Претражи Живе Речи Утехе

На почетку бих одмах рекао шта Свето Писмо, Јеванђеље говори, како треба да гледамо на сопствено тело. „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1. Кор. 6:19) Знамо да је Сам Бог узео тело и душу на Себе да би спасио не само душу, већ и наше тело. И да је васкрсао са Својим телом. И то људи који се труде да живе црквеним животом, који иду у храм знају. Само мислим да се понекада, због разноразних утицаја ова истина просто заборавља. Наравно да је душа драгоценија од тела, то нико не доводи у питање. „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16:26). Међутим, исто тако, наравно да не значи да треба гледати црно-бело, да то аутоматски значи да је тело неважно, да на њега не треба обраћати пажњу. Неки из овога изводе закључке и сматрају да наше тело не треба ни лечити, нити посебно водити рачуна о њему, јер било која брига обавезно представља служење страстима, итд. Свети Максим Исповедник занимљиво пише: „Онај ко своје тело чува од уживања и од болести стиче помоћника у бољем служењу“. Дакле, као што се хришћани труде и желе да храм у који иду на службу буде чист, проветрен, осветљен – и то се свима подразумева и прихваћено је као нормално, исто тако треба да имамо однос и према свом телу које је „храм Духа Светога“ према речима апостола Павла. Један савремени руски богослов је дао одличан пример нашег тела као инструмента. Ако се уметник (наша душа) не буде бринуо о инструменту (наше тело), инструмент ће зарђати и покварити се (због немарног односа и појаве болести). Зато управо немаран однос према телу које смо добили од Господа представља чак и грех, као немаран однос према дару Божијем. Ради се о томе да је супротстављање, у смислу да мораш да изабереш између душе и тела вештачко, потпуно непотребно и штетно. Врло је могуће, корисно и побожно да истовремено бринеш и о души и о телу. Навео бих један догађај из Старечника који треба да имамо на уму када размишљамо о свом телу и како треба размишљати о нашем телесном подвигу: „- Посети ава Исак аву Пимена, па када га виде како са мало воде посипа своје ноге, рече му са одважношћу коју је имао пред њим: – Како су неки били толико строги, односећи се строго према своме телу? А ава Пимен му рече: – Ми нисмо учени да будемо телоубице, већ страстоубице.“ Мислим да је ова тема много шира и комплекснија него што можемо да помислимо на први мах. Зашто? Зато што најновија научна истраживања само потврђују оно што је хришћанско учење од почетка говорило о телу као незаобилазном делу људске природе, као нечему веома сложеном, узвишеном и фасцинантном. Ради се о томе да се наше емоције, наши греси, наше врлине налазе не само у души, већ и у нашем телу. И као што свом телу можемо да помогнемо помоћу своје душе, исто тако нашој души можемо да помогнемо и помоћу нашег тела. Дакле, како наше тело може да нам помогне у нашим душевним немоћима? Врло опипљиво и врло снажно. Колико пута сте осетили да су вам се након бриге о нечему важном за вас, укочила рамена, да је почела глава да вас боли? Ако сте се изнервирали, осећате да вас је желудац заболео или да вам се лице зацрвенело у љутњи? Шта је ово него свакодневни и врло опипљиви доказ да се наше емоције и мисли виде на нашем телу? Хтео сам са вама да поделим искуство православног психолога, Људмиле Ермакове које врло сликовито показује колико физичким покретањем нашег тела можемо да утичемо на нашу душу. „Испричаћу вам случај из моје праксе. Једном приликом ме зове жена из града удаљеног 700 километара од Москве. На интернету је нашла моје контакт податке као православног психолога и узнемиреним главом ми говори да је она црквена, да се моли, труди се да све правилно ради… Међутим, у последње време јој се дешавају страшне ствари, не може да спава, не може да једе, све је запустила у кући… спремна је да пусти све и да допутује да ме види. Ја јој говорим: ‘Одлично, дођите. Међутим, предлажем вам да спроведете мали експеримент: сада ћете спустити слушалицу, изаћи из свог дома и ходати 6 километара у темпу у коме вам је могуће. Критеријум је следећи: темпо мора да буде такав да се ознојите. И притом се кратко молите у себи: ‘Господе, помози. Мајко Божија, помози’. Затим ме позовите и реците ми како се осећате. Сложила се. Негде касно