Претражи Живе Речи Утехе

Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда… Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противничког тима јурну у напад, а екипа која је остала са играчем мање налази се у конфузији и једва избацује лопту са половине покушавајући да се мало пресабере и организује. Чини ми се да нема поља живота у коме ми тада не крену искушења и проблеми. Расејавајући енергију и време на све то, мало остаје за молитву, читање, размишљање. По правилу, тада ме сустигне туга, јер – ето – опет је прошло скоро половина Поста а ја једва да сам имао осећај да постим. И тако годинама, пред сваки Пост уђем са намером да живим као Његош на Ловећену када је током Васкршњег Поста писао “Лучу Микрокозма“, а на крају се осећам као у “Треинспотингу“, живим у сталној јурњави решавајући проблеме само са жељом да дође тренутак када ћу да се одвојим од света (начини за то одвајање су, наравно, потпуно супротни). Временом сам на личном примеру схватио, а касније кроз искуства других Хришћана и светих отаца потврдио, да у једном добу духовне зрелости Пост престаје да буде стално пребивање у благодати и постаје – борба. Својствено људској природи је да одмах жели све, па и ми Хришћани осећај благодати и Божијег присуства желимо да имамо “на дугме“, чим у календару буде први дан Поста. Али, то не иде тако, тојест, ми смо и даље далеко од тога. Ако је хришћански живот – непрекидна борба, онда је најлогичније да врхунац те борбе буде током Поста. Циљ Поста није он сам по себи, тј, одвајање од страсти, већ сједињење са Христом. Пост и све оно што га чини (молитва, подвиг, осамљивање…) јесу само пут, а циљ је Причешће, као врхунац те наше борбе. Пред примање Христа у себе, треба се погледати у (духовно) огледало и преиспитати – јесмо ли дали све од себе да сада будемо спремни за сједињење са Христом. Овај Божићни Пост (као и претходни Васкршњи) специфичан је по условима у којима свако од нас живи, а које диктира “спољни свет“. Немогуће је живети ван ситуације коју је наметнула пандемија вируса, а која је са собом донела мере које нам утичу на начин живота, болести, смрт, панику, атмосферу страха и неизвесности… Годину у којој живимо обележила је – смрт! Страх је убачен у људе, и он је присутан и код оних који већ месецима живе у ирационалној параноји и изолацијама, и код оних који робују теоријама завера, плаше се чиповања, вакцина, мистериозних владара из сенки… Пропагандом су људи успешно удаљени једни од других, штавише, људи су постали преплашени контакта и блискости. Под изговором вируса разбијена је скоро свака жива заједница, међу њима је начета и сама Црква. Оно ка чему је човечанство ишло деценијама сада се остварује “из безбедности“ – људи једни другима постају странци! Никада се више није говорило о спашавању живота, а реалност је да су људски животи коначно сведени на бројку (стални бројеви нових жртава и оболелих). Где је ту онда позиција Хришћана? Онима који исповедају веру у Христа не сме да влада страх. Такође, Црква је заједница у којој ближњи није потенцијални извор заразе већ предмет моје љубави и жртве. Човек није бројка, већ Личност која носи слику Бога у себи! Зато током овог Поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Себично би било да се под изговором Поста склонимо од ситуације око нас, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“. Хришћани данас воле да представљају како живимо у последњим временима, како никад није било теже бити Хришћанин… Ја мислим управо супротно – никад лакше није било бити Хришћанин! И то сада, у овој години, више него икад! Свуда око нас је прилика за жртву и подвиг. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Изолованима, одбаченима је потребан осећај заједнице. Болеснима је потребна помоћ. Слуђенима и изгубљенима је потребан путоказ. Сада није време за удаљавање већ за давање себе ближњима. А онда, када станемо на молитву, тада треба да сву ту њихову патњу и слабост коју смо осетили и за коју немамо решење препустимо Господу, помоливши се за њих. Тада Господу на старање поверавамо и преплашену баку, и револтираног, безнадежног пријатеља, и зараженог познаника у изолацији, и лекара који ради по петнаест сати и на својој кожи трпи сав овај хаос, и све оне безнадежне и престрављене људе у чекаоницама и редовима, све оне у изолацијама, оне које ломи болест, оне на самрти… А благодат ћемо, након свега тога, добити тамо где је Христос директно “дели“ – на Светој Литургији. извор: Смрт свету https://www.manastirklisina.com/danas-nije-tesko-biti-hriscanin/

