Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'неке'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У току су Олимпијске игре, велики спектакл који никога не оставља равнодушним. Наша јавност прати и очекује. Очекује сјајне резултате и лицитира ко ће освојити медаљу сигурно, а ко можда. A сва она надања која буду изневерена (а осим злата се ретко шта признаје) сручиће се на главе спортиста и њихових тренера, вратиће се поражени, дочекаће их неколицина крвожедних новинара које ће они у стиду покушати да избегну шуњајући се по ходницима аеродрома. Али, прича о нашим спортистима је много комплекснија, често болна и тужна. Наши спортисти су пре свега добили заставу и аманет са највишег нивоа. Отпутовали су и провозали се бродићем по Сени. Представили су себе и своју земљу, а затим се разишли по теренима остављајући кладионице и сународнике да грицкају нокте и чекају резултате. Исти ти сународници нису приметили колико је наш олимпијски тим бројан када се узме у обзир величина земље из које потичу. Или сународници сматрају како је то наше природно право да будемо фантастични. Они превиђају чињеницу да су сви ти млади људи морали испунити олимпијску норму, достићи високе стандарде пре него што им је име откуцано на списку за Париз. Превиђају године труда и одрицања, такмичења, борбе да се до такве мете стигне. Од почетка су имали само своје породице и тренере ентузијасте, можда и добронамерне саветнике. Плаћали су школице спорта, родитељи су их развозили по такмичењима, запостављали су школу, дружење, младост. Ризиковали су големо. Одлазили су у свет, продавали свој таленат, па тек онда били признати и код нас. А онда су, већ афирмисани, пристали да представљају своју земљу. Ми сматрамо да је то нормално, да је то њихова дужност и обавеза. Оне који не пристану, јавно испљујемо. Али, поштено би било да признамо како они немају никакву обавезу према нама, јер им ово друштво (већини њих) готово нимало није помогло да постану олимпијски спортисти. Све то су стекли сами, превазилазећи силне невоље, жртвујући све што се могло. А онда, после првих освојених медаља у новинама су осванули наслови где се пребрајају новчани износи које ће спортисти инкасирати. Оно што не видимо или не желимо да видимо јесте да, суштински, наши млади спортисти, носиоци медаља, нису награђени тим парама. Њима је држава само вратила дуг, вратила им је све оно што су они сами уложили док се на постоље нису попели. Можда им је и дужна остала. Ту рачуницу нико није направио. Истовремено, испод сенке Олимпијских игара, десио се још један успех Објављен је, али не тако громогласно како се то за спортисте чини. Наши млади хемичари су освојили неколико медаља на хемијској олимпијади. Пре њих, мноштво највиших одличја је стигло за математичаре, информатичаре, физичаре. Неке наше школе су појединачно имале запажене резултате на ПИСА тестовима. Направимо мали квиз сами са собом. Покушајмо да се сетимо имена тих младих људи. Они ће за коју годину бити значајна научна имена на светском нивоу. Зашто не знамо? Зашто то није медијски експонирано? Зашто већина нашег света зна ко су чланови Фудбалског савеза који нас је избрукао, а не зна имена наставника оних школа чији су ђаци успешни на тестирању светског ранга? Знамо чак и имена вођа навијача, сумњивих, а за закон недодирљивих, али нам у мрак тону сви чланови академске заједнице. Сваки натпросечно успешан ђак пролази исти пут као и млади спортиста Све почива на личном залагању, породици и безименим наставницима. Ради се годинама са вером у таленат. Али наука не ради под светлима стадионских рефлектора. Не постоји научно новинарство и читаве екипе акредитованих извештача, занимање за припреме, стратегије, исхрану, прогнозе. Нема кладионица. Нема пара. За младог научника постоји само тишина књиге и радног стола. Сатисфакција им је успех на такмичењу, могућност усавршавања и знање. И они одлазе одавде. Али се не враћају. Јер немају домовину. Били су само вест за један дан. И то у моменту планетарног успеха. До тада нас нису интересовали, а неће ни надаље. Они неће добити никакве паре од државе. Јер тој држави не треба наука. Зато боље пролазе спортисти. Они бар на тренутак имају моралну сатисфакцију, љубав и овације. Њима се друштво закити јер се осећа као део света. Научну омладину лопатама бацамо у исти тај свет са којим се у спорту јуначки надмећемо. Бацимо их и заборавимо све док неко од њих не постане Тесла или Пупин, па им начинимо музеј. Затим се и око тог музеја посвађамо, па га оставимо да труне и пропада. Наука нам не треба. Њу извозимо или се правимо да не постоји. Она неће да ћути, соли памет свима, превише се истиче, прави се да све зна, просто је неподношљива и, на крају, неупотребљива. Не доноси ни профит, ни популарност, а жуља. Зато ће спортски олимпијци добити новчане награде и националне пензије, овације испред Скупштине и општу љубав, а научни олимпијци пет минута на телевизији са водитељем који не зна шта да их пита, па прича са њима као са децом на новогодишњем вашару. Добиће и визу за одлазак. Да не штрче и не сметају. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/u-toku-su-olimpijske-igre-a-dok-neke-olimpijce-pratimo-za-njih-navijamo-docekujemo-druge-brzo-zaboravljamo/
