Претражи Живе Речи Утехе

Истина је да се Бог открива у свакодневном животу људи, у једноставном, малобројном и непосредном. Не треба ти посебно место да сретнеш Бога. Не постоји место где се Бог не може појавити, које је оставља нетакнутим својим присуством. Али ми у ово не верујемо. Не можемо да прихватимо да се Бог манифестује на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. То резултира тиме да Он стоји поред нас, а ми Га тражимо далеко и у неким идеалним условима. Али Он се открива у „празнику безначајности“ Када би наша религиозност била здрава у свим својим манифестацијама, она би имала утицај на наш начин живота. То је хришћанство. Према православној духовности, нема друге проповеди осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом се, најчешће, исцрпљује у утилитарном приступу. Ми у цркву долазимо са утилитарним и захтевним елементима, да примамо, а не да дајемо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не самог Бога, већ оно што нам Он даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Они који долазе у цркву треба да знају зашто су дошли и зашто остају. Црква не би требало да се изгуби у комуникативном дискурсу, слоганима и упечатљивости, већ је њен значај у суштини и значењу. Није ствар у томе да се људи само доведу у цркву, већ и у томе како да их задржимо. А задржаћемо их тако што ћемо им дати живот, а не идеологију. Црква треба да буде заједница односа, место сусрета са личношћу Христа и наших ближњих, где истина престаје да буде идеја и постаје личност, дијалог и однос, где однос побеђује идеје. Васкрсење претпоставља распеће, а ми то заборављамо. Желимо васкрсење без крста, радост без преузимања личне одговорности. Без жртве нема васкрсења на свим нивоима живота. Не би требало да верујемо или прихватимо било какав успех који није изграђен на неуспеху. Тешкоће су увек прилике да се постојање и живот сагледају другачије. Искушења, било на индивидуалном или колективном нивоу, увек крију нешто ново, све док смо у стању да раскинемо са старим и неуспешним. Међутим, живећи у друштву које уклања и спречава бол свим средствима и у свим приликама, одрастајући у друштву у коме преовладава перцепција да је „све кривица других“, како се може родити ново? Мора постојати духовно сазревање, током којег човек преузима одговорност и плаћа цену својих поступака. Престаћу да желим зло свом ближњем. Односим се према спољашњости као што се односим према себи. Ако у себи нисам опростио и помирио се, онда ћу споља увек проналазити непријатеље и противнике да пројектујем своју унутрашњу дисхармонију. Мирим се са другим у мери у којој сам се помирио са собом и својом сликом. Помирење, међутим, садржи и бол и боре. Постоје душе које су у животу пале у страсти и неуспехе, а ипак када их сретнете схватите да су то веома лепи људи са посебним духовним квалитетима. Свет их можда маргинализује, али не мислим да Бог чини исто. Наизглед врлинска особа, особа која осећа да је све постигла и да је беспрекорна, има ароганцију у свом погледу и покретима, и посебно у срцу, која је чини веома одбојном и опасном. Бојте се „успешних“ и „врлих“. Они су најтежи људи и, у односу са Богом, најнеприступачнији. Њихов его је толико зарастао да га чак ни Бог не може досегнути. Неуспешни, онај који осећа да је ниско пао и који преузима цену свог неуспеха, онај који нема на шта да се ослони и чији је „его наборан”, потпуно се препушта Богу и његовој милости. А то је зато што не верује у своје врлине већ у љубав Божију. Радост је избор. Не може постојати савршен живот у коме бисмо били срећни. Не постоје идеални услови. Ако чекамо да настану, једноставно нећемо бити срећни. Зато бирамо, упркос патњи и искушењима која сви имамо, да се осмехујемо и живимо мале свакодневне радости које нам Бог нуди кроз живот, како бисмо били спремни за оне велике. Отац Александар Шмеман је говорио: „Шта је срећа? То је живот који сада живимо Лијана и ја. Нас двоје, уживајући у сваком сату - јутарњој кафи, два или три сата тишине увече. Без посебног разговора. Све је јасно, и зато је тако лепо!” о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) ивор

Прво питање које се поставља када говоримо о молитвеним правилима је: Колико дуго треба да буде и шта треба да садржи? Али, чини ми се да иако је ово прво питање, оно није и главно. Ипак, не можемо доћи до главног питања без одговора на прво. Стога, оставићемо за сада по страни монашко правило, јер је на питање саставних делова и трајања правила за монаштво већ одговорено, а ми ћемо причати о лаицима, тим пре што људи сами прилично често постављају питање: Које молитве би требало укључити у дневно правило? Овде понекад наилазимо на парадоксалну ситуацију, када људи не испуњавају како треба оно мало што им је потребно, већ траже неко „супер правило“ или „посебне молитве“. Ово је попут немара и брзоплетости, постављања бесмисленог и кривог темеља, а затим журбе да се изгради највиша могућа кућа, и уместо да бринете о поузданом темељу, концентришете се на изградњу све већег и већег броја нових спратова. Наравно да је очигледно како ће се овај грађевински пројекат завршити. Најједноставније и, не бојим се рећи, довољно молитвено правило за добар, побожан живот је пажљиво и смирено читање јутарњих и вечерњих молитви. Ако је могуће, свакодневно читајте поглавље из Јеванђеља и Посланица. Опет, ако имате могућности и снаге, прочитајте катизму или више из Псалтира. Овде ћемо дефинитивно додати молитве пре и после јела, пре посла и захвалне молитве након завршетка радног дана. Било шта друго може се додати уз савет Вашег духовног оца, а избор је неограничен. И сада заиста долазимо до главне ствари. Свака молитва би, пре свега, требало да буде ојачана нашим свакодневним, добрим хришћанским животом; односно пажљивим односом према себи у испуњавању Христових заповести. Иначе ће Господ на нашу молитву одговорити овим речима: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6, 46)? Стога је главни услов за испуњавање било ког молитвеног правила стрпљива истрајност у чињењу добрих дела, као што каже апостол Павле (Рим. 2, 7). Али, то није све. Јер колико год се трудили да будемо стрпљиви и ревносни у испуњавању Христових заповести, ми у најбољем случају испуњавамо најједноставније ствари које морамо испунити, и ако смо свесни себе, морамо признати да често не испуњавамо ни мали део од онога што би требало да радимо. Али, нека нас ово разумевање не одведе у малодушност, већ у смирену свест о нашој немоћи. И ово је, заиста, главна ствар која је потребна у било ком молитвеном правилу: скрушеност срца, пажња у молитви и потпуно предавање у Божје руке. Посегнимо с љубављу према Господу свим својим срцима, душама и умовима, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости – и тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист. Свештеник Димитрије Шишкин https://svetosavlje.org

Први услов је да путник који креће на Пут мора бити члан Цркве Духовно путовање се предузима у заједници са другим људима, а не у самоћи. Православно предање изузетно снажно истиче црквени карактер правог хришћанства. По речима Алексеја Хомјакова: "Нико се не спасава сам. Ко се спасава, спасава се у Цркви, као њен члан и у јединству са свим осталим члановима. Када неко верује, он је у заједници са вером, када неко воли, он је у заједници са љубављу, када се моли, он је у заједници са молитвом." Или, како каже о. примећује, Александар Јелчанинов: "Незнање и грех су својствени усамљеним појединцима. Само у јединству Цркве се ове мане побеђују. Човек само у Цркви проналази своје право ја - не као немоћни духовни пустињак, већ у сили заједнице са својом браћом и са својим Спаситељем." Наравно, има много људи који умом одбацују Христа и Његову Цркву или никада нису чули за Њега, али и не слутећи, дубоко у својим срцима и својим животним поступцима могу бити истинске слуге Једнога Бога. Бог је у стању да спасе чак и оне који никада у животу нису припадали Његовој цркви. Али гледајући ствари са наше тачке гледишта, то нам не даје за право да кажемо: „Немам потребе за Црквом“. У хришћанству не постоји духовна елита која је изузета од обавезе да у потпуности учествује у Цркви. Усамљени пустињак припада Цркви исто колико и градски занатлија. Аскетски и мистични пут, иако је с једне стране „лет сопства ка сопству“, истовремено је изузетно друштвени и друштвено оријентисан. Хришћанин је особа која има браћу и сестре. Он припада једној породици – породици Цркве. Духовни пут представља не само живот у Цркви, већ и живот у светим тајнама Као што Никола Кавасила јасно истиче, Свете Тајне чине наш живот у Христу. Овде опет нема места за елитизам. Не треба мислити да постоји један пут за „обичног“ хришћанина – пут општег богослужења, усредсређеног на свете тајне – и други пут за неколико изабраних, позван на унутрашњу молитву. Напротив, постоји само један једини пут – пут Светих Тајни и пут унутрашње молитве, и они представљају и чине јединствену целину. Нико не може бити прави хришћанин ако не учествује у потпуности у светим тајнама, као што нико не може бити прави хришћанин ако их посматра као механички ритуал. Пустињак у пустињи може се ређе причешћивати него хришћанин у граду; Међутим, то ни најмање не значи да су свете тајне мање потребне пустињаку. То само значи да је ритам његовог евхаристијског живота другачији. Бог, наравно, може спасити и оне који никада нису били крштени. И ако Бог није везан за тајне, ми смо и даље. Како напомиње Свети Марко Подвижник, сва пуноћа подвижничког и мистичког живота садржана је у Светој Тајни Крштења; Колико год човек напредовао на Путу, све што ће постићи је потпуно откривење крштене благодати. Исто се може рећи и за Свето Причешће. Пуноћа подвижничког и мистичког живота јесте продубљивање и остварење нашег евхаристијског јединства са Христом Спаситељем. У православној цркви деца почињу да се причешћују од тренутка крштења. То значи да су најранија сећања православног хришћанина на Цркву готово увек повезана са примањем Тела и Крви Христове; а последња свесна радња у његовом животу, према његовим искреним надама, поново ће бити примање Божанских дарова. И тако се његово искуство у Светом Причешћу наставља кроз цео његов свесни живот. Изнад свега, кроз Причешће, хришћанин постаје једно са и у Христу, постаје „охристовљен“ и „обожен“; Углавном кроз Евхаристију прима прве плодове вечности. „Благо ономе који једе хлеб живота, а то је Исус“, пише свети Исак Сирин. „И у овом свету он удише ваздух васкрсења, у коме ће се праведници радовати када устану из мртвих. Сваки људски импулс овде достиже свој крајњи циљ“, каже Никола Кавасила. „Јер у овој тајни ми примамо самога Бога, и сам Бог постаје једно са нама у најчудеснијем од свих могућих сједињења. Ово је последња тајна: ми не можемо видети ништа ван ње, и ништа јој се не може додати.“ Духовни пут није само црквени и мистични; он је и јеванђелски То је трећи неизоставни услов за напредак на путу православног хришћанина. На сваком кораку, обраћамо се Богу за вођство, који нам се заузврат обраћа кроз Библију. По мудром учењу пустињских отаца, „старци су говорили: Бог од хришћана не жели ништа друго, осим да слушају Свето писмо и испуњавају оно што је написано“ (Пустињски старци непрестано дају упутства о потреби духовног учитеља који ће нам помоћи да правилно примењујемо Писмо). Када је неко упитао светог Антонија Египатског: „Која правила треба да поштујем да бих угодио Богу?“, он је одговорио: „Где год да идеш, нека ти је Бог увек пред очима; шта год урадиш или кажеш, узми пример из Светог писма; где год да се настаниш, увек буди спреман да напустиш свој дом. Придржавај се ове три ствари и живећеш“. „Најчистији и најзадовољнији извор за учење о вери“, пише митрополит московски Филарет, „је откровење Светог писма." Епископ Игњатије Брјанчанинов је младим монасима дао следећа упутства, али његове речи се подједнако односе и на мирјане: "Од свог првог уласка у манастир, монах мора сву своју бригу и пажњу да посвети читању Светог Јеванђеља. Мора проучавати Јеванђеље тако пажљиво да му оно увек буде у сећању. У свакој моралној одлуци, у сваком поступку, у свакој мисли, јеванђељска поука мора увек бити у његовом уму. Проучавајте Јеванђеље до краја свог живота, немојте мислити да га је довољно. Епископ Калист Вер приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ако схватимо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога да будемо под стресом. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо уживали у њему, да видимо Његове дарове и да их евхаристијски примамо, тј. са захвалношћу, и кроз њих пронађемо Њега самога. Када изађем из нечије куће и тамо нешто заборавим, нпр. наливперо, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: О, то су очеве наочаре. Па, гледајући наочаре, он ме се сети, памет му је усмерена ка мени. Зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да смо једном разговарали... Ако особа користи поклон који смо јој дали, а нас се не сећа, онда сврха поклона није испуњена. Тако чини и Бог – Он нас поставља у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, Он нас поставља у њега да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима, и да живимо мирно као деца у кући свог оца, која се не боје, која се не буне, јер кажу: имамо оца! Кад имаш оца и он је благ и добар отац, не плашиш се. Чуо сам у једној емисији веома доброг доктора који је рекао да су наши гени, односно наш састав, такви да можемо да живимо много година ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и кад смо психички уравнотежени, са мирним унутрашњим светом, са тихом, мирном душом. Међутим, човек стари од брига, проблема, стреса, страха и несигурности. Све ово доводи до тога да му коса побели док је још веома млад, коса му опада без правог разлога, само од бриге. Видите да стрес изазива болове у стомаку, чиреве... Колико болести почиње од психичког проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, треба да пронађемо претпоставке и тајне за ту дуговечност. Једна од тих тајни је да живите без стреса. Без те стрепње, те ране, која нам непрестано изједа душу. Медђутим, тешко је срести људе који немају стрес, који могу да нам пренесу мир своје душе. Тај мир као да не постоји, видимо га само насликаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ за њим. Као кад си жедан, и донесу ти лепу слику воде која тече, и ставе је пред тебе, она ти неће утолити жеђ. Видиш да има воде, можда је неко пије, али ти је не пијеш. Тако остајеш жедан. Стрес нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све да урадимо сами и верујемо да смо господари свог живота. Ако се осећате као да сте господар свог живота, заиста ћете бити под стресом. Ако мислите да све мора проћи кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста сте под стресом. Поготово, када је реч о нашој деци. Не би било тако да сте рекли - Бог ме је увео у овај живот, дао ми децу, дао им је постојање кроз моје тело и уз моје учешће, али Бог не тражи од мене да учиним баш све за своју децу. Тражи да учиним шта могу, а шта не могу, препустићу Богу и нећу бити под стресом због своје немоћи. У Бога ћу се уздати, Богу ћу децу поверити, понизићу се и смирићу. То је исправан однос према животу. Али, када мислимо да смо управници живота свог детета, свог посла, и желимо да све прође кроз нашу главу, онда дођемо до границе исцрпљености, паралишемо се и постајемо збуњени. Може ли ваша глава све то сабрати, а ваш ум о свему судити? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Тргните мало и помолите се. Дакле, не кажем вам да не радите ништа, већ да не радите све. Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу. Та молитва, тај израз из Свете Литургије, који сви знамо, говори нам о томе: да себе, друге, и сав свој живот са свим својим невољама, стидом, болестима, злом, невољама, децом, имањем, свиме предамо Христу Богу. У твоје руке предајем свој Дух. Предати се значи поверити себе, оставити све пред ногама Господа, у Његовим рукама и загрљају. Ако успете да доживите то предавање Богу, одмах, аутоматски се све ослобађа, мишићи вашег тела су опуштени. Да ли сте видели бебу како спава у наручју своје мајке? Ако сте мајка, видели сте је док спава, како после неколико минута руке почињу да висе, олабаве се, ноге раде исто, дете се не опире, не напреже, ни један мишић у телу није напет. Зашто? Јер постоји загрљај мајке, оца, они га држе га и оно спава. Никада нисмо видели дете под стресом. Да ли је могуће да се мало дете пробуди и каже: Шта ће бити? Шта ћу данас јести? Не могу то да поднесем! Деца имају потпуно поверење у родитеље и предају им се. Христос и Црква вас позивају да и ви то чините свесно, добровољно, да то желите, да о томе размишљате, да то узмете као решење, да га изаберете, да верујете у то. Препустите свој живот Божијим рукама, своје проблеме, све, Христу Богу. Не било ком човеку, него Богу, Богочовеку Христу, Који о свему може да брине. Све си нам дао Господе, све си учинио ради нас, како се каже у Светој Литургији Светог Василија Великог, и никада нас не остављаш а да нам не помогнеш. У последњем тренутку безнађа, учинићеш нешто за нас. Сетите се прошлости, колико пута вас је Бог спасао, избавио, заштитио, дао вам најбоље решење? Колико пута вам је Бог показао да вас воли и штити. Нека та огромна неизвесност, страх и ментални немир који нас обузимају коначно нестану. Требало би да поштујете другу особу, њену личност, снагу, зрелост, а не да постављате границе и прекретнице које она треба да постигне. Нека деца једу под стресом, јер им родитељи вичу: Тешко вама ако не једете! Али не може тако да се једе! Дакле, храна за њих постаје отров! Када стално осећате да морате да постигнете одређени идеал који вам неко други поставља и на коме инсистира, то је извор стреса и стрес вас збуњује, притиска, не можете да издржите. Једите колико желите, осећајте се удобно, пријатно и мирно! Зато деца лако једу са својим друштвом. Било би веома је лепо да око себе направимо опуштену атмосферу, да немамо бриге и да их не стварамо, и да свој стрес не преносемо на друге. Господ није осетио страх у овом свету, ничега се није плашио, ишао је усред таме, отишао је у пустињу и молио се и постио 40 дана. Сам је отишао на Маслинску гору, боравећи на пустим местима. То је био Његов дом. Није осећао страх, јер је имао љубав, није био под стресом у овом свету. Волео је свет, који је Он сам створио, који је дело Његових руку. Бог је непристрасан. Црквеним језиком, бестрасан није неко кога ништа не занима, ко је хладан и равнодушан према животу, у оном смислу у ком ми данас кажемо: Он је тако равнодушно прошао поред мене, тј. у негативном смислу. Не. То значи да Бога не дотиче наш проблем да би Га збунио, већ Га дотиче саосећањем. Он нас воли, али не може да уђе у наше стресно стање. Господ то не може да осети, јер Он живи у другој духовној атмосфери, у свом миру, у својој божанској тишини. Христос је био миран, срце Господа нашег било је тихо и мирно. Уместо да преузима наше стресове, Он нам даје мир из свог тела, из своје божанске душе, пружа нам своје руке. Проблема ће увек бити, није ствар у томе. Важно је да ваша душа оздрави од самог корена проблема, и тада ћете већ пронаћи тајну, а то је поверење у Њега. Господ није осетио страх или стрес чак и у најтежим тренуцима свог живота, непосредно пре свог страшног страдања, непосредно пре свог распећа. Позвао је своје ученике на трпезу Тајне вечере, и подарио им Свето Причешће и свој мир. Мир вам дајем, дајем вам мир који је другачији од оног који даје свет. Скидам стрес са вас, дајем вам друга искуства, дајем вам Себе. Христос је наш мир. Себе је оставио за нас, да бисмо имали Његов мир, оставио нам је дарове своје љубави и благодати, послао нам је благодат Духа Светога. Дакле, у нашим срцима имамо све услове за мир и сигурност. Црква нам поручује да свој живот гледамо очима Христовим, да имамо ум Христов – да видимо, расуђујемо и размишљамо, не светским духом, него духом Христовим. Да гледамо на ствари онако како их је Христос уредио. Мислим да, ако неко својом молитвом стане пред Христа и призове Га и осети Господа у свом срцу, аутоматски ће се показати да је његов стрес велика лаж, обмана, лажно осећање, ништа. Христос жели да видимо живот онако како га Он види. Он је наш мир, Он је право царство које чекамо. Он је небо, а пред Божјим небом ниједан проблем не може постојати, немогуће је да било који проблем опстане пред Христом. Дакле, када се човек моли, када изађе из овог света, живи нешто другачије, и уздигне се ка Богу, нема проблема који може да те стресира, сви страхови нестају. Ако смо и даље под стресом, замолимо Господа да направи корак кса нама, а док полако улазимо у Цркву и приближавамо се Христу, стрес ће нестати. Замолимо Господа да нам подари своју љубав, да уклони из наших душа сваки страх, стрес, неизвесност о садашњости, будућности, прошлости, свему што нас се тиче – без стреса и са пуно љубави према Христу! архим. Андреј (Конанос) адаптација: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Као родитељи, ми смо задужени за свакодневни живот своје породице, од распореда догађаја и обавеза за целу недељу до игре и одмора. Правимо структуру и ритам дана, често хаотичне распореде што неминовно слуђује и најидеалнију породицу. Деца су најсрећнија и напредују када имају времена и простора да истражују свој свет, без превише ограничења. „Превише“ је огромно и стресно, било да је у питању превише ствари, превише информација, превише активности, превише избора, или то да превише брзо јуре са једног задатка на следећи, без тренутка да се опусте и играју. Превише задужења може угрозити дете и довести до непотребног стреса код куће и у учионици. Поједноставите рутину детета и смањите гомилу информација и активности. Али и играчака – ово може да помогне да деца буду мање агресивна и деструктивна. Када поједноставите свет свог детета, правите простор за позитиван развој, креативност и опуштање. Најлакши начин да започнете је у кућном окружењу. Смањите количину играчака и повећајте њихову пажњу и њихов капацитет за игру. Очистите понешто од нереда. Када рашчистите, фокусирајте се на играчке које ваша деца воле и која им држе пажњу дуже време. Често, омиљене клинцима су једноставне, класичне играчке без много звона и пиштаљки – плишане животиње, лутке, Лего коцке, возови и аутомобили, костими за пресвлачење, као и материјали за прављење и креирање. Смањити и број књига, оставите само фаворите па после с времена на време вадите понеки примерак за ново читање. Нека пауза буде приоритет. Друга област у којој треба да направите измене је распоред дневних активности: деца воле кад знају шта очекују сваки дан. Ваш ритам не мора да буде строг, али нека буде предвидљив – нека се зна кад је време ручка а кад је време за игру. На тај начин, помажете породици да се опусти и да се не осећа као да је стално у покрету. Деца која имају много ваннаставних активности се осећају хаотично, јер немају слободног времена потребног за креативну игру и истраживања. Тек када поставите ефикасна временска ограничења, ви ћете помоћи свом детету да научи да пронађе радост у садашњем тренутку. Као родитељ „такси“, вероватно се ни ви не осећате опуштено. Укидање само једне или две активности вашег детета даје им слободу да се играју и истражују, али и времена да стварно вежбају и фокусирају се на активности које стварно воле. Смањење физичког нереда, постављање предвидљивих ритмова и поједностављење активности има предности првенствено за родитеље. Поједностављењем, можемо да се концентришемо на праве вредности, не само да трошимо дане реагујући на све оно што свет баца на нас. Поједностављивање је процес који траје, није нешто што може да се заврши за једно поподне или викенд. Потребно је време да се смањи количина ствари, промене навике и развијe нови ритaм. Није лако променити правац када се цела породица креће брзином светлости. Почните полако, са малим изменама и фокусирајте се на оно што желите да буде ваш породични живот. У таписерије детињства уткајте заједничке нити у којима ћете сви уживати: Породичне вечере, шетња кроз природу, читање заједно пред спавање, палачинке суботом ујутру… Једноставност је кључ за избегавање оног „превише“. Само тако деца могу да препознају ко су заиста и шта заиста желе. https://zelenaucionica.com/redukujte-aktivnosti-smanjite-informacije-pojednostavite-im-zivot-i-imacete-srecnu-decu/

За човека нема веће невоље него да се нађе у власти демона. То не значи увек да је крив сам човек. Пример за то представљају дечак из Јеванђеља, као и друга мала деца у које се нечисти дух усељава због различитих разлога, али без њихове кривице. Светитељ Јован Златоусти каже да дечица која пате од злих духова без своје кривице имају уздарје од Господа једнако оном које добијају мученици, јер су и њихова страдања такође велика. Ђаво је дух, као и анђели, који такође остају духови. Ђаво је дух који постоји и делује, он човека чини својим робом и може да учини врло много зла ако има власт над човеком. Не знамо зашто Господ ово дозвољава. Сваки случај је јединствен. Али засигурно знамо да у томе нема кривице деце, или да се, на пример, срећу различите душевне болести за које није криво ни дете, а нису криви ни његови родитељи. У принципу, разлози могу бити разни, али је у целини за то крив наш заједнички пад. После пада човек је постао подложан многим болестима, разарању и смрти, између осталог, и утицају демона. Због тога је Христос изговорио ове речи: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе ко верује“ (Мк. 9: 23). Односно, ако може да поверује у оно што је Христос рекао, ономе ко верује је све могуће. Јер неверје уништава људску природу и представља резултат нашег пада. Сав труд који чинимо у Цркви да бисмо се ослободили грехова и страсти јесте процес враћања наше природе у њено природно стање, као што ју је Бог створио. Због своје гордости и таштине ми не можемо да чинимо чуда, односно, да будемо спроводници ове Божанске енергије, јер ће то нашкодити пре свега нама самима. Због тога се дешава да Господ не чује нашу молитву, јер на тај начин можемо нашкодити себи. Све што Господ чини Он чини како би помогао човеку. Тајна исповести је тајна која нас ослобађа греха. А пошто је грех, не увек, али често узрок због којег смо се нашли у власт злих духова, примењује се исповест. Она је потребна управо да бисмо се ослободили овог узрока, а самим тим и од нечистих духова. Демони имају своју хијерархију. Као што код анђела постоје различити чинови и сваки чин има одређени таленат, тако и демони имају чинове. Тако ће, на пример, један демонски чин бити посебно склон некој страсти. И сваки „род“ нечистих духова може бити истеран само постом и молитвом. Живот у молитви и посту није нимало једноставан, јер пост не значи само ограничавање у јелу, то је ограничавање и у осталим стварима. Он претпоставља придржавање разумности, чистоте и чедности, а све то је огроман подвиг за хришћанина. Наш старац Јосиф је увек понављао: „по плодовима њиховим ћете их препознати“. Односно, дрво се познаје по плодовима. Ако оно што ти нуди искушење, извесна мисао или помисао изазива у теби збуњеност или узбуђење, помраченост ума и неред у души, односно ствари које нису од Светог Духа, одмах ћеш схватити да оно није од Бога, него од ђавола. А ако, напротив, доноси љубав, радост, светлост и благодат твојој души, онда је то од Бога. Верујем да нас Господ неће оставити и да неће дозволити да се растанемо од Њега у вечном животу. Свети Јован Лествичник каже изванредне речи да чак и кад прође кроз све степене врлине човек мора да пређе на покајање. Односно, чак и ако стекнеш све набројане врлине, не престај да се молиш за опроштај својих сагрешења. Он те враћа доле и говори о смирењу, о покајању, и то је оно што ће те поново подићи на врх лествице. Никад нећемо видети да се налазимо на последњем степенику, али то уопште не значи да смо изгубили. Видећемо себе тамо где свети Јован Лествичник говори о „ономе ко се моли за опроштај грехова“. То је оно што се тражи од нас. Покајање и молба за опроштај грехова. митрополит лимасолски Атанасије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ја ce не бих звао Хришћанином, кад не бих био оптимист. Или ако бих се звао, не бих истину говорио. И ви сви узалуд се називате Хришћанима, ако нисте оптимисти. Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава. Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици. Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама. Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ. Без оптимизма ми смо инвалиди. Већи је инвалид човек без оптимизма, него човек без ноге. Бог је створио овај свет најбоље што је могао. Овај свет је као једна концертна сала за оптимиста, а као болница за песимиста. Први чује непрестано свирање валцера у овоме свету, други – свирање жалосног марша. Први види цвеће, други ђубре. Првоме падну зраци сунчани на лице, и загреју му и осветле душу; другоме остаје иза обасјаног лица душа хладна и мрачна. Будимо оптимисти, браћо и сестре, јер Бог је из оптимизма створио овај свет, (јер нема никаквог стварања без оптимизма). Погледајмо дању у земљу, и ноћу у небо, и верујмо и дању и ноћу у Бога. Постоји Творац света и Отац наш, – то је основ нашег оптимизма. Будимо оптимисти, јер смрт није тако страшна, како страшљивци причају. Свако семе иструли пре него што из њега никне цвет. У смрти ми трулимо, да би потом цветали у новом животу. Ми смо деца бесмртнога Оца, те смо и сами бесмртни. Какав би то био отац, који не би рађао децу сличну себи? Који би живео милијарде милијарди година, а имао синове, чији век не достиже ни стотину година? Будимо оптимисти, јер ниједан праведник неће отићи у пакао, нити иједан непокајани грешник, у рај. Да би човек могао ући у рај, прво рај мора ући у њега. К паклу греди онај, коме је већ пакао унутра, у души. Рај није јело и пиће, но нешто слађе од тога – бесмртна радост и божанска узвишеност. Пакао није котао, у коме се кувају људи, но нешто страшније од тога: то је вечита жалост и унутрашња грижа савести. Казна грешника и награда праведника – то је највиша математика васионе. Будимо оптимисти онда, кад страдамо, јер страдање наше никад није беcциљно и бесмислено; оно је важан фактор у општем животу човечанства; оно је једина плата, којом ми плаћамо улазницу у ово светско позориште, које је Бог осветлио многим Сунцима и украсио многим чудесним сценаријама. Мене је трипут у животу страдање довело до саме смрти. И ја вам могу посведочити, да ни таква страдања нису била неподношљива и страшна. Ја их се радо сећам, јер она ми чине живот данас лепшим, а душу моју поноснијом и јачом. Будимо оптимисти кад губимо као и кад добијамо, кад остаримо као и кад смо млади. Сваки узраст има своју величину и своју нарочиту лепоту. И сребрне седе власи преливају се према Сунцу исто као и црне. И душа једне старице од 80 година вибрира при радости и жалости онако исто као и душа једног младог и бујног створења. Будимо оптимисти као Хришћани, јер у нашој вери налазили су утехе највећи очајници, инспирације – највећи уметници, осветљења и путовођства – највећи и најбољи људи последњих деветнаест столећа. Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама, Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела. Будимо оптимисти, ако не желимо да будемо инвалиди душом, тј. далеко гори и тежи инвалиди од онога инвалида – оптимиста, који без ногу у наслоњачи седи и кроз прозор посматра живот. Будимо оптимисти у мисли, јер само оптимистичка мисао досеже до Бога. Будимо оптимисти у осећањима, јер оптимизам је лек жалости и извор праве и вечите радости. Будимо оптимисти у делима нашим, јер дела наша се уткивају у дела Божија, и остају вечита као и дела Божија. Будимо оптимисти, јер живот је оптимизам, а ми, људи, најбољи смо стубови и најлепши израз живота. Оптимист бити значи живети и живот праведно ценити. владика Николај Велимировић Мисионарска писма

Бог воли човека. Када воли, Он воли у пуном смислу те речи и на неизмеран начин који ми не можемо разумети. Божија љубав је тако велика да људски ум не може да схвати. Можда смо пуни греха и порока, али то никада не може учинити да нас Бог мрзи. Он то не жели, јер жели да нас воли и, до нашег последњег тренутка, да нас призове к себи и да нам да све што нам треба да знамо и откријемо Га у свом животу. Једном када предамо цео свој живот и надамо се Њему, немамо разлога да се плашимо, бринемо или да се питамо шта ће се догодити или како. Оставите све у Божије руке. Шта ће се десити? Ништа више и ништа мање од онога што Бог дозвољава. Бог све зна и види. Не бој се. У реду, ми смо као људи свакако слаби и у тешким временима почињемо да бринемо. Ово стање можемо превазићи тако што цео свој живот и наду поверимо у Божје руке. „Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу" и молимо се, молимо, молимо... Те моћне речи које значе претварам цело своје срце, биће, снагу, суштину у молитву. Ово је моћна молитва која чини чуда. Ово је моћна молитва која се рађа из вере да је Бог Господар пун љубави и да Га ништа не може зауставити. Читање житија светих овде је од велике помоћи и препоручујем вам да прочитате књигу – „Житије и речи преп. Порфирија Кавсокаливита“ – најбоља књига о њему која је објављена. Овај велики, заиста неограничени човек, шта да кажем, читаш ствари од овог великог свеца нашег времена и задивиш се. Какав је он био и да ли је уопште био човек? Био је човек. Сви савремени светитељи, као и старци Пајсије и Јаков, имали су велику веру којом су могли да превазиђу све природне законе. Али, за шта да се молимо на светој Литургији? За наше финансије, кредите и станове? Ове ствари су неопходне, међутим, Христос нам је рекао – „тражите прво Царство Божије, а онда све остало “. Небески Отац зна шта нам треба. Зато немојмо бринути, него се помолимо за оно главно: Дај нам благодат да се мирне савести причестимо Твојим небеским и страшним Тајнама за овом светом и духовном трпезом. Молимо се за све што се тиче нашег односа са вечним Царством Божијим. Пред нама је Христос, спремни смо да идемо да се сјединимо са Њим. И не само да Га видимо, него много више – постајемо једно са Њим, једемо Га и пијемо, јер је Он на Светој Трпези, не део Христа, него цео Христос, а ми стојимо пред Њим спремни и молимо Његову љубав и милост, да се удостојимо да се причестимо. Како? Са чистом савешћу. Нека нас савест не осуди. Старац Пајсије је говорио да сви грешимо много или мало, али немојмо, чедо моје, бити равнодушни. Ми грешимо, имамо своје грехе, свој хаос, и нико овде не може да каже: „Не грешим!“ Неко хоће објашњење, јер је чуо да сам рекао да нема малих и великих грехова. На шта мислим? Свакако, постоје мали греси и велики греси. Једно је убити, друго је рећи другој особи: "Помери се и седи на ону столицу јер ја тако волим!" На крају крајева, грех није само у конкретним делима, јер човек заиста може да буде опрезан у свом животу и да нема одређене поступке који муче његову савест. Чак су се и велики подвижници, велики светитељи, осећали грешнима пред Богом. Старац Порфирије пише: „Много сам сагрешио и људи мисле да сам свет, али сам веома грешан, пропао сам “. Зашто су ови свеци имали такво осећање? Можда нису починили одређени грех, али шта се дешава? Они виде где је Бог, виде где су они сами, виде ту огромну удаљеност која их дели од Бога, боли их, рањава и они тугују. Они виде шта је Бог учинио за нас. А шта човек може да уради да пронађе Бога? Да Му да своју вољу, ако је има. Све остало чини Бог на недокучив начин својом великодушном љубављу, коју ми не можемо појмити. Зато, стојимо пред Богом и тугујемо и кајемо се. Пред Богом нас представља чиста савест која долази од покајања, а не наша безгрешност која не постоји... митрополит Атанасије лимасолски извор

"Био сам млад човек када је трагедија историјских збивања далеко надишла све што сам до тада прочитао у књигама (мислим на избијање Првог светског рата праћеног револуцијом у Русији). Моје младалачке наде и снови били су срушени. Али у исто време, отворило ми се ново виђење света и његовог смисла. Упоредо са разарањем, сагледавао сам и препород. Видео сам да у Богу трагедије нема. Трагедија је присутна једино у судбини човека који свој поглед није уздигао изнад ограничених овоземаљских видика. Лично Христос никако не осликава трагедију, нити су Његова свекосмичка страдања трагичне природе. Хришћанин који је примио дар Христове љубави, упркос томе што је свестан да тај дар није још увек потпун, избавља се из ноћне море свепрождируће смрти. За све време Његовог боравка са нама овде, Христова љубав била је болно страдање. 'О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама?' (Мт.17,17). Плакао је за Лазаром и његовим сестрама (ср.Јн.11,35). Жалио је због окорелости срца Јевреја који су убијали пророке (ср. Мт. 23,37). У Гетсиманији Његова душа је била жалосна до смрти, а зној Његов беше као капље крви које капљу на земљу (Мт.26,38; Лк.22,44). Проживљавао је трагедију целог људског рода. Но у Њему Самом трагедије није било. Ово нам је јасно из речи које је говорио Својим апостолима можда само на кратко пре Своје искупитељске молитве за сав људски род у Гетсиманији. 'Мир Свој дајем вам' (Јн.14,27). А мало касније: 'Али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет' (Јн.16,32–33). Ово је реалност хришћанина: у свој његовој дубокој саосећајности, његовим сузама и молитвама за свет, нема ни трунке погубног очајања. Свестан даха Духа Светога, он је сигуран у неминовну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у најтежим моментима страдања (назвао бих је „пакао љубави“), зато што је вечна, бестрасна је. Све док не досегнемо потпуну слободу од страсти овде на земљи, страдања и жалости ће кињити наше тело, али једино ће тело умрети. 'И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу' (Мт.10,28). Можемо рећи да човечанство, гледано у целини, ни данас није узрасло до нивоа Хришћанства, него наставља да животари скоро анималним начином живота. Одбијајући да прихватимо Христа као Вечног Човека и, што је још важније, као Истинитог Бога и нашег Спаситеља – ма о ком виду одбацивања се ради и под било којим изговором – ми губимо светлост вечног живота. 'Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн.17,24). Тамо, у Царству Оца, Сина и Светога Духа, треба да пребива наш ум. Морамо бити гладни и жедни уласка у ово чудесно Царство. Тада ћемо у себи превазићи грех одбацивања Очеве љубави која нам се открила кроз Сина (ср.Јн.8,24). Када изаберемо Христа, узнети смо изван простора и времена, изван дохвата онога што се назива 'трагедија'." преподобни старац Софроније (Сахаров) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Истина је да не можемо да променимо своју прошлост. То свакако не можемо порећи. Прошлост је део нашег живота, са својим добрим и лошим стварима, са својим исправним и погрешним, са свим оним што нас је просветлило или помрачило. Седење и размишљање о јучерашњем делу само нас испуњава кривицом, како за оно што смо урадили, тако и за све што нисмо урадили. Дакле, скретање погледа у нашу прошлост нам уопште не помаже. Оно што је потребно јесте сагледавање садашњости и сутрашњице нашег живота. Уз Божију помоћ можемо ово обликовати. Добро знамо да у стварности привлачимо догађаје, особе и ситуације које дубоко у себи верујемо и осећамо да заслужујемо. Знамо да је наша стварност резултат наших мисли и осећања. Ако се ментално променимо, промениће се и наш живот. Дакле, оно што је важно јесте формирати сопство које ће веровати, да као слика Бога, заслужује да буде срећно и добро у свом животу. Морамо да верујемо да не заслужујемо беду и очај, да се можемо надати догађајима и ситуацијама које ће нас развити као људе, наше душе и наше личности. Лепо је и ослобађајуће планирати свој живот заједно са Богом. Да снове и планове оставимо Богу за последњу реч. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Господе, ти си ми обилно открио истину своју и правду своју. Научним образовањем ти си ми открио све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам познао реч твоју, реч љубави, што продире све до раздиобе душе и духа нашег (Јев.4,12). Ја сам изучио законе ума људског и његово мудрољубље, устројство и лепоту речи, делимично проникавши у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења. Ја познајем насељеност земаљског шара. Дознао сам и за поједине народе, за знамените личности који су својим редом прошли светом и за њихова дела. Делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања теби. Једном речју, много, много сам дознао: Огромност људског разума мени је показана (Сир.3,23). Све до сада ја још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја. Ја их читам и поново ишчитавам, и још се нисам заситио. Мој дух је још жедан знања. Моје срце не може да се задовољи: од свег сазнања задобијеног умом оно не може да стекне пуно блаженство. Када ће се оно заситити? Наситиће се када угледам славу твоју (уп. Пс.16,15). Све дотле ја се нећу наситити. Сваки који пије од ове воде (тј. од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода што ћу му дати постаће у њему извор воде која течеу живот вечни (Јн.4,13-14), рекао је Спаситељ. * Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа као свудаприсутни Ум, као живо и дејствено Слово и као животворни Дух? Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа, Бога Тројице. У њему се Он пројављује јасно. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), рекао је Господ. Списи светих отаца су такође израз ипостасне Мисли, Слова и Духа, уз веће учешће самог људског духа. Списи, пак, обичних световних људи су пројава палог људског духа, са његовим грешним привезаностима, навикама и страстима. У Речи Божијој ми лицем у лице видимо Бога. Ми видимо и себе, тј. какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем. * Бог је стваралачка, жива и животворна Мисао. Стога веома греше они који се мислима свога духа удаљују од Ипостасне Мисли, бавећи се само вештаственим и трулежним предметима и овештаствлзујући дух свој. Нарочито греше они који се у време богослужења или домаће молитве својим мислима сасвим удаљују и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности жалосте Божанство, ка коме мисао наша треба да је уперена. * Чему воде пост и покајање? Због чега труд? Они воде очишћењу од грехова, душевном спокојству, сједињењу с Богом, усиновљењу, смелости пред Господом. Има, дакле, разлога за пост и за свесрдно исповедање. И награда за савесни труд ће бити непроцењива. Да ли многи од нас имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи од нас могу смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца и да говоре: „Оче наш“? Није ли у ствари обратио, тј. да се у нашим срцима уопште не чује синовски глас, с обзиром да је угушен сујетом овога света или привезаношћу за његове ствари и задовољства? Није ли Отац небески далеко од наших срца? Зар не треба да га и представљамо као Бога осветника, с обзиром да смо се од Њега удаљили у далеку земљу? Да, по гресима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну. И заиста је чудно да је дуготрпељив и да нас не сече као неплодне смокве? Пожуримо да га умолимо покајањем и сузама. Уђимо у себе и са свом строгошћу размотримо своје нечисто срце. На тај начин ћемо угледати много нечистоте која омета да у њега дође Божанствена благодат. Осим тога, схватићемо да смо духовно мртви. * Овде је Господ вољени. Како, дакле, да у срце своје пустим и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба и моје срце нека буде помазано миомиром незлобивости. Нека те победи љубав Божија, злобни сатано, с обзиром да нас (који смо склони злој нарави) подстрекаваш на злобу. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико свезан злобом не треба да се осмели да приступи престолу Бога љубави. * Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над својим срцем и да га окренемо Господу. Неопходно је да оно не буде хладно, лукаво, неверно, двоједушно. Иначе, каква нам је корист од молитве и побожности? Да ли је добро да од Господа чујемо гневни глас: Приближава ми се народ овај устима својим, и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мт.15,8)? Према томе, немојмо стојати у цркви са душевном раслабљеношћу, него нека свако гори духом својим, служећи Господу. Ни народ не цени много услуге које обављамо хладно, само по навици. И Бог заправо тражи срце наше. Дај ми, сине, срце своје (Прич.23,26). Јер, срце је главно у човеку, тј. његов живот. И више од тога: срце наше је сам човек. Према томе, онај ко се Богу не моли срцем у ствари се уопште и не моли, будући да се моли само тело његово, које само по себи, без душе, јесте исто што и земља. Сетите се да стојећи на молитви стојите пред Богом који све зна. Стога ваша молитва треба да буде, такорећи, сва дух, сва разум. * Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да [сваки] грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс.5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак.1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха. * Размишљај чешће о Ономе чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, постојано га одржавајући у постојању и деловању? Ко је прописао законе твојих мисли, које до сада следе и мисли свих људи? Ко јс у срцима свих људи изобразио закон савести који до сада у њима награђује добро и кажњава зло? Боже свемогући, премудри и сведобри. Рука је твоја стално на мени грешном и твоја доброта ме не напушта ни часка. Подари ми да свагда са живом вером целивам твоју десницу. Зашто да идем далеко и тражим трагове твоје доброте, твоје премудрости и твога свемогућства? Ти трагови су врло очигледни у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам цео свет у малом виду. Моја душа је представница невидљивога света, а тело представник видљивог света. одломци из књиге - МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим. Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности. Што је то кривица и како се она пројављује? Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму. Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство. Кривица и савест Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима). Нећу да поновим грешке моје маме! Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“. Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2]. «Љубав», кроз увреду и кривицу Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе. Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон. «Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских. Кривица је заразна? Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи. У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним. Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив. Стид и кривица – два пара ципела У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања. Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе. Кривица и одговорност Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив. Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи. Начини рада над собом Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме. Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви? Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд. У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан? Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо. [1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“). [2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.) http://www.b17.ru/article/18219/ https://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/22/bez-krivice-krivi/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. љета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. … Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /…/ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. архангел Михаило, па Св. архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: „Стојмо добро, стојмо са страхом!“ – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој литургији: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја“ – „Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!“ Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: „Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче“ – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: „Свет, свет, свет…“ Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, „то је са Бога и са неба“? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /…/ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве светосавске /…/ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама Светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Саборни храм у Београду

”Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима. Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид? Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: ”Љуби ближњега свога као самога себе”, унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу? Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота. И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања, време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге. По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу. Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да би смо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године, па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе? Скинимо омчу са врата будућих нараштаја. https://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/давид-против-голијата-живот-изнад-о/

У оквиру манифестације „Хорско сретање под Кабларом“, протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин одржао је синоћ, 19. јула, у дворишту чачанске Гимназије, предавање на тему „Певати Богу = ставити свој живот у стихове“. Манифестација, у организацији Удружења „Ирмос“ и Центра за неговање традиције Чачак, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“, чачанском Гимназијом и Народним музејом, Градом Чачком, почела је 15. јула. Програм се завршава сјутра, 21. јула концертом „Радост сретања IV“, са почетком у 20 часова. Предавање о. Милоша Весина https://mitropolija.com/2024/07/20/predavanje-o-milosa-vesina-u-cacku-pevati-bogu-staviti-svoj-zivot-u-stihove/

Људи имају тенденцију да ставе себе и своје проблеме у центар Универзума. Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни. И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности. Све наше невоље и искуства, стварна или измишљена, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност. Државе и народи, ратови и савези, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода. Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема. Исто се десило и са свим прогонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су настојали да поцепају Цркву Христову. Сама Црква је жива, народ Божији је жив. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља својим путем. Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Али, како Господ каже преко пророка-цара Давида: „...Они ће, као трава, ускоро бити покошени и као зелена трава увенуће. Уздај се у Господа и чини добро; живи на земљи и чувај истину. Уживај се у Господу, и Он ће ти испунити жеље срца. Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће усавршити и изнети правду твоју као светлост и правду твоју као у подне“ (Пс. 36,2-6). Вечност је страшна реч не само за злотворе и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божијих. Уосталом, ако све људске горде тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност? митрополит Антоније Паканич приредила: Ј.Г. извор

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Често се у недрима Цркве примети појава да хришћани облаче своје комплексе у плашт етике, чистоте, аскетског духа...И то је опасно. Усудио бих се да кажем да је то опасније од греха јер одводи човека на погрешан пут. Човек не схвата да не живи побожно, напротив, мисли да живи вишим духовним животом (у односу на друге). Да бисмо ово разумели, погледајмо неколико примера. ***Комплексна особа нема свој живот. Није се помирила са собом и управо се зато бави животима других. Обично живи у тишини, али не по избору, не зато што неупадљиво жели да се моли, чита и труди, већ зато што је пуна несигурности и страхова. С једне стране, она мисли да живи богоугодно јер живи безмолвије, али заборавља да ћутање само по себи није врлина, ако није спојено са ћутањем ума, са простотом срца, са молитвом и читањем духовног штива. Због тога је комплексна особа љубоморна, прилично завидна и зато лако осуђује. Види некога ко је друштвен и радостан и осуђује га јер мисли да то није духовно . Наравно, дубоко у себи и она би желела да има дар говора, али зато што га нема, понижава дар другог називајући га грехом.Комплексна особа покушава да омаловажи и потцени сваки туђи поступак, јер се једино тако може изразити. Пошто она сама не ради ништа, једини начин да се истакне је да понижава друге. Стога, свуда и увек налази мане и предлаже исправке (у пословима других). Комплексна особа се плаши да се директно суочи са другом особом, јер тада увиђа колико је мала, те стога увек избегава "процедуре на отвореном". Стално носи своју неадекватност на леђима и тешко пати. Као што смо раније рекли, страшно је то што уместо да види своју неспособност и да буде понизна, она своју неспособност претвара у врлину, а благодатне дарове других у грехе. На пример, неко је свештенослужитељ који нема дар проповедања, и уместо да призна тај свој недостатак, он тврди да је проповед непотребна, да није важна. Исто важи и за појање. Или, може да говори добро, али да не буде добар у административним стварима и да омаловажава свештенике који су добри у њима. Такође, може имати дугу браду и инсистирати да је то најважнија ствар за свештеника. Сложен човек нема смирења, нема Христа! Живи не радећи ништа, не развијајући таленат који му је Бог вероватно дао, а док је инертан, с друге стране, понижава друге који напредују . Комплексни човек је трајно саблажњив зато што сам машта о разним аферама. Шта год он сам мисли како би нешто учинио, тако сматра да и други треба да чине. Он свуда види грешке и грехе (у животима других). Комплексни хришћанин види младића и младу жену како разговарају на путу и саблажњава се јер поседује страст блуда. И док он сам греши мишљу на блуд, али и осудом коју износи, он то не разуме; напротив, мисли да ове две особе које разговарају на улици греше. Сложена особа је пуна злобе. И коју год врлину чини, чини то пред људима, чини то зато што не може ништа друго (не добровољно, већ под принудом због страхова које има), чини то да би могла да контролише друге који то не раде. Да ли сте видели особу која се крије, али вас истовремено посматра да би вас разоткрила? Да ли сте видели човека који осуђује друге у ситуацијама које немају везе са њим самим, а претвара се да не види све чему је склон? Да ли сте видели особу која има миран живот, али је истовремено пуна жучи и горчине према свима? Да ли сте видели особу која делује понизно и мирно, али се често љути? Да ли сте видели човека који се понизује, али истовремено не напушта своју вољу? Да ли сте видели особу која живи морално а пуна је потиснутих жеља? Ако јесте, знајте да сте видели сложену особу. Знајући изнутра своје слабости, она усваја аналоган начин понашања да покрије своје недостатке и задовољи своју склоност ка наметању. Борба за супериорност је све интензивнија што се особа осећа инфериорнијом. На тај начин она жели да покаже супериорност усред сопствене слабости. Жалосно је, међутим, када таква стања сложености долазе од Божијих људи - духовника, монаха, добрих хришћана. Божији човек се углавном помирио сам са собом. Он зна ко је, а ко није, прихватио је своје добре и лоше стране (ово је разборитост) и од тада води своју личну борбу. Човек Божији се не бави туђим животима, не осуђује друге, не жели да контролише животе других, не жели да намеће своје мишљење другима под изговором да им ово говори из бриге. Човек Божији се радује када други напредују и моли се за њих. Човек Божији немо извршава реч Божију, и не сматра да је изнад оних који живе равнодушно. Човек Божији уместо комплекса, страхова и порока има племенито срце, радост, једноставност и доброту. Божији човек види некога ко је купио нов ауто и не пита - Одакле ти паре? Да ли ти је требао нови ауто? Он се радује због свог брата. Божији човек нема злобе, не ропће. Божији човек не реагује ни на шта што се разликује од његовог карактера и темперамента. Човек Божији жели да буде духовно користан, а не саблазан. Комплексан човек и Божији човек су супротна стања. Благодат Божија не може да обитава у срцу сложеног човека, јер се сложена особа храни својом завишћу, злобом, хвалисањем, себичношћу. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.lentata.com *** Бити сложена особа значи да имате вишеструку личност и да показујете низ понашања и емоција које могу изгледати контрадикторно или тешко помирљиве. Комплексне људе је тешко категорисати или означити, јер могу поседовати различите особине које се не уклапају у једну одређену категорију. Сложени људи могу искусити унутрашњи сукоб или борбу са аспектима своје личности које се доживљавају као негативне или непожељне. Могу да осећају интензивне емоције или се боре са анксиозношћу, депресијом или другим проблемима менталног здравља.(део значења термина комплексна особа)

Просечан српски паразит има комплексе прве категорије, ограничене је интелигенције, фрустриран чијеницом да на свету постоје талентованији, посвећенији, интелигентнији и способнији од њега. Завидан, сујетан, пакостан и горд. Омиљене теме су му политика и религија. Све зна, у све се разуме, има чак и став. Од своје околине и ближњих тражи да све раде савршено док је сам потекао из деформисаног калупа. Представља се као веома виспрен, частан, и брижан, у ствари он моделира своје понашање спрам успешних не би ли им се како примакао и по могућству очешао о њихове способности, статус, успех, новац итд. Сатанизује све и свакога и поставља себе као моралног арбитра за готово сва друштвена питања. Он има савршено решење за све проблеме, и зато је једини меродаван. Његово решење је обично жешћа будалаштина левел основне школе – „ја сам то први видео, схватио, објаснио“. Нема храбрости да стане нити иза једног свог поступка али је зато вечити критичар сваке појаве и сваког човека. Прашта свакоме ко себи чини зло, али онога ко себи чини добро ће да нападне свом снагом за егоизам и злоћу. Потајно, а понекад, и јавно ужива у туђој несрећи. Несрећним људима он је утешитељ, раме за плакање, док истовремено четује са две особе, прву теши а другој преноси поврене му речи са првог чета и изругује се несрећнику који му се поверава. Он је ипак пре свега сам себи највећи проблем, јер је краљ самообмане. Духовно слаб, јер само јак човек може себе да сагледа и прихвати, онакав какав је, са свим манама и врлинама. Паразит зато, пре свега, не прихвата самог себе и својом несрећом и незадовољством мери цео свет. Паразит се најбоље осећа код својих родитеља. То је његово уточиште. То је кров над главом, извор финансија и безбрижности. Без оптерећења свакодневног живота, који мори толики свет на овој планети. Његови родитељи временом и сами схвате шта имају у кући, али Боже мој, њихов је, па га трпе док год су живи. Заправо они су то од њега и направили, одвраћајући га од суочавања са реалним животом, вечито му олакшавајући живот и проблеме до те мере да му се мешају и у љубавне везе, наравно, увек са његовим одобравањем. Паразит увек живи на рачун туђег организма. Својих родитеја, пријатеља или партнера или политичке странке. Српски паразит има између 35 и 45 година, а некад и више, и вечити је студент. Он узима све и не даје ништа заузврат. Иако свестан да живи на грбачи других и упркос својим могућностима, даје свега 5 % себе у борби за сопствени живот. У тих пар процената спада „клонирање“ и туширање и остале тоалет преко потребне работе. Паразит обично доминира на друштвеним мрежама. Он је по правилу хејтер. Коментатор на свим могућим друштвеним платформама. Вечити контраш. Најчешће се крије иза лажних профила. Смара људе у инбоксовима, спочитава свачије мишљење, вређа, и пљује. Јер он је заправо врло несрећан. Прави мали нарцис. Незадовољан својим изгледом, социјалним статусом, љубавним животом, одсуством креативности и интелигенције. Свестан је да је лењ и непожељан, али не жели да се мења јер његов его доминира и говори му да је управо он светац божији и прави лидер, рођен да једног дана замени садашњег председника Србије и доведе ствари у ред. На жалост, срБски паразит има често подршку најужег круга породице. Осуђени на пропалицу, родитељи идеализују слику о свом милом чеду. Родило се, ваља га љуљати – заправо одљуљали су га и формирали као паразита и сад им ваља прихватити реалност на терену. Они су желели само најбоље. Није им јасно како је испало баш овако. Зар му нису угађали све време, чували га, штитили, давали му све што пожели. На жалост, неки родитељи нису у стању ни да схвате да су одгојили монструма, све до неког одсудног часа, када њихово вољено чедо подигне руку на њих, незадовољно количином, пажње, љубави, уступака, угађња и у последње време пресудног фактора – пара. Живот срБског паразита се завршава трагично. Он нема муда да оде преко гране, да нађе себи посао, да сам издржава себе. Он то заправо никад није ни радио, мада је спиздио преко 40 година. Јер он је рођен за велике ствари, што да се бави тим тако малим и безначајним, као што су плаћање рачуна, или зарађивање за хлеб, то је тако недостојно његове величине. Родитељима, природно, дође крај живота. Пензије се на жалост не наслеђују, сем у случају инвалидитета и то је озбиљан проблем срБског паразита. Тад настају шокови, трауме, стресови. Излази се из зоне комфора и улази у реални свет, по први пут у животу. Свестан да је пропалица и ленчуга, паразит на пречац смишља решење: - Продаћу кућу, стан. Купићу нешто мање, остатак пара, ћу уложити у бизнис. Отворићу консалтинг агенцију или кафану. - убеђује себе паразит. На крају, кућа или стан покојних родитеља се прода. Купи се нешто мање. АЛИ посао увек пропадне. Наравно да пропадне јер паразит нема радне навике. Он не зна ништа да ради, сем да испија еспресо у кафићу са себи сличнима. Тад наступа друга фаза паразита: - Увалићу се некоме. Увек има сажаљивих будала. Цвилећу, бићу фин, али јадан, док год ме неко „не усвоји“. - проналази „генијално“ решење паразит. Део домаћих паразита заиста успе да нађе корисну будалу, коју настави да јаше неко време. Део се ипак суочи са реалношћу, почиње да ради, по први пут у животу и да плаћа комуналије, купује себи хлеб као сваки поштен човек. Део паразита неповратно пропадне, а многи заврше и на улици. Какав год пут да изабере паразит, након тог преломног за њих догађаја, смрти родитеља или финансијера, или пропасти политичке партије, њихов живот се претвара у ноћну мору. На жалост, у нашем друштву није мали број паразита и реално је да ће се нормалан део популације једном освестити и иселити из ове Страдије, а њу препустити паразитима, па шта им бог да. https://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/sofija-injac-zivot-i-prikljucenije-prosecnog-srpskog-parazita

Неуспеси у нашим животима су неизбежни. Сви ми не успевамо у нечему, без сумње. На тесту у школи, на послу, у вези. Међутим, важно је да се не замрзнемо пред својим неуспехом, већ да га прихватимо и превазиђемо, да прихватимо своју инфериорност. Није лоше бити несавршен и признати то. Лоша ствар је када си такав, а мислиш да ниси, или када, увидевши своју инфериорност, паднеш у очај, несрећу, безнађе. У духовном животу све има своју улогу. Чак и оно што мислимо да нам је нашкодило, сигурно нам је донело и добро. Тако долазимо до великог питања духовног живота и индивидуализма, о индивидуалистичком приступу духовном животу. То је губа која нас једном зарази и не жели да нестане. Зато многи не могу да поднесу ни један сопствени пад, јер духовни живот гледају кроз призму свог непогрешивог индивидуалног искуства, а не из перспективе самодаривања и заједништва међу појединцима, праштања и узајамности. Долази до замене православне духовности индивидуалистичком религиозношћу. Верујемо да ћемо победити грех тако што ћемо се очајнички држати своје потраге за самодовољношћу и индивидуалном сигурношћу, моралним признањем и друштвеном афирмацијом. А ми само успевамо да доследно и постојано следимо правила, што је на ивици апсурда. Ми водимо битке за стицање врлина, а не за Христа. Боримо се да докажемо другима да смо добри и врли, али се истовремено свађамо са оним ко се усуди да нам изнесе примедбу. За нас други нису сапутници на путу спасења, већ објекти да улепшају наш индивидуалистички живот. Мислимо да се издвајамо од осталих; да смо другачији; да нисмо као „други људи“; да на крају крајева не требамо ми њих, него они нас. Други су, међутим, кључ нашег спасења. Нема духовног живота без везе са другима, без везе са Богом. Јер, ако се према људима односимо као према предметима за личну употребу који обезбеђују нашу личну удобност, тако се односимо и према Богу. Видимо да се у Цркви испољава тајанствена међусобна повезаност између личности. То је начин постојања Бога и Његове Цркве. Отац, Син и Свети Дух коегзистирају у онтолошкој љубавној узајамности. Зато у Цркви сви ступамо у односе једни са другима. У Цркви је послушност доказ међузависности и међусобног прожимања, заснованог на смерном и пожртвованом духу. Наш однос према другима одвија се не по вољи неке спољашње принуде, већ у духу слободе крста по Христовом примеру. Духовни живот се мери по томе колико смо волели друге, колико смо се жртвовали за њих, колико смо се кајали, колико је Христос наш Женик, колико нам је ближњи брат. Духовни живот се не мери по томе колико смо пута ишли у цркву, колико смо свећа запалили, да ли смо девице, да ли нам је сукња до колена или до глежња. Духовни живот се не састоји од парола за морално усавршавање, сакаћење личности на олтару „објективног побожног живота“. Много пута се иза побожних маски крије мржња према грешницима, жеђ за неиспуњеним жељама и страстима, рађајући комплексе и неравнотежу душе. На тај начин „чиста савест“ хришћана постаје њихова егзистенцијална пропаст. У духовном животу слобода се изражава као љубав, а љубав као слобода. А све ово претпоставља односе, а не индивидуална достигнућа; заједнички пут појединаца од пропадљивог ка вечном, од земаљског ка небеском, од људског ка богочовечанском. Није битно да ли смо починили било какав грех, да ли смо окружени искушењима, све док нисмо сами. Када будеш сам, оправдаћеш свој грех, препустићеш се искушењу, покушаћеш сам да нађеш излаз. И врло често ће вас то одвести на погрешан пут или у ћорсокак. Тражити помоћ уопште није погрешно, већ је напротив, богоугодно.Зато Црква каже: Тешко ономе ко падне и нема никога да га подигне (Проп. 4,10), тј. тешко ономе ко остане сам, затворен у себи, не тражећи савета ни од кога. Пошто су нас други повредили, мислимо да је боље бити сам, потпуно сам. Међутим, ово је деструктивно за нас јер нас обезличава, искривљује нашу побожност и уништава сваку наду у боголичност. Бити особа значи бити у односу са другим. Простор за те односе је Црква и ту се одвија веза између личности – између живих и мртвих, грешних и светих, земаљских и небеских, малих и великих, знаних и незнаних, сједињених у Телу Христовом. И сви постају једна заједница, једно тело, један дух, једна душа. Сви постају Христос. Нико не пропада, нико није одбачен, нико се не одваја од других. Сви су обучени у исту братску љубав, сви се вежу вечно и непрестано у љубави. „Нека сви буду једно“. Једна особа. Један Христос по тројичном начину постојања. архим. Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога. Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“ Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради. Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно. митрополит Атанасије лимасолски https://atanasijlimasolski.wordpress