек, него Бог његовом руком и језиком.“ Да бисмо примили благослов од свештеника или епископа, потребно је саставити шаке у облику крста - десну преко леве са длановима навише, изговарајући: „Благослови, оче“ (или „владико“). Након примљеног благослова, пољубимо руку свештеника као невидљиву руку самога Христа, док свештеник изговара речи: „Бог благословио!“ Монахиње, с друге стране, не носе свештеничку благодат. Оне се ословљавају са „сестро“, док се игуманија, старешина манастира, ословљава са „мати“. Иако постоји тумачење да се игуманији може пољубити рука као израз поштовања, ово је више израз световних правила, док се црквени канони држе дубљег теолошког значења. Монаштво се води црквеним канонима, а не световним правилима. Монахиње не пружају благослов на начин на који то чине свештеници. Ово не умањује поштовање према монахињама, већ истиче разлику у њиховим духовним улогама унутар цркве. Док свештеници делују као посредници Христовог благослова, монахиње својом посвећеношћу и молитвом оснажују духовни живот заједнице. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22136/monahinjama-se-ne-ljubi-ruka

Дешава се да човек сам себи каже: „Боље је лагати него некога убити или нанети неку другу, рецимо, материјалну штету. Лаж скоро да није штета, то су само речи." Али то наравно није истина. Ово је опасна илузија. Опасна заблуда. Прво, сам Господ нам је заповедио да не лажемо. Сетимо се девете заповести коју је Бог дао светом пророку Мојсију на гори Синај: „Не сведочи лажно на ближњега свога“ (Изл 20,16). Лаж се овде назива лажним доказом. Зашто? Јер сведочење је уверавање некога да је предмет сведочења истинит. А то значи да ако лажемо, обмањујемо о нечему, онда уверавамо друге људе, а можда и себе, да је неистина истина. Шта је истина? Господ се често назива Истина. Истина је воља Божија, Божији мир и брига за нас, Божански Промисао о сваком створењу. То је истина. А то значи да ако говоримо лажи, онда покушавамо да искривимо Божји свет и Божју истину. Упадамо у Божју стварност да бисмо је искривили и изопачили. И тиме чинимо страшно светогрђе, постајући као ђаво, који себи поставља за циљ да изопачи и чак уништи Божји свет. Зато се Сатана често назива оцем лажи. Сходно томе, обманом чинимо сатанско дело, чинимо зло и грех, ма колико нам се чинили „добри“ циљеви ове лажи. Добра илустрација овде могу бити речи светог апостола Јакова: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо. Ето и лађе, иако су велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. Јер сваки род звјериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему, А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слану и слатку воду. Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дјела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде.“ (Јак. 3). Из овог светог текста видимо да су језик и реч избачена из њега велика сила. То је оно што покреће брод нашег тела, и то је оно што мотивише наше поступке. Ова дела утичу и мењају овај свет. А лажи мењају овај свет у негативном правцу. Оне покушавају да поремете Божански поредак ствари. Зато, драга браћо и сестре, будите опрезни са својим речима. Господ је рекао: „...јер ћете се по речима својим оправдати, и по речима својим бићете осуђени“ (Матеј 12:37). Реч није само вибрација ваздуха, то је чин стварања (видети Пост. 1:3; Јован 1:1). Не будите оци лажи као ђаво, него будите псалтир и кимвал Божанске истине и правде. „Плод правде у миру сеје онима који чувају мир." протојереј Андреј Чиженко уредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Захвалност, по правилу, код деце развијају љубазни родитељи. Уче их да буду захвални за оно што имају: за топли кревет, укусну храну, удобну одећу – и да се пре свега захвале Богу. Захвално дете расте као чиста и светла особа. Међутим, многи људи са годинама престају да осећају захвалност, јер се навикну да неограничено користе љубав Бога и својих родитеља, губе способност да туђу жртву и бригу посматрају као дар, за њих је то нешто што узимају здраво за готово. Човек постаје талац ђавоље пропаганде и као резултат тога добија искривљену перцепцију стварности. Чак и добротвори постају дужници у његовим