  2. Како је понекад тешко видети комшијин скуп ауто, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, последњи ајфон колеге! У глави ми се рађају питања: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно, ово је за мене воља Божија!“ Да ли је тако? Да ли заиста мало зависи од човека да ли ће бити богат или не? Да ли је сиромаштво благословено? Како не постати жртва маркетинга? О томе смо разговарали са протојерејем Николајем Марковским, настојатељем Покровске цркве у с. Заитсево. Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним У последње време се ушло у обичај да се за све што се дешава са људским родом криви Створитељ. Ратови, епидемије, време, недостатак стабилности - све је то Он. Замерају Му и то што су неки људи богати, а други у невољи. Међутим, Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним – Он га је створио по свом лику и подобију. Он свима даје одређени таленат, нема осредњих људи. Говорећи о богатству и сиромаштву, сетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човек или сиромах? А ако се сећамо Христа, како можемо проценити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богата особа је она која је успела да се оствари у животу, постала успешна и тражена у свом послу. Када је човек успешан и потребан – у породици, друштву, међу пријатељима – осећа срећу и хармонију. Он је у складу са собом и свиме што га окружује. Оно што се данас подразумева под речима „богат човек“ – односно поседовање значајног материјалног богатства – не подразумева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу рећи да су сви срећни. Преживети у потрошачко доба Свако од нас има неке жеље везане за материјално богатство – да купи стан, ауто, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донети срећу, али ово је илузија. Трудимо се да поседујемо ствар, купујемо је, неко време се радујемо, а после неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донела срећу? - Не. Она је само задовољила неке потребе, уз њену помоћ смо остварили некакав материјални сан, ништа више. Живимо у потрошачком добу, када је човек буквално приморан да стално и бескрајно стиче. Огромне количине новца се улажу у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространства Интернета, човек је инспирисан: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда сте неуспешни. Понекад дође до апсурда, а људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и осетили илузорну срећу. Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да купујемо нове кућне апарате, ствари, справе изнова и изнова. Да ли је лоше бити богат ? Најтужније је што људи губе појам правих вредности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и тежња за материјалним вредностима постану смисао живота, то је депресивно. Ни на који начин не кажем да је имати било какво материјално богатство лоше или грешно. Не! Ако је Господ обдарио човека расуђивањем, и он је успео да заради нешто новца, има добар приход - то је сјајно. Још једна ствар је важна: како се односимо према ономе што смо зарадили? Новац може бити средство за чињење добра. А ако човек зарађује новац зарад новца, онда је то грех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човек не мисли да је потенцијални наследник Царства Божијег, губи тамо своје место, губи душу. Да ли је сиромаштво благослов? Увек сам био против екстрема: бескрајне трке за добрима која често нису ни потребна, и разметљивог сиромаштва, када човек презире благостање, верујући да је изнад брига о материјалним стварима. Има људи који ходају у дроњцима, не воде рачуна о себи и верују да је то Богу угодно. Наравно да није. Недавно сам прочитао речи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам веровао да је човек створен за патњу. Сада сам старија особа и схватам да је човек створен за радост. Ако ти је Господ дао тело и душу, онда ти је дао и таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако човек препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Он обезбеђује породицу, помаже родбину, чини свет бољим местом – да ли је то грех? Наравно да не. Неки људи верују да је свет заробљен у злу и греху - али овај свет нам је дат од Бога. Да ли нам је Бог дао опаки свет или га ми чинимо таквим? Морамо гледати, не на изопаченост света, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо да живимо, угађајући вољенима и Небу. Лекције Ајнштајна и Перелмана Како је