Претражи Живе Речи Утехе

Први начин на који Црква учи децу да поштују родитеље је да буду захвална за све што су родитељи за њих жртвовали и што су им дали. Али да ли смо сигурни да за децу жртвујемо и дајемо све што им треба? Улога родитеља није ограничена на предавање генетског материјала и дељење плате, крова, хране и мало пажње; то су основне ствари. Свето писмо каже: «Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника» (1 Тим 5:8). Другим речима, физички се старати о детету није ништа племенито; то није чак ни потребни минимум. Још једном, оно што је преко тога потребно је да будемо родитељи у Господу. Црква такође каже да би деца требало да нас поштују тако што ће пратити наше вођство. Али да ли их ми водимо? Ако их водимо, да ли их водимо правим путем – Божијим? У цркви, поштујемо старије макар зато што су дуже ту и што имају више искуства као хришћани. Чак и као одрасли, имамо потребу да увек будемо окружени онима који су духовно напреднији од нас, ако ни због чега другог, макар због њиховог искуства. Чак и свештеници и монаси имају духовне родитеље који их воде путем Господњим, помажући им да остану на правом путу. Ако је одраслим хришћанским мирјанима и свештеницима потребно овакво руковођење у вери, колико је тек онда оно потребно дечијим душама на које је тако лако утицати и обликовати их! Упркос томе, неки родитељи и даље не виде потребу за правилима. Понекад мислимо да ће резултат попустљивости према деци бити да се деци више свиђамо, али на крају попустљивост доноси супротан ефекат. Деца која расту без дисциплине тешко схватају одговорност за своје понашање. То је зато што они науче да имају дозволу да раде шта желе без последица. Такво родитељство не само да одбацује поштовање које Бог хоће да према нама имају наша деца, већ такође одбацује и било коју шансу да буду послушна у школи, у каријери, у друштву и, пре свега, Богу. Ако се не побринемо да их научимо како да буду послушни код куће, неће имати много прилике да то науче негде другде, осим можда светих искустава које добри Господ ставља на њихов пут из своје превелике милости и јер жели да им да другу прилику – али чак и тада не постоји гаранција да ће они послушати. Опуштено родитељство као резултат даје децу која имају опуштене моралне компасе. Ако нам је филозофија “нека га”, тако ће и бити. Како мислимо да нас поштују као родитеље, ако се ми не понашамо као родитељи? С друге стране, уколико поставимо границе деци док су још мала, неће бити потребе да их присиљавамо да се боље понашају кад буду већа. У причама Соломоновим 22:6 пише: « Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари». Немогуће је силом проузроковати светост, али ако од почетка на правилан начин одгајамо децу она ће волети Бога и желети да буду света. Неће бити никакве потребе за присиљавањем. Као што сви ми можемо да потпаднемо под власт лоших навика, тако исто и добре навике имају свој начин да се прилепе на наш карактер. Ако одредимо границе деци, уколико су те границе разумне и корисне њиховим душама, те границе и добре навике ће временом постати део њихове личности. Када одгајамо децу да нам буду послушна у Господу, аутоматски ће са тим доћи и природно хришћанско поштовање. Догађа се, такође, да неки родитељи успостављају детаљне системе правила у нади да ће их деца испуњавати, али се притом они сами не труде да та правила испоштују. Ово штети скоро исто колико и потпуно непостојање правила. Без обзира на то колико смо ми добри родитељи, наша деца ће правити грешке. Понекад ће то радити јер су незрели и имају лошу процену. Понекад, врло добро ће знати да је то што раде погрешно, али ће намерно пркосити. Без обзира на разлог због кога је дошло до грешке, наш је посао да им помогнемо да то поправе. Ово ћемо урадити учећи их трима стварима: да признају да су погрешили, да се извине и да исправе све лоше што су некоме том приликом учинили (када порасту, ово израста у врлине попут скромности, покајања и осећаја личне кривице). У супротном, учимо децу да кршење правила не оставља последице. Која је корист од дисциплинских правила ако немамо озбиљну намеру да их применимо? Боље да нисмо ни одредили правила у том случају. Многи од нас желе да изигравају “необавештене”. Радије бисмо окренули главу од одређених проблема, него