Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'све'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/
  2. Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило говорио је о Јеванђељу у коме „Спаситељ Исус Христос сажима све заповести и све прописе Старог завета“ кроз заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњем. – Овде видимо једну дивну ствар, наиме, да иако су обе заповести вредне, ипак Спаситељ Исус Христос, као и речи Светог писма иначе, у Старом завету, даје предност љубави Божијој у односу на љубав ближњег и износи у доказе, сличан, али не и идентичан однос човека према Богу и према ближњем, рекао је Његово блаженство господин Данило. – На пример, само у односу на Бога каже заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом памети својом“. Не говори и да љуби ближњега свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, него само као самога себе. Зашто ово давање приоритета и диференцијација? Постоји, наравно, одговор, наиме, да је само та свеукупна љубав човека према Богу, свим срцем, свом душом и свим умом, љубав освештавајућа и спасоносна. Љубав је та која се одазива на човеково сједињење са Богом, што значи његово спасење и његово освећење. Ако човек не воли Бога свим срцем, то значи да део срца није освећен ако Га не воли свим срцем. Ако Га не воли свом душом, то значи да део његове воље није освећен, објаснио је Његово блаженство. – А ако Га не воли свим својим умом, то значи да део његовог размишљања није освешћен, већ део срца остаје зло срце, део воље остаје зла-воља, а део ума остаје у лутајуће мишљење – изгубљени ум, непросвећени и неосвећени ум. Ово појашњење је веома важно, јер Бог воли човека свом својом љубављу – Он је прво волео човека, од кога га је створио – и жели да и љубав човека према Њему буде потпуна, нагласио је Патријарх румунски. https://mitropolija.com/2024/02/06/patrijarh-danilo-hristos-sazima-sve-zapovesti-i-sve-propise-starog-zaveta-u-zapovest-o-ljubavi/?fbclid=IwAR1leUFmp7caOOMyYpgPe1E1dOoLeTbxqSjFDfJ5ITqhQkgDF9HZ0TBxmEA
  3. Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
  4. Његово високопреосвештенство Митрополит Павле из канонске Украјинске православне цркве, намесник Кијевско-печерске лавре који се налазио најпре у кућном притвору а сада је утамничен одлуком државних власти Украјине, обратио се сабраћи писмом које је Лавра објавила на својој интернет-страници. Његово обраћење у преводу на српски језик преноси Епархија горњокарловачка: “Мир вама, љубљени оци и браћо! Пишем Вам из истражног затвора Лукјановски у Кијеву, где су 1920-30-их година братију наше Свете Лавре затворили. Тражили су од мене, да напустим Лавру, да вас и вашу породицу предам, убудуће на уцене и провере Службе безбедности Украјине, што нисам учинио. Све оптужбе су чисте лажи. Лукави сведоци, укључујући и оне од братије, не могу ми наћи ништа за шта би ме оптужили. Адвокати су врло способни, али их нико не слуша. Сведочим о томе јер су сви политички затвореници у мом одељењу. Одлуке судије су дуго припремане. Тужилац, иследник, судија су исте оне тројке које су некада судиле Михаилу Семјоновичу Литвињенку и другим исповедницима и мученицима вере. Чуо сам у ходнику у истражном затвору да сам под посебним надзором: три браве и, очигледно, кључеве држе различити људи, које контролише прва особа у земљи. Молим за ваше свете молитве. Не требају вам намесници са стране, имамо сву братију достојну, само чините све са благословом, стрпљиво и са дубоком вером, тада Господ, Богородица и преподобни оци неће оставити ни вас ни мене убогог. Хтели су да ми забране не само да идем у Свету Лавру, већ и у било који храм, по свему судећи, целе многострадалне Украјине. Ја сам човек Свете Цркве, верник, уз Божију помоћ све ћу издржати. Призивам Божји благослов на све вас. Радост моја после Исуса Христа, Богородице и преподобних отаца Кијевских пећина сте ви. Нека вас све чува Бог. Ваш убоги затвореник и молитвеник, +М. Павле Све вас много волим и поштујем, хвала Богу на свему” https://mitropolija.com/2023/07/19/obracanje-mitropolita-pavla-iz-zatocenistva-uz-boziju-pomoc-sve-cu-izdrzati/
  5. Извор: Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице VIDOVDAN.INFO Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g View full Странице
  6. Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка. Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима. Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно. Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора. Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига. Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе. Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви. Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима. Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе. Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно. Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати. Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан. Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу. Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога. Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе. Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“. Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем. И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео. архимандрит Павле Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/
  7. Зашто све више Американаца прелази у православље? Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде. Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео ју је према православној литургији. „Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго”, присећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала део мале, али брзо растуће групе Американаца различитог порекла који су пригрлили православље последњих неколико година. Изненадни раст Православље је једно од два крила хришћанства која су настала после Велике шизме у 11. веку, односно после расцепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи. Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије COVID-19. Девојчица држи свећу током литургије у Саборној цркви Светог Саве у Њујорку, 28. март 1999. (Фото: Jon Naso/NY Daily News Archive via Getty Images) Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама. Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповедају и практикују православну веру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током последњих десет година, и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија „живнуло” почев од 2020, мерено не само бројем верника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросечни удео преобраћеника. Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вере и лепоти њеног богослужења, које се посебно очитава у поштовању икона. Одолети времену „Сви смо искусили свет у којем се тло померило испод наших ногу”, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету”. Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач (Krindatch). Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи батписта из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио православној цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини. Преобраћеници у православље су склонији конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, каже Криндач. Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либералнија гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина. Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња лекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго пре брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем. „Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца”, каже Холман. Млади брачни пар у православној цркви (Фото: urbazon/Getty Images) Долазак људи без етничког православног наслеђа понекад изазива напетости. Барнаба Пауел, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, северно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког порекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада. Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавањем годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере. Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашњи баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као странац када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина верника су преобраћеници, премда је она једини верник афроамеричког порекла. Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету”, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама. Преобраћеници „доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које после настоје да допру до других људи и пренесу им веру”, наводи Иванов. Превод Милош Милојевић/Нови Стандард Извор The Wall Street Journal Насловна фотографија: Mateusz Butkiewicz on Unsplash
  8. Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g
  9. Не вичи на мене, само ми се приближи. Двоје љубавника разговарају једно с другим једноставно, лепо, слатко, готово шапатом. То исто ради и мајка, држи новорођенче у наручју, мирно разговара са њим, речи су јој као миловање, као песма. Када се људи удаље једни од других, ово стање се губи. Вичемо једни другима да нас други чује. Мислимо да ћемо виком бити саслушани. Наравно, не желимо само да нас чују, већ да буде по нашем! Код супружника вика почиње када се један одмакне од другог. Почињу да се удаљавају и тако се између њих ствара срчана дистанца. Они мисле да је викање решење и да ће тако једни разумети друге. Али вапаји нису решење, већ једноставно резултат неуспеха да живимо заједно, са обостраним прихватањем, да живимо заједно. Раздор доноси вику, а дистанцирање доноси пораст гласа (и напетости и нерава уопште). Исто се дешава и у односу родитеља и деце. Помирење је изгубљено и тако почиње вика. Тихи и нежни глас родитеља према деци мења се у вриску, строгу вику, нервозне и оштре забране. Правог разумевања нема, због чега се јављају ситуације „војничког типа”, које показују да више не постоји осећај блискости, већ однос „власт-подређеност”. Ово се може догодити у било којој врсти односа. Решење за проблем комуникације међу нама долази када стекнемо понизност. Скроман човек може да се слаже са свима. Свакако је потребан двосмерни напор да ујединимо наша срца; не кривимо другог што се удаљио, престанимо да галамимо да нас чује; учинимо први корак ка њему, приђимо му са снисходљивошћу. Тада ни ми ни друга особа не бисмо морали да вичемо. Удаљавање од другог доводи до вике и туче. Међутим, када су нам срца близу, онда и ако постоје несугласице, о њима се разговара мирно и трезвено. Тако долази решење: окончање неслагања. Нажалост, много пута покушавамо да решимо своје несугласице виком, псовком и речима које повређују другу особу. Да ли је могуће разумети другог кога псујемо, повређујемо и вичемо на њега? Међутим, наша себичност нам не дозвољава да размишљамо логично, држи нас оковане за бес који долази од нашег самооправдања, од негативних мисли које имамо о другом. Овим својим понашањем грешимо према себи и према другима. Није питање ко ће гласније викати да се чује, тако не долази до мира, већ овековечује нашу жељу за ратом и губи сваку наду у опрост. Није поента да се правдамо, да „понижавамо“ другог доказујемо да смо у праву, већ да другом поново приђемо са понизношћу и жељом за опроштењем. Наш плач доказује да смо далеко, али истовремено показује да смо одојчад у духовном погледу. Сетите се како сте разговарали са својим супружником када сте се први пут срели, када су вам се срца спојила, сетите се како сте разговарали са својим дететом, пријатељем, када је постојало поштовање међу вама, и покушајте да вратите ово стање. Негде скрећемо. Одступамо и вичемо, говоримо грубо, обраћамо се саговорнику увредљивим речима, јер у нама још увек постоји „его“, који стално тражи повод да експлодира да би се афирмисао без поштовања другог. Наша непопустљивост ствара ограде које нас спречавају да се заиста приближимо другоме, спречавају нас да их разумемо, спречавају нас да их слушамо. Викање неће магично престати. Оно ће престати када се поново откријемо, када нам срце буде боље, а то ће се десити када престанемо да размишљамо толико о себи, када се понизимо и приђемо једни другима а да не постанемо арогантни. Онда чак и ако говоримо шапатом, чућемо се. Тада ће и наше ћутање говорити другоме јер ће међу нама бити заједништва. Све истините речи "Волим те!", шапуталe су се. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2021/11/29/всички-истинни-думи-обичам-те-са-би/
  10. 14. маја, 2023. Подаци обелодањени у табели у организацији Агенције за статистику Косова (АСК) и Програма за становништво и развој (УНФПА) показују да је 1986. године на Косову било 56.283 рођених, док је 2019. овај број пао на 25.794. Висаре Мујку-Нимани, шефица Канцеларије на Косову Популационог фонда Уједињених нација, позвала је на хитну промену политике и упозорила је на ризик од одласка половине младих са Косова, након либерализације виза 1. јануара 2024. Северна Митровица, (Фото: Архива) Број становника на Косову се годинама смањује, показују подаци Агенције за статистику Косова (АСК), представљени на столу организованом у четвртак са темом: „Смањење наталитета на Косову: Шта се дешава и шта можемо да урадимо“. Подаци обелодањени на табели коју су организовали АСК и Програм за становништво и развој (УНФПА) показују да је 1986. године на Косову било 56.283 рођених, док је 2019. овај број пао на 25.794. Према овим подацима, забележен је и пад броја умрлих – са 20.311 у 1999. на 14.845 у 2019. години. Иљир Бериша (Илир Берисха), вршилац дужности шефа АСК-а, рекао је да је пад наталитета повезан са миграцијом. Он је рекао да је пад наталитета појава која погађа и друге земље у региону и шире, али је додао да су те земље на време предузеле неопходне мере. „Наша статистика нам показује да имамо пад наталитета на Косову, то је везано за фертилитет и миграције. Верујемо да ћемо из ове расправе изаћи боље опремљени за овај феномен. Овај феномен је присутан у целом региону и шире, земље региона су на време предузеле кораке. Осим што се смањује наталитет, расте и миграција“, навео је Бериша. Висаре Мујку-Нимани, шефица Канцеларије на Косову Популационог фонда Уједињених нација, позвала је на хитну промену политике, јер, упозорава на ризик од одласка половине младих са Косова, након либерализације виза 1. јануара 2024. „Сви су забринути шта ће бити, јер се становништво смањује. Оријентација је шта раде друге погођене земље, које мере треба предузети и које су од њих биле успешне. Државе које су се суочиле са овим проблемом потврдиле су и направиле промене у политикама, као што су образовање, породиљско одсуство, родитељско одсуство. Ми као Косово сада доста чекамо шта ће бити са либерализацијом виза, да ће доћи до великог исељавања младих, да ће се Косово испразнити“, рекла је Мујку-Нимани. Косовски пасош, (Фото: ПСЕ) Авни Кастрати из АСК-а је током разговора рекао да је стопа фертилитета у 2020. години смањена на 1,7 у односу на 6,4 1960. године. То је, према његовим речима, показатељ да број становника на Косову опада. Са друге стране, професорка на Приштинском универзитету (УП), Мимоза Души (Дусхи) је истакла да иако је Косово раније имало највећи наталитет у поређењу са другим земљама у региону, садашњи пад броја је одраз миграција. „Од 1948. до 2011. године, по броју рођених у овим периодима, Косово је имало пораст рођених у односу на земље региона. Укупна стопа фертилитета током година 2013-22 на Косову је 2,1, што је највиша стопа у поређењу са земљама у региону. Постоје и други извори који показују да је наталитет на Косову смањен. На Косову је главни узрок опадања становништва миграција, а не наталитет“, изјавила је Души. Севдие Спахиу, из Националног института за јавно здравље (НИЈЗК), рекла је да је још један проблем који се огледа у бројкама недостатак едукације младих о сексуалном и репродуктивном здрављу. „Плодност је опала, помињани су фактори пада, али оно што је битно је да то зависи од много фактора. Оно што је битно, ми као Институт морамо што више да радимо са младима на плану сексуалног и репродуктивног здравља. Одржавамо обуке са средњим школама. Оно што је опасно је нежељена трудноћа, па је неопходно радити са младима, јер су то табу теме у нашим породицама“, нагласила је она. Извор: Коха Превод: КоССев
  11. Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић
  12. Пише: Јелена Чалија Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио је пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, а још им пристижу подаци из других епархија Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску наставу, те да се разматра објављивање имена директора школа у којима се то чини, поново су покренута питања о статусу овог изборног програма у школама, а као и у време њеног увођења у наставу 2001. године, јавили су се гласови за и против, који изгледа од тада несмирено воде расправу за веронауку у школама и против ње. Јавна расправа је почела чак и пре него што је објашњено у чему је, у ствари, проблем. А ово је већ други пут да поглавар СПЦ указује да постоје озбиљни проблеми са организовањем и извођењем Верске наставе у школама и позива надлежне на тражење заједничког решења. Проблем у вези са опредељивањем ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање почео је од 2008. године, од стране Министарства просвете, које је једностраним решењима, без сагласности владине Комисије за верску наставу, из домена законâ преместило у домен подзаконских аката питање избора и обавезности представљања Верске наставе, односно Грађанског васпитања родитељима и ђацима, објашњава за „Политику” викарни епископ топлички Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. До тада је била пракса да вероучитељ или наставник Грађанског васпитања, у времену од једног школског часа, представља свој предмет родитељима (основне школе) и ученицима (средње школе). Након представљања предмета педагошко-психолошка служба школе вршила је анкетирање, на коме су се они опредељивали који предмет желе да изаберу. Пошто је Министарство просвете од 2008. године дефакто укинуло представљање предмета, обавезно опредељивање ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање свело се, по правилу, само на анкету коју је вршила педагошко-психолошка служба. Неправилности које су се појавиле приликом анкетирања родитеља и ученика, а на које је реаговао патријарх српски господин Порфирије на свом инстаграм налогу, своде се на четири главне: педагошко-психолошка служба не анкетира, већ сугерише који предмет да се одабере, уместо педагошко-психолошке службе, учитељица или одељењски старешина не анкетирају, већ сугеришу који предмет да се одабере, што по закону немају право да раде. Такође, педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица) обесхрабрују, а понекад и не дозвољавају прелазак ученика с једног предмета на други иако закон говори да имају на то право у току једног образовног циклуса, а уочено је и да педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица), без знања родитеља и деце, пребацују децу с једног предмета на други, истиче владика Јеротеј. Он додаје да за све ове неправилности имају одговорност, пре свега, директори школа и истиче да је до сада Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, као и да им још пристижу подаци из других епархија. – Напоменуо бих да смо пријаве и притужбе добили не само од вероучитеља већ и од незадовољних родитеља. До сада је Национални просветни савет Републике Србије званично реаговао овим поводом, а у припреми су и дописи традиционалних цркава и верских заједница свим релевантним институцијама у нашој земљи – каже владика Јеротеј. Он подсећа да су традиционалне цркве и верске заједнице крајем новембра прошле године са скупа посвећеног двадесетогодишњици од враћања Верске наставе у школски систем, одржаног на Православном богословском факултету, послале допис надлежним органима, председнику републике, премијеру, председнику Народне скупштине и министру просвете, са пет захтева, међу којима се један тиче и омогућавања представљања предмета и могућности промене, решавања радноправног статуса око 2.100 вероучитеља, враћања статуса Верске наставе из изборног програма у изборни предмет... – Нажалост, до сада нисмо добили никакав одговор ни са једне од ових адреса – истиче владика Јеротеј. Ђакон Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, додаје и да велики системски проблем представља то што владино тело које је кључно када је у питању Верска настава у школама, Комисија за верску наставу, коју чине представници просветних власти и традиционалних цркава и верских заједница, а које одобрава наставне планове и програме, уџбенике, листу вероучитеља и остало што се тиче организације и извођења Верске наставе, није конституисано већ две године. – У нашој земљи сарадња Министарства просвете, као државног органа који је задужен за образовање, и традиционалних цркава и верских заједница одвија се унутар комисије, која је орган Владе Републике Србије. Ако узмете у обзир чињеницу да она није конституисана већ две године, онда је јасно да изостаје сарадња. Другим речима, отворен је простор за доношење једностраних одлука. Међутим, то не би био тако велики проблем да су питања која се тичу организације Верске наставе регулисана у нивоу законâ. Министарство просвете је кроз подзаконске акте, без сарадње с традиционалним црквама и верским заједницама, донело одлуке којима је укинуло обавезност представљања Верске наставе и Грађанског васпитања родитељима и ђацима и увело нова правила за формирање група – каже ђакон Стеван Јовановић. Та нова правила подразумевају да се Верска настава, као и Грађанско васпитање не организује на нивоу одељења, како је то било предвиђено 2001. године. – Не обазирући се на питања квалитета, Министарство просвете је почело да захтева од директора школа да контрахују како групе за Грађанско васпитање, тако и групе за Верску наставу. У претходне две године смо стигли до тога да је министарство захтевало од директора школа да формирају најмањи могући број група и за један и за други предмет, не обазирући се на апеле, не само представника традиционалних цркава и верских заједница него и многих директора школа и наставника, да таква решења утичу на квалитет рада и онемогућују да се настава ових предмета одржава у оквиру редовне наставе. У четвртак се овим поводом огласио Национални просветни савет, јасно захтевајући од Министарства просвете да поништи све једностране одлуке и да сва питања која се тичу Верске наставе решава у сарадњи с традиционалним црквама и верским заједницама, тј. кроз Комисију за верску наставу – истиче Јовановић. Преименовање из изборног предмета у изборни програм омогућило је директорима школа да пошто Верску наставу и Грађанско васпитање избаце из распореда часова, тим чином не прекрше закон, објашњава наш саговорник. – Наиме, завршивши на тзв. листи бе – листи слободних активности и изборних програма – избацивање Верске наставе и Грађанског васпитања из редовне наставе, посматрано са формалноправне стране, више није незаконит чин. Другим речима, учињено је све да се настава ових предмета избаци из распореда часова и онемогући остваривање њихових образовно-васпитних циљева – наглашава ђакон Стеван Јовановић. Извор: СПЦ: све је учињено да се веронаука избаци из распореда часова WWW.POLITIKA.RS Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску...
  13. Пише: Јелена Чалија Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио је пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, а још им пристижу подаци из других епархија Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску наставу, те да се разматра објављивање имена директора школа у којима се то чини, поново су покренута питања о статусу овог изборног програма у школама, а као и у време њеног увођења у наставу 2001. године, јавили су се гласови за и против, који изгледа од тада несмирено воде расправу за веронауку у школама и против ње. Јавна расправа је почела чак и пре него што је објашњено у чему је, у ствари, проблем. А ово је већ други пут да поглавар СПЦ указује да постоје озбиљни проблеми са организовањем и извођењем Верске наставе у школама и позива надлежне на тражење заједничког решења. Проблем у вези са опредељивањем ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање почео је од 2008. године, од стране Министарства просвете, које је једностраним решењима, без сагласности владине Комисије за верску наставу, из домена законâ преместило у домен подзаконских аката питање избора и обавезности представљања Верске наставе, односно Грађанског васпитања родитељима и ђацима, објашњава за „Политику” викарни епископ топлички Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. До тада је била пракса да вероучитељ или наставник Грађанског васпитања, у времену од једног школског часа, представља свој предмет родитељима (основне школе) и ученицима (средње школе). Након представљања предмета педагошко-психолошка служба школе вршила је анкетирање, на коме су се они опредељивали који предмет желе да изаберу. Пошто је Министарство просвете од 2008. године дефакто укинуло представљање предмета, обавезно опредељивање ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање свело се, по правилу, само на анкету коју је вршила педагошко-психолошка служба. Неправилности које су се појавиле приликом анкетирања родитеља и ученика, а на које је реаговао патријарх српски господин Порфирије на свом инстаграм налогу, своде се на четири главне: педагошко-психолошка служба не анкетира, већ сугерише који предмет да се одабере, уместо педагошко-психолошке службе, учитељица или одељењски старешина не анкетирају, већ сугеришу који предмет да се одабере, што по закону немају право да раде. Такође, педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица) обесхрабрују, а понекад и не дозвољавају прелазак ученика с једног предмета на други иако закон говори да имају на то право у току једног образовног циклуса, а уочено је и да педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица), без знања родитеља и деце, пребацују децу с једног предмета на други, истиче владика Јеротеј. Он додаје да за све ове неправилности имају одговорност, пре свега, директори школа и истиче да је до сада Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, као и да им још пристижу подаци из других епархија. – Напоменуо бих да смо пријаве и притужбе добили не само од вероучитеља већ и од незадовољних родитеља. До сада је Национални просветни савет Републике Србије званично реаговао овим поводом, а у припреми су и дописи традиционалних цркава и верских заједница свим релевантним институцијама у нашој земљи – каже владика Јеротеј. Он подсећа да су традиционалне цркве и верске заједнице крајем новембра прошле године са скупа посвећеног двадесетогодишњици од враћања Верске наставе у школски систем, одржаног на Православном богословском факултету, послале допис надлежним органима, председнику републике, премијеру, председнику Народне скупштине и министру просвете, са пет захтева, међу којима се један тиче и омогућавања представљања предмета и могућности промене, решавања радноправног статуса око 2.100 вероучитеља, враћања статуса Верске наставе из изборног програма у изборни предмет... – Нажалост, до сада нисмо добили никакав одговор ни са једне од ових адреса – истиче владика Јеротеј. Ђакон Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, додаје и да велики системски проблем представља то што владино тело које је кључно када је у питању Верска настава у школама, Комисија за верску наставу, коју чине представници просветних власти и традиционалних цркава и верских заједница, а које одобрава наставне планове и програме, уџбенике, листу вероучитеља и остало што се тиче организације и извођења Верске наставе, није конституисано већ две године. – У нашој земљи сарадња Министарства просвете, као државног органа који је задужен за образовање, и традиционалних цркава и верских заједница одвија се унутар комисије, која је орган Владе Републике Србије. Ако узмете у обзир чињеницу да она није конституисана већ две године, онда је јасно да изостаје сарадња. Другим речима, отворен је простор за доношење једностраних одлука. Међутим, то не би био тако велики проблем да су питања која се тичу организације Верске наставе регулисана у нивоу законâ. Министарство просвете је кроз подзаконске акте, без сарадње с традиционалним црквама и верским заједницама, донело одлуке којима је укинуло обавезност представљања Верске наставе и Грађанског васпитања родитељима и ђацима и увело нова правила за формирање група – каже ђакон Стеван Јовановић. Та нова правила подразумевају да се Верска настава, као и Грађанско васпитање не организује на нивоу одељења, како је то било предвиђено 2001. године. – Не обазирући се на питања квалитета, Министарство просвете је почело да захтева од директора школа да контрахују како групе за Грађанско васпитање, тако и групе за Верску наставу. У претходне две године смо стигли до тога да је министарство захтевало од директора школа да формирају најмањи могући број група и за један и за други предмет, не обазирући се на апеле, не само представника традиционалних цркава и верских заједница него и многих директора школа и наставника, да таква решења утичу на квалитет рада и онемогућују да се настава ових предмета одржава у оквиру редовне наставе. У четвртак се овим поводом огласио Национални просветни савет, јасно захтевајући од Министарства просвете да поништи све једностране одлуке и да сва питања која се тичу Верске наставе решава у сарадњи с традиционалним црквама и верским заједницама, тј. кроз Комисију за верску наставу – истиче Јовановић. Преименовање из изборног предмета у изборни програм омогућило је директорима школа да пошто Верску наставу и Грађанско васпитање избаце из распореда часова, тим чином не прекрше закон, објашњава наш саговорник. – Наиме, завршивши на тзв. листи бе – листи слободних активности и изборних програма – избацивање Верске наставе и Грађанског васпитања из редовне наставе, посматрано са формалноправне стране, више није незаконит чин. Другим речима, учињено је све да се настава ових предмета избаци из распореда часова и онемогући остваривање њихових образовно-васпитних циљева – наглашава ђакон Стеван Јовановић. Извор: СПЦ: све је учињено да се веронаука избаци из распореда часова WWW.POLITIKA.RS Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску... View full Странице
  14. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  15. ечи Псалма 116 су дивне и лепе. Њихова једноставност и прецизност прилагођавају душу и ум највишој духовној хармонији. «Људска душа стиче особине које одговарају њеној делатности», пише св. Игњатије (Брјанчанинов). Зато је толико важно да своју душу непрестано водите из таме ка светлости, из неверовања у веру. Према Игњатију (Брјанчанинову), «сви утисци који чине власништво душе у часу њене смрти остају њено власништво заувек, служе као гаранција или њеног вечног блаженства или њене вечне несреће». *** «O Господе, ја сам слуга твој, ја сам слуга твој, син слушкиње твоје; расковао си с мене окове моје. Жртву за хвалу принијећу теби, и име Господње призваћу». Господе, ослободио си ме од празних и непотребних радњи и речи, од непрестаног трагања за стварима туђим мојој души, уклонио си од мене руком Својом све штетно и погубно. Испунио си Собом све празнине мог срца и показао ми светлост Истине, дајући истинску радост и утеху. Помогао си ми да избацим из живота све што је вукло доле, оптерећивало мој дух, све површно и бескорисно. А ти си заузео њихово место. Узео си на себе моје немоћи и из ништавила и безумља призвао моју вољу. Испунио си мој живот смислом, поставши његов главни Смисао. «Вјеровах кад говорих: У љутој сам невољи». Кажем ово јер верујем. А Ти си једина брига душе моје. Моје старатељство. Ја жалим за временом када се нисам одазвао на Твој позив, када Тебе нисам био пун. «Сваки је човјек лажа». Осећајући све јаче Твоје присуство и Твоју благодатну помоћ, схватам да је у поређењу са величином, добротом, Твојом истином, свака особа, па и она најбоља, лажљива и безначајна. Стога је моја нада само у Тебе, Господе. Однос између Творца и творевине никада се неће поредити са односом једне творевине према другој. «Бог је даљи од нас и истовремено ближи нам од било ког другог бића. Он је даље од нас, јер је сама разлика између онога који има основно начело Свог бића у Себи и онога коме се ово основно начело мора дати таква да је у поређењу са њим разлика између арханђела и црва безначајна. Он је творац, а ми смо створење. Он је оригинал, а ми смо дериват. Али у исто време, и из истог разлога, блискост између Бога и најгорих створења је виша од било које блискости између два створења», приметио је Клајв Луис. Љубав према Богу је дата човеку при његовом стварању. То је корен живота, без којег нема самог живота. Сваки тренутак је дар Створитеља, наше биће светлуца само захваљујући Његовим енергијама и Његовој вољи, наше мисли су вођене Његовом снагом која нам је саопштена. Творац је савршен. Његове творевине су генијалне и мајсторске и савршене у Њему, Његовој љубави. Ако се жалимо на своју судбину, своје предодређење, онда у овом случају не тежимо оној љубави која је већа, већ оној која је мања. Само вера у Господа и Његову вољу и свесна жеља да јој се повинујемо, враћају свакога на првобитно замишљени план Бога за нас. Ово је почетак почетка. Почетак нашег сједињења са Богом, који души отвара врата вечног блаженства. https://pravlife.org/sr/content/psalam-koji-daje-ogromnu-snagu-i-nadahnutshe-unishtavajutshi-sve-povrshno-i-nepotrebno
  16. Блаженопочивши владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије био је веома значајна личност за све православне у Херцеговини и имао је невјероватну бригу за сваког човјека, рекао је игуман манастира Житомислић Данило Павловић. – Владика Атанасије имао је велику и посебну љубав према Житомислићу, саосјећање према порушеним светињама у долини Неретве – истакао је игуман Данило у Музеју манастира Житомислић, гдје је вечерас одржано “Вече сјећања на владику Атанасија”. Он је истакао да је владика Атанасије био човјек Јеванђеља, велики теолог и историчар и да је све што је радио било темељно, а сваки сусрет са њим увијек је резултовао неким преображајем. Игуман Данило нагласио је да је владика Атанасије у многим манастирима у Херцеговини покренуо монаштво и обновио многе манастире који почињу бити отворени за све. Он је рекао да је владика имао велику пажњу према свим вјерницима, али и људима који нису православне вјере. – Његова смрт је прелазак у живот вјечни и то је нова епоха његовог дјеловања – истакао је игуман Данило. Игуманија Петропавловог манастира мати Павла рекла је да ниједан сусрет у протеклој години није прошао, а да се на њему нису сјетили владике Атанасија. – Он је оставио велику празнину, али и велику утјеху. Све више смо свједоци колико нам је даровао и блага оставио. Имао је чудну енергију да у вама покрене нешто. Не знам да ли је ико могао да запали ватру и љубав према Цркви као владика Атанасије. Сусрет са њим је значио промјену начина живота – подсјетила је игуманија Павла. Она је рекла да се владика Атанасије 1994. водио тристо ратне сирочади у Грчку, а са собом је повео петнаестак васпитача који су и сами били средњошколци. – За њега није било препрека, он је могао све. Просто је немогуће какву енергију и ревност је имао – нагласила је мати Павла. Она је рекла да је отац Јустин Ћелијски био његов духовни отац и да се уз њега изградио као монах, те додала да су и грчки монаси на њега имали утицај. – Нама је у манастиру само једном рекао неку поуку, мислили смо да ће рећи ко зна шта, а рекао је – свако зашто има своје зато. Међутим, цијели његов живот је био поука – додала је игуманија. Требињски свештеник протојереј ставрофор Дражан Тупањанин присјетио се дана када је владика Атанасије стигао у Херцеговину. – Дошао је са свитом црногорских свештеника и монаха. Одједном су постали тако домаћи. Сваки његов потез који је био неконвенционалан, за мене је био откровење. Ми млади који смо ишли у Цркву тада имали смо неодољиву жељу да га слиједимо – рекао је Тупањанин. Он је додао да је владика Атанасије знао како се Црква остварује, а његов долазак био је благослов за Херцеговину. – Поред њега је човјек могао да се развија. Та његова спољна “грубост” – све се завршавало ту, није било накнаде казне, злопамћења. Владика Атанасије је плодотворно дјеловао на нас – рекао је Тупањанин. Он је нагласио да је владика Атанасије личност светоотачких димензија, те теолог који је имао искуство божанских енергија. У Музеју манастира Житомислић на Благовијести је отворена и изложба фотографија владике Атанасија “Твоје од твојих”. https://mitropolija.com/2022/04/10/za-vladiku-atanasija-nije-bilo-prepreka-on-je-mogao-sve/
  17. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донио одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао блаженог спомена Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора. Момишићки мученици Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпијеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цијеливање на празник Светих четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас! https://mitropolija.com/2022/03/22/film-o-stradanju-momisickih-mucenika-svjetlost-hristova-prosvecuje-sve/
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије извршио је 14. марта 2022. године чин освећења новог комплекса Клиничког центра Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ (видео и аудио). Освећењу су присуствовали викарни епископи ремезијански г. Стефан и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; министар здравља др Златибор Лончар, директор Клиничког центра проф. др Милика Ашанин, декан Медицинског факултета проф. др Лазар Давидовић, директор Ургентног центра проф. др Марко Ерцеговац; проф. др Горан Станковић; проф. др Јовица Миловановић; прим. др Наташа Петровић и др Душан Јовановић, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и медицински радници запослени у Клиничком центру. Одушевљен величином и опремљеношћу новог Клиничког центра Србије, патријарх Порфирије је рекао: - Благослов и радост је велика за све нас што се након много деценија завршио Клинички центар Србије. Ви много боље од мене знате шта то значи пре свега за вас, у смислу могућности и капацитета, са једне стране техничких; а са друге стране, што је још важније и ваших личних потреба. Имате услове и околности да пружите најбоље од себе како би свако од оних који дође на ово место био третиран и лечен на најбољи могући начин. Другим речима, све оно што зависи од вас, од нас људи, ви сад имате могућност да доведете до максимума. У овом тренутку ја желим вама да се захвалим, али и да честитам на спознаји и потреби да треба извршити освећење овога простора јер тиме - с обзиром да имате много дубља шира и већа знања о природи човековој - потврђујете још једампут ону истину да је поред осталог човек и homo religiousus. Здравље подразумева симфонију свих аспеката човековог живота, свих аспеката човековог бића. Можемо имати здраво, максимално здраво тело, али ако изнутра нешто није ваљано постављено у нама онда не можемо говорити о здравом човеку. Колико да смо унутра здрави, а ако имамо било какав спољашњи хендикеп, имамо потребу да га поправљамо, имамо потребу и њега да доведемо у природно стање, у здраво стање. Здраво стање је природно стање и то је потпуно у складу са вером хришћанском и са Јеванђељем. Дакле, здрави смо онда када је у потпуности хармонична наша природа, када је наше биће устројено тако да живи са нашом природом. Ви сте овим освећењем показали да иако се бавите телом и чините све да људско тело буде што је могуће здравије разумете и осећате да је важно да и душа буде природно, здраво устројена. Видео запис беседе Његове Светости пренела је Информативна служба СПЦ на свом Ју-тјуб каналу. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ Звучни запис беседе Патријарха Порфирија:
  19. Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 15. фебруара 2022. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић и Драган Шовљански, јереј Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Србољуб Остојић. -У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је велики празник Цркве Христове. Данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај и у нашем народу. Скопчан је са историјом нашег народа и наше Цркве. Наиме, на тај дан подигнут је Први српски устанак који је имао за циљ слободу, а онда је и донесен, такође на Сретење, Устав Србије као да се Србија у жељи да буде уређена на тај дан, попут Праведног Симеона, пронашла у Христу и сусрела са Њим. Сви људи, сви народи, свако од нас, без обзира да ли је тог свестан или не, чезне за заједницом са Богом, чезне за сусретом са Њим. Имајући потребу за Богом, без обзира какве су вештине, снаге или чак врлине, какав је подвиг, независно од свега тога, нико сам собом и својим силама и снагама, па чак и најсавршенији, не може доћи до Бога. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан, да не можемо без Њега, да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Њега, да се не можемо спасити, да не можемо доћи до вечности без заједнице са Њим, беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије и наставио: -Старац Симеон је чезнуо за Богом. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља, Месију. Оног тренутка када је по обичају јеврејском Богородица донела Сина Божјег у Јерусалим, Господ је открио Симеону да је у том Детету Месија. И он каже оног тренутка кад се срео са Христом да је тад дошло спасење, да је он у том тренутку спасен. Ми, браћо и сестре, долазимо у Цркву пре свега и изнад свега да бисмо се сусрели са Христом, са Сином Божјим који је дошао међу нас, који нам се открива, који нам се показује, али и више од тога, који постаје једно са нама. Из тог разлога ми долазимо у Цркву, зато што чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолут, да апсолутни живот, да пуноћа живота, да лепота живота не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав, него и ништа око нас нема смисла. Нашим ограничењем, нашом ограниченошћу све постаје ограничено - и људи, и творевина, и космос. Отуда и постоји потреба наша за смисленим постојањем, за смислом, а његово име јесте Логос. То је Син Божји. -Оног тренутка кад се са Њим сусретнемо у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и кроз Цркву постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје, како каже апостол Павле, нова твар. Наш живот добија нова правила, нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон Његов, заповести Његове које се могу свести све на једну двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњим. У тој заповести садржана је и заповест да не желимо туђе, да не крадемо и да не осуђујемо, да не оговарамо и да не завидимо, да не будемо лицимери. У тој заповести је садржан читав закон. Та правила и тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постају правила нашега живота, а безброј пута смо то понављали, имамо и лична искуства у својим животима, постају и нешто што смета многим људима, многима око нас, зато што им ремети живот. Господ каже: Да нисам дошао не би греха имали, тј. да Он није дошао и да није открио шта је то исправан живот, да није уградио савест у наше биће, нама би било све дозвољено, тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе себи. Сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме. Не бисмо знали да ми без другога не постојимо и да је смисао нашег постојања у другоме. Не бисмо имали откровење да је љубав смисао нашега живота, да већ у самој љубави у односу на другога, у самој потреби да другоме служимо ми добијамо награду и смисао. Дакле, смета Христос правилима овог света, па отуда постоје напади на Њега неретко, кроз историју, па и данас. Отуда ћемо и ми што се више будемо трудили по заповестима Божјим, што ћемо више собом и својим примером сведочити да је други наш смисао и рај, а не сметња и пакао и препрека коју треба елиминисати, што се више будемо трудили да Христос буде наша мера, нећемо бити увек добродошли у сваком контексту и сваком друштву које је опијено својим самољубљем, нарцисоидношћу и потребом да отима свима и све око себе, од људи и од природе, истакао је патријарх Порфирије и закључио: -У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Нека би Господ дао да у храму Божјем непрестано сусрећемо се са Христом и да се у нама, мењајући све, мења се и оно што је око нас како би Царство Божје које је у нама постало тајна која се открива и тако и на тај начин преображавала и све око нас па онда и читава природа, читава творевина постала предукус Царства Божјег у којем се слави име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Ја сам некад сматрала да је уметност само исказивање својих мисли, ставова емоција кроз нешто баш лепо. Нешто за шта неки људи имају талента, а неки не. Рецимо ја сам желела да свирам клавир, али сам апсолутни неслухиста. А када су се пре нешто више од пола деценије околности у мом животу промениле ја сам почела да мислим како не могу више никад ништа написати. Како сам изгубила креативност. Чак више и не читам сваки дан по неколико сати. А волим књиге. Не само да их читам, већ и да их гледам, да застајем испред тезги и излога књижара, да их скупљам, да бришем прашину с њих, чак и да их миришем. Ово последње је вероватно свима вама чудно. А у задње време сам схватила да се од књига ручак не кува. И схватила сам да и сређивање ормара може бити веома креативно. Да чишћење купатила и пеглање може бити веома релаксирајуће. А шта ви мислите шта све можемо претворити у уметност?
  21. Поводом навршавања седамдесет пете године од рођења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије господин Кирил и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски господин Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутили су честитке Преосвећеном владици Иринеју. Честитајући овај јубилеј, Светејши Патријарх московски г. Кирил је молитвено пожелео Епископу бачком г. Иринеју благодатно укрепљење духовних и телесних сила, мир, неисцрпну радост у Господу и Његову изобилну помоћ у даљем архипастирском служењу. Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион је у својој честитки нагласио да сви који познају и воле Преосвећеног владику Иринеја са поштовањем гледају на његов животни пут украшен многим остварењима учињеним на корист Светосавске Цркве и читавог светског Православља, и пожелео му неисцрпну помоћ свише у архипастирском делању, надахнуће у богословском раду и непрекидно пребивање у молитви и служењу речи (Дела ап. 6, 4). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Све што имамо дар је од Бога Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 20220208-095730-468-[AudioTrimmer.com].mp3 Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...