дивно видети особу остварену у свом омиљеном послу! Међутим, често се виде и обрнуте ситуације: човек устане у седам ујутру, оде на невољни посао, уради то некако, па се врати кући. Овако протиче његов живот. Разговарао сам са таквим људима и често кажу да су некада желели да ураде нешто сасвим друго, али није ишло. Питам: зашто? Одговор: Па, такав је живот. Тако је сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан – Бог или он сам? Нећу се уморити од понављања: развијајте таленте, а успех и признање ће доћи. Нема потребе да трошите живот на невољен посао, немате потребе да изаберете невољену особу за своју жену - Бог то не жели. И онда неки живе како морају, па се жале да „Бог им није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човек није искористио, закопао је своје таленте у земљу. Испуњење није увек једнако богатству. Сетимо се Ајнштајна: бриљантна личност за коју сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био изнутра богат, остварен? Сигурно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове теореме. Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је доделила ову награду. Можете ли замислити? Ова особа није срећна због количине новца на располагању, већ због онога што ради. Управо ти људи се могу сматрати заиста богатим и успешним. Ако сами себи изаберемо уски бедни пут - ово је искључиво наш избор. Постоји мит да се богатство стиче само неким непоштеним средствима. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успели да се остваре. Међу богатим људима има много оних који су напорно радили да би постигли свој ниво просперитета. Колико често људи проналазе изговоре за сопствену лењост! Не желе да раде, не траже прилике да побољшају своје животе, измишљају много разлога зашто нису успешни. Богатство није порок, оно је средство да се свет учини бољим. Али лењост је заиста грех са којим се треба борити. https://gorlovka-eparhia.com.ua/pochemu-bog-sozdal-odnih-bogatymi-a-drugih-bednymi/
  3. Навршило се две године од упокојења митрополита Амфилохија (Радовића) (1938-2020), епископа који је својом појавом обележио историју Српске Православне Цркве на размеђу 20. и 21. века. О митрополитовом лику и делу ће се – уз лик његовог светог савременика, Патријарха Павла – у будућим годинама и деценијама тек писати, а српска црквена историографија ће имати приличан број тема за истраживање. Као допринос историјској грађи на том пољу, дужан сам да оставим неколико важних података, будући да сам пуну једну деценију имао прилику да будем директно упућен на овог епископа у домену мисијских делатности. С тим у вези, на самом почетку бих истакао да постоји на десетине људи који су далеко боље од мене познавали митрополита Амфилохија и неупоредиво више времена проводили са њим, и да њихово сведочанство, сасвим природно, има много већу тежину. Са друге стране, специфичност сведочења које износим у овом тексту је у томе што је уско везано за мисију Цркве и односи се на тај аспекат лика и дела митрополита Амфилохија, уз спорадичне и симпатичне анегдоте које сам сматрао да треба сачувати од заборава. Поред потребе да оставим лично сведочанство, наредни пасуси су једнако и израз поштовања према једном човеку светог живота кога сам имао част да познајем, као и чин захвалности према епископу који ме је рукоположио у чин ђакона и увео у мисијске дужности које и дан-данас обављам. Описани догађаји се заснивају на конкретним историјским чињеницама, но укључују и дубоко личну ноту – верујем да то није мана овог текста, већ напротив, да такав стил казивања додатно потврђује аутентичност свега изнетог. Са митрополитом Амфилохијем Радовићем сам у посредни контакт дошао за време академских студија богословских наука. Сасвим непосредно, наш сусрет се десио средином августа месеца 2004. године на Цетињу, током Четвртог сабора српске православне омладине, на коме сам био један од изглагача и учесника. Митрополит је, иначе, веома полагао на мисионарски рад – добар пример је управо часопис Светогора, у коме излази овај текст, будући да је тај верско-поучни часопис деведесетих година прошлог века имао огромну мисионарску улогу на овим просторима и био у то време вероватно најважније мисионарско штиво на српском језику. Сећам се да смо тог августовског дана били окупљени на гумну испред цетињског манастира и разговарали са митрополитом на разне теме. Оно чега се посебно добро сећам је полемика која се повела на тему литургијског живота и редовног причешћивања, што је тада било веома актуелно питање. Митрополит Амфилохије је пажљиво саслушао сва наша мишљења, а онда је скренуо пажњу на подвижничку димензију која је неодвојива од литургијског живота, наводећи да треба тежити што редовнијем приступу Светој Чаши, али да то мора имати одговарајућу молитвену и сваку другу припрему. Тај митрополитов спој