Претражи Живе Речи Утехе

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Дешава се да људи који доживљавају снажне ударце судбине, у тешким животним околностима, испусте фразу: „Бог ме не чује“. Али овде би више одговарало да се запитамо: да ли ми сами чујемо Бога? И ово питање никако није реторичко. Господ нам не намеће своје друштво, напротив, смирено чека да му се и сами обратимо. Он нас увек чује. Када тврдимо да нас Бог не види и не чује, то само значи да смо ми сами затворили своја духовна чула од Господа. Обично се такво духовно слепило и глувоћа повезују са светском суjетом или одређеним нивоом благостања. Као, човек је задовољан својим основним потребама, време му је заузето одржавањем овог нивоа благостања, па није до Бога. Али, на крају крајева, ограничење комфора или губитак комфора такође не води увек до Спаситеља, јер сада човек, уместо да се окрене Њему, наслађиваjу у својој патњи и жеђи да врати дане благостања. А дешава се и да човек од самог почетка живи у оскудици, али све његове мисли су повезане не са Господом, већ са богатством које не може да постигне, а често и са завишћу према онима који то богатство имају. Као што видимо, да би се затворио од Бога, не треба много: само да жуди не за Царством Небеским, већ за пролазним земаљским благословима. Управо о томе и говори Господ: „...Испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим“ (Мт 13, 14-15). Заиста је тако: срце, везано за грубе телесне жеље, и само постаје окорело и не даје прилику да чује глас Божији. И што је најважније, људи окорелог срца и не помишљају да се обрате Господу да их исцели. Зачарани круг. Људи окоре своја срца, тај духовни орган који је створен за богоопштење, и због повређивања овог органа не могу да чују Онога Који им једини може помоћи. Али позив Господњи је упућен управо страдалницима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити....“ (Мт 11, 28). Сада људи не беже само од патње (на краjу краjева, избегавање бола је нормално за свако живо биће), човечанство је заглибљено у страх од очекивања патње, од страха од губитка овоземаљских благослова. Али ако се удаљимо од овог страха, тада ће нам се открити оно најважније: коначно ћемо моћи да видимо и чујемо Онога који је једини у стању да нас заувек избави од свих патњи и душевних немира. Данас, у животима многих људи, дешавају се можда највећа искушења у животу. Искористимо их да не тугујемо за овоземаљским добрима, већ да добијемо права блага – јединство са нашим Господом и Творцем. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-ne-chujemo-poziv-gospodnji

Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej

Презвитер Михалис Гилис: Празник Богојављења је други највећи празник (после Васкрса) у хришћанском календару. Богојављење је још важније од Божића. У ствари, Богојављење је испуњење Божића. Христовим рођењем почиње Његово откровење као Богочовека. Међутим, ово откровење почиње полако, тихо (заправо је тихо почело девет месеци раније на Благовести). Приликом Христовог рођења, само неколико пастира зна шта се дешава – и анђео је то морао да им открије: „Идите у тај и тај град“, рекао је анђео пастирима, „и потражите повијену бебу која лежи у јаслама.” Док је Исус још био дете, нашла су их три мудраца са истока; али нико други није. А онда је Света породица напустила град и живела у Египту много година. Манифестација или долазак (буквално, „Богојављење“) Сина Божијег као Сина Човечијег није постало у потпуности откривено све до тридесет година касније на крштењу Христа од стране Његовог рођака Јована у реци Јордан. На свом крштењу, Христос се не само у потпуности поистовећује са нашим палим човечанством, већ чак преузима и наше покајање. Апостол Павле каже: Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради (2 Кор. 5:21). Иако Христос није имао греха за који би се покајао, Он је примио крштење покајања у име свих људских бића. Толико се Христос поистоветио са човечанством, целим човечанством, да је преузео последице греха – и сам је потпуно ослобођен греха – за добро свих мушкараца и жена. У Христу се све испуњава у име сваког човека: „свака се правда“ испунила, каже Јовану пре крштења (Мт. 3,15). На свом крштењу, Христос се не само поистовећује са нашим човечанством, већ открива и своје божанство. И више од тога, први пут у свему Светом писму, у читавој историји, Света Тројица се јасно открива: Глас Очев говори о љубљеном и угодном Сину док Дух силази у виду голуба. Никада раније мистерија Једног Бога у Три Лица није била тако јасно откривена. Овде, на Христовом крштењу, тајна која је почела да се открива при Његовом рођењу, отворено је откривена васељени и пред народом који је дошао да их Јован крсти: Син Божији је Син Човечији. На свом крштењу, Христос се не само потпуно поистовећује са нашим човечанством, већ почиње и преображај целог створеног света. Уместо да вода Јордана спере Његов грех – јер Он није имао греха – блиставост Христовог божанства и моћ Његовог безгрешног човечанства започели су преокрет древне клетве. Демонске силе које су се сакриле у води (које се у Старом завету односе на смрт) и које су манипулисале природним светом да тероришу изгубљено човечанство, ове демонске силе су сломљене када је Христос ушао у воду крштења. Више не би дубина, понор или шеол држали власт над човечанством: крштен у води, Христос би ходао по води, Христос би из воде извукао Петра који тоне: чак ни водене дубине више не би могле да контролишу човечанство, то је човечанство у Христу. На Христовом крштењу клетва предака почиње да се преокреће. А после свог крштења, пошто се као човек испунио Духом Светим, Христос почиње да показује пут до победе над искушењем, грехом, болешћу, верским лицемерјем, политичким угњетавањем, демонским угњетавањем и на крају чак и самом смрћу. Христос као човек – не престајући да буде Бог, али остављајући по страни своје прерогативе као Бог – Христос као човек побеђује све људске непријатеље. Христос као човек показује пут целом човечанству у Царство Божије, у Рај, у Васкрсење и у Живот Вечни. Због тога је Богојављење толико важно. Сећајући се, прослављајући крштење Христово, ми на најдубљи начин призивамо у сећање откривење Богочовека, умивање греха покајањем, обрнуто од древне клетве, и побеђивање греха и свих његове последице, чак и смрт. Свет је био просветљен на Христовом крштењу, и када га се молитвено сетимо, онда мало потпуније доживљавамо то просветљење. https://mitropolija.com/2023/01/18/zasto-bogojavljenje-ima-toliku-vaznost/

Како научити се „бити“ За човека који тешко болује показало се да је најтеже стање када више не може да ради као раније и када је, уместо уобичајених активности принуђен је да просто „буде“ сам са собом. Тада се појављује питање: „Како научити „бити“? И овде хоћу да наведем пример о коме говори митрополит Антоније. Пре много година, код њега у парохији је био један врло послован човек, а звао се Александар. Овај човек се често жалио владици како нема времена да се заустави и осмисли свој живот. Једног дана отишао је у болницу да обави редовне годишње прегледе и лекари су му открили рак јетре. Александар је дошао код владике и рекао: „Како је ово жалосно! Имам толико посла, а због болести не могу ништа да радим“. Владика му је одговорио: „Увек си се жалио да немаш времена да се зауставиш и размислиш о свом животу, а сада је Господ за тебе зауставио време“. Владика му је рекао да је наступило време да се «буде», а не да се «делâ», и обећао му је помоћ. Као ретко ко, владика је схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају нашу животну снагу. И почели су заједно да разматрају све што је Александру лежало на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од најновијег времена, постепено се окрећући уназад, све до најудаљенијих детињих успомена. Владика је говорио да је Александар проживео врло тежак и сложен живот и имао је о чему да размишља, са ким да се помири, коме да опрости. Пред смрт, када је Александар већ био толико слаб да више није могао ни чашу да држи у руци, рекао је: „Сада сам врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“. Важно је схватити да, када човек не може да буде делатан, него може само да „буде“, ипак он има свој задатак. И мени се чини да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања. Сетимо се речи Виктора Франкла да је човек одговоран за свој однос према неизбежном крају, односно према ономе што не може да промени. Постоји избор: бити жртва или изабрати пут унутрашње слободе. Када човек бира „да буде жртва“ (то се обично догађа несвесно), тада се код њега врло често појављују свакојаки симптоми – физички, душевни и духовни. Стање се погоршава, он мисли само о себи и његов живот се концентрише око болести. Тако доспева у „егзистенцијални вакуум“. Овде је реч о тој другој групи људи. Њима, како је говорио митрополит Антоније „ништа није како треба и за све су други криви“. Насупрот томе, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у свом страдању.

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису. Бити човек — јесте изазов Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Касније, описујући своје искуство, Виктор Франкл је писао да се у логору сусрео са две групе људи. Већина логораша тежила је само једном циљу — преживети и то по ма коју цену. Све њихове мисли су биле фокусиране само на то како се изборити за још једну мрвицу хлеба. Ређе, додуше, али сретали су се и другачији људи, — они који су, без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, односно у нечему узвишеном и предивном, у љубави према ближњем или према Богу. Франкл је сматрао да је човек одговоран и за свој однос према неминовности сопствене смрти. Ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да пронађемо смисао у ономе што нам се догађа, односно да извучемо поуку из ситуације у којој смо се нашли. Управо од односа човека према својој судбини (између осталог и према смрти), зависи да ли ће се човек наћу и стању егзистеницијалног вакума или у стању унутрашње слободе. Виктор Франкл је, налазећи се у конц—логору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није «како преживети?», већ «ради чега живети?». Не «шта могу узети од живота?», већ «шта могу дати животу?». Он цитира Ничеа: «Када постоји «зашто», човек ће издржати скоро свако «како». В. Франкл између осталог пише: «Човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: први начин представњају рад и стваралштво, други — тражење смисла у ономе што се човеку дешава и трећи — љубав према другом…Чак и у безнадежној ситуацији, пред којом је потпуно беспомоћан, он је под извесним условима у стању да увиди смисао. Битни су позиција и принципи с којима он среће личну судбину коју није у стању да избегне или промени. Само позиција и принципи му дају могућност да демонстрира оно за шта је способан само човек: да преобрази страдања у достигнућа достојна човека. Виктор Франкл сматра да у животу не постоје ситуације које би дословно биле лишене смисла: «Остварујући смисао, човек остварује себе. Oстварујући смисао, садржан у страдањима, он реализује оно најљудскије у себи. Ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе. Управо онда када смо беспомоћни и лишени наде, с обзиром да нисмо у стању да изменимо ситуацију, позвани смо и неопходно је да се сами мењамо». Франкл цитира човека који је преживео Аушвиц: «Страдање има смисла ако захваљујући њему ти сам постанеш другачији». Ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене Оксане, која је на моје питање: «Шта си научила захваљујући болести, да ли се нешто у твоме животу променило?» – одговорила следеће: «Моја вера у Бога је постала некако дубља, поново ми се вратила вера у добре људе. Радује ме што сам упознала много дивних људи. Повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност. Постала сам мало боља и трпељивија према себи и другим људима. Мој карактер је постао мекши. Сада спокојно прихватам болест, без злобе, са смирењем. Опростила сам неке старе увреде и у душу ми се уселила лакоћа! Уопште, почела сам више да ценим и волим живот. Поново сам се уверила у то да је потребно живети у хармонији са својом душом и на време се обраћати лекарима». Овде је реч о достизању целовитости, каже владика Антоније (Блум). Желиш ли да оздравиш, да би се опет вратио ономе што је претходно урушило твоје тело и душу или да би започео нови, целовит живот? Целовитост, по владици Антонију, означава живот у хармонији са Богом, а ово је важније од физичког здравља. Добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, али и ако није, то не умањује значај достизања целовитости. В. Франкл приповеда о једној жени коју је сусрео у конц-логору. Жена је знала да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: «Захвална сам судбини што се овако сурово понела према мени, – рекла је она – јер сам у свом животу пре заточеништва била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне». Прихватајући изазов страдања и зла човек, по сведочењу владике Антонија, «несумњиво узраста у савршено нову димензију, савршено нову величину када је способан да се сусретне лицем у лице са страдањем, мржњом, ратним ужасима, а да притом остане до краја човек и да узрасте у још већу меру, као што су саосећајност, разумевање, храброст, спремност на личну жртву». У вези са овим хтела бих да цитирам речи 29-годишње Јеврејке, житељке Амстердама, која се звала Ети Хилесум (1914-1943), а умрла је у гасној комори немачког конц-логора смрти за време Другог светског рата. Она је маштала да постане књижевница. У свом дневнику који је водила у конц-логору, Ети је записала: „Страдање је увек било с нама, зар је онда важно у каквој форми се оно појављује? Једино што је важно јесте: како га подносимо и да ли га и како чинимо делом нашег живота… Ја понекад сагињем главу пред тешким теретом који виси надамном. Но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено неизбежно осећам потребу да се молим. Могу тако сатима да седим, да сазерцавам и подносим све, чиме постајем све јача у прихватању онога што се догађа и да истовремено свим својим бићем верујем да је живот леп, да има смисла и да вреди живети“. Ова дивна млада жена је припадала оној трећој групи људи. Сачувана су сведочанства о томе да је идући у гасну комору храбрила оне који су били поред ње. Виктор Франкл је сматрао да човек не може да не тражи смисао свог живота, јер то је његова суштинска, неодвојива од њега тежња. И питање о смислу се најоштрије поставља у ситуацији када „горе не може бити“ (као код умирућих болесника), или када се од нас удаљи сујета и појаве се простор и време да се размисли о томе, звог чега живимо. По В.Франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто што није он сам, на нешто или некога, на смисао који би требало остварити или на другог човека, коме ми тежимо с љубављу. Он је сматрао да управо у служењу делу или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами своји, налазимо свој смисао. В.Франкл је био убеђен да савест обдарује човека способношћу да открије тај јединствени и уникатани смисао који се крије у било којој ситуацији. Управо тамо, где смо беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуцију, управо тамо смо призвани да се променимо сами. Човек није овде због тога да би посматрао и одражавао самог себе. Он је овде да би жртвујући своје интересе у корист других, кроз познање и љубав, давао себе другима“, – писао је В.Франкл у „Нечујном вапају за смислом“. У таквим екстремним, егзистенцијлним ситуацијама, као што су заточеништво у концентрационом логору или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се манифестује проблем личности. Франкл је приметио да без наде човек просто не може да постоји. Изненадним урушавањем „структуре плана живота“ што се дешава у екстремним ситуацијама, човек доживља празнину и бесмисао постојања. „Онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору. Он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овој душевној клонулости следује и телесна“. Врло малом броју људи у логору је пошло за руком да сачува своју људскост и такви су били пример за друге. В.Франкл, дакле, долази до закључка да је у екстремној ситуацији питање смисла живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не потпадајући под утицај спољашњих услова. Ако постоје задатак и смисао, онда је могуће веома много истрпети. https://poznajsebe.wordpress.com/2018/05/09/zasto-toliko-stradam/

