Претражи Живе Речи Утехе

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Мудра реч изговорена у право време може да вас натера да размишљате и промените, подржите и инспиришете. Сигурно је свако од нас некоме рекао или чуо утешне речи упућене нама: све ће се вратити у нормалу; време да се камење разбацује и време да се скупља; све је то таштина сујете и мука духа; све пролази, проћи ће и ово; све има своје време... Већина ће ове речи највероватније приписати народној мудрости, можда руским пословицама или чак делима класичне књижевности. Они се такође налазе тамо, али њихов примарни извор је једна од поучних књига Старог завета – „Књига Проповедника“. Према већини старозаветних проучавалаца, Књига Проповедника је написана крајем 3. века пре нове ере. Било је то тешко време после источног похода Александра Великог (334–325 п.н.е.), који је означио почетак новог светског политичког поретка и нове хеленистичке ере, рођене у сукобу, а потом и дијалогу древних и источних култура. Сукоб је укључивао и грчку и старозаветну традицију, које су биле туђе једна другој. Смена ера – то се већ дешавало у вековима који су дошли пре нас (Проп. 1,10). Можда је разлог писања ових невероватних редова био урушавање уобичајеног начина живота, „девалвација смисла и духовно „сагоревање“,“ лични и имовински губици, повезана искуства, или је то била жеља да се уопштавају искуства наших предака и да га поделимо са својим потомцима, да их опоменемо због грешака – да оставимо својеврсни духовни тестамент. Ауторство текста је контроверзно питање. Сама реч „еклизијаст” значи „скупштина, заједница људи” (на хебрејском). Стога су истраживачи изразили идеју да би аутор могао бити чак и „филозофски круг”. Неки западни библичари пишу о Проповеднику као о мудрацу или учитељу „у школи мудрости“, али нема поузданих података о њему. Први стих „Књиге“ каже да су то „Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму“, односно светог пророка и краља Соломона. У прилог његовом ауторству говори и карактер текста, сличан другим делима краља Соломона, на пример, „Књига мудрости Соломонове“. Осим тога, из текста је очигледно да је аутор дубоко ерудитан и да има не само свакодневно искуство, већ и знања неопходна за управљање државом. Стога се у црквеном предању управо он сматра аутором „Књиге Проповедника“. Реч која се најчешће понавља је „таштина” (јевр. „дах”, „дах”, „налет ветра”). Појављује се у тексту 38 пута, у свим поглављима осим у 10., посвећеном расправама о мудрости. Коментатори Проповедника наглашавају да то треба схватити као да се односи на „нешто привидно, краткотрајно, пролазно, несхватљиво, па чак и противречно“: Таштина сујета, рекао је Проповедник, таштина сујета – све је таштина! (Проп. 1, 2).  Проповедник је једна од најмањих књига Старог завета. Текст се састоји од свега 12 поглавља, подељених у различит број стихова – од 12 до 29. Истраживачи издвајају 6 тема које аутор разматра: Бог Створитељ и однос људи према Њему, трудови и бриге, богатство и сиромаштво, срећа и задовољство, мудрост и незнање, моћ и сујета свега. Можда је међу свим речима Проповедникова расправа о теми све има своје време (Проп. 3,1) најпознатија и често се цитира: За све постоји време, и време за сваку сврху под небом: време за рођење и време за умирање; време да се сади, и време да се ишчупа оно што је посађено; време убијања и време исцељивања; време уништавања и време грађења; време за плакање и време за смех; време за тугу и време за игру; време разбацивања камења и време сабирања камење; време за грљење и време за избегавање загрљаја; време за тражење и време за губљење; време за спасавање и време за бацање; време цепања и време шивања; време за ћутање и време за говор; време за љубав и време за мржњу; време за рат и време за мир (Проп. 3 :1–8). Аутори чланка о „Проповеднику” у „Православној енциклопедији” А.К.Љавдански и Е.В.Барски сматрају да овде не говоримо о привременом аспекту људске делатности, већ о томе да је све на свету подређено вољи Божијој; са њом човек мора да усклади све што ради у сваком тренутку свог живота.” Истовремено, морамо запамтити да све што Бог чини траје заувек (Проп. 3:14). А пошто човек не може да схвати дела која Бог чини (Проп. 3,11), онда је најразумније да човек у свом животу чини добро и памти да ће ... Бог ће судити праведнима и злима; јер је време за сваку ствар и суд за свако дело (Проп. 3:17). Занимљиво је приметити да савремени научници имају различита мишљења о тексту Проповедника. Тако неки од њих имају негативан став према њему, карактеришући га само као мрачну позадину за Јеванђеље; други сматрају да овај древни текст садржи одговоре на питања и недоумице људи 21. века. У тексту видимо како аутор Проповедника иде путем од сујете и очајања до вере и наде и долази до јединог могућег закључка: суштина свега: бојте се Бога и држите се заповести Његових, јер ово је све за човека; јер ће Бог свако дело извести на суд, па и сваку тајну, било добро или лоше (Проп. 12,13-14). Можда су у праву они који су сигурни да је „Проповедник“ потрага за одговором на вечно питање: зашто живим и како да нађем праву срећу, чији је одговор садржан у Беседи на гори. Понекад ни сами то не знамо, али нам у свакодневном животу помаже мудрост „Проповедника“, јер се многи судови из ње огледају у народним пословицама. Ево само неколико примера: „Боље паметно богохуљење него безумне похвале“ ( Боље је слушати укоре мудраца него песме безумних (Проп. 7:5)), „Много новца и још више“ ( Ко воли сребро, не пуни се сребром, а ко воли богатство нема користи од њега (Проп. 5,9)), „Не копај другоме рупу, иначе ћеш и сам у њу пасти“ ( Ко ископа рупу у њу ће пасти, а ко разори ограду, змија ће га ујести (Проп. 10,8)), „Све на свету није створено умом нашим, него по Божијем суду“ ( Тада ја видео сва дела Божија и открио да човек не може да схвати дела која се чине под сунцем (Проп. 8 , 17)) и др. Често се може наићи на суд да се „Књига Проповедника” од осталих старозаветних књига разликује по песимистичком тону, скептицизму и иронији, што читаоце понекад одбија од ње. Али овај утисак се јавља тек при првом упознавању, али када прочитате његов текст, он постаје инспиративан и пун наде. За све постоји време, а можда је сада време да се отвори Еклезијаст... https://www.eparhia-saratov.ru

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену. Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране. Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан. Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе. Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. . Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени. Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим. А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај. Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.” Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru

Не засени Бога – „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца? „Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи. - Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд. - Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ). — Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини. - Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави. Срце мора бити чисто – „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи? — Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“. - Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо? — Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи. Делом смо и фарисеји – „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава? – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали. И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.” Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.” Протојереј Димитрије Шевченко https://www.eparhia-saratov.ru

“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду. Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало. “Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић. Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не. “Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.” Др Влајко Пановић https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/

Већина нас је дошла у Цркву да упозна Бога. И онда, након неког времена мислимо да можемо да решимо све проблеме. О свему судимо, свима дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Али у исто време, ми сами уопште не личимо на оне идеале о којима размишљамо. Муче нас сасвим друге ствари. Ако не желиш да ти се догоди нешто слично, причај о Богу о свом животу, причај о ономе што знаш, не скривај своје право ја. Ти си обична особа са својим страстима, грешкама и слабостима. Као и сви људи, и ти желиш љубав, пријатељство и друге радости. Врло често, дошавши у Цркву, човек почиње да мисли да је приступање Цркви само по себи променило целу његову природу. Али, по питању мог сопственог „ја“ и сопствених страсти није дошло до промене. Карактер се не може променити само зато што је особа дошла на одређено место – чак и ако је то место свето. Али може се десити нешто друго. Ми настављамо да носимо у себи своје страсти, али оне почињу да се трансформишу. На пример, човек престане да се туче на фудбалским утакмицама или престане да посећује ноћне клубове, престане да се дрогира, али страст која га је нагнала на све ово није отишла никуда – јер је немогуће опростити се од страсти. Страст није кошуља коју можемо скинути, бацити на прање и заборавити. Ми смо уједињени са нашим страстима. Стога често следи следеће: „световна“ страст је претворена у хришћанску“ страст. Зато понекад човек, који је некада био фанатични навијач, потукао се, разбио прозоре после меча, након уласка у цркву постаје бесни фанатик. То је исти случај, као када људи говоре о својим ближњима који су постали црквени људи: „Иде у Цркву, али се нимало не мења!“ Шта се није променило? Основне, главне особине личности остале су исте. Оне се не могу преобразити – само зато што је човек дошао у Цркву и постао хришћанин. Зато је важно имати на уму да бес и раздражљивост остају са нама. Иако смо ми сада љути из „духовних“ разлога, код нас је главна страст иста као и раније. И ако хоћемо да будемо искрени, сложићемо се са речима старца Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао бродом из Дафне у Уранополис, неко га је препознао и рекао му: -"Старче, дођи овамо, не седи са мирјанима!" А старац му одговори: „Али, дете моје, хоћемо ли ишта изгубити седећи са њима?“ Да ли смо ми толико бољи од њих? Имамо ли неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо као они? Оно што живи у нама, живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти и проблеми испољавају на другачији начин.” Ако то схватимо, пре свега ћемо успоставити бољи контакт са самим собом, а затим ћемо постати попустљивији према другима. Међу нама ће се појавити више човекољубља и понизности. Ако се помиримо са својим 'ја', ако упознамо себе и заволимо себе, онда ћемо и своју децу почети много више да волимо, јер ће се у нама појавити далеко више снисходљивости. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се боримо са својом децом да не скрену са правог пута, а заправо смо и сами скренули са тог пута. Сви смо се одмакли од њега, сви смо избеглице, са свима нама нешто није у реду. Само се трудимо да то замаскирамо, тако да се не види. Андреј Конанос facebook.com/orthodox.macedonian

Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо. Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве. Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно. Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим. Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају. Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим. Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице. Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити. У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја. Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност. Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета. Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика. Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима. Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив. У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо. Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве. Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне. Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова. Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати. јереј Александар Данилов https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/

Деветнаестогодишња девојка са прелепим именом Наташа доживела је церебрално крварење и налази се у коми: све aнализе су, нажалост, дијагностиковале мождану смрт. Истовремено је стигао захтев из Оназис центра за кардиоваскуларну хирургију: још једној младој девојци хитно је потребно... срце. Заједно са њом на трансплантацију чека хиљаде пацијената – не само срца, већ и јетре и бубрега... Наташини родитељи су стављени пред избор: или ће девојчица, која ће ионако ускоро умрети, изгубити све органе одједном, или ће уз њену помоћ бити спасени животи десетак људи. Лекари су већ покушали да разговарају са Наташиним родитељима. Али ко би се усудио да оптерети људе погођене тугом додатним тешким теретом избора која захтева велику менталну снагу, сталоженост, знање и способност логичног и разумног расуђивања? Ко може помоћи несрећним људима да донесу одлуку од које зависе животи десетак људи? Испоставило се да су родитељи девојке желели да се консултују са свештеником. Пола сата сам већ у канцеларији болнице, заједно са Наташиним родитељима, шефом одељења интензивне неге, лекаром који присуствује и главним лекаром. Ситуација је била, најблаже речено, напета. Сви су ћутали. Коначно сам одлучио да прекинем болну тишину. „Докторе“, окренуо сам се лекару, „шта није у реду са Наташом?“ „Нажалост, њен мозак је умро“, одговорио је суво — не из равнодушности, наравно, већ због тежине и непријатности целе ситуације. - Али ви кажете да је умро мозак, а не девојка. Зар заиста нема наде? — Неки органи, чију функцију вештачки одржавамо, су живи. А мозак је мртав као резултат крварења. - Шта то тачно значи? - питао сам поново. - То значи да она ништа не осећа и не разуме. Ништа је не боли. Али она се никада неће пробудити. Можете јој одсећи ногу тестером, можете јој упалити рефлектор у очи - она неће ништа осетити. У мозгу су већ почели процеси пропадања, а све остало функционише искључиво на уређајима. А после неког времена и остали њени органи ће такође почети да се урушавају. Можемо рећи да је већ умрла. - Али ви кажете „може се рећи“, а не само „умрла је“. Дакле, постоји нека неизвесност? — Неизвесност је да она, пошто је практично мртва, дише и да јој срце куца. „А ви сте, докторе, сигурни да се она неће пробудити?“ – наставио сам да питам. - Нажалост, сви смо сигурни у ово. Ниједна особа која је претрпела мождану смрт се није пробудила. Урадили смо већ шест тестова, а по протоколу морамо да их поновимо после неког времена да се поново уверимо. Али то је формалност. Изненада је девојчина мајка прекинула доктора: – Односно, то је само чудо? - Да! „Само чудо“, одговорио је доктор и спустио очи: овим речима је он, безначајно, дао наду несрећним људима. Сви су ућутали. - Докторе, о каквом чуду причате? - питао сам поново. — Васкрсење мртвих или исцељење болесника? „Васкрсење мртвих“, одговорио је доктор, очигледно одахнувши што се извукао из незгодне ситуације. Поново је завладала напета тишина. — Хоћете ли да се помолимо за вашу ћерку? — предложио сам несигурним гласом. - Наравно, оче! – одговорили су у један глас несрећни родитељи. Очигледно се надају, помислио сам. А како се не надати у таквој ситуацији – ћерка им дише, инструменти показују откуцаје срца, тело задржава топлоту, љубе је као живу. Можда је ово грешка? Можда ће се ипак десити чудо? Можда би требало мало да сачекамо? Много је лакше веровати лекару када даје наду него када даје тужне прогнозе. Немо смо ходали тамо-амо ходником, као да чекамо пресуду. „Коју молитву да прочитам?“ - размишљао сам. За здравље? Али нисам веровао да ће девојчица бити излечена, јер, била је практично мртва. Њена плућа су једноставно била напумпана ваздухом - не дајући одмора ни њој ни њеној породици.То је био управо случај када достигнућа науке и медицине воде човека у ћорсокак безнађа и очаја. Можда је боље прочитати молитву за страдале? Али Наташа се није мучила, није патила - барем се није видело. Канон о исходу душе? Али родитељи очигледно нису спремни за то... Пришли смо кревету. Видео сам испред себе деформисано, отечено тело, из којег су излазили гласни, механички звуци – радила је вештачка вентилација. Мајка је пала на ћерку, отац је клекао. Чак је и доктор, који је видео много таквих случајева у својој пракси, имао потешкоћа да задржи сузе. Постеља је са свих страна била окружена иконама. Свако је – свако на свој начин – чекао да почнем. Отворио сам молитвеник и изабрао молитву. Дошавши до средине, почео сам мало да мењам текст, импровизујући у ходу - јер нисам хтео да преварим ни Бога лажним захтевима, ни себе, нити да лишим родитеље последње наде. Замолили смо Господа да се смилује Наташи, да у тешким временима окрепи њену душу и да нам да снаге да прихватимо Његову вољу и са смирењем, поштовањем и вером разрешимо ову тешку дилему. Пошто сам прочитао молитву, скинуо сам епитрахиљ. У том тренутку девојчина мајка се окренула мужу и мирно рекла: — Желим да донирам органе за трансплантацију. И, окренувши се према мени, настави: - Можда ће ово нашој ћерки дати други живот - кроз живот и љубав других људи. Тако осећам, оче. Њен муж климну главом са сузама у очима. Након доношења ове важне одлуке, лица оба родитеља су се променила: израз неутешне туге заменила је херојска инспирација. Њихова жеља да по сваку цену оживе своју ћерку прерасла је у спремност да дају живот другим људима. Опростио сам се од њих и изашао из собе. Оно што сам управо видео ме је шокирало. Велика напетост људске природе — и одлука за коју нисам имао никакву одговорност. Нисам имао утицаја на избор ових људи – они су га сами направили. Случајно сам се нашао тамо – у тешком и важном тренутку за њих. Неколико дана касније, позвали су ме Наташини родитељи: желели су да се видимо. Са великом радошћу сам пристао. Ови дивни, достојни и племенити људи су непрестано плакали. Нажалост, лекари су Наташине органе прогласили неподесним за трансплантацију, драгоцено време је изгубљено, а ни опрема више није могла да подржи исцрпљено тело. Несрећне родитеље сада је мучило кајање: чинило им се да је њихова претерана наклоност према ћерки однела животе неколико људи. И толико су желели да Наташино срце, бубрези и јетра наставе да живе у телима оних којима је то било потребно, пратећи њихов земаљски пут! Како је невероватна и лепа љубав! Чак и својом смрћу можемо некоме дати живот.Или дати шансу потпуном странцу кроз смрт вољене особе... Делите своје тело са неким кога уопште не познајете, претварајући љубав у живот - за некога ко не би преживео без честица вашег тела! „ Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јован 15:13) Трансплантација је невероватна синтеза поштовања и неизмерне захвалности. Дајући ближњем живот који нам не припада, ми заузврат добијамо љубав која је изнад свега. Стид, неспретност, непоштовање – све се то раствара у велику љубав, повезивање и благослов. А најважнија дилема у таквим случајевима није могућност или немогућност да се постане дароватељ, већ спремност да се прими ова бескрајна љубав. митрополит мезогејски и лавреотски Николај https://www.pravmir.ru/ya-hochu-otdat-organy-na-transplantacziyu-skazala-mat-u-posteli-umirayushhej-docheri/

