Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наше'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
  2. Данас, на Лазареву суботу, Христос оживљава мртве. Не само мртве, већ и неспособне за медицинску реанимацију. Лазар је био мртав четири дана, што значи да је био трули комад органске материје. И тако Створитељ враћа живот, као што га је једном дао Адаму у шести дан стварања. Лазарево васкрсење је у директној вези са сутрашњом прославом Уласка Господњег у Јерусалим. Народ ће сутра тако свечано поздравити Христа јер ће знати да Он враћа мртве и даје живот тамо где је смрт владала. Да није било чуда над Лазаром, не би било тако незамисливе прославе сусрета Месије у Јерусалиму. О томе говори свети исповедник Лука Кримски: „Јерусалим је био препун људи који су долазили одасвуд за велики празник Васкрса. Вест о задивљујућем, никада виђеном чуду које је Господ Исус Христос учинио у оближњој Витанији, преносила се из хиљада уста. На једну његову реч, Лазар, који је умро пре четири дана и, наравно, већ почео да се распада, васкрсао је и изашао из гробне пећине, умотан у погребне плаштанице. Цео Јерусалим је био у радосном покрету. Групе људи су се окупљале свуда и расправљале о томе како треба да се сретну са Господом Исусом Христом. Смислили су једноставан сусрет, али пун љубави и најдубљег поштовања према Чудотворцу, невиђен у свету, и много бољи од чувеног римског тријумфа којим су дочекивани вође и освајачи народа, тријумф пун громогласне славе. ” Они су положили своје хаљине под Христове ноге у знак потчињавања Његовој сили и секли живе гране палми у знак дивљења Њему у име свих људи и свих створења. У нашим географским ширинама на овај празник користимо лишће и врбе. Ово има дубоко значење. О. Григорије (Лебедев) каже да је значење врбе двоструко и открива се и на Лазареву суботу и на дан Уласка Господњег у Јерусалим: „Ово значење је потпуно пренето у тропару празника: Христе Боже! Пре страдања свога, Ти си, желећи да увериш људе да ће и они сви васкрснути, подигао Лазара из гроба. И зато, ми, као јеврејска омладина, сусрећући Те као победника, као цара, сусрећемо Те и као победника смрти, имајући у рукама ове гране као знаке победе, као трофеје, и кличемо Ти: „Осана ! Благословен који долази у име Господње." Тако врба подсећа на оне палмине гранчице којима је јеврејска омладина поздрављала Христа као цара који улази у Јерусалим. И ми, држећи врбове гранчице у рукама, такође у радости поздрављамо Христа. Да, Господ иде у вољно смрт, у пропаст, на болну Голготу. Али знамо да је Он Цар света, да ће иза Голготе бити чудесно Васкрсење, победа над смрћу, тријумф вечности. И кличемо Христу у радости: „Осана си победник, дођи, Ти си Цар вечности, смрти нема! Живот је вечан. Знамо да већ постоје докази о тријумфу живота – то је Лазарево васкрсење. И сви ћемо, Господе, бити са Тобом и Лазаром у вечности. Верујемо да, као што си Ти обновио Лазарево тело, тако ћеш у последњи дан света обновити и нову шкољку за нашу душу – наше тело. Дођи, Господе, дођи! „Осана“ – и вапијемо Теби. У знак победе над смрћу, држаћемо у својим рукама ове гране, у којима се после зиме пробио живот, пробио пупољак. Да, невероватно је како се у грани живот пробио кроз пупољак, па се у Лазару и у свима нама појавио праг будућег живота. „Ове оживеле гране су симболи бесконачне вечности; симбол чињенице да ће се у нама, окованим грехом, живот испунити и сјединити нас са Христом и вечношћу.” Лазарево васкрсење постало је повод за свечани сусрет Господа са народом на дан Његовог уласка у Јерусалим. Лазарева субота је праг општег Васкрсења, ово је пројава силе коју ћемо сви сами доживети. Свемогући глас Господњи, који је рекао „Лазаре изађи“ и тиме отео његову душу из власти смрти, једног дана ће нам рећи: „Иване, Марија, Дмитрије, Светлана... устаните из гробова својих. Сам Христос говори: „Заиста, заиста вам кажем, долази време, и већ је дошло, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га, оживеће “ (Јован 5:25). После овога, смрт ће бити потпуно уништена, као „последњи непријатељ“. Христос се показао као Господар живота. Управо тако Га је народ доживљавао у тренутку Његовог уласка у Јерусалим. Свети Лука Кримски каже: „Господ наш Исус Христос, васкрснувши четвородневног Лазара, победио је саму смрт, а за ову победу је била потребна не људска, већ божанска сила и безбројне анђелске силе, сачињавајући један громогласни хор , могле су да певају похвалу. А на земљи, својим слабим и грешним гласовима, народ сабран у Јерусалиму могао је принети Господу Исусу само мали дар љубави и дивљења, искатујући га тако што су своје хаљине положили под ноге магарета на коме је јахао велики Чудотворац; машући палминим гранама и гласно вичући: „Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!ˮ (Јован 12:13).“ Сада смо у храму са гранчицама које певају Господу „Осана“ говорећи Му: „Од Тебе је, Боже, наше спасење“. Али ми ћемо напустити храм – и хук сујете ће заглушити ове звуке песме хвале. Црква нас, знајући то, данас неће пустити кући празних руку. Однећемо гране врбе. И ми ћемо следити савет о. Григорија (Лебедева): „Однесите ове гране победе својим кућама и поставите их на најчасније место. Нека вам читаву годину говоре да су то хришћански трофеји, да у својој борби са грехом и смрћу већ имате кључ успеха: Лазар васкрсе, смрт је укинута Христом и вечност тријумфује. Зато се немојте обесхрабрити! За оне који су малодушни, који су одустали од борбе против греха, нека ове гране буду непрестана опомена да крену напред, да после живота долази вечности, да победа Христа није празан звук, да су ту трофеји победе над њиховим грехом. Нека се у вама, при погледу на врбу и свећу, читаву годину буди сећање на огањ који палите крај врба, на радост и топлину на путу ка вашем духовном васкрсењу, ка вашој вечности. Дођи, Господе, дођи! Благословен си Ти који долазиш да нас спасеш и даш нам вечност. Осана! Осана!". јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/ru
  3. Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и малишани, учесници школе српског језика "Лето у завичају", гледали су полуфиналну утакмицу у кошарци између Србије и Канаде. Његова Светост угостио је данас, 8. септембра 2023. године, српску децу из Немачке, Грчке и Италије, учеснике школе српског језика Министарства просвете "Лето у завичају", известила је ТВ Храм. Кошаркашка репрезентација Србије остварила је данас велики успех - пласирала се у финале Светског првенства, победивши у Манили репрезентацију Канаде резултатом 95:86. Наши кошаркаши ће се борити за статус најбоље репрезентације света – са бољим из сусрета САД и Немачка, а финале и утакмица за треће место се играју у недељу 10. септембра. Србија је на овом Светском првенству обезбедила и директан пласман на следеће Олимпијске игре, а самим пласманом у финале, обезбеђена је и медаља. Извор: ТВ Храм, Инстаграм; Радио Слово љубве
  5. Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божје? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство. Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем. Пожуримо да творимо дела Божја, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божју. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божје. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин. https://patmos.rs/2023/08/17/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-vinogradu-nase-duse/
  6. Царство Небеско је у човеку. И непрестано, сваки дан, води се борба за срце човеково, за његов ум. Ова борба је пут душе ка Христу, у победу над смрћу. Приближавајући се светлости Христове љубави, човек открива у себи све више грешних болести које држе душу у грешном ропству, разарајући јединство људи у Богу. Гледајући себе површно, човек види само своју спољашњу лепоту, своју личну истину. Али, залазећи дубоко у срце, он тамо открива понор греха. Људско срце је дубоко и може бити и рај и пакао. Треба да пустиш Бога у ово срце, да верујеш да љубав Христова може да излечи твоје смртне ране. После распећа Господ је дошао у пакао и ослободио оне који су тамо чамили, који су чекали, који су веровали у своје спасење. Господ улази у наша срца када желимо да променимо свој живот, желимо да научимо да волимо, када верујемо у победу Христове љубави над нашом смрћу. Господ даје човеку дар љубави. Није нам лако прихватити овај дар, није лако помирити се, растати се са оним идејама, илузијама, жељама, емоцијама које покушавају да човека држе и чине га пленом овога света. Ти и ја морамо схватити да никога не волимо истински, никога не поштујемо. Грех скрнави и најсветлије импулсе душе. И спознаја ове чињенице биће почетак нашег отрежњења, почетак нашег пута ка Небеском Лекару. Када грех нападне човека, када је злостављање дозвољено, онда он види да није способан ни за шта. Ђаво не дотиче човека док не види да човек није опасан за њега, још не ради за Господа. Јер додирнути човека значи пробудити га из сна, дати му прилику да се бори, да види непријатеља у лице. Када сам тек почео да идем у цркву и још нисам читао светоотачку литературу, помислио сам: „О ужас! Психички сам оболео. У глави ми је било толико прљавштине као никада раније. Шта се дешава са мном? Мора да сам полудео." Испоставило се да је ђаво кроз ум покушао да ме уплаши, да ме изведе из храма, да ме гурне у очајање. Али Господ ми је послао човека који је објаснио да постоји борба у уму, да су то мисли, нису моје, већ од ђавола, који хоће да ме спречи да будем на служби. Обично човек уопште не мари за свој ум. Наш ум је посвећен било чему. Укључујемо ТВ, слушамо радио, гледамо око себе и упијамо као сунђер оно што видимо, чујемо, и све то зарази ум. Почевши да живи духовно, човек сазнаје да је центар његовог живота срце. Испоставља се да је у нашем срцу такав неред, таква рушевина, да треба све да размонтирамо, бацимо и поставимо темељ нове зграде. Током живота стално правимо грешке: скрећемо с једне стране на другу. Понекад имамо надахнуће, и спремни смо да се молимо дању и ноћу, а понекад немамо воље да се молимо, јер осећамо да не налазимо молитву у себи, да нам ништа не полази за руком и одустајемо од духовног рада. Због тога је веома важно пронаћи средњи пут како бисмо имали изводљиво правило које можемо редовно пратити. Ово захтева напор. Дешава се да се човек моли и каже: „Не осећам ништа.” Шта би требало да осећате? Ни у ком случају не треба тражити осећања у молитви. Да, милошћу Божијом, дешава се да душа гори. Ово је чисти огањ који Господ даје да спали неистину коју је човек живео пре него што је дошао Христу. Али онда се за ову ватру треба борити, не чекати је, већ радити, надајући се томе да те Бог види и оно што ти је дао сада је на твоју корист. Хвала Богу што сте у Цркви, потрудите се и, наравно, сву наду положите у Бога, а не у своја осећања и емоције. Нека посебна психичка или телесна стања могу постати сметња на путу ка Богу, нека врста замене. Оно што Бог даје увек је „неочекивана радост“, радост коју човек не очекује да добије, и немогуће је то речима описати, људски анализирати. Ми нисмо у стању да правилно сагледамо и протумачимо данашње околности. Можда ћемо ово, што сада изазива гунђање и малодушност у нама, после неког времена оценити као једину прилику да се спасемо од погрешног корака. Дакле, треба све прихватити од Господа, треба се уздати у Бога. И наше покајање, као обележје Царства Небеског у нама, родиће се у овом поверењу. Осећање близине Бога, Његове безграничне љубави је неподношљиво за грешног човека, и зато желимо да се сакријемо, тражимо предах, а предах је клизање уназад. Не смемо да гајимо илузије да ће нам сутра бити лако. И што се пре растанемо од неких снова, лажних идеја, лакше ћемо видети Бога у свом животу. Потребна је храброст да се не одбије да се умре за Христа. Долазимо са посла, из школе, уморни смо, боли нас глава, боле ноге. И треба прочитати вечерње молитвено правило. Чим човек осети самосажаљење, одмах пада у кревет. Али ако човек каже: „Не, Господе, потрудићу се, без обзира на цену“, Бог ће дати снагу и човек ће, прочитавши правило, мирно заспати. Али за ово морате умрети. Ово је мала смрт. Сви треба да се сложимо: „Умрећу за Христа“. Протојереј Андреј Лемешонок https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/lyubov-xristova-mozhet-iscelit-nashi-rany
  7. Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html
  8. Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу. Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда? А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих? Важно је да овог лета добро размислимо о свему… Похвалите труд уместо оцена Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога. Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”. Kоју поруку ћете усадити детету? За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда. Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета. Али, како ће уписати жељену школу? Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања. Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању. Да ли су нам након свега и даље оцене најважније? Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха… Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена. Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене. И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту! Јасмина Михњак Психолог https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/
  9. Православна Епархија врањска са удружењима „Женски солидарни фронт“, „Борино и европско Врање“, „Родитељство плус“, друштвом онколошких пацијената и фудбалском школом „Престиж“, поводом васкршњих празника организује хуманитарни концерт естрадног уметник Николе Роквића који ће се одржати 20. априла са почетком у 19,00 часова у порти Саборног храма Свете Тројице у Врању, саопштила је Информативна служба ове Епархије СПЦ. Поред Николе Роквића и његовог бенда на концерту ће узети учешћа хор Саборног храма „Вера“, као и естрадни уметник народне музике Ивана Тасић. Концерт се организује за прикупљање средстава за болесне три младе мајке, Адријану Симеонову, Надицу Стошић и Снежану Станковић, где ће сав приход од концерта бити подељен на три дела и уплаћен на њихове рачуне у фондацији „Буди хуман“. У просторијама Црквене општине Врање је тим поводом, 17. априла 2023. године, одржан састанак организатора којим је председавао Епископ врањски г. Пахомије, а на коме су поднети извештаји о техничкој припреми за одржавање хуманитарног концерта и подељене обавезе око одржавања истога. Карте за концерт се купују у књижари Саборног храма Свете Тројице, као и у кафеу „Корзо“, а цена карте је 500,00 динара за физичка лица, односно 1000,00 динара за правна лица које желе карте да купе за своје запослене. Овом приликом се захваљујемо нашем познатом естрадном уметнику Николи Роквићу за показану љубав према ближњима, као и много пута до сада. Извор: Епархија врањска
  10. Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости. Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека. Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића. Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“. Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух. Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници. Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе. Александар Мењ https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja
  11. Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“ Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш да си крив, да не заслужујеш ништо добро. Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу. Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо. С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота, па сте остали заглављени само у овој страсти? Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист. Један младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.” Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?” “ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни, од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао… о. Ливиос http://plibyos.blogspot.com/
  12. Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду. "Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије", стоји у изјави саучешћа коју је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве
  13. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/
  14. У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/
  15. JESSY

    Бол је део наше еволуције

    Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама. Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини добрим. Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота. Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи. Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега! о.Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  16. Информативна служба СПЦ доноси текст и видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о насиљу над женама, које у наставку преносимо у целини: Браћо и сестре, Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи. Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки. Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу? За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства. Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог. Патријарх српски Порфирије Извор: Информативна служба СПЦ
  17. Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија. Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве. „Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити." Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву. „А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост. Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили. Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј. Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле. „Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања. „Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј. Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета. „Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј. „Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“ Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио. „Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање био знак незахвалности или незнања. Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј. Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили. „Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије. Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност. Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља. „Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије. Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима. "Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода. Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај. Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија. Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/
  18. JESSY

    Наше Васкрсење

    У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима. Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га. То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар. Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује. Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас. Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника. Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи. Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!» Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/92791.html
  19. Архимандрит Сава, игуман Манастира Високи Дечани, је у Недељу спомена Игумана Синајске горе - Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022. године, беседио на светој служби Божјој у овој нашој величанственој Немањићкој задужбини на Косову и Метохији, говорећи о односу човека са Богом, стицању светих врлина и усхођењу Лествицом у нашој свакодневици: "Господ нас позива да у време Поста умножимо трудове јер је ово време када се припремамо да заједно са Христом прођемо распеће, да бисмо са Њим доживели Васкрсење. И период поста јесте управо период сахрањивања, погребења нашега палог човека, да би у нама васкрсао нови човек у Христу Исусу...". Беседу доноси Јутјуб страница Манастира Дечани. Вест обрадила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Јутјуб страница Манастира Високи Дечани Беседа игумана Дечанског о. Саве:
  20. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  21. Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм
  22. У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.
×
×
  • Креирај ново...