Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић

Пише: Јелена Чалија Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио је пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, а још им пристижу подаци из других епархија Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску наставу, те да се разматра објављивање имена директора школа у којима се то чини, поново су покренута питања о статусу овог изборног програма у школама, а као и у време њеног увођења у наставу 2001. године, јавили су се гласови за и против, који изгледа од тада несмирено воде расправу за веронауку у школама и против ње. Јавна расправа је почела чак и пре него што је објашњено у чему је, у ствари, проблем. А ово је већ други пут да поглавар СПЦ указује да постоје озбиљни проблеми са организовањем и извођењем Верске наставе у школама и позива надлежне на тражење заједничког решења. Проблем у вези са опредељивањем ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање почео је од 2008. године, од стране Министарства просвете, које је једностраним решењима, без сагласности владине Комисије за верску наставу, из домена законâ преместило у домен подзаконских аката питање избора и обавезности представљања Верске наставе, односно Грађанског васпитања родитељима и ђацима, објашњава за „Политику” викарни епископ топлички Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. До тада је била пракса да вероучитељ или наставник Грађанског васпитања, у времену од једног школског часа, представља свој предмет родитељима (основне школе) и ученицима (средње школе). Након представљања предмета педагошко-психолошка служба школе вршила је анкетирање, на коме су се они опредељивали који предмет желе да изаберу. Пошто је Министарство просвете од 2008. године дефакто укинуло представљање предмета, обавезно опредељивање ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање свело се, по правилу, само на анкету коју је вршила педагошко-психолошка служба. Неправилности које су се појавиле приликом анкетирања родитеља и ученика, а на које је реаговао патријарх српски господин Порфирије на свом инстаграм налогу, своде се на четири главне: педагошко-психолошка служба не анкетира, већ сугерише који предмет да се одабере, уместо педагошко-психолошке службе, учитељица или одељењски старешина не анкетирају, већ сугеришу који предмет да се одабере, што по закону немају право да раде. Такође, педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица) обесхрабрују, а понекад и не дозвољавају прелазак ученика с једног предмета на други иако закон говори да имају на то право у току једног образовног циклуса, а уочено је и да педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица), без знања родитеља и деце, пребацују децу с једног предмета на други, истиче владика Јеротеј. Он додаје да за све ове неправилности имају одговорност, пре свега, директори школа и истиче да је до сада Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, као и да им још пристижу подаци из других епархија. – Напоменуо бих да смо пријаве и притужбе добили не само од вероучитеља већ и од незадовољних родитеља. До сада је Национални просветни савет Републике Србије званично реаговао овим поводом, а у припреми су и дописи традиционалних цркава и верских заједница свим релевантним институцијама у нашој земљи – каже владика Јеротеј. Он подсећа да су традиционалне цркве и верске заједнице крајем новембра прошле године са скупа посвећеног двадесетогодишњици од враћања Верске наставе у школски систем, одржаног на Православном богословском факултету, послале допис надлежним органима, председнику републике, премијеру, председнику Народне скупштине и министру просвете, са пет захтева, међу којима се један тиче и омогућавања представљања предмета и могућности промене, решавања радноправног статуса око 2.100 вероучитеља, враћања статуса Верске наставе из изборног програма у изборни предмет... – Нажалост, до сада нисмо добили никакав одговор ни са једне од ових адреса – истиче владика Јеротеј. Ђакон Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, додаје и да велики системски проблем представља то што владино тело које је кључно када је у питању Верска настава у школама, Комисија за верску наставу, коју чине представници просветних власти и традиционалних цркава и верских заједница, а које одобрава наставне планове и програме, уџбенике, листу вероучитеља и остало што се тиче организације и извођења Верске наставе, није конституисано већ две године. – У нашој земљи сарадња Министарства просвете, као државног органа који је задужен за образовање, и традиционалних цркава и верских заједница одвија се унутар комисије, која је орган Владе Републике Србије. Ако узмете у обзир чињеницу да она није конституисана већ две године, онда је јасно да изостаје сарадња. Другим речима, отворен је простор за доношење једностраних одлука. Међутим, то не би био тако велики проблем да су питања која се тичу организације Верске наставе регулисана у нивоу законâ. Министарство просвете је кроз подзаконске акте, без сарадње с традиционалним црквама и верским заједницама, донело одлуке којима је укинуло обавезност представљања Верске наставе и Грађанског васпитања родитељима и ђацима и увело нова правила за формирање група – каже ђакон Стеван Јовановић. Та нова правила подразумевају да се Верска настава, као и Грађанско васпитање не организује на нивоу одељења, како је то било предвиђено 2001. године. – Не обазирући се на питања квалитета, Министарство просвете је почело да захтева од директора школа да контрахују како групе за Грађанско васпитање, тако и групе за Верску наставу. У претходне две године смо стигли до тога да је министарство захтевало од директора школа да формирају најмањи могући број група и за један и за други предмет, не обазирући се на апеле, не само представника традиционалних цркава и верских заједница него и многих директора школа и наставника, да таква решења утичу на квалитет рада и онемогућују да се настава ових предмета одржава у оквиру редовне наставе. У четвртак се овим поводом огласио Национални просветни савет, јасно захтевајући од Министарства просвете да поништи све једностране одлуке и да сва питања која се тичу Верске наставе решава у сарадњи с традиционалним црквама и верским заједницама, тј. кроз Комисију за верску наставу – истиче Јовановић. Преименовање из изборног предмета у изборни програм омогућило је директорима школа да пошто Верску наставу и Грађанско васпитање избаце из распореда часова, тим чином не прекрше закон, објашњава наш саговорник. – Наиме, завршивши на тзв. листи бе – листи слободних активности и изборних програма – избацивање Верске наставе и Грађанског васпитања из редовне наставе, посматрано са формалноправне стране, више није незаконит чин. Другим речима, учињено је све да се настава ових предмета избаци из распореда часова и онемогући остваривање њихових образовно-васпитних циљева – наглашава ђакон Стеван Јовановић. Извор: СПЦ: све је учињено да се веронаука избаци из распореда часова WWW.POLITIKA.RS Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску...

Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164

ечи Псалма 116 су дивне и лепе. Њихова једноставност и прецизност прилагођавају душу и ум највишој духовној хармонији. «Људска душа стиче особине које одговарају њеној делатности», пише св. Игњатије (Брјанчанинов). Зато је толико важно да своју душу непрестано водите из таме ка светлости, из неверовања у веру. Према Игњатију (Брјанчанинову), «сви утисци који чине власништво душе у часу њене смрти остају њено власништво заувек, служе као гаранција или њеног вечног блаженства или њене вечне несреће». *** «O Господе, ја сам слуга твој, ја сам слуга твој, син слушкиње твоје; расковао си с мене окове моје. Жртву за хвалу принијећу теби, и име Господње призваћу». Господе, ослободио си ме од празних и непотребних радњи и речи, од непрестаног трагања за стварима туђим мојој души, уклонио си од мене руком Својом све штетно и погубно. Испунио си Собом све празнине мог срца и показао ми светлост Истине, дајући истинску радост и утеху. Помогао си ми да избацим из живота све што је вукло доле, оптерећивало мој дух, све површно и бескорисно. А ти си заузео њихово место. Узео си на себе моје немоћи и из ништавила и безумља призвао моју вољу. Испунио си мој живот смислом, поставши његов главни Смисао. «Вјеровах кад говорих: У љутој сам невољи». Кажем ово јер верујем. А Ти си једина брига душе моје. Моје старатељство. Ја жалим за временом када се нисам одазвао на Твој позив, када Тебе нисам био пун. «Сваки је човјек лажа». Осећајући све јаче Твоје присуство и Твоју благодатну помоћ, схватам да је у поређењу са величином, добротом, Твојом истином, свака особа, па и она најбоља, лажљива и безначајна. Стога је моја нада само у Тебе, Господе. Однос између Творца и творевине никада се неће поредити са односом једне творевине према другој. «Бог је даљи од нас и истовремено ближи нам од било ког другог бића. Он је даље од нас, јер је сама разлика између онога који има основно начело Свог бића у Себи и онога коме се ово основно начело мора дати таква да је у поређењу са њим разлика између арханђела и црва безначајна. Он је творац, а ми смо створење. Он је оригинал, а ми смо дериват. Али у исто време, и из истог разлога, блискост између Бога и најгорих створења је виша од било које блискости између два створења», приметио је Клајв Луис. Љубав према Богу је дата човеку при његовом стварању. То је корен живота, без којег нема самог живота. Сваки тренутак је дар Створитеља, наше биће светлуца само захваљујући Његовим енергијама и Његовој вољи, наше мисли су вођене Његовом снагом која нам је саопштена. Творац је савршен. Његове творевине су генијалне и мајсторске и савршене у Њему, Његовој љубави. Ако се жалимо на своју судбину, своје предодређење, онда у овом случају не тежимо оној љубави која је већа, већ оној која је мања. Само вера у Господа и Његову вољу и свесна жеља да јој се повинујемо, враћају свакога на првобитно замишљени план Бога за нас. Ово је почетак почетка. Почетак нашег сједињења са Богом, који души отвара врата вечног блаженства. https://pravlife.org/sr/content/psalam-koji-daje-ogromnu-snagu-i-nadahnutshe-unishtavajutshi-sve-povrshno-i-nepotrebno

Блаженопочивши владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије био је веома значајна личност за све православне у Херцеговини и имао је невјероватну бригу за сваког човјека, рекао је игуман манастира Житомислић Данило Павловић. – Владика Атанасије имао је велику и посебну љубав према Житомислићу, саосјећање према порушеним светињама у долини Неретве – истакао је игуман Данило у Музеју манастира Житомислић, гдје је вечерас одржано “Вече сјећања на владику Атанасија”. Он је истакао да је владика Атанасије био човјек Јеванђеља, велики теолог и историчар и да је све што је радио било темељно, а сваки сусрет са њим увијек је резултовао неким преображајем. Игуман Данило нагласио је да је владика Атанасије у многим манастирима у Херцеговини покренуо монаштво и обновио многе манастире који почињу бити отворени за све. Он је рекао да је владика имао велику пажњу према свим вјерницима, али и људима који нису православне вјере. – Његова смрт је прелазак у живот вјечни и то је нова епоха његовог дјеловања – истакао је игуман Данило. Игуманија Петропавловог манастира мати Павла рекла је да ниједан сусрет у протеклој години није прошао, а да се на њему нису сјетили владике Атанасија. – Он је оставио велику празнину, али и велику утјеху. Све више смо свједоци колико нам је даровао и блага оставио. Имао је чудну енергију да у вама покрене нешто. Не знам да ли је ико могао да запали ватру и љубав према Цркви као владика Атанасије. Сусрет са њим је значио промјену начина живота – подсјетила је игуманија Павла. Она је рекла да се владика Атанасије 1994. водио тристо ратне сирочади у Грчку, а са собом је повео петнаестак васпитача који су и сами били средњошколци. – За њега није било препрека, он је могао све. Просто је немогуће какву енергију и ревност је имао – нагласила је мати Павла. Она је рекла да је отац Јустин Ћелијски био његов духовни отац и да се уз њега изградио као монах, те додала да су и грчки монаси на њега имали утицај. – Нама је у манастиру само једном рекао неку поуку, мислили смо да ће рећи ко зна шта, а рекао је – свако зашто има своје зато. Међутим, цијели његов живот је био поука – додала је игуманија. Требињски свештеник протојереј ставрофор Дражан Тупањанин присјетио се дана када је владика Атанасије стигао у Херцеговину. – Дошао је са свитом црногорских свештеника и монаха. Одједном су постали тако домаћи. Сваки његов потез који је био неконвенционалан, за мене је био откровење. Ми млади који смо ишли у Цркву тада имали смо неодољиву жељу да га слиједимо – рекао је Тупањанин. Он је додао да је владика Атанасије знао како се Црква остварује, а његов долазак био је благослов за Херцеговину. – Поред њега је човјек могао да се развија. Та његова спољна “грубост” – све се завршавало ту, није било накнаде казне, злопамћења. Владика Атанасије је плодотворно дјеловао на нас – рекао је Тупањанин. Он је нагласио да је владика Атанасије личност светоотачких димензија, те теолог који је имао искуство божанских енергија. У Музеју манастира Житомислић на Благовијести је отворена и изложба фотографија владике Атанасија “Твоје од твојих”. https://mitropolija.com/2022/04/10/za-vladiku-atanasija-nije-bilo-prepreka-on-je-mogao-sve/

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донио одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао блаженог спомена Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Момишићки мученици Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпијеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цијеливање на празник Светих четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! https://mitropolija.com/2022/03/22/film-o-stradanju-momisickih-mucenika-svjetlost-hristova-prosvecuje-sve/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије извршио је 14. марта 2022. године чин освећења новог комплекса Клиничког центра Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ (видео и аудио). Освећењу су присуствовали викарни епископи ремезијански г. Стефан и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; министар здравља др Златибор Лончар, директор Клиничког центра проф. др Милика Ашанин, декан Медицинског факултета проф. др Лазар Давидовић, директор Ургентног центра проф. др Марко Ерцеговац; проф. др Горан Станковић; проф. др Јовица Миловановић; прим. др Наташа Петровић и др Душан Јовановић, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и медицински радници запослени у Клиничком центру. Одушевљен величином и опремљеношћу новог Клиничког центра Србије, патријарх Порфирије је рекао: - Благослов и радост је велика за све нас што се након много деценија завршио Клинички центар Србије. Ви много боље од мене знате шта то значи пре свега за вас, у смислу могућности и капацитета, са једне стране техничких; а са друге стране, што је још важније и ваших личних потреба. Имате услове и околности да пружите најбоље од себе како би свако од оних који дође на ово место био третиран и лечен на најбољи могући начин. Другим речима, све оно што зависи од вас, од нас људи, ви сад имате могућност да доведете до максимума. У овом тренутку ја желим вама да се захвалим, али и да честитам на спознаји и потреби да треба извршити освећење овога простора јер тиме - с обзиром да имате много дубља шира и већа знања о природи човековој - потврђујете још једампут ону истину да је поред осталог човек и homo religiousus. Здравље подразумева симфонију свих аспеката човековог живота, свих аспеката човековог бића. Можемо имати здраво, максимално здраво тело, али ако изнутра нешто није ваљано постављено у нама онда не можемо говорити о здравом човеку. Колико да смо унутра здрави, а ако имамо било какав спољашњи хендикеп, имамо потребу да га поправљамо, имамо потребу и њега да доведемо у природно стање, у здраво стање. Здраво стање је природно стање и то је потпуно у складу са вером хришћанском и са Јеванђељем. Дакле, здрави смо онда када је у потпуности хармонична наша природа, када је наше биће устројено тако да живи са нашом природом. Ви сте овим освећењем показали да иако се бавите телом и чините све да људско тело буде што је могуће здравије разумете и осећате да је важно да и душа буде природно, здраво устројена. Видео запис беседе Његове Светости пренела је Информативна служба СПЦ на свом Ју-тјуб каналу. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ Звучни запис беседе Патријарха Порфирија:

Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 15. фебруара 2022. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић и Драган Шовљански, јереј Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Србољуб Остојић. -У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је велики празник Цркве Христове. Данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај и у нашем народу. Скопчан је са историјом нашег народа и наше Цркве. Наиме, на тај дан подигнут је Први српски устанак који је имао за циљ слободу, а онда је и донесен, такође на Сретење, Устав Србије као да се Србија у жељи да буде уређена на тај дан, попут Праведног Симеона, пронашла у Христу и сусрела са Њим. Сви људи, сви народи, свако од нас, без обзира да ли је тог свестан или не, чезне за заједницом са Богом, чезне за сусретом са Њим. Имајући потребу за Богом, без обзира какве су вештине, снаге или чак врлине, какав је подвиг, независно од свега тога, нико сам собом и својим силама и снагама, па чак и најсавршенији, не може доћи до Бога. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан, да не можемо без Њега, да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Њега, да се не можемо спасити, да не можемо доћи до вечности без заједнице са Њим, беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије и наставио: -Старац Симеон је чезнуо за Богом. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља, Месију. Оног тренутка када је по обичају јеврејском Богородица донела Сина Божјег у Јерусалим, Господ је открио Симеону да је у том Детету Месија. И он каже оног тренутка кад се срео са Христом да је тад дошло спасење, да је он у том тренутку спасен. Ми, браћо и сестре, долазимо у Цркву пре свега и изнад свега да бисмо се сусрели са Христом, са Сином Божјим који је дошао међу нас, који нам се открива, који нам се показује, али и више од тога, који постаје једно са нама. Из тог разлога ми долазимо у Цркву, зато што чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолут, да апсолутни живот, да пуноћа живота, да лепота живота не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав, него и ништа око нас нема смисла. Нашим ограничењем, нашом ограниченошћу све постаје ограничено - и људи, и творевина, и космос. Отуда и постоји потреба наша за смисленим постојањем, за смислом, а његово име јесте Логос. То је Син Божји. -Оног тренутка кад се са Њим сусретнемо у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и кроз Цркву постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје, како каже апостол Павле, нова твар. Наш живот добија нова правила, нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон Његов, заповести Његове које се могу свести све на једну двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњим. У тој заповести садржана је и заповест да не желимо туђе, да не крадемо и да не осуђујемо, да не оговарамо и да не завидимо, да не будемо лицимери. У тој заповести је садржан читав закон. Та правила и тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постају правила нашега живота, а безброј пута смо то понављали, имамо и лична искуства у својим животима, постају и нешто што смета многим људима, многима око нас, зато што им ремети живот. Господ каже: Да нисам дошао не би греха имали, тј. да Он није дошао и да није открио шта је то исправан живот, да није уградио савест у наше биће, нама би било све дозвољено, тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе себи. Сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме. Не бисмо знали да ми без другога не постојимо и да је смисао нашег постојања у другоме. Не бисмо имали откровење да је љубав смисао нашега живота, да већ у самој љубави у односу на другога, у самој потреби да другоме служимо ми добијамо награду и смисао. Дакле, смета Христос правилима овог света, па отуда постоје напади на Њега неретко, кроз историју, па и данас. Отуда ћемо и ми што се више будемо трудили по заповестима Божјим, што ћемо више собом и својим примером сведочити да је други наш смисао и рај, а не сметња и пакао и препрека коју треба елиминисати, што се више будемо трудили да Христос буде наша мера, нећемо бити увек добродошли у сваком контексту и сваком друштву које је опијено својим самољубљем, нарцисоидношћу и потребом да отима свима и све око себе, од људи и од природе, истакао је патријарх Порфирије и закључио: -У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Нека би Господ дао да у храму Божјем непрестано сусрећемо се са Христом и да се у нама, мењајући све, мења се и оно што је око нас како би Царство Божје које је у нама постало тајна која се открива и тако и на тај начин преображавала и све око нас па онда и читава природа, читава творевина постала предукус Царства Божјег у којем се слави име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом навршавања седамдесет пете године од рођења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије господин Кирил и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски господин Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутили су честитке Преосвећеном владици Иринеју. Честитајући овај јубилеј, Светејши Патријарх московски г. Кирил је молитвено пожелео Епископу бачком г. Иринеју благодатно укрепљење духовних и телесних сила, мир, неисцрпну радост у Господу и Његову изобилну помоћ у даљем архипастирском служењу. Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион је у својој честитки нагласио да сви који познају и воле Преосвећеног владику Иринеја са поштовањем гледају на његов животни пут украшен многим остварењима учињеним на корист Светосавске Цркве и читавог светског Православља, и пожелео му неисцрпну помоћ свише у архипастирском делању, надахнуће у богословском раду и непрекидно пребивање у молитви и служењу речи (Дела ап. 6, 4). Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Све што имамо дар је од Бога Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 20220208-095730-468-[AudioTrimmer.com].mp3 Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија управа храма Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, о Светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће: катихета Бранислав Илић, аутор филма и вероучитељ Милана Ивковић. Духовно сабрање у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког одржаће се у недељу 12. децембра после свете Литургије, у свечаној дворани парохијског дома при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Позивамо све житеље престоног Града Београда да својим присуством увеличају ово световасилијевско сабрање које је мали каменчић у мозаику љубави коју наш народ има према чудотворцу острошком. * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу честитку поводом 75. годишњице рођења у којој је између осталог истакао: Заједно са свом пуноћом наше помесне Цркве упућујемо молитве Господу нашем Исусу Христу, Сведобром Пастиру душа наших, који прегаоцу даје махове да Вашој Светости да снагу и крепост како бисте и даље, у ово време искушења са којима се суочава Православна Црква, мудро управљали кормилом сестринске нам Руске Православне Цркве на добро и спасење повереног Вам словесног стада, на многа и блага лета. Извор: Инфо-служба СПЦ

У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм

У понедељак 08. новембра на празник Светог великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Jустин викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Епископу Јустину саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин је у својој архипастирској беседи говорио о животу Светог великомученика Димитрија и о хришћанима који су мученички пострадали за Христа. Преосвећени Епископ Jустин је истакао да су Хришћани свих времена дужни да сведоче веру и сви ми који смо крштени и који носимо име хришћанско управо смо на то позвани, свакога часа и свакога трена да сведочимо својим животима, својом љубављу према Богу, према ближњима и према самом себи и према читавом свету који нас окружује, треба да показујемо љубав и да сведочимо Христа. Епископ Јустин је нагласио да истинско сведочанство на које смо ми Хришћани позвани јесте кратко и јасно, а оно гласи спремност да за Христа дамо све, а Христа ни за шта. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Луке на Кошутњаку. Повезане вести: Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег Патријарх Порфирије учествовао у акцији добровољног давања крви Патријарх српски г. Порфирије је затим учествовао у акцији добровољног давања крви на пункту Завода за трансфузију при храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Храм у Бабиној Луци, завичају великана српске историје и културе Петра Молера и Хаџи Рувима, који су и сами били сликари као Свети апостол Лука коме је ова светиња посвећена, и ове године био је место велике молитвене свечаности. Свету Архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и епархијског свештенства, као и појање Дечјег црквеног хора и хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. Данашње Свето јеванђеље, које је записао Свети апостол Лука (зачало 26) доноси нам поруку Господа Христа „да другима чинимо оно што бисмо волели да они нама чине“. То је златно правило и онај ко се њиме руководи, живи богоугодно. То обувата много већи избор дела која можемо да чинимо и подстиче нас да будемо делатни, рекао је Епископ Исихије у празничној беседи утемељеној на овом јеванђељском одломку. Такође, указао је он, Господ нас учи да волимо и оне који нас не воле, да дајемо и онда када знамо да ништа нећемо добити заузврат, чиме превазилази дотадашње моралне норме. То је етика заснована на љубави и само уз благодат Божју је могуће тако поступати. Ако тако чинимо, добићемо то да ћемо бити синови Свевишњега. На овај начин се удостојавамо да будемо слични Богу, а не тек слуге и најамници, него синови. Само благодаћу Божјом ми смо усиновљени и можемо да се уподобљујемо Богу. Без ње, то је немогуће. Господ нам наизглед наређује нешто што је људски немогуће. Немогуће је само онима који се задовољавају палом људском природом. Ми смо створени по лику Божјем, али смо то добили као задатак – истакао је Епископ Исихије. Благодат Божја нам омогућује да превазилазимо грех прародитеља и грех који свако од нас чини у неком тренутку свог живота. Грех није само када чинимо нешто лоше, већ и одбијање благодати Божје, опредељење да се себично држимо својих ситних интереса и у њихово име искоришћавамо ближње и стављамо их испод себе. Благодат Божја нам помаже и Господ нас упућује да будемо милостиви и уподобимо се Њему, објаснио је Владика Исихије поруку коју носи парадокс из данашње јеванђељске приче, који је означио револуцију у дотадашњој људској мисли. Данас славимо Светог апостола Луку, који је ове речи записао. Он је, такође, записао благу вест коју је архангел Гаврило донео Пресветој Богородици о зачећу Спаситеља света, догађај Сретења Господњег и чувене речи Светог Симеона Богопримца:“Сад отпушташ у миру слугу свог, Господе…“ Много молитава и химни из јеванђеља Светог Луке певамо и данас на свим богослужењима, рекао је Владика Исихије у кратком осврту на житије великог мисионара, ученог Јелина, који је познавао правне и лекарске науке и све своје принео на службу Господу. Он је велики узор за све нас и треба да се трудимо да своје квалитете, знања и способности умножимо творећи јеванђеље. Да, попут ових заповести, чинимо добро и онима који нас воле и онима који нас не воле, видећи у свима лик Божји који делимо са свим ближњима. Да у свима видимо браћу и сестре у Христу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се сви трудимо да подражавамо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског, кога такође данас празнујемо. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су сви парохијани бабинолучког храма, на челу са породицом Саве Јаковљевића, наставника веронауке у Пољопривредној школи Ваљево. Наредне године свечари ће такође бити сви овдашњи домаћини, предвођени старешином храма јерејем Николом Петровићем. Приликом свечане трпезе, отац Никола Петровић захвалио је Владики Исихију на указаној части да предводи литургијско сабрање, свим својим парохијанима који су несебично помогли припрему славе и свим гостима, који су са њима поделили овај свечани тренутак. На његов предлог, Владика Исихије уручио је захвалницу Николи Спасојевићу из Бабине Луке, председнику Завичајног удружења „Хаџи Рувим“, благочестивом хришћанину који, помажући свима на разне начине, остварује подвиг љубави о коме нас учи Свето јеванђеље. Свечаност је заокружена музичким програмом, који је са пријатељима осмислила и извела презвитера Дајана Петровић, свестрана уметница која са супругом, оцем Николом, чини Музичку групу „Нектарија“ познату по ауторској духовној музици. Извор: Епархија ваљевска

Годишњица упокојења Митрополита Амфилохија: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Годишњи помен Митрополиту Амфилохију: Цјеливајући његов гроб, цјеливамо самога Христа, којим је он живио и за кога је живио Патријарх Порфирије: Живот Митрополита Амфилохија био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви Епископ Сергије: Митрополит Амфилохије, одлазак без растанка Епископ марчански Сава (Бундало): Заблагодаримо Богу што нам је дао архијереја у личности митрополита Амфилохија Може бити да је Мојсије Уочи годишњице упокојења Митрополита и Оца нашег Амфилохија: „На Твоју ријеч бацих мрежу, Господе“ Катихета Бранислав Илић: Митрополит Амфилохије - учитељ љубави и крсто-васкрсне вере Почели “Дани Митрополита Амфилохија” У оквиру “Дана Митрополита Амфилохија” одржана филозофска трибина о његовом животу и дјелу Књижевна трибина о личности и дјелу Митрополита Амфилохија: Живјели смо у доба Митрополита Амфилохија и то је била награда од Господа Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Господин Кирил због сложене епидемиолошке ситуације обратио се путем видео конференције делегатима деветог Међународног фестивала "Вера и реч" који се одржава у Москви од 18 до 22 октобра. Патријарх Кирил је благословио учеснике фестивала, а у свом обраћању је, између осталог, поручио да је неопходно користећи друштвене мреже приближити Бога човеку. Традиционално сусрет се одржава у Сали црквених сабора Саборног храма у форми дијалога. У другом делу дана одржаће се завршне расправе. Учесници ће моћи да погледају видео спот "Српска колевка" и документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" у продукцији Телевизије Храм. Данашњим даном затвара се Међународни свеправославни фестивал чија је тема била "Црква у свету који се мења: Изазови и поуке дигитализације". Извор: Телевизија Храм