Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живот'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Али да ли се ово односи на духовни живот? Нажалост да. Најчешћи пример. Чим се пронесе глас о несташици одређеног производа, одмах се у радњама формирају редови. Народ откупљује све што може, у огромним количинама, не размишљајући ни о онима који то неће добити, само да то сами добију. Али најнезаштићенији, на пример, пензионери, то неће добити. Други пример је када са приливом избеглица подижу кирију за изнајмљено становање. Обогаћивање на проблемима ближњег у екстремној ситуацији практично је престало да се сматра нечим не само грешним, већ и за осуду по световним мерама. И, авај, таквих примера је много - најразличитијих. Ово је посебно уочљиво на позадини несебичности којом се други људи подржавају. Па ипак, за мање племенито понашање траже и налазе изговор – „тешко време“. Али сетимо се историје, посебно првих година постојања Цркве Христове. Било је то време готово непрекидног прогона. Хришћани су прогањани, хапшени, испитивани, мучени, зверски стрељани. Свако богослужење, макар и тајно, могло се завршити рацијом. И да ли је то некако променило однос према духовном животу првих хришћана? Наравно да не! Заиста, у пећи искушења се кује права вера. Подсетимо се хагиографске литературе. Главне подвиге вере светитељи су вршили управо током личних или заједничких искушења, не у мирном, добро ухрањеном, удобном одмору, већ у активној борби са околностима, искушењима, духовним непријатељима и, на крају, са самим собом. Па зашто ми, хришћани 21. века, сада можемо да признамо идеју да нам тешке околности које су нас сада задесиле наводно дају за право да се не придржавамо заповести, да мислимо само о својим интересима на уштрб интереса нашим ближњима, да одложимо духовни живот „за касније“, „до најбољих времена“? Напротив, управо сада, не речима, већ делима, можемо и морамо да се испољавамо. Да покажемо да наша вера нису само речи, јер се права вера пројављује кроз добре мисли, добре речи и добра дела. «Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва», каже апостол (Jак 2,26). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-da-li-je-mogutshe-voditi-duhovni-zhivot-u-teshkim-vremenima
  2. Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду. У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде. Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор: — Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте. Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци. Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај. Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода. Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете. Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов! Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај. Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто. Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита: — Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља: — Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро. Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја. Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама. Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив? С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка? Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/
  3. ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
  4. Једном, док сам још похађао богословију, позван сам на заједнички скуп педесетника из разних заједница, притом су и човек који ме је позвао, и многи други од њих знали да сам православац. – Дошао је човек који поседује све дарове Духа Светог и он ће ти помоћи да савладаш те твоје православне комплексе и да видиш истину онакву каква јесте! – рекли су ми. Обрадовао сам се што се појавио такав „сасуд благодати“ и одмах сам пристао да одем на тај сусрет. Увек ме страшно интересују такви људи, осећам узбуђење као ловац. Оставио сам код куће своју блузу ученика богословије, обукао сам свој обични сако и кошуљу и одмах кренуо. Ипак, скуп се ближио крају, али сам стигао на најзанимљивији део: овај човек је чинио чуда. Испред њега се отегао ред, људи су прилазили један за другим и поверавали су му своје тајне и наде. – Скоро ништа не видим, – говорио је један. „Благодатни човек“ је узимао вату, ставио би је у чашицу воде, помазао очи и рекао: – Овако је исцељивао Исус Христос! Пришли су људи који су говорили „другим језицима“. Код педесетника и харизматика постоји појава као што је глосолалија, и они који су му прилазили причали су тим језицима, а то је некакво булажњење! Међутим, он им је „преводио“ с овог булажњења неке „духовне тајне“ и пророчки им је предсказивао будућност. И ја сам стао у исти ред – локални педесетници су ме погледали с великим интересовањем... Прилазим, он пита: – Брате, какве имаш проблеме? – Па и ја причам на другим језицима, – кажем. А мене су још од младости занимали оријентални језици и одједном почињем на јеврејском да му изговарам речи из Књиге поновљених закона: – Шма Исраел Адонај Елоејну Адонај ехад! („Слушај, Израиљу, Господ Бог твој је Једини Господ.“) А он „преводи“: – „Рад, рад, алилуја, носи снопове, алилуја, сакупљај екипу и ради.“ Почео сам да изговарам молитву за благослов: – „Барух ата Адонај Елохејну мелех“: „барух“ је благословен, „ата“ је ти; Адонај – Господ; Елоејну је Бог наш, Мелех је цар. Он „преводи“: – „Рад, рад, снопље, алилуја.“ „Да пробам можда на латинском?“ – мислим. Почео сам да изговарам „Оче наш“: „Pater noster, qui es in caelis, sanctificetur...“ Он опет понавља исто. „Треба да пробам нешто на арапском,“ – помислио сам. Сетио сам се прве суре из Курана („Ал Фатиха“): „Бисмилахи Рахмани Рахим, Ахамдулилахи Робабил ‘ааламин. Ар-Рахмани Рхархим. Мелики јаумидин („У име Бога, Милостивог, Милосрдног Хвала Богу, Господу светова, Милостивом, Милосрдном, Господару Дана уздрја.“) А он ће опет: – „Рад, алилуја, екипа је окупљена, идите, немојте седети код куће скрштених руку.“ И онда сам учинио оно што сад не бих урадио – али сам тада био млад и дрзак. Пружио сам руку у значајној пози и рекао: – Немате никакав дар тумачења језика! Он је помислио да сам један од локалних младих педесетника и да сам намерио сам себе да тумачим, па ми је рекао: – Брате још је рано да разумеш ове тајне. – Иако смо, наравно, браћа у Адаму, – кажем му, – нажалост, нисмо у Христу. Ја сам православац и дошао сам да вас проверим. – А ко ти је дао право да провераваш? Отварам Свето Писмо и цитирам: Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет (1 Јн. 4, 1). Он ми онда рече: – Ти си говорио неке бесмислене речи! Некакву абракадабру! – Нисам, – одговарам, – спреман сам да вам преведем сваку реч. То су били цитати из Светог Писма на хебрејском, као и „Оче наш“ на латинском. Могу опет све да поновим. Или на пример: „Бисмилахи Рахмани Рахим“ – „у име Бога, Милостивог, Милосрдног“. „Алхамадулилахи Робил ‘ааламин“ – „хвала Господу, Господару свих светова“. А шта сте ви превели? „Рад, екипа, сакупљај снопље.“ – А шта је ово последње – на ком је то језику? – То је Куран на арапском. – Хришћани не смеју да читају Куран. – Али ви ми чак ни то нисте рекли, – кажем му. И тада је главни презвитер заједнице који је двадесет година провео у логорима због својих убеђења, рекао: – А Олег је у праву, речено је: испитујте духове, јесу ли од Бога. Управо то треба да размотримо у свештеничкој соби. Отишли смо у свештеничку собу и он ме пита: – Шта мислите, да ли овај човек вара? – Не, – рекао сам, – мислим да он верује у оно што говори, али проблем се управо у томе и састоји: људи често верују такве ствари које сами не могу да провере. И то је пре свега проблем педесетника – они су врло наивни људи. И скоро сваки пут кад сам у животу имао могућност да проверим нешто слично – уверавао сам се у то да је то скоро увек лукава обмана или самообмана, фалсификовање истине. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/146775.html?fbclid=IwAR0FEi8iBJvOsK4uuqa6d5G6SBuZY_rCTpCVZ41ZUatg1xM4h7o-dEYezxA
  5. Наравно, тешко је радовати се када су катастрофе и невоље свуда. Али, као што знате, практично није било ниједне генерације која се не би суочила са ратовима или катаклизмама. Па ипак, живот се наставио. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Врло често у први план стављамо позадину, па онда долази до искривљавања, погрешног односа према ономе што се дешава, замена праве стварности лажном. Све што је важно у нашем животу је непромењено, без обзира на олује и ветрове. Наша стварност је живот у Христу. Господ је средиште и смисао живота. Код Њега ништа није страшно, све се може победити. Изгубивши везу са Богом, остајемо сами, ма колико људи око нас. Само у Богу је спас од усамљености, страхова и чежње. Он је извор инспирације и радости. Никакво дружење или земаљска добра нам то не могу дати. Господ сједињује видљиви свет и Небески свет, живе и мртве, земаљску Цркву и Небеску Цркву. Само Он зна пут којим можемо ући у Вечност. Само Он нам може отворити спасоносна врата и помоћи нам да постанемо бесмртни. Свако искушење је још један разлог да се сетимо Бога, Његово милосрђ и Славу, да се поуздамо у Ньега. Нема ништа блаженије и лепше за човека него да следи Његову Свету вољу. Безусловно слеђење Спаситеља је врхунац блаженства и, можда, испољавање највише везе између Бога и човека овде на земљи. Живот је тренутак који нас припрема за диван и бескрајан живот у Христу. Нема потребе да компликујете овај живот и постављате друге циљеве. Само треба живети са Богом! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonij-pakanich-koliko-god-iskushenja-padne-u-deo-nama-zhivot-je-ipak-lep
  6. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  7. Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу". Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  8. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године
  10. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. "Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја", рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању у београдској Лазарици. У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Лазара у београдском насељу Звездара. У празнични дан када Црква Божја молитвено прославља великог учитеља Светог Григорија ниског, брата по телу Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње у којој се чувају честице моштију Светог великомученика Мине и Светог великомученика Лазара косовског и свесрпског. На овом недељном литургијском сабрању молитвено је узело учешће мноштво народа Божјег, учествујући у великој Тајни љубави Христове који се на Литургији раздаје свима на отпуштење грехова и на живот вечни. Следујући одељцима из Светога Писма које Црква износи пред нас у овај недељни дан, као и химнографији која је садржана у овим попразничним данима Богојављења, Епископ хвостански је у својој надахнутој беседи говорио о правилном поимању празничне радости и значаја проницања у тајну празника. Ако смо на прави начин схватили смисао празника и ако смо на прави начин учествовали у оболежавању празника, а то значи далеко више од богате празничне трпезе, размене поклона и свега онога што треба да се чини, а није суштински важно, рекао је Епископ Јустин и додао: Све што се десило у протеклом периоду десило се да би Бог показао колика је Његова љубав за овај свет и живот који ми живимо. Овај свет и овај живот је највећи дар љубави Божије, и иако се нама често чини да у овом свету и животу ништа не ваља, и да бисмо све другачије учинили да можемо, и иако нам се чини да је овај живот непрегледни океан патње и бола, страдања и муке, ипак у тај и такав свет долази Богочовек Христос. Према речима Епископа хвостанског, живот вечни почиње већ овде и сада у овом животу: Није више важно питање има ли живота после смрти, већ, има ли живота пре смрти. Христос је дошао на земљу и исцељивао болесне да би показао вредност живота као дара Божјег који се мора живети у радости, са вером и надом у промисао Божији. Христос је Светлост која нас обасјава, греје и води, и ако Њега имамо као нашег највећег Пријатеља, чега се плашимо и кога се плашимо? Смрти? Он ју је победио. Болести? То је пред Њим ништа. Он нас се тражи само да Га прихватимо као највећег Пријатеља, рекао је надахнуто Епископ Јустин. Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја. Све што се са нама дешава, ма колико тешко било, све је то промисао Божији, и ако то прихватимо тако у свом животу биће нам много лакше и овде ћемо почети да задобијамо радост вечнога живота која ће бити Царству небеском, заједно са Христом Богочовеком Његовом Пресветом мајком и са свима светима, закључио је Епископ хвостански г. Јустин. Извор: Телевизија Храм
  12. У петак, 21. јануара 2022. године, многи православни хришћани, предвођени дванаесторицом архијереја Сабора православних канонских епископа САД, придружили су се годишњем Ходу за живот у Вашингтону, на годишњици Roe v. Wade, одлуке коју је 1973. године донео Врховни суд Сједињених Америчких Држава о легализацији абортуса широм земље. Православни хришћани су се окупили једногласно у одбрани живота и осуди абортуса. Као што је Његово Блаженство Митрополит Тихон потврдио у својој годишњој изјави објављеној почетком овог месеца, „Православна Црква наставља да се чврсто држи свог древног веровања да је сав људски живот, од зачећа у материци до нашег последњег тренутка, светиња за Бога. Јер Свето Писмо нам каже да „Бог није створио смрт, и не воли смрт живих. Јер Он је створио све и сва да би постојали“. У четвртак, 20. јануара, делегација од дванаест чланова Сабора канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава представљала је Православну Цркву током вечерње мисе у Римокатоличкој базилици Националног храма Безгрешног Зачећа. Након богослужења, архијереје је угостио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Елпидофор, председавајући Сабора, на саборној трпези. Митрополит Тихон је у петак, 21. јануара, угостио саборне архијереје са делегацијама у Катедралном храму Светог Николе где су протојереј Валериј Шемчук и ђакон Петар Илчук служили Свету Литургију. На крају богослужења, Његово Блаженство је срдачно пожелео добродошлицу својој браћи архијерејима рекавши да су се благодаћу Божијом сабрали да одслуже Свету Литургију, сабравши се као архијереји, свештенство и мирјани, као верни народ Божији, сједињени у вери и химнама, и како би исповедили важност светог дара живота. Након доручка који су приредили Његово Блаженство и заједница саборног храма, архијереји и свештенство су се придружили многим другим православним хришћанима из различитих делова земље, укључујући делегације Богословија Светог Владимира и Светог Тихона, на митингу на главном градском шеталишту и тргу (the National Mall) у Вашингтон ДИ-СИ-ју. Архиепископ Елпидофор је у име православних упутио уводне речи и молитву за Ход за живот 2022 . После иницијалне молитве, Митрополит Тихон је служио молебан и изговорио Вјечан спомен! за све жртве абортуса. Извор: https://www.oca.org/news/headline-news/strong-orthodox-presence-at-the-2022-march-for-life
  13. Православну веронауку на нивоу целе Хрватске тренутно похађа 3500 ученика. Ове школске године, први пут у новијој историји, ученици у Републици Хрватској добили су и уџбенике за православну веронауку. Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке у Хрватској изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. У јануару 2019. године израђена је коначна верзија курикулума за основне школе и гимназије у Хрватској, јединствена за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ. А ове школске године ученици су добили и нове уџбенике. О раду Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске, о православној веронауци и положају вероучитеља у Републици Хрватској, изради курикулума за овај предмет и штампању првих уџбеника за основне и средње школе у новијој историји, говорио је за П-портал јереј Вукашин Цветојевић – водитељ Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске и координатор за православну веронауку на нивоу целе државе. *Представите нам за почетак Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске. Када је основан и с којим циљем? Катихетски уред је основан 2003. године на предлог Епископског савета са циљем унапређења и организације наставе православне веронауке и стручног усавршавања вероучитеља. Епископски савет чине епископи свих епархија на територији Хрватске, а то тело именује водитеља катихетског уреда. У Републици Хрватској имамо пет епархија: Осјечкопољску и барањску, Славонску, Горњокарловачку, Далматинску и Загребачко-љубљанску митрополију и свака од њих би требала имати свој катихетски уред, плус један национални. Али пошто нема довољно вероучитеља на тим подручјима, нема ни уреда. Тако да је Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске једини катихетски уред у Републици Хрватској и самим тим има статус националног тј. државног. Епископски савет је у име Српске православне цркве склопио Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, закљученог 2002. године. Тим уговором је, између осталог, предвиђено именовање стручне особе која ће кореспондирати између Епископског савета и тадашњег Министарства просвјете и шпорта РХ о питањима веронауке. То је главни разлог оснивања катихетског уреда. Настава православне веронауке може се изводити свуда где се укаже потреба Улога катихетског уреда јесте пре свега коресподенција са Министарством знаности и образовања РХ, затим рад на изради курикулума и унапређењу наставе православне веронауке и свих текућих питања и кадровирања вероучитеља. Званично седиште Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске је у Даљу, где је и седиште епископа. Уред има просторије и на адреси Епархијског центра у Вуковару у новоизграђеном простору. Катихетски уред сачињава Епископ осјечкопољски и барањски господин Херувим као председник свих управних тела и Катихетски одбор који броји пет чланова: водитељ уреда јереј Вукашин Цветојевић, протојереј Марко Шукунда, јереј Горан Тодоровић, јереј Срђан Лукић и веоручитељ Мирослав Мишановић. У склопу уреда делују и координатори за православну веронауку присутни у другим епархијама. Јединствени курикулум за све основне и средње школе *Која бисте све постигнућа истакнули од када сте преузели место водитеља уреда? Катихетски уред је заједно с епископом Херувимом радио на повезивању и умрежавању вероучитеља у РХ. Пружили смо им помоћ и подршку у едукацији и стручном усавршавању, пошто неки од њих нису полагали стручне испите који су прва лиценца за рад. Такође, били смо активни у пројекту Школа за живот, где смо се укључили у израду методичких приручника и видео-материјала. Снимали смо видео-лекције и видео-материјале за онлине платформу. Учествовали смо у преради и доради курикулума за православну веронауку. Наша идеја је била да се изради јединствени курикулум за основне школе, гимназије и све остале средње школе, за шта смо се на крају и изборили. Истакао бих и рад на припреми нових уџбеника за православну веронауку, чиме смо дали снажан допринос свеукупној курикуларној реформи. *Православна веронаука се у основним и средњим школама Епархије осјечкопољске и барањске предаје још од 1991/92. у континуитету без прекида, дакле пуних 30 година. Колико ученика данас похађа наставу из овог предмета и где се све изводи настава? У овом тренутку око 3500 ученика основних и средњих школа на нивоу целе државе похађа наставу из православне веронауке. Православна веронаука је данас као предмет у РХ заступљена у основним школама са по два часа недељно као изборни предмет, док је у средњим школама заступљена са по једним часом недељно као обавезан изборни предмет, где ученици бирају између етике и веронауке. Веронаука није мањински предмет, већ спада у редовне предмете у систему школства без обзира на модел образовања који ученици похађају. Али је већином похађају припадници мањинске заједнице. Настава православне веронауке може се изводити свуда где постоји интерес или се укаже потреба за овим предметом, било у школама које имају организоване моделе мањинског образовања (А, Б или Ц), било у школама које немају мањинске моделе. У многим школама у РХ веронауке уопште нема, јер нема коме да се предаје. Да би се формирала група за наставу веронауке потребно је седам ученика. У пракси имамо разне примере. Тако рецимо у Медицинској школи у Осијеку, где не постоји модел мањинског образовања, ученици похађају наставу православне веронауке. Да се разумемо, то су ученици који су припадници српске заједнице, православне вероисповести. *Од школске 2019/20. заживела је православна веронаука у образованом систему у Осијеку први пут након Другог светског рата. Како је дошло до тога? Тамо су се појавили ученици који су изразили жељу за наставом православне веронауке. То су претежно ђаци који су већ похађали веронауку у основној школи, а онда су уписали средњу школу у којој није била организована настава православне веронауке. Они су заједнички са својим родитељима предложили овај предмет и створила се минимална група од 7 ученика, довољна да се покрене настава. Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске је потом упутио молбу управи Медицинске школе и Министарству знаности и образовања, које је одобрило формирање разреда. Тренутно имамо групу од 46 ђака из разних медицинских смерова у тој школи који похађају наставу православне веронауке. Задовољни смо садашњим одазивом и очекујемо да ће тај број из године у годину расти. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота Такође, у Осијеку последњих неколико година постоји група деце, тренутно њих око 25, узраста од првог основне до четвртог средње који похађају парохијску веронауку, организовану при осјечкој парохији чију наставу изводи осјечки парох, протојереј Александар Ђурановић. Реч је о деци за коју настава не може бити организована у редовним школама јер их нема довољно за формирање одељења. *Према чланку 13. Уговора између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, наставу из православне веронауке је могуће изводити и у предшколским установама/вртићима. Каква је ту ситуација? Ситуација је таква да веронауке у вртићима једноставно нема. Тешкоћа за извођење овог програма лежи у малом кадровском потенцијалу и специфичности вртића као установе. Особа која би одржавала предшколско верско васпитање требала би бити васпитачица/васпитач по струци и имати довољно теолошко образовање. С друге стране се поставља питање финансирања, тако да све то заједно онемогућава провођење овог програма. Љубав, поштовање и разумевање *У чему је значај изучавања православне веронауке за ђаке и друштво у целини? Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере, васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих. Упућује их да у сваком људском бићу могу и треба да препознају лик Божји. Води их ка литургији која је центар живота, а живећи литургијски можемо преобразити цео свет у Царство Небеско. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да усмери ученика на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Сматрамо да школа треба да пружи могућност развоја свих потенцијала ученика, па тако и духовних, како би они постали целовите личности. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи. *Колико су ученици заинтересовани за наставу православне веронауке и које их теме највише занимају? Све зависи, како кад, али углавном су заинтересовани. Занимају их разне теме. Често су то актуелна дешавања о којима се прича у јавности. Најчешће су то животне теме које се тичу свакодневице и неких важних одлука. У принципу, све што живот носи може се посматрати са „веронаучне“ стране. Бољи статус вероучитеља у Хрватској него у Србији *Веронауку у оквиру образованог система предају вероучитељи. На који начин их се именује и какав је њихов положај? Према Уговору између владе РХ и Српске православне цркве у РХ о питањима од заједничког интереса, православну веронауку могу предавати особе са високом или вишом стручном спремом теолошког садржаја, које осим тога морају имати и педагошко-психолошку и дидактичко-методичку оспособљеност за предавача. Уколико таквих нема, наставу може изводити и друга особа којој епископ изда исправу о канонском мандату. Канонски мандат је документ којим се уз благослов цркве именује вероучитељ. Дакле, почетна позиција за овај позив је високо/више образовање. Вероучитељи се не запошљавају на конкурсима као остали наставници, већ их поставља епископ, односно епархија којој припадају. Потом полажу стручни испит да би добили лиценцу за рад, чак и ако већ формално раде у школама. Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере. Васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих Тренутно на нивоу целе Хрватске имамо 48 вероучитеља, међу којима је и неколико вероучитељица. Статус вероучитеља је у систему образовања бољи и у бољем смо положају него колеге у Србији. Вероучитељи у Србији склапају сваке школске године нове уговоре о раду са школама и немају стално запослење. Најчешће не добијају разредништва, док код нас вероучитељи могу бити и разредници. Наши вероучитељи склапају уговоре о раду са школама који важе до опозива канонског мандата од стране епископа. Стручно усавршавање вероучитеља православне веронауке је прописано законом као и за све остале предмете. Постоје жупанијска и међужупанијска стручна већа на којима се вероучитељи усавршавају. Предавачи су вероучитељи већ доказани у струци или се налазе у звању ментора саветника. Стручни скупови се одржавају 2 до 4 пута годишње на жупанијском нивоу. Једном годишње или једном у две године организује се државни скуп свих вероучитеља. До сада смо имали два државна скупа. Први је био у Загребу 2017. године, а други 2021. године у онлине окружењу због прописаних епидемиолошких мера. Прво у Хрватској, па тек онда у Србији *Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. Колико је доношење курикулума за православну веронауку и штампање првих нових уџбеника допринело бољој организацији наставе из овог предмета? У великој мери. То је променило читаву ситуацију, која је била прилично хаотична. Прво да објасним неке ствари. У СФРЈ и за време комунизма није било веронауке у школама. Од 1991. до 1998. године веронаука се на овом нашем подручју предавала импровизовано, јер нисмо имали адекватне уџбенике, иако је постојао наставни план и програм за православну веронауку, који је 1994. године верификован од Епископског савета и блеженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована и одобрен од тада надлежног министарства у Хрватској. Међутим, имамо ситуацију да је православна веронаука као предмет тек 2001. године уведена у школски систем у Републици Србији. И ту настаје вакуум од три године, период од 1998. до 2001. године у којем ми овде имамо веронауку, а ученици у Србији је немају. Због тога се 1998. године у Хрватској почео примењивати пилот пројекат, тј. наставни план и програм припреман за увођење веронауке у Србији. Тај пилот пројекат, увезен из Србије, који је касније дорађиван и верификован од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду и надлежног министарства у Хрватској, примењивао се у хрватском школском систему све до почетка курикуларне реформе у Хрватској школске године 2014/15. Пошто је курикуларна реформа улазила постепено у разреде, још увек се у настави примењивао пилот пројекат из Србије, све до коначног увођења курикулума у све разреде наших школа школске године 2019/20. Вероучитељима је сада лакше радити, а ученици ефикасније усвајају градиво Дакле, у јануару 2019. године добили смо коначну верзију курикулума за православну веронауку за основне школе и гимназије у РХ, који је имплементиран у образовани систем школске 2019/20. Овај курикулум је јединствен за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ и верификован/одобрен прво од Светог архијерејског синода СПЦ-а из Београда а потом од Министарства знаности и образовања РХ. Израда курикулума у Хрватској ишла је паралелно са израдом курикулума у Србији, јер се и тамо мењао наставни план и програм. Наш курикулум је врло сличан курикулуму у Србији, јер смо током курикуларне реформе доста сарађивали са колегама из Србије. Курикулум за православну веронауку је важан, јер је разрешио бројне проблеме и изазове с којима смо се сусретали у настави и представља велики искорак у складу са модерним тенденцијама образовања. Доношењем курикулума створени су услови за писање уџбеника. *Коначно, појавили су се и ти дуго очекивани уџбеници за православну веронауку. У чему се огледа њихов значај? Први пут у новијој историји у РХ после Другог светског рата добили смо уџбенике за православну веронауку, који су одштампани у августу 2020. године. Издавач је издавачка кућа Просвјета д.о.о. из Загреба. Од школске године 2021/22. имамо комплетиране уџбенике за православну веронауку за све разреде основних и средњих школа. Почетком ове школске године поделили смо свим средњошколцима у РХ нове уџбенике који су бесплатни, јер су новац за куповину заједнички донирале српске институције: Српска православна црква, Заједничко веће општина, Српско народно вијеће и Просвјета. Пре тога смо уџбенике увозили из Србије, али задњих неколико година ни тамо више нема уџбеника јер се више не штампају. Аутори нових уџбеника су вероучитељи из Србије. Главни уредник издања је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански, а сада патријарх српски господин Порфирије. Уџбеници су штампани на ћирилици и српском језику, јер је званично писмо Српске православне цркве ћирилица, а језик српски. Значај ових уџбеника је драгоцен и немерљив. То говорим из искуства рада у настави као вероучитељ. Стари уџбеници су у многоме били мањкави, предвиђени за само један час недељно веронауке, са методичким приговорима на њих, компликовани за практичну наставу, садржавали су претешке текстове, што је изискивало прилагођавање речника ђацима, а њихова тематика и терминологија били су захтевни и апстрактни. У новим уџбеницима градиво је поједностављено и приближено ученицима, јер су уџбеници израђени по методичким стандардима. Вероучитељима је сада лакше радити јер имају предлоге задатака, а ученици ефикасније усвајају градиво. *Нови уџбеници су штампани у Републици Хрватској, а аутори су из Републике Србије. Можете ли то објаснити? Реално и искрено, немамо довољно компетентног кадра за ту врсту посла, ни кадровских капацитета за то. Нема нас пуно. Кадровски потенцијал у Србији је пуно већи за квалитетну израду уџбеника и инфраструктура је на њиховој страни. *Чијим заслугама и на чију иницијативу су штампани ови уџбеници? Жеља свих вероучитеља је била да имају адекватан радни материјал. Иницијатива је морала да потекне од Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске као институције која је задужена за организацију писања и издавања уџбеника, уз благослов свих епископа. Лично сам уложио доста напора преко својих контаката на терену да ова реформа буде започета. Снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа Катихетски уред је на челу са епископом Херувимом у оперативном и техничком смислу одиграо кључну улогу у процесу настајања уџбеника, уз сагласност, подршку и благослов свих епископа у РХ, на челу са председником Епископског савета тадашњим Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем који је у Светом архијерејском синоду СПЦ-а био задужен за просвету. Модернизација предмета *Учествовали сте у пројектима Школа за живот и и-настава Министарства знаности и образовања РХ. С којим сте се активностима представили? Школа за живот је пројекат Министарства знаности и образовања као интегрални део курикуларне реформе. У оквиру овог пројекта радили смо прву верзију курикулума за православну веронауку. У другој фази дорађиван је документ у који су унесене неке мање промене. У наставку реформе израђивани су методички приручници који су служили за лакшу имплементацију курикулума у настави. У међувремену, услед нових околности изазваних корона кризом, прешло се на онлине наставу. Почело се са снимањем видео-лекција за све предмете и ми се нисмо нашли у тој првој фази. Убрзо је Агенција за знаност и образовање поставила онлине платформу за националне мањине у сарадњи с Министарством знаности и образовања. Када се почело са снимањем видео-материјала за мањинске предмете, убацили су и нас у ту причу и пребацили нас аутоматски на ту платформу, иако ми нисмо мањински предмет. Када је пројекат Школа за живот завршен, долази до новог пројекта под називом и-настава, актуелног од школске године 2020/21. И-настава је наставак реформе образовања у РХ и базиран је на снимању видео-материјала уколико се укаже потреба за онлине наставом. У оквиру тог пројекта направљен је годишњи изведбени курикулум за све разреде основних и средњих школа на бази блок часова. Предложили смо да изведбени курикулум код свих разреда буде једнак, тако да уколико би у неком моменту дошло до заустављања живе наставе у школама услед погоршања епидемиолошке ситуације, сви ученици могу да наставе тамо где су стали. Током рада на том пројекту снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа. На Јутјуб мрежи постоји канал и-настава, на којем се могу погледати сви видео-материјали које смо снимили. Видео-лекције су предавали вероучитељи наше епархије и један водитељ из Загреба. *Какви су Вам даљи планови? Планови су нам да се настави са израдом додатних видео-садржаја у смислу некаквих квизова или апликација, тако идемо у корак са модерним захтевима образовања, јер већина предмета има додатне дигиталне садржаје. Ово је генерално план за наш уред. У многим стварима су други предмети испред нас, па зато желимо веронауку да модернизујемо као предмет, да не заостаје за осталим предметима у том смислу, иако је јеванђелска порука коју доноси веронаука увек савремена, а заправо свевремена. Оно што свакако треба нагласити јесте да ништа не може заменити живу реч тј. живи контакт вероучитеља са ученицима. Пише: Тијана Шашић (П-Портал) Извор: П-портал
  14. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка
  16. Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, у недељу 19. децембра 2021. године, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Василија чудотворца Острошког на Бежанијској Коси. Преосвећеном владици Јеротеју у овај 26. недељни дан по Педесетници, када молитвено прослављамо светог оца Николаја мирликијског чудотворца, саслуживало је свештенство овог велелепног храма у којем се као драгоцена реликвија чува кивот светог Василија Острошког, у којем су ношене светитељеве мошти у литији кроз Црну Гору и Херцеговину 1996. године. После прочитаног Јеванђеља, Епископ Јеротеј је тумачио произнесене одељке из Светога Писма, чинећи осврт на празник светог оца Николаја, и између осталог рекао: Поставља се питање због чега је толико поштован свети отац Николај као светитељ. Као прво због свог великог уздржања, иако је био дете богатих родитеља из града Патара у Малој Азији, он није био размажен и себичан, већ несебичан и милосрдан, истакао је Епископ Јеротеј и закључио: Свети Николај је богатсво разделио сиромашнима и одлучио да читав свој живот посвети Богу и служби Богу, кроз испуњавање светог Јеванђеља. Извор: Телевизија Храм
  17. У недељу 23. по Педесетници када Црква богослужбено савршава молитвени спомен на свете славне и добропобедне мученике Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском храму Светог Архангела Гаврила, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке. У славу Тројединог Господа једним устима и једним срцем појао је храмовни хор, а благољепију евхаристијског сабрања допринело је и учешће мноштва деце која су у стихарима прислуживала Његовој Светости и свештенству. После прочитаних светописамских чтенија Предтојатељ Српске Цркве је поучио сабрани народ и на почетку своје омилије указао на правилно разумевање Божићног поста, рекавши: Ево нас на почетку Божићног поста, поста који је Црква устројила пред радосни, велики и спасоносни празник доласка Сина Божјег међу нас. Син Божји је дошао, узео све оно што је људско, осим греха, заједно са људском природом прошао кроз све што је људско, а онда на крају узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Тиме је отворио могућност да свако од нас, сваки човек који чезне за истином, правдом и вечношћу, има могућност да заједно са Њим седи и учествује у свему ономе што је божанско, поучио је Патријарх Порфирије и додао: Да бисмо изградили заједницу са Богом и били са њим, није довољно да имамо уверење да Бог постоји, него нас Црква позива нарочито у дане поста, да живот Христов учинимо својим животом, да оно што су заповести Христове постану правила нашег живота, заповести које јесу пут слободе, а не пут поробљавања, јер Бог изнад свега и пре свега јесте Бог љубави, а то значи Бог слободе, и ми људи по дару слободе јесмо икона Његова, рекао је Патријарх српски. Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о исцељењу човека који је био поседнут духом нечистим, Патријарх Порфирије је подсетио да се Бог не намеће и не чини ништа присилно, већ поштује слободу свакога човека. У данашњем Јеванђељу имамо једну драматичну слику, где Господ долази у земљу Гадаринску, где наилази на једног демонизованог, који је био опседнут бројним нечистим силама, и Господ те нечисте силе изгони из обузетог. Не би се очекивало да када је Господ учинио чудо, када је исцелио једног дугогодишњег болесника, да ће остали људи када виде то чудо једва дочекати да Господ уђе у њихове домове, али имамо изненађујући и неочекивани одговор: иди од нас. Подсетио је Патријарх на болну реалност коју нам предочава јеванђелски текст, и у наставку своје беседе наведену реалност је ставио у контекст нашег времена и живота: Онај који има потребу за спољашњим доказима и чудима, да их својим очима гледа како би прихватио живога Бога, тај само показује да је слабашан и да му је нејака вера, показује да има проблем са Богом, јер Бог је дат у Јеванђељу, Бог је дат у љубави, и нема тог срца људског које не може да осети у себи присуство Божије и благодат Његову и да га препозна само уколико више чезне за љубављу Божијом, него за афирмисањем себе без Бога. На крају свог надасве поучног слова Патријарх Порфирије је упутио архипастирску поруку која је одјекнула у срцима верних: Како видимо једни друге, како видимо творевину Божију, зависиће од начина на који слушамо реч Христову. Сваке недеље упућујемо реч спасења и свакога дана је Јеванђеље Христово и као Црква и као књига доступна свима и свакоме. Не бави се Црква примарно ни социјалним ни економским, ни било каквим другим предметима, темама и проблемима, она се бави смислом постојања у сваком контексту и ситуацији. Црква шаље поруку Јеванђеља, поруку спасења, и зато у Цркву долазимо да бисмо дотакли тајну Христа распетог и васкрслог и тајну човека, као створеног за вечност. Када на правилан начин разумемо умом и срцем ту јеванђелску поруку и тајну, онда ћемо имати исправне ставове, на прави начин ћемо разумети и све друге теме, закључио је Патријарх српски Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  18. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), викар Патријарха српског г. Порфирија, био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом прве годишњице упокојења блажене успомене патријарха српског г. Иринеја (1930-2020). У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, Епископ Стефан је изнео своја сећања на блаженопочившег патријарха Иринеја, истакавши да је он целим својим бићем од најраније младости до своје блажене кончине послужио Господу и Цркви Његовој.