литургијског и подвижничког је, чини ми се, био знамен читавог његовог живота. Био је онај тип епископа који је у својој суштини остао монах, стекавши монашко срце већ у младости и подвизавајући се редовно и у старости, свакодневно служећи Свету Литургију и поред огромног броја обавеза које је имао у својој епархији и при Светом Архијерејском Синоду. Ако је било српског епископа нашег времана који је у подвижничко-литургијском смислу био сличан Патријарху Павлу, онда је то несумњиво био митрополит Амфилохије. Мисионарски приступ митрополита Амфилохија је био ослоњен на равнотежу између личног подвига и богослужења са једне стране, а мисионарења и друштвеног ангажовања са друге. Он је могао зналачки говорити о молитви јер је знао да се моли и молио се; могао је са ауторитетом проповедати о посту и уздржању јер је био подвижник; могао је аутентично говорити о чистоти душе и тела јер их је очувао још од ране младости. Ту врсту сведочења Митрополиту нису могли оспорити чак ни људи који се начелно нису слагали са њим. С тим у вези, када сам пре више година разговарао са једним истакнутим православним интелектуалцем и водио разоговор на тему лика и дела Митрополита Амфилохија, он ми је, у једном тренутку, пошто је изнео своју критику неких митрополитових потеза, рекао: „Ја заиста не могу да се сложим са митрополитом Амфилохијем око неких тема, али једно је сигурно – то је човек који живи подвижнички. Видео сам више пута његове руке – то су руке човека који редовно ради метаније.“ Заиста, колико год да је био критикован – кадкад са правом, но чешће неоправдано – нико од критичара му није могао оспорити дубоку веру и доследан живот по вери. Управо зато је могао и бити добар мисионар и направити такав мисионарски успех у Црној Гори, у којој је из пепела подигао огроман број светиња и, заједно са својим свештенством и монаштвом, привести толико душа Јеванђељу Христовом. Митрополит Амфилохије је био епископ који је живео потпуно у знаку крста, успевајући да споји вертикалу истанчане исихастичке богословске мисли и молитве са хоризонталом сталног учешћа у друштвеним токовим и изазовима. Ко се икада нашао у сличној ситуацији, добро зна да је поменуте реалности веома, веома тешко спојити; понекад – и претешко. Но њему је то некако ишло за руком. И, притом, нико га никад није чуо да се жалио због крста који му је додељен. Управо у једном таквом контексту, који је укључивао директно друштвено деловање наше Цркве, ближе сам упознао Митрополита. Било је то три године после нашег сусрета и разговора на гумну испред Цетињског манастира, у периоду када су у Србији вођене финалне жестоке дебате о биометријским системима идентификације и њиховом погубном утицају на приватност грађана. Српска Православна Црква је, подсетимо, била прва која је покренула то питање у јавности, у тренутку када није постојала ни институција Повереника за заштиту података о личности нити невладин сектор који би се стручно бавио електронском приватношћу грађана. Историјски гледано, први епископ који је стао у одбрану српског народа од друштва под електронским надзором био је блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) (1939-2012), а са њим и свештенство, монаштво и верни народ епархије жичке. Епископу Хризостому припада огромна заслуга у овом погледу јер је као епископ био доминантна личност у тадашњем покрету народног отпора, који се успротивио увођењу друштва под надзором. А први епископ који је дао подршку храброј иницијативи епископа Хризостома био је – није тешко погодити – митрополит Амфилохије. Уследиле су убрзо подршке других епископа, међу којима треба издвојити епископа банатског Никанора (Богуновића), који је дао свој допринос кроз организацију важног стручног симпосиона у Вршцу, и епископа бачког Иринеја (Буловића), на чији предлог је, на самом крају ове борбе, одштампана студија о биометријским системима идентификације, настала на основу захтева Светог Архијерејског Синода. У том веома динамичном друштвеном амбијенту, када је отворен озбиљан јавни дискурс и на крају уследила победа у борби за одбрану једног аспекта права на приватност, уследило је и моје лично упознавање са Митрополитом Амфилохијем. Све је почело од сусрета који смо имали на промоцији студије Биометријски системи идентификације: критичка студија, на којој је митрополит говорио заједно са више универзитетских професора из Србије и региона. Већ тај први сусрет је обележила симпатична анегдота коју ћу стално памтити. Наиме, за цео догађај је владало велико интересовање, пошто је било доста занимљивих учесника из академског и стручног свега, а ствар је била још увек веома актуелна. У патријаршијској сали је тог дана било више телевизијских и новинских екипа. Митрополит Амфилохије је имао централно место на скупу и убрзо по отварању је узео реч, говорећи о студији и