Када се неко присети ранохришћанског обичаја причешћивања на свакој Литургији, понекад се може чути јадиковање, да су, наравно, сви ти хришћани били свети, али ми смо се уситнили и немамо такве смелости. У ствари, људи су увек исти. Вреди памтити да су први векови хришћанске историје били праћени готово сталним тешким прогонима. Свака Литургија могла би бити последња у земаљском животу њених учесника. Али сада многи наши једноверци заправо живе у истим условима. Претња изненадном смрћу због воjних деjстава виси над свима. Храмови се и даље одузимају. Сви ми у сваком тренутку можемо изгубити и богослужење и сопствене животе. Времена су заиста страшна, трагична, окрутна. Али да ли је ово разлог за очај? На крају крајева, хришћани ранијих епоха искусили су и време прогона и време рата. Али да ли их је то довело у очај? Све је потпуно супротно! Оваква времена чине да човек мање обраћа пажњу на пролазне вредности, више на вечне вредности. Управо сада, више него икада, можемо да схватимо и ценимо саму прилику да чинимо добра, стрпљиво подносимо искушења и учествујемо у богослужењима, посебно у Евхаристији. И оваква времена нас у вери спајају са нашим прецима. Данашње патње и туге нам помажу да разумемо њихову психологију, њихов морални избор, њихову молитву. Погледајте како сада одјекују речи молитве и псалама, у каквој нам се пуноћи откривају мученички животи, са каквом се изразитошћу откривају списи светих отаца. Целокупно вишетомно светоотачко искуство се више не посматра као нешто далеко археолошко и уско академско. То је живо искуство, и сада га можемо најпотпуније разумети. И пошто смо ово схватили и схватили, можемо га искористити. Нисмо сами, са нама је Бог живи, са нама су сви Анђели Господњи, са нама су сви светитељи свих епоха, јер су Творцу сви живи. И ово поимање треба да испуни наша срца радошћу и да нам да снагу у овом тешком времену. Само да не грешимо, не подлегнемо паници и страху, не дехуманизујемо се. Избор је наш! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-ceniti-evharistiju

