Претражи Живе Речи Утехе

Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља …Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља. И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији. А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње. Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона. Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу. Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку! Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин. https://hristianstvo.bg

Веома ретко је ко вољан да страда да би следио Христове заповести у свом животу. Међутим, ово је најприроднији и најнеопходнији подвиг за хришћанина. Од постанка света па све до данас, не само у старозаветном, већ и у новозаветном периоду, највећи број трагедија, највећи број страдања људског рода везује се за страшну жеђ за влашћу. Неутољива жеђ, ирационална жеђ која првенствено уништава оне који су јој подложни. Јер моћ човеку никада није донела и не може донети срећу. Човек је срећан када воли и када је вољен. Човек је срећан када ствара нешто лепо. Човек је срећан када са другима подели оно што има а они су захвални на томе. И што је најважније, осећа да ради оно за шта нас је Господ створио: да воли друге људе и чини им добро. И тако ствара благодарност Ономе који га је створио. А моћ човеку не доноси апсолутно ништа осим осећаја страха да ће је изгубити. Када човек дође на власт, он готово увек постаје њен талац. Са изузетком веома малог броја људи који моћ доживљавају не као прилику, не као ексклузивно право или положај који онога ко је има сврстава међу супермене, већ као одговорност. Таквих је увек био мали број. Ово је хришћански подвиг – третирати власт као нешто што ти је Господ дао и за шта мораш да одговараш пред Њим. И да је само користиш да животе људи око себе учиниш бар мало бољим, мало љубазнијим, мало светлијим. Заправо, када говоримо о власти, не говоримо само о владарима, краљевима, председницима ... Веома често, људи који су на врло, врло скромним позицијама - теже моћи. Када човек изгуби смисао свог живота, када престане да разуме зашто га је Господ довео на овај свет, тада почиње да граби и држи се за ову моћ. Чини му се да је то једино важно. И чини му се да та моћ омогућава да контролише свет око себе, којег се плаши. Али то, ни под којим околностима, не би требало да буде случај ни са ким од нас. Зато што нисмо створени да доминирамо над другим људима. Створени смо да будемо срећни. Волите Бога и волите људе. И будите вољени од Бога и људи, да би се створило нешто добро на овом свету, не нужно велико, бар мало. И радујте се што трудови ваши доносе плодове. И ако нам се у једном тренутку у срце унесе жеља да некога поседујемо, да будемо изнад некога, треба да одагнамо ову мисао, присећајући се каквих великих катастрофа је она почетак и какве користи лишава човека. И испунимо своја срца том простом и природном љубављу према ближњима, која теши наша срца и чини нас заиста угоднима Богу. игуман Нектариј Морозов https://www.pravmir.ru/vlast-ne-prinosit-cheloveku-nichego-krome-straha-ee-poteryat-igumen-nektarij-morozov/

Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира. Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света. У самој речи “Вазнесење” трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним “законима природе” који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи “Вазнесење” све је супротно лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину. Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: ” Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…”и “Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…”. Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав “Христос васкрсе!”. Опраштамо се и “растајемо” са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: “И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом…” (Лк. 24, 50-53). “Са радошћу великом… “. Чему су се радовали апостоли том “великом радошћу” која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи. И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник “радосним растанком”! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: “Са вама сам до свршетка века”, и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: “Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима”. Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо. Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво “небо” назива глупацима и незналицама. “Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине”. И то је укратко, али апсолутно тачно речено сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. “Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да ‘на врху’ неба нема тога о чему ви говорите?” питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: “Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо…”. Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо то је име за наше истинско призвање, Небо то је она крајња истина о земљи. Када хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван – галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. О Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо – то је пуно одухотворење човека. Небо – то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: “Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле”. Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао бог”. Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота. Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: ”То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! “ Испунивши све што је о нама било наумљено, Сјединивши земаљско са небеским, Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш, И Ниси се одвојио од нас, Но, с нама неодступно пребиваш И говориш онима који Те воле: Ја сам са вама и нико вам ништа не може… O. Александар Шмеман https://mitropolija.com/2023/05/24/o-aleksandar-smeman-praznik-vaznesenja-je-praznik-neba-otvorenog-coveku/

Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост. Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости. Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку. Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла. Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима. Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело. Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности. Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак. Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља. Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави. Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе. Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч. Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву. *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас? Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу. Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског. *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас? Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара. Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу. *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама? Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара. Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара. Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање. *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама? Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара. Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе? Порука не би била упућена само њима, можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“. А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“. У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини. Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“ И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас. *Хвала Вам на овом разговору.  Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. Свако добро. Разговор водила: Сандра Момчиловић, новинар Радија Глас Извор: Радио Глас *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас

У среду, 21. јула 2021. године, када Церква Христова прославља Светог великомученика Прокопија (на хеленском Προϰόπιος – онај који напредује) рођеног Неанија из Јерусалима који је живео у IV веку за време безбожног римског цара Диоклецијана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић. За певницом је појао господин Страхиња Савковић, док су чтецирали господин др Милосав Ђоковић и вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак. Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом обратио Владика Јован. “Одељак из данашњег Јеванђеља који смо данас чули у коме Господ наш Исус Христос каже: “Ко љуби оца или матер више него Мене није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Мене није мене достојан”. И додаје још Господ на ово и каже: ”Ко не узме крст свој и не крене за Мном није Мене достојан”. Ово су драга браћо и сестре, крупне речи Господа нашега Исуса Христа. Њих човек не може да схвати и разуме својом логиком. То може да разуме човек који је духовно просвећен, који духовно размишља и који све духовно прихвата што је Господ казао. А све што је казао, казао је, јер Он зна колико човек може да поднесe невоља у свом животу. Када човек верује у Бога њему вера дошаптава “Не бој се, само веруј”. Тако и Господ каже: “Не бој се само веруј”. Када би се удубили у ове речи које је Господ Исус Христос изговорио лакше би поднели и невоље и патње. Бог о сваком размишља и о праведнику и о грешнику. Бог размишља и о црву под кором, а камоли и човеку. Зато Бог од нас тражи веру, али веру јеванђељску, јаку, силну и ону веру, како каже Јеванђеље, која може брда да премешта. Овакву љубав од људи нико није тражио, али Господ тражи, јер Он Бог – постао је човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му нико не може дати. А шта то даје? Даје живот вечан али и овоземаљски живот преко родитеља. Јер родитељи не могу да нам дају живот, јер неки и не могу да имају децу. Деца су прво Божија, па деца родитеља. Ако од детета правиш идола онда нисмо достојни Бога. Бог нам даје сва богочовечанска богаства, даје нам живот вечни, истину Божију, правду Божију. Дете не може да испуни човека, колико може да га испуни Божанска љубав. Господ је показао да Он воли више човека него што га чак може волети и дете. Бог из љубави према човеку постаје човек, Он се ради нас рађа и све трпи у овом свету. Ко може да убије Бога? Грех. Човек који нема вере он убија Бога у себи, а када човек убија Бога у себи долази на место Бога. Толико човек оде далеко када уђе у ту духовну прелест. Важно је да човек спозна оно што је изгубио. Бог од нас тражи да на Његову богочовечанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Ова љубав о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу не искључује љубав према родитељима, и не само према родитељима већ и према ближњима нити противречи. Љубав према родитељима и ближњима ако није проткана љубављу Божјом то није права љубав. То је љубав која је од данас до сутра, данас волим сутра ћу да мрзим. Права љубав је само ако је у Богу и по Богу. Зато човек љубећи Бога и све што је Божје љуби, како кажу Свети Оци “узрочника љубави”, а то је Бог. И још данас у Јеванђељу Господ каже: “Ко не узме крст свој није Мене достојан”. Који је то крст? То је наша свакодневница, невоље, муке и добра све је то наш крст и ми њега треба да узмемо са благодарношћу, да га носимо. Крст распећем постаје сила и моћ, а пре распећа је било срамно оруђе. Када Бог дотакне срамно оруђе, то оруђе постаје сила. Реч “Крст” значи страдање, распињање, али значи и Васкрсење. Јер је Господ преко Крста ушао у Васкрсење. И ми морамо да идемо преко крста, ако хоћемо да васкрсенемо у свеопшти дан. И још Јеванђеље каже: “Ко не мрзи себе није Мене достојан”. Шта то значи? Да не мрзимо себе, већ зло у нама. Кроз цело данашње Јеванђеље прожима се љубав Божија, а ко није спреман да се одрекне себе ради другога, неспособан је да воли, а ко је спреман да се одрекне он је способан да воли”. Извор: Епархија шумадијска

Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу. Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС

Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка

Из штампе је изашао нови новембарско-децембарски, 376. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Марта и Марија у нашем животу", рекао је у разговору за Радио Слово љубве катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа који није само стручни часопис, већ је намењен широкој читалачкој публици. Звучни запис разговора Он је подсетио на шест деценија дугу традицију часописа у чију су успешну мисију и трајање свој труд улагали, и до данас то чине, угледни црквени великодостојници, теолози, мислиоци, са циљем да ова значајна публикација буде извор на којем савремени човек може да утоли своју жеђ за Речју Божјом, а међу читаоцима су неретко и они који, охрабрени и просвећени, постају активни учесници Литургијске заједнице. Извор: Радио Слово љубве

На Духовски понедељак, дана 08. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим осветио је славска обележја и заједно са мештанима који прослављају своју храмовну славу узнео молитве Господу. У својој беседи Епископ Херувим поучио је сабране о значају Педесетнице и Цркве Божје као Тела Христовог у којем смо сви једно у Божјој љубави и милости: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан милости Божје која нас је сабрала под сводове овога светог храма посвећеног Силаску Светога Духа на Апостоле. Педесетница је заиста велики празник, то је Рођендан Цркве Божје у којем се испунило све оно што је Господ обећао човеку. Свети Дух је сишао на Апостоле у виду огњених језика и почела је проповед Јеванђеља Христовог по целој васељени, на свим језицима, да би сви народи могли да разумеју благу Реч Јеванђеља. Свети Дух даје снагу да човек може отворити своје духовне очи да може видети и осетити присуство Христа и топлину заједнице у Цркви Божјој чија је Глава Христос. У Цркви осећамо пуноћу заједнице, топлину љубави и милости Божје. Све друге љубави су пролазне, али љубав према Христу греје као онда када је Свети Дух сишао на Апостоле. Кроз све догађаје у протеклом празничном периоду на чијем је првом месту Васкрсење, затим Вазнесење и данашњи догађај Педесетнице видимо испуњење Очевог Домостроја спасења. Бог није оставио човека, али нажалост човек оставља Бога. У томе је највећи проблем човечанства. Када се Христос Бог вазносио рекао је да ће нам послати Духа Утешитеља. Свети Дух нам омогућава заједницу са Богом и отвара нам духовне очи за присуство Божје. Сви требамо да будемо носиоци Светога Духа. Светог Духа задобијамо приликом свете Тајне крштења, а благодат се умножава кроз светотајински живот и испољава се у виду врлина. Тако постајемо врлински народ и носиоци Христа. Не требамо да заборављамо Бога. Бог је са нама без обзира на искушења којих ће свакако бити што време буде одмицало, све ће теже бити хришћанин. Не смемо посустати на томе путу, морамо остати и опстати утврђени у закону Христовом. Закон Христов се огледа у послушности према Цркви и виду љубави према Христу ближњима. Свети Дух силази да би се човеку омогућила заједница, обитавање у љубави и милости Божјој. Бог је љубав, Бог воли а не мрзи. Кроз историју Цркве небројено пута можемо видети колика је љубав према човеку. Ни једнога тренутка се та љубав не умањује, него се увећава онолико колико човек својом слободном вољом жели да прихвати љубав Божју. Ту се налази суштина вере и испуњење живота свакога хришћанина. Требамо да будемо прави пример другима, да би други кроз нас упознали Христа. Заиста је љубав и милост Божја велика и не можемо је разумом ни приближно схватити уколико не носимо благослов Божји на себи, ако не долазимо у Цркву Божју и не слушамо Свето Јеванђеље. Благодаћу Светога Духа ми схватамо јеванђелске истине. Једино кроз разум облагодаћен Светим Духом можемо разумети целокупну историју спасења људског рода. То је закон и то су пророци који су своје испуњење добили у Христу пред којима закони по природи и по човеку нестају. Догађаји Домостроја спасења показују смер свакога од нас, показују нам да је наше усмерење ка Небу. Гравитација природе нас увек усмерава ка земљи, али ми требамо да се боримо као некада Јаков, да будемо борци за Христа и проносиоци вере. Требамо увек да се сабирамо у храмовима, да осетимо топлину храма и заједнице, топлину хармоније која влада у Цркви Божјој. То је прави пут свакоме од нас. Радујем се што можемо данас бити овде, што можемо прославити славу овог дома Божјега. Радујем се што можемо да служимо службу Божју и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом, да осетимо благословени догађај Царства Небескога овде на земљи кроз Свето Литургијско сабрање. Сваки човек понаособ треба да буде литург. Тако треба да живимо, литургијски, у заједници. То је пројава љубави, слободе и послушности. Ако тако живимо и владамо се тим примерима можемо бити следбеници Христови, носиоци љубави и благодати Божје. Нека је благословен данашњи дан, нека сте сви благословени и нека се наша заједница у Маркушици умножи благодаћу Светога Духа од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње. Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“ Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24). Архимандрит Спиридон Логотет, Депресија, стр. 35-36 Извор: Епархија жичка

Празник Светог Јована Крститеља и Претече Господњег свечано је и молитвено прослављен у храмовима Епархије милешевске, у понедељак 20. јануара 2020. године. Звучни запис беседе Нарочито свечано је било у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у ком је Божанску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење старешине храма протојереја-ставрофора Марка Папића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. За певницом су одговарали јереј Немања Вранић, вероучитељ Милорад Петровић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Неки од сабраних приступили су трпези Господњој насладошћујући се Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. – Настављајући радост великог хришћанског Празника Богојављења кроз прослављање Његовог Претече ми се и даље поздрављамо дивним поздравом Бог се јави и отпоздравом Ваистину се јави, и то је управо оно што нам је потребно да би смо били срећни, протумачио је Епископ Атанасије значај тог поздрава и наставио: – Нама је то довољно да будемо радосни, да будемо срећни, да будемо блажени, да будемо задовољни, управо то што изговорисмо, да нам се Бог јави. То је довољно за човека да живи, и то да живи у вечности, и да буде задовољан својим животом без обзира кроз каква искушења и тешкоће пролази. Бог се јавио и ступио у заједницу са људима, остварио блискост, и збринуо човека. Све има човек што му је потребно. – Блискост са Богом је оно што збрињава човека заувек, јер је Бог једини у стању да осигура човека. Свети Јован Крститељ по томе је и познат што је остварио највећу блискост са Богом. И због те блискости је и страдао. Али је он био радостан што је могао на такав начин показати и посведочити своју блискост са Богом. Тако и други који су ту блискост са Богом остварили нису сматрали да нешто губе него добијају, и онда је та блискост још више утврђена за вечност, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је посетио дом протојереја-ставрофора Марка Папића који Светог Јована прославља као своју крсну славу. Код њега је најпре пререзао славски колач и освештао славско жито, а онда су сви заједно за славском трпезом били послужени у љубави и радости. Извор: Епархија милешевска

У петак, 10. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, чтецирали су г. Владан Степовић и г. Радојко Борисављевић. Верницима се беседом обратио Владика Јован говорећи о миру Божијем: Звучни запис беседе “Христос се роди браћо и сестре! Рођењем Христовим и Његовим доласком у свет, са неба је сишао и мир и вера и добра воља међу људима. Највеће чудо које се догодило, једино што је ново под сунцем, јесте рођење Христово, то јест Господ наш Исус Христос. Дакле, Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне на небо, да је обожи, и да човека поново уведе у рај. Зато је и Божић први празник из којег проистичу сви други празници, јер да није било Божића не би било ниједног другог празника. Бог је сишао да донесе тај мир за који су људи мислили да треба да дође од овога света, а мир овога света је варљив. Само је мир Божји прави мир, дуготрајни мир, онај мир који човеку даје спокојство. Из таквог мира произлази радост што је човекова природа доласком Христовим поново уздигнута до неба. Славећи Божић, браћо и сестре, ми у ствари славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено и човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечнога живота и непролазног достојанства. Падом првог човека достојанство је било унижено све до доласка Господа у овај свет. И Он је вратио поверење и радост јер је Бог опет са човеком. Наше достојанство неће бити понижено ако живимо онако како Бог од нас тражи, а Бог не тражи много, Он тражи да га волимо свим срцем. На Божић је Бог загрлио својим вечним загрљајем човека и људску свечовечанску природу и све видљиве и невидљиве светове. И док човек осећа тај загрљај Божији он се радује. И заиста, има ли шта топлије од загрљаја човека са човеком? Од искреног загрљаја, не лицемерног и фарисејског, него истинског загрљаја, да осетимо другог човека као себе самог. Тим загрљајем је Бог нас загрлио. Од мене и тебе зависи да ли смо у загрљају Божјем, или смо у загрљају нечастивог. Овај други загрљај је хладан јер нема љубави у њему, а Бог је све учинио из љубави према нама. Од тог тренутка када је Бог загрлио човека, човек није више сам. Чим човек није у загрљају Божјем, он осећа празнину. Ми не можемо никад у потпуности бити испуњени ничим, као што можемо бити испуњени Богом. Кад је срце испуњено Богом, кроз целог човека струји благодат Божија. Само вера у Бога, љубав према Богу и према човеку краве све наше залеђености и недостатке. Нисмо изгубљени, нити смо подложни смрти и ништавилу ако смо у загрљају Божијем. Човек треба да заслужи загрљај Божији. Да човек осети ту топлоту Божју. Од Божића је радосно бити човек, рађати се на земљи и живети на земљи. О тој радости говори нам и ово данашње Јеванђеље, када се молитвено сећамо страдања 20 000 мученика Никомидијских. Када човек верује у Бога, онда сва непријатељства која су усмерена против њега не значе ништа, јер кад човек прелази из овог живота у вечни живот, он одлази с песмом јер се радује сусрету са Богом. Најглавније за нас је да нам имена буду написана у књизи живота. Наше име је уисано на нашем крштењу, и ту књигу носимо са собом и овде и горе. То је невидљива књига, као што је и Бог невидљив, али је свуда присутан. Зато невидљива рука Божија уписује наша дела у ту књигу. Али, и онај други уписује наша лоша дела у ту књигу, зависно од тога коме служимо. Само је мир Божији истинит. И зато ако човек живи у миру са Богом, он живи у миру са собом. Ако мир није од Бога, онда је он лажни мир. Господ се управо појавио онда када је чаша била препуњена безакоњем, када је зло надвладало добро. И зато и ми живимо у овом времену када се доста потире оно што је светиња. Зар то не видимо сада и у Црној Гори где власт устаје на живог Бога и живу светињу Божију. Кад човек тако устаје на светињу, он је стварно безумник, за њега Бог не постоји. Али браћо и сестре, ко је год ратовао са Богом није рат добио. Зло се побеђује добрим. Нека би дао Бог да и ми будемо добри и да се радујемо Богу и Божићу”, поручио је Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу! Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку… Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој! И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави! Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био. Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве. Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има! Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе. Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет… Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?! Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?! Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?! Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни… Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима… Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде. Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше. Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити. Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати… Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет… Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој! Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“ Нисам, али јесам милост његову небројено пута! Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила. Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе! Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа! Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим. Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан. Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку! Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака… Михаило Меденица Извор: Два у један

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Андреја, Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобјуститељ битољски Марко, на празник Успенија Пресвете Богородице, служио је свету архијерејску Литургију у храму Успенија Пресвете Богородице у Цириху. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис беседе Владике Марка.