Ko zeli moze ih pominjati u molitvama svojim ili kada ide negde u Svetinje. Наталија, Ива, Милица, Огњен, Констатин, Софија, Јелена, Хелена, Тиса, Наташа, Петра, Филип, Петра, Богдан, Матеа, Дуња, Светлана, Тадија, Јелена, Виктор, Илиана, Калина, Милица, Ђорђе, Емилија, Кристина, Павле, Урош, Страхиња, Стефан, Душица, Јована, Коста, Ђорђе, Андреј, Кристина, Михаило, Ђорђе, Лука, Миланка, Јаков, Ана, Анђела, Лазар, Сања, Петар, Мина, Вукашин, Ђорђе, Михаило, Страхиња, Виктор, Стефан, Димитрије, Соња, Дејан, Тијана, Галина, Никола, Немања, Миа, Вјера, Димитрије, Лена, Констатин, Аврам, Виктор, Катарина, Лазар, Петар, Николија, Ирина, Ана, Милош, Аида, Огњен, Немања, Сава, Никола, Димитрије, Ахмед, Ива, Василије, Матеја, Никола, Константин, Страхиња, Габријела, Илија, Софија, Нина, Тара, Огњен, Теодора, Антонина, Тијана, Емилија, Тара, Магдалена, Даниел, Саша, Жељко, Страхиња, Теодора, Филип, Теодора, Јован, Теодора, Алекса, Димитрије, Роман, Николина, Лука, Александар, Петра, Владета, Срна, Лазар, Стефан, Анамарија, Филип, Вук, Jована, Данило, Николина, Алексеј, Никола, Владимир, Димитрије, Богдан, Милан, Балша, Николина, Лука, Милица, Матеја, Стеван, Василије, Анђелија, Данило, Сара, Никола, Анастасија, Јасмин, Огњен, Вук, Марко, Лазар, Михаило, Душан, Андреј, Сара, Лазар, Лука, Ксенија, Филип, Богдан, Павле, Марија, Катарина, Ања, Дајана, Вукан, Лука, Дарија, Сара, Матеа, Јована, Магда, Милош, Анђела, Југ, Валентина, Николина, Тодор, Анђелија, Алекса, Немања, Николија, Алекса, Вељко, Жељко, Лука, Лана, Јакша, Александра, Виктор, Немања, Дивна, Павле, Никола, Анастасија, Лука, Мила, Лара, Матија, Дејан, Божидар, Дејан, Душанка, Ана, Ања, Василије, Ђорђе, Лука, Стефан, Ања, Радмила, Неда, Милош, Немања, Михаило, Михајло, Сергеј, Стефан, Лука, Сергеј, Лука, Немања, Мила, Драгана, Стефан, Јована, Урош, Вања, Ноел, Андреј, Уна, Никола, Милица, Александар, Мухамед, Давид, Павле, Коста, Димитрије, Милица, Михаило, Андријана, Милан, Радивој, Софија, Иван, Ивана, Дуња, Коста, Вељко, Тања, Стеван, Ерик, Драгослав, Неда, Михајло, Андрија, Вук, Алекса, Калина, Мартин, Ђурђија, Лена, Марија, Душан, Дина, Лука, Ђорђе, Павле, Кристијан, Анђела, Јања, Емилија, Матеја, Михајло, Драган, Анастасија, Урош, Илија, Снежана, Александар, Срђан, Милан, Иван, Филип, Ања, Лазар, Марија, Миладин, Маријс, Марјана, Миа, Матија, Анђела, Давид, Огњен, Леонтина, Милсн, Стефан, Димитрије, Машс, Кристина, Марта, Валентина, Немања, Бојана, Софија, Андреј, Љубица, Александра, Горица, Петра, Хана, Милија, Сандра, Горан, Рајо, Катарина, Ана, Давид, Наташа, Дарија, Мина, Петар, Радмила, Неда, Милош, Сања, Вук, Лазар, Анђела, Немања, Михајло, Михаило, Сергеј, Милена, Стефан, Ана, Јаков, Лука, Марина, Сергеј, Миланка, Лазар, Лука, Немања, Данијела, Мила, Драгана, Стефан, Јована, Лана, Ајша, Урош, Вања, Ноел, Милан, Андреј, Лука, Бојан, Ђорђе, Михаило, Уна, Кристина, Андреј, Никола, Стефан, Милица, Ђорђе, Коста, Александар, Мухамед, Златан, Никола, Давид, Павле, Николина, Коста, Јована, Немања, Димитрије, Милица, Михаило, Петар, Андријана, Душица, Иван, Стефан, Стефан, Страхиња, Урош, Стефан, Павле, Милан, Радивоје, Кристина, Софија, Иван, Стојан, Ивана, Емилија, Саво, Дуња, Ђорђе, Олгица, Милица, Калина, Душица, Илиана, Коста, Вељко, Тања, Соња, Стеван, Ерик, Драгослав, Виктор, Неда, Раде, Драган, Андрија, Михајло, Ненад, Вук, Алекса, Андријана, Калина, Мартин, Дарко, Ђурђија, Лена, Марија, Душан, Анита, Дино, Лука, Бранко, Тадија, Светлана, Дуња, Матеа, Богдан, Ђорђе, Павле, Петра, Драган, Филип, Петра, Никола, Кристијан, Наташа, Тиса, Хелена, Анђела, Јања, Михајло, Софија, Јелена, Емилија, Матеја, Александар, Константин, Огњен, Михајло, Драган, Анастасија, Огњен, Гаврило, Душан, Петар, Арсеније, Константин, Михајло, Софија, Наталија, Новак, Виктор, Анђела, Новак, Лазар, Виктор, Михајло, Андреј, Лука, Александар, Никола, Вања, Огњен, Нађа, Бојана, Урош, Јована, Милица, Душица, Данило, Катарина ,Ана, Ксенија, Теодора, Теодор, Алекса, Мила, Мирослав, Вук, Јаков, Максим, Александар, Биљана, Ненад, Владимир, Огњен, Реља, Сара, Никша, Милан, Хелена, Виктор, Маја, Вукашин, Саша, Немања, Снежана, Дамјан, Митра, Лена, Магдалена, Хелена, Катарина, Василије, Марко, Петра, Тајра, Јован, Богдан, Зорица, Данијел, Милана, Радмила, Јасмина, Ивана, Никола, Драган, Матеа, Драган, Цветин, Василије, Деспот, Душан, Хелена, Филотеј, Паола, Софија, Ирена, Филип, Соња, Милан, Сара, Никола, Зора, Милка, Милан, Бојан, Милана, Магдалена, Дејан, Лука, Миломир, Милош, Михаило, Соња, Милан, Сара, Никола, Зора, Милка, Милан, Бојан , Борис, Марија, Александар, Драган, Сања, Душан, Вук, Вук, Алекса, Матеј, Лазар, Никола, Андреј, Никола, Данило, Ена, Милош, Алекса, Милош, Лука, Тања, Вук, Милош, Петар, Михајло, Лазар, Саво, Деспот, Теодора, Андреј, Анастасија, Василије, Лука, Стојан, Петар, Исаија, Сергеј, Филип, Никола, Лука, Немања, Мартин, Александар, Хелена, Никола, Ена, Милан, Тодор, Ана, Никола, Ноел, Матеја, Снежана, Јован, Стефан, Анастасија, Филип, Анђела, Петар, Марко, Богдан, Анђела, Петар, Јелена, Мила, Лука, Сара, Ђурђија, Хелена, Александар, Урош, Мате, Мирко, Јован, Зоран, Дарјан, Ана, Лука, Софија, Јана, Калина, Нађа, Никола, Олгица, Александар, Ања, Бранислав, Богдан, Ивана, Николина, Александар, Мартин, Горан, Дуња, Слободан, Дејан, Иван, Александар, Јован , Горан, Лука, Катарина, Исабела, Андреј, Никола, Вук, Александар, Софија, Филип, Данило, Славиша, Хелена, Андрија, Емилија, Милош, Анастасија, Михајло, Маша, Лука, Таша, Вукашин, Василија, Милица, Маша, Николица , Вук, Софијa, Лав, Ирина, Милена, Милица, Лука, Петар, Стефан, Балша, Петар, Вук, Анђела, Данијела, Милош, Ивана, Дијана, Невена, Анђела, Никола, Миљан, Марко, Иван, Бојан, Никола, Магдалена, Маша, Немања, Далибор, Миња, Анђела, Елена, Норјан, Анастасија, Бојан, Лазар, Стефан, Иван, Ногдан, Филип, Дарја, Јана, Јања, Филип, Милош, Марија, Ненад, Биљана, Давид, Марјан, Драгиша, Кристина, Ивана, Моника, Никола, Драган, Данијела, Мартин, Филип, Ленка, Михаило, Павле, Богдан, Томислав, Моника, Александар, Милош, Михаило, Јован, Александар, Недељко, Нада, Магдалена, Никола, Дуња, Милана, Магдалена, Матеја, Милован, Петра, Биљана, Никола, Душан, Ирена, Хелена, Анастасија, Павле, Ана, Лазар, Сава, Наташа, Александра, Милан, Давид, Борис, Милица, Иван, Матеја, Стефан, Милан, Александра, Гаврило, Аника

УЖАС У БЕОГРАДУ: Водитељка ТВ Пинк Деа Ђурђевић и даље на операцији, лекари се боре да јој спасу руку (Фото / Видео) Новости онлине/Агенције | 07. фебруар 2019. Водитељка РТВ Пинк Деа Ђурђевић тешко је повређена данас у незгоди која се догодила у Улици хероја Милана Тепића. У току операција на ВМА, лекари покушавају да јој спасу руку Водитељка РТВ Пинк Деа Ђурђевић тешко је повређена данас у незгоди која се догодила у Улици хероја Милана Тепића, потврђено је "Новостима". Према првим информацијама, њој је аутобус прикљештио руку и ногу и она је са тешким повредама пребачена на ВМА, а сазнајемо да јој је ампутирана рука и стављена "под лед". У току је операција водитељке, а лекари се боре да јој спасу руку. Како сазнајемо, до несреће је дошло пошто је Ђурђевић имала лакши судар са другим аутомобилом. У тренутку када је из возила изашла како би се са возачем договорила шта да раде, на њу је налетео аутобус ГСП-а који се саобраћа на линији 78 и прикљештио јој руку.

Питање односа јудејства и ране Цркве која се окупља око вере у Исуса као страдалог и васкрслог Месију и Спаситеља, не само народа Израила, већ свих народа, веома је сложено. У овом прилогу желим да укажем на неке занимљиве феномене везане за ту тематику, а на основу текста Мт 23. Иако се у време настанка Еванђеља по Матеју може говорити о томе да хришћанство има известан „религијски идентитет“ другачији од јудејског, с обзиром да има своје исповедање вере, утемељујући наративи су у формирању (Еванђеље по Марку већ увелико постоји), богослужбена пракса постоји, као и одређен етос – овде се још увек ради о једној „породичној свађи“, иначе не би било замисливо да Исус својим ученицима за јудејске религијске ауторитете каже: „Све што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините…“ (Мт 23, 3). Тако нешто није могуће рећи тамо где су две „религије“ бесповратно отишле свака својим путем. Синагога је у Еванђељу место окупљања Јудеја (синагога „ваша“ или синагога „њихова“) и место где Исусови следбеници бивају прогоњени (4, 23; 23, 34; 10, 17; 22, 6). То може значити да су Исусови следбеници имали своја места окупљања и своје писмознанце (13, 52; 23, 34), али то још увек не значи неповратно одвајање једне заједнице од друге. Неспорно је да су они који су веровали у Исуса као Месију имали негативна искуства са својим јудејским сународницима. О томе нарочито сведочи парабола о венчању царевог сина (22, 2–8) и врло упечатљиво Мт 23. Овај последњи текст се може читати и сагледавати са више аспеката. Стога је моје читање овде инспирисано, пре свега, једним конкретним питањем: Како се осуде јудејских религијских ауторитета односе према извесним текстовима Беседе на гори (Мт 5–7)? Како то да у једном те истом тексту имамо позивање на безрезервну љубав према свим људима, на неосуђивање, на љубав према непријатељима и онима који нас гоне, и један говор који осуђује и наговештава суд над једним народом (Мт 23)? Дакле, у центру мога интересовања је однос ова два диксурса на нивоу наратива, са другим додатним питањем које гласи: да ли је религијски други из Мт 23 може бити схваћен типски и можда чак саморефлексијски, у смислу да инсистирање на религијским праксама на штету човекољубља може девалвирати или чак укинути и смисао саме и сваке религије? Да ли је читање Мт 23 могуће тако да и ученици, они који су позвани да следе идеалу Беседе на гори, препознају ова упозорења као упућена не само религијски другом већ и њима самима? Исусов говор у Мт 23 је у ствари део већег говора који обхвата главе 23–25. Иако се адресати и теме Исусових обраћања у оквиру ове велике текстуалне целине мењају, Еванђелист говор представља као јединствен, и то у циљу маркирања петог, великог Исусовог говора у Еванђељу који тако читав еванђелски текст представља као ново Петокњижје Мојсијево. Мт 23 је прво обраћање у оквиру ове текстуалне целине и његови директни адресати су народ и ученици (23, 1). Иако се директно прозивају „писмознанци и фарисеји“ они се не наводе као присутни. Говор је троделан: у првом делу се претенциозним, социјално и религијски амбициозним писмознанцима и фарисејима супротставља скромност и егалитаризам ученика (23, 1–12), у другом делу следе седам или осам „тешко вама“ против религијског лицемерја писмознанаца и фарисеја (23, 13–33) и коначно два суда против „рода овога“ и Јерусалима (23, 34–39). У овом излагању ја ћу се концентрисати на први и други део текста. У првом делу (1–12) Исус најпре констатује да су на Мојисјеву столицу сели писмознаници и фарисеји – оно што следи показује да су они у ствари узурпирали и корумпирали религијско наслеђе отаца. Ова узурпација и корупција религијског не огледа се у томе што они поучавају, то није проблем, већ у ономе што чине и како се понашају. Наиме, они: 1) „везују тешка и несношљива бремена и стављају их на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну“ (ст. 4); 2) они свој религијски ауторитет воле да показују – како су религиозни, свуда да буду први, да им се указује највећа част (ст. 5–7). Наметање бремена, тј. притискање људи религијским прописима је у потпуној супротности са оном што нуди Исус (11, 28–30: „мој је јарам благ и моје бреме лако“), док је за његове ученике недопустиво да се раслојавају међу собом тако што ће неке називати „раби“, отац (уп. Мт 10, 37), учитељ или наставник. Религијско понашање Исусових следбеника треба да буде сасвим супротно: они су сви браћа, једнога Оца имају и једнога наставника, Христа (ст. 8–10). Нема религијског елитизма, нема тражења почасти за себе, пошто: „највећи међу вама нека вам буде слуга“ (ст. 11). Заједница Исусових ученика и религијски и социјално функционише по принципу „обрнуте пирамиде“ и тражи одговорност сваког појединца: „Ко уздиже самога себе, биће понижен, а ко унизи самога себе, биће уздигнут“ (ст. 12). На самом почетку, дакле, Исус јасно поставља ствари: ученици се морају чувати религијског формализма који угрожава и ниподаштава многе људе и отвара простор за успостављање онаквих међуљудских односа које он сматра противним вољи Божијој за човека. Следећи текстуални одељак (23, 13–33) састоји се од седам или осам мањих целина од којих свака почиње са „тешко вама писмознанци и фарисеји“. Адресиране су дакле две групе које у јудејству Исусовог времена представљају религијске ауторитете који познају Писмо и предање и сходно томе га тумаче за свакодневне потребе људи. Као што су показала научна истраживања слика јудејских религијских ауторитета која се налази у овом тексту је са историјског становишта неправедна, једнострана и непотпуна. Она је адаптирана полемичкој природи текста. Критика је веома оштра и немилосрдна. Кровна тема читавог одељка формулисана је у ст. 13: „Тешко вама, писмознанци и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу“ (ст. 13). Овде се уводи кључни појам: „лицемер“. Шест пута ће Исус надаље овако назвати писмознанце и фарисеје. „Лицемер“ се на грчком односи на глуму и глумце, док у јудеохришћанском наслеђу овај појам има искључиво негативну конотацију. Лицемерима се називају они који своја јавно прокламована теоријска начела не спроводе у праксу, који живе у контрадикторности између онога што причају и онога што чине (уп. Мт 6, 2–18; 7, 5; 15, 7; 22, 18). Главна замерка религијским ауторитетима је формулисана: они својим понашањем и религијским формализмом нарушавају од Бога жељене међуљудске односе – „затварају царство небеско пред људима“, дакле онемогућавају људе да учествују у есхатолошком дару љубави Божије. „Царство Божије“ је код Матеја увек један будући догађај коме се у сусрет иде кроз држање онога што је Исус поучавао, дакле бескомпромисне љубави према другом човеку (Мт 28, 19–20). Други прекор (ст. 14) – веома лоше посведочен у рукописној традицији и стога се испушта у критичким издањима текста и научним коментарима – је да писмознанци и фарисеји искоришћавају ситуације у којима се налазе удовице које се сматрају посебно угроженом и слабом групом. „Једете куће удовичке“ у ствари значи да материјално искоришћавају удовице. Такође се тобоже моле дуго, супротно од праксе коју заступа Исус (Мт 6, 5–6). Они су такође велики и посвећени мисионари (ст. 15) који се боре за сваког прозелита, а када га придобију, они га учине „сином пакленим, двапут горим од себе“. Познато је да је пак ревност прозелита увек нешто интензивнија од традиционалног верника – у овом случају он постаје још већи формалиста од својих учитеља, још већи лицемер. Ст. 16–18 заоштравају критику: писмознанци и фарисеји се називају „слепе вође“, „будале и слепци“, веома тешке речи. Они уносе забуну у погледу заклетве: у шта човек треба или сме да се куне? Иако је Исус принципијално против заклињања (5, 33–37), он овде улази у расправу да би показао како се кроз одређивање у шта се сме заклањати прокламују извесне вредности: шта је важније и претежније, храм или храмовно злато? Жртвеник или дар на жртвенику? Регулишући заклињање они у ствари проповедају обрнуте вредности од оних које Исус види као Богом жељене. Надаље, фарисеји и писмознанци дају десетак, десети део својих примања, као порез од кога се издржава свештенство храма у Јерусалиму. Вероватно су у том погледу имали низ прописа, тако да Исус наводи десетак у виду зачина нане, копра и кима (прилично банално), указујући да су оно претежније у Закону запоставили „правду, милосрђе и веру“, „ово је требало чинити, а он не запостављати“: поштовање религијских прописа смислено је једино када је праћено извесним духовним вредностима на основу којих се граде међуљудски односи. Религијски формализам неумитно води као оцеђивању комарца, а гутању камиле, тј. чисте чашу за вино од малог комарца да се не би запрљали, а гутају огромну, притом нечисту, камилу. Поента је следећа: дајете десетак од зачина, а склони сте неправди, немилосрдни сте према другима и немате вере. Одмах затим се надовезује и замерка да се баве чистотом чаше и зделе, а духовно су запуштени, „пуни грабежа и неумерености“: право очишћење долази изнутра, а оно што је изнутра чисто, биће и споља (ст. 25–26). Иста мисао се излаже и надаље: писмознанци и фарисеји су као окречени гробови, споља