увече, зове ме и говоре да је два сата трчала, дошла кући, истуширала се и пала у кревет. Пре тога месец и по дана уопште није могла да спава. Ја сам је затим питали да ли случајно има неку викендицу. Осећам да се моја саговорница мало тргнула, да нисам неки психолог преварант. Прилично опрезно ми говори да има викендицу, врло близу ње, али да је и тамо све запуштено. Ја сам јој саветовала да трчи до викендице, да копа један метар земље, да сади поврће и да затим трчи назад до куће. И тако неколико дана. Потреба ове жене да дође код мене је отпала само по себи. Један млади човек са присилним мислима ми је рекао: ‘Ваше „трчање са молитвом“ ми веома, веома помаже’. Физичко оптерећење може да буде у било којој форми: бицикл, клизаљке, тротинет, ролери, трчање, шта год вам прија. За старије особе то може да буде нордијско ходање. И све време кратка молитва. На овај начин сам приличном броју људи помогла да изађе из депресивних стања. Можете пробати и Ви“. Ово искуство Људмиле потврђују и најновија научна истраживања која су показала да је редовно (три пута недељно) физичко вежбање са довољним интензитетом (да се подигне пулс и да срце убрзаније ради) у стању да заиста промени наше душевно стање, да измени биохемију нашег мозга. Јер на наше расположење, на то как осећамо итекако може да утиче стање нашег тела. Наравно, потребно је видети да ли постоји душевни узрок, нешто што изазива да се осећамо лоше. Али је исто тако неопходно и кретати се, вежбати, физички оптерећивати своје тело да бисмо се осећали добро. извор

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“.[1] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“).[2] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[3] Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше „друга мајка“ и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих – син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[4] Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[5] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића – Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније. Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа. После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[6] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама). А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. „Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.“[7] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку“, те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, „у којима се је тешко снаћи“, она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила. О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање“.[8] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела“. Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту „за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“.[9]При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке. Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[10] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати „Раде Неимар“ (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа. Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393. г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: „Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“. На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше. У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице – Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397. г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи „други ктитор“ њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: „Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!“ Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: „Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар“. Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота. Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: „А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју“. Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“ Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године.[11] Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин“. После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима. А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена. Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин. Житија Светих – Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски ——————————————– [1] Тако за њу стоји у најстаријем животопису Св. цара Лазара, познатом под називом „Помен св. блаженог кнеза Лазара“ (из 1392. г.). [2] Неки пак мисле да је реч Љубостиња изведена од речи „љубопустињски“ (грчки: φιλερημος). [3] Спомен Св. Лазара слави се 15. јуна; тамо видети о њему опширније. [4] Његов свети спомен слави се такође данас (види напред). [5] Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Ђурађ касније беше последњи деспот Српски. [6] Слави се 15. јуна. [7] Константин Философ ово износи у „Житију Св. Стефана деспота Српског“, које он написа. [8] Ово пише патријарх Данило III (1392-98. г.) у свом „Похвалном слову кнезу Лазару“. [9] Јеврејка Јестира била је у Старом Завету дата за жену незнабожном цару Артаксерксу и тако је много помагала свој народ (в. књигу о Јестири). [10] Његов свети спомен 15. јуна, када је и спомен Св. Јефрема патријарха. [11] Опширније о Св. Петки видети под 14. октобром. Опис преноса моштију Св. Петке из Бутарске у Србију дао је споменути Григорије Цамблак (око 1404. г.). https://mitropolija.com/2025/07/31/spomen-svete-matere-nase-evgenije-efrosinije-srpske-carice-milice/

“Као да је у критичном тренутку био поред мене“ Не могу а да вам не испричам своју причу како ми је помогао велики светац и чудотворац свети Лука (Валентин Феликсович Војно Јасенецки), архиепископ Симферопољски и Кримски, професор медицине и духовни писац. Искрено верујем и увек ћу имати на уму да ми је светац заиста био заступник у тешком тренутку. Крајем јануара 2013.г. био сам одвезен у једну од инфективних клиника у Москви због грипа и пнеумоније оба плућна крила. Почетком фебруара стање је било стабилно, али далеко од доброг. У то време, мајка и стара бака су се налазиле у Пензи, где су петог фебруара довезли делић моштију светог Луке. Морам признати, до тог тренутка нисмо ништа знали о светитељу, али се мајка поклонила моштима, помолила се и набавила не тако велику икону коју ми је предала преко познаника у Москву. У исто време, супруга је након посла отишла до храма у Сретењски манастир како би се помолила светом Пантелејмону за мене. Случајно јој је неко шапнуо да се помоли и нашем светом Луки. Пошто, чини ми се, у том храму нема његове иконе, жена је без одлагања купила акатист светом Луки. Донела ми је у болницу и акатист и икону од мајке. Углавном, од тог тренутка сам почео да се опорављам. Желим да нагласим, да сам добијао апсолутну сву неопходну медицинску помоћ-све, и када су лекови у питању, и нега, и посвећеност лекара, на чему сам им врло благодаран. Касније су ми саопштили како је већ донета одлука да ме пребаце на одељење реанимације уколико се тешко стање настави и наредних дана. На опоравку, док сам лежао у апартману и читао о животу и служењу Валентина Феликсовича, није ме напуштао осећај његове близине погледа у критичним моментима... од тог тренутка нисам више имао чак ни кијавицу. Забележено је много сведочанстава од чудесне помоћи светог Луке. Очигледно је да велики човек за живота наставља посао и после смрти. Кажу да и само молитве упућене њему исцељују. * * * Татјана Кашигина „Тек тако су престале да ме боле ноге“ Молитвама светитеља Луке (у наш храм су доносили честицу његових светих моштију), прошли су ме болови у пети- неколико година сам патила од грчева. Ујутру сам се пробудила сасвим без болова! Дуго сам корачала по стану у чуђењу да су тек тако нестали болови! Узгред буди речено, када сам пришла да се поклоним кивоту са моштима, уопште нисам мислила на себе, већ на тетку коју су мучили ужасни болови и којој нису никакви лекови помагали (чак ни анестетици). Постепено су болови пролазили. Благодарим ти, оче Луко, мили молитвениче наш! Диван је Господ у свим светима својим! * * * Татјана „Молитвама светитеља отац је последње године проживео без напада“ 2010., 2011., 2013. године сам одлазила светитељу Луки. Тај велики лекар је помогао мом оцу... Отац је боловао од тешког психичког обољења. И напади су били страшни. Молитвама светитеља, отац је последње године проживео без напада и у умро у кући при здравом разуму. Светитељ је и мени помогао. Једном су ми лоше извадили зуб, тако да су остали комадићи, болно и мучно су заживљавали, али акатист, уље од моштију светитеља су помогли у лечењу. Светитељ ме је упутио добром хирургу који ме је излечио. Драги моји, то је велики свети отац и заступник. Нека би Бог дао свакоме да проникне топлом љубављу ка том великом светитељу... Светитељу оче Луко, моли Бога за нас!!! * * * Галина Константиновна Јефимова „И видим да ме посматра....