Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'између'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Између "ОСАНА" и "РАСПНИ ГА"

    Наша лажна визија нас води до духовног слепила. Видимо оно што је корисно за нашу себичност, а не праву истину. Обично нас истина боли, изазива нас и позива на промене. Палмине гранчице су постале ексери, аплаузи су постали шамари, „Осана“ је постала „Распни га“. Колико је пута „Хвала Богу“ постало „Зашто ја, Боже мој?“ Колико пута речима „Како Бог одлучи“ желимо да се деси оно што ми мислимо да је добро? Колико пута када говоримо о Божјој вољи заправо тражимо од Бога да благослови нашу вољу? Погрешно гледамо на ствари. У време Христа људи су хтели земаљског ослободиоца и светског цара, али чим су чули да им говори о слободи од страсти и о царству небеском, окачили су Га о крст јер није испунио њихова очекивања. Ми смо исти. Већина нас иде у цркву да би нам Бог дао здравље, успех наше деце на пријемним испитима, добар посао, новац, световно благостање, успех у сваком световном кораку. Због свега овога кличемо "Осана!" Аплаудирамо Христу, дајемо прилоге, идемо у цркву, али чим нам Господ покаже пут у Царство небеско, који често пролази кроз пећ бола, почињемо са „Распни га!“. Желимо Бога по својој мери. Христос нам не треба. Не, драги људи, Бог није нека невидљива световна сила коју призивамо кад год нам падне на памет да извршимо своје светске планове који имају рок трајања. Такав Бог не постоји и он нам у крајњој линији не треба. Ако је смрт крај и Бог је мој натприродни слуга, онда нам Он није потребан. Али са Богом који је особа, који је Женик и са којим сам ја лично повезан, ствари се мењају. Лична веза захтева храброст. У њој је одговорност, праштање, борба, падови, осмеси, подвижништво, бол. Ко жели све ове ствари? Једини који је „видео“ Христа какав је заиста био, био је разбојник. И због овог признања постао је први становник Раја. Христос је Богочовек, Он нам је отворио двери Царства небеског. *** Покајање блуднице уништава савремена схватања телесних грехова. Јеванђеље не оцрњује човека, већ га лечи. Марија Магдалена је жена коју је Христос заштитио када је онима који су стајали око ње рекао: „Ко је међу вама безгрешан, нека први баци камен на њу“. А њој: „Одлази и не греши више“. Није јој рекао: „Иди и забави се, ништа се није десило!“. Он јој опрашта, али јој говори да престане да греши јер то води у смрт. Блудница мрзи телесне насладе, мисли на пакао и све оставља ради Христа. Спасење захтева смеле одлуке. Да бисмо отишли у рај, морамо оставити грех, борити се против њега, излечити се. Не можемо бити заробљени и слободни у исто време. За блуд Црква има лек: уздржање кроз подвижништво или свету тајну брака. Друге праксе не постоје. Нека нас Бог просветли да задобијемо срце блуднице која је донела управо ту одлуку. о. Спиридон Скоутис https://www.bogonosci.bg
  2. Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве. Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим. Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти. Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима. Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније. Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса. Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге. Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај." Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се. „Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела. - Ово овде је рај, он је одговорио. „А како се разликује од пакла? - Овде су научили да се хране. о. Николај Лудовикос https://zadrugata.com
  3. Владика Иринеј за „Печат”: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде Објављено 29/12/2023 Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Цркви“, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквеносло венски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања Српске Православне Цркве говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или , сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство. Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже! Због чега, према Вашем мишљењу, синтагма „српски“, односно „руски“ свет толико онеспокојава све дежурне критичаре Српске и Руске Православне Цркве? Обојица смо већ поменули тужну, али општепознату чињеницу да на јавној сцени, не само у околним државама и државицама него и у нашој матичној земљи, има људи којима смета, чак их и онеспокојава, и сам придев српски, -а, -о. Њима смета и придев руски, поготову ако се ради о руском свету. Могли бисмо се овим поводом играти значењем речи јер се „руски свет” на руском језику каже „руски мир”. У исто време ти исти падају у екстатични занос када се каже pax Americana, „амерички мир”, за који није непознато шта значи и како у пракси изгледа. Ради се о колонијалној свести људи који прихватају сваку хегемонију Сједињених Америчких Држава – економску, војну, културну… Том синдрому је подлегао знатан део европског континента. И ми, живећи на размеђу Запада и Истока, са жаљењем увиђамо да предивне културе које је Европа столећима рађала и неговала под својим скутима буквално нестају у америчком melting pot-у (лонцу за претапање). Отпор таквим процесима изазива и феномен који помињете – да чак и поједине речи изазивају отпор и непријатељства. Али узмимо европски контекст као олакшавајућу околност за домаће поклонике америчке хегемоније! Рећи ћу и своје мишљење о термину који наводите. Нова кованица српски свет наглашени је део политичког дискурса. Црквеној терминологији је стран. Савремена синтагма, која се користи у Српској Патријаршији, а и мом схватању више одговара, јесте српски духовни и културни простор. То је простор који у себи садржи све српске светове, простор у коме се општи без контролâ и царинâ, а његово једино ограничење представља општенародна – као и појединачна, лична – самосвест и жеља за мирним свеопштим напретком народа. Изрази као што су pax Romana, руски свет, византијски свет, pax Аmericana и слични утемељени су у геополитичкој реалности. Али то не важи за израз „православни свет” који се у првом реду односи на веру и на духовне вредности, а укључује и укупни збир свих елемената историјског бића, живота и искуства православних хришћанских народа у њиховом саборном јединству и узајамном прожимању, као и у трајном дијалогу са осталим вероисповестима и културама. Саобразан њему и истозначан са њим јесте и термин „православна васељена”. Ових дана се у јавности говори како судови у Хрватској својим пресудама покушавају да преотму имовину Српске Православне Цркве. Није ли то само пробни балон, не припрема ли се правни поступак по коме би хрватска држава преотимала православне цркве и манастире у Хрватској? Не треба сметнути с ума да је у Хрватску дошао из Бугарске самозвани „хрватски православни архиепископ” Александар Радоев Иванов, кога су пригрлили екстремни хрватски кругови. Није ли то знак да је њему, уколико се за то створе повољне прилике, намењена важна улога? Да ли се некакав сличан развој догађаја и „програм деловања” припрема и за Косово и Метохију? На ово питање Вас је вероватно подстакла недавна пресуда Трговачког суда у Загребу по којој је тамошња српска црквена општина изгубила спор за надокнаду штете за зграду Митрополије загребачко-љубљанске у самом центру града, минирану и скоро срушену. С обзиром на то да Црква није давала службено обавештење о том предмету, у нашој јавности се око тога подигла бура. Објаснићу о чему се ради, а потом прокоментарисати медијске реакције. Млађи о свему овоме не знају ништа, а требало би да знају. Далеко иза линијâ сукоба, иза фронта, на подручју без икаквих оружаних борби, како рекох, у центру Загреба, – где су голоруке и мирне суграђане Србе, без обзира на узраст, као и у време злогласне НДХ, из кућа изводили на мучење или, штавише, на стрељање, – дана 11. априла 1992. године, у 22:45, минирана је палата Митрополије у центру Загреба. Штета је била огромна. Први спрат се урушио и уништио све у приземљу, добрим делом и веома драгоцену музејску поставку и богату библиотеку са ретким издањима, које су се, уз резиденцијални део, у палати налазиле. Када је рат завршен, мудри старац, блаженог спомена митрополит загребачко-љубљански Јован, знајући за праксу коју је држава, у другим случајевима, по правилу примењивала сносећи трошкове за обнову непокретности уништених у рату и водећи се начелом потпуне правичности, покренуо је процес за надокнаду штете од оних који су и порушили ову палату из 1886. године, дело немачког архитекте Круне Вајдмана. Српска Православна Црква је, после вишегодишњег суђења, изгубила ову парницу, претрпевши двоструку штету и неправду: резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком, минама је срушена, штета није надокнађена, а пресуђено је да Српска Црква мора да надокнади држави судске трошкове у износу од сто хиљада евра. Правда, нема шта! У међувремену је наша Црква издвојила огромна средства и, као добар домаћин, до најмањег детаља обновила своју палату, која је и данас репрезентативни украс Загреба. Вест да је наша Црква изгубила парницу и да треба да плати држави судске трошкове нису објавили главни хрватски медији (изгледа да код њих ипак постоји извесна етика и осећај за срамоту) него је први у јавност изишао један другоразредни загребачки сајт. Готово истог часа су вест пренела београдска гласила, од којих је позната група аутошовинистичких и црквоборачких медијских платформи тријумфално објавила да је „Црква банкротирала”. Један пак сајт – који је, по свему, структурни део антисрпског медијског корпуса, али то прикрива речју Србин у имену – лио је крокодилске сузе и погано користио ову неправедну судску пресуду да појача небивалу кампању која се води против Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. И ето, питам и себе и Вас: ко прави већу штету српском народу? На кога треба усмерити сву пажњу? Чији пагубни утицај треба спречавати и спречити? Да ли главни проблем представља извесна бугарска скитница, човек који је пресрећан када га за кров над главом и тањир штрукли „пригрле” србофоби и усташоиди, или изрод, биолошки Србин, који са београдских тв-екрана и преко интернета псује мајку, сестру, Цркву, браду и крст духовном вођи милионâ православних Срба. Незваном госту из Бугарске не желим никакво зло, али мислим да би му духовно користило да се упозна са „житијем” и судбином Гермогена, лажног поглавара лажне Павелићеве Цркве из времена Другог светског рата. Ако то учини, има изгледа да схвати да је за њега најбоље да одгурне тањир врућих загребачких штрукли и да се заувек растане са онима који су га „пригрлили”. Има у Бугарској довољно честитих послова (окопавање паприке и друго), али да се и онде пази. Јер, зна се: „Курица не птица, Болгария – не заграница.” Што се тиче положаја наше Цркве и српског народа на Косову и у Метохији, посебно док западне силе држе на власти Куртија, могу само да се послужим стиховима старца Милије: „Куд гођ Марко земљу походио, ничему се није зачудио.” Непосредно после потписивања Дејтонског споразума, о чему је „Печат“ писао, иноверци, муслимани, покушавали су да у Босни и Херцеговини створе засебну „Православну Цркву” за тамошње Србе. Очигледно је да се од таквих покушаја није одустало. Данас, на друштвеним мрежама могуће је наићи на прилоге где муслимански верски службеници „бране“ чистоту Православља (sic!), Светога Саву називају секташем, а Српску Православну Цркву секташком. Је ли Вам скренута пажња на овакве примере? Знам за различите екстремистичке изјаве једног броја верских службеника Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Утисак је, не само мој, да није реч о импровизацији, о појединцима, о хоџама-екстремистима, него о изазивању смутње, неспокојства и несигурности код православних Срба, посебно тамо где су у мањини, на подручју Федерације Босне и Херцеговине, где је живо сећање на српска страдања у Другом светском рату, на Павелићево cvieće hrvatskog naroda, на Ханџар-дивизију… Каткад стичем утисак да они не маре ни за живот свог народа и својих верника и да су спремни да их жртвују за неоствариви пројекат прве „чисто исламске” државе у Европи, што су више пута показали током несрећног рата. Знам да обични људи, муслимани, као и сви остали, брину бригу о свакодневном животу, послу, школовању деце, здрављу. И њих брину и узнемиравају овакве изјаве. Стога је наш Патријарх потпуно у праву кад опомиње да ни свештеници ни наш народ не треба да одговарају на провокације фанатикâ и екстремистâ и што апелује на верске вође у Сарајеву, на реис-ул-улему и на надбискупа сарајевског, да заједно учинимо све за мир и међусобно разумевање свих у Републици Српској и у читавој Босни и Херцеговини. Мада је један од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине, које треба да служи помирењу међу народима, Српска Православна Црква је одлучила да замрзне своје учешће у његовом раду због потпуно игнорантског, злонамерног, често и клеветничког односа према њеним ставовима и потребама. Упутили смо тим поводом званичан синодски допис, али је он остао без икаквог одговора. Веће је наставило рад као да је у пуном саставу. Нажалост, у томе има подршку Европске уније. О tempora, o mores! Различите околности о којима данас, поред осталог, разговарамо, описао је, кратко и јасно, највећи српски песник Његош речима: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега!” Ако знамо да и у Београду, па, нажалост, и у Новом Саду, има политичких странака и „социјалних група”, како би их именовао велики руски мислилац Александар Зиновјев, којима смета постојање Републике Српске, као што има и „Срба” који се поносе тиме што презиру српски народ, посебно онај западно од Дрине, чему смо претходних дана били сведоци, не можемо се чудити ни оном хоџи из традиционално усташког Козарца. Лично, дуги низ година био сам учесник међународног православно-муслиманског дијалога, имам блиске пријатеље међу муслиманима у Србији, један зид Владичанског двора у Новом Саду краси слика на којој је приказан манастир Милешева, слика коју је сликао један мени драги муслиман из Пријепоља, а коју ми је поклонио један други драги муслиман из Пријепоља, тако да свесно и по савести тврдим да постоје и другачије – по мени кудикамо аутентичније – интерпретације Корана него што су то оне које заступају бивши реис Церић и његов наследник реис Кавазовић или неки имам из Козарца. Сложене светске прилике и оштро сукобљени интереси великих сила чине веома тешким садашњи положај и уопште укупну националну ситуацију српског народа. Чини ли Црква све што је у њеној моћи и домашају да ублажи осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености српског народа? Вама вероватно нису непозната критичка мишљења која помињу да „СПЦ није у довољној мери ангажована и није колико би било од народа жељено присутна у страдањима свог верног народа“! То се, наравно, посебно односи на подручје КиМ, али и на друге делове некадашње нам заједничке земље. Говорили смо пре коју годину да смо увек „на линији ватре”. Тако и живимо. Не примећујем да као народ имамо осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености. А нема ни разлога за то. У реалном животу готово да нема дана, а да се са неке од значајних светских говорница не изговоре похвалне речи о Србији и о српском народу. Чак и из западног света стигне повремено снимак из неког парламента или са неког форума како неки, макар и усамљени, народни заступник или политичар говори о правдољубивости, поносу и отпору српског народа. Независно од тајних друштава (Трилатерала и слично), често губимо из вида да је то што су западне државе потпуно подлегле америчком, односно англосаксонском империјализму, историјски условљено, на одређени начин логично. Например, некад моћна Немачка је поражена у рату и окупирана, и све до данас је окупирана. У операцији Overlord („Врховни господар”) – како је, не случајно, гласило шифровано име битке за Нормандију – за слободу Француске живот је дало више од двадесет хиљада америчких младића, једанаест хиљада Британаца, око пет хиљада Аустралијанаца, а толико и Канађана, док је број рањених био десетоструко већи. И у инвазији на Италију Англосаксонци су имали значајне губитке. И данас, дакле, западноевропске државе знају да ту хипотеку не могу никада исплатити. Знају и ко је оverlord, док њихове политичке елите у томе не виде проблем него слушају и извршавају. Ми смо за своју слободу у Другом светском рату сами проливали крв, и то у две војске, а, нажалост, и једни против других. У ослобађању од нациста помогла нам је Црвена армија. Без ње и жртава из њених редова питање је кад и како бисмо дочекали слободу која је убрзо уступила место новом ропству, физичком и духовном. Критичка мишљења на која се односи Ваше питање потичу махом од неформалних група које се, с мене па на уштап, састају у београдским „салонима”, а крштавају се именима као што су „Одбор за заштиту” овога или онога и њему слична. Ни најмање не желим да оспорим њихово родољубље, као ни њихова завидна академска, научна, интелектуална и стручна звања и знања. Као појединци, они остављају утисак пристојних људи, али као група, због свог вођства или због нечег другог, они имају проблем који се показао и пред протекле парламентарне изборе и после њих, када је покрет „Србија против насиља” (?) постао протагониста вандалског насиља у Београду. Чезну, види се, за политичким утицајем, за влашћу пошто-пото, позивајући се, наравно, искључиво на патриотске разлоге, али никако да се снађу на политичкој арени. Или презају да их народ неће препознати као заиста веродостојне или им нека невидљива рука, месец дана пред изборе, ускрати жељени успех. Стога они, колико упорно толико и безуспешно, настоје да за своје политичке идеје и пројекте буквално упрегну Српску Православну Цркву, патријарха, владике, свештенике… Они би да дају програм, стратегију и тактику, а Црква послушно да извршава. Када схвате да су њихове жеље неоствариве, дуре се, а недавно, у бесу, скоро да су прешли сваку меру. Његову Светост Патријарха – који се у име Цркве буквално први, док они нису ни схватили шта се дешава, одлучно огласио против француско-немачког концепта за решавање косовско- -метохијског проблема – прозивали су непрестано да он и Црква ћуте о том предлогу, опасном и ризичном, чак катастрофалном са српског становишта. Када је наша Црква поновила свој став, метнули су их пред камере и микрофоне домаће CCN-медијске групе, где су непрестано понављали своју мантру. Наравно, и друге политичке групације – лажни Европејци, лажне демократе, лажни еколози, лажни заштитници људских права, посебно лажни заштитници женских права – сви имају „критичко мишљење” о Српској Православној Цркви. Њихов људски морал и интелектуални ниво „сублимирао” је поменути псовач на једном од CNN-медија. Сви они упорно покушавају да Цркву упрегну у своја кола, а када би им се пружила прилика, вероватно не би били нимало другачији од својих идеолошких претходника. Не заборавимо: српски комунисти су побили двеста тринаест православних свештеника, а хрватске усташе четрдесеторицу мање. Треба додати и послератне жртве „диктатуре пролетаријата”. По питању критичког мишљења ваља ми погледати и у „своје двориште”. Већ сам, протекле године, говорио о томе колико је запањујуће да и поједини свештеници, различитог ранга и чина, на своју руку јавно заступају идеолошки различите, а политички нереалне пројекте и агенде, за које би да заложе Цркву као капару, па ако пропадне пројекат, нека цех плаћају и Црква и њена спаситељска мисија. Поштења ради и истине ради ваља рећи и то да знатан број „лојалних интелектуалаца” из кругова присталицâ или пак симпатизерâ владајуће политике и идеологâ прокламованог, али не и доследно спровођеног вредносног система, показује исту или сличну тенденцију употребе, односно злоупотребе Српске Православне Цркве. Такви су и инспирисали Лењина да смисли термин корисни идиоти. Поновићу оно што појединци, с обзиром на то да не верују у Бога, не могу разумети, макар док им Бог не отвори ум: као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни гарант или жирант постојања државе по сваку цену. Због чега је то тако? Због тога што постојање и мисија Цркве нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, тако да она остаје увек и заувек уз људе, уз народ, вршећи своју мисију. Њен хоризонт је сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли за то бољег примера од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању се Црква држи духовног оријентира и сагледава какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људског, а не у категоријама међународне политике и геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних „агенди” које лако могу да окрену Србе против Срба. Завршићу упућујући два питања онима који тврде да наша Црква није „у довољној мери ангажована” и није „довољно присутна у страдањима свог верног народа”. Прво питање: ко данас највише страда на Косову и Метохији борећи се за вековне светиње и за опстанак српског народа? Српска Црква или неко други? Друго питање: када је и који београдски носилац „критичког мишљења” о Српској Цркви последњи пут био – ако је икад и био – на Косову или у Метохији? Да ли зна у каквом окружењу и гету живе свештеници у тамошњим градовима и селима, „очишћеним” од Срба, или монахиње у Девичу, у Дреници? Зашто су за Куртија, ма шта да им је мотив, а против Цркве својих предака и потомака, па и своје сопствене? Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Чини се да надлежне институције за ово не хају и не одазивају се овим предлозима. Како бисте оценили и како коментаришете статус веронауке у Србији данас? Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Тема која је изузетно узнемирујућа, заправо недопустива, јесте поодмакло и подмукло – а у неким срединама, па и у извесним државним институцијама, наводно „чињенично документовано” – лицитирање бројем јасеновачких жртава. Чини се да се наша Црква још увек није довољно енергично и пуним ауторитетом огласила овим поводом. Хвала Вам што сте тачно и прецизно именовали проблем. Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена тезâ – истина је лаж, а лаж је истина! У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима: „Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?” Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце. Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори? Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста. Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха. На крају нашег разговора желим да Вама лично, уредништву и читаоцима Печата и свој нашој браћи по вери честитам празник Рођења Спаситеља света, Господа Исуса Христа, и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди! Печат, 29. децембар 2023, стр. 3-22. Извор: pecat.co.rs
  4. JESSY

    Веза између радости и здравља

    У молитвама после причешћа се каже – Твоје свето Тело, Господе Исусе Христе Боже наш, нека ми буде на живот вечни, и пречасна Крв Твоја на отпуштење грехова. Ово Причешће нека ми буде на радост, здравље и весеље;. Какве лепе речи, али сада када их изговорим, схватам да их ни ми не разумемо, као ни они који их читају, јер их изговарамо на брзину, а то су важне речи. Тражите од Бога здравље, мир у души, да имате мир – то нам Црква даје и теши нас душевно и телесно. Мир свима! – стално говори свештеник, смирује нас, говори да оставимо мисли које нас замарају, да нестане овај облак који нас излуђује - све ће бити у реду. Да се не бисте разболели, покушајте да живите оно за шта сте рођени – уживајте и радите. То јест, свако од вас има неку жељу, ова жеља, ако је у сржи ваше душе, у дубини, од Бога је. Није могуће да оно што дубоко желите није од Бога. Ако оно што радите - не волите, није ваша радост и жеља, разболећете се. Јер ако сте овде, а памет вам је негде другде, или ако вам се не свиђа ваша професија - то је болест. Неко ми је рекао – да ли знаш како је провести осам сати радећи нешто што не волиш? Радите оно за шта сте створени с љубављу. Иначе, живот је мучење. И ако чак ту тортуру подносите само дан-два, бићете болесни до краја живота. Једна рођака ми је причала – мој сан, оче, је да постанем фризер ! Шта причаш, дете моје! Не смеј се! Ако ово не урадим, умрећу! Она нема много везе са Христом, али је нашла оно што жели да уради са својим животом. Ово је од велике важности за наше здравље. Многи се физички разболе јер у животу раде ствари које не желе. На пример, измучене, потлачене жене код куће. Не причају, не деле своју „тугу“, не причају своје снове, не живе шта хоће. Бриге овог типа чине човека болесним. То сам осетио у чуду Христовом са женом која је боловала од крвоточења, која је била болесна пуних дванаест година – и сви су је сматрали нечистом. Другим речима, дванаест година ова жена није могла да живи нормалним, срећним животом, није могла да створи породицу, није могла да роди дете. А Христос је није излечио, само да би зауставио крварење, већ да би јој помогао да оствари жељу свог срца - зар ова жена није сањала? – да воли и да буде вољена, да узме своје дете у наручје, да живи, а не да свако каже – види је, ову нечисту, болесну, прљаву итд, како су тада говорили. А шта каже Христос – хоћу да јој помогнем да живи оно за шта је створена, створена је да воли, да даје и да прима. Господ жели да живите оно што желите дубоко у себи. Питам човека – зашто си забринут? Желим нешто, али још нисам нашао - каже. Пронађите то што желите! Хајде да се не оправдавамо. Криза је, али не значи да ћемо умрети. Срео сам људе које криза активира да оживе све своје моћи. Наћи ћу решење, нећу умрети. Наћи ћу решење да живим свој живот. Нећу губити младост, ни здравље, ни памет јер друштво не иде добро. Наћи ћу неко решење. И други људи нешто раде, преживљавају и дају смисао свом животу. Велика је ствар имати смисао, а не пробудити се и рећи – шта ћемо данас? Па, оно што смо урадили и јуче. Исто – кувамо, чистимо, пегламо, човек иде на посао, доноси паре. Али многи кажу - ово није живот - веома је заморан. Зато сви гледају турске серије и такве ствари, јер им нешто дају – да видимо шта ће бити, да видимо шта су урадили ! Односно, нуди им се неки смисао, да се баве радошћу и неуспехом других. А зашто га не доживљавају сопственим искуствима? Чему радост коју видите тамо – Вау, коначно преживео! Коначно су се заљубили! Коначно! - ако се не радујете својој деци, свом животу, свом мужу, својој жени? Зато што ово нисмо научили. Морамо да имамо здраве међусобне односе - у истој кући су две особе и гледају телевизију, уместо да се међусобно гледају. Увек гледамо у нешто друго а Христос каже – погледај у себе да постанеш срећан! Скувај шољу чаја, као што је радила мати Гаврилија када је неко био у невољи, да га душевно излечи, а не само да му говори. Када је видела некога у ћорсокаку, рекла је – седи, да ти скувам чај, да заједно попијемо чај, да се мало дружимо! Једна кафа, један чај - то је лековито. Зашто? Јер љубав извире кроз један чај који ћете пити са другим, душе се греју, осећате љубав, причате, смирујете се. Ви који се причешћујете, молите Христа, чим уђе у вас, да вам подари здравље душе и тела. Као и Свети Јован Кронштатски, који је светим Причешћем исцелио многе људе. Могло би се десити чудо када се причестимо, али морамо ходати са овом вером, тражити је. Рекао сам једној жени: – Зашто не одеш код доктора? - Излечићеш ме, оче! - Па извини, ако сломиш ногу, хоћеш ли доћи код мене да ти ставим гипс? – Не, али ово. . . Не, постоје ствари због којих ћеш ићи код доктора. Односно, што се здравља тиче, идемо код лекара; свештеник ће се молити, али ћемо здравствене проблеме неуролошке природе препустити лекарима. Бог је дао докторе. Плашимо се и стижу болести које, да смо спречили, не бисмо имали. Духовно здравље је на првом месту, али да бисте уживали у духовном здрављу, ваше тело мора бити здраво да издржи. Здравље је велики благослов. Једно је ако Бог дозволи да се нешто појави у твом телу, а друго је када ти то учиниш због својих грешака. Једно је да се разболиш јер имаш нешто наследно, а друго да не пазиш шта једеш, како живиш, како спаваш, односно како водиш свој живот. Морамо да водимо рачуна о свом здрављу јер, зашто не живети дуго? Зашто отићи са 70, а не са 96? Када се молите, знак је здравља ако молитва приводи ум срцу, души и осећате Бога близу себе. Желим вам добро физичко и психичко здравље. Нека нам Бог подари стрпљење и да научимо лекцију духовне користи кроз болест. Будите пример другима када вас нешто боли. Не будите као старац Порфирије, који се разболео од рака и трчао у шуму и викао - хвала Ти Боже што имам рак ! Ја то не могу да разумем, али он јесте. Хајде да се волимо, дружимо, измиримо. Видео сам људе који су се волели кроз болест. Схватили су да је живот кратак, да се свађамо око глупости, лудила и да за неколико година, ништа од онога око чега смо се свађали, неће постојати. . . арх Андреј Конанос https://www.bogonosci.bg
  5. Велика сала Културног центра у Чачку. Предавач др Милош Весин говориће на тему "Савремени хришћани између љубави и страха". Уторак, 14.11.2023. у 18 сати. Организатор: Удружење "Ирмос" https://www.facebook.com/groups/215044438625445/
  6. После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?
  7. Црква и психологија - Неки људи су напустили Цркву управо због психологије. Прошао је неки курс, занео се, постао тренер, мотивациони говорник. О чему се ту ради? - Реч је и о психологији, и о црквености, и о људима. Прво, нису сви „који су се бавили психологијом“ постали добри психотерапеути. Чини се да су многи неоцрковљени лаици постали „уцрковљени“ у психологији, а често је та психологија веома сумњивог квалитета. Агресивна црквена дисциплина ту не помаже, она сабија и сабија ову опругу, и у неком тренутку опруга пуца. Понекад особа суочена са болом, одлази на психотерапију, похађа курс и схвати да се њено ново искуство одговорности, смислености, не слаже са црквеном средином која га неуротизује. Може ли се особа у Цркви, која преузима одговорност, осећати као субјект живота, а не само као објекат игре? Убеђен сам да може. И шта више, то није сан! – Постоји осећај да вера данас постаје све више лична ствар. Од људи који су већ дуги низ година у Цркви чујете разговоре на тему: „Шта ми још тамо могу понудити?“ Испрва су их дуго учили да без Цркве нема хришћанства, и да је изјава „Бог је у души“ нешто неозбиљно, међутим, они се сада поново враћају томе. Зашто се ово дешава? - Прво, зато што смо се превише активно борили са Богом у нашим душама, заборављајући да Његов глас одјекује у нашим срцима и да је, углавном, искуство хришћанства искуство слушања срца, у чијој дубини пребива сам Бог. Али, дешава се да се иза спољашње црквености крије толика бука која затвара пут ка срцу: неповерење у себе, потискивање емоционалности, разум – све оно без чега је хришћанство немогуће као богата мистична и интелектуална традиција. И заиста испада да такви људи у Цркви као да немају шта да раде. Ми смо навикли да осуђујемо свештенике што не дају људима оно што им је потребно, али ја желим да се окренем личној одговорности и питам људе: „А шта сте ви сами узели од хришћанства за ових 15–20–30 година?“ Дешава се да особа за 30 година свог црквеног живота никада није читала Нови завет. Која је порука јеванђелисте Јована? Шта пише апостол Павле у Посланици Коринћанима? У најбољем случају, неке изреке одатле се памте, али се сами текстови не читају. У кризи се није преиспитивала нити тражила одговоре на питања - које су кључне теолошке истине, како су оне интелектуално распоређене и какав егзистенцијални значај имају за мене лично? А када понудите да заједно прочитате апостола Павла - „Шта? Да ли је то тамо речено? Где је то било све време?" Испада да, та формална, успављујућа религиозност може бити изван разумевања традиције, изван знања о њој. Хришћанска традиција сваког дана даје храну за размишљање, али понекад, када уђете у ово искуство, још више вас одваја од ваших парохијана који живе у обредној цркви. Ако сте у хришћанству стекли ова значења, постаје вам теже: зато што вам је важно да се причестите, важно је да читате Свето писмо и да будете православни хришћанин. Али у исто време живите на потпуно другачији начин и чини се да верујете у другог Бога , а не као аутори популарних проповеди, који се шире виралним видео снимцима на ВхатсАпп-у - који верују у Бога који мрзи, убија, кажњава, бесконачно чека на одбијање нечега и покајање ради покајања. – Па, данас, вера као нешто веома лично није забрањена. - Имамо заједничку традицију на коју се ослањамо и коју нисмо ми створили. Али у исто време, вера као живо искуство је нешто крајње лично. Не у смислу субјективности, да један овако верује, а други онако. Не. Моје искуство се можда ослања на неке од концепата традиције, али у исто време, сама вера је моје искуство живљења и одговора на егзистенцијалне изазове, моје искуство живота пред смрћу, бесмисленошћу, слободом, усамљеношћу. Може се рећи да је вера оно што остаје када се суочим са њом и кажем себи: „И живећу“. Вера у сваком случају остаје на крају моја, а Христос се не обраћа маси, већ конкретним људима. То је посебно видљиво у Јеванђељу по Јовану. Никодим, Самарјанка, слепац кога је Он исцелио – то су лични сусрети, не само нека безлична порука гомили. - Како сте ушли у психологију? — Завршавајући своје богословско образовање, желео сам да наставим да учим и растем. На богословском факултету похађао сам неколико специјалних курсева везаних за психологију. Заинтересовала ме је ова област и одлучио сам да упоредо са црквеном службом добијем и психолошко образовање. Ово сам желео, између осталог, да бих у будућности био компетентнији и пажљивији свештеник. Али док сам студирао психологију и психотерапију, схватио сам да је ово само по себи веома интересантна област људског знања и важна професија. Почео сам са хуманистичком психологијом и разумевањем психотерапије, а затим проучавао контекстуалне бихејвиоралне приступе. Сада комбинујем научно засноване приступе са хуманистичком визијом личности. - Како је психологија променила ваш поглед на Цркву и свештенство? - Није се много променило. Психологија ми је објаснила шта да радим са собом и како да помогнем другим људима. Упознао сам хришћане, лаике и свештенике, који кроз психолошке концепте и психотерапијско искуство схватају своје хришћанство и живе у складу са јеванђелским вредностима. - Ипак, како то све усклађујете? — Јако ми се свиђа што моја ђаконска служба и моја психотерапеутска пракса нису у супротности. Оне су у добром смислу паралелне, истовремено обогаћују једна другу. Важно ми је да можеш бити човек и да будеш у Цркви. Духовност није посебна сфера, већ дубина сваке сфере нашег живота. Светост није потискивање човечанства, већ његово живљење. Та светост не може бити без емоција. Морате научити како да живите своју страст, користећи је за добро. Не потискујте, него живите! Живо религиозно искуство једини прави начин познавања догми. (ђакон и психолог Јован Миздриков) https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/
  8. - Када сте у рањивом стању, на свештеника се гледа као на свемоћну фигуру која нешто саветује - па ће сви ваши проблеми бити решени. Како се заштитити ако почне тешка исповест? - Веома често, људи који су заиста рањиви то не осећају или не могу да признају. Ако свештеник почне да даје судбоносне или императивне савете, да намеће епитимију, поготово ако се не ради о особи коју познајете деценијама, ако је видите први или други пут у животу, ово је позив за узбуну. Ако је особи потребна посебна пастирска подршка, ту подршку треба понудити: „Чини ми се да треба да наставимо разговор ван исповести.” Свештеник, по мом мишљењу, не би требало сам да пита о сексуалној сфери. Ако он почне да се интересује о томе током исповести, онда треба да знате да нисте дужни да о томе говорите. И, очигледно, ово је сигнал да ова особа не зна шта су личне границе, интимни простор и свештеничка етика. Ви му се обраћате у дубоком болу верујући му, а он уђе у ваш живот и почне да вас гази. Такође је битно каквог вам Бога емитује. Ако говори о мржњи, о Његовом гневу, о казни, онда је велико питање колико се све то односи на јеванђелског Бога. Понекад, на исповести, свештеник почиње да прича неке страшне приче. Можете сачекати и питати: „Чему све то?” Често свештеник може бити вредан у неким ритуалним аспектима као што су пост и молитва. Ако он није особа коју сматрате својим исповедником, може вам препоручити нешто, али не у императивном тону, као - „овако треба да се припремите за Причешће, треба да се молите овако“. Главна ствар је да он не почне да игра улогу Бога за вас. - У којој мери свештеник треба да познаје психологију? Да ли је довољно оно што му је речено у Богословији? — Не мислим да је свештенику потребно психолошко образовање, јер свештеник није психолог. Штавише, важно је да разуме да није психолог. Свештеник је, како сада кажемо, професија која помаже и за то постоје основне психолошке вештине. Било би лепо добити неку врсту обуке – не фундаменталну психолошку, већ неки курс за неспецијалисте. Основе кризног саветовања су потребне јер се свештеник суочава са тугом. Тако да у ситуацији када дође особа која је изгубила дете, може правилно дати подршку. Добро је похађати едукативни курс из психопатологије и психијатрије уопште. Свештеник не треба да буде психолог. И често видим да се свештеници, који имају психолошко образовање, баве квази-психотерапијом у исповести и исповешћу у психотерапији. Немамо културу како да то комбинујемо. У многим професијама које нису везане за психологију, али у којима треба радити са људима, постоји стандард – обука за додатне етичке комуникацијске вештине, на пример. - Да ли је тачно да постоји нека конкуренција између свештеника и психолога? — Видим велики страх међу разним свештеницима који директно кажу да је ово такмичење. С једне стране, позиција психолога као да доводи у питање позицију свештеника. Неки од мене веома поштовани свештеници буквално покушавају да кажу да је психолог антисвештеник, а свештеник је од Бога постављен да укаже где су истина и лаж, да преузме одговорност: „Ја сам одговоран за своју (духовну) децу, а психолози су неодговорни“. Али ни свештеник није баш одговоран! Ако се човеку нешто деси, често се испостави да је то лично његов проблем. Добар психолог не контролише људе, не говори шта је добро, а шта лоше, већ помаже у стварању ситуација у којима се човек сусреће са самим собом и може себе да истражи у безбедном простору. Једна од функција психолога је да човеку изнова враћа одговорност за себе. Али, по мом мишљењу, свештеник има исти задатак. - Многи православци су забринути због спора о одговорности. Кажу да се све мора предати у руке Божије, док психолози сматрају да је живот човека његова одговорност. Како сами себи одговарате? - Као хришћанин, верујем да нам је Господ дао не само себе, већ и свет као нашу одговорност. Позвани смо да будемо царско свештенство. Ми смо Његово присуство, вршимо Његову вољу. А шта значи „предати се Богу“? Шта методолошки значи ова фраза? Пракса стоицизма, где смо једноставно присутни у животу, помирени са оним што се дешава, а остаје наша одговорност да реагујемо на то? Хришћанска аскетска традиција је много преузела од стоицизма. Ако се ради о преношењу одговорности неком заменику за Бога, на пример, свештенику, мајци, оцу, породици и тако даље, зар то није идолопоклонство, када некога обдаримо значењем Божијим и поверимо му одговорност за себе? Када некоме повериш одговорност, настаје ситуација неједнакости, односа моћи, квази-насиља, сузависности, када почнемо да играмо разне улоге. Да, то даје одређени осећај живота, зато јер је добро и нама разумљиво, али је деструктивно. Шта више, овде нема места за смела дела на која нас Господ позива. Господ нас је створио за живот у изобиљу – да будемо Његова реч, Његово присуство, да носимо, не само одговарајућу црквену субкултуру, већ и доброту, саосећање. А ако не преузмете одговорност за себе, како можете испунити ову мисију? Видимо да се често она не испуњава. ђакон и психолог Јован Миздриков https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/
  9. - Људи сада знају доста о психи, менталним поремећајима, етици комуникације. Ово је довело до тога да је концепт греха, такорећи, искључен из реторике. Како се овде не збунити? — С једне стране, модерна цивилизација покушава све да оплемени. С друге стране, питање етике и даље остаје. Концепт греха као кршења правила, кршења заповести, заиста, бледи и одлази у други план. Живот постаје све тежи. Неки верници верују да психологија не познаје концепт "греха", да је неетична. Али, ја не познајем људе који су више опседнути етиком од психолога. Отворите књиге класика психологије и видећете да је циљ психотерапије да помогне човеку да прихвати своје многострано и комплексно искуство и живи у складу са вредностима, живи етичким животом, односно циљ психотерапије је искуство савести. - Како је то могуће? - Када особа дође, на пример, са осећањем кривице, анксиозности, психолог пружа искуство саосећања - искуство опхођења према себи са благошћу и разумевањем. Али све ово није да би се отклонила кривица. У терапији долази до померања са кривице на одговорност. Психотерапија са свакодневним схватањем „исправно-погрешно“ покушава да постави акутније питање: шта је истина, а шта није? Тиме вам омогућава да поново откријете дубину преиспитивања себе, о чему су писали велики хришћански мислиоци. – Велики је захтев за „православном психологијом“, али ко је православни психолог? У којој мери је такав концепт могућ? – Не волим фразе „православни психолог“, „православна психотерапија“, иако данас постоји много сличних брендова који се постављају као православни. Неки од ових психолога могу бити сертификовани, неки немају никакве везе ни са православљем, ни са психологијом: то је као када људи, ван свог разумевања, говоре шта је добро, а шта лоше, ароматизујући све верским стереотипима. Можда постоје људи који су православни по вери, по својим ставовима, а баве се психотерапијом. Неки приступи су више у складу са православним погледом, други мање. Један веома уважени свештеник прочитао „научни” извештај о односу психотерапије и духовности и нацртао такву мапу: пакао на једном полу, православље и рај на другом, а приступи психологије између. - А шта се спаја са православљем? – Има „психолога“ који спекулишу о човековој тузи, човековим потребама, његовим пороцима. Надувавајући његову немоћ, кажу: „Све је у реду, супер си“. Ово је спекулација о сну особе да буде као Бог, без преузимања одговорности за то. То, наравно, није у корелацији не само са православљем, већ уопште са универзалним људским вредностима. Постоји неколико студија о ефикасности психотерапије, а личност терапеута је увек на првом месту. Читање књига о самопомоћи може помоћи, али не и заменити терапију. Личност треба да ради са личношћу. Мој је савет да православни изаберу најкласичнијег психотерапеута. Са њим ће бити минимум филозофије. Отпор према психотерапији, посебно када је рад већ у току, је нормална фаза. Ако је свештеник рекао: „Не иди код психотерапеута“, а ти си отишао, свидело ти се, и одједном, док радиш на болном месту, чујеш подмукли глас: „Свештеник је био у праву, они хоће да ме покваре.” И особа се повлачи са терапије или се толико опире да терапеут не може ништа да уради. Класични когнитивни терапеут ће радити са одређеним захтевом. На пример, падате у несвест када вас на послу питају да ли сте написали извештај. Имате анксиозност, депресивне мисли. Ово је рад са симптомом, веома је транспарентан. Когнитивна терапија доноси јасноћу мисли. — Када и сам духовник има психичке проблеме а обавеже се да помаже парохијанима, шта се може десити? - Нормално је да и ми можемо да имамо психичке проблеме. Анксиозност је наш периодични или стални пријатељ. Можемо добити субдепресију или доживети хроничну депресију. Особа може да живи са биполарним поремећајем и да буде свештеник на исти начин на који особа са истом особином може бити психотерапеут. Али када човек то пориче, па чак и игра неку улогу, веома је тешко живети у таквој напетости и о томе говоре многи свештенослужитељи различите старости. "Ох, шта ако ме виде у мајици? Шта ако ме виде у филмовима?” Ово је бескрајна улога у којој као да треба да се буде. Размишљаш како ћеш даље, шта ћеш рећи, а онда то утеловљујеш. Може доћи до “сагоревања”, депресије и још много тога. Ако човек не препозна своју патњу, тешко прихвата патњу другог. Уобичајена реакција у овом случају је потискивање: „Не, све си измислио, иди да се молиш.” Зато што постоји веома велика блокада бола: ни у ком случају себи не дозволити да га осетите. Емпатија функционише у оба смера, могу бити истински емпатичан и саосећајан само ако имам саосећања за себе. И још нешто – свештеник можда једноставно да не разуме неке ствари, поготово ако је у питању озбиљна психопатологија, а он то не препознаје и почиње да намеће терете, да нешто захтева. У многим образовним установама Руске православне цркве постоје барем основни предмети из психијатрије, како би свештеник помогао да особа што пре дође до психијатра. Дешава се да у храм долазе људи којима је потребна хитна психијатријска помоћ, а свештеници их доживљавају као демоне и дају им агресивне духовне савете. И људско стање се још више погоршава. Ово је застрашујуће, јер у овом стању може учинити нешто непоправљиво. Али, чини ми се да је тога сада све мање – само због основних знања о психопатологијама. Задатак ће бити - преусмерити их на специјалисте, на психијатра. Добро је кад свештеник има пријатеља психијатра коме се можеш обратити. Не „исправан православни психијатар“, већ нормалан лекар. Мора постојати професионализам да би схватили ограничења својих компетенција. ђакон и психолог Јован Миздриков https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/
  10. Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји. Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља. Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно. Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате. Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ. Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он је невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо. Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости. Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот. Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога. У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу. Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега. https://pravlife.org/sr/content/dosegnuti-boga
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије данас, 03. августа 2022. године је потписао Темељни уговор са Владом Црне Горе, јавља Митрополија црногорско-приморска. Како се извештава, Темељни уговор су у Вили "Горица" потписали Патријарх српски Порфирије и премијер Црне Горе Дритан Абазовић. Поред Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и министра правде у Влади Црне Горе Марка Ковача, потписивању су присуствовали и Епископи сремски г. Василије, зворничко-тузлански г. Фотије милешевски г. Атанасије, захумско-херцеговачки г. Димитрије и будимљанско-никшићки г. Методије. Присуствовали су и потпредседник Владе Владимир Јоковић, министар за људска и мањинска права Фатмир Ђека, министар здравља Драгослав Шћекић и министар финансија Александар Дамјановић. Присуствовали су и секретар Светог архијерејског синода СПЦ архимандрит Нектарије (Ђурић), протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протојереј Игор Балабан, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у препуном храму Свете Тројице у Гроцкој 17. октобра 2021. године одржана је свечана академија посвећена једном од највећих умова из рода српског, Николи Тесли. Цео пројекат је изведен уз помоћ и суфинансирање Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Академија је започела наступом дечјег хора „Деца неба” при храму Свете Тројице у Гроцкој, затим је наступио хор Основне музичке школе „Невена Поповић” из Гроцке. Централни део академије било је предавање свештеника Оливера Суботића на тему Тесла као спона између Србије и Америке. Наступи хора манастира Богородице Тројеручице под Авалом и мешовитог хора при храму Свете Тројице у Гроцкој су увеличали несвакидашње сабрање. Деца која похађају веронауку у Гроцкој на панелима су изложила своје ликовне радове на тему „Иконе светитеља – наша крсна слава”, док су деца која похађају верско-кулинарску секцију при Основној школи у Бегаљици изложили своје радове (славске колаче, просфоре, разне ђаконије). У Спомен соби, у порти храма, Музеј Николе Тесле из Београда је изложио неколико експоната, тако да су присутни могли чути по којим принципима делују Теслина плазма кугла, Теслин трансформатор... На крају је старешина храма свештеник Александар Митровић поздравио све присутне и захваллио свим учесницима и онима који су помогли да се реализује академија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије. Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније. „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир. Извор: Подворје СПЦ у Москви
  14. Питање духовнику: Да ли ступити у брак ако се родитељи противе склапању брака због велике разлике у годинама између будућих супружника? Како да се скрати епитимија коју ми је дао свештеник? Одговор духовника: Пре свега треба да знаш ни Црква не препоручује такав брак и разлика у годинама представља сметњу за склапање црквеног брака. Сходно црквеном праву разлика већа од 15 година представља сметњу за склапање брака. Оваква сметња је додуше дефинисана као уклоњива, што значи да се може тражити дозвола од надлежног епископа да се ова сметња разреши. Из оног што си написала, видим да су ти родитељи навели неке од разлога због којих сматрају да такав брак није добра идеја за тебе и ти си узевши у обзир све те разлоге спремна да ипак ступиш у тај брак. Верујеш да си способна да се носиш са свим проблемима који ће те вероватно на том путу снаћи. Премда су сви разлози које су ти родитељи навели исправни, мени се чини да ти нису поменули један веома важан разлог. То што ћеш се вероватно раније сусрести са старошћу, болешћу, смрћу супружника, дужом усамљеношћу, нису разлози који ће уплашити младу и заљубљену жену. Љубав те чини спремном на сваку жртву за вољену особу. Из мог искуства које сам стекао разговарајући са људима у сличним браковима где је муж знатно старији од жене, један од великих проблема који се најчешће јавља у таквим браковима је љубомора. Нису проблем старост, немоћ, физичка слабост. Понекад ти проблеми бивају сасвим солидно компензовани искуством које старији муж поседује. У почетку разлика од 18 година ти може изгледати као мала и занемарљива. Ако је жена у својим двадесетим, а муж 18 година старији од ње, муж је још увек у снази. Још није остарио и онемоћао. Достојевски би чак рекао да је мушкарац тада у својим најбољим годинама. У том тренутку сте обоје у истом животном добу. Нисте ни превише млади, а ни превише стари и изгледа вам као да ће заједнички живот бити хармоничан. Међутим, за двадесетак година, ти ћеш и даље бити у пуној снази, а твој муж ће бити на измаку снага. Можда ти се чини да то није ништа и да ћеш ти са радошћу улагати двоструко већи напор да надоместиш његову физичку немоћ. Али његова немоћ неће се огледати само у телесном смислу. Много већи проблем представљају промене у духовном смислу које старост и физичка немоћ са собом доносе. Многе од типично мушких крактерних особина су последица мушке сујете. Та сујета у многим ситуацијама подстиче мушкарца да буде бољи, да чини ствари због којих ће га жена још више ценити. Мушкарац у дубини душе сања о томе да постане херој, да ако не може баш да спаси читав свет, а оно бар да буде спаситељ своје жене и деце. Готово сви брачни проблеми мушкарца могу се свести на то да он више није у стању да у свом браку игра улогу хероја. Кад сте обоје још увек у средњем животном добу, још увек у снази, твој муж може да у дубини своје душе себе види као твог хероја. Но, како време буде пролазило, сваким даном ће све више увиђати да си ти још увек у снази, а да његова снага полако нестаје. Сваким даном та за њега тако привлачна слика у којој је он твој јунак, постаје све блеђа и блеђа и све му је теже да себе види на тај начин. Уместо тога у његовом уму се ствара једна сасвим другачија слика и сваким даном постаје све јаснија и јаснија. Слика у којој је он сасвим сувишан у твом животу, у којој се он осећа као непотребан и одбачен. Што је већа његова мушка сујета, то ће му таква слика бити болнија. Тада му демони убацују свакојаке фантазије и сваки млађи човек из вашег окружења за њега постаје ноћна мора. У свакоме од њих види твог љубавника. Почиње да подозрева, да те сумњичи за ово или оно, у сваком твом покрету наслућује неверство и издају. То га чини незадовољним, ствара му потребу да те контролише, и мало по мало, често такав човек постаје врло тежак за заједнички живот. Све га нервира, све му смета, стално приговара и налази замерке. Хоћеш ли моћи и тада да га волиш као што га волиш сада? Хоће ли он моћи да се довољно смири и да без гунђања прима милостињу од тебе? Јер у његовом уму ће то изгледати управо тако, као да је он просјак крај пута, који је немоћан да ти у било чему буде од користи и свако твоје доброчинство њему ће изгледати као да му пружаш милостињу. То је веома болно за мушку сујету. Хоће ли моћи са тим да живи, а да се не испуни превеликим незадовољством? То су питања која треба да поставите сами себи, пре него што се одлучите да ипак ступите у брак. Можда би најбоље било да потражите парове са таквом разликом у годинама, а који су две три деценије старији од вас, па их упитајте за савет. Ти попричај насамо са женом, а он нека поприча насамо са мужем. У сваком случају ако се ипак решите да ступите у брак, спремите се за оваква искушења, а не само за она о којима су ти говорили родитељи. Господ нека ти просвети разум да донесеш исправну одлуку. Не може ти нико други скратити ту епитимију до онај свештеник који ти је дао. Баш у изнимним ситуацијама могао би надлежни епископ да те ослободи те епитимије, али на основу онога што си написао, чини ми се мало вероватно да би епископ учинио тако нешто у твом случају. Саветујем ти да стрпљиво сачекаш да епитимија истекне и да потом одеш код тог свештеника и затражиш да те разреши од епитимије коју ти је наложио. Ако ти се чини да је свештеник био превише строг, онда после тога потражи неког другог свештеника код кога ћеш се исповедати. Ја лично, чини ми се не бих дао такву епитимију. Забрана причешћа је некада била веома ефикасна јер су се готово сви људи причешћивали на свакој литургији и готово сви људи су ишли сваке недеље на литургију. Онај ко би добио забрану причешћа на одређено време, био је свестан да га сви људи у цркви виде као преступника. Нико наравно не зна шта је учинио, али по томе колико недеља не прилази да се причести, сви могу да закључују о тежини његовог преступа. Забрана причешћа на одређено време је у таквим условима заиста имала велики васпитни ефекат. У данашње време, где на литургију сваке недеље долази један од хиљаду људи, и од тих који долазе многи се причешћују свега неколико пута годишње, таква епитимија има мали васпитни ефекат. Осим тога ако неко добије забрану причешћа на дуже време, такав често и престане да долази на литургију. Препоручујем ти да и даље долазиш сваке недеље на литургију, а да се по истеку епитимије јавиш том свештенику изразиш своје покајање за учињени грех и замолиш да те ослободи епитимије. Када те ослободи епитимије, онда ако хоћеш поразговарај са њим о томе како си се осећао током епитимије и кажи ако сматраш да ти се тај период учинио предуг. Ако хоћеш кажи му и шта сам ти ја препоручио по том питању. Можда ће и он у будуће потражити неке краће епитимије или неке друге врсте епитимија а не само забрану причешћа. Ако не желиш, не мораш се и даље исповедати код њега. Можеш да потражиш другог свештеника. У сваком случају, чувај се да грех не поновиш. Већ дуже времена желим да водим побожан живот, али имам доста потешкоћа. Често ме савладају моје страсти. Свестан сам своје слабости пред Богом као и тога да само његовом милошћу ми можемо да не погрешимо. Али није ми јасно, сваки дан се молим Богу, да ме сачува свакога зла па и самих страсти које се налазе у мени али често останем разочаран и поражен од моје гордости, блуда, рукоблуда, љутње, нервозе, оговарања, осуђивања и вероватно много другог чега нисам ни свестан. Једноставо немам довољно снаге да се одупрем лошим навикама. Искрено желим да све ово променим, редовно читам псалтир и нови завет и тада ми дође неописива чежња за Богом и чистим животом али никако не успевам да тај осећај задржим у себи те увек на крају погрешим. Знам да су путеви Божији најмудрији те да ништа није случајно и да из свега можемо извући лекцију и заблагодарити Богу, али не желим да тиме правдам своје грехове те да проведем живот у заблуди да је сваки мој грех воља Божија и да је ту да ме несто научи. Од себе не очекујем безгрешан живот, али надам се смирењу и кроткости јер тренутно ме срамота Бога како се понашам. Благословен сам момак који има пуно тога на чему треба бити захвалан и тога сам свестан, али самим тим и моја срамота коју осећам је већа. Често ми дође осјећај након моје грешке да ћу досадити Богу са својим грешкама и сталним тражењем опроста. Толико пута сам згрешио у рукоблуду и погазио своју реч Богу и себи да то више нећу радити да ми дође осећај да нема наде да то икада превазиђем. Како треба да посматрам своју слабост пред страстима и како да коначно ојачам своју веру? Поздрав и унапред хвала. Духвни живот се проводи у непрекидној борби. Човек који се обрати Богу, желео би да остатак живота проведе у миру и спокоју, живећи у свему по Богу. Међутим, наши непријатељи демони не пуштају никога да се лако извуче те нас стално нападају. Премда би већина нас радије изабрали миран живот, борбу не можемо избећи. У борби некад побеђујемо, а некад бивамо рањени. Најважније је при том да не изгубимо из вида да нам је иход ове борбе унапред познат. Наиме Бог је победник, а демони су поражени. Остаје само да се види ко ће од нас људи завршити свој живот на којој страни: са Богом или са демонима. Једини начин да изгубимо овај рат је да се приклонимо демонима. Стога немој никад губити наду у победу. Можда ћеш много пута бити рањен и оборен на земљу, али ако се не предаш, бићеш и даље у броју победника. Зато кад год паднеш устани и бори се даље. Колико год пута да паднеш, устај изнова и бори се. Демони нас нападају на разне начине. Једно од њихових многобројних лукавстава је и пропаганда. Говоре ти да си безнадежан случај, да се никад нећеш поправити, те да ти је узалуд борити се. Надају се да ћеш ако им поверујеш, престати да се бориш и тиме напустити победничку војску и прећи на њихову страну. Не веруј таквим помислима које ти говоре да се никад нећеш изборити. Кад решиш да савладаш неку рђаву навику, демони ће ти указивати на то колико је тешко до краја живота изборити се да не паднеш. Пошто не знаш колико ћеш још живети, време до краја живота ти изгледа као вечност, па стога и шансе да избегнеш поновни пад изгледају минималне. Али ако помислиш да ти је данас можда последњи дан живота, онда ти неће уопште изгледати тако тешко уздржати се од греха до краја живота. Зато немој много гледати у будућност шта ће све бити до краја живота, него радије гледај да у сваком тренутку свог живота борбу водиш као да је то последњи дан борбе. Кад се догоди да поново паднеш устани и бори се опет. Кад прође неко време од последњег пада, гледај и подсећај себе на то колико је већ прошло дана од последњег пада. Кад те страст поново нападне, кажи себи: “Зар да сад попустим овој страсти, па да поништим толико дана уздржања и да опет кренем од нултог дана”. Таква помисао ће у многоме ослабити напад страсти. Много је теже казати: “Никада више нећу пасти”, а да не посумњаш у своје речи, него ли ако кажеш: “Сада нећу да учиним тај грех. Учинићу га касније.” Ако на тај начин одлажеш пад, мало по мало, та ће страст у теби слабити и следећи напади ће бити све слабији и слабији. Уједно број дана од последњег пада, сваким даном бива све већи и већи. Ако патиш од многих страсти, које су међусобно сукобљене, може се догодити да би те победа над једном од њих, учинила лакшом метом за неку другу страст. У таквим случајевима, Бог ти неће дати да победиш све док најпре не очврснеш у оној другој врлини. На пример: можда би се погордио ако би се у потпуности ослободио блудне страсти. И Бог ти не допушта да се сасвим ослободиш блуда, све док не стекнеш довољно смирења како би био безбедан од гордости. Лакше се човек ослобађа блуда, него гордости. Стога се немој обесхрабрити када видиш да трудови које улажеш у ову борбу не доносе плода. Ти само и даље улажи труд у борбу и никад се немој предавати, а победа ће стићи у своје време. Од свега највише се чувај да никада по својој сопственој вољи, без принуде, не чиниш грех. Такав грех, ма како изгледао тривијалан и безначајан, у Божијим очима је велики, јер те такав грех сврстава међу непријатеље Божије и ако се за то не покајеш, остаћеш на страни поражених. Дакле, ако те страст надвлада и паднеш, насупрот своје жеље, такав пад није важан и не може те отуђити од Бога. Када те страст напада, бори се да јој одолиш свим силама. Завапи Богу и свом анђелу чувару за помоћ. Ако се избориш, благодари Богу и анђелу чувару. Ако се деси да те страст надвлада, те паднеш, устани брзо и изнова крени у борбу. Немој остајати у паду. Ако тако будеш радио, смрт ће те затећи спремног и бићеш увршћен међу победнике, без обзира на то колико си пута током борбе падао. Пишеш да се надаш да задобијеш смирење и кротост. Знај да се ове две врлине задобијају добровољним подношењем разних невоља, понижења, увреда, оскудице и других непријатности. Стога ако желиш да ове врлине задобијеш, немој се чудити кад те буду сналазиле све ове ствари и немој их избегавати, не предајсе самосажаљењу. Кад те ко увреди, не омрзни га, јер ти његова увреда приближава смирењу и кротости. Кад ти је вруће, не жали се, кад ти је хладно, не жали се ни тад. Подноси сваку непријатност добровољно, знајући да те свака од њих приближава смирењу и кротости. Бори се храбро са сваком страшћу и са сваким непријатељем који на те наиђе и никада се немој предати. Ако се до краја не предаш, бићеш убројан у победнике. Господ нека те у тој борби укрепи и нека те води до победе путем који је за тебе најспасоноснији. Извор: Телевизија Храм
  15. Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање“ и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо вријеме богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нијесу узели учешћа и највиши црногорски главари. Први пут се овог 2020-ог љета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам предсједник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спријечен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда ријечима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мјера његовог односа“ према покојнику, ружан је до крајности. И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и вјерујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, предсједник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга и „почасти“ нас новим нападима. У интервјуу који је 8. децембра дао информативној агенцији „Бета“, он је Српску Цркву ставио на оптуженичку клупу у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу“, у коме су он и његова „монтенегринска“ идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа. Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије“, тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и вјерски идентитет на просторима изван Србије“ и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног вјерског, државног и националног идентитета“. И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички замијенила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву“, која је, по убјеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина“ сваке „црногорске државне независности“ и на чијој обнови предсједник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију“ припадника наше Цркве. Наступајући са позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе“ и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима“, предсједник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву“, будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други“ на њеним шалтерима. Притом је М. Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину“ оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовјековне теократске државе, заробљене догмама“. Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај“ види у тобожњем „узурпирању државне имовине“, тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслијеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вјековима, вјечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу“, отимајући од ње сопствена богослужбена мјеста и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју најврједнију имовину, без имало нелагоде изушћује да “живи за онај дан“, када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи. У овом интервјуу посебно су отровне и бесрамне предсједникове инсинуације на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве“. Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом насљеднику, кога су људи у Цркви видјели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спријечи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба“ вршила на старог митрополита да, како зна и умије, спријечи да на трон цетињских владика дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вјере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати теолога из Р и м а, Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, Православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу“ да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа“. Премда нијесу успјели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао – стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ“. Звала се она Црногорска или само Православна, како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква“, како свједоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се… „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет…“ Притом, треба и овдје подсјетити и нагласити да именовање – „Српска“ у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовјековним просторима свога дјеловања свима који тај језик разумију, без обзира на народност. Сада, када Митрополит о томе више није у прилици да свједочи, М. Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен“. У суштини, то може само да значи једно, да је од стране Митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег Митрополита, који је увијек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру Цетињском“, само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом. Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш предсједник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради. Митрополит је посљедњи човјек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помјесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вјековима, још од времена Светога оца нашега Саве. За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човјештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дјело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповиједање Праве Вјере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповједник и заточник вјере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човјеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања. Потоњи, већ сасвим беспризорни напади предсједника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савјета у Црној Гори, који су услиједили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вјери у цјелини. Умјесто да кривца за овакву драстичну промјену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је, прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мјери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намјерама. Протојереј ставрофор Радомир Никчевић Архијерејски намјесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Полазна тачка овонедељног разговора у емисији Храм је прича о талантима-талентима из Матејевог јеванђеља, 25. глава/од 14-30. стиха. Сваком од нас у животу, нашим рођењем су дати таленти за које нисмо ми заслужни (од Бога, родитеља, предака), некоме више а некоме мање, тако је, рекло би се, по Божијем промислу и даровима наших предака. Какав је однос човекове слободе према тој задатости и шта је појам слободе, да ли „слобода од другога" или „слобода за другога"'? Звучни запис емисије Живот као мозаик, ткање смисла од животних тренутака, стална потреба да личност препозна самог себе, своје таленте, лични призив, као и потреба човековог труда да убира плодове и личносно се остварује служењем другом кроз своје таленте. Како створити услове да заједница препозна, уважи и адекватно вреднује таленте и труд сваког појединца? Шта се дешава са појединцима који занемаре, одбаце своје таленте? Гост емисије Храм је доктор теологије Александар Милојков, вероучитељ у Земунској гимназији, члан уредништва часописа „Православни мисионар", писац књиге „Вера и атеизам". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  17. Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић
  18. Оно што човека ражалује није грех него разврат. Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат. Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност. Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
  19. О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светог Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Катихета Бранислав Илић Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  20. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  21. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
  22. Знам да се галаксије деле по величини која је одређена бројем звезда, али ми није јасна подела галаксија по изгледу. Типа, лентикуралне, елиптичке, спиралне, премошћене спиралне галаксије, неправилне... Шта мислите, шта може такаве облике галаксија, заправо да обликује ?
  23. У централној Србији, све до Карађорђевог устанка 1804, није се јео кромпир из религијских и сујеверних убеђења. Те заблуде је подржавао и део свештенства, а народ је био убеђен у то да је кромпир "ђавоља биљка", у то је веровао и те приче је ширио и плашио тиме друге. Иако је производња кромпира била исплатива, и иако су народ мучиле гладне године, није било силе да се народ разувери. Доносио га је и Доситеј Обрадовић, јео га пред људима, објашњавао да сви народи у Европи, укључујући и Србе у Српском Војводству, једу кромпир, али није вредело. Доносио је Карађорђе уредбе по селима да се сади кромпир, непознати аутори су измислили чак и причу о Светом Сави и ђаволу где је Свети Сава благословио подземни део кромпира, није вредело. Млада устаничка држава у проблему, сиромашна, у рату са Турцима, а народ одбија да сади кромпир, као јефтину и хранљиву намирницу. Само је један метод донео резултат: поставили су стражу око кромпира, издали проглас да ће се најстроже казнити крађа кромпира, а стражарима дошапнули да ноћу "забушавају" и сваке ноћи оду негде у крај и одспавају. Шта се догодило? Народ је кренуо да краде кромпир и сади га. Јер, размишља, сигурно вреди јер власт чува од људи. И обрнуто, да ваља, не би га власт нудила џабе. Неко ће данас запитати, а каква је веза између кромпира и 5Г мреже? Каква је веза између кромпира и вакцина, или између кромпира и хидроелектрана? Наш народ се није бунио само против кромпира, бунио се и против изградње хидроелектрана, страхујући за своје воденице. Да се тај део народа питао, остали бисмо на технологији воденичког камена. Кромпир се у људској исхрани користи око 5.000 година и плод је вишемиленијумског узгајања у амеро-индијанским цивилизацијама из времена пре Колумба, а у Србији је имао ту несрећу да је у њу дошао посредством мрских католика. Али у једном моменту је код нас био потпуно нов и, као и све ново, дочекан је као нешто ђавоље и нечисто. Која је поента ове теме? Па, да нас подсети да смо нација у којој су чудаци били веома бројни кроз историју, да су у свакој генерацији вукли целу нацију уназад и да, као што су њихови прадедови ширили гласине да је кромпир "ђавоља биљка", а електрична струја "нечиста сила", тако њихови потомци данас преко Фејсбука и форума шире гласине о вакцинама, 5Г мрежи, науци, ма буквално о свему и свачему што је тековина 20. или 21. века, а они не резумеју. Али као што се данас смејемо њиховим прецима који нису хтели да једу кромпир јер су то "ђавоље главе", тако ће се и њима смејати у блиској будућности наша деца која буду жива, здрава и "наутистична" упркос 5Г мрежи и вакцинама. На нама је само да не дозволимо да буду већина, па да целу нашу генерацију неко памти као генерацију која није хтела да једе кромпир, док јој није подваљено да мисли да га краде од државе. Београд, почетком 19. века: Грађани протестују против кромпира Београд, почетком 21. века (њихови потомци):
  24. Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...