Сам животни пут се назива „крст“. Наслеђе новомученика је преплављено значењима о ношењу крста. Христос је за нас био распет на крсту, да бисмо вером у Њега имали живот вечни. За спасоносно ношење свог крста потребно је поштовати Христову Жртву за нас. Дакле, кроз крст је Христос показао љубав Божију према нама, а ми кроз ношење нашег крста показујемо своју љубав према Богу. Бог нас на подвиг позива не речима, већ делима. Бог кроз страшно дело показује љубав према нама, да бисмо имали пример послушности Оцу. Крст Христов се испоставља као захтев од Бога да се помири са Њим. Иди к Њему. Али то није могуће са гресима. Они су зид између Бога и човека. Помирити се значи одрећи се греха. Одрећи се другог „ја“, удобности и жеља душе и тела, које су у основи зле у нама. Ово је крст. Крст је одрицање од страсти, којe су веома прираслe срцу. Све што се дешава у твом животу треба да поднесеш следeћи Христа: у тузи буди послушан Богу, као Исус Христос. Искупљење није обнављање раја на земљи; распеће Божије није донело земаљско благостање свету, већ је отворило пут ка Оцу. Људска душа је сада примљена на небо. Огњени мач више не омета пут до дрвета живота. Господ нас је искупио од греха, а пут којим пролази „одвојеност“ од смрти и покварености је пут следовања Христу. Човек и даље остаје у непријатељској грешној средини, а крст остаје светионик, показивач у ком правцу да се креће ка Оцу. За спасење душе постоји само један пут којим је прошао Син Божији и на који Он позива све који желе спасење. Ово је пут самоодрицања, ношења свог крста и распећа на њему, страдања до саме смрти: пут који спасава душу, али болан за тело, људско тело. У свету постоји само један лек који убија грех – одбијање послушности греху, непослушност духу злобе следећи Христа. И све то ради духовне сладости за васкрсење душе из смрти. Сада знамо да туга и патња нису смрт за душу. Тамо где има самољубља, роптања, самосажаљења и следовања оцу лажи, нема Бога. Оно што највише желимо су срећа и слобода, а оне се не могу добити без духовног труда. Ово је цела мистерија живота. Новомученици примећују да нема живота без туге и нема народа без крста. Живимо у поквареном свету и патња је његов саставни део. Једина разлика је да ли носиш крст са Христом да победиш или носиш крст сам до очајања и смрти. Важно је запамтити да је крст твој од Христа просветљен ако си му веран. Али шта су крстови који се шаљу или дају хришћанима? Да ли личе на Крст Христов? Не, Христовим заслугама ови крстови су измењени, олакшани, смањени, заиста, више их не треба носити на раменима и савијати под њиховом тежином, већ их лако носити на прсима. Ако добровољно не узмеш крст свој, ако се не трудиш да страдањем победиш грех, сам грех ће ти дати зао крст – сам грех ће за тебе постати крст. Равнодушне мучи њихова равнодушност, горде мучи уображеност, богати страдају од среброљубља, славољупци од понижења. Греси руше, лишавају нас здравља, уништавају таленте, испуњавају срце малодушношћу и очајањем. Све су то крстови, а без њих, као и без медицинских мера, незамисливо је душевно и духовно лечити болеснике. Без крста је немогуће духовно ојачати. Крст није дат за смрт, него за васкрсење. Ово је ваш крст, и само њиме, по промислу Божијем, могуће је постићи савршенство. Ношење крста лечи. Духовне болести могу се излечити само духовним средствима. Дакле, треба носити крст понижења да би се понизио, крст немоћи да би осетио милост и опроштење Божије и заволео Христа до жеље да идеш за Њим, крст самовоље – да би се добровољно предао доброј вољи Господњој, крст разочарења у световном животу – да би оживео за Господа, крст сопствене грешности и нечистоте – да би се истински покајао и одлучио да победиш грешност у себи сузном молитвом Христу и Богородици, крст заточеништва од злог духа – да би жудео за благодаћу Божијом и, искусивши непроменљивост сваке речи јеванђеља, да схватиш Христово учење, крст борбе, страдања, трпљења и искушења – да би постао свестан хришћанин, праведник способан за подвиге и користан ментор другима. Иначе, немогуће је схватити истину, стећи духовни вид, бити на путу Христовом, спознати истину Божију, веровати у будући живот, и, што је најважније, схватити безграничну, неупоредиву, животворну љубав Божију и надахнуће за познањем истине до одлучности да се обратите Христу: „Идем за Тобом, милостиви Господе, хоћу да се спасем!“. Јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-nam-tuge-poslate-odgovori-novomuchenika

Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog

Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge

Већина нас није ушла у цркву са чистом савешћу. Пут који нас је довео овде није тако светао. Обично нисмо ушли у цркву само због Христа или због онога што нуди његова Реч и однос са Њим. У цркву нисмо ушли кроз главни улаз, већ кроз задња врата, блатњавим путем, пуни рана, као уплашена деца изговарајући - не знам да ли те волим али бих свакако волео да ме излечиш. Много је нас, који смо „тело“ Цркве, дошло у њу због фобија или друштвеног кукавичлука, ниског самопоштовања, опсесије или маније, неког шокантног догађаја који нас је дубоко повредио и разбио, уништио слику коју смо имали о свету и људима. Други су ушли путем сујете, каријеристичког менталитета, да утоле своју неутољиву жеђ за влашћу, друштвеним самопотврђивањем и самоостварењем, због своје неспособности да се суоче са животом обичног смртника, да се освете друштву носећи огртач који им даје друштвену и политичку сигурност. Већину свештенства чине људи који су повређени или су у невољи, који траже вредност и самопотврђивање које су им ускраћени. Они не жуде за неговањем односа са Христом, Његовим сусретом, већ кроз цркву траже моћ и власт, самоостварење и живот лажног осећања задовољства и испуњења у борби против духова свог рањеног "ја". Дакле, јасно је да су безбројни и веома различити путеви наших улазака у цркву, изгубљени у мрачним подрумима наше психе. Сада ће, наравно, многи питати – али, зар црква није за слабе, рањене и напаћене људе чији су животи оптерећени са много проблема, бола и патње? Да наравно! Јасно је да црква није заједница верских и друштвених елита, група чистих и савршених, већ људи свесних свог стања и сазнања о свом неуспеху, свог личног сиромаштва и слабости. Оних који се огољују пред Богом и кажу - одустајем од сваке улоге, скидам сваку маску, престајем да играм главне улоге у позоришту своје психе, споредне улоге у конвенционалним друштвеним захтевима моћи и снаге. Знам, разумем, шта су узроци, које су ме потребе натерале да уђем у цркву. Много је маскарада које граде наш друштвени профил кроз верски маркетинг који продајемо људима. Препознајем то и признајем да радим на томе. Јасно ми је да, ако нисам члан правог Христовог тела, никада нећу стићи до Христа и нећу дозволити другима да га познају. o. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Потребно је да покажемо поверење у вољу Божију, да не будемо људи који траже сигурност кроз веру, већ да се уздају у Христа. Бог може говорити кроз дуготрајно ћутање, кроз људе, кроз искушења. Онај ко је одлучан да верује у вољу Божију, да воли Христа, да одговори на Његову сопствену љубав, тај зна и чека. Кроз однос са Богом и животом Цркве, хришћанин заправо може учинити и свој живот и живот других људи срећнијим, оптимистичнијим, више динамичним. Све то, не у контексту корисности, како свет захтева од Цркве у наше време, већ у контексту односа. Човеков однос према Христу и ближњима претходи а све остало следи. Обично своје захтеве стављамо на прво место, а затим покушавамо да изградимо односе. Али ово понашање искривљује значење вере. Не можемо сами тумачити вољу Божију. Одговор на искушења је поверење, молитва, ишчекивање, које само вера може да роди у нашим срцима. То је љубав која не захтева. Овај пут не може бити само психолошки. Он пролази кроз Цркву, али не кроз извесност, фанатизам и апсолутност, већ разумевањем људске муке, простих и свакодневних, који узимају свој крст и препуштају се милости Божијој. Данас живимо у духу отуђења, јер наша теологија, под утицајем западних извора, који у суштини говоре о Богу који даје магијска решења за све људске проблеме, не дозвољава нам да ризикујемо однос који нам омогућава истинску радост у Христу. Наше време захтева од Цркве да уђе у живот људи са перспективом Светости. Светост је оно што заиста мења свет и преображава га, а не готови рецепти, које нажалост чекамо и тражимо. Морамо да видимо ствари онакве какве јесу, а не онакве какве ми мислимо да јесу. Данас нам недостаје продубљивање истине, које свакако пролази кроз бол. Христос нам није дао пријатан живот. Показао нам је пут борбе, али и даље тражи од нас да Му верујемо. Поверење у Бога не одузима нашу личну одговорност да се боримо, да „копамо у пустињи да нађемо воду“ и када Христос схвати да не можемо, онда нам Он нуди оно што нам недостаје. о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Вероватно смо сви искусили овај феномен. Суштина ове поjаве је једноставна. Као што је то рекао један домородац у античко доба, расправљајући о томе шта је добро, а шта зло: „Када украдем много крава, то jе добро, а кад ми неко украде, то jе зло". Овај феномен се назива и двоjаки или „хотентотски“ морал. А сада је то такође врло уобичајено. Ако је према нама учињена нека неправда, ми ћемо је на сваки могући начин разоткривати, али ако ми сами или нама блиски људи учинимо исто, онда смо спремни да будемо блажи, па чак и да оправдамо ту неправду. Понекад у таквом оправдавању људи дођу до крајњег степена инфантилизма, подсећајући малу децу: „ако је њему могуће, онда могу и ја“, „а он је први почео“ итд. Али ипак, неправда не престаје да буде неправда због овога, а зло не престаје да буде зло. Када се човек, који нема Бога у себи, суочи са злом које је пожелео (а можда и учинио) свом ближњем, он често домишљато и забезекнуто узвикне, као лик из старог вица: „Па зашто мене?" Авај, у овим данима, када су људи широм света подељени, а мржња преплављена, користе се двоjаки стандарди као никада до сада. Међутим, заборављамо да се можда некада у заосталим примитивним друштвима то сматрало нормом, али за хришћане би све требало да буде другачије. Сетимо се шта нам Господ говори о двоjаком моралу. «…Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити» (Мт 7,2). Речено јасно и недвосмислено. Нема клаузула, нема рупа, нема услова. Какве захтеве постављате својим ближњима, исти ће захтеви бити постављени и вама самима. И овде нема опција „за своје“, „за хришћане“, „за праведнике“: закон је исти за све. На крају времена свим људима ће бити суђено. Али од нас самих зависи колико ће бити строга наша лична коначна пресуда – не само због наших дела, већ и због тога како оцењујемо друге људе и себе, како се односимо према туђим и сопственим поступцима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-su-dvojaki-standardi-opasni

Лаж. Вероватно најчешћи грех. И врло често је однос према овом греху неозбиљнији него према другим гресима, а понекад се лаж уопште и не примећује. Заиста, колико људи, чак и препричавајући неки случај својим речима, покушава да га улепша, учини упечатљивијим, занимљивијим за слушаоце. И често прича као резултат тога искривљује информацију, представља је у светлу које је потребно приповедачу. То је толико уобичајено у друштву да људи то и не примећују. Али са тако малим „улепшавањем“ и изобличењем почиње велика лаж. Човечанство се навикава да живи у лажи. А понекад многи чак сматрају својом дужношћу да намерно искриве неке информације да би постигли, како мисле, добре циљеве. То је иста „лаж за добро“, или, како се још богохулно назива, „света лаж“. „Па, зашто не?" приговориће ми. „Добар циљ је постигнут. И није битно на који начин. Никога нисмо убили нити опљачкали. Мало смо изврнули чињенице. То су ситнице“. Али у односу Бога и човека не може бити ситница. Jер лаж, чак и најмања, је директан грех против десете заповести „не свједочи лажно“. Наравно, у животу има свакаквих ситуација, а понекад заиста морате учинити мањи грех да бисте спречили већи. Али ово никада није изговор за грех. Штавише, у случају лажи све је много компликованије и опасније. Ако човек не само да оправда лаж, већ се навикне на њу, престане да је примећује, живи са њом као нормом, то је знак духовне болести. «Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи» (Jн 8,44). «Ко остаје у лажи, нема смелости, јер га мрзе и Бог и људи“, каже о овом стању свети Јефрем Сирин. И заиста, ако се у истини сјединимо са Господом, онда у лажи постајемо као ђаво, отац лажи. Ово је страшно стање за сваку искрену хришћанску душу. И никакви узвишени циљеви не могу оправдати намерну и смислену лаж. Уосталом, ако је циљ за који се борите заиста велики и свет, лажи му нису потребне. Ако је супротно, онда нешто није у реду са овим циљем. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-lazh-opasna

Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада починио кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана ће викнути: "Распни, распни Га!" Човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока,ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат, јер то је као да се говори о Богу, невидљивом и недокучивом људском уму . Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ, али сигурно је да милост није уметност сликања или поезије, није лепо певање и музика, како верују световни људи. Све је то само њен бледи одраз. Благодат није просвећени ум, чак ни ватрена љубав према другим људима или према отаџбини, на чему инсистирају савремени хуманисти и политичари. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат та светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавору (в. Мт. 17, 2). Међутим, то се не може видети у нормалним околностима. Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања примили смо залог ове Божанске светлости. Даље, пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, него и да га умножимо, да постанемо светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). У стицању светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Осим тога, већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах однесе ветар сујете. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. Уз помоћ благодати, човек делује, оно што изгледа невероватно чини могућим, слабо чини јаким, незналица постаје просвећена. Ћути, препусти се, несебично помози, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Како да благодат буде присутна тамо где човек не уме да попусти, да благоразумно ћути, да се понизи, да подржи слабе, да опрости душманима и преступницима?! Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум, не умишљеном, већ стварном мудрошћу, и упути нас у чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag

Желео бих да говорим о суптилним, негативним стварима, које су, нажалост, прилично распрострањене међу православним хришћанима, па чак и међу онима који већ дуже време посећују цркве. Врло често се покаже да човек не живи чистотом Православља приближавањем Богу, кроз покајање, Свете Тајне Цркве, стицањем благодати Духа Светога, већ егзистира у некој врсти фантазије коју је он измислио. И ова фантазија покушава да упије његово време, снагу његове душе, тај духовни мишић који треба развити за лични лет у Небо. Таква особа тапка у блату сопствених илузија, сумњи, измишљених лавирината, који се састоје од серијала које је он измислио попут хорор филмова, а овај хорор филм, када се гледа са дистанце, заиста је вредан само ироније. Понекад пожелим да се таквој особи насмејем широким и радосним осмехом, ставим пријатељски руку на рамена и кажем: Пријатељу, то су све глупости. Окрени лице своје ка Богу а не ђаволу. И све ће нестати. Једног дана ми је пришла жена у храму, желела је да разговара са мном. Врло озбиљно, почела је да ми прича страшне ствари: о томе како јој комшије понекад поливају некакву „мртву“ воду по зидовима, па сипају гробљанску земљу на праг, онда некакве игле забадају у прозорске прагове и у одећу. Уопште, ужасан демонски напад. Жена ме је замолила да одемо до њене куће, да освештам стан. Кад смо стигли, жена је почела да ме води по стану и показује нека места. Пажљиво сам гледао и нисам ништа приметио. Одједном сам схватио да је преда мном један духовни болесник који се није носио са својим страховима, са својим гресима, са својом усамљеношћу, и на крају – који се није носио ни са самим Богом. Лакше је свој бол, свој страх, своју мржњу пребацити на комшије, рођаке, колеге и парохијане исте цркве него их држати у себи. Лакше је пронаћи непријатеља споља него започети духовно путовање у свом срцу, где Бог живи и где се отварају двери Царства Небеског, по речи Самога Спаситеља Господа нашег Исуса Христа (Лк. 17). :21). Лакше је бацити материјалне, вербалне, менталне бомбе на ближњега него себе лечити уз Божију помоћ. Јасно је да постоји одређени проценат психички оболелих који пате од халуцинација, и да је сада због стреса њихов број повећан. Јасно је да нас заиста Сатана и његове слуге, демони и људи (врачеви, видовњаци итд.) нападају. Али то су све фатаморгане и духови. Они не могу ништа човеку који је са Христом Не вреди трошити огромно гориво своје духовне енергије на лутање за мочварним светлима. „Царство Божије је у вама.” Фокусирајте се на неговање сопствене душе, њених врлина. Не обраћајте много пажње на оно што се дешава у спољном свету. Али највише од свега обратите пажњу на оно што се дешава у вашем срцу. Пут ка Богу је увек унутар вас. Неопходно је циглама од заповести Божијих утрти пут ка Господу, ојачати се Тајнама Покајања и Евхаристије. Немојте се свађати са другим људима. Не тражите зло у свету. Напротив, тражите начин како да својим миром и љубављу искорените зло у души. Не улазите у лавиринте празних фантазија. Једино што нам је потребно је комуникација са Богом, који нас је већ пронашао. Сада нисмо прашина и пепео. Вреди се смирити, застати, ослушкивати. Господ нам се обраћа молитвом у храму, осмехом детета, листом, кишом и сунцем које нам излази сваки дан. Слушајмо Божји, а не ђавољи свет и живећемо боље. Живите са једином сврхом да се сједините са Њим. Ако имамо само овај циљ у животу, бићемо спасени и победићемо. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sujeverja-opasna

Можете једноставно прихватити стварност као неоспорну чињеницу и прилагодити своје жеље њој. Можете деловати без обзира на сметње и покушати да промените стварност. И можете се претварати да нема стварности, надахнути себе и друге илузијом да она не постоји и живети у овом измишљеном виртуелном простору. У прва два случаја хармонија се постиже лишењем. У првом - кроз понизност, у другом — кроз активност. Али резултат ће бити вредан тога. На први поглед, трећа опција је најудобнија. Али ово је тек на почетку. Jер, пре или касније, без обзира на то како се сакриjеш од стварности, она ће се и даље испољавати. А онда човека чека горко разочарење. Тако да у овом животу нећете моћи да побегнете од патње. Зато Црква учи своју децу да буду реални у односу на свет, на живот. Не стварајте илузије, не скривајте се од проблема. Ово је важно и у обичним људским активностима и у духовном животу. Као што Спаситељ каже у Јеванђељу по Матеју: «Царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га». Зато је за све нас толико важно да се не обмањујемо, већ да живимо у истини, понизно прихватимо стварност и уз Божију помоћ то променимо на боље. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-da-se-ne-zavaramo

Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!" Учени калабријски монах Варлаам јасно је указао да човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока, ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат. Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавор (в. Мт. 17, 2). Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да је виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања добили смо залог ове Божанске светлости. Пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, већ да га и умножавамо, постајући светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). Стицање светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више, не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах понесе ветар сујете. Вредност таквих добрих дела је веома сумњива и тешко је рећи шта је у њима више – добра или зла. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“– поучава свети апостол Јаков (Јак. 4, 6). Ћути, препусти се, несебично помажи, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум стварном мудрошћу, и упути нас на чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag

Већини нас, смрт старе особе чини се природном, међутим, питање - „Зашто Бог узима младе и добре људе?“- заокупља све који су прошли кроз искушење губитка најмилијих или бар понекад размишљају о смислу живота и смрти. Што се тиче бола, који је доживео свако ко је морао да сахрани своје вољене, теорија је овде немоћна. Само треба да трпите овај бол, научите да живите са њим, носите крст свој до краја, сећајући се да Христос страда са нама. Он је управо Бог, Који не остаје подаље од људских страдања, Који је увек близу и Ко зна из прве руке какав је осећај бити повређен. Кад нам је тешко, нема потребе за било каквим разочаравајућим утехама, потребно је само да неко буде у близини, али поред нас није само неко, већ сам Господ. Он, не само да нам помаже да носимо свој крст, него и ми кроз своја страдања постајемо подражаваоци страдања Христових. Колико год да је душа вреднија од ума, његова радозналост ипак не може остати незадовољена, јер то утиче на душу. Па зашто Бог узима најбоље? Одговор на ово питање не лежи у особинама, карактеру или врлинама особе, већ у самом испитивачу. За сваку нормалну мајку или оца, њихово дете ће бити најбоље. Ако се у браку људи воле, онда ће за мужа његова жена бити најбоља жена на свету, као и за жену - њен муж. Исто правило се може применити и на наше пријатеље, јер се дружимо са онима који су нам блиски по духу, животним принципима и циљевима. Дакле, у сваком таквом или сличном случају, покојник ће за нас бити најбољи, и ма колико то сувопарно звучало, своди се на нашу субјективну процену. У ствари, човек је далеко од тога да је увек најбољи у светлу хришћанског идеала живота. И овде има много нерешених недоумица. Најбољи у чему? У програмирању, у поправци аутомобила, у сложеним хируршким операцијама, у политичким биткама? Или можда најбољи у породичном животу, у помагању онима којима је потребна помоћ, у молитви и духовној одважности? И како то одредити, на основу којих критеријума? У стварности, сваки човек је грешник, свако је носилац порока, и сви су „заражени“ главном болешћу човечанства – смрћу, за коју лек можемо наћи само у Васкрслом Христу. Блажени Августин је писао да нема апсолутно невиних људи. Сви заједно и свако од нас понаособ непрестано доприносимо заједничкој „ризници“ зла у свету. Ми сами страдамо због себе и цео свет пати због нас. Наш универзум је један велики организам у коме је све међусобно повезано, где је целина незамислива без својих саставних делова, али и где део не може постојати без целине. Господ је обдарио овај свет законима функционисања и не преставши да брине о њему, дао му је извесну аутономију. Штавише, Бог је дао човеку слободу, чије је зло остварење довело до унакажености света. Зато, Богом створени закони, сада понекад раде против нас. Истражујући и откривајући законе, научили смо да лечимо, спасавамо и чинимо свој живот удобнијим. Међутим, створили смо оружје - и сада, чак и без војне акције, залутали метак у обрачуну на улици може погодити пролазника. Створили смо аутомобиле - и сада немаран или једноставно глуп и бестидан возач може да усмрти пешака који прелази улицу док је на семафору зелено светло. Шта рећи, чак смо створили и вештачке болести од којих данас људи умиру. Све ово није створио Бог, него руке људске, па, ко је онда крив за све ово? Да, волели бисмо да Бог својом свемоћном вољом заустави деловање зла. Али овде постоје само две опције: трансформација света и човека или уништење света и човека. Прво је могуће захваљујући Искупитељском подвигу Христовом, али подразумева остварење слободне воље и слободног избора личности. У овом случају увек постоји могућност постојања зла. Појмови светости и љубави подразумевају и бар потенцијалну могућност постојања мржње и злобе. Због спасења светих, Бог трпи зло. Али морамо запамтити да зло није изворно. У свој својој онтолошкој дубини не може се чак ни рећи да зло постоји – оно је стварно, али нема своју праву природу. Зло ће увек бити инфериорност добра. Бог жели добро, не жели зло, због чега је за Њега неприхватљиво насилно уништавање зла, јер би тада морао да уништи цео свет, до темеља засићен злом. Штавише, такво уништење би само по себи било зло. Господ брине, стара се о свету, али за сваког од нас коначна победа над смрћу тек предстоји. Угледни римски комичар Тит Макије Плаут има изреку: „Миљеници богова умиру млади“. Идеја није лоша, али ако загребемо мало дубље, видећемо да не одговара на питање: "Зашто Бог изненада узима добре људе?" – већи само погоршава проблем. У овом случају испада да је Бог кривац за смрт, а смрт је добра, јер „миљеник“ Божији одмах иде к Њему. Зашто онда туговати и плакати? Они који су изгубили своје вољене, знају да сажаљиви изговори ове врсте не доносе никакво олакшање. То може дати само живи Господ, Који је сам прошао кроз Голготу. Подсетимо се боље речи цара Соломона, који је писао да Бог није створио смрт и да се никако не радује ”таписерији” не само људи, већ и свих живих бића (Мудр. 1,13). Савршено разумем да бисмо желели да нађемо неке јасне одговоре на питање о узроцима смрти одређене особе. Можемо нешто да „предосетимо“, али то ће увек бити половична одлука. Филозоф Семјон Франк је писао да се зло, у било којој његовој манифестацији, не може у потпуности објаснити, јер би то за нас значило оправдање. Пример са Плаутовим цитатом је то јасно показао. Немогућност објашњења зла је оно што у нама изазива негодовање, одбацивање и жељу да се боримо против њега. Зло и смрт не би требало да постоје, али постоје, а разлози њиховог настанка су нам свима добро познати. На крају, на питање: „Зашто Бог узима најбоље младе људе?“ - одговорићу: "Не знам." Али једно знам сигурно: једини излаз из овог ћорсокака је да се све покрије ћутањем и страда кроз патњу. Само страдање, претрпљено заједно са Христом, губи свој искључиво негативан смисао и постаје пут повратка ка Богу, пут ка савршенству. Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/zashto-bog-iznenada-uzima-najbolje-i-mlade