теми на коју се она односила. У једном тренутку, међутим, Митрополит пређе на једну моју ранију полемику са Чедомиром Јовановићем, лево-либералним српским политичарем који је својевремено тврдио да у Европу не можемо ићи са кандилом уместо са рачунаром. Одложи тако митрополит причу о биометрији на страну и настави причу о том политичару, те све оде у неком новом, потпуно непредвиђеном смеру. Тада први пут у јавности Митрополит наведе (сада већ чувену) анегдоту о крштењу Чеде Јовановића и његовој минђуши. А новинари, ко новинари – чим чуше Митрополитову анегдоту и видеше његов осмех, почеше да севају блицевима фотоапаратâ и да укључују објективе камера… Сутрадан су готово сва штампана гласила пренела овај део митрополитове изјаве (многа на насловним и ударним странама) и то са маштовитим насловима који су били склопљени тако да се цео тираж новина прода. Што се тиче моје студије о биометријским системима, која је била главни повод скупа, медији о њој углавном пренеше тек реченицу-две… На тако симпатичан начин започех са митрополитом даље дружење, а његова духовност и духовитост осташе знамен сваког нашег потоњег сусрета. Крајем те 2007. године, на предлог епископа жичког Хризостома, постављен сам за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, који је тада, после пет деценија постојања, постао званично мисионарско гласило за младе. Иако ме је митрополит Амфилохије у то време само површно познавао, на седници Светог Архијерејског Синода је предлог мог именовања чврсто подржао. Недуго потом, имао сам част да његовом светом десницом будем узведен и у чин ђакона, у капели Српске Патријаршије у Београду, јануара месеца 2008 (у то време митрополит Амфилохије је, као најстарији члан Светог Архијерејског Синода, замењивао патријарха Павла на његовим дужностима). Од тог тренутка почиње период у коме сам на пољу мисије Цркве био директно упућен на Митрополита. Митрополит Амфилохије је редовно пратио Православни мисионар. Био сам одушевљен чињеницом да из броја у број примећује многе детаље, што му је изгледа била пракса за готово сву црквену периодику. Имао је нескривену жељу да Православни мисионар по свом квалитету и утицају буде по угледу на време када га је водио владика браничевски Хризостом (Војиновић) (1911-1989), човек чијим ликом и делом српска црквена историографија тек треба темељније да се позабави. Пред Редакцијом часописа је био озбиљан задатак јер је после редефинисања концепта и новог изгледа требало пронаћи и ауторе за текстове. Но једну веома важну подршку – митрополитову – већ на самом почетку смо сасвим недвосмислено добили. Било је ту разних епизода – и занимљивих, и помало смешних, али и крајње проблематичних – као и увек када се нешто изнова покреће и када човек нема довољно искуства. Умео је митрополит Амфилохије и да се наљути на нас и да нас добро искритикује када би се поткрала нека озбиљнија грешка у раду. Са друге стране, имао је задивљујућу особину да брзо опрости и заборави сваки пропуст – већ сутрадан би се ишло даље без икаквог оптерећења. Тај његов квалитет – да није био злопамтљив човек шта год да је у питању – је нешто што треба посебно истаћи. Они који су га познавали обично наводе његову молитвеност, богословски дар, храброст, срчаност… и све је то несумњиво имао изобилно. Но рекло би се да његова особина незлопамтљивости и умеће опроштаја нису довољно истакнути у сведочењу савременика. Притом, имао је још један посебан квалитет – умео је сасвим спокојно да прихвати критички интонирану реч, ко год да му је упути. То могу и лично да посведочим на основу многих разговора које смо водили на тему мисије у време док сам био ђакон, поготово када о тим темама нисмо имали исто мишљење. С времена на време, митрополит Амфилохије би питао за неки конкретан текст или се осврнуо на неки број Православног мисионара, редовно са себи својственом духовитошћу. Сећам се, примера ради, како је једном приликом духовито прокоментарисао: „Ђаконе, ти објави број [Православног мисионара] о православном монаштву, а ниједног монаха ниси имао за аутора текста!“. Ја га као одговор на то упитах шта мисли о насловној страни тог броја, која је била речитија од било ког текста (на њој је био блажене успомене архимандрит Јоил (Булатовић) (1940-2022) са гуслама у рукама). Митрополиту се одједном разгали лице и рече задовољно: „А, гуслара си ставио на насловну!“. Све те његове духовите досетке када је реч о часопису су нам веома значиле – пред собом смо имали епископа који је жудео за унапређењем мисије наше Цркве, и притом нас је редовно охрабривао када бисмо наилазили на тешкоће у раду. Некада нас је бодрио саветом, некада подршком, а некада духовитом опаском. Тако, када сам му 2016. године, на састанку уредника штампаних и електронских гласила Информативне службе СПЦ, рекао сасвим отворено да сам после девет година вођења Православног мисионара схватио да српско свештенство највећим делом није заинтересовано за мисију Цркве (повод је била фрапантна чињеница да су неки централни београдски храмови поручивали само два-три примерка Православног мисионара, а да су неке приградске цркве по централној Србији поручивале вишеструко више), он ми је моментално, са осмехом и пред свима, одговорио: „Човјече, зар ти је девет година требало то да схватиш?!“. Те његове духовите опаске су подизале човека у тренуцима малодушности и давале нову снагу да се иде напред. Да кажемо сада нешто и о новим мисијским пројектима које је митрополит покренуо, а у којима сам лично узео учешће од самог почетка њиховог осмишљавања и о којима могу да говорим сасвим референтно, као непосредни сведок. Средином 2008. године митрополиту је предложено да Архиепископија београдско-карловачка покрене организациону целину која би проучавала савремене технологије за потребе мисије Цркве, будући да је интернет већ тада постао главни комуникациони медијум. Притом, та организациона целина би била спремна не само за остваривање мисионарских шанси, већ и на систематичан одговор на технолошке изазове који су имали шире друштвене импликације. Црква је у периоду борбе за одбрану електронске приватности и слободе грађана Србије већ стекла озбиљну репутацију на пољу технолошких тема које утичу на човеков живот и било је право време да оформимо једно стручно тело које би озбиљно радило на том пољу, што би у посредном смислу отворило сасвим нови дијалог са српским интелектуалцима из техничке сфере. Када му је достављен детаљан елаборат за пројекат, митрополит га је прегледао, у назив додао једну корекцију и одмах доставио надлежним епархијским службама да га спроведу у дело! Тада сам се јасно осведочио да Митрополит Амфилохије није био човек бирократског духа – уколико би приметио мисионарски потенцијал неке идеје, одмах би гледао да је и реализује, без одуговлачења и сложених процедура којима црквена администрација понекад уме да буде склона. Благодарећи његовој доброј вољи, од 2008. године Архиепископија београдско-карловачка (а преко ње Српска Православна Црква) је добила Центар за проучавање и употребу савремених технологија, прво стручно тело те врсте у целом православном свету. Колико је поменути Центар био авангардан у своје време, сведочи и чињеница да су његови чланови били редовни учесници на десетинама домаћих и међународних стручних скупова на тему утицаја дигиталних технологија на живот савременог човека, а да је стручна експертиза Центра поводом новелирања Закона о заштити приватности читана чак и у српском парламенту као референтан документ. У међувремену, поменути Центар је због своје важности већ 2011. године постао синодално тело, у чијој традицији је до данас остало да га води свештеник који поред богословског има и информатичко образовање. Други велики мисионарски искорак који је урађен уз директно залагање митрополита Амфилохија било је покретање синодалног Мисионарског одељења Српске Православне Цркве 2014. године. Слично претходном пројекту, и у овом случају је било довољно да се Митрополиту образложи потреба за таквом структуром (по угледу на сличне мисионарске структуре које деценијама пре нас има Московска патријаршија и Атинска архиепископија) и да му се достави на папиру детаљан стручни елаборат. Била је то одлична прилика да се искусни мисионари наше Цркве организационо обједине и да по први пут у својој историји приђемо стратешки теми спољашње мисије. Већ на првој следећој седници Светог Архијерејског Синода митрополит Амфилохије је, на основу стручног елабората који му је достављен, предложио оснивање Мисионарског одељења СПЦ и тако је донета синодална одлука о оснивању тог стратешки важног мисионарског тела. Нажалост, и поред ентузијазма чланова (међу којима је било прекаљених мисионара, попут архимандрита Гаврила Лепавинског, о. Душана Колунџића, о. Саве Јањића, о. Ивана Цветковића, Станоја Станковића…), побољшане координације између најбољих мисионарских пројеката (попут Поука, интернет портала Сведок верни и Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског) и почетних успеха на пољу спољашње мисије (о чему говори први историјски превод изабраних мисли владике Николаја на јапански језик, урађен у организацији Одељења, који је потом у виду штампане брошуре публиковала Јапанска Православна Црква), Мисионарско одељење СПЦ је после годину дана успешног рада из сасвим непознатих разлога прешло у својеврсни статус хибернације. Митрополит ту, нажалост, није могао пуно помоћи јер у то време више није био надлежан за поље мисије. Такав развој догађаја био је крајње обесхрабрујући за све нас који смо били чланови тог тела, но и у овом случају сам једну ствар научио од митрополита – каква год да је ситуација, човек не сме да се повлачи ако ствари не иду како треба, већ треба да се смирава и да чека пуноћу времена за остварење циља. Прекоран поглед и оштар одговор који сам једном приликом, у присуству старешине грочанске цркве, добио од митрополита на молбу да се повучем ми је и данас жив у сећању: „То си сада дошао са таквим предлогом и никад више. Немој да ми штетујеш! Поставио сам те за мисију и нема повлачења! Заборави на ту идеју слободно“. Никад више му такав предлог нисам поменуо. Митрополит Амфилогије је здушно подржао још један важан синодални мисионарски пројекат. Реч је о Програму духовног вођења тренера борилачких вештина, који је покренут 2016. године. Идеја тог пројекта је била у томе да се искористи знање свештеникâ који су борилачки мајстори (а поготово искуство о. Воје Билбије), да би се из метода тренинга борилачких вештина у Србији временом искорениле медитативне технике Далеког истока и да би се, истовремено, тренери и вежбачи научили исихастичком начину молитве и борби против страсти, уз афирмацију српске борилачке традиције коју баштинимо од још од времена Светог деспота Стефана Лазаревића. Богу хвала, тај пројекат је (барем на територији Архиепископије београдско-карловачке) заживео и дао лепе резултате, кроз плодну сарадњу са неколико познатих борилачких клубова, међу којима је и једна интернационална аикидо академија. Поводом тог успешног пројекта сећам се још једне симпатичне епизоде са Митрополитом. Срели смо се неким поводом у Патријаршији убрзо после покретања тог Програма, а он је пришао и рекао: „Имаш ти занимљивих идеја. Неке ти прођу, неке ти не прођу [на Синоду]… Али ти само пиши и достављај предлоге, па шта буде“. Три једноставне реченице, али су дале крила. Баш као и оно његово – „Реци соколе!“ – које ми данас недостаје више него икад кад размишљам о мисији наше помесне Цркве… * У закључку, дозволио бих себи да устврдим да је велика штета што митрополит Амфилохије Радовић, по узору на владику Николаја (Велимировића), није био нека врста сталног епископа одређеног за мисију. Узевши у обзир његову нескривену жељу да на мисионарском пољу многе ствари покрене, као и његову велику практичност и ефикасност када је доношење одлука у питању, верујем да бисмо на пољу спољашње мисије брзо стали раме уз раме са Русима, Грцима и Антиохијцима, а да би се на плану унутрашње мисије догодио неки нови богомољачки покрет. Но Промисао Божији је одредио другачије: да Митрополит Амфилохије своју мисионарску харизму у пракси покаже на територији своје епархије, а да на синодалном нивоу буде покретач више мисионарских пројеката, од којих су неки постали успешне мисионарске структуре, а неки чекају пуноћу времена за своју адекватну реализацију. У свему, па и у домену мисије Цркве, митрополит Амфилохије Радовић је доследно следио логику Видовдана и косовских јунака. Ту логику – да се крсташ-барјак на духовном попришту ни по коју цену не испушта из руке – трудио се да пренесе и свима нама који смо га познавали и на њега били упућени у мисионарском домену. Нека би нам Господ Бог дао расуђивања, бодрости, снаге и храбрости да у свом мисионарском делању будемо достојни поменутог завештања које нам је Митрополит предао. извор
  4. Запратите канал и подржите рад, хвала ❤❤❤
  5. U manastiru Žiča u nedelju počinje centralna proslava 800 godina autokefalnosti SPC Otkazan poziv sestrinskim crkvama, neke vladike izostavljene? Posle višemesečnog obeležavanja osam vekova autokefalnosti SPC u svim njenim eparhijama, koje je započelo krajem 2018. naučnim skupom na Bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta, 6. oktobra sabornom liturgijom u manastiru Žiča otvoriće se višednevna centralna proslava ovoj jubileja. Piše: J. Tasić 04. oktobra 2019. 18.00 Izmenjeno: 18.01 Foto: FoNet/ SPC Iako je na zvaničnom sajtu SPC otvorena posebna internet stranica posvećena obeležavanju osam vekova od kako je prvi srpski arhiepiskop i svetitelj Sveti Sava izdejstvovao crkvenu samostalnost u Nikeji 1219, o detaljima predstojeće proslave malo se zna. U vrhu SPC spekuliše se da o mnogim stvarima do juče nisu bili bolje obavešteni ni episkopi, čije su eparhije uključene u program centralne proslave. Iako je u ovakvim prilikama uobičajeno molitveno prisustvo i najviših crkvenih zvaničnika ostalih pomesnih pravoslavnih crkava, oni se u izjavama mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija (Perića), predsednika IO za centralnu proslavu, ne pominju, kao ni u objavljenom programu. Crkveni mediji najavljuju, pre svega, samo dolazak najviših državnih zvaničnika, predstavnika gradskih vlasti, kulturnih i obrazovnih institucija, diplomskog kora i drugih religija na akademiju u Centra Sava. Danasovi izvori u vrhu SPC nezvanično tvrde da su ranije upućeni pozivi sestrinskim pravoslavnim crkvama povučeni navodno zbog spora Carigradske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve oko ukrajinskog crkvenog problema. SPC inače pretenduje da bude posrednik u ovom međupravoslavnom sporu. Član Sinoda i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović) početkom septembra boravio je u Rusiji, gde je primio počasni doktorat Sankt-peterburške akademije, a prema vestima sa eparhijskih sajtova, nekoliko srpskih vladika uoči centralne proslave u SPC bilo u je kontaktu sa carigradskim crkvenim zvaničnicima. U vrhu SPC takođe se spekuliše da ni sve srpske vladike nisu dobile pozivnice za centralno slavlje, koje su navodno sa zakašnjenjem i poslate. Pozivnicu, kako Danas nezvanično saznaje, nije dobio vladika Atanasije (Jevtić), episkop bivši zahumsko-hercegovački. Poznat je kao bogoslov i izvan granica SPC, vladika Atanasije važi za velikog kritičara nekadašnjeg režima Slobodana Miloševića kao i sadašnjeg Aleksandra Vučića, ali i pojedine sabraće arhijereja, posebno posle nedavne sinodske odluke o smeni njegovog duhovnog sina episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora Bogoslovskog fakulteta. Vladika Atanasije nije bio pozvan ni na poslednje majsko zasedanje Sabora, iako je trebalo da na njemu učestvuje po više saborskih tema u čijem rešavanju učestvuje. Poslednje saborsko zasedanje SPC obeležila je želja predsednika Republike da uđe u Sabor, koja se završila njegovim spornim prijemom u jednom od patrijaršijskih salona na kome se sukobio sa vladikama koje ne podržavaju njegovu kosovsku politiku. Vučić se nezvanično pominje kao jedan od govornika 8. oktobra na centralnoj svečanoj akademiji u Centru „Sava“, što u Patrijaršiji nije moguće i zvanično potvrditi. Danas se obratio Informativnoj službi SPC i vladici Irineju bačkom tražeći odgovore na pitanja o sastavu IO za proslavu, koji je posle majskog Sabora zamenio ranije imenovan saborski odbor za proslavu jubileja, otkazanim pozivima zvaničnicima drugih pomesnih crkava, visini državne pomoći u proslavi jubileja, kao i potvrdu spekulacija o tome da vladika Atanasije nije pozvan u Žiču. Odgovor do juče naš list nije dobio, kao ni zvaničan stav Srpske crkve o ideji carigradskog patrijarha Bartolomeja da 800 godina njene autokefalnosti proslavi u Nikeji, gde bi trebalo da se okupe poglavar i svi srpski arhijereji SPC. Mitropolit Porfiriji poslednja dva dana nije odgovarao na telefonske pozive, a javnosti se obratio preko RTS gde je, između ostalog, podsetio da je „dobijanje samostalnosti SPC najznačajniji događaj u istoriji srpske Crkve i srpskog naroda“. Prema zvaničnim najavama Izvršnog odbora SPC za obeležavanje 800 godina crkvene samostalnosti, centralne svečanosti trebalo bi da okupe sve srpske arhijereje iz otadžbine i rasejanja. Oni bi posle proslave u Žiči, Studenici i Kraljevu, u ponedeljak trebalo da posete Kosovo i Metohiju – manastire Pećka Patrijaršija i Visoki Dečani, da bi dan kasnije prisustvovali svečanoj duhovno-kulturnoj akademiji u beogradskom centru Sava. Kao završnica centralne proslave za 9. oktobar najavljeno je otvaranje izložbe u Muzeju SPC pod nazivom „Osam vekova umetnosti po okriljem SPC“, na kojoj bi trebalo da bude izloženo 300 crkvenih rukopisnih knjiga, dokumenata, ikona i drugih crkvenih vrednosti koje do sada nisu bile u javnosti. Prema zvaničnom saopštenju, glavni nosilac i organizator centralne proslave je SPC uz pomoć drugih značajnih institucija.
  6. "Имајући на уму ограничен формат, изложба ”Неке речи о Холокаусту у Србији” није замишљена као свеобухватан и комплетан преглед овог комплексног историјског периода, али свакако може да доприносе учењу и ширењу знања о Холокаусту. Као допунски материјал уз Јад Вашемову изложбу о Холокаусту у Европи, изложба о Холокаусту у Србији указује са једне стране на заједничке елементе, моделе и процесе који су карактерисали Холокауст у целој Европи па тако и код нас, док са друге стране представља историјска искуства карактеристична за страдања Јевреја код нас, указујући на тај начин на специфичности Холокауста у окупираној Србији у ширем контексту европског Холокауста." http://terraforming.org/sr/izlozba-o-holokaustu/
  7. Помаже Бог Ево овде имате неке књиге за прву годину, важи за пастирски смер, али и они који су катихетски исто имају неке обавезне књиге из предмета Увод у Стари Завет, Увод у Нови Завет, Извори Хришћанског Богослужења. Линк: https://ufile.io/hogci
  8. У емисији на Пинку "Изведи ме" где 3 момка бирају између 30 девојака ону са којом ће изаћи на пиће итд... дошао је један момак који је као таленат показао да може на основу изгледа да погоди хороскопски знак и то је урадио без грешке. Како? У чему је тајна? Мени није јасно... да ли је то изучавање типологије људи и самим тим погађа кад је ко рођен или је то нешто "натприродно"? Погледајте на видео запису
×
×
  • Креирај ново...