лепи, изнутра „пуни мртвачких костију и сваке нечистоће“. Споља се они праве праведни, а изнутра су пуни „лицемерја и безакоња“. Критика се још више заоштрава како се говор приводи крају: писмознанци и фарисеји су духовни потомци убица пророка, иако се сада побожно клањају на њиховим гробовима! Они испуњавају меру својих отаца убица тиме што се понашају исто као они, нема разлике. Њих чека суд који неће избећи. Вратимо се сада питањима која су постављена. Прво: како се Беседа на гори (5–7) и љубав према непријатељима доводи у везу са Мт 23? Беседа на гори је један манифест човекољубља и етике љубави. Поред многих места која говоре о потреби љубави, праштања, неосуђивања других, толеранције, врхунац Беседе на гори је захтев за љубављу према непријатељима: „Чули сте да је речено: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима…“ (уп. Мт 5, 43–48). Очигледно је да између овог Исусовог захтева и низа увреда и осуда на рачун писмозананца и фарисија постоји напетост. Ако се сагледавају као непријатељи Исуса и његових ученика, зар није требало њих љубити и благосиљати? Зар није контрадикторно то да се са једне стране захтева безусловна љубав према свакоме, а с друге стране постоје текстови попут Мт 23? То је велика апорија која се јавља код тумача Еванђеља по Матеју и на ово питање се нуде различити одговори, који сежу од тога да се овај текст игнорише до тога да се проглашава страним телом у еванђелском наративу. Потешкоће заиста постоје. Поменута контардикторност са захтевом са љубављу према непријатељима је евидентна, али и јаки антијудејски тонови који су играли не малу улогу у каснијој историји спорова између Јудеја и хришћана, и понекад бивали једно од оправдања погрома Јудеја. Ове потешкоће постоје и оне се не могу елиминисати. Моја намера је да понудим једно другачије читање Мт 23, наиме читање које донекле може да уђе у дијалог са два наведена приговора (контрадикторност и антијудаизам). Моје читање Мт 23 у контексту теме сагледавања религијски другог се одвија тако што у овом тексту сагледавам критику једног типа религиозности који форму ставља испред суштине, односно који критикује религијски елитизам и формализам заснован на испуњавању форми и ниподаштавању других. Та критика је у основи типска, она се не везује само за историјски контекст, већ изражава типско религијско искуство. Овде је критика религијског формализма упрена не само против оних који га практикују него и у заштиту оних који су њиме погођени. Ова критика је заштита малог, немоћног, религијским расправама недораслог човека. Религијским формализмом су најчешће погођени они мали, обични и маргинализовани људи, а управо они су први адресати Еванђеља: када су ученици Јованови питали Исуса, је ли он тај или другога да чекају, он им одговара: „Идите и јавите Јовану шта слушате и гледате: слепима се враћа вид и хроми ходају, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда еванђеље“ (Мт 11, 3–5). Бог Израила се Марији, мајци Исусовој открива као Бог потлачених, малих и одбачених: „Својом руком учини силу, разби охоле у мислима њихова срца, збаци владаре са престола и узвиси понизне, гладне насити добрима, а богате отпусти празне“ (Лк 1, 51–53). Стога моје читање није првенствено фокусирано на „тешко вама“, већ на други део формулације, на оне који су жртве религијског формализма и одсуства човекољубља: Ко су ти људи пред којима се затвара Царство небеско? Ко су удовице? Чије су жртве прозелити? Ко је тај обичан свет који жели да зна чиме да се закуне? Ко су људи притиснути ритуалима? Ко су ти људи пред чијим очима религијски ауторитети изводе побожне представе и праве се важни и супериорни (Religion to Show)? Ко су побијени пророци? У суштини религијски формализам угрожава управо оно за шта се Исус у својој проповеди највише залаже: за успостављање нових, другачијих и у односу на свет алтернативних међуљудских односа где је критеријум љубав једних према другима, и нарочита посвећеност према онима који су по мерилима овога света ускраћени: сиромашнима, болеснима, прогнанима. Стога се оштра критика религијског формализма парадоксално ставља у службу заповести љубави, односно подсећа на њу. С друге пак стране, већ је поменуто да је Мт 23 текст који је сведок једне породичне свађе. Онај који говори је Јеврејин, Исус, онај који је записао је је Јеврејин Матеј, а и актери текста су сви Јевреји. У овом тексту нема етничког елемента, нити се ради о религијски другом у смислу да се захтева поштовање неког другог Бога, на неком другом месту. Изнета полемика није етничког већ религијског карактера: жртве религијског формализма и одсуства човекољубља су такође Јевреји исто онолико колико су и писмоснанци и фарисеји Јевреји. Стога је сваки антијудаизам који се ишчитава из овог текста неадекватан и супротан интенцији самог текста. Таквих читања је наравно било и биће, али је неопходно увек изнова подсећати да су она погрешна и не уважавају исказ самог текста. Ако се Мт 23 чита, не првенствено као непријатно преступање заповести љубави или као антијудејски усмерен, већ као критика извесног типа религиозности кроз призму Еванђеља љубави и бриге за потребитог и обичног човека, онда се може боље разумети оштар тон који прожима овај текст. Злоупотреба религије, употреба религије као средства за самопромоцију и неподаштавње других, је са становишта Еванђеља недопустив преступ: у име Божије, позивајући се на Бога, чинити тако нешто је за недвосмислену и оштру осуду. Ако се овај текст надаље чита као типски за религијско искуство, потенцијали за саморефлексију и самокритику су препознатљиви. Раније у Еванђељу по Матеју наводе се две заповести које су највеће у јудејском Закону: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт 22, 37–39)“. Есхатолошки говор Христов (Мт 25, 31–46), који следи непосредно после говора „тешко вама посмознанци и фарисеји“ показује неодвојивост, органску повезаност ове две заповести, са једне, и показује нам ко је тај ближњи из друге заповести, са друге стране. Окупљени и са леве и са десне стране исповедају Христа обраћајући му се са „Господе“ (Мт 25, 37. 44). Њихова вера у Христа као Господа је евидентна. Међутим, суштинска разлика између њих је у томе што окупљени са леве стране нису схватили да не могу истински служити Господу без несебичне љубави према људима у невољи. Њихово исповедање је празно, њихова вера без дела је мртва (уп. Јак 2, 26; уп. такође Јак 1, 27). Они, наиме, нису испунили другу заповест, нису схватили ко су њихови ближњи, нису их препознали и на тај начин су онемогућили себе да испуне прву заповест коју су мислили да испуњавају. Однос према Богу се гради односом према људима, директан однос са Богом је наравно могућ али увек у служби изградње међуљудских односа. Мт 23 је текст који бих назвао „грижа савест“ сваке религије. Заповести и прописи који се у оквиру једне религије формирају углавном у циљу установе култа чија је улога првенствено да сабира и уједињује, могу постати неподношљиви терет који се намеће људима од других људи. Христово Еванђеље човекољубља и афирмације управо оних који нису срећни и успешни по мерилима овога света нема веће супротности од овакавог религијског формализма и тријумфализма. Управо такве односе Исус Христос је дошао да оспори и да подсeти шта је воља Божија за човека. Вера хришћана у њега као Месију, страдалог и васкрслог Господа, Искупитеља човека од смрти, онога који је са нама у све дане до свршетка света, овим његовим поукама даје не само морални и поучни карактер, него заправо божански: Исус Христос је однос према Богу суштински везао за однос према човеку – воља Божија за човека је да човеку буде човек. Извор: Теологија.нет View full Странице

Свештеник Валентин Уљахин Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама. - За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто је људима тешко да воле? 7. септембра 2017. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? „Срећан је онај који уме да воли” Херман Хесе Све што живи / неки ожиљак има / белег у детињства / незарасо чир Сергеј Јесењин Претпостављам да је у вековима релативно стабилне патријархалне породице, подржаване и од цркве и од државе (реч је о западноевропској, хришћанској цивилизацији), појам љубави био релативизован, с обзиром да се до брака долазило погодбом, вољом и избором родитеља, ређе отмицом или, ретко, збиља љубављу, односно заљубљивањем (што је пре остављено доброј литератури него свакодневној пракси). Патријархална породица (и она балканска) рађала је више деце која су се од стране родитеља, углавном, пођеднако волела, са намером да их што раније оспособе за самосталан живот, као услов стварања нове породице. За разлику од овако претпостављене, вишевековне патријархалне породице, већ од почетка XX века у Европи, знатно спорије на Балкану, патријархат – под којим треба разумети облик родовске заједнице у коме преовлађује очево право, више или мање потчињен положај жене, слаба индивидуализација појединца, моћ хришћанске цркве (корисно употребљена на ширење „благе вести” Исусовог учења, или злоупотребљавана путем папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку) – најпре је споро, а онда све брже ишчезавала. Брачни односи, дуго времена, црквено благосиљани и грађански озакоњени, замењују се ванбрачним односима са или без деце, честим разводима већ склопљених бракова, промискуитетним понашањем мушкарца и жене (хедонистички тип живљења), све чешће сведеним на пролазне везе успостављене површним познанствима, материјалном користи, емотивном хладноћом или равнодушношћу. Како у оваквом једном друштвеном поретку, заснованом првенствено на потрошачком менталитету, сумњивом стицању материјалног иметка, праћено све приметнијим егоцентризмом, али онда (што никако није на последњем месту) све бржим губитком религиозне потребе живљења, односно преовладавањем атеистичког или равнодушног погледа на веру (конкретно у западноевропској цивилизацији, хришћанску веру) – говорити о љубави међу људима, међу половима, међу народима, љубави у породици! Ето могућег, првог одговора на болно и све чешће данашње питање: зашто је људима тешко да воле? Одговор гласи: једноставно зато што нису били вољени! Ако је тачно – што потврђује већина психолога данас – да је дете „упијајући ум”, што значи да се главне одлике будућег карактера образују најкасније до краја пете године живота детета, онда је одлучујуће за будући човеков еротско-сексуални однос да ли је и колико је оно вољено од једног или (срећом) од оба родитеља. Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу” – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе, и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? (…) Бојим се да је већина данашњих младих у западном свету (као и код нас) емотивно до те мере незрела да је патолошка потреба за неком зависношћу (алкохол, дрога, таблете, телевизија, интернет, храна, претеран рад, сексуално мењање партнера без љубави, новац, потреба за диктатором итд.) скоро у потпуности заменила потребу борбе за независношћу. Један од главних страхова младих данас, емотиван је страх од везивања за партнера супротног пола (да ли је и то разлог за чешће везивање за партнера истог пола?). Зашто је тако? Чест разлог је трагично искуство младих са сопственим родитељима, најпре заљубљеношћу емотивно везаних један за другог, а онда, губљењем заљубљености (која није прешла у љубав) растављање брака, често у међусобној мржњи. Уместо, дакле, природног везивања, а онда и природне зависности од партнера другог пола који се воли (тада се не поставља питање зависности или независности!), патолошка зависност преноси се на погрешне и опасне објекте, као што су, већ помињани, дрога алкохол и слично. Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од „јачег” у браку! Одломак из књиге Владете Јеротића “О љубави” Издавач Задужбина Владете Јеротића (објављено уз дозволу издавача). http://patriot.rs/vladeta-jerotic-zasto-je-ljudima-tesko-da-vole/

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Прави мушкарац плаче кад му је тешко У једној од својих беседа у Манастиру Глоговац Владета Јеротић говорио је о људма који не плачу и о агресији. Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Доста калуђера ми је говорило кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. – Kако те напустио, зашто? – Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо ко жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ. Kад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач… Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин. Пиплметар

Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…