Претражи Живе Речи Утехе

Бог је свеблаг, свезнајућ, самодовољан и свеприсутан. Због тога вера није потребна Њему, већ пре свега – нама самима. Потребна нам је да бисмо се повезали са Његовом светошћу и љубављу, да бисмо повратили унутрашњи мир и открили прави смисао живота. Иако вера делује као наш корак према Богу, она је у исто време и одговор на Његову љубав према нама. Када човек изгуби веру, као што је писао блажени Августин у својој Исповести, срце му постаје немирно, неспокојно и препуно страсти и бола. Та веза са Богом се обнавља кроз молитву, покајање и Свето Причешће. Само тако човек постиже истински мир у души – мир који онда зрачи и на друге људе. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“ Од дубине наше вере и унутрашњег мира зависи и наша судбина после смрти. Ако човек не живи у покајању, већ у злу и страстима, тешко да може наћи радост у Царству Небеском. Како је описао Клајв Луис у делу Растав брака, становници пакла, и када добију прилику да виде Рај, не могу остати тамо – јер никога нису нашли ко би им био близак по духу. Преподобни Исак Сирин је чак писао да је Бог због своје доброте створио геену (пакао) – да они који већ овде чине ад, нађу место које одговара њиховим жељама и изборима. А и овоземаљски живот без вере, ма колико изгледао удобно и „испуњено“, често је обележен унутрашњом празнином, мучењем и страхом. Јер човек који бежи од Бога, бежи од своје суштине – да буде сличан Богу у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, чистоти и осталим врлинама. Архимандрит Маркел се присећа како је почетком 1990-их академски хор у којем је певао гостовао у Паризу. Паризлије су их, каже, доживљавале као анђеле, јер су доносили нешто давно заборављено – веру и узвишеност. Упркос спољашњем комфору, код многих је осећена дубока духовна глад и чежња за утехом. Зато вера није само ствар религиозности – она је потреба душе. архимандрит Маркел (Павук) извор