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Једном сам имао прилику да се бавим „помоћницима“ у храму. У многим црквама испод свећњака се стављају лимови или линолеум, да восак, који случајно капне са свеће, не запрља под. По правилу, лакше га је уклонити са подлоге него са камене или дрвене површине. У исто време, готово је немогуће оштетити лим. У екстремним случајевима, променити га је много лакше него поново поставити подове у храму. У градској храму, где сам редовно одлазио, за сваки свећњак је била одговорна одређена жена, која је, између осталог, будно мотрила, да ове подлоге нико не гази, да се не размазује уље, или да се не запрљају. Сећам се да сам стекао снажан утисак о њиховој светости: ако их нагазим, онда чиним формални грех. Прилазио би свећњаку са лоше прикривеним узбуђењем и страхом да својим непажљивим гажењем не оскрнавим свети простор испод њега. Једног дана, моја мајка је посрнула. У сваком смислу те речи. Одлазећи од иконе, она не само да је закорачила на подлогу, већ, не приметивши ово, остала је на њој да стоји! Шта се десило после тога, било је неописиво. На улици сам тада морао дуго да смирујем моју уплакану мајку и да је убеђујем да овај инцидент не може да нас спречи да поново одемо у овај храм. У вези са овом једноставном причом, из неког разлога сачуваној у позадини мог памћења, желео бих да поделим неколико мисли. Свако, па и непримерено понашање човека у цркви је његово лично понашање. Ми га тако јасно опажамо, јер у храму, оно што најмање очекујемо, је непристојно понашање. Они одлазе тамо да добију какву-такву утеху, а не да вас провоцирају или изнервирају. А некога такво негативно искуство може да удаљи на дуже време, јер се поступци једне или више особа одрађавају на читаву заједницу. На пример, некада сам био убеђен да су само најбољи од најбољих укључени у рад у храму. Као резултат претеране идеализације, јавља се снажно разочарење до гађења. У ствари, апсолутно свако може да служи у Цркви најбоље што може. Потребна је само жеља. Не постоји никакав кастинг за најљубазније људе. Не постоје савршени људи. Дакле, из чињенице да сте упознали тетку Машу, која није била баш пристојна и културна, свакако не произилази да нема Бога у Цркви . Он је сигурно тамо. Не само ти, већ и тетка Маша заиста жели да Га види. Да, она има стварно лошу нарав и има великих проблема са учтивошћу. Али, ако се окренемо Јеванђељу, прочитаћемо да „здрави не требају лекара, него болесни“ (Матеј 2:17). Господ директно каже да је дошао „да позове не праведнике, него грешнике на покајање“ (Матеј 2:17). Све се једноставно уклапа. Ја сам својевремено имао послушност да посматрам светиљке. Пре празника, као и обично, очистили смо их тако да су се сијале од чистоће. Одједном видим жену која не пали своју свећу од других које стоје на свећњаку, већ посеже за лампом, која није тако близу и згодно окачена. Парализован од ужаса, гледао сам како парафин не само да капље у уље и тачно на тек постављен пловак, већ се директно слива. Имала је више свећа и са сваком је понављала исти поступак. Ваљда тако свеће постају плодније, не знам. Од овог призора, очи су ми се замаглиле, а јагодице наборале. Нисам смео ништа да кажем, јер сам схватио да нећу моћи бити неутралан. Не кајем се што сам прећутао, иако, нажалост, проблем овде није нестао. У том тренутку ми се у глави ушуљала нејасна идеја зашто ове црквене бабе могу бити тако зле. Да се нисам суздржао и упутио примедбу, увреда би могла бити универзалних размера. У таквим околностима, воле да кажу да су осећања живе особе важнија од неких предмета. Али онда, извините, то није фер. А шта је са онима чији је стални и мукотрпан рад стављен обезвређен? Њихова осећања, изгледа, нису важна? Ни на који начин не оправдавам грубост, али покушавам да покажем да свака ситуација има своју негативну страну. Такву особу пре треба сажаљевати него вређати. Некада је лакше запретити човеку говорећи му да је грех то чинити и да ће га Бог казнити, него му бити наклоњен. Ово је погрешно, али, нажалост, много ефикасније. Једном речју, све је, као и увек, двосмислено и изузетно тешко и сви, у некој мери, грешимо у таквим ситуацијама. Зато је битно да се чешће нађемо у туђим позицијима. Замислите да сте управо све усисали и опрали, а ваш гост у прљавим ципелама хода по тепиху не гледајући, без намере да изује ципеле. С друге стране, такође би било корисно контролисати начин и интензитет изражавања незадовољства. Ако унутра све буја од огорчености, онда би можда било боље да у потпуности ћутимо. ... Уопште, „носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2). https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-starice-koje-pomazhu-u-crkvi-tako-zli

Људи непрестано кукају из разлога и без разлога. На пример, зими им је прехладно, а лети је превруће. И, у реду, било би питање старих времена, када је цео живот човека заиста зависио од временских услова — суша или мраз могли су уништити усеви на пољу, што би могло довести до глади и смрти. Али у наше доста комфорно доба, када постоје клима уређаји и грејање, у најмању руку је непримерено жалити се на време људима који не зависе од тешког рада на пољу, за разлику од наших предака. И ово се односи не само на жалбе на временске прилике. Сада се чини да нема ниједног фактора на који се не бисмо жалили. Наравно, не говоримо о стварним проблемима са којима се људи могу суочити. Само размислите о томе од чега патимо, шта нас избацује из равнотеже. «Ах, ова се продавница затвара у једанаест увече, не ради целу ноћ — како је незгодно!», «Ове банане нису довољно зреле», «Овај воз касни већ три минуте. Ужасно!». Гледајући такву патњу људи са смартфонима, особа из још врло недавне прошлости једноставно би посумњала у њихову нормалност. И била би у праву. Човек се врло брзо навикне на добре ствари и почне то да доживљава као датост, као неку врсту свог неотуђивог права. И, ако се сећате свете историје, то никако није феномен нашег доба. Сетимо се Јевреја које је Мојсије извео из египатског ропства. У почетку, спашени од неподношљивог рада и угњетавања, људи су се жалили на прогон фараона, али када је Господ показао своју снагу и уништио прогонитеље, спашени су одмах почели да се жале на оскудну храну. А када им је Господ послао ману са неба и то се чинило недовољно... И све се то дешавало уз стална чуда, која је Господ испољавао. Шта се онда може рећи о нама? Потпуно иста ствар се догађа и нама. Тако мало ценимо све благослове које нам Господ даје у овом животу и непрестано роптамо. Ништа нам не одговара. Све нам недостаје. И, као последица тога, ово роптање се завршава још већим проблемима. Навикнемо се на добра, заборавимо да захвалимо Господу на њима, а када осетимо и најмању нелагоду, почињемо да роптамо и кукамо. И, ако мало размислите, онда проблеми због којих гунђамо и кукамо постоје само у нашоj машти. Jер, кад бисмо заиста ценили оно што имамо, никада не бисмо патили од таквих ситница. Па, само помислите, воз касни три минута. Али једном давно морали бисте да пешачите! Помислите само, смартфон се полако пуни. А некада давно нису сви имали фиксни телефон у стану (није било чак ни станова)... Дакле, ако научимо да ценимо и са захвалношћу прихватамо оно што нам је дато, тада ће нас Господ спасити истинских проблема за које ни не сумњамо, и даће нам добро и светлост чак и у најтежим и најмрачнијим временима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-otkriva-zashto-hrishtshaninu-ne-prilichi-da-kuka

Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава. Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу. Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу. Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!». «Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот. Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)

Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови. Како је тешко ово разумети и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени. Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..." Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија... π. Λίβυος https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal