Претражи Живе Речи Утехе

Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују. Овако за Спутњик, поводом сведочења о сексуалном насиљу и хапшења редитеља и глумачког педагога Мирослава Алексића, говори психолошкиња Александра Јанковић. Секта и култ личности – како их препознати На питање зашто родитељи уписују децу у такве школе, Јанковићева одговара да се, прво, ради о „хало ефекту“ - људи су склони да прихвате школу или неки образовни програм који је „на гласу“. Школе које се претварају у „секте“, у којима влада „култ личности“ не важе само за уметнички свет, тога има и у области спорта, додаје наша саговорница, док на питање како је могуће да неко оствари такву доминацију да родитеље потпуно искључи из процеса образовања, одговара да су деца у данашње време „фетишизирана и да често преузимају ауторитет, и у породици, и у школи“. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне вршњачке групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују. „Учесници таквих програма почињу да развијају идеју да су јако специјални зато што имају тако специјалног водича, гуруа или како год га назвали“, наводи Јанковићева. Постоје границе када треба укључити и родитеље Велики број педагога воли да са децом ради самостално, без мешања родитеља, али у свему мора да постоји граница и родитељи би требало да буду укључени у процес образовања детета. У сектама нема уметности, уметност се ствара поверењем и поштовањем Некадашњи управник Народног позоришта и глумац Љубивоје Тадић, говорећи о односу између ученика и учитеља у уметничком свету, присећа се односа са својим професором Предрагом Бајчетићем, човеком који је извео многе генерације на факултету драмских уметности, али и односа према младим глумцима док се налазио на челу националног театра. Ни један однос, поготово у осетљивим областима као што је уметност не сме да има ни „н“ од насиља било које врсте – менталне, физичке или сексуалне - оно што сам научио на факултету је поштовање и однос сарадње и поверења, додаје он. У секти, према Тадићевом мишљењу, не може бити уметничког стварања. Kулт личности и однос као у секти - знак упозорења за родитеље RS.SPUTNIKNEWS.COM Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у...

Прва од десет заповести које је Бог дао човеку а која уређује однос човека према човеку, јесте она о поштовању родитеља. Имајући на уму ову заповест али и све оно што се у нашем времену догађа, не бисмо могли рећи да се она доследно испуњава. Много је показатеља у свакодневном животу да је тако: љутња деце на родитеље, приговарање, окривљавање родитеља за своје неуспехе, остављање родитеља на милост и немилост старости и стихијама живота... Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи. Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима. Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима. Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек. Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог. У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост. Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол. А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет. Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања. Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили. Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза. Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе. Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот. Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао? Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако. Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога. Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"? Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот. Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења. Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао. Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом. Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете. Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих. Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи. ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ Извор: Православие.ру View full Странице

АЛАРМ ЗА РОДИТЕЉЕ И СВЕШТЕНСТВО: Министарство просвете наложило школама да спроведу програме сексуалног развраћивања деце! Поштовани родитељи и свештенство Православне Цркве, Уважени професор Слободан Антонић је написао текст поводом скандалозног такозваног „Образовног пакета“ који је Министарство просвете наложило СВИМ школама и вртићима у Србији да се мора применити унутар постојећег наставног програма. Сам садржај тзв. „Образовних пакета у вези са сексуалним насиљем“ се наводно бави насиљем (и то пре свега сексуалним насиљем), међутим – када се погледа детаљно опис активности наставних јединица унутар тих приручника, долази се до недвосмисленог закључка да су образовни пакети усмерени на прерану сексуализацију деце (што представља кривично дело према садашњем Кривином законику Републике Србије), а да се за основце и средњошколце уводе садржаји идеологије разврата. У наредним данима ћемо прикупљати детаљне информације о овом скандалозном пројекту ( како се испоставља, дуго година припреманом) и обавештавати родитеље шта конкретно могу да учине да се снажно успротиве овом атаку једне НВО преко њихових кооперативаца унутар државне институције на психо-физичко здравље наше деце! Православни Родитељ.орг Постизборна ЛГБТ инклузија – проф. Слободан Антонић Намеравао сам да у овонедељној колумни пишем о постизборним протестима, али сам схватио да је тренутно важнија тема – постизборна ЛГБТ инклузија. Наиме, управо ових дана у српским обдаништима, основним и средњим школама, на мала врата уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе. Реч је о допису из Министарства просвете којим су директори образовних установа обавештени да је неопходно да се, колико одмах, у садржаје предмета као што су Српски (матерњи) језик, Свет око нас, Природа и друштво, Физичко васпитање, Грађанско васпитање, Биологија, Cоциологија, Устав и права грађана и Психологија, уведу наставне јединице о „сексуалном насиљу“. При Министарству просвете постоји „Група за заштиту од насиља и дискриминације“ чија се званична страница на сајту Министарства може видети ОВДЕ. Та група на сајту Министарства објавила је „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ (ОВДЕ). У Упутству се вртићи и школе обавештавају да су при Министарству израђени „образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ који тиме „постају део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“. „Садржаји Образовних пакета“, пише даље у Упутству, „израђени су тако да `нижу знања` о теми сексуалног насиља над децом из разреда у разред, минимум 75 часова“, а „што се тиче предшколског узраста, Образовни пакети се реализују кроз 15 сусрета“. „Без обзира на узраст, садржај Образовних пакета је координисано израђен, тако да одговара сваком детету и ученику/ци од 3 до 18 година“. У мејлу који је у име Групе за заштиту од насиља и дискриминације потписала саветница у Министарству просвете Гордана Меденица, а који је упућен свим начелницима школских управа у Србији, упоредо са указивањем на поменуто Упутство, речено је да је Група „образовне пакете“ развила „у сарадњи са Инцест траума центром“. На интернет страници овога центра могу се наћи „Пакет за основну и средњу школу“ (ОВДЕ) и „Пакет за вртиће“ (ОВДЕ). У Пакету за вртиће, у делу намењеном узрасту деце од 3 до 5 година, на страни 12, детету се каже да нас „додирују многе различите особе. Ко то све може да буде?“. Следе слике чланова породице, пре свега маме и тате, али и бабе и деде, сестре и брата. Онда се на страни 30 налази цртеж голе девојчице и голог дечака, са јасним полним карактеристикама, и од детета се тражи да обележи где воли, а где не воли када га „додирују“. На следећој страни пише: „Делови тела који су покривени доњим рубљем или купаћим костимом се називају: приватни делови. Они припадају само теби и имаш право да кажеш НЕ, да те додирују по њима. Учимо на глас сви: Моје тело припада мени, није твоје од главе до пете, тражим да ме поштујете!“. Нисам психолог, али као неко ко већ трећи пут учествује у одрастању детета знам што и сваки други (нормалан) родитељ – дете од три, четири или пет година биће, у најмању руку, збуњено оваквом „наставом“. Наиме, састављачи пакета реч „додиривати“ користили су првенствено у сексуалном смислу. Дете које није било жртва сексуалног насиља сигурно неће разумети такво значење речи „додиривати“. Јамачно ће бити збуњено када буде требало да обоји делове тела по којима „воли“ или „не воли“ да га „додирују“. Поготово ће бити збуњено када буде требало ону важну мудрост – „моје тело припада мени“ некоме да саопшти. И то коме – родитељу док му пере гузу или косу? Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу „моје тело припада мени“ прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи „додиривати“, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: „Моје тело припада мени“. Једини начин да се та конфузија избегне јесте да се детету објасни тачно сексуално значење речи „додиривати“. Да ли је могуће то објаснити трогодишњем детету? Није ли то онда сексуализација деце – њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то – насиље над децом у име борбе против насиља? Такође се питам с којим правом се од васпитачица тражи да дете у вртићу, узраста 5 до 7 година, учи следеће правило: „Ако дође у посету тетка, баба, ујак или неки други члан породице и крене да те цмаче по целом лицу, у главу, љуби руку, грли, стеже – имаш право, иако то ту особу чини срећном, а теби се не свиђа у том тренутку, да се измигољиш и макнеш или кажеш `извини, али ја не бих да ме љубиш`“ (стр. 73). Требало би обратити пажњу ‒ није реч о детету које има 15 година, већ о петогодишњаку. Па када ћемо моћи да их „цмачемо по целом лицу, у главу“, да их „грлимо и стежемо“ ако не тада? Не видим откуда Министарству просвете право да нашу децу учи како је насиље – и то ваљда „сексуално насиље“ (!?) – ако их бабе и тетке „цмачу“. Зачуђујући је, заправо, екстремно непријатељски став састављача „пакета“ према традиционалним карактеристикама српског друштва чак и када оне немају везе са „сексуалним насиљем“. Тако се на страни 225 пакета за школарце, тражи од наставника Природе и друштва (3. разред) да деци објасне „добре и лоше стране наше традиције“, односно да их науче да „ученици/е не пристају на традицију која им наноси бол/штету већ знају како све могу да реагују у ситуацијама сексуалног насиља“ (225). У оквиру тога тражи се да се деци поделе картице „на којима је приказано оно што чини нашу традицију у односима у породици и односима у школи – у прошлости“ (227). Дакле, да знате да је, од сада, према нашем Министарству просвете, „опис који се односи на непријатност/насиље“, а који очигледно да има неке везе са сексуалним насиљем, чим се налази у овом „пакету“ и следеће: „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи“; „деца нису смела да противрече својим родитељима – морала су да ћуте и слушају“; „ђаци су морали често дуго да пешаче како би стигли до школе“; „учитељ/ица је била строга и деца су се плашила свога учитеља/ице“. Е баш је грозна била наша школа. Морали смо да пешачимо до ње, учитељи су били строги, слушали смо родитеље, а оно што је било најгоре – „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи!“. Ужас. Срећом, ту је наше Министарство просвете да нам децу научи како су им родитељи погрешно васпитани и да је сада све другачије. Рецимо, сада деца имају право да питају „Како извести француски пољубац?“ (стр. 346) и да у „Пакету за основну и средњу школу“ прочитају (или да им наставници препричају) да тада „особа која љуби дотиче језик друге особе, оне која је пољубљена. Надражује усне, уста и језик, три области које су врло осетљиве на додир и пружа осећање пријатности и узбуђења“ (346). Такође, наша деца, према нормативима нашег Министарства просвете, требало би да науче да је „остварити сексуални однос и доживети задовољство, ствар жеља, потреба и договора особа које воде љубав“ (347). У том смислу, „Пакет за основну и средњу школу“ објасниће им „шта се конкретно ради код оралног секса“ (346), „шта је то анални секс“ (347) и „колико дуго сме да се мастурбира“. (одговор: „не постоје временска /добна ограничења за мастурбирање; важно је да им то доноси пријатност и задовољство“; (346). Нисам сигуран да би деца у школи требало да уче како „не постоји временско ограничење за мастурбирање“. Заправо, мислим да се само лудаци понашају на тај начин. Такође, наше Министарство просвете верује да би деца требало да се подучавају – ваљда у циљу заштите од некаквог насиља – и сексуалним техникама, задржавајући се, засад, само на оралном и аналном сексу. Но, зашто би се ту стало? Хоће ли наша деца већ сутра учити и о садо-мазо сексу, сексу са животињама, сексу с мртвацима, групном сексу, свингу и осталим врстама „нормалних сексуалних активности“ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министартву, ствар „договора особа које воде љубав“ (347)? С којим правом се то ради? Посебно сам зачуђен што се на странама 348‒350. „Пакета за основну и средњу школу“ отворено пропагирају хомосексуални односи. На страни 348 имате и, очигледно одобравајућу и охрабрујућу, илустрацију две лезбејке које се љубе држећи се за задњице. Ту је и илустрација младог геј мушкарца који другом младићу доноси цвеће. „Младић сам, свиђа ми се друг из одељења“, стоји едукативно питање на истој страници, а потом следи одговор: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања“. У том смислу се у „пакету“ дају савети у вези с коришћењем презерватива, уз посебну напомену да постоји и „лезбијски кондом“: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Заштите су фолије од латекса, да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса“ (347). „У Србији и даље живимо у хомофобичном друштву“, стоји поука на једној од следећих страна, „где се хомосексуалност осуђује. Патријархални образац у говору потенцира `да ЛГБТ особе треба да буду прихваћене и да их разумемо`. Језик подстиче маргинализацију – да ли бисте уопште исто тражили за хетеросексуалне особе? Не бисте. Овде се ради о људском праву, бити једнака и једнак као свако други“ (349). Међутим, иако сви као појединци имамо једнака права, хетеросексуални и хомосексуални парови заиста нису социјално једнаки – само први могу да имају децу. Објавио сам више текстова о ЛГБТ проблематици у научним часописима, као и књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014), коју је наградило Српско социолошко друштво. Знам шта говорим када кажем да друштвена промоција хомосексуалности увећава удео хомосексуалаца у друштву. Двоје угледних америчких социолога, Стејсијева и Библарц проучили су истраживачке податке изнете у 21 студији о хомосексуалном „родитељству“ и закључили да ће деца одгајана у „лезбигеј френдли“ атмосфери бити „отворенија за хомоеротске везе”: уместо до пет одсто, хомосексуалност у таквом окружењу скаче и до тридесетак процената. Не разумем шта ће све то нашем Министарству просвете. Зашто се борба против насиља већ у првом кораку претвара у афирмисање хомосексуалности и обуку о стављању „лезбијског кондома“ на анус „током оралног секса“? Како се дошло до тога да су за ауторке ових „пакета“ изабране баш Љиљана Богавац и Душица Попадић, лауреаткиње „Лабриса – најстарије ЛГБТ организације у Србији“ „за допринос јачању лезбијске заједнице у Србији“ (2013)? И да ли је случајно да се ова најновија „допуна курикулума“ дешава док је пажња јавности посвећена изборима и постизборним конфликтима? Где су границе ове најновије „реформе“? И хоће ли се она завршити тек када премијер-председник објави да је „коначно“ промењена свест овом народу? Аутор: Слободан Антонић Извор: Фонд стратешке културе