се борили да их решимо. Ако се правимо да не видимо где нам деца греше тада не осећамо потребу да се нервирамо око тога како да исправимо њихово понашање, да ли и како да их казнимо и како да их спречимо и обесхрабримо од понављања исте грешке. Такође не осећамо да треба да се запитамо оно страшно питање: Да ли сам ја нешто урадио (или пропустио да нешто урадим) као родитељ и тако допринео настанку овог проблема? Проблем код затварања очију пред проблемом је тај што наша деца никада неће погледати у лице стварности – а то је да су одговорна за своје грешке. Суочавање са одговорношћу је савим другачије од суочавања са последицама. Наша деца ће или избећи или неће избећи последице свог понашања, или ће бити или неће бити ухваћени – али морају разумети да избегавање казне на овоме свету не значи да ће избећи духовну одговорност за своје понашање. Бог каже да смо увек одговорни за своје понашање, чак и за оно које нико не примети током овог живота: «Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати» (Мт 10:26). Када окренемо лице од дечијег несташлука, чинимо им духовну медвеђу услугу: Учимо их да мисле да нико не посматра. Бог увек посматра. Укратко, морамо да урадимо више од простог подучавања о добрим и лошим поступцима; када их видимо да раде лоше, морамо да прискочимо. Није довољно претити последицама па их никада не показати. Са љубављу, морамо показати деци да наша правила, каква год она била, нису шала. Ако никада не виде како заводимо дисциплину, неће повезати чињеницу да Бог заводи дисциплину. Са друге стране, неки од нас имају веома строга правила којих се држе, али та правила нису Божија. Можемо прочитати све књиге о родитељству, али ко је те књиге писао? – људи који знају боље од Бога? Ако своју родитељску стратегију заснивамо на било чему осим на Божијим вредностима, нити живимо хришћански нити одгајамо хришћанску децу. Ако тражимо да нас воли свет, онда је то у реду; али ако тражимо да нас воли Бог, онда треба и ми Њега да волимо и да признамо да Он зна више него ми – и више него било ко чију смо књигу прочитали или предавање испратили. «Ако сте истинско дете Божије, добићете благодат васпитања небескога Оца још у овом животу. Дакле, васпитне методе које користе хришћански родитељи би требало да буду попут Божијих. Родитељи морају да користе васпитну дисциплину и упутства. Такво васпитање и Бог користи. У књизи Поновљеног Закона 11:1 …, позвани смо, “И извршуј једнако шта је заповедио да извршујеш.” Проучи, разуми и употреби.» Врста дисциплине коју Бог очекује да спроводимо није дисциплина у смислу војске, борилачких вештина или затворских чувара. То су секуларни облици дисциплине. Можемо децу управљати на било који од ових начина па да опет испадну од њих људи без морала у хришћанском значењу те речи. Правила дисциплине која Бог очекује да користимо су Његова: «Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима» (Јев 12:6). Као хришћански родитељи, морамо да радимо све што је у нашој могућности да научимо децу како да живе по Божијој вољи. Када погреше, морамо да схватимо да нису непослушни само нама; непослушни су и Богу, Чија Очинска воља треба да руководи сваким правилом које им ми поставимо као земаљски родитељи. Када прекораче, треба да их исправимо. Треба да им објаснимо зашто њихова непослушност није у реду, да их подстакнемо на покајање и да им помогнемо да направе кораке ка духовном преображају које ће им омогућити да се одупру понављању исте грешке. У дисциплини, међутим, такође треба да се сетимо праштања. Ово је битан део безусловне, родитељске, хришћанске љубави; баш као што нама Бог опрашта и ми треба да праштамо. Морамо такође бити поштени у начину на који их исправљамо. Спровођење дисциплине не значи да треба да подивљамо на децу. То такође не подразумева ни понижавање, вређање или физичко повређивање. Морамо да будемо јако пажљиви да не постанемо горди када их кажњавамо или исправљамо; напослетку ипак је дете изразило непослушност Богу, а не нама. Ми смо само Његов инструмент којим их Он држи на Свом путу. Једно је дисциплиновати децу када погреше, али то нас не ослобађа од веће одговорности а то је да имамо љубави према њима. Управо је та љубав разлог због којег и спроводимо дисциплину. Аутор: Емилија Бачић-Тулевски извор