Претражи Живе Речи Утехе

Прича о незнаним судовима Божијим Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба. Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене. Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари. Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава. И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи. И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“. А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати. Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп. – Благослови, оче! – Господ нека те благослови, сине! – Камо идеш, оче? – Идем до трга, да продам своје рукодеље. Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи. – Оче, ја исто у Александрију идем. – Слава Богу да имам сапутника! Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао: – Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле. – Тако, оче, до Александрије ћемо се молити! – Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву! – Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити! И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека: – Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас! Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто. Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“. Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори. Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“ Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин: – Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи. Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“ Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво! Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље. На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан. Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао: – Што плачете? – Јуче су сахранили мајку! – А имате ли оца? – Отац је умро лане. Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош. Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га: – Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си! – Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио? – Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела! – А шта сам, оче, учинио зло? – Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду? – Шта велиш, оче? – Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали! – Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“ – А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио? – Добро дело сам и тамо учинио. – Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио? – Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! – А зашто си тамо убио човековог пса? – И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио! – А што си се код крчме крстио и клањао се? – И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву. Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“ – А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву? – То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо! – А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих? – Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо. – А овде зашто си покварио кућу? – Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој. Онда је запитао монах: – Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти? – Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога? – Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету. – Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома. Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин. Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“ manastirozerkovici.com

архим. Павлос Пападопулос Сазнате то и изгубите тло под ногама. То је онај тренутак у вашем животу када се суочавате са смрћу, не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који вам одузима дах. Само стојите тамо и гледате на свој живот као на мит. Помислите да је рак фарса. Ја... рак? Тада ништа више није важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима сте проводили дан сада су ван вашег времена. Нема више времена за тривијалне ствари. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазите дубоко у битку са звери која је тако неочекивано дошла у ваш живот. И тамо, дубоко у вама, у вашем срцепарајућем болу, почиње да се рађа светлост. Толико бола, али и толико светлости... Али звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа вашу вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир у вашем срцу. Сваки дан, свака терапија, сваки поглед сажаљења који добијете, сваки излазак и залазак сунца је битка. И уморите се. Рак је немилосрдан. Долази тако жестоко, али у исто време тако нежно. Нежно као миловање које ни не осећаш и делује ти као лаж. Али, то није миловање, није ни лаж. Тада се све мења. Ви се мењате. На вама је како ћете се променити. Оно што је сигурно је да нећете остати исти. То је једина сигурна ствар. Плакаћете. И то је сигурно. И то неће бити као било која друга суза коју си пролио. Ова суза биће другачија. Биће пуна живота који је неочекивано угрожен. У овој сузи открићете себе, свој живот. У овој сузи вероватно ћете први пут видети сујету овог света, колико је живот крхак. У овој сузи вероватно ћете видети и ценити благослов здравља, одсуства бола. Не, овај текст нема за циљ да било кога растужи, већ да коначно престанемо да се жалимо док смо здрави, док имамо хиљаде благослова! Престанимо коначно да живимо са гунђањем и несрећом, са тугом и хировима, док имамо много благослова у животу. Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо све благослове које имамо у животу да бисмо их ценили? Питајте болесника од рака, разговарајте с њим и видећете колико је захвалан што се пробудио без бола, што је могао да заспи а да не повраћа, што може да види сунце, може дубоко да удахне, може и мало да једе, може да прича и да се смеје, може накратко да дође у храм да прими загрљаје, чак и да загрли своју бол, може да сања снове за следеће лето, лето које ти имаш. . . Да, рак је застрашујући и болан. Не треба да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо своје животе сагледали дубински, да бисмо исправно сагледали ствари, да бисмо коначно стекли праве приоритете, да бисмо ценили своје здравље и време. Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете наставити да се жалите на свој живот? Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти се живот не завршава у болницама, тоалетима и болничком кревету? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да се жалиш на безначајне догађаје и да се разочараш малим стварима када неко кога познајеш, твој ближњи, баш у том тренутку стење од болова, иде на хемотерапију, гледа се у огледало и не препознаје себе због изгубљене килаже, косе, младости коју је изгубио за само неколико месеци? Шта ћемо одговорити Богу када нас позове и пред нас изведе ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали онолико колико ми гунђамо? Колико пута размишљам о свом животу, у којем имам толико благослова, а са друге стране их узимам здраво за готово и тако падам у незахвалност или омаловажавање свих ових благодати. Какав ћу одговор дати? „Боже мој, опрости ми на мојој незахвалности!" Говорим то изнова и изнова. „Боже мој, опрости ми што Те не хвалим, што нисам искористио време свог живота како Ти хоћеш!“ «Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно проценим свој живот, мој народ, а да не будем под претњом да изгубим живот!" „Боже мој, просветли ме да јасно видим радост у свом животу! Помози ми да не останем у злу, већ да улажем у добре, једноставне мисли, и да останем у свим благодатима које имам у животу!" „Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; Отвори моје срце за сву ову љубав коју добијам од људи око себе и много пута јој не придајем значај који заслужује!" „Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без потребе да искусимо бол.“ . . нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Милостиви и Љубљени Господе, знаш боље од било кога о сваком од нас. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха и са јасном визијом, дај да проживимо време свог живота пре него што уђемо у вечност са Тобом!» приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно. Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика. У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем. “Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда. Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све. “Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић. На питање где види решење, она одговара: “Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница. Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”. Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује. “Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић. Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши. “Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница. Како каже, боји се само да је питање ко је следећи. “Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Међу православним хришћанима, може се рећи из свештеничке праксе, два греха су веома честа. Први од њих је хронична малодушност. Човек иде у цркву, уздише, увек је тужан, никад се не смеје. И све у његовом животу је лоше, све је веома тешко. Гледа и не жели ништа да уради. Склупчао би се, легао на под и чекао смрт. Друга врста греха је лажни традиционализам. Овакав човек је навикао да врши ритуалну побожност. Запали свећу, прекрсти се, да прилог, одстоји на служби, иди на исповест и причешћује се четири пута годишње током великих постова. Али започните разговор са таквом особом, копајте дубље - и испоставиће се да је много тога замрзнуто унутра и духовни развој је на минималном нивоу. Паљење свеће или прекрштавање постало је навика, слична хигијенским навикама у домаћинству, попут прања зуба или облачења. Зашто је тако? Зашто и код малодушности и код традиционализма долази до таквог удаљавања од истинског духовног живота, који треба да пламти, пре свега, љубављу према Господу и вечним приближавањем Њему? Губи се осећај Личног Бога. Осећај да је Господ Живо биће које је поред тебе. А ти, кроз своје грехе, кроз своју телесност, гојазност и тежину, мораш да се пробијеш до Њега. Како је рекао монах Пајсије из Светогорац, мораш да подесиш радио-пријемник свог срца на Божански талас. И видимо да је то заиста био случај са старцем. Цео свет за њега је био хор у храму, који је вршио службу Божију. И зато су се Господ, Пресвета Богородица и светитељи открили монаху, дајући му великодушно блаженство и радосну сладост. И ти учини исто! Загреј дар добијен у Тајнама Крштења, Помазања, Покајања, Причешћа, Јелеосвећења. Господ је Постојећи, Живи. Он је Личност. Господ жели да буде са нама, да живи са нама, да разговара са нама. Главно је да више од свега на свету желиш да будеш са Њим! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?

Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej

Како научити се „бити“ За човека који тешко болује показало се да је најтеже стање када више не може да ради као раније и када је, уместо уобичајених активности принуђен је да просто „буде“ сам са собом. Тада се појављује питање: „Како научити „бити“? И овде хоћу да наведем пример о коме говори митрополит Антоније. Пре много година, код њега у парохији је био један врло послован човек, а звао се Александар. Овај човек се често жалио владици како нема времена да се заустави и осмисли свој живот. Једног дана отишао је у болницу да обави редовне годишње прегледе и лекари су му открили рак јетре. Александар је дошао код владике и рекао: „Како је ово жалосно! Имам толико посла, а због болести не могу ништа да радим“. Владика му је одговорио: „Увек си се жалио да немаш времена да се зауставиш и размислиш о свом животу, а сада је Господ за тебе зауставио време“. Владика му је рекао да је наступило време да се «буде», а не да се «делâ», и обећао му је помоћ. Као ретко ко, владика је схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају нашу животну снагу. И почели су заједно да разматрају све што је Александру лежало на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од најновијег времена, постепено се окрећући уназад, све до најудаљенијих детињих успомена. Владика је говорио да је Александар проживео врло тежак и сложен живот и имао је о чему да размишља, са ким да се помири, коме да опрости. Пред смрт, када је Александар већ био толико слаб да више није могао ни чашу да држи у руци, рекао је: „Сада сам врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“. Важно је схватити да, када човек не може да буде делатан, него може само да „буде“, ипак он има свој задатак. И мени се чини да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања. Сетимо се речи Виктора Франкла да је човек одговоран за свој однос према неизбежном крају, односно према ономе што не може да промени. Постоји избор: бити жртва или изабрати пут унутрашње слободе. Када човек бира „да буде жртва“ (то се обично догађа несвесно), тада се код њега врло често појављују свакојаки симптоми – физички, душевни и духовни. Стање се погоршава, он мисли само о себи и његов живот се концентрише око болести. Тако доспева у „егзистенцијални вакуум“. Овде је реч о тој другој групи људи. Њима, како је говорио митрополит Антоније „ништа није како треба и за све су други криви“. Насупрот томе, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у свом страдању.

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису. Бити човек — јесте изазов Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Касније, описујући своје искуство, Виктор Франкл је писао да се у логору сусрео са две групе људи. Већина логораша тежила је само једном циљу — преживети и то по ма коју цену. Све њихове мисли су биле фокусиране само на то како се изборити за још једну мрвицу хлеба. Ређе, додуше, али сретали су се и другачији људи, — они који су, без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, односно у нечему узвишеном и предивном, у љубави према ближњем или према Богу. Франкл је сматрао да је човек одговоран и за свој однос према неминовности сопствене смрти. Ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да пронађемо смисао у ономе што нам се догађа, односно да извучемо поуку из ситуације у којој смо се нашли. Управо од односа човека према својој судбини (између осталог и према смрти), зависи да ли ће се човек наћу и стању егзистеницијалног вакума или у стању унутрашње слободе. Виктор Франкл је, налазећи се у конц—логору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није «како преживети?», већ «ради чега живети?». Не «шта могу узети од живота?», већ «шта могу дати животу?». Он цитира Ничеа: «Када постоји «зашто», човек ће издржати скоро свако «како». В. Франкл између осталог пише: «Човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: први начин представњају рад и стваралштво, други — тражење смисла у ономе што се човеку дешава и трећи — љубав према другом…Чак и у безнадежној ситуацији, пред којом је потпуно беспомоћан, он је под извесним условима у стању да увиди смисао. Битни су позиција и принципи с којима он среће личну судбину коју није у стању да избегне или промени. Само позиција и принципи му дају могућност да демонстрира оно за шта је способан само човек: да преобрази страдања у достигнућа достојна човека. Виктор Франкл сматра да у животу не постоје ситуације које би дословно биле лишене смисла: «Остварујући смисао, човек остварује себе. Oстварујући смисао, садржан у страдањима, он реализује оно најљудскије у себи. Ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе. Управо онда када смо беспомоћни и лишени наде, с обзиром да нисмо у стању да изменимо ситуацију, позвани смо и неопходно је да се сами мењамо». Франкл цитира човека који је преживео Аушвиц: «Страдање има смисла ако захваљујући њему ти сам постанеш другачији». Ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене Оксане, која је на моје питање: «Шта си научила захваљујући болести, да ли се нешто у твоме животу променило?» – одговорила следеће: «Моја вера у Бога је постала некако дубља, поново ми се вратила вера у добре људе. Радује ме што сам упознала много дивних људи. Повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност. Постала сам мало боља и трпељивија према себи и другим људима. Мој карактер је постао мекши. Сада спокојно прихватам болест, без злобе, са смирењем. Опростила сам неке старе увреде и у душу ми се уселила лакоћа! Уопште, почела сам више да ценим и волим живот. Поново сам се уверила у то да је потребно живети у хармонији са својом душом и на време се обраћати лекарима». Овде је реч о достизању целовитости, каже владика Антоније (Блум). Желиш ли да оздравиш, да би се опет вратио ономе што је претходно урушило твоје тело и душу или да би започео нови, целовит живот? Целовитост, по владици Антонију, означава живот у хармонији са Богом, а ово је важније од физичког здравља. Добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, али и ако није, то не умањује значај достизања целовитости. В. Франкл приповеда о једној жени коју је сусрео у конц-логору. Жена је знала да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: «Захвална сам судбини што се овако сурово понела према мени, – рекла је она – јер сам у свом животу пре заточеништва била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне». Прихватајући изазов страдања и зла човек, по сведочењу владике Антонија, «несумњиво узраста у савршено нову димензију, савршено нову величину када је способан да се сусретне лицем у лице са страдањем, мржњом, ратним ужасима, а да притом остане до краја човек и да узрасте у још већу меру, као што су саосећајност, разумевање, храброст, спремност на личну жртву». У вези са овим хтела бих да цитирам речи 29-годишње Јеврејке, житељке Амстердама, која се звала Ети Хилесум (1914-1943), а умрла је у гасној комори немачког конц-логора смрти за време Другог светског рата. Она је маштала да постане књижевница. У свом дневнику који је водила у конц-логору, Ети је записала: „Страдање је увек било с нама, зар је онда важно у каквој форми се оно појављује? Једино што је важно јесте: како га подносимо и да ли га и како чинимо делом нашег живота… Ја понекад сагињем главу пред тешким теретом који виси надамном. Но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено неизбежно осећам потребу да се молим. Могу тако сатима да седим, да сазерцавам и подносим све, чиме постајем све јача у прихватању онога што се догађа и да истовремено свим својим бићем верујем да је живот леп, да има смисла и да вреди живети“. Ова дивна млада жена је припадала оној трећој групи људи. Сачувана су сведочанства о томе да је идући у гасну комору храбрила оне који су били поред ње. Виктор Франкл је сматрао да човек не може да не тражи смисао свог живота, јер то је његова суштинска, неодвојива од њега тежња. И питање о смислу се најоштрије поставља у ситуацији када „горе не може бити“ (као код умирућих болесника), или када се од нас удаљи сујета и појаве се простор и време да се размисли о томе, звог чега живимо. По В.Франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто што није он сам, на нешто или некога, на смисао који би требало остварити или на другог човека, коме ми тежимо с љубављу. Он је сматрао да управо у служењу делу или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами своји, налазимо свој смисао. В.Франкл је био убеђен да савест обдарује човека способношћу да открије тај јединствени и уникатани смисао који се крије у било којој ситуацији. Управо тамо, где смо беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуцију, управо тамо смо призвани да се променимо сами. Човек није овде због тога да би посматрао и одражавао самог себе. Он је овде да би жртвујући своје интересе у корист других, кроз познање и љубав, давао себе другима“, – писао је В.Франкл у „Нечујном вапају за смислом“. У таквим екстремним, егзистенцијлним ситуацијама, као што су заточеништво у концентрационом логору или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се манифестује проблем личности. Франкл је приметио да без наде човек просто не може да постоји. Изненадним урушавањем „структуре плана живота“ што се дешава у екстремним ситуацијама, човек доживља празнину и бесмисао постојања. „Онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору. Он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овој душевној клонулости следује и телесна“. Врло малом броју људи у логору је пошло за руком да сачува своју људскост и такви су били пример за друге. В.Франкл, дакле, долази до закључка да је у екстремној ситуацији питање смисла живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не потпадајући под утицај спољашњих услова. Ако постоје задатак и смисао, онда је могуће веома много истрпети. https://poznajsebe.wordpress.com/2018/05/09/zasto-toliko-stradam/

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости