Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'све'.
-
Нека све што чините буде на вашу духовну корист
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена. Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде. Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим. Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим", мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања. Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности. Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће. Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима. Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13). И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин. архимандрит Маркелл приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор -
Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова. Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност. Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем. Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и - то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13). Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17). старац Порфирије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Све тајне најсветијег места на земљи, које је створила Богородица
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери. На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад. - Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима. Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда: - Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће. Миловановић даље објашњава: - Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје: - Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу: - Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање: - У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић. Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија. - Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић. Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори. - Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере. - Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот. Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ. Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине. https://religija.republika.rs -
Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности. Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом. Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше. Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено. Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако: Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају. Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос. О себи имају искривљену и нестабилну слику. Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се. Самоповређују се. Често им се враћају самоубилачке мисли или претње. Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана. Хронични осећај празнине. Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса. Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела. Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације. Који су фактори ризика за гранични поремећај личности Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су: Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора. Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем. Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима. Како се дијагностикује гранични поремећај личности Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома. Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана. Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани. Како се лечи гранични поремећај личности Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље. До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку. Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу. Психотерапија Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи. Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима. Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање. Лекови Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија. Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима. *** Где потражити помоћ Психоцентрала Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х) Email: [email protected] Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону Центар Срце Телефон: 0800-300-303 Email: [email protected]. Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић Вишеградска 26, Београд Централа 011/3636400 Национална СОС линија за превенцију самоубиства Телефон: 0800/309-309 Институт за ментално здравље Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500 Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555 https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/
-
Купили смо брдо и за годину дана изградили цркву и све пратеће објекте
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
У светињи посвећеној Светом Илији, на дубини од девет метара, у градићу Купер Пиди на југу Аустралије протојереј-ставрофор Милорад Јовчић и после умировљења предводи српску заједницу и поручује да ће то чинити док је жив. У срцу аустралијске пустиње, дубоко испод земље, крије се јединствено духовно уточиште - православна црква у Купер Пидију, која је изграђена на дубини од девет метара. Идејни творац овог јединственог подухвата је протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, свештеник са више од три деценије службе у расејању, у Аустралији. Био је парох у Аделејду, а његова парохија обухвата и целу јужну Аустралију. - У јануару 1992. крстио сам једну малу девојчицу Јелену, која је рођена у Купер Пидију - присећа се отац Милорад и даље објашњава: - Њена мајка, госпођа Верица, после крштења ми је рекла: "Оче Милораде, да ли би ти дошао код нас у Купер Пиди да нам осветиш водицу пре Васкрса, да нам благословиш дом јер никад ниједан свештеник није био код нас." Рекла је да могу ујутру да седнем у аутобус и увече стижем у Купер Пиди. Тако сам урадио, отишао сам. Тако је почела једна духовна мисија. По доласку у Купер Пиди отац Милорад је био дочекан с топлином и љубазношћу, што га је подстакло да започне необичан пројекат. - Сви су ме грлили, сви су око мене били и деца. Приредили су ми дочек као да је дошао патријарх - сећа се. - Било је топло, а ја сам морао тамо да крстим двоје деце. Крстио сам их у једној грчкој црквици која је била тамо. И онда сам дошао на идеју да у Купер Пидију направимо нашу цркву. Видео сам да су наши људи тамо побожни, љубазни, знао сам да има потенцијала да се ту изгради црква. Предложио сам да се светиња изгради под земљом, испод брда јер због екстремних врућина већина становника Купер Пидија живи под земљом. Сазнао сам да једно брдо које се продаје, па сам предложио да ту правимо цркву - каже отац Милорад. - Рекли су ми да брдо продаје један муслиман који ту живи, Велија. Послао сам поруку пријатељима да ми пошаљу 3.000 долара да купимо брдо. Новац је одмах стигао и купили смо брдо. Све то смо завршили у једном дану. Градња је почела у јуну, а већ за шест недеља сала је била комплетно готова. - У фебруару 1993. цела црква, посвећена Светом Илији, са пратећим објектима, била је завршена. Нигде више на свету не постоји таква црква, с таквим детаљима, с таквом лепотом, уклесана у камену. Уметничко дело које је непоновљиво. То није камен, то је тврди песак. Пре тога у Купер Пидију туризам је у потпуности замро. Када смо ми направили цркву, све је оживело - поносно истиче отац Милорад. Црква, дугачка 30 метара и широка шест метара, поседује све карактеристике једне православне цркве - апсиде, певнице, галерију за хор, крстионицу. Иконостас је урађен од стакла и осликан, док су фреске исклесане у зидовима, чиме је створен аутентичан изглед и светилиште непоновљиве лепоте. Протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, упркос пензионисању, наставља да брине о овој јединственој цркви и српској православној заједници која тамо живи. - Када ме је владика, после умировљења, питао да ли бих прихватио да и даље служим у Купер Пидију јер нема ко други, рекао сам: "Док сам жив, док се крећем, служићу у Купер Пидију" - истиче отац Милорад. Ова црква није само место молитве и духовности већ и симбол заједништва и истрајности Срба у расејању. Изграђена с љубављу и преданошћу, она представља јединствено сведочанство вере која успева да се изрази и у најнеобичнијим условима, далеко од домовине, али близу срца сваког верника. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23323/podzemna-crkva-kuper-pidi-australija -
Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија. Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке? Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка. Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни. Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве. А када смо то криве? Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке. Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање. Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање. Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом. С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу. „Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа. Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво. Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна. Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује. Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру. Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане. Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам. Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“ Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји. Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке: Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета. Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете. Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу. Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих. У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро. Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол. Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима. Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/
-
Старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, протојереј Благоје Катић објашњава колико је црквених бракова дозвољено једној особи да раскине и која је процедура за вернике који се одлуче на овај корак. Једна од чешћих дилема међу верницима јесте питање да ли Српска православна црква дозвољава развод црквеног брака и каква је црквена процедура уколико супружници дођу у ситуацију да желе да се разведу. О овим питањима за „Религију“ говори старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, - Света тајна брака је оно што је и сам апостол Павле напоменуо: "Оставиће човек оца свога и мајку своју, здружеће се са женом и њих двоје биће једно тело." То да ће двоје бити једно тело је суштина свете тајне брака. То једино може да успе, ако постоји љубав између супружника. Љубав која води кроз цео живот па и кроз брак. Нажалост, дешава се да те љубави понестане и да се бракови разводе. Слично је и са црквеним браком као и са грађанским - каже отац Благоје, који је и аутор књиге „Живети Христом". Црквени брак може да се разведе. У цркви се то дешава, и супружници који су се развели црквено могу поново да склопе свету тајну брака у цркви са другом особом. - Црква никад није у својим правилима и својим канонима гледала да неког омаловажи или казни, него увек настоји да изађе у сусрет кроз ту љубав Христову која провејава у целој цркви - додаје отац Благоје. Црквено венчање разведених супружника обавља се без свећа и круна на главама - Када говоримо о Светој тајни брака, у нашим црквеним књигама постоје и молитве које се читају за другобрачнике. То су посебне молитве покајног карактера које се разликују од класичних молитви за Свету тајну брака када су обоје супружника првобрачни. Ако су другобрачни, разликује се и сам чин венчања: не пале се свеће, не стављају се венци и круне на главу. Све има други смисао, али Црква веома води рачуна о свим животним ситуацијама. Правило је да, ако је један од супружника првобрачни а други другобрачни, Света тајна брака се обавља по обреду првобрачног, да онај који није имао развод црквеног брака не би остао ускраћен за ту благодат - истиче свештеник Благоје Катић. Круне на главама младенаца у Светој тајни брака, стоје само када су обоје или бар једно од њих првобрачници Што се тиче саме процедуре развода црквеног брака, она је релативно једноставна. - Ми, као свештеници и духовници у парохији, дужни смо супружнике да позовемо на духовни разговор и покушамо да смиримо ситуацију, да их помиримо. У брзом времену у којем живимо, у 90 одсто случајева дешава се да долазе да се разведу црквено када већ годинама не живе заједно. У таквим ситуацијама нема много шта да се прича - објашњава отац Благоје. Ако помирење не успе, супружници који желе црквени развод дужни су да донесу папире о грађанском разводу брака. Затим свештеници, посредством архијерејског намесника, шаљу захтев Црквеном суду који одлучује о разводу. - У мом свештеничком стажу дугом 27 година, није се десило да Црквени суд не одобри развод по захтеву који креће од нас свештеника, који смо у најдиректнијој комуникацији са нашим парохијанима - истиче отац Благоје, а потом објашњава да Српска православна црква дозвољава једној особи три Свете тајне брака, што значи два црквена развода. - Пре владавине цара Душана, Црква је дозвољавала две свете тајне брака, али након његовог трећег венчања, правила су се променила и данас СПЦ дозвољава и трећи брак“, каже отац Благоје и закључује: - Црква се труди да својим верницима пружи утеху и љубав, без обзира на животне околности које их задесе, увек се водећи Христовом љубављу која треба да нас све води. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22933/otac-blagoje-katic-crkveni-razvod
-
- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
-
Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
-
-
- архимандрит
- све
- (и још 4 )
-
Ако вас неко убеђује да је све ово Црква, немојте му веровати
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) . Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) . Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми. Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт. Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра. Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава. Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне". Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита! Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог. Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства. У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине. Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу! (1) Мат. 16:18 (2) 1 Кор. 13:13 (3) Мат. 5:44 (4) Фил. 2:8 Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор -
Зашто Црква све забрањује? Или је ово лажан утисак?
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије. Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити. Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота. ђакон Андреј Музолф приредила: Ј.Г. извор -
Carte expension du christianisme - Мапа ширења хришћанства
- 402 нових одговора
-
- католичанству
- православљу
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Млади Финци све више прелазе у православље
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Млади између 18 и 30 година све више напуштају лутеранство и прелазе у свето православље у Финској, јавља Савез православних новинара. Расте и монаштво у нордијској држави. Док и Евангелистичка лутеранска црква Финске и Финска православна црква под Васељенском патријаршијом имају статус државних цркава, прва је далеко већа. Према статистици финске владе из децембра 2021, 66,6% становништва припадало је лутеранској цркви, док је само 0,4% припадало православној цркви. Међутим, према речима о. Микаела Сундквист-а из Ванте, северно од Хелсинкија, приметан је тренд преласка из лутеранизма у православље, посебно након пандемије коронавируса. Раније је постојао спор, али стабилан пад броја православних у Финској. о. Микаел напомиње да је чуо за сличне трендове у Стокхолму и у САД. „У разговорима са младима често чујем да поштују Православну Цркву јер она брани традиционалне вредности“, рекао је о. Микаел . „То је углавном због погледа на породицу и сексуалност“, каже свештеник. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније каже о. Микаел , иако такође напомиње да се и младе жене обраћају, од којих су многе раније биле увучене у езотеризам и Њу Ејџ. Повећање броја обраћеника је повезано са повећаним интересовањем и за монаштво, каже игуман Микаел Нумела из манастира Нови Валаам у Хајнавесију. Манастир редовно контактирају младићи који су заинтересовани да се придруже. Тројица су прошлог месеца ступила у братство, а један монах је пострижен у Велику схиму. о. Антоније је први схимонах на Новом Валааму после неколико деценија. Братство је тренутно највеће у последњих неколико деценија, од шездесетих година прошлог века, са 18 чланова братства. https://mitropolija.com/2024/04/09/mladi-finci-sve-vise-prelaze-u-pravoslavlje-kazu-finski-svestenici/ -
Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета. Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо? Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи. Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом. У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања: Докле ћемо бежати у демагогију? Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак? Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама? Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада? Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини. Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама. Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања. Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/iz-ugla-nastavnice-dokle-cemo-cutke-prihvatati-sve-naloge-cak-i-one-ocigledno-naopake/
-
Дубоко у себи, свако од нас носи једну заједничку пропаст. Она је привлачна колико и оптерећујућа. То је пропаст комуникације. Овај укорењени друштвени инстинкт, који нас, упркос нетрпељивости другог, тера да му се окренемо. Бог нас је позвао у живот и ставио нас у окружење истомишљеника који не могу а да не имају међусобне односе. Неминовно асфалтирамо путеве и градимо мостове између наших малих светова и у потпуности се изражавамо. Свако од нас, волео то или не, носи унутрашњу жеђ да изађе из своје самодовољности и поново открије ту атмосферу која му је до тада била непозната. Ми, хришћани, позвани смо да не живимо сами за себе, него да пружимо руке свету и да му преносимо благу вест о Христу Спаситељу који је разбио печат старозаветне себичности и да ширимо Његову светлост. Од тренутка када је трагајући дух запаљен „небеским огњем“ и милостиво посећен Божијом благодаћу, хришћанина обузима унутрашњи занос који никада раније није био доживљен. Он жели да загрли цео свет и евангелизује га свом снагом... Тада почиње да страсно објашњава, проповеда и препушта се моћном унутрашњем току. Али после првобитног излива благодати, он постепено почиње да се смирује, стишава у свом душевном трепету и полако али сигурно улази у себе. У овом стању он ствари види трезвеније и јасније. Он већ прави разлику између сенки и полусенки у комуникацији и свестан је замки својих спољашњих везаности. Почиње да обраћа пажњу. Спушта се дубоко, поново открива дубље нивое свог унутрашњег света и у комуникацији се провлачи кроз уске литице и подводне гребене. Постепено постаје темељнији и пажљивији. Стиче мудрост и од Духа Светога и од долазећег неизбежног искуства. Такође, са горчином увиђа да нису сви спремни да прихвате ову радосну вест и добија прве поуке из црквене стварности. Постепено улази у окриље правог црквеног живота и схвата своју готово потпуну немоћ пред налетима демона ако га Божија благодат не покрива. Тиме се изоштравају његова духовна чула и он стиче нови сензибилитет за видљиви и невидљиви свет, који му је до тада био потпуно несхватљив. То се сасвим разликује од осетљивости у езотеричном свету и захтева много више пажње и разлучивања да би се разазнали духови. У овом тренутку је потребан искусан духовни водич да га води кроз све ризике и примамљива стања његовог духа и душе и да га штити од непрестаног шапата небеских сила. Уз његову помоћ он преиспитује свој однос према свету, а посебно према људима у свом малом свету. У својој бризи и љубави према својим вернима, Пречисти Исус нас позива на разборитост са неочекиваним за нас: „А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. “ (Мт. 10,17). Ово обраћање показује све оно што незахвални људски род може да понуди онима којима је Бог отворио духовне очи. За сваког хришћанина припремани су сунђер са сирћетом и копље да се прободе у ребра. Свети оци свих времена позивају вернике да буду не само усрдни и посвећени у свом послу, већ и пажљиви, па и обазриви у односима са ближњима. Сви они, колико год различити били по свом идентитету и аскетском искуству, захтевају од нас да развијемо ово посебно осећање и да вежбамо духовно расуђивање како не бисмо пали у искушење. Јер свако од нас је уроњен у своју личну слабост и колеба се на ивици пада. Као када се особа дрхтећи креће на конопцу развученом преко провалије. Наше горко духовно искуство из посматрања себе и оних око нас учи нас да чак и ако једна наша мисао падне под утицај злонамерника, то не само да може имати негативан утицај, већ нас може и навести на повлачење. Непријатељски и хладан свет, станиште демона и заражен страстима, носи сенку разочарења за свакога ко је одлучио да се спасе и ко жели да помогне у овом светом задатку онима који су потонули у бари земаљског. Постепено, човек постаје флексибилнији и динамичнији у комуникацији, а понекад чак и виртуоз у својој способности прилагођавања специфичном окружењу или личности. Дакле, комуникација је уметност и сама по себи захтева много мудрости, разума и добре базе искуства. Учите из грешака и оних око вас и са болом и љубављу идете напред у сталном самоусавршавању. Чак и најдобронамернија особа научи да буде опрезна. Ово је неизбежно. Зато су савременом човеку тако прикладне речи једног од великих руских стараца, светог Михаила Питкевича: „Бежите од свих, али и свакога волите. Не мешајте се у туђе послове и не осуђујте никога – тада ће бити мир у вашем срцу. Бесциљна и неселективна комуникација одузима богатство унутрашњег мира. Упознавање и разговори су често разорни и ометајући. Наравно, треба имати са ким да поделите своја размишљања, понекад је то и императив, али треба пажљиво бирати и пазити да саговорник буде способан да разуме шта вам је вредно. Зато не говорите узалуд, него чешће ћутите.' Болна је чињеница да се сви мање-више трудимо да угодимо другима или једноставно да убијемо своје личне комплексе. Ово распарчава и разбија личност посебно код деликатнијих и осетљивијих људи. Ако у свом приватном животу свако од нас може да бира људе који ће му се придружити, у широком спектру комуникације то није случај. Вековима и годинама уназад то је било много лакше јер су многе државе биле уско везане за религију, а јавно мњење се мање-више формирало на основу верског морала. Али данас, није тако - поготово на радном месту које по много чему може да постане мали пакао и место отвореног и подмуклог окршаја различитих карактера и себичних интереса. Колеге које се не могу бирати чешће су подле, лицемерне, па чак и немилосрдне у остваривању својих личних циљева. Они се са потцењивањем и подсмехом односе према онима који су толерантнији и широкогруди у погледу визије и перцепције света. Свему томе придодају се и шапутања демона, који на сваки начин покушавају да их окрену против Христових следбеника. Ово их ставља у посебно деликатан положај. Са свом Својом мисијом и живом речју, Спаситељ нас позива на предање и ширење љубави упркос свима и свему. Православац треба да буде „со“ за друге, отворен за њихове проблеме и ране, али при томе не треба да остане у улози наивца и будале, личности „другог квалитета“, претвореног у друштвеног аутсајдера због својих виших убеђења. Стога је потребно бити трезвен и опрезан, јер су замке непријатеља нашег спасења свуда. Мудрошћу и проницљивошћу испуњене су речи једног од исповедника побожности 20. века, светог Серафима Богучарског, који је изговорио следеће: „Ма колико љубазни били они са којима радите, не попуштајте и не остављајте став озбиљности и поштовања. Запамтите да ће и најмања ваша лабавост, присност, фамилијарност и слободно понашање бити повод за оговарање и лишиће вас сваког ауторитета, достојанства и тежине“. Ова наизглед узнемирујућа упутства потпуно су разумљива и са становишта његовог огромног духовничког искуства и са становишта мисије коју је обављао у Бугарској. Као представник Руске православне цркве, деценијама је испуњавао мисију исповедника и дипломате на највишем нивоу. То се огледало у његовом опхођењу са мноштвом људи из различитих сфера живота – искуством извученим из сурове стварности земаљске Цркве. Свако од нас је борац у немилосрдној борби, измучен својим скривеним демонима и споља нападнут од стране небеских духова злобе. Свака душа је болесна, али доживљава свој недокучиви и дубоко лични ритам у свом излечењу, пролазећи кроз болне фазе своје личне метаноје. Мајка Црква као васељенска Витезда својим раширеним рукама грли сваког новопридошлог зараженог грехом и нуди му индивидуални рецепт преко од Бога постављених пастира – терапеута за садашњи и будући живот. Свако се бори у свом малом рову и носи ожиљке своје личне апокалипсе. Христос нас је упозорио да ћемо бити искушавани до краја и нико од нас неће доћи међу Његове изабране, а да не буде искушан у оштрој врућини искушења. Његово царство се мора освојити трудом и унутрашњом борбом. Међутим, позвани смо да будемо посланици Божији у овом пустом и грехом натопљеном свету. Ми смо дужни да овај рат водимо не само горљиво, већ и мудро и са пажњом према себи и према потезима непријатеља нашег спасења, пазећи да и ми не будемо у искушењу. о. Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg
-
Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Одјавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/
-
Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило говорио је о Јеванђељу у коме „Спаситељ Исус Христос сажима све заповести и све прописе Старог завета“ кроз заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњем. – Овде видимо једну дивну ствар, наиме, да иако су обе заповести вредне, ипак Спаситељ Исус Христос, као и речи Светог писма иначе, у Старом завету, даје предност љубави Божијој у односу на љубав ближњег и износи у доказе, сличан, али не и идентичан однос човека према Богу и према ближњем, рекао је Његово блаженство господин Данило. – На пример, само у односу на Бога каже заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом памети својом“. Не говори и да љуби ближњега свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, него само као самога себе. Зашто ово давање приоритета и диференцијација? Постоји, наравно, одговор, наиме, да је само та свеукупна љубав човека према Богу, свим срцем, свом душом и свим умом, љубав освештавајућа и спасоносна. Љубав је та која се одазива на човеково сједињење са Богом, што значи његово спасење и његово освећење. Ако човек не воли Бога свим срцем, то значи да део срца није освећен ако Га не воли свим срцем. Ако Га не воли свом душом, то значи да део његове воље није освећен, објаснио је Његово блаженство. – А ако Га не воли свим својим умом, то значи да део његовог размишљања није освешћен, већ део срца остаје зло срце, део воље остаје зла-воља, а део ума остаје у лутајуће мишљење – изгубљени ум, непросвећени и неосвећени ум. Ово појашњење је веома важно, јер Бог воли човека свом својом љубављу – Он је прво волео човека, од кога га је створио – и жели да и љубав човека према Њему буде потпуна, нагласио је Патријарх румунски. https://mitropolija.com/2024/02/06/patrijarh-danilo-hristos-sazima-sve-zapovesti-i-sve-propise-starog-zaveta-u-zapovest-o-ljubavi/?fbclid=IwAR1leUFmp7caOOMyYpgPe1E1dOoLeTbxqSjFDfJ5ITqhQkgDF9HZ0TBxmEA
-
Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
-
Његово високопреосвештенство Митрополит Павле из канонске Украјинске православне цркве, намесник Кијевско-печерске лавре који се налазио најпре у кућном притвору а сада је утамничен одлуком државних власти Украјине, обратио се сабраћи писмом које је Лавра објавила на својој интернет-страници. Његово обраћење у преводу на српски језик преноси Епархија горњокарловачка: “Мир вама, љубљени оци и браћо! Пишем Вам из истражног затвора Лукјановски у Кијеву, где су 1920-30-их година братију наше Свете Лавре затворили. Тражили су од мене, да напустим Лавру, да вас и вашу породицу предам, убудуће на уцене и провере Службе безбедности Украјине, што нисам учинио. Све оптужбе су чисте лажи. Лукави сведоци, укључујући и оне од братије, не могу ми наћи ништа за шта би ме оптужили. Адвокати су врло способни, али их нико не слуша. Сведочим о томе јер су сви политички затвореници у мом одељењу. Одлуке судије су дуго припремане. Тужилац, иследник, судија су исте оне тројке које су некада судиле Михаилу Семјоновичу Литвињенку и другим исповедницима и мученицима вере. Чуо сам у ходнику у истражном затвору да сам под посебним надзором: три браве и, очигледно, кључеве држе различити људи, које контролише прва особа у земљи. Молим за ваше свете молитве. Не требају вам намесници са стране, имамо сву братију достојну, само чините све са благословом, стрпљиво и са дубоком вером, тада Господ, Богородица и преподобни оци неће оставити ни вас ни мене убогог. Хтели су да ми забране не само да идем у Свету Лавру, већ и у било који храм, по свему судећи, целе многострадалне Украјине. Ја сам човек Свете Цркве, верник, уз Божију помоћ све ћу издржати. Призивам Божји благослов на све вас. Радост моја после Исуса Христа, Богородице и преподобних отаца Кијевских пећина сте ви. Нека вас све чува Бог. Ваш убоги затвореник и молитвеник, +М. Павле Све вас много волим и поштујем, хвала Богу на свему” https://mitropolija.com/2023/07/19/obracanje-mitropolita-pavla-iz-zatocenistva-uz-boziju-pomoc-sve-cu-izdrzati/
-
- божију
- заточеништва:
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Др Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице
тема је објавио/ла александар живаљев у Духовни живот наше Свете Цркве
Извор: Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице VIDOVDAN.INFO Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g View full Странице- 469 нових одговора
-
- веренице
- патријархове
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка. Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима. Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно. Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора. Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига. Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе. Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви. Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима. Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе. Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно. Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати. Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан. Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу. Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога. Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе. Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“. Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем. И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео. архимандрит Павле Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/
-
Франсис Х. Рока: Зашто све више Американаца прелази у православље?
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Зашто све више Американаца прелази у православље? Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде. Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео ју је према православној литургији. „Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго”, присећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала део мале, али брзо растуће групе Американаца различитог порекла који су пригрлили православље последњих неколико година. Изненадни раст Православље је једно од два крила хришћанства која су настала после Велике шизме у 11. веку, односно после расцепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи. Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије COVID-19. Девојчица држи свећу током литургије у Саборној цркви Светог Саве у Њујорку, 28. март 1999. (Фото: Jon Naso/NY Daily News Archive via Getty Images) Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама. Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповедају и практикују православну веру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током последњих десет година, и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија „живнуло” почев од 2020, мерено не само бројем верника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросечни удео преобраћеника. Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вере и лепоти њеног богослужења, које се посебно очитава у поштовању икона. Одолети времену „Сви смо искусили свет у којем се тло померило испод наших ногу”, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету”. Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач (Krindatch). Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи батписта из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио православној цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини. Преобраћеници у православље су склонији конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, каже Криндач. Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либералнија гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина. Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња лекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго пре брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем. „Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца”, каже Холман. Млади брачни пар у православној цркви (Фото: urbazon/Getty Images) Долазак људи без етничког православног наслеђа понекад изазива напетости. Барнаба Пауел, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, северно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког порекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада. Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавањем годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере. Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашњи баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као странац када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина верника су преобраћеници, премда је она једини верник афроамеричког порекла. Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету”, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама. Преобраћеници „доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које после настоје да допру до других људи и пренесу им веру”, наводи Иванов. Превод Милош Милојевић/Нови Стандард Извор The Wall Street Journal Насловна фотографија: Mateusz Butkiewicz on Unsplash-
- американаца
- више
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.