  19. Гост овонедељне емисије Храм био је протонамесник Миле Суботић, мастер теологије, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, предмет-Историја српске цркве, који говори о животопису и књижевном раду патријарха Пајсија Јањевца који је чини се неоправдано запостављен. Аутор и водитељ Душанка Зековић. Звучни запис емисије Патријарх српски Пајсије I, Пајсије Јањевац, од 2017. Српска православна црква га прославља као светитеља, а његове мошти почивају у Пећкој патријаршији. Син је српског свештеника Димитрија рођен у Јањеву 1542. године. Школовао се у родном месту и оближњој Грачаници. Као служитељ српског патријарха Јована постављен је 1612. за Грачаничког, односно, липљанског митрополита. Када је 1614. године патријарх Јован позван у Цариград, где је требало да одговара за оптужбе да је сарађивао са папом, митрополит Пајсије је преузео привремену управу над Српском патријаршијом. Неколико дана касније, у Цариграду је обешен српски патријарх Јован због сарадње са папом и западним владарима. Доласком Пајсија на чело Српске патријаршије, означен је заокрет у црквеној управи. Патријарх обилази манастире, запустелу Жичу, иде до Срема, води рачуна о Србима у заграничним областима, у епархијама у Хабзбуршкој монархији... Развијао је живе односе са Руском патријаршијом, а суздржавао се у контактима са представницима Римокатоличке цркве. Био је познат као патријарх књигољубац. Прикупљао је књиге, преписивао, повезивао, и сам је био писац. У Свету Земљу одлази у 94. години живота. Следеће године по повратку, несрећним случајем, 1647. године упокојио се у Пећи. Извор: РТС
  20. У 20. недељу по Духовима 7. новембра, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у београдском насељу Вишњица. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о прочитаном Јеванђелском зачалу нагласивши да Христос смрт побеђује својим Васкрсењем. "Христово присуство побеђује смрт, како физичку тако и духовну, када човек духовно умре и када занемари свој духовни живот, једино Христовим присуством и једино благодаћу Христовом човек може да се врати на прави пут." Епископ Сава подсетио је на Васкршње Слово Светог Јована Златоустог у коме се наводи: „Смрти где ти је жалац, аде где је твоја победа? Васкрсе Христос и нема више смрти“. Преосвећени је у наставку додао да Васкрсење није нека теорија, јер нам је Христос показао да је то реалност, Христос доноси живот и Васкрсење. "После Христовог Васкрсења смрт није крај људскога живота, није нека тачка где се све завршава, и нема више постојања човека, него је смрт у ствари прелазак из привременог живота у онај живот који очекујемо, у живот вечни", нагласио је Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм
  21. Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија
  22. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Мислим да је прошло и више од десет година од момента када сам је први пут угледао на једном од перона будванске аутобуске станице. Била је то изразито витка и висока жена у шесдесетим годинама. Дуга коса и крупне очи сведочиле су о њеној,у младости, ванредној љепоти. На себи је носила тегет блузу и црне панталоне. У једном тренутку су из њених тамних очију потекле сузе. Пришао сам јој и упитао је да ли је добро и могу ли како да јој помогнем. Убрзо је престала да плаче и укратко ми испричала своју животну причу.По занимању је била у младости балерина која је често наступала у позориштима бивше Југославије,од Београда,преко родног Сарајева до Загреба и Љубљане. Ратни вихор деведесетих је довео у Будву, у којој се издржавала тако што је давала часове клавира дјеци богатих родитеља,махом Руса. Скоро је одлучила да се пресели код своје,од скора разведене, ћерке и унучица. Тога јутра је отказала гарсоњеру у којој је приватно становала, купила карту за Источно Сарајево, да би мало прије схватила да јој је аутобус побјегао. Њени дуги,танки прсти сведочили су да је заиста ријеч о особи која, макар повремено, свира клавир. У њену причу сам посумњао када сам схватио да у руци не држи карту за Источно Сарајево, већ обичну перонску… Неких пар мјесеци касније сам је на истом мјесту срео. Носила је дугу хаљину и ципеле са потпетицама,које су још више истицале њену висину. Овог пута се неким дјевојкама представила као учитељица,која је после четири деценије рада у просвети, од јуче коначно у пензији. Кренула је да посјети сина и његову породицу у Источном Сарајеву. Оставила је поклоне и остале ствари у аутобус, пошла до тоалета и кад се вратила затекла празан перон на којем је аутобус до мало час стајао. Запањила ме је чињеница да се мене уопште није сјећала. Очито да је у тим представама, које је повремено приређивала на аутобуској станици, једино била битна њена улога, док су сви остали,невољни и несвјесни,учесници њених драма, заправо,епизодисти и натуршчици,недостојни њеног памћења. У наредним периоду сам је доста пута срео како у различитим улогама, уплакана увијек касни на исти аутобус, причајући људима различите “животне приче”. Себи је намијењивала различите улоге – од бабице у породилишту,преко инжињерке до љекарке у пензији. У тим улогама је била прилично увјерљива, будући да је успијевала да код присутних људи изазове сажаљење. Међутим, у једном тренутку је изненада ишчезла. Последњих година је не виђајући,на њу сам готово сасвим заборавио. Прошлог четвртка сам се рано изјутра запутио ка аутобуској станици,како бих на вријеме стигао на свој превоз за Цетиње. Осјећао сам благи умор,будући да смо дан прије прослављали пјешивачку славу – Зачеће св.Јована Крститеља,па смо цијели дан имали госте. Док сам чекао аутобус, изненада се,после дугог времена, појавила она,сада већ видно остарјела и осиједјела, са искривљеним уснама. Кроз ријетку косу се јасно могао видјети ожиљак на потиљку њене главе, који је сведочио о скорашњој хируршкој интервенцији на том мјесту. На себи је имала кломпе,изношену тренерку и преко ње кухињску кецељу. Овај пут је била у улози домаћице која пече пите и ситне колаче за разне врсте прослава. Иако је тешко изговарала сваку ријеч,могло се разумјети да има тешко болесног унука на Палама, коме би јутрос по возачима послала пријеко потребни новац, да није, овако немоћна,закаснила на аутобус. Један младић се сажалио и одвео је на кафу у станични ресторан. Док сам се возио у аутобусу, размишљао сам о томе како,умјесто да прослављамо Господа и благодаримо му за то што је на нас излио велике своје милости,заправо,сви ми у већој или мањој мјери проводимо вријеме у овом пролазном свијету играјући различите улоге.У тим осредњим представама и нискобуџетним филмовима,у којима се трудимо да будемо и глумци и режисери,према ближњима својим се односимо као да су епизодисти и натуршчици.На тај начин нам и живот постаје попут аутобуса за Источно Сарајево,који нас сваког дана у исто вријеме чека на истом перону.Међутим,ми увијек тако усклађујемо своје вријеме,да нам тај аутобус у последњем тренутку побјегне… Ђакон Павле Љешковић
  24. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић. Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“. „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...