светитељ Лука!“ Крајем прошлог века (крајем 1990-их) путовала сам из Москве у Серпухов. Уз себе сам имала недавно купљену књигу „Заволео сам страдање“- аутобиографију светитеља Луке Кримског (В. Ф. Војно-Јасенецког). Књигу сам „прогутала“, три сата у путу су пролетела и била сам просто потресена животним путем и подвизима светитеља. У храму сам почела да остављам имена на молебан. Током лета 2001. године имала сам „грип“ плућа. Била сам јако болесна и лечење је трајало више од месец и по (инјекције, таблете, инхалације, итд.) и никако нисам могла у потпуности да оздравим. Био је исцрпљујући кашаљ, слабост (седиментација-40). Дежурни лекар ми је чак рекао: „Не знам шта са вама чинити....“ Септембар.... Јавила се помисао: да одпутујем на Крим, светитељу Луки. Резервисала сам место у лечилишту „Мисхор“ на две недеље. По доласку у Симферопољ, прво сам узела такси и отишла у Троицки сабор светитељу Луки. Приклонила сам се кивоту са моштима, помолила се за помоћ. Купила сам иконе и оставила код кивота са моштима. По завршетку терапијског лечења, пред укрцавање на воз, опет сам отишла код светитеља, заблагодарила му, помолила се: осећала сам да болест одлази,да је већ отишла... 2004. године, син је по завршетку школовања служио војни рок, у звању официра. На ручном зглобу му се појавио мали тумор. У амбуланти су рекли да је неопходна операција. Одмах сам пронашла телефон Троицког сабора у Симферопољу (до тада је тамо већ постојао манастир), позвала сам и замолила да одслуже молебан код кивота светог Луке за оздрављење мог сина. Операција је добро прошла, а хирург је рекао сину да су за време операције користили методу локалне анестезије коју је разрадио изванредни хирург В.Ф. Војно-Јасенецки. Божић 2006.године. Сину сву ноћ нису пролазил болови у колену, није могао сам да корача. Ујутру смо звали хитну. Примили су га у градску болницу №54. Тог дана је син јавио да ће бити операција и замолио да му донесем неке ствари и штаке. Опет зовем у Симферопољ и молим за молебан код кивота са моштима светитеља Луке уз обећање да ћу послати прилог. Скупљам ствари, јурим у апотеку по штаке, јурим у пошту да пошаљем новац, идем у болницу са стварима и штакама, из метроа упадам у такси. Бојим се да је касно и да ме неће пустити, улећем у лоби и видим да ме посматра....светитељ Лука! Икона је била окачена над вратима у капели која је њему и посвећена, у приземљу. Било је то још једно чудо! Операција је успешно завршена, опоравак је брзо ишао. Дошла сам по сина на одељење где је лежао. Полако смо (син на штакама, а ја са стварима) прилазили лифту да би смо се спустили у приземље. Исто на штакама, пришао нам је мушкарац, старији од мог сина, бивши „авганистанац“ са којим се син здружио. Попут старијег брата, загрлио га је и рекао: „Упали доле свећу!“ Спустили смо се у приземље, капела је била отворена. „Хајде, где је твој Лука?“-упитао је син. А ја, само што нисам заплакала од радости, тихо сам показала на велику икону свеца... А пре три године, 18.марта, на Дан обретења моштију светитеља Луке Кримског, син је добио сина, а ја унука-Митјењку. Син у кући чува икону. Мали Митјењка кажипрстом показује на њу и говори: „Ука!“....18. марта Митјењка пуни три године. Благодарим Господа за све милости послате нам због заступништва овог великог руског свеца! * * * Ана Маркова „Молитвама светитеља пришла сам Цркви“ Жеља да присуствујем литургији родила се одавно, али сам је због нечега одлагала. Догодило се тако да сам прву службу гледала на тв програму. Био је Божић. Наравно, мало шта сам схватала, али се у души нешто променило и сећам се да сам била јако љубоморна на оне који су се причешћивали. После службе ишла је емисија „Свеци ХХ века “. Један од светаца био је хирург, свештеник под репресијом. То је све чега се сећам о њему. Било је још чудо о дечаку пијанисти које ме поразило својом простотом и у исто време нестварношћу. Дечак је остао без прстију на руци, а свирање на клавиру је био његов живот и призвање. Молитвама светог Луке догодило се чудо. Кости су почеле да расту... Зима се завршавала, последња мећава је завејавала све приградске путеве. Пробијали смо се пуном брзином до локалне болнице. Погоршавање хроничне болести, могућа је операција. После неколико дана, мајка и ја смо седеле у фоајеу. Предстојала је тешка операција, уколико не успе, мораће да се сече. Не знам како се то десило, али је мама спустила руку на фотељу, а када ју је подигла, ту је била икона. Мала, картонска. Свети Лука, исповедник, архиепископ Кримски. Одмах сам се сетила емисије, испричала мајци и рекла: „Ево и моли се“. Треба ли говорити да операција није ни била потребна. Касније, у истом том фоајеу, пришла ми је старица са сузама у очима и рекла: — Нисте видели… — Ој, па то је била Ваша икона. Држите, он ће помоћи. На Васкрс сам присуствовала Литургији, потом сам се и први пут причестила. Недавно су у наш храм довезли кивот сам моштима светитеља. Много ми се допада тропар светом Луки. Светитељ ми је заиста показао спасоносни пут и упутио ме ка православној вери. Весниче пута спасоносног, исповедниче и архипастиру Кримске земље, истински чувару отачких предања, стубе непоколебиви, Православља наставниче, лекару богомудри, светитељу Луко, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебиву православним даровати и спасење и велику милост. * * * Макејева Анастасија „Баш од тог тренутка бол је почео да слаби“ Не тако давно осетила сам бол у грлу. Помислила сам да је обична прехлада и нисам обратила посебну пажњу. Прошло је неколико дана, болови су се појачали. При томе није болело само грло , већ и уво, и десни. Расли су ми умњаци. Таблете нису помагале, и бол је постајао скоро неподношљив. Мислила сам да, вероватно, зуб расте погрешно уз мноштво озбиљних последица... Ноћу сам се молила светом Луки, из неког разлога баш њему.Сан је тешко долазио на очи. У руци сам држала малу икону свеца. Те ноћи сам мирно спавала, а баш од тог тренутка бол је почео да попушта. Након два дана могла сам нормално да једем. Можда ће се некоме ова прича учинити обична, али ја сам осетила помоћ, молитвено заступништво светог. Још је интересантно да сам у молитви обећала да ћу о овом чуду причати свима да би се што више људи обраћало овом дивном извору Божанствене светлости. И ево после неког времена, видим чланак на вашем сајту. Диван је Бог у светима својим! * * * Михаил Харитонов „Светитељ Лука као да је управљао рукама доктора“ Моја прича је о томе како ми је помогао свети отац Лука. Поштено признајем, нисам раније познавао таквог светитеља. 2006.године, нажалост, отац се јако разболео. Тада је имао 73 године.Срчани напади и позиви хитне помоћи постали су скоро свакодневница. Доктори су рекли да је неопходно уградити бајпас. Схватао сам да је у питању врло компликована операција на отвореном срцу и природно, много сам бринуо за вољеног оца. У неком тренутку, осетивши мој бол, колега из групе посаветовао ми је да се молим светитељу Луки Кримском, који је сам некада био талентовани хирург, који и дан-данас помаже приликом компликованих операција, а такође ми је поклонио и његову иконицу са честицом моштију и књигу. Истог трена сам прочитао житије светитеља и схватио да ће нам он сигурно помоћи. Човек такве снаге, као што је био светитељ Лука, не може да не помогне! Кажу, да је он готово сам управљао рукама лекара и многима јавио своју помоћ. Када је операција почела, са болом у души сам испред иконе прочитао акатист светом Луки, целивао је и чекао.... Отац је после причао да професор Акчурин који је по вољи Божијој и на моју велику радост, пристао да уради операцију, пред сам почетак је скинуо крст и ставио га оцу под јастук. Онда је погледао пажљиво на њега и рекао: „С Богом!...“ Као што наслућујете, тешка операција је под чудесним руководством професионалца и светитеља успешно прошла! Отац наставља да се радује животу у 81.години. Много сам захвалан поменутом професору, и никада га нећу заборавити. А светом Луки се сада често молим пред иконом коју сам добио од друга, и која је заувек нашла своје место у молитвеном углу. * Наталија Шнитлер „Током трудноће нисам се растајала са иконом светитеља“ Добар дан. Благодарна сам светом Луки за његову помоћ и мислим да ћу испричавши своју причу, моћи да макар мало изразим захвалност и поштовање према овом изузетном, светом човеку. Сада имам 35 година и недавно сам постала мама. Пре тога, десет година нисам могла да затрудним. Никако. У седамнестој су ми уклонили јајник и организам је био сломљен. Мислим да они који су се сусрели са таквим проблемом, знају како се осећа човек у таквој ситуацији. Када сам сазнала за своју прву трудноћу, супруг и ја смо били пресрећни. Али није успело. Трудноћа је прекинута у раном стадијуму. Сада је о томе лако писати, а тада сам мислила да ми се живот завршио. Више се ни не сећам ко ми је саветовао да се обратим светом Луки за помоћ. Почела сам да молим, не верујући много да ће имати неког резултата. Једноставно сам изгубила веру. Али чудо се догодило, затруднела сам и други пут. Читаву трудноћу нисам се растајала од иконе светитеља, ноћима сам је приносила стомаку и молила, молила, молила...и батјушка Лука је помогао. Трудноћа је мирно прошла, резултати су били одлични, порођај лак. Постала сам мама прелепе девојчице. Ни сада нам није све тако глатко. Ко има малу децу, добро зна. Али у свим тешким ситуацијама, молим: „Оче Луко, молим те, помози!“ И он помаже. Иконицу ћу обавезно предати ћерки, када одрасте. Желим рећи: „Благодарим ти оче Луко! Опрости ми кад сагрешим. Помози нам грешнима. Светитељу оче наш Луко, моли Бога о нас!“ * * * Јевгениј Јефремов „Лекари су рекли да немам шансе“ Добар дан! Зовем се Јевгениј, имам 25 година, студент сам на постдипломским студијама Московске духовне академије, и имам овакву причу везану за светог Луку. Осмог априла 2006. године (тада сам био студент прве године Московске духовне семинарије) при повратку кући са Свеноћног бденија уочи Недеље, жестоко су ме пребили непознати људи: двојица, наоружани палицама за бејзбол, немилосрдно су наносили тешке ударце, при чему искључиво по глави. Без обзира на то што сам већ после првог ударца у главу беспомоћно лежао у бари прљавштине и никако нисам могао да узвратим нападачима, двојица непознатих нападача настављали су да бију по већ разбијеној глави. Божијом благодарношћу, ускоро су се чули гласови пролазника, чега су се разбојници уплашили. Побегли су са места злочина. Од тог времена, о њима се ништа не зна. Као резултат напада, доктори су констатовали отворену повреду лобање и мозга, са тешком контузијом мозга, преломом лобање на више места, депресивним преломом потиљка (кост се расула унутар лобање), преломом чеоног дела лобање, два хематома на мозгу. Доктори су родитељима рекли да немам никакве шансе. Одлежао сам оба викенда (дани, када тешкоболесни људи покушавају да догурају до понедељка), а у понедељак сам хитно оперисан у болници С.П. Боткина. Свих тих и наредних дана многобројни професори и студенти МДА на челу са ректором Академије архиепископом Јевгенијем (Верејским), парохијани нашег храма Преображења Господња (град Љуберци, Московска област), на челу са настојатељем протојерејом Дмитријем Мурзјуковим, огроман број рођака, ближњих, пријатеља узносили су своје молитве да Господ исцели Свог раба од тешке болести. Молили су се, наравно, Мајци Божијој и угодницима Божијим међу којима је био светитељ Лука. У понедељак трећег дана болести, извандредни лекар Д.В. Векатов је професионално извео две трепанације лобање. Касније, пред пуштањем из болнице, признао је да није очекивао да ће лечење проћи са таквим успехом. После пола године, урађена је трећа операција-пластична реконструкција лобање: уместо сломљене кости потиљка, исти доктор је уградио титанијумску плочу. Месец дана касније, залагањем оца Димитрија, отворило ми се да први пут у животу будем у Симферопољу и да се поклоним моштима великог лекара-светитеља Луке! Од тог тренутка, он је један од најомиљенијих светаца у нашој породици. Касније се испоставило да је мајка рођена истог дана и године када је завшен животни пут светитеља Луке. Захваљујући напорима оца Димитрија, који је намесник цркве у Љуберцком округу (Московска епархија) и по благослову митрополита Крутицког Јувеналија, у нашем намесништву отворене су болничке капеле у част светог Луке. Милошћу Божијом и молитвама светитеља Луке након годину и по дана рехабилитационог лечења могао сам да наставим школовање у семинарији, упишем магистратуру, а потом и постдипломске студије. извор