очима. Чини му се да су сви дужни да му служе, да га поштују, и да га обезбеђују. Постаје себичан, мисли само о себи, у центру његовог универзума је он сам. Егоисти престају да примећују оне око себе: сопствени проблеми, неуспеси, несреће и потребе засењују све њих. Наравно, овако живети је страшно, и незахвални људи су веома несрећни. Увек сам био запањен чињеницом да у периодима економске кризе број самоубистава неминовно расте. Нисам могао да разумем: зар ти људи заиста немају шта да једу и немају где да живе? А онда је дошло разумевање да они једноставно не знају да буду захвални. Размишљају о себи, свом послу, свом богатству, али апсолутно не знају како да захвале Богу. Сећам се јеванђељске параболе о богаташу. „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12:16-21). Ово је парабола о незахвалности, јер богаташ не захваљује Богу за своје богатство. Свети Теофилакт охридски пише: „Мој хлеб и сва моја добра“ је још једно лудило богаташа: он их не сматра даром Божијим, већ их сматра плодом својих трудова. „Ја“, каже, „немам саучесника, нећу ни са ким да делим. Све ово добро није Божије, већ моје, па ћу ја једини уживати у њему и нећу прихватити Бога као учесника у уживању.” Обратите пажњу колико пута реч „мој“ користи у говору богаташ. Пред нама је егоиста који у свему види само себе и не уме да буде захвалан за оно што има. Живимо у тешким временима: испред наших прозора је рат и пустош. Многи се питају: на чему треба да будемо захвални? Увек кажем: да бисте ово разумели, морате обратити пажњу на то како живе они око вас. Да, сада нам није лако, али већина људи има где да спава, шта да једе и шта да обуче. А у Африци деца немају најобичнију воду, пију прљаву воду, после чега се разболе и чак умиру; Како да не захвалимо Богу што можемо да пијемо, да једемо укусно и да се дивимо природи? Проблем са незахвалницима је што престају да виде свет као Божију творевину и фокусирају се само на себе. Они сами себи загорчавају живот. Морамо да захвалимо Богу и ближњима за све што имамо. Навикнувши се да прима, човек многе ствари доживљава као дате здраво за готово. Постоји стари виц: један добри хришћанин је желео да помогне просјаку. Сваки дан му је, пролазећи, давао новчић. Ово је трајало дуго, али једног дана овај човек је отишао на одмор са својом женом. По повратку срео је просјака и по навици му дао новчић. „Где си био тако дуго? – упитао га је просјак. „Био сам на одмору са својом женом“, одговорио је човек. „Све разумем“, рече просјак, „али нећу дозволити да се забављаш на мој рачун!“ У почетку су људи захвални на помоћи, али онда им то постаје позната стварност, а захвалност нестаје. Штавише, то се не дешава само са неким апстрактним, већ и са нама блиским људима. На пример, човек почне да помаже сиромашнијем рођаку, који је у почетку је захвалан, а онда се, када та помоћ престане, изненада увреди: „Зашто ми не помогнеш, ја сам сиромашан!“ У човеку се буди гордост, која храни његове тврдње. Када је хуманитарна помоћ почела да стиже у наш град, људи су у почетку били захвални. А онда, када су се навикли, почео је жамор: „зашто нису дали...“, „зашто нису дали довољно...“, „зашто чорба није она, него ова?“ Али нико вам ништа није дужан браћо - људи помажу од срца. Да, саосећају са вама, купују вам, шаљу вам - а код вас нула од захвалности. Човека савладава размаженост и гордост, мисли да су му сви дужни, а у ствари, нико му ништа не дугује. Напомињем да многи људи комуницирају са Богом на исти начин. Колико пута сте чули: „Дошао сам у цркву, молио се, али ми Бог није дао оно што сам тражио!“ Немојмо сматрати Бога неком врстом машине за испуњавање жеља. Желим нов ауто, добар посао, велики стан, а Бог је дужан да ми то да – ипак сам отишао и запалио свеће у цркви. Шта је са чињеницом да вам је дао дете, здравље, могућност да живите у овом свету? - Не, људи се не захваљују на овоме. Они су буквално фиксирани на себе и не виде шта се дешава око њих. Захвална особа види тугу и невоље других, спремна је да помогне не због захвалности или похвале, већ од чистог срца. Његов свет је испуњен бојама. За егоисту свет је сив. Из незахвалности се не развијају само себичност и гордост, него и лењост и завист . Ако су ми сви дужни, зашто се напрезати, савладавати? Нешто ми дугују, па ћу сачекати да ми донесу. Још не доносе? - Па, наравно, кога брига за туђе проблеме... И тако до бесконачности. Као резултат, особа уништава себе. Комуникација са таквим је невероватно тешка, због чега се односи незахвалне особе са другима неминовно погоршавају. Као резултат тога, његов живот се урушава, а само озбиљан рад на себи може га спасити. протојереј Николај Марковски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Шта уопште подразумевамо под правдом? Очигледно желимо да разговарамо о одмазди. Ако добри људи чине добро, за то треба да имају корист. И слично у супротном смеру. Цела Књига о Јову говори управо о томе да можете бити кристални праведник и да ипак у свом животу подносите такве невоље и лишавања кроз које очигледни грешници нису прошли. У Старом завету постоје два тренда. Један од њих покушава да нормализује, легитимише и оцрта границе понашања у којима ћете имати користи. То је сама идеја закона као таквог. Постоји Бог као личност, постоји Његова воља. Прилагођавајући се овој вољи, увек ћеш бити у Његовој наклоности. Али постоји још једна визија. To је Јов, то је Проповедник, то су пророци који кажу да праведник тако не живи. Напротив, често се у животу праведника дешавају страшне ствари. Пророци својим животом показују да то не функционише тако. Желимо да видимо Бога као апсолутног аутократу, који чврстом руком држи цео свет у шаци и делује у истом тренутку. Али, као што су библијски коментатори исправно приметили, у Светом писму је Бог потпуно другачији. Када би Он, не само одмах наградио добра дела, већ и казнио безакоња, нико не би ходао по овој земљи. Ми желимо да видимо свет разумљивим и предвидивим. Ако си добар, онда те Бог благословио. Ако си лош, Бог те кажњава. Ако вам се у животу догоди нешто страшно, а чини вам се да нисте нарочито лоши, онда се на сцену појављује тема родитељских грехова, јер, то мора да дође однекуд, ништа не долази ни из чега. Христос јасно каже да су синови овога века генерално лукавији и предузимљивији од синова Царства. С друге стране, иста теза се спроводила током целог Христовог живота, па и свих Његових најближих ученика. Од дванаесторице, како нам црквено предање каже, природном смрћу умире само Јован Богослов, чији живот такође није био изузетно лак и успешан. Ови примери показују да прави Бог нема никакве везе са сликом Бога као аутократе, тиранина и деспота. Он посебно ограничава своју слободу да би се појавила слобода другог. Наша слобода функционише на исти начин. С времена на време ми се дешава глупа варијанта гунђања , али у исто време то одмах проценим и схватим да моје жуборење нема ништа заједничко са стварним стањем ствари. Више се односи на то како ја то доживљавам, а не шта мислим о томе. У основи верујем Богу у овој ситуацији, али се осећам лоше због тога: „Господе, можда би тако требало да буде. Али, да будем искрен, нисам срећан." Мада, наравно, не идем никуда из ове подморнице и ипак ћу носити оно што ми је дато. Да, са незадовољним лицем, јер ми је потребно време у којем се рађа, ако не разумевање, онда бар сагласност. На пример, када је дечија болест у питању. Чињеница је да су ми управо те околности донеле прве седе власи. Да ли сам срећан са њима? Не, ни на који начин. Могу ли нешто да урадим са њима? Не. Да ли кривим Бога за њих? Узгред, не. Апостол Јаков је рекао да сам Бог није искушаван злом и да Он не искушава никога. Постоји цитат апостола Павла да Господ кажњава онога кога воли. Овде треба да говоримо о педагошком контексту. Шта се мисли под тим? Већ смо се присетили апостола Јакова који је рекао да Бог никога не куша злом. И у том смислу, рећи да Бог шаље казну неће бити тачно за Бога. Али пошто свет лежи у злу, зло се умножава и, очигледно, дубоко у људима тражи стално нове тачке где може да проклија. Зло постоји само као морална категорија – и то само у онима који су у стању да га на овај или онај начин схвате. Стога се и праведник и грешник подједнако суочавају са искуством зла. Питање је како они то доживе. Човек који се труди да свој живот гради заједно са Богом настоји да види руку и промисао Божији и у добрим и у тешким околностима. То јест, Бог жели да ми каже нешто овим. Ево једног важног детаља: Бог не уводи ове околности у мој живот, али је кроз њих ипак у стању да унесе добро у мој живот. Ово је парадоксална ствар. Бог је у стању да изнесе добро из сваке ситуације. Зло долази до нас само од себе и преко људи. И Бог је у стању да утре свој пут у наше животе тим истим путем. Зашто смо толико жељни да све припишемо Богу? Чини ми се да је овако лакше поднети. Некако перемо руке од свега. Ако је ово воља Господња, шта ћу са вољом Господњом? Јов није могао ништа да уради, а био је апсолутно праведан човек. Лакше нам је да све ставимо у ову шему објашњења. Најпопуларније је питање да ли Бог кажњава децу за грехе родитеља. Дешава се да се дете роди са посебним потребама, са неком врстом болести, умре на порођају или касније. У Петокњижју налазимо речи: „Ја сам љубоморни Бог, који кажњава децу за безакоње очева до трећег и четвртог колена." Што се тиче верске манипулације, изнећу кратку тезу: позивање на грехе младости је идеална шема, јер некако никада нисам срео апсолутно морално очуване људе тог доба. Штавише, сама особа, одрастајући, преиспитује многе ствари. И овде се све поклапа. Иако не можемо рећи да је свет праведан, знамо да је Бог Бог правде, и Он се очигледно стара да друштвени поредак буде правичан. Међу пророцима налазимо позиве јакима и моћнима да не злоупотребљавају своју моћ или ауторитет. Нисам био кажњаван као дете, у смислу насилног кажњавања. Јасно је да смо сви стајали по ћошковима, ускраћени за нешто због лошег понашања. Али никада ме нису ударили. И самог Бога доживљавам као изузетно мирног. Штавише, из неког разлога ми се не чини да је то посредовано искуством мојих детињских односа са родитељима. Како сам се упознао са јеванђељем и посматрао Божју руку како делује у мом животу, почео сам да верујем Богу. С времена на време плашим се, наравно, као и сваки човек, када кажем „да буде воља Твоја“, али бар на нивоу свог ума сигурно разумем да ће Његова воља бити боља од моје. Теза да смо створени по лику Божијем заправо далеко превазилази оквире догматске антропологије. И у Богу и у нама има разума, слободе и стваралаштва. И можемо да разумемо новозаветно учење да је Бог љубав само зато што ми сами имамо искуство љубави. Чињеница да у нашим односима постоје одређени аспекти искуства - љубав, пријатељство, оданост - такође нас окреће ка односу са Богом. И ово искуство нам омогућава да уопштено разумемо шта Свето писмо каже. Живот у Богу – већ има све. Нови завет нам говори да на крају победа долази кроз потпуни пораз. Ово је пример Христов. А једина реална могућност у оквиру наше личне историје је мало понављање овог великог сценарија. С времена на време признајемо - ово нисмо урадили, и ово нисмо испунили, и нисмо успели овде, и нисмо расли у овоме, и уопште, шта ми радимо овде? Чини ми се да овде постоји једноставна ствар: ово је мисао ђавола. Уморан си, уморна си. То је као када Сатана разговара са Христом у пустињи. Гладан си, зашто си 40 дана без хране? Да ли Сатана то говори зато што воли Христа и брине о Њему? Нешто ми говори да не. Слична размишљања звуче у нашим главама, не зато што се кнез овога света изненада смиловао над нама и одлучио да нам да добар савет. Никако. И ту ми пада на памет старозаветно учење које каже да ће дуготрпељиви на крају победити, да је он бољи и од храбрих војсковођа. Апостолу Павлу, медитеранске цркве дугују чињеницу свог постојања, а после њих и све остале, иако је иза себе имао доста неуспеха. Стога, колико год нам се наш пут чинио неуспешним, једноставно немамо где да скренемо са њега. Да бисте достигли нову фазу, морате желети да знате какав је Он. Ту помаже искуство молитве, искуство Јеванђеља и, уопште, искуство продубљивања у Бога, а не у своје потребе. Читам Јеванђеље или Псалтир зато што желим да сазнам шта Писмо каже о Богу. Како је деловао у свету, шта је учио, шта је хтео. Идем да се причестим, не да се не бих разболео или да имам мање искушења, него зато што разумем: срећем Га у чаши. Овај сусрет може бити другачији сваки пут. Видимо како васкрсли Христос сусреће своје ученике и скоро га никада не препознају. И ту је теологија велика помоћница. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Свети Василије Велики је рекао следеће: „Псалтир је књига о учењу Откровења у животу и помаже нам да се оно спроведе...Псалтир пророкује о будућности, сећа се прошлости, и даје закон за живот и правила за акцију.” То јест, Псалтир нам открива законе небеског живота, али, по речима васељенског учитеља Цркве, не само да открива, него нас и учи њима. Учи православног хришћанина да их схвати и постигне како би уз Божију помоћ ишао правим путем спасења у земаљском животу. Зашто је управо „Блажен човек“ (псалм је назван по почетку првог стиха) први псалам? Јер он врло јасно говори о истини да је закон Божији (заповести Господње) главна суштина живота сваког човека и штавише, извор овог живота. А муж (овде мислимо на сваку особу, не само на мушкарца, већ и на жену), који се труди да живи по заповестима Божијим, добија највишу радост – блаженство. Човек који покуша да отелотвори Закон Божији у свом земаљском постојању биће „... као дрво засађено крај извора вода, које плод свој доноси у време своје, и лист његов неће отпасти, и све што ради преуспеће.“ (Пс. 1:3). Односно, повезан са извором Божанске благодати, као дрво које расте на извору воде, имаће у себи пунокрвни живот. А зли и грешници – сви они људи који не испуњавају закон Божији, пуни су смрти у себи, јер су својом вољом отргнути од Бога – јединог Извора живота за све. Они не живе, „него су као прах који ветар размеће са лица земље.“ (Пс. 1,4). Такви људи, који теже греху и одбацују заповести Божије, каже нам овај псалам, већ су мртви. Они не само да умиру, већ су као прашина коју је ветар разнео. И они су нестали, што се, у суштини, догодило, на пример, са хананејским народом као и многим другим народима који нису познавали правог Бога. Зато се псалам завршава речима: „Јер зна Господ пут праведних, и пут безбожника пропашће.“ (Пс. 1:6). И ово је, наравно, логичан закључак овог псалма. Господ нам, устима светог псалмопојца Давида, каже: „Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.“ (Пс. 1,2). Зато морамо даноноћно да проучавамо закон Господњи да бисмо задобили вечни живот и спасење. И тада ће дрво наше душе бити напојено изворима воде Светога Духа. Почеће да живи на њима. Први стих првог псалма, заснован на свему наведеном, звучи као моћан позив на проучавање и стварање закона Божијег, Његових заповести: „Блажен човек који не иде на веће безбожника, и на пут грешника не стаде, и на седалиште погубника не седе....“ (Пс. 1,1). Следећи стих псалма је прилично тежак за тумачење: „Зато неће устати безбожници на суду, нити грешници у сабору праведних.“ (Пс. 1:5). Свети Оци, а посебно блажени Теодорит Кирски, свети Василије Велики и свети Јован Златоусти, објашњавају овај одломак на следећи начин. Овде се ни на који начин не говори да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути приликом Другог Христовог доласка, који ће се догодити на крају света. Псалам каже да зли неће устати на суд, односно неће имати потребе за судом, пошто је њихова злоба толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће стати пред Суд, не ради суђења, већ да би чули праведну пресуду. И после тога неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведника, већ ће васкрснути за вечни живот-мучење у паклу. И Свети Оци су писали да је први псалам темељ свих псалама, јер све људе упућује на стварање богоугодних врлина и приближава их блаженству вечног живота - стога и почиње од блаженства. У богослужбеној пракси Цркве првим псалмом почиње седмонедељни циклус певања и читања Псалтира на службама. Прва катизма, која почиње песмом „Блажен човек“, ставља се на недељно (по Црквеној повељи недеља је први дан у недељи, која почиње недељним вечерњим) свеноћно бденије после велике јектеније. Први псалам су врата у Небо, која нам се отварају читајући Псалтир. Са страхом Божијим уђимо на ова врата да нађемо непролазна блага и вечно блаженство! Пожуримо овде на земљи да испунимо заповести Божије, сакупимо их у животу „већма од хиљада злата и сребра.“ (Пс. 119:72), јер је у њима спасоносни живот за људе. јереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије. Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити. Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота. ђакон Андреј Музолф приредила: Ј.Г. извор

90% бракова се не распада само због ванбрачних веза једног од супружника. Прељуба једног од њих је само последица. Прва пукотина настаје зато што се мушкарац или жена, оправдано или неоправдано, затварају у себе. У то сам се уверио из дугогодишњег искуства у разговорима са брачним паровима. Брак је незаустављиво дело самоусавршавања које није тако једноставно. Брак је наука изнад наука. На пример, неки кажу: "Не могу да разумем зашто се моја жена жали на мене!" Ја сам добар човек, бринем о дому, доносим новац, ништа нам не недостаје. Шта јој још треба? Зашто је незадовољна?“ Међутим, они не схватају да је у браку од примарног значаја душевно и саосећајно дружење, док су материјалне обавезе према породици и обавезе у дому од секундарног значаја. Да би брак био чврст и да се не би распао, муж и жена треба да се потруде да разумеју духовни свет свог супружника, да наслуте какве потребе и потешкоће може имати друга половина. На овај начин се брак учвршћује. И на тај начин мушкарац и жена постају „једно тело“, односно једна личност. Не одвојено, мушкарац и жена, већ брачна заједница, целина. Овај склоп се постиже само трудом, радом на себи и жртвом. Важно је знати да је душевни мир, мир у породици и мир међу супружницима много важнији од свега материјалног и да се мир не може купити никаквим новцем. Хајде да покушамо да схватимо које потребе и жеље има наша друга половина. Покушајмо да схватимо да је наш задатак у браку да се ми препустимо другоме, а не да тражимо од другог да нам се преда. Велика је грешка тражити љубав од наше друге половине речима: „Тражим само једно од тебе: да ме волиш." Такве тврдње можемо чути од људи који су тек ступили у брак. Када чујем сличне изјаве, исправљам их говорећи: „Децо, поставили сте погрешне темеље свом брачном животу. Када нешто захтевате од другог, ваши захтеви ће бити узрок противљења и расправа. Ако од другог тражиш љубав говорећи: „Једино што тражим од тебе је да ме волиш. Желим да ме цениш." Од тог тренутка почиње непрестана свађа, јер ћете тада рећи: „Ниси ти онај о коме сам сањала“. У почетку је потребно прво се потпуно предати особи, па тек онда тражити. А тражити нешто од почетка је велика грешка. Боље реци својој жени: „Оно што заиста желим је да те волим. Увек ћу се трудити да будем први који ће направити корак ка теби у ситуацијама и тренуцима када се не слажемо“. Господ Исус Христос је волео човека савршено, као што нико други није могао да га воли. Своју је љубав доказао својом великом Жртвом за човека. У браку човек личи на слику Христа који воли своју цркву. И мушкарац је такође дужан да воли своју жену по том примеру, односно у браку имате прилику да отелотворите своју љубав, да дате све од себе без икаквих претензија, замена, без икаквог захтева за нешто за себе. Видевши вашу великодушност, ваша друга половина бити веома дирнута и биће срећна да подели са вама своје унутрашње богатство колико год је то могуће. Покушао сам да вам објасним где се налази прва пукотина која се постепено шири и која са собом вуче све остале проблеме. Трудимо се да своју љубав, цело своје „ја“ дамо другом, без ограничења. Хајде да покушамо да саслушамо другог. Да бисмо чули другу особу, морамо да ућутимо и да се претворимо у ухо. Нека жена слуша свог мужа и обрнуто. На овај начин ће супружници ојачани јаком заједницом својој деци дати оно најбоље што имају, јер родитељи са великим задовољством дају своју љубав, пажњу и саосећање својој деци. митрополит лимасолски Атанасије приредила: Ј.Г. извор

Оне се изражавају у кварењу људске природе, изобличавању њених првобитних својстава, у томе што лако скрећемо ка злу, разбољевамо се и умиремо. Преко Адама је грех ушао у свет и проширио се на све његове потомке. Управо то је смисао који апостол Павле ставља у речи да смо у Адаму сви сагрешили: „Као што је кроз једног човека грех ушао у свет кроз смрт, тако се смрт проширила на све људе, јер су кроз њега сви сагрешили“ (Рим. 5:12) Шта се десило са Адамом, који је био његов грех који се претворио у потпуну катастрофу за цело човечанство? Господ је дао човеку само једну ограничавајућу заповест: да не једе са дрвета познања добра и зла. Реч „знање“ овде је шира и дубља од пуког знања о нечему. То укључује не само теоријско разумевање, већ и практично искуство. Адам је знао шта је добро, да се оно састоји у следовању воље Божије, послушности Њему. И наравно, имао је схватање да је зло отпор Створитељу, кршење једине забране коју је Он дао. Међутим, оба знања су била теоријске природе. Да, Адам је био у заједници са Богом, култивисао је Рајски врт, уживао у друштву Еве и живео у хармонији са универзумом. Али ово блаженство је било његово природно стање, невезано за било какав напор са његове стране. Улазак у практично искуство – без обзира да ли је зло или добро – увек је повезано са напором, унутрашњом борбом и деловањем људске воље. Ово је увек процес и не дешава изненада. Човек је добровољно и слободно издао свог Творца и изабрао зло, по вођству кушача ђавола. И не само да га је изабрао, већ му се и придружио. У том тренутку изобличила се његова природа, а са њом и цео свет, целокупна творевина која је била у општењу са Богом кроз човека – створеног бића по образу и подобију Божијем. Прекинуто је сједињење, жива веза са Богом, Извором Живота и сваког добра. Особа која је свесно изабрала зло више није могла да промени овај избор и самостално обнови изгубљени однос са својим Творцем, да исправи своју природу искривљену грехом. Ова изобличења, која су за собом повлачила физичку и духовну рањивост, ову неспособност да се врате у пређашње стање природне комуникације са Богом, наследиле су све наредне генерације људи, које су почеле да умножавају зло у свету. Монах Макарије Велики о томе пише овако: „Као што је Адам, који је преступио заповест, примио у себе квасац злих страсти, тако су и рођени од њега, и цео род Адамов, наследством, постали заједничари овог квасца. Постепено, грешне страсти су се толико умножиле у људима да су се прошириле на прељубу, разврат, идолопоклонство, убиства и друга апсурдна дела, све док читаво човечанство није огрезло у пороцима. Само је Бог могао да спасе палог човека уроњеног у грех. Ово спасење је остварено кроз Исуса Христа, у коме се Божанство сјединило са човечанством. Син Божији се оваплотио на земљи и преузео људску природу. Он је испразнио Себе, узевши обличје слуге, поставши подобан људима, а по изгледу поставши као човек; Понизио се, поставши послушан чак до смрти на крсту (Филипљанима 2:7-8). Својим животом, страдањем, смрћу и васкрсењем Исус Христос је сваком човеку вратио могућност повезаности са Богом и потпуног јединства са Њим. И иако људи настављају да доживљавају физичке последице првобитног греха, непремостиви духовни јаз између човека и Бога, који је настао као резултат Адамовог пада, више не постоји. Побеђује се благодаћу Божијом, која човека уводи у Извор Живота – Бога. Дакле, апостол Павле наставља мисао коју је раније започео - као што смо сви сагрешили у Адаму, тако смо сви у Христу добили спасење и оправдање за живот вечни: „Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5,18-19) Свештеник Евгениј Мурзин приредила: Ј.Г. извор

Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије. У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама. И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно. За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје. Али не и за све. За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога. Добро знам о чему говорим. Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике. Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења. Зашто? Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке… И тако редом. Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело. И заиста, постоји простор за такве сумње. Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи. С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1, 3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд). Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други. Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању. И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења. Код оних који чине тако, у питању је нешто друго. У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе. На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина? Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта. Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани. Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21). Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23. Превод: Дражен Тупањанин [1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев). https://teologija.net/zasto-ljudi-vjeruju-u-pakao/

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Велики Пост је вријеме искушења. У то се увјеравамо свакодневно, а то нам потврђују бизарни текстови и огавни наслови у царству лажи - у које нас покушавају утамничити портали сумњивих намјера, друштвене мреже без икаквих ограничења, али и слобода која нам омогућава да кажемо све, па и највећу лаж! Прва страда истина и они који истину проносе, али и они који Истину живе. Зато је, готово у правилу, на удару Црква, од разних Грухоњића, Бурсаћа, Шуковића и остале евроатлантске дружине, којима, чини се, хонорар расте са сваким новим нападом на Цркву Христову. У тој синхронизованој, беспризорној и лажној канонади увреда, прво слово њихових неистина погађа патријарха српског, јер је он онај који је глава свима нама, који персонификује нашу Свету Цркву. Зато је ударац у патријарха директан ударац у цијелу Цркву, која је овај измучени народ чувала и сачувала кроз дугих осам стотина година. Циљ је очигледан. Срозати патријарха на њихов ниво, а Цркву обезвриједити, омаловажити и учинити неприсутном тамо гдје је одувијек била – у срцима њених вјерних чада. Да би у свему томе бар мало успјели, по друштвеним мрежама бљују отрцане кованице: „јеретик“, „папољубац“, „екумениста“... Све са циљем да посију сјеме неповјерења међу вјерујућима, да никне сумња према ономе у чију се вјеру, љубав, доброту и оданост Православној Цркви никада, ни на трен, није ни најмање посумњало. Знајући животни пут патријарха српског, од његове ране младости до патријарашког трона, Србе ће бити тешко преварити, а колико Срби воле свог патријарха и колико патријарх воли своје Србе, као и све друге људе и народе, јасно је и птицама на грани. То се, чак, не мора ни знати. То се види и то се осјећа. Како вријеме одмиче, постаје све јасније зашто је Црква некима „кост у грлу“. У времену када се разграђује породица, када се уништава образовни систем, када се намећу вриједности које ту нису, Црква стоји као „Стуб и Тврђава истине“, па је ваља, у том освајачком подухвату, ако не у потпуности разорити а оно бар учинити мање способном да брани и одбрани народ који она закриљује вијековима. Ипак, памћење Цркве дуготрајније је од постојања многих народа, држава и евроатлантских институција. Зато Црква ћути и кад је нападају, не ропће кад је прогоне, не тужи кад је остављена, јер њена је глава Сам Господ. Зато и наш патријарх не проговора кад га обасипају лажима, знајући да ће се свака лаж распрснути као пјена од сапунице, јер је немогуће преварити народ који је преживио све што се преживјети може. Са усана Његове Светости никада нећемо чути ни слово мржње, осуде, гњева, срџбе и било чега другог чиме би изневјерио Христа, већ само ријеч Јеванђеља, ријеч Господњу и ријеч спасоносну, којом гради мостове, спаја људе и народе, загријава охладњела срца и кријепи богочежњиве душе. У том и таквом патријарху, какав је наш, Срби у тешком времену виде сламку спаса, која ће их, на немирном мору овога живота, довести до Лађе Христове, у којој за све и свакога има мјеста, баш као и у патријарховом срцу. Наш патријарх је и најбољи показатељ колико Господ љуби нашу Цркву Српску и наш народ, јер оваквог патријарха заслужују само добри народи које је Господ привео к Себи кроз огањ, сузе и невоље. Зато, заједно са огромном већином нашег вјерујућег народа, молитвено загледани у Господа Христа и Светог Оца нашег Саву, с благодарношћу, љубављу и поштовањем, можемо, требамо и хоћемо ускликнути: Долгоденствуј, Свјатјејши Владико! https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=1622069991899623&id=100022899142769&mibextid=oFDknk&rdid=ynDmO1BrS1GuUS0X

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru