Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српске'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Први Сајам српске књиге у Скандинавији одржан је 25. и 26. фебруара 2023. године у шведском граду Гетеборгу, известио је за Радио „Слово љубве“ Тихомир Барбуловић, књижевник и новинар. Организатор манифестације је Удружење „Иницијатива за креативну комуникацију”, а са циљем заједничког доприноса очувању културе, традиције и језика. Учествовало је четрнаест писаца који већ дуго живе и стварају у Шведској, Данској и Норвешкој, као и гости из Србије. Посебна ексклузива било је представљање нове књиге Жарка Лаушевића. Сајам је отворио у Шведској Његова Екселенција г. Драган Момчиловић амбасадор Републике Србије и гђа Гордана Антуновић, испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, која је и иницијатор ове културне манифестације, такође и оснивач поменутог удружења, које је део Националног театра Шведске. Aмбасадор Републике Србије г. Драган Момчиловић за Радио „Слово љубве“ „Хвала на позиву да отворим Први сајам српске књиге у Скандинавији, веома значајну културну манифестацију, заправо представљање српске културе, промоцију српског језика и ја сам стварно одушевљен вашим напором који је уложен да окупите четрнаест аутора из читаве Скандинавије, пар аутора из Србије, и да на овом простору у Гетеборгу, културној заједници организујете овако нешто, овакво важну манифестацију. Драго ми је веома што је и културна заједнице Шведске подржала ову значајну манифестацију”- изјавио је амбасадор Момчиловић на отварању Сајма српске књиге у Скандинавији. Током манифестације преређено је и „Весело ћоше“ – креативни студио у коме су деца могла креативно изражавати кроз музику и театар, а који водила Биљана Вујовић - Бајка, из Србије. Такође, у манифестацији је учествовао и студио глуме „ПипиЛота”, који су омогућили деци да учествују у представама и програму који су им припремили. Током целог трајања Сајма могла се видети и изложба Сање Бановић, слободне уметнице из Неготина, која живи и ствара у Шведској. На Сајму је, поред многобројних презентација, одржан и панел „Језик као идентитет”, у коме је учествовала Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика. Током Сајма склапала су се нова пријатељства и размењивала искуства писаца из Скандинавије, али и рађале нове идеје. Наиме,од учесника и организатора овогодишњег првог Сајма српске књиге се недвосмислено потврдила намера да ово постане традиционална манифестација, а која би се редом одржавала у свим скандинавским земљама. ”Организаторима хвала за промоцију српског језика, српске културе и књиге на овим просторима скандинавије. Гђа Антуновић, као покретачка снага испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, почела је да се бави једном темом која је веома значајна. То је тема интеграције. То је тема овог вашег доласка. Када сте дошли, како сте дошли и како сте се, на крају, успешно интегрисали. То је тај један однос који се налази и у овим књигама овде око вас и стварно мислим да је то једна јединствена ствар, да се на овакав један начин упознате са достигнићима које је Гордана и „Иницијатива за креативну комуникацију” урадила. Она је рекла једну лепу реч а поређујући живот у Шведској и Србији. Она је рекла „У Шведској се живи организовано, добро, док се у Србији живи лепо и спонтано“. Значи, она тражи ту неку везу између Шведске и Србије, и захваљујући тој вези Гордана је успела да доведе четрнаест писаца, уметника, културних представника из земаља Скандинавије и два представника писаца из Србије”, нагласио је Александар Драгановић, српски писац и Стокхолма. Овогодишњи учесници сајма су били: Бенита Мариновић, издавач књиге Жарка Лаушевића, Вито Мартић (Шведска) - Дневник, Ацо Станковић (Данска) - Мачва, Велика Томић (Норвешка) - Разговор са насљеђем, Љиљана Булајић (Данска) - Маска је именица женског рода, Александар Драгановић (Шведска) - Читање снова, Бранко Димовић Димески (Норвешка) - Завичајни отисци, Биљана Вујовић - Бајка, гост писац из Србије, Бајкин џеп, Александар Булајић (Данска) – Литванка, Тихомир Барбуловић (Данска) - Српске стазе у Скандинавији, Панел „Језик као идентитет“ - Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика, Душко Топаловић (Норвешка) - Верни прецима и себи, Бранко Николић (Шведска) – Леват, Весна Картал/Патике/Лејла Динић/Ливада свитаца/, Јулиа Стенборг, Алекс Сакала (Шведска). ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Поводом текста Института Арчибалд Рајс „Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци“, објављеног на „Стању ствари“ Није никаква новост то што, када је Српска Православна Црква у питању, у једном делу српског медијског простора влада мржња, а у другом велико незнање. Ипак, чини ми се да је најгоре када се усагласе или стопе мржња према Цркви и незнање о Цркви. И једно и друго има своју основу, али се то може оставити и за неку другу прилику. У сваком случају, треба знати да ниједан медијски урадак не може да утиче на живот Цркве и црквену организацију, али је циљ да се непрестано блати Српска Православна Црква ради стварање искривљене слике о њој у јавности. Није то, разуме се, никаква новост за Цркву, нити су ови данашњи први, а ни потоњи работници на том пољу! У једном делу јавности се појављују и објављују не само нетачни него и нечасни наводи о одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода у вези са одређеним неканонским и незаконитим радњама које су од 2017. до 2020. године спроведене у три епархије Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. Нису то одлуке Патријарха српског г. Порфирија, како се ових дана подмеће, нити, пак, блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. Сваком добронамерном и знавеном човеку је јасно да су то одлуке које су, у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, из домена својих надлежности и ради очувања црквеног јединства, устројства и поретка, доносили Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. На „Стању ствари“ је објављен текст „Нове недоумице у вези са епархијама СПЦ у Америци“ (20. фебруар 2023. г.) са потписом „Институт Арчибалд Рајс“ (узгред, није први пут да се ова невладина организација која је основана и регистрована у Лозани, а којом се управља из Мексика, појављује као „аутор“ различитих текстова против Српске Православне Цркве). Заиста, у одређеној мери имам разумевање за забринутост која је, мање или више знавеније, исказивана и која се и даље исказује у погледу положаја и перспектива мисије епархија Српске Православне Цркве у расејању, а посебно на територији САД. Међутим, у новије време се сусрећемо и са хајкачким и пропагандистичким односом према одређеним, канонски потпуно основаним и у црквеном смислу преко потребним одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода. Наведени текст заслужује детаљну деконструкцију само због тога што представља јединствен пример на једном месту сабраних антицрквених неистина, подметања и измишљотина које су појединачно присутне у низу више или мање утицајних медијских платформи. Управо због тога, овај текст истовремено и подједнако самозадовољно могу да читају другосрбијанци и различити леви и десни псевдоверски фанатици. Патријарх српски о Косову и Метохији Патријарх српски г. Порфирије од 24. јануара до 6. фебруара 2023. године није, како се тврди у тексту, боравио „у посети епархијама СПЦ у Сједињеним Америчким Државама“ него у радној посети њујоршким верницима, Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку и Православном богословском факултету Светога Саве у Либертивилу код Чикага. Јавност је о радној посети Патријарха српског г. Порфирија благовремено обавештена 12. јануара 2023. године преко званичне интернет странице Српске Православне Цркве. У питању је пастирска обавеза Патријарха српског г. Порфирија, јер су њујоршка парохија и Црквено-школска општина Светога Саве, због одређених проблема, одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године стављене под канонску надлежност и патријарашки омофор Патријарха српског до коначне нормализације тамошњих прилика. Даље, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу је у надлежности Светог Архијерејског Синода којим председава Патријарх српски. Дакле, није се радило о протоколарној канонској визитацији епархијама наше Цркве на територији САД него о радној посети, како је прецизно и наведено у саопштењу за јавност 12. јануара 2023. године. Радна посета Патријарха српског г. Порфирија верницима, свештеницима и Црквено-школској општини у Њујорку и нашем Факултету у Либертивилу нема никакве везе са, како се злонамерно подмеће, „кризом у вези са Косовом и Метохијом“ која се, како се незнавено тврди, није „захуктавала“ пред патријархов пут него је захуктана и кључа вековима. Ништа мање данас него јуче или пре 10, 20, 50 или 150 година! Само недобронамерни неће да знају да се све посете Патријарха српског планирају и припремају месецима раније. Износи се и нечасна тврдња да је у том периоду „најмање била испољена намера да се патријарх у име Цркве формално изјасни према растућој вероватноћи да су државне власти спремне да удовоље страним притисцима и да признају насилно одвајање колевке српске духовности и културе“. Необавештени критичар који селективно прати званичну интернет страницу Српске Православне Цркве уопште није хтео да види став Српске Православне Цркве о Косову и Метохији који је 20. јануара 2023. године, на дан своје Крсне Славе, пред председником Републике Србије и другим званичницима по ко зна који пут изговорио и поновио Патријарх српски г. Порфирије. Том приликом су прецизно и јасно истакнути, а јавности су доступни следећи ставови Српске Цркве и Патријарха српског г. Порфирија о Косову и Метохији: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије на челу са председником Александром Вучићем неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. Дакле, Патријарх српски г. Порфирије се уопште није изјашњавао о, како се тврди, некаквој „растућој вероватноћи“ већ је, непосредно пред пут у САД, јасно изнео уверење да државни органи Републике Србије „неће и не могу пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије“. Став Српске Цркве је саопштен по ко зна који пут и он је јасан и недвосмислен за свакога ко има очи да види и уши да чује. „Захуктавање кризе“, „прекоморски пут“, „важни тренуци“, „народ у матици“, „масовно противљење“, „ултимативно отимање“, „формално изјашњавање“, „растућа вероватноћа“, „удовољавање страним притисцима“, „насилно одвајање“, „критични период“, „безбедно растојање“, „епицентар контроверзе“, „спорадично виђање“, „горуће питање“ итд! Наведене језичке конструкције довољно показују колико је аутор тог уратка спреман да профанише све што овај честити народ има од Српске Православне Цркве до Косова и Метохије! И то све post festum! Мете су, разуме се, Српска Православна Црква и Патријарх српски! Није на одмет да се напомене да обиље придева и расцветала проза у овом случају нису ништа друго до реторички покушај маскирања одсуства чињеница и аргумената. Да је време мајсторско решето показало се и овом приликом. Шта се, у погледу статуса Косова и Метохије, догодило у време патријархове раније планиране посете САД или у, како се наводи, „критичном периоду“? Наравно, ништа! Можда бих и могао да разумем да је бојазан изражена пре патријарховог пута за Америку, али никако не могу да разумем зашто се то ради две недеље после патријарховог повратка у Србију када је познато да, хвала Богу, српске државне власти у том периоду нису прихватиле нацрт тзв. немачко-француског споразума о Косову и Метохији! И зато су, поред осталог, такви текстови недостојни потписа часног човека! Секуларни или црквени поредак? Други део текста је, после неуспелог покушаја моралне дискредитације Српске Православне Цркве и Патријарха српског на косовско-метохијском питању, посвећен „њујоршком црквеном случају“ и црквено-правном и правном положају епархија, парохија и црквено-школских општина Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. И ту се аутор текста показао не само као тотални дилетант него и као својеврсни антицрквени пропагандиста! Селективни корисник информација са званичне интернет странице Српске Православне Цркве се показао као онај који више верује својим (или туђим) инсинуацијама него сопственим очима. Тема тзв. ваздушних права, иначе отворена још 2014. године, уопште није разматрана током пастирске посете Патријарха српског г. Порфирија Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку. Осим тога, тзв. ваздушна права се не односе, како се погрешно тврди, на простор „изнад плаца на којем се налази изгорели храм“ него на плац на коме се налази паркинг у близини Цркве Светога Саве и који уопште није у власништву наше Цркве. Даље, нетачан је и навод да је Патријарх српски г. Порфирије овом приликом посетио Вашингтон. Где је то аутор прочитао? Даље, од када је прослава Дана државности Србије за било ког Србина, а посебно за Патријарха српског, „погрешно место“? Поражавајуће је и то што је аутор текста прескочио да помене историјски догађај у Њујорку када је Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Епископа канадског г. Митрофана и свештенства и у присуству верног народа, у недељу 5. фебруара 2023. године служио Свету литургију у Цркви Светога Саве на Менхетну – прву после скоро седам година од пожара у коме је сагорео овај Божји храм у коме се Срби моле Богу дуже од седам деценија! Патријарх српски г. Порфирије је, у сарадњи са Управним одбором Црквено-школске општине Светога Саве и својим сарадницима, после скоро седам година вратио мир и братску љубав међу развејане њујоршке вернике, а све заједно их је служењем Свете литургије вратио у њихов спаљени молитвени дом. То је најважнији видљиви резултат ове радне посете Патријарха српског г. Порфирија Америци. О поштовању надлежности Црквено-школске општине Светога Саве у Њујорку од стране Патријарха српског г. Порфирија, у складу са Уставом СПЦ и Статутом Црквено-школске општине, ипак треба питати чланове њеног Управног одбора. Текст који је 9. фебруара 2023. године објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве у коме су начелно изложене измене и допуне оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира Српске Православне Цркве на подручју САД, чији је аутор потписник ових редова, уопште није био у функцији „стварања привида да патријаршијска посета Сједињеним Америчким Државама није била често церемонијална и да су постигнути неки опипљиви резултати“. Само селективни корисник садржаја са званичне интернет странице Српске Православне Цркве не жели да види да су промене оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира у САД завршене до маја 2022. године, а да је, после приспећа официјелних превода на српски језик и стручне редактуре текстова, у Гласнику од јануара ове године, сходно ранијој одлуци Светог Архијерејског Синода, започето са објављивањем тих правних аката који се тичу три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД. Осим тога, у календару „Црква“ за 2023. годину, дакле много пре патријарховог пута у САД, објављен је опширнији текст о томе у ауторству потписника ових редова. Нечасно је да се канонски и уставно основана и преко потребна црквено-правна интервенција Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора у овом случају приземно сведе на „материјална питања“ и „различите интересе“. Јавност је упозната са чињеницом да су, после измена и допуна оснивачких аката и статута, три епархије и пет манастира на територији САД изведени из дотадашњег приватног статуса и враћени у јединствени поредак Српске Православне Цркве. Оснивачки акти и статути на на основу којих су, поред осталог, три епархије и пет манастира стекли правни субјективитет у шест савезних америчких држава, усклађени су са Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве и јединственим црквено-правним поретком Српске Православне Цркве. Посебна је тема покушај да се изједначи инкорпорисање три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД од 2017. године са црквеним питањем у Републици Северној Македонији које датира од оснивања Охридске архиепископије 1019. године, односно хиљаду година раније. Одавно је познато да су фразе и квалификације углавном потребне када нема чињеница и аргумената. Поштовање и чување црквеног јединства у САД које су на Сретење 1992. године васпоставили блаженопочивши Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј јесте и треба да буде светиња коју сви морамо да чувамо и сачувамо. Само недобронамерни и неодговорни могу себе да сврставају међу јуришнике на јединство Српске Православне Цркве и њен Устав, који је преживео и нацистичку окупацију, и усташки геноцид и готово затирање наше Цркве у тзв. НДХ, и гоњење Цркве под комунизмом. Црквено-правне интервенције у оснивачким актима и статутима три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД као новоформираним приватним корпорацијама, спроведене на основу одлука Светог Архијерејског Сабора и Синода од 2019. до 2022. године, нису једнострано наметнуте из „београдске“ Патријаршије него су пре тога једнодушно прихваћене и потврђене акламацијом на ванредном Црквеном сабору у Клирвотеру 29. фебруара 2020. године. Целокупно свештенство и представници свих црквеношколских општина и парохија из САД су једногласно поништили одлуке Црквеног сабора из 2019. године. Јавности је доступан снимак на коме се види да су сви свештеници и представници свих црквеношколских општина наше Цркве на територији САД аплаузом поздравили речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја: „Једна Црква – један Устав!“ Јавности су доступне, али ипак ваља подсетити на одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру од 29. фебруара 2020. године које гласе: „1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци“. У односу на ове чињенице више је него јалово пропагандистичко наклапање о „процесу подривања локалне самоуправе“ у Цркви, јер се процес измена и допуна оснивачких аката и статута три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД уопште није тицао и не тиче се црквеноправног и правног положаја, имовине и надлежности парохија и црквеношколских општина. Све надлежности и имовина црквеношколских општина и парохија Српске Цркве у САД остале су исте, уз уважавање њиховог досадашњег рада и мисије. Имовином црквеношколских општина, манастира и епархија, односно њиховим покретним и непокретним стварима и финансијама управљаће се, као и до сада, искључиво од стране њихових управних органа који су прописани Уставом СПЦ и који важи и обавезујући је за сваког епископа, свештеника, верника, парохију, црквену или црквеношколску општину, манастир и друге црквене установе у Српској Цркви. На крају, као један од учесника у том процесу и као човек коме је, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода, доступна комплетна документација овог случаја, а да би ствар била потпуно јасна, морам да, с пуним правом, истакнем да је, захваљујући одлукама Светог Архијерејског Сабора и Синода, заправо онемогућено све оно о чему се у једној мери и са правом говорило последњих година, посебно у САД, а то је да наше епархије и манастири у САД престану да буду део Српске Православне Цркве и постану део неке друге, несрпске црквене организације у САД. https://stanjestvari.com/2023/02/25/o-poretku-srpske-pravoslavne-crkve-u-sjedinjenim-americkim-drzavama/
  3. Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Знаменито издање, Kалендар Српске Православне Патријаршије ЦРКВА за 2023. годину, пред читаоцима је у свом јубиларном руху, зато што је заједно са другим, не само важним него кључним темама, посвећен и облежавању стогодишњице васпостављања Патријаршије, која је услед епидемиолошке ситуације, прослављена са двогодишњим закашњењем. Ова публикација, који постоји деведесет три године, веома важнa већ по томе што је једини годишњак наше Цркве, овога пута се и по садржају и по спољашњој опремљености вратила логичном формату (жанру) пажљиве хронике или летописа који бележи догађаје у години која је протекла и тако јасно указује на правац којим ће Црква ходити у периоду који предстоји. Утврђивање оваквог, једино смисленог, концепта црквеног годишњака одредио је, верујемо не непосредним упутствима уреднику издања архимандриту Нектарију, него динамизмом рада и бројношћу проблема и питања које је већ у другој години патријараштва решавао или почео, са Светим Сабором и Архијерејским Синодом, да решава сам предстојатељ Цркве, Светејши Патријарх Порфирије, што се може закључити и из његове Уводне речи којом нас упознаје са личним погледом на важне догађаје у 2022. години, на коју такође читаоцима скрећемо пажњу. По устаљеном обичају, уз календаријум просте 2023. године, наведени су чланови и запослени у свим законодавним и извршним патријаршијским телима и органима, затим у образовним, харитативним, информативним и издавачким установама. Значај прославе васпостављања Патријаршије наглашен је избором илустрација које љубитељу повести наше Цркве и народа могу бити довољан разлог за упознавање са овим издањем. Ту су: нацрт панагије Патријарха српског Димитрија, првог поглавара обновљене Патријаршије; Панагија Срба светитеља; Томос о васпостављању Српске Патријаршије од 2. априла 1920. године и Повеља краља Александра I Карађорђевића поводом устоличења патријарха Димитрија 1924. године у Пећкој Патријаршији. На насловној страни је везени грб Карловачке митрополије, а на страници којом завршавамо читање са уживањем у овој публикацији налази се Митра дванаест апостола из 17. века, која је један од драгуља Патртијаршијског двора у Београду. Док читамо потресне житијске текстове намеће се утисак да су се у протеклим деценијама, из којих је преостао још који живи сведок, само понављале сцене из древних хроника Acta Martyrum или Acta Sanctorum. Са молитвеним трепетом поменућемо и овде њихова имена: Свети исповедник Данило (Јакшић), Епископ карловачки и плашчански; Свети Иринеј (Ћирић), Епископ бачки и Свети мученици бачки; Свети свештеномученици горњокарловачки, Свештеномученик Недељко Раковички, Свештеномученик Милош Грковачки, Новомученици ливањски Илија, Ристо и Коста, Преподобномученици медљански Серафим, Авакум и Мардарије, Света деци мученици јастребарски и сисачки, Свети мученици зворничко-тузлански и Мученици житомислићки. Као што догађаји из друге године патријараштва Светејшег г. Порфирија превазилазе хронике једне године, тако ће и чланци који их описују и коментаришу бити интересантни и читаоцима у временима која предстоје. То се пре свега односи на чланке о додељивању аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, затим о црквено-правном и правном положају епархија Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама; као и о потписивању Темељног уговора са Владом Црне Горе. Значајан је и текст о освећењу Светог мира које је и један од символа црквене аутокефалности, те чланак о обнови женског монаштва у нашој Патријаршији. Објављивање беседе патријарха Порфирија са молебна за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу, одржаног 11. септембра 2022. године испред храма Светог Саве, потсећа све на важност неотступног чувања православног начина живота и у годинама које долазе. Памћењу верног народа поверени су и чланци о устоличењу патријарха Порфирија у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских у Пећкој Патријаршији; као и о устоличењу епископа западноевропског Јустина у Паризу и шабачког Јеротеја. Свети Архијерејски Сабор је изабрао и петорицу викарних епископа Патријарха српског: хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра. У Календару Црква се молитвено сећамо упокојених епископа западноевропског Луке и шабачког Лаврентија, као и проте Милана Јанковића, дугогодишњег секретара Светог Архијерејског Синода. Календар Црква нас обавештава и о новим посленицима на њиви Господњој, новорукоположеним ђаконима и презвитерима и тако заокружује све информације из живота Цркве а које су важне за живот сваког верника. *** Порука Патријарха српског г. Порфирија: Уводна реч у Календару Црква за 2023. годину Драга наша децо духовна! Време између два празника Рођења Богомладенца Христа у целом свету је било испуњено многим бурним и трагичним дешавањима: ратовима, сукобима, немирима, потресима, зебњом и страховима не само за голу човекову егзистенцију, него и за опстанак читаве планете, односно људског рода, који као да је кренуо путем самоуништења. На нашим улицама, у таласима миграција и миграната, уз припаднике азијских и афричких народа данас су избеглице и најближе нам сестре и браћа из Украјине и Русије. Ми данас треба да им изађемо у сусрет указујући им братску помоћ и саосећање, а не да их неко, не дај Боже, злоупотреби у невољи која их је снашла ради сопствене материјалне користи. И живот нашег православног народа је изложен искушењима и то не само оним која не можемо искључиво сами да спречимо као што су сталне претње и несигурност нашег народа на Косову и Метохији него, оним чије сузбијање, чак и уколико и нисмо потпуни виновнци, зависи од свакога од нас појединачно и свих нас заједно – социјалних и здравствених служби, полиције, школског система, браће парохијских свештеника, поготово медија, али и нашег народа у целини. Овде првенствено мислим на небивали пораст насилничког понашања и насиља, посебно међу младима, од стране младих, али и насиља у породици, а посебно према женама. Наш православни народ, живећи деценијама под притиском оваквих искушења, показује и живи здравим хришћанским оптимизмом заснованим на вери у Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“. Отуда је живот нашег православног српског народа и у протеклој години био испуњен лепим и радосним догађајима на личном, али и на породичном, парохијском и ширем друштвеном плану. Осећам обавезу да, заокружујући годину на измаку, на једном месту истакнем неколико важних догађаја који ће остати забележени у историји Српске Православне Цркве. Пре свега, благодарим Господу, Светом Сави и мојим светим претходницима, што је на празник Покрова Пресвете Богородице у ставропигијалног лаври Пећкој Патријаршији обављен свечени чин устоличења наше смерности у најсветији трон архиепископа пећких и патријараха српских. Зацељење вишедеценијске ране раскола на телу наше Цркве, односно васељенског Православља, односно додељивање аутокефалности Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији, у години када је управо питање аутокефалности произвело можда и највећу кризу у историји Православља, а наше две Цркве зближило и ујединило више него икада до сада, свакако је по важности на врху догађаја у години на измаку. Заједничким прегнућем епископа наше Цркве у Отаџбини и у Сједињеним Америчким Државама, уз учешће верног народа и свештенства трајно су решени озбиљни проблеми црквено-правног и правног статуса епархија у тој држави у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве. Црна Гора је закључила Темељни уговор са Српском Православном Црквом и на тај начин је елиминисана деценијска правна неравноправност Српске Православне Цркве којој припада највећи број верника у Црној Гори. Верујем да је постављен добар темељ за остваривање права наше Цркве, а посебно православних верника, после вишедеценијског терора и дискриминације од стране комунистичког режима и њихових идеолошких наследника. Увек смо истицали и истицаћемо да не тражимо своја права на штету других. Црква се са верним народом, али и интелектуалном елитом најснажније супротставила настојањима да накарадна џендер идеологија и из ње проистекле политика и пракса, и овде постану тзв. „нова нормалност“. Православна свест нашег народа у име одбране светиње брака и породице, слоге и мира у нашем народу извела је на улице Београда, Подгорице и других наших градова десетине и десетине хиљада људи, који су мирно и достојанствено устали у одбрану православне вере и морала, породице и хришћанског начина живота. Са жаљењем морамо констатовати да је статус Верске наставе, предмета чији је циљ да формира етички здраву, личност моралну и отворену према другима, после више од двадест година од повратка у школски систем Републике Србије, далеко гори него што је био на почетку. За разлику од Републике Српске и Републике Хрватске, то видим као заједнички неуспех и Цркве и државе Србије, који треба превазићи у најкраћем року и то на цивилизацијским и демократским основама постављеним пре две деценије. То је наш заједнички дуг и обавеза не само према православним ученицима него и према деци из осталих традиционалних Цркава и верских заједница. На послетку, желим да име Господа Исуса Христа – новорођеног Богомладенца свима нама што чешће буде у мислима и на уснама, јер је његово значење Спаситељ, односно Бог је Спаситељ! Мир Божји – Христос се роди! Молимо се Спаситељу да нама и целом свету дарује године мира и напретка. Запојмо и ми анђелску химну: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Ваш молитвеник пред витлејемском колевком Богомладенца Христа, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски + Порфирије Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве
  4. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! …Роди нам се Дете, Син нам се даде, којему је власт на рамену и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира (Ис 2, 14). Драга наша децо духовна, Радујмо се на овај велики и дивни празник Рођења Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа, којим се остварило спасење света и човека! Придружимо се анђелима певајући: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14)! Зраци славе Господње су нам открили пећину која је свету постала источник Пута, Истине и Живота! Веселимо се са свеколиком творевином кличући песму нову, јер је Велики и веома Хваљени, над свима Господ, постао малено Дете! Ликујмо и, попут пастирâ у оној светлозарној ноћи, светлијој од дана, пригрлимо Онога Који је савио небеса у јасле! Празнујмо и, следујући мудрацима са Истока, неустрашиво проповедајмо блистајућу Звезду која је одагнала таму смрти и привела нас вечној Светлости и вечноме Смислу! Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу. Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега. Браћо и сестре, ако се определимо да будемо обликовани Тајном љубави и смирења, пројављеном у Догађају Рођења Христова, преобразиће се и све око нас. Ако нам мерило свих вредности постане Божанско Чедо Које повијено лежи у јаслама, зачућемо исти онај укрепљујући глас анђела који је у првој божићној ноћи утешио пастире: „Не бојте се! Јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ” (Лк 2, 10 – 12). Oво вечно и непролазно анђелско охрабрење својом благодатном поруком и силом претвара страдални и немирима распарчани свет у место божићног мира и радости. Да би тај даровани нам мир постао делатан у наше време и у нашем животу, ми се за то морамо својски потрудити, морамо га не само прихватити него и учинити суштинским садржајем нашег живота. Братоубилачки и разорни ратови, који и данас широм планете Земље сеју смрт, показују да прави мир није просто одсуство оружаног сукоба већ плод самопрегорне жртве коју је међу људима засејао и Својим Очовечењем запечатио Сâм Господ. Мир Божји нам се открива у богочовечанској Личности Христовој, куца на врата наше слободе и позива нас да га уведемо у своје домове и школе, на своја радна места, у скровишта, ровове, животе. Позива нас да се придружимо свима који са нама деле исти, вечни, свети и непромењиви етос или систем вредности – оно што волимо и што јесмо, оно у што верујемо и што знамо. Тада ћемо и у својим ближњима препознати Богомладенца и моћи да и њих дарујемо златом животне радости, смирном искрене љубави и тамјаном истинског смирења. Драга децо духовна, Рођење Христово је одувек и од свих поштовано и као породични празник, празник домаћег огњишта и његове топлине. Зато је погрешно да се на Бадње вече, у предвечерје радосног Празника, не дочекује Богомладенац, Који је предвечни Бог и Дете нас ради рођено, у домаћој атмосфери која преко бадњака, расуте сламе и свега осталога подсећа на скромну пећину у којој је Он, Најсмиренији међу смиренима, рођен, повијен и у најобичније јасле положен, и да се уместо тога по улицама и трговима слави на полупагански начин у полупијаној атмосфери. Као што су моћници онога времена прогањали и желели да униште Богомладенца, тако и њихови данашњи наследници дижу глас против породице, утемељене у хришћанским вредностима. Одговор Цркве на ову јавну и трајну агресију не може бити другачији до јеванђелски, апостолски и божићни. То значи да Црква неодступно стоји на својим вечним и непромењивим уверењима, чувајући границе Закона како је благоизволео Бог, не намећући своје вредности никоме, али, истовремено, не одступајући од њих ни за јоту. Ниједну личност под небеским сводом ми не изводимо на свој, људски суд, нити бацамо духовно камење на оне који не деле нашу веру, али одлучно одбијамо да било чији слободни, али погрешни избор изједначимо са нашом слободом и одговорношћу која је прати. Да би, у дубоко рањеном друштву, деца могла да се одупру поплави позивâ на насиље у школама, на друштвеним мрежама, на стадионима и у спортским халама, треба да буду одгајана у здравом породичном окружењу, обликована љубављу, а не мржњом и агресивношћу. Појаву насилног и деструктивног понашања у нашим школама прате и већ поменута недопустива настојања да се читавом просветном и образовном систему, од вртића до универзитета, наметну учења, идеологије, праксе и обичаји потпуно опречни хришћанском етичком кодексу и богоугодном животу не само нас православних Срба него и свих са којима делимо животни простор. У данима божићне радости, мира и породичне топлине у нашим су молитвама и они међу којима букти ратни огањ, а најпре једноверна браћа и сестре из Украјине и Русије. Са тугом гледамо на ратне сукобе и жртве, у чему, јавно или тајно, учествују разни актери. Последице трагичног братоубилачког руско-украјинског сукоба, подстицаног свакодневно споља, страшне су, а ратни пожар, као никада до сада, прети целом свету. Због тога се са посебно усрдном молитвом обраћамо Богомладенцу Христу, а искреним братским позивом свим непосредним и посредним учесницима рата, да пронађу у себи снаге, како би престало страдање, избеглице се вратиле у своје градове и села, обновили се њихови домови, а мир се вратио у подручја захваћена ратним пожаром. Од половине ове године и у нашој заветној родној земљи, на Косову и у Метохији, вековни комшилук поставља ултиматуме, провоцира, спроводи терор и непрекидно прети преосталим, незаштићеним Србима прогоном и зулумом, уз злослутно ћутање или, чини нам се, прећутну подршку појединих моћних држава. Подсећамо све надлежне чиниоце на то да и за Србе на Косову и Метохији треба да важе универзална људска права и слободе какве имају Албанци и сви људи на свету. Лична безбедност, сигурност имовине и слобода кретања припадају свима подједнако и као таква морају да буду неприкосновена. Клањајући се Рождеству Христовом, молимо се да у нама, али и у свима са којима делимо простор и време живота и у свим народима света завладају љубав, разумевање и божићна добра воља и мир који превазилази сваки ум (Флп 4, 7). Празничном радошћу Рождества покретани, са нарочитом архипастирском бригом и одговорношћу поручујемо свим нашим саплеменицима, браћи и сестрама, православним Србима, где год живели, да је Мајка Црква увек уз њих и да их позива да буду будни за слушање и вршење Јеванђеља Христовог, а кроз то приправни да благу вест мира и љубави неућутно објављују сваком човеку и целом свету. Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2022. године Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД СПЦ
  5. Научни скуп под називом „Стогодишњица васпостављења Српске Патријаршије“ биће одржан 15. децембра 2022. године, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду. Непосредно пре свечаног отварања скупа, у факултетској капели Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова биће служена Света Литургија са почетком у 9 часова, којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Информативна служба СПЦ
  6. Средином јуна 2022. године у оквиру издавачке делатности Библиотеке Српске Патријаршије објављена је научна публикација Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Српске Патријаршије, Књига 1. Апостоли, која је резултат вишегодишњег рада на пројекту: Истраживање, евидентирање и научна обрада рукописног фонда Библиотеке Српске Патријаршије, саопштила је Информативна служба СПЦ. Научну комисију ангажовану на овом пројекту Библиотеке Патријаршије чине: проф. др Бранислав Тодић, редован професор Филозофског факултета у Београду; проф. др Зоран Ранковић, редован професор Православног Богословског факултета у Београду; мр Душица Грбић, начелник одељења старе и ретке књиге Библиотеке Матице српске у Новом Саду и др Зоран Недељковић, управника Библиотеке Српске Патријаршије. Издање које је пред читаоцима представља археографски опис шест рукописних књига и одломака Апостола, који се чувају у рукописном фонду Библиотеке Српске Патријаршије у Београду. Описи рукописа урађени су на основу непосредног увида и накнадне обраде. Описи се састоје од следећих целина: (Заглавље), Кодиколошки опис, Повез, Писар, место и време настанка, Ликовни украс, Садржај, Записи, Историјат и Литература. Ова публикације је прво издање поменутог пројекта који има за циљ научни опис свих средњовековних рукописа који се чувају у Библиотеци Патријаршије (укупно има 471 рукопис). Начин научног истрживања осим хронолошког јесте и тематски, односно рукописни фонд се обрађује по целинама – Апостоли, Јеванђеља, Псалтири, Зборници итд. Посебно вредан рукописни фонд Библиотеке Српске Патријаршије никада до сада није научно, детаљно и систематски описиван и управо због његовог значаја за научноистраживачку јавност, ово издање, као и будућа на којима ће се радити, биће потврда високих домета писаног стваралаштва српске културе кроз историју. Следеће издање на коме научна Комисија Библиотеке Српске Патријаршије ради биће средњовековна рукописна Јеванђеља. Извор: Информативна служба СПЦ
  7. Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.
  8. Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају. View full Странице
  9. Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио: -Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово. Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом. Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек, друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави. У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога. У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења. Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства. СПЦ
  10. ПОРФИРИЈЕ, по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима сабраним на редовно годишње заседање Светог Архијерејског Сабора, упућује ову пастирску посланицу свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве поводом прослављања стогодишњице васпостављања канонског јединства Српске Патријаршије Са радошћу вас, драга децо духовна, поздрављамо из једног од три историјска седишта српских патријараха, из Богом благословених Сремских Карловаца, где литургијски свечано прослављамо велики јубилеј који због епидемије нисмо могли да обележимо 2020. године, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области, дотад у различитим статусима и јурисдикцијама, у једну и јединствену Српску Патријаршију. Велика је наша радост у Духу Светоме зато што, молитвено помињући наше оце који су баш у Карловцима прогласили велико дело васпостављања јединства Српске Православне Цркве, имамо на уму да смо духовни потомци оних који су у овај део наше данашње Србије донели име Христово и организовани црквени живот још у апостолско доба. Апостол Павле у Посланици Римљанима поздравља Андроника, првог епископа античког Сирмијума, данас оближње Сремске Митровице, седишта древне епископије. У Сирмијуму, једној од четири престонице Римског Царства, у Диоклецијано-вим гоњењима су мученички венац задобили светитељи Божји епископ Иринеј, ђакон Димитрије, петорица каменорезаца са Фрушке Горе и многи други чија се имена налазе у именословима светих, а још више је оних чија имена нису записана, али су Богу позната. Као њихови наследници и баштиници, 1500. лета Господњег сремску епископију, сада на немањићком корену, поново успостављају изобиљем таланата од Бога благословени свети из рода Бранковића. Из дивних фрушкогорских манастира, које су подигли или обновили, из врдничког кивота светога кнеза Лазара, јазачког кивота светога цара Уроша Немањића и из крушедолских кивота светих Бранковића, никла је Карловачка митрополија, а потом и Патријаршија, која је изградила чврсто црквено устројство, али и била кључни покретач духовног и свеукупног друштвеног и културног развоја нашег народа све до победе у Великом рату. Српска Православна Црква је, од незаконитог и насилног укидања Пећке Патријаршије 1766. године, живела подељена у митрополије и епископије у границама различитих држава, али се и у тим условима свака црквена организациона јединица старала да очува духовни и национални идентитет своје пастве, да обезбеди опстанак српскога народа. То је чинила по цену највећих жртава, непрестано разгоревајући пламен наде да ће се сви православни Срби поново сабрати под омофором и пред троном српског просветитеља, светитеља Саве. И коначно, после победе у Великом рату, по ослобођењу и стварању државе јужних Словена, 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима, у присуству регента Александра Карађорђевића и државних званичника, одржан је Сабор архијерејâ на којем је, после стотину и педесет четири године, уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обновљена Пећка Патријаршија, односно Српска Православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Тако су коначно испуњене тежње многих покољења наших предака. Данас је наша света дужност да са молитвеним трепетом поменемо све архијереје који су били непосредни прегаоци у васпостављању и проглашењу јединства Српске Православне Цркве. На првом месту је то архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић, потом први патријарх обновљене јединствене Српске Цркве; митрополит црногорски Митрофан Бан, који је председавао и руководио седницама; митрополит дабробосански Петар Зимоњић, потоњи у Господу прослављени свештеномученик Петар Сарајевски, митрополит сарајевски Евгеније Летица, митрополит бањалучки и бихаћки Василије Поповић, епископ пакрачки Мирон Николић, епископ темишварски Георгије Летић, епископ горњокарловачки Иларион Зеремски, епископ задарски Димитрије Бранковић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ рашко-захумски Кирило Митровић, епископ будимски Георгије Зубковић, епископ зворничко-тузлански Иларион Радонић и епископ вршачки Гаврило Змејановић. Упућујући Господу благодарне молитве за ове наше оце и молећи њих да пред Престолом небеским помињу наше покољење, данас са поносом у саборно народно памћење уписујемо тај 12. септембар 1920. године, када је у Сремским Карловцима, уз хиљаде верника окупљених из свих ослобођених и уједињених српских земаља, уз звуке звонâ са свих карловачких храмова и топовске салве победничке српске војске, обнародован указ о обнови Пећке Патријаршије и саборном јединству српских црквених области: Архиепископије београдске и Митрополије Србије; Архиепископије карловачке и Митрополије српске, са епископијама далматинско-истријском и бококоторском; Архиепископије цетињске и Митрополије Црне Горе, Брдâ и Приморја; затим Митрополијâ скопске, рашко-призренске, велешко-дебарске, пелагонијске, преспанско-охридске, струмичке, једног дела Митрополије воденске, Епископије пољанске; Митрополијâ Босне и Хрецеговине: дабробосанске, херцеговачке, зворничко-тузланске и бањалучко-бихаћке, уједињених у једну аутокефалну Уједињену Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је убрзо, 28. септембра 1920. године, најугледнијег архијереја тог доба, митрополита београдског Димитрија, изабрао за првог патријарха обновљене Патријаршије, што је 20. новембра исте године потврдио и Изборни сабор. Убрзо, 19. фебруара 1922. године, Патријаршија у Константинопољу је одговарајућим црквеним актом, свеправославно прихваћеним Томосом, потврдила уједињење историјских српских црквених области као „канонско и оправдано“, а Српска Православна Црква је призната, „за сталнo и заувек”, као сестринска Црква свих аутокефалних Православних Цркава. Овај велики празник јесте празник јединства и слоге, дан када је од свих потврђена општа, свагдашња свест о јединству и континуитету наше свете Православне Цркве у историји, посебно од великог догађаја стицања аутокефалије, пре више од осам векова, од Жиче, Пећи и Карловаца до Београда. И ми данас, после стотину година, радосно објављујемо и прослављамо овај историјски догађај, било да живимо у матици, било у некој од српских или околних земаља, било у расејању, разбацани буром историјских ветрова широм шест континената. У свим невољама, недаћама и страдањима Српска Православна Црква је делила и радости и туге васцелог српског народа, а Патријаршија српска је била и остала символ народног јединства и онда када је државно устројство и јединство бивало разбијено. Због свега тога ми ових дана, када се сећамо подвига наших предака који су жудили за јединством, за јединство се борили и јединство Цркве остварили, озарени светлошћу Васкрсења Христовог, шаљемо архипастирски благослов свој пуноћи наше Српске Православне Цркве, историјске Патријаршије пећке и београдско-карловачке, и позивамо наш верни народ у земљи и расејању да, упркос свим искушењима, остане и истраје у заједништву, у крилу своје Мајке Цркве. Дано у Патријаршији Српској у Сремским Карловцима 15. маја лета Господњега 2022. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централно-амерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-ново-зеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД СПЦ
  11. Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије биће одржана 14. и 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. Прослава великог црквено-историјског јубилеја почеће у суботу, 14. маја 2022. године, у Саборном храму Светог оца Николаја свечаним дочеком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и отачаствених архијереја где ће у 17 часова бити служено вечерње богослужење са доксологијом предстојатељу Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх ће затим у знаменитом сремскокарловачком Патријаршијском двору отворити мултимедијалну изложбу под називом „Један век од васпостављања Српске Патријаршије 1920-2020“. По речима ђакона Владана Радовановића, управника Музеја Српске Православне Цркве, биће изложене најзначајније инсигније које одражавају патријаршијско достојанство Српске Православне Цркве: панагија Срба Светитеља из 1923. године са оригиналним нацртима архитекте Пере Ј. Поповића и Уроша Предића, митра дванаест апостола, архијерејско жезло са којим је устоличен патријарх Димитрије, као и његова архијерејска одежда. Извршена је реконструкција некадашњег патријаршијског трона са балдахином, који се налазио у престоној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у којој је обављена свечаност васпостављања Патријаршије. - Овом изузетном приликом биће изложена дела Уроша Предића Патријарх Лукијан Богдановић заступа Српску Цркву пред Светим Николом (Узбуркано море), Паје Јовановића Свети Сава мири браћу и Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног, низ портрета првих српских патријараха који су дошли на подручје будуће Карловачке митрополије и портрета карловачких патријараха: Јосифа Рајачића, Лукијана Богдановића. Међу њима су најрепрезентативнији портрети патријарха Арсенија III Чарнојевића и патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, рад Јова Василијевича из 1744. године, и патријарха Георгија Бранковића, рад Уроша Предића из 1906. године. У поставци ће се наћи престони крст цара Душана из ризнице манастира Високи Дечани и најзначајнији експонати из Музеја Српске Православне Цркве и Патријаршијског двора у Београду, неколико рукописних и штампаних књига, дела црквено-уметничког веза и текстила, митра и напрсни крст патријарха Арсенија III Чарнојевића, мали омофор и напрсни крст патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, а по први пут се излаже напрсни крст и панагија патријарха Георгија Бранковића. Аутори изложбе и каталога су ђакон Владимир Радовановић, Владислав Касалица и др Миљана Матић, а сарадници на реализацији изложбе др Гордана Петковић, МА Биљана Цинцар Костић, Марија Јовић и МА Наталија Стокановић, истакао је управник Музеја Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 15. маја 2022. године, у 8.30 часова у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског, Његова Светост Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом, као и чином призива Светог Духа на којој ће му саслуживати архијереји, чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који ће прву свечану седницу одржати одмах по богослужењу у престоној дворани Патријаршијског двора. У 12.00 часова на градском тргу испред Патријарашког двора и Саборне цркве биће одржана свечана академија која ће бити отворена читањем Саборске посланице поводом великог јубилеја. Предвиђено је да овом приликом наступите еминентни црквени хорови, најбољи српски драмски уметници, културно-уметничка друштва и ученици Богословије „Светог Арсенија“ у Сремским Карловцима. /files/spc_social.png Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  12. Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године +ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ево дана који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24) Драга наша децо духовна, Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића. Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42). У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23). Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје. И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36). Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови. Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека! Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла. У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“ Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе — Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијскиЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузланскиФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД
  13. У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/
  14. У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске. Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Извор: Епархија жичка
  15. Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/
  16. "Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Повезана вест: Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа. У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог. "Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе, Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори", рекао је између осталог Епископ Јеротеј. На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач. Извор: Телевизија Храм
  17. Митрополит Иларион Алфејев добитник Ордена српске заставе првог степена који ће поводом Дана државности, на Сретење, уручити председник Србије Александар Вучић. Свечаност, поводом Дана државности, биће одржана у уторак, 15. фебруара у Председништву Србије. https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1085674/orden-sretenje-mitropolitu-ilarionu-generalu-radenovicu-medju-dobitnicima-priznanja-predsednici-kulturne-institucije-humanitarci
  18. Патријарх Порфирије: Живот Матице Српске испреплетан је са животом Српске Православне Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 16. фебруара 2022. године у Новом Саду свечану седницу Матице Српске, којом је обележена 196. годишњица оснивања те најстарије књижевне, културне и научне институција српског народау. Предходно, Његова Светост Патријарх је разговарао са Преосвећеним Епископом бачким г. Иринејем у Владичанском двору у Новом Саду. -Ваше Преосвештенство, уважени господине председниче Матице Српске, господине председниче Извршног већа Војводине, драги матичари, даме и господо, браћо и сестре, ја сам вечерас изузетно почаствован што могу да будем овде са вама у Матици Српској. Само име установе довољно по себи говори колики је значај Матице Српске за српски народ не само у прошлости него и данас, а сигуран сам да ће значај Матице увек бити важан и релевантан за свеукупни живот сваке епохе нашег народа. Живот Матице и рад Матице је испреплетан са животом нашег народа, али и са животом и улогом наше Цркве и на овим просторима и уопште. Матица је место, као што и сама реч Матица хоће да каже, које сабира све оне који се осећају делом нашег српског народа, делом наше културе и делом наше духовности. У том смислу и ја сам лично много пута био овде у Матици и то не само као пасивни посматрач онога што се на овој позорници дешава него неретко сам имао прилику и да се у разним ситуацијама обраћам онима који су се овде сабирали. Наравно, много важније је, ипак, то што сам имао прилику да седећи насупрот ове позорнице слушам и бивам надахнут, оснажен и поучаван речима многих угледних, вредних људи из нашег народа, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Радујем се, дакле, што сам данас овде и хоћу да знате да - сигуран сам да у том смислу делим и расположење, а верујем да и ви то знате, Владике бачког Иринеја - да увек у Цркви имате не само подршку него и сваку врсту отворености за заједничке пројекте, за идеје које ће бити благотворне за сваког нашег човека као што је и оно што смо у само неколико реченица пре ове седнице поменули, а то је писање историје и сабраних дела - претпостављам да неће бити само једна књига - Карловачке митрополије. Дакле, ево и Карловачка митрополија и Матица Српска већ саме по себи говоре колико је живот Матице укључен у живот Цркве, испреплетан са животом Цркве, јер заправо се ради о једном те истом народу који има свој континуитет, има прошлост, живи сада, али и оно што је прошло и оно што је сада имаће свој смисао само ако траје и у будућности. Дакле, увек смо са вама и имате сваку врсту подршке. Нека Господ благослови ваше добре намере и нарочито напоре да уроде плодом који ће бити Богу угодан, народу на корист, а онима који су учесници пројеката на спасење. Живели, нека све Господ благослови. Седница одржана у свечаној сали Матице Српске ове године је посвећена 200. годишњици од рођења књижевника Јакова Игњатовића. На почетку скупа проф. Драган Станић, председник Матице српске, изразио је радост што свечаној седници присуствују Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј. Пошто је Свечану песму Матице Српске (за коју је музику компоновао Душан Михалек, а речи написао Раша Попов) извео Новосадски камерни хор под диригентском палицом Божидара Црњанског, отпочео је рад свечане седнице. Прелиминарно предавање о Јакову Игњатовићу одржао је проф. др емеритус Душан Иванић на тему Пред делом Јакова Игњатовића. Змајеву награду Матице Српске за 2021. годину добио је Мирослав Алексић за књигу Кафкино матурско одело. О награђеној књизи говорио је проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ. Стихове из награђене књиге говорио је драмски уметник Марко Васиљевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патриjaрху Српском Порфириjу Крсну славу. У честитки стоjи: Ваша Светости и Блаженство, љубљени у Господу Брате и Саслужитељу! Срдачно Вам честитам Крсну славу, коjу прослављате на празник Саборног храма Претече и Крститеља Јована. Лик великог пророка, који је јавио људима долазак Христов и прихватио мучеништво за истину Божију, увек је био близак деци храма Светог Саве, надахњивао их на подвиг сведочења светог Православља пред народима Земље и храброг залагања за истину. На овај радосни дан за Вашу Светост, молитвено желим Вам радост и мир у вери (Рим. 15, 13), добро здравље и свемоћну помоћ од Господа Бога на многаjа и благаja љета патријарашког служења. Са љубављу у Христу, + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru
  20. Примили смо мноштва оштрих протеста и негодовања поводом јучерашње објаве немачке политичарке Виоле фон Крамон, дате после разговора са Епископом диселдорфским г. Григоријем, да у Немачкој не постоји Српска Православна Црква, те смо одговорни да, истине ради, изјавимо: Српска Православна Црква постоји у Немачкој, као део једне, недељиве аутокефалне Српске Патријашије. Устав Српске Православне Цркве и уредбе важе као и било где на њеном канонском подручју и на теориторији Немачке, а сва црквено-јерархијска тела су обавезна да се по њима управљају. На основу Устава Српске Православне Цркве одговарајуће црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, а Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава епархијског архијереја. Информативна служба Српске Православне Цркве View full Странице
  21. У радости празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, поред Божићне посланице Српске Православне Цркве, доносимо Божићне поруке архијереја Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. лета Господњег. Божићна посланица Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. године Митрополит дабробосански Хризостом у Божићној поруци: Божић је и празник нашег породичног и друштвеног заједништва Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Божићној поруци: Лепота и слава празника Рођења Христовог прелива се у живот хришћанских породица Епископ будимски Лукијан у Божићној поруци: Рођењем од Дјеве у скромним условима Господ је започео извршење домостроја спасења Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Божићној поруци: Живот који долази од Самог Живота је оно што нас уздиже на небо Епископ канадски Митрофан у Божићној поруци: Божићу треба да се радује и весели цела породица, која је црква у малом Епископ шумадијски Јован у Божићној поруци: Божић је велика тајна која се открива свакоме по мери његове вере Епископ браничевски Игнатије у Божићној поруци: Син Бога Оца родио се као савршени човек, не престајући да буде Бог Епископ зворничко-тузлански Фотије у Божићној поруци: Божић - празник заједничарења Саздатеља и сазданога у нераздјељивој и несливеној заједници природа у Личности Господа Исуса Христа Епископ милешевски Атанасије у Божићној поруци: Нарочито на Божић имамо разлога да се уздигнемо изнад свих људских слабости Епископ источноамерички Иринеј у Божићној поруци: Оваплоћена Реч Божја жели ући у све димензије нашег битија Епископ бихаћко-петровачки Сергије у Божићној поруци: У данима Божића свако наше срце је витлејемска пећина Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићној поруци: Божић је најопипљивије уверење да смо саздани за вечност и непролазност Епископ будимљанско-никшићки Методије у Божићној поруци: Христово је рођење унијело свјетлост у таму човјека и свијета Патријарх Порфирије у интервјуу за дневни лист "Политика": Ни за запету не мењам мој позив на мир Патријарх Порфирије у интервјуу за ХРТ: Човек је саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег у творевини Патријарх Порфирије за РТС: Човек има потребу за човеком Божићне поруке владике Иринеја Буловића Епископ бачки Иринеј (Буловић): Може ли ико да замисли Христа који силом исцељује болесника? Божићни разговор са Епископом шумадијским Јованом Божићни разговор са Епископом будимским и администратором темишварским Лукијаном Божићни разговор са Епископом милешевским Атанасијем Божићни разговор са Епископом пакрачко-славонским Јованом Божићни разговор са Епископом бихаћко-петровачким Сергијем Божићни разговор са Епископом нишким Арсенијем Божићни интервју са Епископом осечкопољским и барањским Херувимом Божићни разговор са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14). У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…” Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе. Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји. Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!” Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години. Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14). У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…” Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе. Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји. Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!” Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години. Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  24. Нова монографија студентских радова Високе школе Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Уредник монографије: јереј др Дарко Стојановић. Српска Православна Црква je приликом oснивања Aкадeмиje Српске Православне Цркве за уметности и консервацију збoг практичних пoтрeба била усмeрeна на oбразoвањe стручњака кojи ћe прeвасхoднo бити на услузи Српској Православној Цркви. Какo je, мeђутим, постајало jаснo да oни кojи трeба да прeнoсe знањe o иконописању, фрескописању, вајарству, мозаику, рестаурацији, конзервацији, мобилијару и дуборезу мoраjу и сами стeћи прoфeсиoналнo стваралачкo искуствo, студиjски прoграми убрзo су усмeрeни ка умeтничким излазним прoфилима и мoдификoвани су у складу са захтeвима Министарства просвете Владе Републике Србије. Зависнo oд усмeрeња, први студeнти су такo завршавали студиje каo диплoмирани сликари, ваjари, мозаичари, конзерватори, рестауратори – ликoвни пeдагoзи. Какo je и сама црквена умeтнoст живи oрганизам у сталнoj мeтамoрфoзи, такo су и студиjски прoграми пeрманeнтнo oбoгаћивани свe саврeмeниjим садржаjима. За свe вeћи брoj заинтeрeсoваних за студиje ове Академије oтварани су нoви студиjски модели. За њихoву рeализациjу ангажoвани су и кoмпeтeнтни наставници. Настава je oбoгаћeна богословским предметима, а студeнти тoкoм студиjа усваjаjу ширoк спeктар знања. Oпрeдeљeњeм за oдрeђeни студиjски прoграм, oни нe oстаjу ускраћeни ни за садржаje кojи су карактeристика других студиjских прo грама/усмeрeња, већ их мoгу апсoлвирати крoз ширoки спeктар избoрних прeдмeта. Oни им сe пoрeд oбавeзних прeдмeта, кojи су oкoсница свакoг студиjскoг прoграма, нудe у свакoj студиjскoj гoдини и мoгу их бирати у складу са свojим афинитeтима. Данас су бивши студeнти Aкадeмиje Српске Православне Цркве за уметности и консервацију успeшни ликoвни умeтници кojи дeлуjу широм пeт кoнтинeната, али и инвeнтивни прeдавачи на различитим стeпeнима oбразoвања – oд oснoвнe шкoлe дo дoктoрских студиjа умeтнoсти – као и рукoвoдиoци или кoнструктивни чланoви тимoва у институциjама културe. Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Нова књига у част јубилеја Православног богословског факултета у Београду, посвећена научном наслеђу првог декана проте Стевана Димитријевића. У нововековној историји наше Цркве посебно место заузима прота Стеван Димитријевић. Дугогодишњи ректор Призренске богословије и први декан Православног богословског факултета у Београду оставио је неизбрисив траг у историји српске црквене просвете, богословља и црквене историографије. Његовом животопису и богатој делатности на различитим пољима до сада је посвећен читав низ радова. Са друге стране, међутим, до сада није било свеобухватне студије у којој се систематски представља и анализира његово богато научно наслеђе. Ако се по народној изреци ,,слично препознаје сличним“ свакако је за све нас срећна околност да се веома сложеног научно-истраживачког рада, посвећеног научном наслеђу проте Димитријевића и његовом месту у српској богословској и широј научној заједници, прихватио богослов и црквени историчар Владислав Пузовић. Студија која је пред нама припада просопографији - бави се личношћу и научним делом једног научника и духовника, кога у првом реду види као свестраног црквеног историчара. Аутор ове студије то чини са једне поодмакле временске дистанце, што на свој начин доприноси објективном сагледавању свега онога што је прота Стеван Димитријевић учинио на пољу наше домаће црквено-историјске науке. То чини веома прегледно и, с тачке гледишта научне историјске критике, веома стручно и професионално. За израду монографије користи, пре свега, све релевантне Димитријевићеве научне радове, данас расуте по различитим јавним и приватним библиотекама, све приказе и рецензије његових дела, расуте по различитим црквеним и научним часописима, као и необјављену архивску грађу из једанаест архива (у Србији, Хиландару и Украјини), помоћу које реконструише његове научне контакте и место у српској науци прве половине двадесетог века. Широки и разноврсни научни опус проте Димитријевића аутор сагледава тематски, анализирајући научне радове и студије по тематским целинама. Прота је као свршени студент Кијевске духовне академије најпре урадио студију о српско-руским црквеним односима, што је била и тема његове кандидатске дисертације 1898. У писању овог рада искористио је архивску грађу из руских архива, и први пут је ставља на увид стручној научној јавности. То ће бити увод у читав научни циклус протиних радова посвећених српско-руским црквеним везама, који ће обележити целокупну његову научну делатност. Прота Стеван Димитријевић се бавио проучавањем богате архивске грађе манастира Хиландара, где је боравио више пута. Он посебно проучава новију архивску грађу 18. и 19. века, и то чини у сарадњи са Српском краљевском академијом. Успео је да објави 22 документа који се односе на 15, 16. и 17. век, а његов велики подухват преписивања и припреме за штампу 588 хиландарских архивских докумената из 18. века, који, на жалост, из различитих разлога није окончан публиковањем, управо кроз ову монографију сачуван је од заборава. Такође у рукопису, на 254 странице, сачувано је протино дело које се односи на историју Српске Цркве – то су његова предавања на Православном богословском факултету. На овај рукопис, који се чува у Димитријевићевој заоставштини у Архиву САНУ, аутор скреће пажњу као на важно дело српске црквене историографије које би у наредном периоду ваљало објавити. Посебно се прота Димитријевић бавио проучавањем лика и дела Светог Саве. Пратио је народно усмено предање о Св. Сави и записивао га. Дотицао се и неких спорних питања: тонзура Св. Саве и спаљивање његових моштију - да ли је било једно или два спаљивања - 1594 и 1687. године? Протином заслугом у једном рукопису из 17. века, у манастиру Завали, пронађена је и објављена Служба преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Писац књиге која је пред читаоцем се исто тако исцрпно бави радовима проте Димитријевића који се односе на новију српску црквену историју, попут радова о патријарху Василију Јовановићу Бркићу, митрополитима Стефану Стратимировићу и Михаилу Јовановићу. Монографија доноси увид и у необјављено научно наслеђе проте Димитријевића, односно радове који су остали у рукопису и чувају се у његовој заоставштини. Кроз читаву студију аутор прати рецепцију Димитријевићевих научних радова у српској научној средини и шире, указујући на тај начин на протино место у српској науци. Аутор ове драгоцене студије чини посебан осврт и на то како се прота Димитријевић бавио нашим црквеним старинама. Боравећи у Призрену, Скопљу и Солуну, и у другим градовима и местима широм Старе Србије и Македоније, прикупљао је и истраживао старе рукописе, штампане књиге, записе и натписе и све то је слао у Београд. Дао је велики допринос објављивању капиталне збирке Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи, где је приложио близу 500 записа и натписа. С правом су га колеге истраживачи називали да је ,,творац рукописне ризнице“ Народне библиотеке у Београду, будући да је овој установи приложио неколико стотина рукописа и старих штампаних књига. Даље, на терену је прикупљао грађу о страдању српског свештенства у Првом светском рату за време веома сурове бугарске окупације. Прикупио је један од најобимнијих фондова грађе о страдању Српске Цркве и њеног свештенства у овом рату. Прота се бавио и етнографским истраживањима, прикупљајући податке који се односе на народне обичаје у селима и градовима, а везани су за крсне славе, обичаје о великим празницима, народне литије, заветине. У овим протиним списима има доста црквеноисторијског и литургичког материјала. У протиној заоставштини сачуван је рукопис на ову тему који има близу 2000 страница, а на који се по први пут обраћа пажња у овој монографији. Кроз читаву монографију, пратећи Димитријевићеве циклусе научних радова, аутор је пратио и протине научне везе које је одржавао са бројним значајним српским научницима, дајући на тај начин целовит увид у научни лик првог декана Православног богословског факултета. Укратко, сумирајући велики научни допринос кроз студиозно разматрање свих научних достигнућа проте Стевана Димитријевића, пре свега црквено-историјских, колега Владислав Пузовић се у име целог Православног богословског факултета у Београду, чији је први декан био прота Стеван, на неки начин одужује овом великом прегаоцу као узорном примеру који могу и треба да следују нараштаји младих богослова који долазе. Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић * * * Подаци о монографији: Путевима српске црквене историје. Научно наслеђе проте Стевана Димитријевића. Аутор: др Владислав Пузовић. Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Место и година издања: Београд, 2021. Обим монографије: 286 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-247-1; COBISS.SR-ID 52360457). Рецензенти: 1) Др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду 3) Др Мира Радојевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 4) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви. Садржај: Предговор (7–13); I поглавље: Биографија проте Стевана Димитријевића (15–45) (Школовање и призренски период: од Алексинца и Кијева до Призрена и Солуна 15–34; Београдски период: први декан Православног богословског факултета 35–45); II поглавље: Научни рад проте Стевана Димитријевића (47–172) (Истраживач српско-руских црквених веза 47–66; Рад на истраживању хиландарске архивске грађе 67–91; Писање целовите историје Српске Православне Цркве 92–101; Светосавски научни циклус 102–129; Научни радови из новије српске црквене историје 130–148; Истраживање црквених старина 149–160; Документовање страдања српског свештенства у Првом светском рату 161–167; Етнографске белешке 168–172); III поглавље: Епилог (173–210) (Прота Стеван Димитријевић на путевима српске црквене историографије 173–184; Протоиерей Стеван Димитриевич и его вклад в развитие сербской церковной историографии 185–198; Protopresbyter Stevan Dimitrijevic on the Paths of Serbian Church Historiography 199–210); IV поглавље: Прилози (211–261) (Рецензије Стефана Тимофејевича Голубјева и Алексеја Афанасјевича Дмитријевског на кандидатску дисертацију Стевана Димитријевића 211–221; Библиографија радова проте Стевана Димитријевића 222–235; Архивски документи 237–261); Скраћенице (263); Извори и литература (264–278); Именски регистар (279–284); Белешка о аутору (285–286). Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...