Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који се са посланством Српске Православне Цркве налази у вишедневној посети Москви, разговарао је данас у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру са поглаваром Руске Православне Цркве, Светејшим Патријархом московским и све Русије г. Кирилом. Данашњи дан је предвиђен за званичне разговоре два првојерарха и чланова посланства који ће трајати до вечерњих часова. Святейший Патриарх Сербский Порфирий прибыл в Патриаршую резиденцию в Даниловом монастыре RUTUBE.RU СПЦ - ФОТО

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Преподобни Јефрем Сирин Псалам 5. Буди за нас све и дај нам да Теби посветимо све своје (4,392) Као зеницу ока сачувај ме, Господе Боже, заштити и под крилима Твојим заклони ме од искушења. Буди стражар ока (мога), да не гледа лукаво; буди стражар уха, да не би запажало неправду. Буди стражар устима, да не изађе из њих клевета, осуђивање, хула, чак ни празна реч. Буди стражар срца, да се не приклања лукавству и не чини безакоње. Даруј нам, Господе, познање (шта да чинимо), и дометни знање (како да чинимо). Даруј нам, Господе наш, да Ти будемо пријатнији од благоухања и аромата. Даруј нам, Господе наш, да заволимо Тебе, а презремо свет. Даруј нам, Господе наш, да уместо пролазног иметка, стекнемо Тебе, Јединог. Даруј нам, Господе наш, да Ти принесемо три одабрана дара. Даруј нам Господе наш, да запалимо пред Тобом три благоухана када. Даруј нам, Господе наш, да Ти запалимо три јарко горуће светиљке: дух, душу и тело, сва три дара јединој Тројици. Дух посветимо Оцу, душу посветимо Сину, тело посветимо Духу Светоме, - Духу, који га изнова подиже из праха. Оче, освети за Себе дух наш! Сине, освети за Себе душу нашу! Душе Свети, освети за Себе тело наше, изнемогло од рана. Даруј нам, Господе наш, да се узрадујемо у Теби, и Ти се обрадуј нама у последњи Дан. Хвала нека је Теби од духа, душе и тела! А нама -милост Твоја.

Монах Игњатије: Цело дело Ваше Пречасности познато је да је било само по себи христолошко. Реците нам, шта значи Христос за Ваш цели живот? Отац Димитрије: Христос представља за мене сав смисао егзистенције. Кад не би било Христа, кад не би било Сина Божијег који се очовечио, и да није победио смрт ради нас, обећавши и нама победу над њом ради вечног сједињења с Њим, сва би егзистенција у свету била бесмислена. Све философије које знају само за овај свет, немају никакву логику. Смисао има само нада да ћу у Христу имати будући вечни живот, избављен од свих патњи, ослобођен од ропства материјалних задовољстава која руше тело и не задовољавају потпуно без Христа. Иначе, све би било узалудно, све би било апсурдно и нелогично. Христос је за мене све. Он је узор Човека који је победио страдања јер их је претрпео, а претрпео је не зато што је био дужан да их претрпи, него зато што их је добровољно прихватио да би их победио на Крсту ради нас, а и да нас помогне да их и ми победимо. Христос је све за мене. Он је највиши узор Човека, Син Божији који је постао и Човек, али Човек који је све наше примио, све осим греха, и Који је претрпео страдања, и који је толико добра човечанству учинио, и дао је тако дивну науку и показао нам пример Човека којег никад не можемо стићи, мада непрестано напредујемо према Њему. Христос је за мене сав смисао егзистенције. Из књиге „Речи за изграђивање“, Источник https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8816

Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Коран вероватно је био запањен огромном разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Његова чуда су чудна и бескорисна за људе, она више личе на мађионичарске трикове! Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?" Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају? Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони. Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима. Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу. Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу. Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити. Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи. Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Кореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе? Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја"[1] (Онај Који Једини зна шта је у срцу). Амин. [1] В.: Заједнички кондак апостолима. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/80041.html

Где год да идеш, буди са Христом. Све је добро и благословено када бива заједно са Христом. Немојмо демонизовати ствари и државе. Све добро може постати зло када му приступимо са аналогним ставом. Дакле, нису криве ствари или стања, већ како их користимо и како им приступамо. Неко, другим речима, може бити у храму и грешити, а неко се може купати у мору и молити. Није место важно, важно је понашање. Дакле, немојмо стављати етикете никоме и ничему. Све је релативно. Оно што сигурно јесте је чињеница да је човек, који воли Христа, где год да иде, шта год да ради - разборит, молитвен, пун благодарности, радости и мира. Човек Божији ужива у животу који му је дао Отац Небески, али без фиксације у страстима, већ са племенитошћу врлина. Питање није само куда идемо и шта радимо, већ пре свега зашто идемо тамо и зашто то радимо. Другим речима, битни су наши мотиви, критеријуми који нас наводе на конкретне акције. Можда имамо лоших дана, али овај живот остаје леп. Позвани смо да живимо овај живот без комплекса, без шема морализма и формализма, већ са утехом љубави и понизности, далеко од таме себичности и злобе. Живети сваки дан као да је последњи. То значи живети као да сте спремни за смрт, односно, живети са покајањем и праштањем свима, са добротом и попустљивошћу, са добрим мислима и добротом, са једноставношћу и милосрђем. Сећање на смрт не треба да нас чини тмурним, већ напротив, треба да нас пробуди из летаргије навике и резигнације, подстичући нас да сада живимо са радошћу и одушевљењем, користећи живот у славу Божију и саосећање према ближњем. *** Сваки дан срећем повређене људе. Знаш шта сам сазнао? Да повређени увек сваљују кривицу на неког другог, а никада на себе. Мало њих преузима одговорност за своје изборе и лоше понашање. Такође сам схватио (као наставак горе наведеног) да смо за неке сигурно криви и лоши у овом случају. У нечијем уму и срцу ми смо криви за њихову тугу (и то може бити истина, а не мора). Зато, будимо опрезни колико год можемо у свом понашању, да поступамо љубазно и учтиво, да имамо чисту савест и да не наносимо неправду или повређујемо ближњег. Наравно, има и таквих који, иако им ништа нисмо урадили, сматрају да смо одговорни за њихов мрак. Криве нас јер су то научили: увек кривити друге. Не, у овим случајевима иницијатор њихове таме, туге, злоће нисмо ми, већ њихова погрешна и лоша мисао, њихова невероватна себичност, која им не дозвољава да сагледају истину о догађајима, већ измишљају фантазије да ослободе себе и окриве друге. Не питајте се зашто размишљају и осећају на начин на који мисле. Нећете наћи крај разлозима, само ћете бесциљно губити време, збунити се и изгубити мир. Само се молите за њих, јер чак и ако причате, неће бити добро. Не постоји логично објашњење за понашање неких људи. У таквим случајевима постоји само једно решење: бежите и спасите се. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу. Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност. Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај. Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења. Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима. https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена. Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде. Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим. Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим", мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања. Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности. Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће. Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима. Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13). И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин. архимандрит Маркелл приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова. Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност. Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем. Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и - то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13). Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17). старац Порфирије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери. На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад. - Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима. Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда: - Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће. Миловановић даље објашњава: - Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје: - Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу: - Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање: - У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић. Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија. - Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић. Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори. - Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере. - Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот. Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ. Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине. https://religija.republika.rs

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

У светињи посвећеној Светом Илији, на дубини од девет метара, у градићу Купер Пиди на југу Аустралије протојереј-ставрофор Милорад Јовчић и после умировљења предводи српску заједницу и поручује да ће то чинити док је жив. У срцу аустралијске пустиње, дубоко испод земље, крије се јединствено духовно уточиште - православна црква у Купер Пидију, која је изграђена на дубини од девет метара. Идејни творац овог јединственог подухвата је протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, свештеник са више од три деценије службе у расејању, у Аустралији. Био је парох у Аделејду, а његова парохија обухвата и целу јужну Аустралију. - У јануару 1992. крстио сам једну малу девојчицу Јелену, која је рођена у Купер Пидију - присећа се отац Милорад и даље објашњава: - Њена мајка, госпођа Верица, после крштења ми је рекла: "Оче Милораде, да ли би ти дошао код нас у Купер Пиди да нам осветиш водицу пре Васкрса, да нам благословиш дом јер никад ниједан свештеник није био код нас." Рекла је да могу ујутру да седнем у аутобус и увече стижем у Купер Пиди. Тако сам урадио, отишао сам. Тако је почела једна духовна мисија. По доласку у Купер Пиди отац Милорад је био дочекан с топлином и љубазношћу, што га је подстакло да започне необичан пројекат. - Сви су ме грлили, сви су око мене били и деца. Приредили су ми дочек као да је дошао патријарх - сећа се. - Било је топло, а ја сам морао тамо да крстим двоје деце. Крстио сам их у једној грчкој црквици која је била тамо. И онда сам дошао на идеју да у Купер Пидију направимо нашу цркву. Видео сам да су наши људи тамо побожни, љубазни, знао сам да има потенцијала да се ту изгради црква. Предложио сам да се светиња изгради под земљом, испод брда јер због екстремних врућина већина становника Купер Пидија живи под земљом. Сазнао сам да једно брдо које се продаје, па сам предложио да ту правимо цркву - каже отац Милорад. - Рекли су ми да брдо продаје један муслиман који ту живи, Велија. Послао сам поруку пријатељима да ми пошаљу 3.000 долара да купимо брдо. Новац је одмах стигао и купили смо брдо. Све то смо завршили у једном дану. Градња је почела у јуну, а већ за шест недеља сала је била комплетно готова. - У фебруару 1993. цела црква, посвећена Светом Илији, са пратећим објектима, била је завршена. Нигде више на свету не постоји таква црква, с таквим детаљима, с таквом лепотом, уклесана у камену. Уметничко дело које је непоновљиво. То није камен, то је тврди песак. Пре тога у Купер Пидију туризам је у потпуности замро. Када смо ми направили цркву, све је оживело - поносно истиче отац Милорад. Црква, дугачка 30 метара и широка шест метара, поседује све карактеристике једне православне цркве - апсиде, певнице, галерију за хор, крстионицу. Иконостас је урађен од стакла и осликан, док су фреске исклесане у зидовима, чиме је створен аутентичан изглед и светилиште непоновљиве лепоте. Протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, упркос пензионисању, наставља да брине о овој јединственој цркви и српској православној заједници која тамо живи. - Када ме је владика, после умировљења, питао да ли бих прихватио да и даље служим у Купер Пидију јер нема ко други, рекао сам: "Док сам жив, док се крећем, служићу у Купер Пидију" - истиче отац Милорад. Ова црква није само место молитве и духовности већ и симбол заједништва и истрајности Срба у расејању. Изграђена с љубављу и преданошћу, она представља јединствено сведочанство вере која успева да се изрази и у најнеобичнијим условима, далеко од домовине, али близу срца сваког верника. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23323/podzemna-crkva-kuper-pidi-australija

Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија. Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке? Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка. Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни. Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве. А када смо то криве? Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке. Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање. Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање. Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом. С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу. „Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа. Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво. Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна. Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује. Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру. Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане. Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам. Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“ Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји. Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке: Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета. Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете. Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу. Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих. У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро. Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол. Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима. Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/

Старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, протојереј Благоје Катић објашњава колико је црквених бракова дозвољено једној особи да раскине и која је процедура за вернике који се одлуче на овај корак. Једна од чешћих дилема међу верницима јесте питање да ли Српска православна црква дозвољава развод црквеног брака и каква је црквена процедура уколико супружници дођу у ситуацију да желе да се разведу. О овим питањима за „Религију“ говори старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, - Света тајна брака је оно што је и сам апостол Павле напоменуо: "Оставиће човек оца свога и мајку своју, здружеће се са женом и њих двоје биће једно тело." То да ће двоје бити једно тело је суштина свете тајне брака. То једино може да успе, ако постоји љубав између супружника. Љубав која води кроз цео живот па и кроз брак. Нажалост, дешава се да те љубави понестане и да се бракови разводе. Слично је и са црквеним браком као и са грађанским - каже отац Благоје, који је и аутор књиге „Живети Христом". Црквени брак може да се разведе. У цркви се то дешава, и супружници који су се развели црквено могу поново да склопе свету тајну брака у цркви са другом особом. - Црква никад није у својим правилима и својим канонима гледала да неког омаловажи или казни, него увек настоји да изађе у сусрет кроз ту љубав Христову која провејава у целој цркви - додаје отац Благоје. Црквено венчање разведених супружника обавља се без свећа и круна на главама - Када говоримо о Светој тајни брака, у нашим црквеним књигама постоје и молитве које се читају за другобрачнике. То су посебне молитве покајног карактера које се разликују од класичних молитви за Свету тајну брака када су обоје супружника првобрачни. Ако су другобрачни, разликује се и сам чин венчања: не пале се свеће, не стављају се венци и круне на главу. Све има други смисао, али Црква веома води рачуна о свим животним ситуацијама. Правило је да, ако је један од супружника првобрачни а други другобрачни, Света тајна брака се обавља по обреду првобрачног, да онај који није имао развод црквеног брака не би остао ускраћен за ту благодат - истиче свештеник Благоје Катић. Круне на главама младенаца у Светој тајни брака, стоје само када су обоје или бар једно од њих првобрачници Што се тиче саме процедуре развода црквеног брака, она је релативно једноставна. - Ми, као свештеници и духовници у парохији, дужни смо супружнике да позовемо на духовни разговор и покушамо да смиримо ситуацију, да их помиримо. У брзом времену у којем живимо, у 90 одсто случајева дешава се да долазе да се разведу црквено када већ годинама не живе заједно. У таквим ситуацијама нема много шта да се прича - објашњава отац Благоје. Ако помирење не успе, супружници који желе црквени развод дужни су да донесу папире о грађанском разводу брака. Затим свештеници, посредством архијерејског намесника, шаљу захтев Црквеном суду који одлучује о разводу. - У мом свештеничком стажу дугом 27 година, није се десило да Црквени суд не одобри развод по захтеву који креће од нас свештеника, који смо у најдиректнијој комуникацији са нашим парохијанима - истиче отац Благоје, а потом објашњава да Српска православна црква дозвољава једној особи три Свете тајне брака, што значи два црквена развода. - Пре владавине цара Душана, Црква је дозвољавала две свете тајне брака, али након његовог трећег венчања, правила су се променила и данас СПЦ дозвољава и трећи брак“, каже отац Благоје и закључује: - Црква се труди да својим верницима пружи утеху и љубав, без обзира на животне околности које их задесе, увек се водећи Христовом љубављу која треба да нас све води. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22933/otac-blagoje-katic-crkveni-razvod

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) . Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) . Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми. Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт. Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра. Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава. Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне". Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита! Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог. Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства. У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине. Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу! (1) Мат. 16:18 (2) 1 Кор. 13:13 (3) Мат. 5:44 (4) Фил. 2:8 Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије. Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити. Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота. ђакон Андреј Музолф приредила: Ј.Г. извор