Kо даје шестогодишњаку телефон у руке и инсталира му агресивне игрице? Kо дозвољава деци да уз екран сваког дана проведу највећи део времена? Kо су родитељи који у томе не виде проблем? Ови последњи, верујем, не постоје. Постоје само они који су решили да њихово дете није вредно труда. А да је одличан изговор “сви су сад испред екрана” или “нећу да моје дете заостаје за вршњацима”. Пре неколико дана седела сам са другарицом и причала баш о овој теми. Kаже, њена колегиница има петнаестогодишњакињу. Kао и сви петнаестогодишњаци, има свој мобилни телефон. И то је потпуно у реду. Незамисливо је данас да дете тог узраста нема смартфон и сигурно да јој је потребан. Лак приступ информацијама, комуникација, учење, толико је разлога да старијем тинејџеру обезбедите паметни уређај. Проблем настаје кад поверујете да је ваш задатак завршен оног тренутка кад у продавници мобилних телефона искеширате најновији модел ајфона. Ако занемаримо чињеницу да сте куповином телефона који вреди више од једне просечне плате већ забрљали, онда је та куповина тек почетак. Уз смартфон иде и одговорност коју дете не може имати урођену. Иде и стални надзор. И разговор о томе како се уређаји користе тако да нам донесу бенефите. И договор о томе колико времена ће дете проводити уз екран. Многи родитељи, нажалост, све ово прескоче. Или, одустану од борбе кад дете почне да помера границе. Али да се вратимо на колегиницу с почетка приче. Она је, каже, инсталирала својој тинејџерки апликацију кроз коју прати време које она проведе уз екран, док су јој родитељи на послу. А рекорд? 18 сати! И словима – осамнаест сати гледања у екран! То значи да поглед с телефона није скидала док је јела, одлазила у тоалет, прала руке… То значи да је, сасвим сигурно спавала свега пар сати, да би јој за скроловање и дописивање остало – 18! О томе да мало поспреми или помогне у кући док су родитељи на послу, не вреди ни мислити. И она није усамљен случај. И што је још важније, није крива за то. Наша децу су масовно препуштена екранима. “Па добро, бре, што јој не ограничи путем те апликације на два сата дневно?!” “Не знам…” “Па може и да промени шифру за вајфај!” “Може…” “Или, ако не поштује договор, узме јој телефон кад крене на посао!” “Па да…” Ипак, ништа од тога није урадила. Позвала би је око подне да је пробуди да прошета пса. После много мољакања, девојчица би се разбудила и пристала. Борба савремених родитеља је тешка. Они своју децу виђају мање него што је то био случај с претходним генерацијама. У колектив децу шаљу много раније, а изазови спољашњег света много су већи. Ради се по десет и више сати сваког дана јер треба ићи у корак са очекивањима модерног света. Летовања, аутомобили, брендирана одећа и најновији телефони коштају. Неће новац пасти с неба. Али, све то нам није никакав алиби да одустанемо од своје деце. Немамо право на то! У овој причи ствари су прилично јасне. Родитељи се ПЛАШЕ да поставе границе. Њихово дете већ је зависно од уређаја, а када зависнику одузмете предмет зависности, то је тешко. Претешко. А све почиње још док су врло мали, па се баце на под оног тренутка кад им из руку узмете уређај. Направе сцену. Реакција је бурна, силовита, неподношљива. Можда ће викати на вас. Можда ће бацати ствари, називати вас грозним именима. И какав ћете ви, онда, бити родитељ? Шта ће рећи комшије? Још горе, шта вам преостаје да урадите?! Али одржавање илузије да сте добар родитељ док је у кући мир је баш то – илузија. А највећу цену платиће ваша деца у годинама које долазе. Ограничите време које дете проводи пред екраном. Не више од два сата. Ако проводи време и напољу у спорту и дружењу, онда може и мало више од тога. Ограничите и контролишите садржаје које конзумира. Ако вам је тешко, ако не иде, ако се борите, ако је породица на ивици – потражите помоћ. Али немојте одустати од свог детета. Немате право на то. https://zelenaucionica.com/danasnji-roditelji-se-plase-svoje-dece-i-zato-odustaju/

Ко се од нас није давио у мислима и расуђивањима која инсистирају да се пробију до нашег ума? И што их више гониш, вапиш Богу, мењаш тему разговора, душевно расположење и тражиш од њих да ти напусте главу, оне више доминирају у твом бићу, помрачују ти душу и терају је у очај. Ђаво не може да направи искушење од нуле, јер није стваралачки дух већ је деструктиван. Он само сеје уништење и ужива у њему. Зато је старац Пајсије говорио да он материјал узима из онога што је у нама. Осетљиве чини осетљивијим, задужене задуженијим, несвесне још тежим и тако даље. У ствари, користи наша постојећа ментална и духовна стања, наше трауме и ране. Дакле, што је више неуређен подрум наше душе, имамо све теже мисли. Шта је решење? Испразнити собу у дубини душе. То је потребно. Пражњење, дотеривање и сређивање нашег менталног простора. Нарочито свих наших рана и повреда. Али то не може и не треба да се ради насилно, са страхом и кривицом. Јер сваки притисак који вршимо на себе изазива реакцију. То треба радити тихо, мирно, нежно, без журбе и панике. Замислите човека који после много година сиђе у подрум своје куће да га очисти. Шта ће се догодити кад се светла нагло упале? Биће уплашен, шокиран прљавштином и нередом са којим ће се суочити. Шта треба урадити? Полако отворите прозоре и пустите светло унутра. Тада ћете видети где има прљавштине и почећете да сређује и чистите. Потребно је смирење, стрпљење, много молитве и добар духовни вођа. Да се благо и тихо окренемо Христу, а не насиљем и притиском на наш нервни систем, јер тада ће нам се мисли умножити, обузеће нас стрепња и паника, пре или касније туга и очај ће доћи у наше животе. Свети Порфирије је рекао: „Не бори се да истераш таму из собе своје душе. Направи рупу, да уђе светлост, а тама ће нестати…“. Другим речима, светитељ нам поручује да не покушавамо да мењамо себе негативним потезима, обезвређивањем и насиљем, већ позитивним начинима. Размишљање о томе колико сте лоши, бескорисни и несрећни не води никуда, и то се чини психолошки а не Благодатно, односно не присуством Духа Светога који вас води у смирење. Не заборавимо да је потпуна понизност једно, а психолошки комплекс друго. Зато је важно да себе и своје ране лечимо на позитиван и светао начин, кроз Христа, молитву, Литургију и причешће, међуљудске односе, љубав и пријатељство, однос према природи, животињама, целокупној творевини. Када све видите кроз Христа, можете излечити своје биће. Све око нас је додир Бога, докле год му дозволимо да нас додирне. Научите да творите и не остављајте Исусову молитву са својих усана и из свог срца. Ово ће вас одвести до другог ... о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Избацићу, драги моји, један лаконски слоган. И молио бих све вас, мушкарце и жене, да обратите пажњу на њега и реагујете. Мото је: Изгледајте као хероји! Јер живимо у тешким временима. Ви изгледате као хероји! А кад кажем хероји, на шта мислим? Свет има један језик, ми хришћани имамо други; један је речник света, другачији је речник Бога. Херој светским језиком је онај ко се храбро бори у оружју, брани отаџбину, побеђује и тријумфује, а захвална земља му подиже споменик. У језику Божијем, у језику вере, јунак добија друго значење, добија дубину и ширину, своди се на виши и духовнији ниво. Херој овде није онај који једноставно побеђује спољашње непријатеље, већ онај који побеђује три велика непријатеља човека: тело, свет и ђавола. Највећа победа је победити своје страсти. Како су наши преци говорили, највиша победа је „победити себе“, победити своје лоше ја. У том смислу, хришћански борац је херој. И као што је војник наоружан оружјем, одбрамбеним и офанзивним, тако је хришћанин онај кога привлачи јунаштво светости; јер је јунак једнак свецу, а светац је једнак јунаку, највиша врста јунаштва је светост. Дакле, ко хоће да постане херој светости, мора бити наоружан светим оружјем. А једно од овог оружја, које хришћанин мора да има, је стрпљење! Када култисти, атеисти и неверујући чују ову реч, они се ругају и исмевају хришћанство, јер оно у свом речнику укључује стрпљење. Али немојмо бити под утицајем њиховог мишљења. Јеванђеље стрпљење сврстава међу прве врлине, сматра га основним. Оптужитељи кажу: Нема стрпљења, нећемо стрпљења и кротости; ми проповедамо побуну, тврдњу, сукоб, насиље; то је једини начин којим ће свет кренути напред... Шта ми морамо да одговоримо, драги моји? Одговарамо да стрпљење није слабост робова, како кажу. То је моћ слободних и истински херојских душа. То је издржљивост душе у суочавању са недаћама, која чини да се не тргне пред искушењима и препрекама, већ их све прескочи и изађе као победник. Стрпљење, у комбинацији са упорношћу, води до успеха. Трпљење је врлина коју је препоручио Господ када је рекао: „Ко истраје, на крају ће се спасти“ (Мт. 10, 22; 24, 13). Па, изгледајте као хероји са оружјем стрпљења. Без стрпљења се ништа не постиже... Ако се упоредимо у стрпљењу са мултиатлетским Јовом видећемо, драги моји, да смо нестрпљива генерација. Млади желе све спремно и без одлагања. Уопште немају стрпљења. Мала деца, размажена, лупају по столу и траже шта им се свиђа. А мајка, лоша учитељица, даје им шта год траже, уместо да их научи да ограниче своје захтеве. И дошли смо до тога да посматрамо самоубиства деце и младих. Зашто? Зато што у детињству нису навикли на вежбање стрпљења. Управо зато што недостаје стрпљења, пољуљана је и породица. Некада су жене биле јунаци, а данас оне не трпе свог човека. Јер, жена украшена стрпљењем осваја мушкарца, а нестрпљењем, љутњом и свађама кућу разбија. Озбиљан узрок развода данас је недостатак стрпљења, којег наравно и мушкарац мора имати. Због тога сам, драги моји, изговорио паролу „Изгледајте као хероји!...“, која важи и на ширем плану. Ми смо, као што сам рекао, у тешким временима. Светом владају себични интереси. Угрожена је и наша Црква, наше православље, споља и изнутра. Споља, од атеиста и неверника, од учитеља који предају материјализам, од радија и телевизије који се ругају побожности, од новина и часописа који поткопавају веру. Изнутра је поткопавају недостојни клирици и првосвештеници који издају светиње и верне. Али, ви децо Цркве, изгледате као хероји! Идите у цркву, читајте Библију, причешћујте се, идите на ходочашћа. И не само то. Донесите херојску одлуку да се потрудите да задобијете трпљење светих. Докле год има таквих бораца, будите сигурни, неверници и безбожници неће победити; победиће Црква, победиће Христос; њега, децо, хвалите и величајте заувек; амин. Епископ Августинос Кантиотоу Надахнуте беседе православне исповести и светоотачко дисање, публикације „Ортходокос Кипсели“, Солун 2011. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/aygoystinos-kantiotis-i-megalytera-niki-einai-na-nikisei-kaneis-ta-pathi-toy/#

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима. Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13) Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове! И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство. И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом. И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи. Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања. Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне. Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2015/03/

АРТЕМИЈЕ Слезкин Речи које следе припадају Светом Игњатију Брјанчанинову, великом руском аскети деветнаестог века: „Живите сваког дана као да ћете тог дана умрети. Ако можемо умрети било када, морамо бити спремни умрети било када. Увек будите оно што желите да будете у тренутку смрти.“ Ово су кључне речи за хришћане. Јер хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем с Божијим именом на уснама и у срцу. У том случају током дана не бих смео пропустити прилику да молитвено уздишем Богу, покајем се пред Њим за грехе које сам починио, замолим за Његову помоћ, захвалим Му се и отпевам Му песму хвале. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спокојан – то јест да имам душу у миру, коју не узнемирава нико или ништа; чисте савести, у миру са свима и љубазно расположен према свима; да будем смирен, спокојне и надахнуте душе. У том случају требало би да трагам за свим овим стварима сваког дана – то јест да изгладим односе са свима који су ми згрешили, правим уступке, опраштам, трпим, не узвраћам зло за зло, савесно радим, не говорим лажи или не понашам се непоштено и тежим разумевању и срдачним односима са онима који су ми блиски. Једном речју – да покријем све љубављу. То је тежак посао; али то је Богу угодно, па ће Он сигурно дати Своју милост и помоћ ономе који се труди – у то не може бити сумње! Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да волим Бога и своје ближње; ово се постиже сталним милосрђем и другим добрим делима у славу Божју. Зато би требало сваког дана да трагам за сваком приликом да учиним дело милосрђа тражећи оне којима могу дати нешто новца, хлеба, шољицу вруће кафе или флашу воде. Сваки мој дан би требало да буде милост и саосећајност са онима којима је то потребно. Сваког дана морамо имати жељу и бити спремни да пружимо помоћ ближњима кад год се појави потреба за тим. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да се надам спасењу и Вечном Животу. Зато сваког дана и сваког часа морамо молити Господа да нам да Вечни Живот и избави нас од вечне смрти. Требало би да будемо веома свесни чињенице да је Вечни Живот већ почео на дан када смо зачети. Ми живимо на земљи, али наш живот у вечности тече паралелно с тим. Смрт ће одузети живот нашим телима, али Вечни Живот наших душа ће се наставити. И морамо преклињати Господа да нам подари тај Вечни Живот сваког дана, сваког часа и са сваким уздахом. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем чист и ослобођен греха колико год је то могуће; јер како нешто нечисто, прљаво и мрачно може ући у Царство Светлости? У том случају морамо се кајати сваким својим следећим удахом. Свакога дана и сваког часа морамо жалосно уздисати Богу и сматрати себе проклетима, као што су нас учили Свети Оци. Шта значи „сматрати себе проклетима“? То значи не видети ништа добро у себи и препознати нечистоћу своје душе будним очима – нечистоћу откривену у нашим разговорима, делима и мислима. Чак и ако вам се чини да нисте криви за никакав „злочин“, копајте дубље и на дну душе наићи ћете на „дубоку мочвару“ поноса, таштине, охолости и хвалисавости, која кроз „танке цеви“ трује ваша дела, посебно дела милосрђа. Требало би да будемо тога свесни и да сваког часа тражимо исцељење, опроштај и спасење од Господа. Само Он може да те излечи; Он је дошао на овај свет да буде разапет за наше грехе на Голготи како бисмо могли бити спашени Његовим крстом и имали Вечни Живот. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем причасник Светог Тела и Свете Крви Христове. То значи да треба да идемо у цркву, да исповедамо своје грехе и да се причешћујемо што је чешће могуће. Причешћујмо се барем једном месечно или још чешће ако имамо снаге. Било би добро причестити се непосредно пре смрти и бити сједињен са Христом у овој великој Тајни. Али хоћемо ли имати ову прилику? Нећемо ако се сретнемо са изненадном смрћу након што смо причешћивање неоправдано одлагали. Зато покушајмо да не одлажемо своје учешће у овој Светој Тајни „за касније“. Време може неповратно проћи, и ми ћемо кренути Богу без неопходне хришћанске припреме. Какав желим да будем у тренутку своје смрти? Да будем спасен. Зато ћу тражити Спаситеља свуда у свом животу, жудећи за Њим свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом (Мк. 12, 30). Живећи и надајући се да Он жели да ме спаси упркос свој нечистоћи моје душе. Све што треба да урадим јесте да пожелим исто, да бисмо могли да идемо један према другоме у заједници ове обостране жеље. Смрт ће доћи, данас или сутра, али ми ћемо бити спремни за то; јер смо живели у сталном духовном напору, трезвености и очекивању помоћи одозго. Верујмо да нас Бог неће напустити, да Га смрт неће отети од нас, већ да ће нам отворити врата у вечни и бескрајни свет Божанске љубави. https://svetosavlje.org/kakav-zelim-da-budem-u-trenutku-svoje-smrti/

„Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“. Извор: porfirije_patrijarh

Први псалам је изванредан. Испуњен је многим значењима различитих нивоа, садржи људску и надсветовну мудрост, односи се на одређене историјске догађаје, периоде и превазилази њихов временски оквир, износи опште и тиче се сваког. Поред пророчанства о Христу, које је Давид почео са овим псалмом и наставио у наредним, овде можемо наћи откровење о Претечи и Крститељу Господњем Јовану, о путу спасења, о добру и злу: «Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи». Мисија пророка Јована је да приправи пут Господу (Мал. 3: 1), што подразумева моралну припрему људи за Месијин долазак. И овај задатак је завршен у одређеном историјском тренутку, али Претеча до данас није напустио своју добру мисију, он је и даље отелотворује у животу, помажући сваком ко jе закорачио путем спасења да припреми своје срце за Христов долазак у њега. Светитељ чува праведност и чистоту, веран је молитвеник и помоћник у свим добрим стремлењима. Пророк Јован је анђеоски човек. Величина његове вере задивљује, снага његове љубави и преданости Богу не познаје поређење, његова духовна и физичка дела сматрају се неподношљивим за човека, а смиреност, храброст и стрпљење потпуно су изван оквира људског разумевања. Он остаје главни помоћник за покајану душу: «Него му је омилео закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ!» Човек који се дистанцира од греха и зла, предан је и послушан Богу, испуњава Његове заповести, налик је моћном, снажном, здравом, плодном дрвету. Управо такво зимзелено дрво вере у пустињи неверја био је свети Јован, живео напајајући се из неисцрпног Извора духовне хране и духовне обнове. Светитељ је такође постао оаза која даје живот у пустињи наших срца: «Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: шта год ради, у свему напредује». Jован Претеча је био «светла јутарња звезда» која је блистала јаче од свих осталих звезда на мрачном небеском своду, наговештавајући ново јутро блаженог дана, осветљено духовним Сунцем — Христом. Није ни чудо што на крају старозаветних пророчанстава има оног, чиме започиње Јеванђеље — прича о Јовану Крститељу. Позивајући људе на покајање, постајући пример понизности и послушности, Претеча је корен хришћанства и штета је за оне који се за њим не укорењују у врлинама, оне који се носе попут праха. Недостаје им снаге и траjности: «Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком». Господ гледа у срце. Начастивац неће моћи да побегне од Божјег суда, чак и ако се пред људима прекрио доброхотном маском. Немогуће jе преварити Господа. Он зна све путеве, све мисли и тајне жеље човекове, чека да се у нашим срцима упали огањ покајања који је припремио Претеча Господњи, а затим Он ће ући у срца као у свој дом: «Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће». https://pravlife.org/sr/content/psalam-otkrovenje-o-jovanu-krstitelju-onaj-ko-ga-chita-priprema-svoje-srce-za-hristov

Питаш ме зашто ниси могао да видиш толико година, где су биле све те истине које сада јасно видиш. Зашто си годинама живео у лажи, хладноћи и тузи, усамљености и страху? Зашто си дозволио да будеш повређен и искоришћен? Зашто си дозволио да се на телу твојих снова појаве ноћне море? Можеш ли поднети да чујеш истину? Желиш ли да се оголиш од својих лажи? Сада, одмах. За ново рођење. Онда знај да твоја стварност никада није била другачија. Све што сада видиш и схваташ, одувек је било у твом животу, али ти ниси био ту. Ниси био свој. Био си изгубљен, далеко од центра и истине. Неповезан са Ликом Божијим у себи, тражио си мало и јадно уместо великог и дивног. Гледао си али ниси видео, живео си, а ниси постојао. Живот је текао али ти то ниси знао. Стајао си у безбедној луци, али си пропустио пут. Почео си да трулиш у води која је добила непријатан мирис због твоје непокретности. Страхови и кривица, морања и забране, конвенције и лажи убијају живот који носимо у себи, поништавају наше снаге и могућности, умањују наше таленте и способности. Нисмо неспособни, уплашени смо. Нисмо ми мали, само се бојимо своје величине. Али, никад није касно за покајање, за промене. Под условом да верујете у њих и да их желите. Бог нам каже: „Кажи шта желиш и даћу ти…“ Али мораш да знаш шта ти заиста треба. Јасно и одлучно реци - желим да се променим, желим да живим, желим да се радујем и да будем срећан. Не тражи мало и бедно, тражи од Бога, од себе и других оно што заслужујеш. А оно што заслужујеш, не заборави да дефинишеш. Не прихватај ништа мање од онога што је Бог желео за тебе. Бог ти је дао огромну вредност, немој се продати за парче колача. Шта год да радиш, нека буде лепо. Даруј и примај. Радуј се ономе што радиш и ономе што јеси, било да је у питању посао или однос, контакт са Богом, са самим собом. Воли свој живот и његове дарове, тренутке и минуте свог постојања, радости и благодати Божије. Не мораш бити савршен да би био леп, да би био срећан и благословен. Не тражи савршенство, већ радост и благослов, захвалност Богу за све дарове Његове, чак и оне које, због страха, још ниси отворио. Ти то заслужујеш. Тражи од Бога оно што је припремио за тебе. Заслужујеш много више од онога што су ти дали. Тражи од Бога оно чега су те лишили и живи са захвалношћу за оно што ће ти Он дати. О.Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Вазнесење Господње одваја нас од земље, узноси нас на Небо. Духовним очима опажамо другачије биће, уткамо земаљски живот у живот вечни. Следећи Христа, ми се постепено ослобађамо од земаљске гравитације. После Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су најпре били збуњени: Спаситељ их је напустио. Али ово није истина! Вазнесење није одвајање. Ово је почетак пута ка спасењу, капија која спаја небеско и земаљско, временско и вечно. У срцу верника нема места богоостављености, шта год да му се догоди у животу. Господ никада не оставља изабранике своје. У причи о неправедном судији, Исус је то јасно рекао: „...У некоме граду бијаше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе граду бијаше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. И не хтједе задуго. А најпослије рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава. И рече: Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити. Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,2-8). Ако је судија, будући неправедан, бранио сиромашну удовицу, онда „зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.” Да ли је уопште могуће помислити да Праведни Судија, Господ и Бог, неће услишити молитве оних који су изабраници Његови? Они који све своје мисли, речи и дела усклађују са Његовом вољом? Господ jе понекад оклева да да оно што тражимо, испитујући снагу наших убеђења и снагу вере. Све ће бити дато у право време. Наш посао је да следимо Христову заповест „свагда да се моле, и да не клону“. Ако ми, бранећи Истину, видимо неправду или се суочимо са издајом, потребно је, као несрећна удовица, појачати молитве и молбе, а не посустајати и не повлачити се. Господ је увек близу! митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-nikada-ne-ostavlja-izabranike-svoje

Више пута су ми пријатељи и познаници, учитељи и васпитачи, духовници и многи други указивали на моју преосетљивост. Говорили су ми да треба да будем чврст. Тешко је издржати људске односе, супротставити се ономе како су нас научили да дефинишемо живот. Како ћеш живети са тако рањивом психом? Крхко и ветровито, неспособан да издржиш и одолиш суровости овог света. Наравно, људи нису направили дијагностичку грешку. Говорили су реално и желим да верујем многима од њих са искреном мотивацијом и осећањем пријатељства и интересовања. Могу само једно да кажем - да су погрешили. Да је сва ова моја слабост – како су је звали – била једино богатство. Дар који ми је Господ дао у парадоксу Његових путева, у Његовој љубави, несхватљивој логици света. Кафка је говорио: "Рођен сам са дубоком раном, то је моје богатство." Ове ране које крваре чак можда и за вечност, су моје је једино богатство. То је дар који ми је дао живот и његов узрочни принцип. Боловао сам, био сам гладан, био сам жедан, остајао сам данима и ноћима у башти своје личне Гетсиманије. Плакао сам, био сам љут, био сам очајан. Протестовао сам против услова и живота који сам живео. Закаснио сам.... Али осетио сам. Мислим да сам разумео. Схватио сам да су ове дубоке ране моје једино наслеђе, моје једино богатство. Оне су ми дале прилику да видим људе као људе, земљу само као земљу, тело као тело и душу као душу. Омогућиле су ми да плачем за лепим, да се љутим на неправедне и на апсурд, да видим сузу на површини радости и смех у вештачкој жалости. Све ово дугујем мојим ранама, и допуштам им да ме повреде. Сада се ноћу шћућурим и као пас лижем своје крваве ране. Захваљујем им на данима који су пратили моје постојање. Хвала им што су ту и нека ме и даље боле, али оне су моје једино наслеђе, отаџбина мог Бића. о. Хараламбос Пападопулос facebook.com

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 9. марта, на празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. Високопреосвећеном Митрополиту је саслуживало свештеномонаштво ове свете обитељи и свештенство цетињског намјесништва, уз молитвено учешће вјерног народа. На крају Свете службе Божије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије поучио је сабране о првој седмици Часног поста, значају богослужења у њој, која се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот, како бисмо се удостојили да како ваља прославимо Недељу православља – побједу Православља, која долази. “Молитве које читамо у Цркви, пјесме које пјевамо и сав сам наш труд треба да врхуни у Светим тајнама Христовим, које су циљ да се коначно сјединимо са Господом. Да се што ближе и присније сјединимо са Њиме, а то значи да очистимо и своје душе и своје мисли, своја срца и да се припремимо за сједињење са Господом. Да срце своје спремимо за стан Богу живоме, да бисмо се испунили Његовим животом, Његовом љубављу и истином, Његовом правдом и добротом, да би све то што примимо у храму, сву Божију благодат коју примимо да бисмо је учинили садржајем нашега живота. Да све оно што чинимо, што деламо, да буде прожето вјером и да на такав начин стално угађамо Господу”, поручио је у свом архипастирском слову Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. https://mitropolija.com/2022/03/09/mitropolit-joanikije-srce-svoje-spremimo-za-stan-bogu-zivome/

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве

Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље. Према оптужници, Раша Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство. Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке. Након што је покупио Муклашу својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима. Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан. Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“. Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени. Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави . Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању". Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији. Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација. Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници. Власти су обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет рекао је да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања. https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk

О седмој годишњици архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, за Радио "Глас" Епархије нишке, говорио је новосадски катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Звучни запис разговора Према речима катихете Бранислава Илића, преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно седам година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада. Брижном очинском љубављу и надахнутом архијерејском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Глас