Претражи Живе Речи Утехе

Поводом упокојења Папе Франциска Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио изјаву саучешћа следеће садржине: Христос васкрсе! Са тугом смо примили вест да се на други дан празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, упокојио Папа Франциско. Имао сам прилику да се, током његовог понтификата, више пута лично сретнем са почившим Папом тако да осећам обавезу да данас посведочим да је био човек који је градио мир и разумевање међу људима и народима, са посебном жељом да развија сарадњу са Православним Црквама. Српска Православна Црква му је благодарна на дубоком разумевању трагичног историјског наслеђа подручја на коме живи српски православни народ. У име пуноће Српске Православне Цркве изражавам саучешће Римској дијецези и васцелој Римокатоличкој Цркви са молитвом да почившем папи Франциску Господ подари вечни живот и вечни спомен. АЕМ и Патријарх српски Порфирије https://spc.rs/sr/news/aktuelno//13844.izjava-saucesca-patrijarha-srpskog-porfirija-povodom-upokojenja-pape-franciska.html

На почетку Великог поста затражили смо опроштај једни од других, а од Господа смо замолили и молимо да нам подари дух целомудрености, љубави и праштања. Позвани смо дакле на целовитост ума, на искреност, достојанство, на поштовање себе и других. Позвани смо и на љубав јер нас она води ка истини која је за хришћане сусрет са Христом до кога се долази тек онда када једни другима опростимо. Наравно опроштај подразумева покајање, признање свога греха, јер ко свој грех не признаје тај опроштај не може ни примити ни пружити. Све ово наводимо у данима медијске хајке на Цркву Божију у Шумадији, у данима најблаже речено недопустивог понашања појединаца који су себи дали за слободу и право да 27. фебруара 2025. године, без одобрења у порти храма у Вучковици организују протест под називом “Скуп подршке оцу Николи у борби против зла”, а затим и да 28. фебруара 2025. године, исти скуп одрже у порти Саборног храма у Крагујевцу и да на њему, ни мање ни више него виком, галамом, разноразним погрдним речима, увредама, показивањем средњег прста па чак и пљувањем појединих свештеника, затраже: да им се Митрополит обрати и објасни зашто је свештеник Никола Симић смењен са тог места, иако су ти разлози већ били јавно објављени. Епархија шумадијска је наиме у оквиру саопштења објављеног на свом сајту (https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/10215-saopstenje-za-javnost) изнела разлоге због којих је поменути свештеник, по пети пут од 2015. године, стављен под забрану свештенослужења а по трећи пут предат на поступак Црквеном суду Епархије шумадијске. Све преступе због којих је Никола Симић био под забраном свештенослужења 2015. године и због којих је предаван на црквеносудски поступак 2015. и 2021. године, свештеник Никола је у писаној форми признао. Дакле те преступе нико није измислио, а ти преступи су следећи: гажење свештеничке заклетве, вређање других свештеника, пијанство, непристојно изражавање, владање које не приличи свештенику, самовољно пропуштање да се изврше свештенорадње, фалсификовње докумената, неовлашћено коришћење података црквеноадминистративних јединица Епархије шумадијске, као и матичних података Епархије шумадијске, одрицање послушности надлежном Архијереју и надлежним телима Епархије шумадијске. За ове преступе црквени канони предвиђају, веома строге мере укључујући свргнуће (разрешење дужности) и одлучење, односно забрану причешћа а у случају истрајавања у безакоњу и искључење из Црквене заједнице и то не ради казне већ ради исцељења од греха. Поред признања ових недела, свештеник Никола Симић је као израз, како се тада веровало искреног покајања, у два наврата потписивао и достављао покајна писма у којима је поред осталог наводио: Ваше Преосвештенство, уколико изађете у сусрет овој молби а ја поновим старе или починим нове преступе дефинисане канонским предањем Цркве, Уставом СПЦ и Кривчним правилима СПЦ, ово покајно писмо можете сматрати мојом молбом за трајно разрешење са парохијске службе, као и молбом за наставак црквеносудског поступка у оквиру кога би ми била изречена најстрожија казна будући да исту, имајући на уму шта сам све радио, у потпуности заслужујем. Покајно писмо свештеника Николе Симића 2022. године Покајно писмо свештеника Николе Симића 2024. године По трећи пут, црквеносудски поступак против свештеника Николе Симића покренут је после нових преступа, односно на основу извештаја Комисије епархије шумадијске за испитивање законитости и исправности материјално финансијског пословања. Према налазима ове Комисије у црквеној општини вучковичко-брњичкој дошло је до озбиљних преступа и пропуста у материјално финансијском пословању, који се огледају у следећем: некњижење свих прихода у дневник благајне ЦО, невођење евиденције о новцу који је сакупљен путем доборовљног прилога за грађевинску делатност, издавање изјава о обезбеђености новчаних средстава без покрића, издавање нетачних односно кривотворених преписа записника седница ЦО, извођење молерско-фасадерских радова пре одобрења истих од ЕУО Епархије шумадијске и без одобреног уговора од ЕУО Епархије шумадијске, извођење лимарских радова мимо одобреног пројекта, непрецизно, нејасно и неправилно вођење процедура за избор извођача радова, прекорачење надлежности и непоштовање одлука надлежног Архијереја и ЕУО Епархије шумадијске, предузимање поједних активности без одобрења ЕУО Епархије шумадијске, предузимање више активности супротно одлукама ЕУО Епархије шумадијске или уз довођење ЕУО Епархије шумадијске у заблуду, као и одбијање да се исправе неправилности на које је указивано, занемаривање поверених надлежности, непрописно руковање црквеном имовином, неисправно вођење црквеноадминистративних књига, а у једном делу и њихово невођење као и говорење против црквеног поретка. У свом извештају Комисија је нагласила да питање односа који треба да постоји између ЕУО Епархије шумадијске и ЦО вучковичко-брњичке, није само ствар добре воље већ и поштовања црквених прописа. То значи да канонско предање Цркве јасно разликује управу црквеном имовином од руковања црквеном имовином. Управа црквеном имовином припада једино Епископу (Ап 38 и 41) који то право може пренети на пароха који је директно одговоран Епископу. Руковање црквеном имовином поверава се побожним лаицима (ЦО одборницима) који треба да извршавају оно што им Епископ одреди, при чему од њих свакако треба да иде иницијатива шта чинити али коначно делање бива по одобрењу Епископа (ЕУО-а). Дакле чланови клира треба да делују упоредо. Клир учи и управља а лаици у савршеној хармонији помажу у руковању црквеном имовином јер све треба да се ради у славу Божију. Нажалост, у погледу руковања црквеном имовином у ЦО вучковичко-брњичкој, Комисија није могла констатовати такво стање за шта директну одговорност сноси секретар ЦО а потом и одборници ЦО. И поред тога Комисија је у два наврата 29. јануара 2025. године и 10. фебруара 2025. године, позивала свештеника Николу Симића, председника и благајника ЦО, као и одборнике ЦО тражећи да се исправе неправилности које је Комисија уочила, посебно у делу правдајуће документације за утрошена средства у износу од 3.400.000,00 динара добијених од Министарства културе, или да се аргументовано оспори све што у извештају Комисије није тачно. Зашто то није урађено још увек никоме није јасно. Тврдња да је Комисија или неко други, тражио да се новац прикупљен за грађевинску делатност уплати на рачун Епархије је чиста лаж. Тражено је само да се новац прикупљен по овом основу, током септембра 2024. године, у износу од 2.465.625,00 динара (16.950 евра и 474.000,00 динара) прикаже у свесци добровољног прилога ЦО и да се прокњижи кроз дневник благајне ЦО. Међутим то је учињено само за део од 1.336.500,00 док о преосталом црквеноопштинском новцу у износу од 1.129.125,00 динара (око 9.600 евра) који треба да буде код благајника ЦО нема званичне евиденције код кога се налази и шта је са њим учињено. Уместо да се ова питања реше, уследиле су увреде, клевете и врло срачунато обмањивање јавности са циљем да се Никола Симић прикаже као жртва прогона због учествовања на скупу против Рио Тинта и због учешћа на студентским протестима, што апсолутно није истина. Истина је да се 10. августа 2024. године, свештеник Никола Симић у разговору са Митрополитом шумадијским, по овом питању, понео веома дрско, непристојно и увредљиво, потпуно супротно црквеном поретку, и то не први пут, и да му је због тога а не због учешћа у шетњи против Рио Тинта понуђено да пронађе Архијереја у коме ће видети свог духовног оца, преко кога ће и са ким ће уподобити своју службу и живот канонском предању Цркве. Треба ли овде поменути да је свештеник Никола Симић, и пре и после овог догађаја, односно све време у току 2024. године, уредно примао помоћ коју у Епархији шумадијској добијају свештеници на слабим парохијама? Или је и то можда био прогон? Питање одликовања Владике зворничко-тузланског Василија, јесте изазвало полемике, али само код оних који су заборавили да је Владика Василије 2002. године био Администратор Епархије шумадијске, да је издејствовао одобрење да се у Шумарицама после више од пола века сагради храм, да је Светом Архијерејском Сабору СПЦ предложио да се Мученици крагујевачки уврсте у диптих светих и да је том приликом захваљујући његовом заузимању, темеље храма Светих мученика крагујевачких 13. маја 2002. године, освештао Патријарх александријски Петар VII и Патријарх српски Павле. Ето зашто је одликован Владика Василије, а свештеник Никола није тада први пут отишао са Свете Литургије, коју је иначе служио Митрополит шумадијски Г. Јован, а не Владика Василије, и на којој су се причестили сви свештеници изузев њега. Исто тако додељивана су и одликовања другим особама у знак захвалности за жртву и љубав коју су показали и показивали према црквама и манастирима Епархије шумадијске а не за преступе за које им неки нови комесари, у исто време, изричу и оптужницу и пресуду без права на жалбу. Да иронија буде већа у томе су најгласнији управо они следбеници и заштитници свештеника Николе који имају не мало затворског искуства по питању проневере новца из државних фондова. У сваком случају свештеник Никола Симић није осуђен, нити му је ускраћено право на саслушање и право на одговор. У поступку који предстоји он ће имати могућност да одговори на тужбу црквеносудског тужиоца, али и да се жали на изречену пресуду Црквеног суда у случају да њоме не буде задовољан. Исто тако имаће прилику и да пружи доказе за своје тврдње или да одговара за изнете лажи, увреде и клевете. До тада свештенику Николи Симићу је почевши од 4. марта 2025. године, изречена забрана да у портама храмова и манастира Епархије шумадијске организује било каква окупљања, да истим присуствује, као и да јавним иступањима изазива смутњу и неред код верног народа. Да ли ће свештеник Никола поштовати ову одлуку зависи од њега али и од његових саветника и ментора који морају бити свесни да га оваквим поступцима гурају у нове преступе који по свештеника Николу могу имати, за једног хришћанина, најтеже канонске последице. Митрополит шумадијски поред свега није заборавио породицу свештеника Николе Симића, већ је одредио да до окончања поступка свештеник Никола од Епархије шумадијске прима месечну помоћ у износу од 500 евра што је Николи Симићу и саопштено 27. фебруара 2025. године. Оптужбе и осуде које сваким новим даном износи свештеник Никола Симић представљају ништа друго до наставак исконструисаних тврдњи, које треба да га прикажу као правдољубца и мученика, који је после свега што је до сада радио, ево сада одлучио да се опроба у одбрани Цркве и то тако што ће нападати Епископа коме је приликом рукоположења дао реч и потписао заклетву да ће му бити послушан као Христу. Истог оног Епископа Јована коме је у своје време говорио и писао: како свој однос према свештеницима уподобљује кроз Епископа и оца ми духовног Господина Јована, који ме у Христу роди за свештену службу. Управо против тог Епископа свештеник Никола сада устаје и као оцеубица, заборавља како је говорио и писао да за њега црквена општина није скуп неких одборника који, мање-више и не знају шта је живот Цркве, већ заједница људи са Богом Тројичним, заједница људи са Епископом који је икона Христова. Ипак, изражавамо наду да ће се свештеник Никола, уразумити и да ће престати да се користи неистинама попут приче како је капија порте Саборне цркве на Сретење 2025. године била затворена. Верујемо да он још увек није постао онај који за шаку аплауза продаје Христа и да ће се ипак сетити речи Светог апостола Павла, на које се такође у своје време позивао у својим дописима говорећи: да онај ко разара заједницу (Цркву) треба да пази да њега не разори Бог. Информативна служба Епархије шумадијске

Браћа Теофиловић одржаће концерт у четвртак, 21. новембра 2024, у Дому омладине Београда, с почетком у 20 часова - јубиларни наступ поводом три деценије уметничког стваралаштва. Старији члан чувеног братског дуета, Ратко, данас је био саговорник Јутарњег програма Радија Слово љубве, даровао карте слушаоцима, а говорећи о значајном и дугом стваралаштву, између осталог, указао да је ово можда неки "пресек каријере - тачка неког новог почетка, нови мотив за будући рад". У потврдном одговору на питање да ли слуша "Слово љубве", Ратко је казао - "Волим Радио који има причу". Извод из Јутарњег програма, разговор са Ратком Теофиловићем: Извор: Радио Слово љубве

Међународна научна конференција под називом "100 година Светотројичког храма Подворја Руске православне цркве у Београду и везе са Српском православном црквом" биће одржана у петак, 15. новембра, с почетком у 11 часова, у Палати Србија у Београду, под окриљем Кабинета министра без портфеља задуженог за међународну економску сарадњу и област друштвеног положаја цркве у земљи и иностранству, др Ненада Поповића. Присутнима ће се обратити викар Патријарха српског Епископ јегарски и изабрани Епископ британско-ирски г. Нектарије, министар др Ненад Поповић, амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцан-Харченко и старешина Подворја Руске православне цркве у Србији отац Виталиј Тарасјев. За време конференције одржаће се две панел дискусије на којима учествују угледни српски и руски научници и интелектуалци, као и Митрополит Руске православне цркве западноевропске епархије Антоније. Све важне информације са овог догађаја пренећемо у нашем програму. Извор: Радио Слово љубве; ТВ Храм

На празник Покрова Пресвете Богородице, у понедељак 14. октобра 2024. године, представници руског фонда Светог Бонифација донеће у храм Свете Тројице на Ташмајдану, Подворје Московске Патријаршије у Србији, икону са честицом моштију Свете царице Теодоре и део њене одежде на трајни дар, рекао је у разговору са ђаконом Николајем Сапсајем протојереј Виталије Тарасјев, старешина ове светиње. Светотројички храм РПЦ у престоници Србије ове године прославља 100 година постојања, а молитвено сабрање поводом овог дивног догађаја ће у понедељак почети у 8 часова и 30 минута, каже прота Виталије: Прота Виталије Тарасјев: https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45109

Епархија рашко-призренска нема обичај да се оглашава поводом сваког друштвеног проблема, и посебно да не улази у питања свакодневне политике. Наши верници имају различита политичка опредељења, а улога Цркве је да сабира људе у вери и истини, као што је то радила вековима, а не да их дели и додворава се једној или другој политичкој групи, као што је и Свети Сава мирио браћу, а не заподирао поделе. Ипак, око кључних питања нашег народа и његовог опстанка, а поготово на Косову и Метохији наша Црква никада није и неће ћутати јер нашу Цркву не чине само свештенство или монаштво, већ и сви наши верници. Тако је било вековима и зато је светосавска Црква била и остала главни стожер окупљања српског народа, очувања његовог духовног, културног и националног идентитета, посебно на Косову и Метохији. У последње време смо сведоци све чешћег прозивања Српске православне цркве, и Епархије рашко-призренске због наводног ћутања и неактивности у времену страдања нашег народа на Косову и Метохији. Већ месецима се повлачи кроз медије и друштвене мреже прича да „издајемо наш народ са врхом државе“ и бивамо јавно прозивани због „ћутања“ на „понашање Приштине и Београда према Србима“. На ту тему је дневни лист Данас чак почетком године објавио и чланак, који се и ових дана рециклира по друштвеним мрежама. Посебно је жалосна тврдња коју је пре два дана изнео г. Момир Стојановић председник Српског националног већа да „се говори о потписивању темељног уговора између СПЦ и Приштине, као што се слично десило и раније са Црном Гором, о заштити српских светиња на Косову и Метохији, уз гаранцију Ватикана“ и да се врше „озбиљни притисци на митрополита црногорско приморског Јоаникија, као егзарха Пећке патријаршије и на владику Теодосија да они буду потписници тог темељног уговора“. У овој произвољној и тенденциозној изјави нема апсолутно никакве истине ни логике, поготово због тога што је став Његове Светости патријарха српског и свих архијереја СПЦ о Косову и Метохији кристално јасан и годинама је више пута потврђиван на светим архијерејским саборима. Добро је познато да се темељни уговори Цркве потписују само са међународно признатим државама, и то је још један показатељ више колико су ове произвољне тврдње опасне и недобронамерне, а колико су медији који их преносе непрофесионални јер нису се ни потрудили да провере да ли у томе има икакве истине и питају другу страну. Христос нас учи да на неистине, посебно од стране оних који довољно не познају живот и етос Цркве, ћутимо и настављамо свој пастирски и молитвени рад, али у овом случају сматрамо за потребно да се огласимо, не да бисмо се бранили пред онима који не слушају пастирске поуке Митрополита и свештенства у беседама и разговорима са народом, нити довољно познају наш рад на одбрани црквених и народних интереса, већ да бисмо спречили да се неистине шире и стварају додатне поделе у народу, који је ионако под тешким притиском свакодневних недаћа које нас сналазе. Зато не због правдања пред неправдом и неистинама и не због оних који добро познају наш рад, шта мислимо, говоримо и чинимо, већ истине ради и због оних који због недовољне обавештености могу да буду смућени овим нечасним подметањима, сматрамо за потребно да објаснимо да Црква не ћути пред страдањем на Косову и Метохији, већ остаје са својим народом на косовском распећу као што је то увек и чинила. Срспкој православној Епархији рашко-призренској и нашем Патријарху се месецима приговара да избегавамо да „примимо и саслушамо представнике Српског националног форума из Чаглавице“. Митрополит Теодосије је лично раније разговарао са г. Момчилом Трајковићем, кога познајемо годинама, и јасно му објаснио да делимо бриге за наш народ и тешку ситуацију у којој живи, али да Епархија и посебно манастир Грачаница не могу да буду подијум за активности политичких организација, а посебно не оних међу којима су појединци који су директно или приватно у вези са антицрквеним секташким групама које разбијају ткиво СПЦ. Један број тих активиста или стално не живе на Косову и Метохији или уопште не живе овде, а већина је своје породице и те како добро удомила ван Косова и Метохије. Не желимо овом приликом да повређујемо било кога ко је због муке морао да напусти своје домове и још једном позивамо све да остану и опстану овде и не продају своју имовину, али они који су то учинили због зараде и на штету народа који је овде остао, па из које год партије били, понајмање могу да држе лекције онима који овде живе, а посебно нашој Цркви, која остаје и опстаје, можда у најтежим условима у својој историји. С друге стране неки други чланови ових организација које говоре о „ћутању Цркве“ до јуче су јавно или притајено подржавали поделу Косова, заборављајући често на Србе јужно од Ибра, и годинама прозивали и бившег и садашњег епископа за издају и сарадњу са међународним представницима, док смо се са мукама борили да обезбедимо опстанак наших људи, обновимо порушене светиње, обезбедимо хуманитарну помоћ и конвоје у најтежа времена. И први, који понајчешће бораве у Београду и одатле дају готово свакодневне изјаве за медије, али и други који су доскора из сигурне заветрине Севера Косова критиковали оне који су остли јужно од Ибра, требало би да размисле колико је морално и коректно да нападају своју Цркву која им није учинила ништа нажао и тако уносе додатну смутњу међу народ. Продавање магле у политички смутним временима, из било које партије то долазило, није часно. Али хвала Богу, честитих људи на свим странама је више и они то показују на делу, жртвом и солидарношћу. Никада више верника није долазило на богослужења у наше светиње, никада више поклоника са свих страна није испуњавало наше манастире и цркве о празницима. Наш верни народ са разних страна овако спонтано показује шта за њега значи Косово и Метохија, литургијски и црквено, и та нам подршка посебно много значи у овом времену Шта чини наша Црква на Косову и Метохији Истине ради, али и због ранијих клевета да смо прећутали тај проблем, треба поменути да је управо наша Епархија заједно са групом адвоката који нам помажу подржала жалбу Уставном суду Косова због укидања динарског платног промета, где су детаљно изнешени сви прекршаји закона и устава поводом овог питања. О томе су такође детаљно обавештени и бројни међународни представници на КиМ као и дипломате широм света. То смо учинили и поводом затварања српских пошти, незаконите забране увоза српске робе и бројних других питања кршења људских права, застрашивања људи и неоснованих хапшења, и стално говоримо о томе са људима са којима се сусрећемо и имају утицаја. Чим су косовске власти кренуле са бруталном кампањом укидања динара и направиле прве рације у Гораждевцу и Осојану Митрополит Теодосије је одмах отишао међу народ и разговарао са људима. Упутили смо тамо и бројне међународне новинаре, а са скоро свим дипломатама у Приштини организовани су састанци. Активно и конструктивно сарађујемо и са новинарима српских медија на Косову и Метохији и невладиним организацијама. О проблемима нашег народа смо редовно обавештавали и јавност у нашим саопштењима која, очигледно, нису политички интересантна онима који траже сензације и Цркву којом би поједини политички кругови манипулисали. Али, нама је важно да то наши људи овде знају и да то види пре свега Бог, јер то не чинимо због славе, части или борбе за политичку власт, него као што смо увек чинили, ради заштите и помоћи онима којима је помоћ најпотребнија, што нам и савест налаже. О свему томе једино нисмо говорили у медијима, јер то радимо као своју духовну дужност, а не ради саморекламирања. Такође, нико не може спречити било кога да се као верник обрати своме Епископу, али је најављивање посета прво преко медија, а онда тражење пријема, пре свега неприлично. Свако може да поразговара са својим Архијерејем, да дође на службе где Митрополит служи, да заједно са другим верницима посете људе у Ораховцу, Поморављу, Гораждевцу, Осојану и разговарају са својим народом уместо да засипају јавност саопштењима и политичким причама. Тада би их и народ препознао као људе који хоће да делатно помогну, а не само читао о њиховим састанцима и критикама. Колико господа која тако олако прозивају Цркву „због ћутања, сарадње са властима“ или „због тајних споразума са Приштином и Ватиканом“, знају уопште да је Владика Теодосије обилазио затворенике Србе по затворима, да се ангажовао у десетинама случајева заједно са адвокатима и добрим људима који и нису са Косова и Метохије и који улажу велике напоре да се неправедно затвореним и њиховим породицама помогне? Да ли уопште ико од њих зна да наша Епархија и њена хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“ сваки дан преко својих шест народних кухиња храни 2000 социјално најугроженијих људи у Косовском Поморављу и Метохији? Да ли су икада посетили Призренску богословију и видели колико ти професори и ученици доприносе својим примером, молитвом и храброшћу, заједно са малобројним преосталим Србима о којима се Црква брине, да се сачува српско име у Призрену? Да ли су некада посетили мати Јоаникију у Ђаковици или одали почаст покојној мати Теоктисти која је стајала на бранику вере у Ђаковици са нашим покојним ђаковичким бакама или пак нашли времена од сензационалних изјава медијима да посете манастир Девич и сестре које су јунакиње нашег времена, које много не говоре у јавности, иако је њихово молитвено ћутање гласније и храбрије од многих интервјуа јер остају на месту страшном и чувају светињу? Да ли можда знају колико пута је наш Патријарх покушавао да дође у свој манастир Пећку Патријаршију и вековно седиште српских архиепископа и патријараха, да охрабри монаштво и народ, и био брутално спречен да уђе на Косово и Метохију и то пред очима целог света? Да ли ико од тих људи који олако прозивају Цркву уопште зна колико су пута наш Владика и представници Епархије разговарали и са званичницима наше Владе у Београду око свих проблема износећи своје ставове и предлоге како да се људима помогне, и подстицали пројекте помоћи народу и колико је до сада тога учињено? Или ипак можда неко чека да покренемо неку револуцију усред Београда, јер би по некој политичкој логици ваљда то био једини прави израз патриотизма Цркве. Свако ко редовно иде на богослужења и има поверења у своју Цркву, ко прати рад Епархије рашко-призренске јако добро зна колико смо у највећим искушењима када је претила непосредна опасност масовног страдања знали и да гласније изађемо у јавност, пре свега ради заштите и опстанка народа. Тада нас скоро нико од данашњих „душебрижника“ није ни позвао ни подржао, већ су се држали на сигурној удаљености или су били равнодушни. Нажалост, појединци који се представљају јединим аутентичним представницима Срба са Косова и Метохије сада покушавају и да појединим члановима јерархије СПЦ продају своју причу и направе раздор у самом телу Цркве или трче од једног до другог опозиционог лидера, међу којима је много људи који су у своје време и те како знали да помогну и Цркви и народу, и није им непознато шта Црква ради и са каквим се проблемима суочава и међу којима је много искрених патриота. Али ако неко верује да ће Епархија рашко-призренска да поведе политичке митинге и револуцију, и манастир Грачаницу претвори у политичку позорницу, можемо одмах да кажемо да тога неће бити. Не зато што се бојимо било кога осим Бога, већ зато што то није посао Цркве. Наше свештенство ће и даље прповедати реч Божју и тешити народ, Епархија ће наставити да збрињава расељене као што је то до сада чинила и храни гладне преко народних кухиња, манастири ће наставити да примају стотине и хиљаде поклоника који никада у већем броју нису долазили на Косово и Метохију да покажу солидарност са својом браћом и сестрама. А они који нам најављују посете са новинарима у време избора или гледају да их неко увек сними када се поклоне икони, треба да знају да таквим радом, а посебно одржавајући везу са антицрквеним групама не само да не доприносе опстанку нашег народа и светиња на Косову и Метохији, већ још више отежавају ситуацију онима који овде покушавају да преживе. Црква дели судбину свог народа Према томе, Епархија рашко-призренска никада није бежала од разговора са било којим добронамерним саговорником, али није дужна да даје медијске изјаве појединцима или групама, које би њима политички манипулисали. Стога и овом приликом упућујемо српски народ да буде опрезан, мудар и духовно сложан, да верује својој Цркви, а не онима који покушавају да неупућене заведу за Голеш планину, а све под видом бриге за српски народ. Господ нас учи да ће свакога „по делима познати“, а не по речима и обећањима. Онај који истински брине о народу то ће најпре показати својим примером и солидарношћу са Црквом и онима којима је најтеже. Такви су увек добродошли да поделе радости празника и наше туге у духу литургијског заједништва као што то чине хиљаде поклоника који долазе на Косово и Метохију, разговарају са свештенством и монаштвом и то без званичних медијских најава. Наша Црква је редовно обавештавала јавност у својим саопштењима о свим текућим проблемима и реаговала на њих, што ће наставити да чини, али не на начин како то желе политичари са било које стране, нити медијским сензацијама и саморекламирањем, већ онако како приличи Цркви која брине о свом народу и вековној баштини коју чува. Овде смо са нашим народом и остајемо са њим делећи све радости и недаће, као што смо то вековима чинили. Из канцеларије Епархије рашко-призренске октобар 2024. године https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/odgovor-eparhije-rashko-prizrenske-povodom-nedobronamernih-prozivana-za-navodno-utane-i-neaktivnost-povodom-stradana-naroda-na-kosovu-i-metohiji/

Народна библиотека Србије и Задужбина Владете Јеротића позивају вас 25. септембра 2024. године у 19 сати, у Амфитеатар Народне библиотеке Србије на програм под називом „Путевима Владете Јеротића“, а поводом 100 година од академиковог рођења. Током вечери биће читани и одломци из необјављених текстова академика Јеротића о коме ће говорити: проф. др Ирена Арсић, проф. др Жарко Требјешанин, др Бојан Јовановић и проф. др Драган Симеуновић. Модератор програма је Милена Ђорђијевић, а улаз је слободан. Извор: Радио "Слово љубве"

Драга децо наша духовна, Богољубиви народе Епархије шабачке, ‍ Већ недељама поједине интересне групе настоје да унесу смутњу у народ, износећи потпуно лажни и тенденциозни став да Црква није уз свој верни народ, чак и да је против интереса народа. Тај став је колико лажан, толико и немогућ, апсурдан зато што између Цркве и народа не постоји никаква разлика. То нису две одвојене целине, па да Црква саопштењима, декретима и коминикеима обавештава народ и намеће му ставове по неком питању или проблему. Црква јесте сабрани народ Божји. Као и увек у историји, посебно српског православног народа, Црква се са народом, као и народ са својом Црквом, истовремено радује и истовремено страда, истовремено тугује, а потом заједно прославља. Не сведочи ли, најубедљивије, посебно нама у Епархији шабачкој, не тако давна историја страдања, мучеништва, али и славне победе и обнове народног живота у Првом светском рату, када је чак и наш Саборни шабачки храм постао место мучеништва, али и место прослављања наших предака; не сведочи ли, уосталом, нашем васцелом роду страдање, трајање и опстајање на Косову и Метохији, који и јесу један велики земаљски храм. Стога, дужност ми је, као Вашем Епископу, да укажем на то да је Црква увек била, јесте и биће једно са вама, са својим верним народом. ‍ Потребно је, исто тако, да знамо и то да се Црква не може стављати на страну или поистоветити ни са једном идеологијом, политичком странком или интересном групом. Не постоји ниједан, било чији интерес за који Црква може бити употребљена, односно злоупотребљена. Господ Христос није у свет дошао због неке групе људи или једног народа, него је у свет дошао да би се спасли сви људи, праведници и грешници, без разлике, „јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима“ (Мат 5, 45). Управо ту истину Црква увек и свуда сведочи. Зато су у заблуди сви који мисле да ће се Црква ставити на страну једне групе против друге. Црква је целина. Она обухвата сав народ, обухвата целину народа, води бригу о свима и моли се за све. Зато и позива све, без обзира на разлике, на мир и јединство, на братску љубав, на одсуство агресије и искључивости, на међусобно праштање и добронамеран разговор у којем свако сваког уважава ради налажења најбољег решења за живот народа. На ово нас позива и Богородични пост у коме се налазимо, као време појачане молитве Господу и Мајци Божијој, уздржавања од прекомерне хране и интензивније борбе против грешних и погрешних мисли и дела, односно најпре зла у нама самима. Потребно је да сви заједно призовемо Божији мир у своје душе да би међу нама била „добра воља“ (Лука 2, 14), као основни предуслов за братски разговор и договор. По речима светог Апостола Павла, „све нека бива благообразно и уредно“ (1 Кор 14, 40) пошто Бог наш „није Бог нереда, него мира“ (1 Кор 14, 33). Зато се, сви ми који живимо у Епархији шабачкој, молимо за слогу у нашем народу, а нарочито за људско и патриотско уважавање и поштовање међу свима. ‍ На богослужењима се посведневно молимо за сваки град, село, земљу и оне који вером живе у њима, за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна. То је језик Цркве Христове и она се дуже од две хиљаде година свакодневно изјашњава по овом питању. Ми смо сви позвани, као синови првог човека Адама, да имамо свештени однос према Божијој творевини јер Бог „све што је створио, добро беше веома“ (Пост 1, 31). Постављени смо да будемо мудри управитељи и корисници те творевине, али и њени одговорни чувари и заштитници, попут Адама, кога је Бог поставио „у врту Едемском, да га ради и да га чува“ (Пост 2, 15). Управо зато је Светосавска Црква, пре две године, у својој Божићној посланици актуелизовала ово своје учење опомињући да када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. ‍ Бог нам је природу поверио да је поштујемо, чувамо и негујемо као највреднији дар Божји, али и да живимо од ње. Између ова два принципа неопходан је баланс. Стога се молимо Богу да нас умудри да дамо прилику да о питању рудника у Јадру, пре свега, одговорно и савесно, без идеолошких предзнака и циљева, реч дају стручњаци: рударске и геолошке, шумарске, агрономске и еколошке струке, хемичари и биолози, стручњаци за пословну, макро економију и војну географију, демографи и правници, како би ово питање било решавано као егзистенцијално, а не да наше куће, њиве и поља, наше светиње, цркве и манастири, буду претворени у политичка и свака друга попришта. ‍ Тек када буду утврђени објективни и поуздани научни ставови по свим наведеним парамeтрима, уз примену мудрог принципа “десет пута мери, једном сеци”, треба опрезно и без журбе приступати доношењу одлука по оваквим питањима. ‍ Епископ шабачки Јеротеј

Молитва у четвртак, 1. августа 2024, поводом празника светог деспота Стефана Лазаревића у Београду: Поводом славе Војске Србије, архијерејска Литургија ће бити служена у храму светог Марка на Ташмајдану од 9 часова. ** Слава параклиса Храма Светог Саве, празник светог деспота Стефана, биће обележен 1. августа Светом Литургијом од 7.30 часова, најавио је Храм на Врачару. ** Празник светог Стефана Лазаревића је храмовна слава цркве-брвнаре која се налази на Авали, а тим поводом ће од 9 сати бити служена света Литургија, потврдио је за Слово љубве свештеник Владимир Вићенстијевић. ** Празник светог Стефана Деспота је и ктиторска слава цркве брвнаре светог деспота Стефана при манастиру светог великомученика Георгија у Лештанима. ** Празник св. деспота Стефана Лазаревића ће бити литургијски прослављен од 7.30 часова у Вазнесењском храму у центру Београда где се у посебно урађеном кивоту са Иконом, од марта 2017. године, налазе честице моштију Светога деспота Стефана, једне од најважнијих личности средњовековне Србије и српске културе, по чијем делу - "Слово љубве" - Радио станица АЕМ СПЦ већ 15 годину са чашћу носи име. ** У Храму светог Василија на Бежанијској коси - у четвртак 1. августа Света Литургија ће почети у 8 часова, најављено је из овог храма. ** Фото: Радио Слово љубве, Јелена Јеж

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће на дан спомена Спаљивања моштију Светог Саве, на Источни петак, 10. маја 2024. године, началствовати Светом Литургијом у Светосавском храму на Врачару. Уочи празника, у четвртак, 9. маја, празнично бденије ће у Храму почети у 18 часова, док ће од 20 сати, у Крипти, бити одржана Свечана академија, најавио је Храм Светог Саве на интернет страници (плакат поред). Како Радио Слово љубве сазнаје, у Храм на Врачару ће бити донете свете мошти четворице Светитеља, о томе на линку испод: Мошти четворице Светитеља стижу у Храм на Врачару Извор: Храм Светог Саве

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина данас, 25. априла 2024. године, поново су били домаћини традиционалних Васкршњих пријема које сваке године организују у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, за више од хиљаду социјално угрожене деце. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Пријему је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, из домова, удружења и школа широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да од Њихових Краљевских Височанства добију васкршње поклоне. Ово је традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела пре више од 20 година, по повратку у Србију, са жељом да радост празника поделе са децом из угрожених категорија становништва, позивајући их у свој дом, да се најмлађи осећају као да су код своје куће. Током дана одржана су три пријема на којима су најмлађи гости имали прилику да уживају у дивним поклонима и да се друже са васкршњим зеком, аниматорима ансамбла „Чигра", као и музичком програму хора Дечјег културног центра. Као и сваке године, било је велико весеље за децу када су у Краљевском парку испред Белог Двора тражила офарбана јаја, након чега су им Престолонаследник и Принцеза, као и г-ђа Бети Румелиотис, сестра Принцезе Катарине, и други пријатељи Краљевске породице уручили играчке, слаткише и друге пригодне поклоне. „Жеља ми је да свако дете данас изађе са Двора са искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу. Јер када су деца насмејана, цео свет постаје боље место за све нас, њихови осмеси су највећи благослов и највећа награда. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена и да нису заборављена, нити да ће икад бити. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео деци, а и свима нама. Знам колико им ово све значи, јер сам чула од људи који раде у домовима у којима живе, да се деца ноћу буде и питају „Да ли је време да идемо у Двор?" Раније, када би деца дошла у Двор, били би изненађени и питали ме „Принцезо, где је твоја круна", а ја бих им рекла „Моја круна је у мом срцу, без љубави немамо ништа!" Сада када ме виде, само покажу на леву страну својих груди, и тако ми говоре да су упамтили шта сам им рекла о круни", изјавила је овом приликом Њ.К.В. Принцеза Катарина. Ово дивно васкршње дружење умногоме је помогла, као и сваке године, Хуманитарна организација Лајфлајн из Чикага, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина више од 30 година, као и компанија Џамбо Србија (Jumbo), великодушном донацијом креативних играчака које су донеле велику радoст најмлађима, заједно са бројним другим донаторима, међу којима су: Амбасаде Краљевине Белгије, Краљевине Шпаније, Јапана, Хрватске, Словачке, Финске, и Грчке, Међународни клуб жена, затим компаније Кока Кола, Жито промет, Confida Consulting d.o.o, Атлантик Група, Винце.рс, као и г-дин Слободан Беквалац и Грчко пословно удружење у Србији. Такође, велику подршку пружиле су међународне школе у Београду које су се придружиле добротворној акцији коју је Њ.К.В. Принцеза Катарина одавно покренула– „Деца помажу деци": Британска интернационална школа у Београду и Немачка школа у Београду. Овај пројекат прати визију Њеног Краљевског Височанства, да је од кључног значаја да се најмлађи у раном узрасту науче колико је радост давања важна, подстицањем да своје поклоне донесу у Двор, да би били уручени њиховим вршњацима из угрожених категорија становништва за Васкршње празнике. Њихова Краљевска Височанства желе да се захвале свим донаторима и симпатизерима који су великодушно помогли у овогодишњим пријемима за децу и заједно учинили овај празник садржајнијим за најмлађе. Извор: ТВ Храм

Поводом 30 година постојања Академије СПЦ за уметности и консервацију, из објављена је књига презвитера проф. др Дарка Стојановића, продекана за црквене послове и помоћника директора ове школе под називом "Владика Данило Крстић: осврт на живот и дело". Ово издање представља дубоко аналитично и историјски значајно дело које пружа увид у живот и рад овог изузетног духовног пастира и уметничког ствараоца, каже се у саопштењу Академије. Аутор, презвитер проф. др Дарко Стојановић, представља биографске податке о Епископу Данилу (Крстићу) и његову улогу као првог декана Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Књига говори и о његовој важној улози у оснивању и развоју ове институције и доноси његове прилоге у области уметности и консервације. Кроз сећања на владику Данила Крстића и анализу његових радова и предавања објављених у гласилима Српске Православне Цркве, читаоци добијају увид у његову личност и значај у православном свету. Архива владике Данила (Крстића) доприноси овом делу као важан извор информација и сведочанство о његовом животу и раду. Кроз дубоку анализу и истраживање, аутор пружа увид у најзначајније моменте у животу и раду Владике Данила, чиме омогућава читаоцима да боље разумеју његову богату баштину и утицај на савремену православну културу. Ова књига представља неизоставно штиво за све који су заинтересовани за историју и културно наслеђе православља, као и за уметност. Извор: Академија СПЦ за уметности и консервацију, "Фејсбук" налог

Поводом Свјетског дана аутизма 2. априла, гост Јутарњег програма Радио Светигоре била је Марија Блечић, мајка Огњена Блечића, деветнаестогодишњег момка, који се од друге године свог живота јуначки бори са својим аутизмом. Боре се и његови родитељи, његова два брата, очева и мајчина породица, комшије, добри људи, пријатељи, али како и сама Марија каже – понајвише Бог. „Мислим да је то једна порука. Ако немате подршку система, позивам породице макар да им пруже подршку, јер јако је тешко бити сам у овоме… имате и разних ужасних мисли, а посебно ако нисте у Богу. Ако нисте вјерујући, онда вам је још теже. Мени је Бог дао снагу да све те страшне тренутке преживимо и наравно да сам му захвална до неба због тога”, прича Марија Блечић. Разговор Оливере Балабан са Маријом Блечић можете послушати на линку: Радио Светигора https://mitropolija.com/2024/04/03/povodom-dana-autizma-licna-prica-marije-blecic-i-njenog-sina-ognjena/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

Хор "Свети Ђорђе" при Храму Светог великомученика Георгија на Чукарици одржаће концерт поводом јубилеја, 90 година од оснивања и 50 година од обнове хора, 10. децембра 2023. године, од 18 часова, у овом храму који се налази у Кировљевој улици број 1. На програму ће бити дела црквене музике од петнаестог до двадесетог века, како српских тако и руских аутора. Солисти који ће наступити на концерту су Вишња Димитријевић (мецосопран), Алекса Недељковић (тенор), отац Драган Видовић (баритон) и Милош Гашић (бас). Диригент хора је Емилија Милин. Разговор са Емилијом Милин у оквиру Јутарњег програма Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ поводом најновијих дешавања у Епархији аустријско-швајцарској Аустријом се последњих дана шире различите вести о црквеним немирима у овом делу наше Епархије, са различитим недобронамерним, па и крајње малициозним интерпретацијама. Стога, обавештавамо верујући народ најпре о чињеницама и узроцима који су довели до узнемирености и оправдане бриге свих нас којима је стало до Српске Православне Цркве и њеног јединства, нарочито у временима великих криза у свету и код нас. Свештеници Миомир Сандо из Граца и Александар Столић из Инсбрука напустили су својевољно своје парохије и верни народ и прешли у Цариградску Патријаршију (као и двојица пре више година суспендованих свештеника: Александар Станковић из Беча и Далибор Брнзеј из Браунауа, те ђакон волонтер Жељко Симић из Клагенфурта, сва тројица без радног односа у СПЦ), чиме су аутоматски стављени под забрану свештенослужења и, као такви, на простору наше Епархије аустријско-швајцарске немају права да обављају никакве црквене, свештене и светотајинске радње. Не улазећи у оправданост мотива оваквог поступка свештеника који су одбијали сва нуђена решења за превазилажење кризе (отварања места за другог пароха или прелазак на друге парохије), морамо подвући да је њихов чин потпуно неканонски и антицрквен, будући да је обављен без сагласности и уопште молбе надлежном Преосвећеном Епископу Андреју. Шта више, у настојању да обезбеди што безболнији континуитет у раду и функционисању парохије у Инсбруку (која једина од поменутих парохија има свој храм, који и остаје у власништву СПЦ, док је закуп храма у Грацу недавно истекао), Преосвећени Владика Андреј је неправедно, нељудски и непримерено лику једног архијереја Српске Цркве и њене историје, био изложен вређању и поругама инструисане групице (не)верника, и то пред очима овдашње јавности. Ипак, стање се нормализује и у Инсбрук је за пароха постављен протојереј Слободан Радојичић, те овим путем позивамо све вернике поменуте парохије да му се убудуће обраћају за све духовне и богослужбене потребе, као једином надлежном. Врло брзо ће бити регулисан и статус новог пароха у Грацу, о чему ћемо благовремено обавештавати вернике. Оно што свакако може да брине нашу целокупну црквену и ширу јавност, јесте чињеница да овај немир превазилази уско локалне оквире једне Епархије, због директне и неканонске интервенције Цариградског Патријарха, његовог уплива на територију друге самосталне, помесне Православне Цркве и једностране одлуке да прими под своје окриље туђе клирике, што је противно не само устаљеном поретку Православне Цркве, него и досадашој пракси саме те Цариградске Патријаршије (ако се изузме, наравно, најскорије дешавање у Украјини, преседан који је можда отворио Пандорину кутију са несагледивим последицама по будућност јединства Православне Цркве). Уз чињеницу да су и поменути свештеници искористили време сложених међуцрквених односа на свеправославном плану, констатујемо да пред свим овим аргументима престају ингеренције било које локалне Цркве, тј. епархије, и да овакви и слични преседани морају бити постављени у шире, еклисиолошке оквире једног будућег, заједничког и свеправославног решења насталог проблема. До тада, позивамо сва верна чеда Епархије аустријско-швајцарске да на челу са надлежним Епископом радимо на јединству наше Цркве, у Миру Христовом, сведочећи првенствено свако својим личним примером и хришћанским животом, достојно нашем призвању и крсном имену верника Православне Цркве. У Бечу, на дан Св. Киријака, 12. октобра 2023. Информативна служба Епархије аустријско-швајцарске

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновији напад који се догодио јутрос на северу Косова, у близини села Бањска, у коме је један косовски полицајац убијен, а двојица повређена. То је озбиљан инцидент који може имати велике последице и зато је веома важно да се предузме све како би се сачувао ред мир и поредак. Епархија најискреније изражава саучешће члановима породице погинулога полицајца и искрено се нада да ће се двојица рањених што пре опоравити. Епархија је јако забринута јер према најновијим информацијама, група наоружаних, маскираних људи, упала је блиндираним возилом у сам манастир, при чему су провалили манастирску закључану капију. Тренутно се у манастиру налази група поклоника из Новог Сада, са свештеником, игуманом Данилом и братијом манастира. Ради безбедности, братија манастира и поклоници су се закључали у конак, и храм манастира је такође закључан. Наоружана маскирана лица се крећу по дворишту и чују се повремено пуцњи. Епархија најоштрије осућује отворено насиље које се примењује у верском објекту Српске Православне Цркве, позивајући све стране да што пре прекину сукоб. извор

Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац Свети Архијерејски Синод са жаљењем и индигнацијом прати медијску кампању коју је, рециклираjући једну стару – иначе потпуно нетачну и крајње штетну – изјаву о броју српских жртава у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ, покренуо извесни сарајевски портал, а оберучке прихватило на десетине гласилâ, пре свега у Хрватској, у такозваној Федерацији Босне и Херцеговине, у оним круговима Црне Горе који функционишу као Антисрбија, као и незаобилазна београдска CNN affiliate група са трабантима, дакле tutti quanti. Сви ти медији и њихови саговорници тријумфално објављују наслове типа „Мит о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу руши управо Српска Православна Црква”. Њихов тријумф је, међутим, самоопсена, због тога што Српска Православна Црква, у потпуности и без остатка, као ненаучну, противну историјској истини, одбацује изјаву која је својевремено покренула данас актуелну медијску кампању, али и све друге сличне изјаве које, ма од кога потицале, релативизују геноцид извршен у НДХ. Историјску истину да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, не може порећи никаква лаж, ма ко је изговарао натежући се силогизмима и клеветајући сопствени народ и његове државе, Србију и Републику Српску. Историјска истина о геноциду у НДХ годинама после рата није довођена у питање јер је о њој сведочио остатак закланог народа, а уз преживеле сведоке никоме није падало на памет да демантује не „српске пропагандистичке” већ аутентичне нацистичке, односно немачке и усташке, као и послератне хрватске изворе и низ других докумената и експертских анализа. У овом контексту се мора истаћи да је Свети Архијерејски Синод, чим је Преосвећени Епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети Архијерејски Синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању, знајући унапред да ће сви дежурни нападачи на Српску Православну Цркву и на српски народ, како они из такозваног региона тако и они из саме Србије, извршити замену тезâ и усамљено лично мишљење приказивати као став саме наше Цркве. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да они, класични лицемери, привидно осуђују став који и сами деле – или га, штавише, заступају у још радикалнијем облику – и „бране” традиционални став врсних представника историјске науке, код нас и у свету. Њима су се нехотице, несмотрено и неразборито, прикључили поједини угледни српски интелектуалци и дали себи право да држе моралистичке лекције и изричу пресуде Патријарху српском, Синоду и Сабору Српске Православне Цркве, све у име светосавског патриотизма, који иначе обично не разумеју у црквено-православном већ у секуларно-политичком кључу. Посебно је жалостан пример једног угледног и заиста заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве претходног председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска Црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду. Овде треба, поштења ради, додати да се поменути епископ свих ових година дословно држао синодске одлуке док не треба трошити речи о „поштењу” сарајевског портала који је релативно давну изјаву приказао као дату у наше дане. Наша Црква је вековна будна чуварка аутентичног историјског народног памћења, особито пак вечног спомена светих мученика, исповедника и страдалника „за крст часни и слободу златну”. Уз то, она је по правилу прва и највећа жртва сваког прогона и погрома. Зато је, сматрамо, у најмању руку неумесно њу прозивати или од ње тражити да се правда пред самопостављеним цензурама, трибуналима и инквизицијама, медијским и иним. Откако постоји, није издала себе, није издала Христа и Његово Јеванђеље, а уверени смо да неће ни убудуће. Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања. Свети Архијерејски Синод скреће пажњу на то да је историјски ревизионизам, у нашем случају вишеструко умањивање броја усташких жртава, само део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори ревидирају и намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима. Свети Архијерејски Синод указује на то да се у историјском ревизионизму најбрже препознају последице намераване опште сатанске травестије јер се број жртава вишеструко умањује како би представници „врлог новог света” масовне убице, виновнике геноцида, најпре аболирали, а потом им доцртали ореол херојâ, да би им напослетку заменили места са жртвама. Тако у медијским кампањама попут ове актуелне црно постаје бело, са невероватном лакоћом добро и зло мењају места, а лаж се намеће као ултимативна истина. Свети Архијерејски Синод подсећа на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима поставља питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост? Стога Свети Синод са великим жаљењем указује и на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и, надамо се, православне вере јавно одричу светих мученика, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су они и задобили мученички венац, а Црква Христова у српском народу стекла немерљиви морални и духовни капитал. Свети Архијерејски Синод позива све и сваког на коленопреклону молитву јасеновачким светим мученицима, пострадалим само зато што су били Срби и православни хришћани, а предводнике суштински богохулног ревизионизма позива на покајање и рађање плодова покајања, јавним одрицањем од датих изјава. У исто време, Свети Архијерејски Синод подсећа на чињеницу да логор смрти Јасеновац јесте био најмасовније губилиште, али и да на територији сателитске нацистичке НДХ готово да није било града или села у којем није било масовних злочина над православним Србима, у којем није почињен magnum crimen, геноцид над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Свети Архијерејски Синод стога истиче да је Јасеновац, са тамошњим манастиром Светог Јована Крститеља, данас изузетно светилиште у нашој Цркви, место молитве, место на коме свети мученици јасеновачки позивају, између осталог, све на покајање и на истинско помирење двају хришћанских народа, православног српског и римокатоличког хрватског. Саопштење Светог Архијерејског Синода поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац – Српска Православна Црква SPC.RS Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти...

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења. Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог. “6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића. Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста. Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак. Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године. Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића. https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Свечаном академијом „Диптих о милосрђу“, у четвртак, 17. августа, 2023. године, од 20.30 на платоу Музеја Херцеговине у Требињу биће обележено сећање на активности Кола српских сестара у Херцеговини, деведесетих година 20. века, а поводом 120 година од оснивања удружења, објавила је Епархија захумско-херцеговачка. Иницијатор настанка овог женског, патриотског, добротворног и културно-просветитељског удружења била је сликарка Надежда Петровић. Назив удружењу дао је дао Бранислав Нушић. Коло је основано у августу 1903. године и својим активностима наставило је да помаже потребитима у Србији и дијаспори кроз цијели ХХ век, као и ратом погођеној Херцеговини деведесетих година ХХ века. Јубилеј удружења племенитих жена, које су у најтежим временим помагале онима којима је помоћ била неопходна, биће праћен богатим програмом. Госпођа Сенка Дурутовић, председавајућа Сабора Кола српских сестара и Владика Григорије Дурић, Епископ диселдорфски и њемачки говориће о сећањима на активности Кола у Херцеговини, сарадњу коју је Коло имало са Владиком Атанасијем и Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. У програму ће учестовати госпођа Љиљана Благојевић, глумица и првакиња Народног позоришта у Београду, господин Милутин Јоцић, оперски пјевач Народног позоришта у Београду, уз клавирску пратњу проф. Јелене Ковачевић. Модератор програма је Сања Пешут. Програм ће бити праћен изложбом фотографија. Свечана академија одржава се са благословом Његовог преосвештенства господина Димитрија, Епископа захумско-херцеговачког и приморског, на иницијативу ђаконице Ведранe Авдаловић. Улаз је слободан. Добро дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у оквиру програма обележавања сто педесетe годишњице Светониколајевског храма у Сивцу, Црквена општина сивачка организује предавање о светим мученицима бачким. Предавање ће бити одржано у уторак, 30. маја 2023. године, у дворани Дома културе у Сивцу, са почетком у 18:45 часова, а говориће ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке, и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, информисање и верске заједнице. ** У оквиру програма обележавања јубилеја стопедесетогодишњице Светониколајевског храма у Сивцу, који, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, организује Црквена општина сивачка, у недељу, 28. маја 2023. године, у дворани Дома културе у Сивцу, одржано је представљање зборникâ радова Епархија бачка кроз векове и Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве. Зборници су издање Црквене општине Бачка Паланка, настали као резултат одржаних научних скупова на наведене теме. О зборницима су говорили протојереј Стевица Илић, aрхијерејски намесник бачкопаланачки, и др Светозар Бошков, професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка