Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вера'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. https://teologija.net/vera-je-dodir/
  2. Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Живот хришћанина је, пре свега, борба са сопственим страстима и гресима, реч је о спасењу душе и поновном сједињењу са Богом. Није тако са паничарима. Они непрестано не желе да спасаваjу себе самог у Цркви, већ саму Цркву. Од правих или фиктивних непријатеља, од будућих невоља и тако даље. Према њима, сваки дан доноси Цркви нове невоље и опасности. Подсетимо се колико је пута последњих година Црква била „сахрањена“ и упоредимо са оним како Црква сада живи. Ускоро ће се навршити три године од тренутка када је Цариградски Патријарх Вартоломеј дао свој томос украјинским расколницима. Колико суморних „пророчанстава” је тада изговорено. И шта се заправо променило за ово време? Украјинска православна црква, као истинска Црква Христова, испунила је и испуњава своју мисију спасавања људских душа, мисију утехе страдалника и подршке слабима, мисију миротворства... Како су нам храмове отимали пре томоса, тако и сада их заузимају. Али Црква, ипак, наставља да расте и јача. И црквени људи је не напуштају. Или, тек недавно, какве су се невоље и страхоте очекивале од посете Патријарха Вартоломеја Кијеву. Неке су рекли – биће невоље, сада ће сигурно људи изаћи из храмова канонске Цркве и отићи у раскол. Да ли се то десило? Што више jе лажи, верник оштрије осећа истину. Сетимо се да је Господ Исус Христос Глава Цркве и само Он ће је заштитити и спасти. Судбине људи и света су у Његовим рукама. Морамо да слушамо Божје речи и пророчанства, а не да верујемо „проповедницима“ нових несрећа и катастрофа. Немојте се покоравати паничарима, ширити гласине, оговарати и сејати панику. Сврха оваквих акција никако није у спасењу Цркве, већ у самом процесу ширења панике. Овде се природно поставља питање: можда се уопште не треба плашити, паничарити и ширити панику? Шта је рекао св. Серафим Саровски? «Стекни дух мирни, и онда ће се хиљаде душа спасти око тебе» – спаси се и не паничи. Ово је суштина нашег служења. Паничарство и вера су неспојиви. Црквеног човека води Дух Свети. А правог хришћанина не би требало да узнемири ниједна од најузнемирујућих гласина и несрећа. Не би требало да одвлаче пажњу од главне ствари, која је "jедно потребно". А ако ми, пре свега, ћемо да испуњавамо заповести Божије, онда не може нас ништа уплашити на овом свету. Уосталом, ако је Бог с нама, ко ће против нас? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-panicharstvo-i-vera-su-nespojivi
  3. JESSY

    Вера, то је дело срца

    Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат. Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога. – Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама? – Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. – Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу. Студент се збунио и заћутао је. – Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету? – Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем? – Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити? – Радије бих ученог. Бојим се светих. – Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га. – Гаврило – одговорио је студент. Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу. – Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог. – Бојим се. Стидим се – одогворио је. – Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене. Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио. – Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде? – Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима. – Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде. Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто! Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже? – Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући. – Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио. – Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће? – О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка? „Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“. Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум. https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca
  4. На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video
  5. Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3
  6. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  7. Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу". Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  8. У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Крајем месеца децембра изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. Представљање овог броја у медијима: Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Потребно нам је чудо од вере, а не вера у чуда" Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": Само у љубави једних према другима можемо да истрајемо на путу спасења Катихета Бранислав Илић за Радио "Беседу": Литургија је радост над радостима и чудо над чудима Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Снагом вере премештамо духовне планине свих тешкоћа Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Људски живот је велико чудо Божје и највећи Божји дар Катихета Бранислав Илић за Радио "Источник": Ако смо сав живот предали Христу, онда ниједно искушење није проблем за нас Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Живу веру сведочимо и проповедамо у сваком броју "Православног мисионара" Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић. Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер. О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем. Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину. Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“. На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Препоручени садржај: Интервју катихете Бранислава Илића са Маријаном Пилиповић: Господ верује у нас и у тренуцима када наша вера није јака Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар
  10. У недељу 26. по празнику свете Педесетнице, 19. децембра 2021. године, а на дан свештеног спомена на светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светониколајевском храму у Земуну. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник светог оца Николаја, 19. децембра 2021. године Првојерарху српске Цркве саслуживали су архимандрити Серафим и Данило, свеколики клир Архиепископије београдско-карловачке, као и верни народ Божји, испуњавајући на тај начин Спаситељеве речи: "Где су двоје или троје сабрани у Моје Име, онде сам Ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Радост сабрања удвостручена је празничним торжеством поводом прослављања престоног празника овог древног земунског храма, светиње која као молитвени дом и место сабрања представља драгоцени духовни украс Земуна. Речима надахнуте архипастирске омилије, сабране је поучио Патријарх Порфирије, тумачећи светописамска чтенија којa се према богослужбеном правилу произносе у овај недељни и празнични дан. Чинећи осврт на јеванђелску причу која се чита у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, Патријарх Порфирије је указао на правилно разумевање богатства: Ми нисмо власници ни свога живота, нисмо одлучили да ћемо доћи у овај свет, а од нас не зависи када ћемо из њега отићи. Да би плодови нашег напора, рада и труда били нама на корист, неопходно је да на уму имамо чињеницу да је Бог почетак и крај, да је Он љубав и из љубави све ствара, истакао је Патријарх српски. Беседећи на тему наведене јеванђелске перикопе, Патријарх српски је указао на светитељски пример светог оца Николаја мирликијског чудотворца кога су красиле хришћанске врлине, и сабране позвао да следе његов свети пример којим је Богу угодио: Свети Николај је имао чврсту веру у Христа, та вера је почетак и крај, основ онога чему се надамо. Вера је извор и смисао нашега живота, она је пут који нас води ка Христу, али истовремено и пут којим Господ шаље благодат своју у наше животе, рекао је Патријарх Порфирије. После заамвоне молитве Патријарх Порфирије је освештао славске приносе - колач и кољиво - поводом престоног празника Светониколајевског храма у Земуну, који је у многоме јединствен и знаменит. У овом храму се чувају цестице моштију светог апостола Андреја Првозваног, светог Николаја мирликијског чудотворца, преподобне мајке Параскеве-Петке, светог Нектарија егинског, као и светог Стефана. * * * Светониколајевски храм у Земуну, саграђен је у славу Божју, а у част светог Николаја мирликијског чудотворца, у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године те је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају. Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752. У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић. Извор: Телевизија Храм
  11. Следујући Спаситељевој заповести о љубави према ближњима и потребитима, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у суботу, 11. децембра када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог преподобномученика Стефана новог исповедника, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, уприличио је још једну у низу добротворних акција које се организују у окриљу Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Уз подршку супер маркета „Дисˮ обезбеђено је стотину пакета за сто вишедетних породица. Поред преосвећеног епископа Јустина, у додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а и студенти Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Била је ово још једна у низу добротворних акција којима је показана делатна љубав према потребитима, а особито према вишедетним хришћанским породицама. На овакав вид служења у Цркви која је богочовечанско Тело Христово, актуализују се речи светог апостола Јакова који громогласно поручује да је вера без дела мртва (Јак 2, 20-26). Како би се и у будуће реализовале овакве и сличне акције, позивамо све људе који имају жељу да подрже рад Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. О свим детаљима јавите се у канцеларији ВДС-а која се налази на адреси: Улица Француска 31, I спрат, или путем телефона: +381112182776 * * * Још тридесетих година двадесетог века је блаженопочивши Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, у Устав Српске православне цркве уградио Верско добротворно старатељство. Разумео је да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Да пружи прву руку помоћи и усади им преко потребну наду. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се цела Црква суочава. Кроз године свога постојања, оно је некада боље, некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници ВДС-а, Патријарси српски, од блаженопочившег Патријарха Германа, који је обновио његов рад, до данашњег Патријарха српског Господина Порфирија који је свога викара, Његово Преосвештенство Епископа хвостанског Господина Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Извор: Телевизија Храм
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 5. децембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја. Након свете Литургије патријарх Порфирије се поздравио са члановима Савеза младих извиђача и ученицима ОШ Вук Караџић који су присуствовали богослужењу. Деца су се веома обрадовала Патријарховим речима да је и он сам, као дете, био млади извиђач, да је највише волео логорске ватре, али и да памти учење везивања чворова. На крају, након фотографисања, деца су позвала патријарха Порфирија да посети њихове кампове уз жељу да му прикажу своје способности. У наставку преносимо беседу патријарха Порфирија у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Речи Господње: „Не бој се, веруј, веруј само“ (Лк 8, 50), и бићеш спасен, или „Вера твоја спасла те је“ (Лк 8, 48) – речи упућене крвоточивој жени, јесу путоказ и подстрек, а истовремено и нада свакоме човеку. „Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јев 11, 1), разрађује Апостол Павле речи Христове. И ево, у данашњем Јеванђељу имамо такође потврду да је вера пут слободе, пут ослобођења, пут спасења, пут смисла, пут радости, истовремено потврда да јесмо и да ћемо бити. У данашњем одломку из Јеванђеља по Луки (Лк 8, 41-56), необично, и за разлику од других перикопа и одељака који се читају о празницима и недељама, имамо два догађаја: имамо исцељење, боље рећи враћање у живот Јаирове кћери – кћери човека који је био старешина синагоге, дакле, који је припадао високим социјалним и религијским круговима изабраног јеврејског народа; са друге стране, имамо исцељење, исто тако можемо рећи, враћање у живот једне жене која је била изопштена – која је била обична жена из народа, али болесна, крвоточива, болесна од болести која у времену у којем је она живела сматрана не само физичким обољењем него и болесним духовним стањем, таквим стањем да је онај или она жена која је боловала од такве болести морала да живи у изолацији; она је била потпуно изопштена, другим речима – изолована, могли бисмо рећи, одсечена од сваке врсте друштвеног, социјалног живота, живота заједнице, и самим тим, као изопштена, мртва. И ево, Господ човека који припада високим социјалним религијским круговима, а и жену која припада обичном народу, враћа у живот. Са једне стране, потврђује да су они деца Божја, а са друге стране, даје им исправно место у друштву. Јеванђеље нам увек даје историјске догађаје, нешто што се заиста збило. Оно, међутим, богословски тумачи те догађаје, не ради науке, која је циљ сама себи, него тумачи историјске догађаје везане за Христа и његов живот, а и за наше спасење, како би показало смисао тих догађаја за нас данас, а и за људе свих времена. И ево, смисао или порука и поука коју можемо да извучемо из данашњег Јеванђеља, јесте да је вера основ свега чему се надамо и да је потврда ствари невидљивих. Жена, да се осврнемо на њу, која је, дакле, била у потпуној изолацији, изопштена од свих, кажњена већ сада и овде од људи због тога што болује од болести која је социјално неприхватљива, не пристаје на друштвене и биолошке датости свога постојања. Она има чврсту веру у Бога да је он љубав и да он не гледа на то како су други, макар они били већина, дефинисали њен положај и њен статус. Има веру која није идеолошки, религијски поглед на неког далеког Бога, хладног, који је далеко од ње и од света, који је праведан, па онда суди исправно свакоме у складу са његовим делима. Верује у Бога љубави, верује да је Бог који је створио све ни из чега, из љубави, не може бити спречен њеним статусом, чак ни погрешним, промашеним животом, не само да искаже љубав, него да истински, љубављу, загрли и њу, као и свакога промашеног и погрешног човека, и да у том загрљају она буде жива, да осети и доживи себе као дете Божје, али и да се васпостави њено истинско пуно физиолошко и биолошко здравље, како би онда могла да буде прихваћена и од оних који остављају строга оштра правила по којима мере и по којима суде другима – онима који се не уклапају у њихова правила. А та људска правила немају трајну вредност, а камоли да о њима можемо говорити као о вечним правилима. Заправо, људска правила из дана у дан се мењају, најчешће у зависности од слабости оних који правила постављају, али и од расположења у вези са ониме шта им се допада а шта не. А ево, жена крвоточива, не прихвата своја биолошка, физиолошка ограничења и окове, не прихвата ни социолошке оквире свога постојања, него има чврсту веру у љубав Божју. Има поверење у Бога. Није јој вера само уверење о томе да Бог постоји. Она зна да Бог постоји и она има поверења у Њега. И зато њена вера јесте најјаче и најснажније оружје које води у истинску и праву слободу. Било је довољно да само стане пред Бога, да само стане пред Исуса, да га се дотакне, да осети Његово присуство и да у тренутку, како каже Јеванђеље, „одмах оздрави“. И чим је Господ дотакао и Јаирову кћер и она „одмах устаде“. Оног тренутка када у нама проклија семе вере, а свакоме је дато, одмах, истог тренутка, гледамо другим очима, све се у нама преображава. Тог тренутка живимо слободу грађанина Царства Божјег и ако у свету, иако у околностима у којима најчешће или често нису нама повољне живимо слободу деце Божје. Слично и Јаир, који је припадао изабраном народу и био старешина синагоге, нарушио је оквире и окове које су одређивали његов живот, правила. Наиме, као старешина синагоге сигурно није могао прихватити као и сви они који су припадали том слоју друштва реч Христову, није могао Њега прихватити као Месију. Али негде у дубини његове душе осећао је да ту нешто има и покидао је окове Закона, срушио је ограду која га је спутавала да живи пуним плућима у слободи детета Божјег. Дакле, браћо и сестре, имамо разне дарове и треба да их користимо на добро ближњих, а то онда значи и на своје спасење, на добро заједнице. Но, ако не живимо вером у Христа, ма колико исправно употребили дарове које имамо, они неће имати далекосежно дејство. Јер, као што је све релативно у овом свету у којем живимо, онда ће и наши поступци, као и употреба наших дарова, бити релативни и мењаће се. Нећемо бити утврђени и постојани. Чинићемо, поступаћемо по својој логици, а то значи најчешће како нам одговара. Нећемо бити спремни да откинемо од себе, да отрпимо, да принесемо истинску жртву која боли. Али, тамо где су вера и љубав тај бол се претвара не само у радост него у експлозију, у вулкан радости и љубави. Вером, дакле, оно што мислимо и говоримо, а желимо да буде у складу са заповестима Божјим, добија трајни значај, трајну вредност. И да употребим ту реч, ако хоћете, остаје истински успех који афирмише нас – у заједници у љубави са другима. Афирмише нас тако што изграђује заједницу, то јест не укида у тој афирмацији другога, не потире га. Нека би нам Господ дао чисте вере жене крвоточиве из данашње јеванђељске приче и чврсте и чисте и снажне вере Јаирове како бисмо онда утврђени котвом вере у Цркви као Телу Христовом били у Његовом загрљају, а онда из тог загрљаја све што је наше учинили да буде Његово. А Он заједно са нама, у наше име и уместо нас, кад год ми не можемо даље, узимао нас у наручје и сваког тренутка преносио са земље на небо, из историје у Царство небеско, а то Царство небеско учинио реалношћу која нам је доступна овде и сада како бисмо могли Њега, нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа заједно са Оцем Његовим и Духом Светим да славимо сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву. Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем. „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије. „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао: „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“. Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 07. јула 2021. године, на празник Рођења св. Јована Претече и Крститеља, свету архијерејску литургију поводом храмовне славе у Кончареву код Јагодине. Његовој Светости саслуживаo je Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, са бројним свештенослужитељима Епархије шумадијске. Његова Светост Патријарх Порфирије је беседећи изразио радост због данашњег сабрања и што сви заједно имају прилику да "овде ... у храму поред храма, да се молимо Богу и да једни друге сретнемо. Да видимо погледе, да видимо лица једни другима и да разумемо шта је то што је то најдубља, најсуштинскија потреба свакога од нас појединачно и свих нас заједно, читавог нашег народа али и читавог света", рекао је Патријарх Порфирије. "Данас славимо празник који говори о вери, о томе да немамо разлога да без обзира на то што можда понекад логички параметри, спољашње чињенице указују на то да на бисмо требали да имамо поверења у Бога, а онда да не бисмо да имамо поверења, вере и једни у друге. Не постоји то што Господ не може учинити" нагласио је Свјатјејши. "Без вере није могуће направити ниједан корак у своме животу" рекао је Патријарх у наставку, осликавајући кроз животне примере пут одрастања и узрастања човека. "Али пре сваке наше људске вере и људског поверења међу нама, неопходно је да у нама проклија семе које постоји у свакоме од нас, а то је – вера у Бога, вера која је такође поверење. Поверење у то да ништа у нашем животу није случајно, да се ништа неће десити без Промисла Божијег" напоменуо је Патријарх Порфирије. Господу увек треба да благодаримо када нам је добро, да делимо плодове које од Њега добијамо са другима, поготово потребитима, али и када нам није добро - "потребно је да имамо веру, да имамо поверење у Промисао Божији, како не бисмо пали у безнађе, у очајање, јер кроз веру и поверење долази и сазнање да је Бог ту са нама увек, независно од тога да ли Га чујемо, да ли Га видимо или да ли Га осећамо – баш као што је данашње Јеванђеље посведочило о рођењу светога Јована Крститеља" рекао је Патријарх српски Порфирије. Свјатјејши је посебно позвао да завиримо у своје душе, у своје животе. "Станите пред икону Мајке Божије, пред икону Христову, пред икону светога Јована Крститеља, у тишини, у самоћи, ослушните своје срце и душу и сигуран сам да ће свако од вас, да ће свако од нас препознати да је Бог увек са нама и да управо онда, када најмање очекујемо да нешто може бити, када смо се ослонили на своје снаге и исцрпли сву своју енергију али нисмо изгубили веру у Христа – да тада бива управо све одједанпут и боље и савршеније него што смо могли замислити и него што смо могли пожелети. Јер вера је дакле оно што је нама потребно, из ње происходи молитва" подвукао је српски Патријарх. Говорећи о покајању, Патријарх Порфирије је указао да прво морамо знати шта је грех и заправо "онда када не живимо у складу са Јеванђељем Божијим - живимо погрешно, то јест, не живимо у складу са својим здрављем, са својом природом. Другим речима када не испуњавамо заповести Божије, ми смо болесни. И зато нам је потребна реч светог Јована Крститеља који нам каже – скренули сте с пута, препознајте то, погледајте у себе и у своју душу и питајте се шта Бог хоће од вас, зато што оно што Бог хоће од вас то је једино ваше здравље, ваша радост", рекао је Патријарх Порфирије. Разлика између оних који верују у Христа и оних који то не желе "је у томе што имамо огледало, имамо Јеванђеље, имамо Христа, имамо светога Јована и кроз то можемо да препознамо када смо пали, а онда можемо и да завапимо Богу, да се помолимо Њему кроз веру и да онда заједно са Јованом Крститељем, идући за њим већ овде и сада доживимо лепоту Царства Божијег" закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  16. Српски патријарх Порфирије посетио је данас цркву Лазарицу у Крушевцу, граду који обележава Видовдан и 650 година од оснивања, и поручио да на данашњи дан сви морају научити лекцију кнеза Лазара који се, како је рекао, определио за веру, а не за вечеру. Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узалуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу, рекао је патријарх у цркви Лазарици. Он је објаснио да је Свети кнез Лазар посведочио да је Христос тај бисер, тај угаони камен без кога не можемо и да када је он на своме месту у нашим срцима и нашим животима све остало ће бити на своме месту. И вечера и успех и слава и богатство, све ће добити свој непролазни смисао ако буде прожето Христом, ако све што будемо имали и видели као дар од Бога који смо добили да бисмо делили са другима, да бисмо своју љубав кроз то потврдили у односу на ближњег, рекао је патријарх. Он је рекао да жели да искаже велику захвалност Граду Крушевцу и свима који у њему живе у љубави Христовој и свима онима који, како је рекао, било да то знају или не знају јесу духовни потомци кнеза Лазара. "Ја сам данас био на Косову И Метохији, у Грачаници и на Газиместану, служили смо литургију. Поновићу једну реченицу коју сам тамо изрекао, наша вера је вера парадокса, онај ко хоће логички да разуме јеванђеље Христово, тај је унапред осуђен на неуспех и на промашај", навео је партијарх. Истакао је да је православна вера љубави Божије према нама и наше према Богу и да се састоји у парадоксима јер љубав је не само нелогична, она је, каже, и антилогична. Ту нема места интересу, ту има места само нашој потреби да у своје срце и душу сместимо сваког човека, а ту често наилазимо на законе који су по логици овог света неприхватљиви, то јест по законима овог света многи у нашим срцима немају места, али по закону љубави, по томе да љубите једни друге препознаће вас све”, поручио је патријарх Порфирије. Извор: РТВ
  17. У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност. У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања. Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“? Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности. Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…? Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата. Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо. Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом? Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом. Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије? Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији. У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад? Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато. Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно? Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо. Имате ли своју дефиницију здравља? Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац. Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања? Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав. Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом. Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било? Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини. Текст: Илија Туцић Редактура текста: епископ бачки Иринеј Извор: Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
  18. У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност. У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања. Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“? Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности. Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…? Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата. Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо. Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом? Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом. Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије? Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији. У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад? Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато. Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно? Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо. Имате ли своју дефиницију здравља? Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац. Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања? Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав. Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом. Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било? Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини. Текст: Илија Туцић Редактура текста: епископ бачки Иринеј Извор: Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем... View full Странице
  19. Патријарх Порфирије: Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења. Поводом храмовне славе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. маја 2021. године, на Марковдан, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Након литије око храма и освећења славских приноса, патријарх Порфирије је произнео беседу о Светом јеванђелисти Марку у којој је истакао значај светог предања Цркве које треба да следимо како бисмо изградили јеванђељске врлине у себи. „Радујемо се данас многоструком радошћу“, рекао је патријарх Порфирије указујући да је Свети апостол Марко „први писао Јеванђеље Христово, тј. први ставио у писану реч искуство Цркве о Живом Богу који је походио људски род“. „Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења“, поручио је патријарх Порфирије. „Син Божји је дошао међу нас да пострада, да буде распет, да умре на крсту. Али и да смрт буде преварена, да прогута мамац који се зове Живи Бог и да онда он изнутра смрт обеснажи. Да обеснаживши смрт, победивши смрт изнутра, у дубинама ада, нама подари живот. То и такво искуство Цркве је забележио Свети апостол Марко у свом Јеванђељу. Апостоли знају умом Христовим да су људи слаби и да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Наша вера је вера Светог апостола и јеванђелисте Марка. Наша православна вера од самог рођења нашег народа у Христу, обликовала је наш народ, његову културу, његов поглед на свет. Православна вера није само део нашег идентитета - вера у Васкрслог Христа, на православан начин, јесте сам темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа што је наше а да није православно и све што је наше не постоји а да нема на себи православни печат“, беседио је патријарх Порфирије. „Православна вера није нешто што нас чини гордима већ управо супротно. Управо та истина - да смо благословени Богом добили залог вере православне - чиниће нас увек одговорнима. Одговорнима на јеванђељски начин према себи, према својој породици, према својим комшијама, према својим суграђанима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Одговорима према својој држави, али одговорнима и за читав свет“, закључио је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију саслуживали су старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Василије Тарасјев, архимандрит Данило (Љуботиња), протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј Сава Петровић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Миодраг Ристић, ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић, као и ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом. Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају. Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања. Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот. Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31). Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге. Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност. Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје. Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду. Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости. Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности. За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/search/label/Митрополит Антоније Блум
  22. "Вера у Бога није нешто што долази од нас људи, неким нашим личним напорима и трудом, него је она дар Божији, и због тога је важно да се молимо Господу да нам подари вере, да нам дометне вере, да бисмо могли да га познамо и препознамо у нашим животима, и да бисмо имали снаге да ходимо Његовим путем", истакао је у литургијској беседи протопрезвитер Владан Симић. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке, доносимо видео запис беседе коју је прота Владан изговорио на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, у недељу 31. јануара 2021. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства. У студији објављеној јануара 2012 у часопису Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим. Верници су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна. По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака. Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. Journal of Clinical Psychology је 2010. потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је. Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи. У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената 1,517 чланица цркве су имали редован мамограм. На узорку истраживања од 510 жена које нису биле чланице цркве указује да тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно.. Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду. На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем. Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф. У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере. Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести. Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље. Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери. Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ... КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ... МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ... ... СУ ОПТИМИСТИ... ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ... ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ... ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ... ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА. (литратура у коментару испод)
  24. Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, владика Кирило Бојовић истиче да је пред Српском православном црквом тежак задатак да надомести нестанак две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а да ће будући српски патријарх бити симбол духовног јединства народа у отаџбини и расејању. Духовни ученик, али и пријатељ Амфилохија, владика Кирило је пристао да за нашу дијаспору осветли живот и улогу недавно преминулог митрополита црногорско-приморског. У интервјуу за „Вести“, овај епископ подсећа да је владика Амфилохије својом жртвом извео народ из „вавилонског ропства“ и „брозоморе“, што је за резултат имало враћање Црне Горе православној вери и недавно изгласавање, како истиче, Ваведењске владе слободе. Симбол јединства Нажалост, у кратком размаку, Српска православна црква је остала без две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. То је велики ударац и за Цркву, али и за народ. – Да, у праву сте. Велики губитак и за Цркву и за народ с обзиром на углед њих двојице у народу и друштвеном животу, њихов значај и као духоносних отаца унутар Цркве, њихов значај као молитвеника пред Богом. Недостајаће нам њихов савет и поука. Они су били „Два сведока Божја или две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље“ (Откривење 11, 4). Ових месеци треба да се молимо Богу и Богородици и нашим Светима да нам покажу њихове достојне наследнике. Шта би морао да буде кључан задатак будућег српског патријарха? – Некако ми је непријатно да одговорим на ово питање, јер оно свакако превазилази моју моћ перцепције. Али ипак, кад сте ме питали, да кажем да је по мом мишљењу кључни задатак будућег српског патријарха да буде симбол духовног јединства нашег народа, а ту подразумевам сва чеда наше Свете Српске православне цркве без обзира на нацију или боју коже, међу којима је највише Срба наравно, ма где да он живи и ради, у отаџбини или расејању. То је увек била главна улога патријарха српског. Митрополит Амфилохије је био не само ваш духовни отац, већ и пријатељ. Како бисте га описали у неколико реченица? – Он је био духовни отац и пријатељ многим људима. У неколико реченица веома је тешко описати митрополита Амфилохија. Био је несумњиво Божји човек, светог живота. Човек пун вере и неке унутрашње снаге, старао се посебно да му унутрашње стање душе одговара свему што ради или говори. Говорио је да уколико желимо да наша реч буде дејствена, морамо се старати да нам и унутрашње стање бића одговора ономе што говоримо или радимо. Могуће да је због тога имао велики утицај на људе. Један мудри човек у Аргентини рекао ми је да је остао задивљен како митрополита Амфилохија људи слушају и како су се све речи које је он говорио испуниле. Био је плодоносно дрво које је дало стоструки добар плод. Био нам је и духовни отац али и мајка свима онима који су свој живот посветили Богу. Носио је све наше слабости и опраштао их без икаквих епитимија. С друге стране, био је врло строг и некада са тешком речи за све оне који су нападали Цркву и покушавали да ометају њен рад. Ваведењска влада Матија Бећковић је поручио да “Бог свакога држи на земљи док не заврши оно што је започео”. Шта је митрополит оставио будућим поколењима? – Матија Бећковић је као и увек дивно говорио. Требало би доста времена да се наведе сва заоставштина митрополита Амфилохија. Више од 700 црквених објеката нових и обновљених у Митрополији, уз то је помагао црквени живот свуда где је требало и где делује СПЦ. Затим неколико десетина његових сабраних дела у којима су изложене главне смернице и завети за наш православни народ. Митрополит је оставио лични пример живота по јеванђељу који ће бити све светлији како време буде одмицало. И посебно оставио је иза себе препорођену живу Цркву и преображену Црну Гору. За оне који само мисле у економским и културним категоријама оставио је Црној Гори и њеном народу прекрасна културно-уметничка дела архитектуре и писане речи и учинио је Црну Гору атракцијом верског туризма. Благословио је на крају господина Здравка Кривокапића, човека пуног вере и знања, да преузме кормило власти у Црној Гори. Тако смо и добили нову Ваведењску владу. Слажете ли се да је управо заслугом Амфилохија враћена вера у Бога у Црној Гори? – Наравно да је улога митрополита Амфилохија била централна. Али треба рећи да православна вера у Црној Гори никада није ни угаснула. Стари митрополит Данило (Дајковић) је говорио да је његов задатак да сачува запретан огањ вере, а да ће доћи други после њега који ће тај огањ вере запалити. Тако се и догодило. Наравно да је митрополиту Амфилохију ишло наруку и време у којем је деловао, које је било време духовне глади и обнове, а и сила Божја му је била у помоћи. Све што је урадио радио је уз помоћ својих сарадника, несумњиво на првом месту епископа Јоаникија. Камењем на светињу Сведок сте тога. Како му је то успело? – Он је прво стекао прекрасно богословско образовање у многим великим теолошким центрима Истока и Запада. А затим је то знање на Светој Гори и другим светим местима посолио сољу истинске духовности и смирења, поред ногу преподобног Јустина, старца Пајсија, старца Порфирија и других. Прво је себе просветио и осветио, а онда је кренуо да освећује друге. Даље, кључно је, мислим, што се он жртвовао без остатка за то дело. Он није имао ни минута приватног живота. Говорио нам је да је одмор за људе из света и никада није имао ниједан дан одмора. А како каже Његош “прегаоцу Бог даје махове”. Ту његову жртвеност људи су осећали и поштовали и следили су за његовим примером. Сарадња са патријархом Павлом, патријархом Иринејом, духовним чадима оца Јустина епископом Атанасијом, епископом Иринејом и другим архијерејима наше и других помесних цркава, сигурно га је крепила и давала нову снагу. Ово вас питамо и зато што сте и сами духовно сазревали у време прогона српског свештенства у Црној Гори. Многи су заборавили са чим се митрополит сусрео када је преузео Митрополију. Можете ли им “освежити памћење”? – Нека ми нико не замери ако промашим неке цифре, али кад је митрополит Амфилохије, још за живота митрополита Данила, преузео кормило Митрополије у њој је било свега десетак свештеника, нешто мало монаштва и врло мало одважних верних људи који су, упркос забранама атеистичких власти, посећивали ретке активне храмове и молили се Богу. На Цетињу и не само на Цетињу је митрополит дочекан каменицама и пљувањем у буквалном смислу. Несумњиво је митрополит свима њима опростио и за њих се молио, али треба рећи да ниједан од тих људи који су каменовали Цетињски манастир није лепо и мирно завршио свој живот. Било је, наравно, оних који су и у тим тренуцима били уз Цркву и митрополита. Тешко време атеистичког мрака било је тада у Црној Гори и како каже Свето писмо “Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Матеј 4, 16). Људима који су били у том атеистичком и богоборном мраку засијала је светлост јеванђелске проповеди. И видимо данас да је митрополит својом жртвом извео народ из “вавилонског ропства” или, како је он волео да каже, исцелио га од “брозоморе”. После њега на стотине православних храмова од којих први пут у историји Црне Горе два монументална прекрасна храма у Подгорици и Бару. На стотине свештенства и монаштва, а верном народу ни броја се не зна што су најсликовитије показале недавне Свете литије у Црној Гори. Те литије су како је говорио митрополит “слиле страву” то јест ослободиле људе од страха и учиниле да људи на изборима сруше једнопартијску диктатуру и тоталитаризам једног човека. Тако смо и добили Ваведењску владу слободе. Поштовао људску слободу Шта је митрополит тражио од људи? – Од људи је тражио веру и страх Божји. Није био цепидлака и супервизор који беспоговорно тражи да се изврши оно што је он рекао. Поштовао је људску слободу и трудио се да надахне људе, највише сопственим примером, да делају за сазидање Цркве заправо да се уграде у Цркву која је тело Христово. Умео је да оцени и награди свачији истински труд, али је све нас учио да главну награду треба очекивати пре свега од Бога. Праведан гнев Знао је и митрополит и да “загрми”. Шта га је љутило? – Не бих рекао да је то била љутња. То је био праведан гнев против тих људи који су ометали црквени живот, или који су отворено ратовали против Цркве покушавајући да окрње њен углед. Борио се за јединство наше помесне Цркве и свеправославне Цркве и самим тим био је против оних који су то јединство угрожавали. Било му је далеко осуђивање, увек је налазио оправдање за човека, и кад се гневио био је то гнев усмерен на лоше дело, или реч, или намеру а не против личности која је то радила или говорила. Отац и мајка Какав је Амфилохије био приватно? – Био је прави духовни родитељ и отац који уме да покара, али и мајка која зна да утеши. Молитвеник који је мало времена одвајао за сан, непрекидно је читао и писао. Учио је непрестано и из књига, али и од људи са којима се сусретао, знао је стално да понавља неке реченице које су му се допале из сусрета са 1удима разног профила и знања. ОВАКАВ ЈЕ БИО АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ Сузе на Ловћену На нашу молбу, епископ Кирило се присетио и неколико лепих прича – анегдота везаних за живот митрополита Амфилохија. Прва је везана за недосањани сан о Ловћенској капели. – Митрополит је само једном био на Лов}ену. Био је веома виталан и лако се пео на планине тако да га ми млађи нисмо могли стизати. Кад је дошао до тунела који води до маузолеја рекао је да је то много ружно као да су распорили утробу Ловћена дивне планине. Није хтео да иде кроз тунел па смо прошли некаквом стазом поред тунела. Дошавши у маузолеј и на гроб великог Његоша – ловћенског тајновидца он је плакао и говорио да је Његош тамо утамничен. Жељу да поред маузолеја, јер тамо има места за то, врати Ловћенску капелу однео је са собом у гроб. Читао у колима Владика Кирило истиче да је митрополит Амфилохије на сваком месту показивао своју бригу за народ. – У колима, кад сам га возио он је читао и уопште никада није давао примедбе на нашу лошу и брзу вожњу. Био је право јагње Божје. Посебно како је старио био је све мекши и мекши. Опомињао нас је да не ружимо друге возаче који су правили грешке и нервирали нас. Увек кад наиђемо на старицу или старца који иду пешице говорио је да их примимо у кола, имао је невероватан осећај за старе људе, вероватно видећи у њима своје родитеље. Онда је он са њима разговарао и после често понављао лепе поуке које би од њих чуо. “Долеће” црква на Румију Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, се посебно сећа градње цркве на Румији. – Био сам са њим у хеликоптеру “газела” који је летео поред транспортног хеликоптера који је изнео Цркву Свете Тројице на Румију. Ја сам све снимио камером. Радовао се као мало дете када је Црква била готова. Говорио је да је тако речено и у пророштву да ће Црква “долећети на Румију”. Против абортуса Владика Кирило сведочи да је митрополит Амфилохије спасао многу децу у утроби мајке од абортуса. – Једној госпођи која је хтела да абортира, иако је њен муж и њена породица била против тога, рекао је да роди то дете за њега и да ће се он старати о детету. Имао је невероватан утицај на људе. Госпођа га је послушала и родила здраво мушко дете. Митрополит је често посећивао ту породицу. “Старац и звоно” Међу оним најлепшим сећањима владике Кирила које сведоче о преданости Амфилохија вери и народу је она о “старцу и звону” из Јужне Америке. – У граду Венадо Туерто је живео старац Митар Гвозденовић пореклом из Црмнице. Имао је много деце и унучади. Он је био најстарији живи Србин-Црногорац у Аргентини. Упокојио се и он 2020. у 98. години на празник Светог Илије пророка. Митрополит га је много волео и кад год је био у Аргентини га је посећивао. Знао је ђед Митар да пева једну гусларску песму о краљу Александру за коју је митрополит говорио да је вћ} заборављена код нас. Ђед Митар је од митрополита тражио да му донесе звоно за Цркву Светог архангела Михаила (то је крсна слава Гвозденовића) коју су они саградили у граду Венадо Туерто. Митар је рекао: “Многи су ми обећали звоно али су ме сви слагали и бојим се да ћеш ме и ти слагат…” Међутим, митрополит Амфилохије је набавио то звоно у Русији и не марећи за многе перипетије доставио га ђеду Митру у Аргентину. Сада то звоно звони за душу њих обојице. Васељенски задатак Вест о смрти Амфилохија затекла вас је на служби у Буенос Ајресу, епархији коју је управо он основао? – Да. Митрополита Амфилохија сматрамо иницијатором оснивања те најмлађе епархије Српске православне цркве. Кроз оснивање те епархије, СПЦ је постала заиста васељенска Патријаршија присутна на свим континентима. То показује и једну његову карактеристику, да је увек имао тај васељенски поглед на Цркву. Знате, спасење људског рода, а ја сматрам и сваког човека понаособ, јесте глобални васељенски задатак. Често кажем да се Митрополит и упокојио у овој глобалној пандемији управо због те његове васељенскости. Сви људи који су га макар једном видели у Јужној Америци дочекали су вест о његовом упокојењу са сузама у очима. Да ли сте имали прилике да се чујете са митрополитом док је био у болници? О чему сте разговарали? – Ја сам се редовно интересовао о његовом здрављу, али га нисам звао не желећи да га ометам и додатно напрежем. Међутим, и то је још једна његова карактеристика – брига за све Цркве, он је мене звао баш на дан Светог апостола Јакова Алфејева, недељу дана пред своје упокојење. Управо на тај дан он је дошао први пут у Аргентину и тај дан ми славимо као дан наше Епархије. Ја сам био лично потресен његовим измученим гласом и нисам много говорио. Митрополит се интересовао свим питањима повезаним са нашом мисијом, обећао ми додатну помоћ, био је веома поносан што на северу Аргентине, по његовом благослову приводимо крају градњу Храма Свете Тројице који у основи садржи триконхос древног Храма петог века из манастира Златица близу Подгорице. Корона не бира Показало се да пандемија ЦОВИД-19 не бира? И сами сте оболели. Како сте? – Хвала на питању, добро сам. Ковид је опака болест посебно опасна за органе дисања. Борба је била озбиљна, али уз Божју помоћ и лекара КБЦ Подгорица, којима дугујем посебну благодарност, успео сам да прођем без тежих последица по здравље. Чули сте тврдње да се највећи број црквених великодостојника заразио управо на сахрани митрополита Амфилохија? Како одговарате? – Знате како, када вам умре неко ко вам је драг, родитељ или драги пријатељ, у том тренутку ви хрлите да се опростите са њим не марећи за опасност. Тако је народ и спонтано поступио на сахрани митрополита Амфилохија и похрлио да се опрости са својим духовним родитељем. Мислим да је Божја благодат на тој величанственој сахрани, на којој би било много више људи да није било пандемије, сачувала људе од било какве заразе. Треба захвалити свим институцијама државе што су имали разумевања за такво осећање народа и што у вези с тим догађајем није процесуиран ниједан човек. Онима, пак, који тврде другачије можемо да поручимо да не говоре речи које не могу да докажу. Разговарао: Ђорђе Баровић Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...