Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наше'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
  2. Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија. Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве. „Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити." Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву. „А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост. Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили. Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј. Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле. „Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања. „Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј. Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета. „Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј. „Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“ Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио. „Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање био знак незахвалности или незнања. Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј. Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили. „Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије. Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност. Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља. „Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије. Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима. "Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода. Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај. Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија. Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/
  3. JESSY

    Наше Васкрсење

    У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима. Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га. То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар. Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује. Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас. Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника. Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи. Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!» Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/92791.html
  4. Архимандрит Сава, игуман Манастира Високи Дечани, је у Недељу спомена Игумана Синајске горе - Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022. године, беседио на светој служби Божјој у овој нашој величанственој Немањићкој задужбини на Косову и Метохији, говорећи о односу човека са Богом, стицању светих врлина и усхођењу Лествицом у нашој свакодневици: "Господ нас позива да у време Поста умножимо трудове јер је ово време када се припремамо да заједно са Христом прођемо распеће, да бисмо са Њим доживели Васкрсење. И период поста јесте управо период сахрањивања, погребења нашега палог човека, да би у нама васкрсао нови човек у Христу Исусу...". Беседу доноси Јутјуб страница Манастира Дечани. Вест обрадила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Јутјуб страница Манастира Високи Дечани Беседа игумана Дечанског о. Саве:
  5. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  6. Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм
  7. У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.
  9. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У 25. недјељу по Духовима, 12. децембра 2021. света Литургија служена је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење протојереја Данила Зиројевића и ђакона Косте Дојића. Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио началствујући о. Слободан Јокић, тумачећи данашње свето Јеванђеље, које говори о неком човјеку, кога су разбојници на путу напали, изубијали и оставили га полумртвог. „У овом човјеку можемо видјети себе, рањене, полумртве и остављене поред пута кад нас живот и оно што живот доноси, а још ми кад додамо својим гријехом и нечињењем, обори, па паднемо и не можемо да устанемо. Ови разбојници су гријеси које чинимо, који нас рањавају, изобличавају, обарају да не можемо да устанемо. Онда наилази човјек и прође поред нас, наилази други човјек, па и он прође поред нас, али онда долази богочовјек Христос, Он стане, подигне нас, обрише наше ране, наше муке, однесе нас у гостионицу и каже: Побрините се за њега, а ја ћу то надомјестити“, бесједио је отац Слободан. Та гостионица је, по његовим ријечима, слика Цркве у коју нас Христос води. „Води нас овдје, у Цркву, гдје су, већ, они које је Христос исцијелио, и доводи нам човјека, доводи нас да се побринемо, јер се Он, већ, побринуо за нас. С друге стране, у овој причи можемо бити и они који пролазе поред човјека, који је као и ми некад, био рањен и који је пао, па прођемо и не станемо као што, нажалост, пролазимо једни поред других и не препознајемо се, не станемо. Пролази човјек поред човјека и не види у њему брата и сестру своју“. „То није бити хришћанин, него је бити хришћанин стати и помоћи. Иди и чини тако! Господ каже да је вјера без дјела мртва вјера. Нема ту вјечног живота, нема ни овог живота, нећемо бити људи, нећемо бити онакви какве нас је Господ створио и призвао да будемо. Морамо да станемо, да помогнемо, јер само тада можемо рећи да љубимо брата свога и Бога свога. Ако не љубимо брата свога лажа смо, каже апостол, ако не љубимо брата свога то није истина и није испуњење“, указао је свештеник Јокић, поручивши да је зато Христос постао богочовјек, Бог и човјек. Позвао је вјерни народ да се учимо да чистији уђемо у радост рођења Христовог, те тајне над тајнама када је Бог постао човјек, да би нас уздигао да и ми будемо једно са Богом, једна душа, једно тијело, тијело Његово - Црква Божја. „Ми смо једно, не само кад се овдје окупимо недјељом, него сваки дан и сваки трен. Морамо да будемо једно са другима да би били једно са Господом и онда ћемо испунити закон Божји, бићемо истинске, праве слуге Божје и кад изађемо одавде рећи ће они, који се још нијесу исцијелили: Ово је хришћанин, ово је човјек Божји, њега ћу да послушам, он ће ми дати исцјељење. Довешћемо га у Цркву Божју, гдје је вјечно исцјељење, вјечни живот, вјечна заједница са Господом нашим“. „Љубав и вјечност то је наше назначење, то треба да нас руководи да би испунили закон Божји. Да завршимо ову причу као што је завршава Јеванђеље: Иди, па и ти чини тако. Да идемо, браћо и сестре, и да чинимо тако сваком човјеку, да не гледамо ко је ко, за кога и од кога је, да ли је бијел или црн, да ли ради ово или оно, је ли богат или сиромашан, образован или необразован, то није битно. Битно је да је човјек и да треба нашу помоћ. Као што смо ми лежали беспомоћни, па нас је Христос подигао. Идимо и чинимо тако у све дане живота нашег“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. Звучни запис разговора Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти".
  12. „Бог није у сили него у правди“, тема је новог 381. септембарско-октобарског броја „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе који је на таласима Радија Епархије ваљевске "Источник" представио катихета Бранислав Илић, задужен за односе са медијима. Разговор је водила Марина Марић, новинар Поред текстова инспирисаних тематским бројем, а међу којима посебно место заузимају чланци проте др Дарка Ђога: „Бог није у мојој бахатој сили, већ у друштвеној заједничкој правди“ и др Ђорђа Вуковића: Раванички монаси о Светом кнезу Лазару, Бранислав читаоцима препоручује сталне рубрике гласила, као и интервју са појцем етно и традиционалне музике Даницом Крстић која истиче да је Божја љубав према људима велика, те да би требало свакодневно да је будемо свесни. Потражите нови „Православни мисионар“ у црквеним продавницама!
  13. Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму. Према речима аутора филма катихете Бранислава Илић, ово филмско остварење је дело саборности, љубави и молитве. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије. Након литургије, око манастира је прошла литија, освештано славско жито и пререзан славски колач. Владика Фотије у бесједи након литургије поручио је да људи треба да буду садјелатници и трудбеници у винограду Господњем да граде светиње да би оне подизале душу народа. "Много мудрих људи је рекло - `Подижући светиње, подижемо сами себе`. А ова светиња је врло ријетка јер је посвећена Часном Крсту, а крст је у темељу наше вјере, нашег подвига и спасења. Без крста нема спасења", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански истакао је да овај манастир подсјећа да без страдања нема Васкрсења. "Кад прелистамо нашу српску историју од Косова до данас, без страдања нема Васкрсења. Наши манастири су духовни центри који сабирају наш народ у ово вријеме духовне глади кад многи иду лажним пророцима, лажним учитељима који не доносе истину, нити философију крста и Васкрсења и то није хришћанство и наше православље јер је наше православље подвижничко", нагласио је епископ Фотије. Владика Фотије је напоменуо да је пут који води ка манастиру Часног Крста у Сувом Пољу изграђен, захваљујући начелнику Угљевика Васлију Перићу и покојном градоначелнику Бијељине Мићи Мићићу. Начелник Угљевика Василије Перић присуствовао је манастирској слави и честитао данашњи празник монаштву, свештенству и вјерницима. "Важно је да смо заједно са Црквом, јер градећи манастире и светиње, градимо нашу душу и вјеру, а захваљујући нашим светињама опстали смо на овом простору вијековима уназад", рекао је Перић. Он је најавио даљу подршку Српској православној цркви и градњи светиња у овом крају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  15. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  16. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 19. августа 2021. године, после свете архијерејске Литургије, свечану литију поводом славе града Добоја. Пошто је освештао славске дарове испред зграде Градске управе, патријарх Порфирије је благословио окупљени верни народ и произнео беседу у којој је истакао: -Сви смо радосни што славимо Преображење Господње и нема већег повода да се окупимо, јер је само Преображење слава Божја, али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику је много садржаја и смисла за наше постојање, али пре свега откривање воље Божје да свакога дана будемо бољи људи. Патријарх је истакао да је неизмерно радостан што је прву посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо у поносном и часном граду Добоју: -Знамо да је наше име Хришћанин, а презиме Православни. Србин, православни хришћанин - то је наш пун идентитет. Вера је оно што нас чини да јесмо једно, вера је оно на чему градимо међусобно поверење, вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера православна је обликовала од Светога Саве до данас наш народ и његов идентитет, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу, и зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине и вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. -Нека свако буде оно што јесте. Нека се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. Ми имамо вековно искуство заједничког живота и нису нама потребни издалека, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да их нема и искрених, али има их који не разумеју наш концепт живота, наше односе, наш идентитет, али има и оних који имају своје интересе са којима се наши интереси не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман или Хрват католик - да то јесте и остане, али и да ми - имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, заједничке економије, културолошких међусобних утицаја - предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, можда понекад јесте потребан медијатор и посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте - семантичке логоре, измишљајући дефиниције за једне да би први били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би ови били против првих, јер, наравно, да не будемо оно што јесмо и да се не слажемо једни са другима, истакао је патријарх Порфирије. -Ја ћу се молити за мир међу свим људима, а посебно на овим просторима и у целом региону, и учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришаћнин, не само са поносом носимо као амблем, већ да га сведочимо својим животом и врлинама. Апелијем на такозване елите, а најпре на колеге, на браћу верске лидере, на Реиса и Кардинала, да заједно све учинимо пре свега вером у Бога и молитвом, а онда и свим другим из перспективе вере и љубави, да нам у животу буде мир, мир у души, мир у породици, у граду овом, у Републици Српској и Босни и Херцеговни. И апелујем на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога и да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде, јер тиме ће показати да су веродостојни и да желе да буду медијатори а не они који намећу те семанатичке логоре и калупе у које не само да нећемо него и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо, поручио је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  19. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Скрнављење храма Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је јасна порука да нисмо пожељни на овом подручју, казао је владика рашко-призренски Теодосије. „Потребно је велико трпљење, вера и велика љубав према нашој светој земљи да би могли да поднесемо све оно што нам се дешава. Случај Србољуба Веселиновића показује да су Срби спреми на трпљење и жртву, рекао бих да је то и наша цена у времену у коме живимо. Надамо се од Бога да ће свакоме дати по делима и надамо се да ће бити праведни судија свима који чине недела“, рекао је владика Теодосије. Владика је додао да је јасно да починиоци, као много пута пре, нису пронађени и да неће ни бити пронађени. „Светиње деле судбину нашег народа и оне бивају скрнављене, а ми их поново освећујемо молитвом, светом литургијом и водицом. За нас је најважније да истрајемо, да те светиње не буду само камен и споменици, него да то буду живи манастири и цркве, где ћемо да служимо свету литургију и молимо се Богу“, рекао је он. Србољуба Веселиновића (80) је косовска полиција јуче привела на прелазу Јариње. На манастирском имању у Грачаници га је сусрео директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић. Веселиновић је, у обраћању медијима, навео да је саслушан у призренском суду. „Казали су ми да су ме привели због струје коју нисам платио. На документу који су ми показали стоји моја лична карта, не знам како. Кажу да сам крао струју са далековода“, рекао је Веселиновић и додао да на Косову није боравио од 1952. године. Петковић је оценио да је Србољубов пример „још једна злоупотреба приштинског правосуђа“. „Да ли може да се каже да је у питању парадокс или опет, са друге стране, када говоримо о Косову и Метохији нешто што је чињеница, а то је да Срби страдају од приштинског правосуђа. Између осталог и тако што се оптужују за ствари које нису починили“, рекао је Петковић и додао да се овим примером интерно расељеним лицима шаље порука да се не враћају на Косово и Метохију. „Ако наши људи који су протерани са својих вековних огњишта виде како пролазе Веселиновић, Драгица Гашић, Никола Перић, Ранко Бацић који је на Петровдан испребијан код Клине – свима је онда јасно зашто је стопа повратка мања од два одсто. Ово мора да стане“, казао је Петковић. Храм Светих апостола Петра и Павла у селу Брод је седамнаести храм који је оскрнављен на подручју Косова, а на дечијем игралишту у Сушици исписани су увредљиви графити, подсећа Петковић. „Зато се ми плашимо безбедности нашег народа на Косову“, закључио је он. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, од почетка године у српским срединама на Косову забележено је више од 80 инцидената. Економија манастира Грачаница: Све што имамо поделићемо са народом Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић је у оквиру своје дводневне посете Косову обишао економију манастира Грачаница која се простире на више од 55 хектара. За две године на манастирском имању су изграђени објекти за узгој крава, телади и свиња. Планирана је и изградња фарме за козе и овце, наговестио је владика Теодосије. „Поред онога што као црква уносимо Богу молитвом и духовно бринемо о нашем народу, човек није само душа него је и тело. Ми производњом хране и стварањем оваквих економија бринемо о нашем народу. Све оно што имамо – поделићемо са нашим народом, људима који живе овде. Има оних којима је потребна храна, помоћ и посао да остану овде“, рекао је он. Петар Петковић је обећао је да ће Канцеларија за Косово и Метохију наставити да помаже ово пољопривредно добро и Српску православну цркву на Косову. „Канцеларија за КиМ је учествовала у изградњи једног фантастичног добра које, између осталог, треба да преставља и један затворен систем самооодрживости. Са друге стране, може да послужи, када погледате пољопривредне машине и зграде које су изграђене, као пример фукционисања и производње“, рекао је Петковић. Изградњу нових објеката на манастирској економији помогли су Канцеларија за Косово и Метохију, те организације: Солидарност за Косово, Срби за Србе, Делије и Сви за Космет, али и Срби из дијаспоре. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  21. Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 3. јуна 2021. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном тим светитељима на Вождовцу. Саслуживали су умировљени Епископ Георгије и изабрани Епископ марчански Сава. „Данас славимо равноапостолне Константина и Јелену, мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божјој“, беседио је патријарх Порфирије. „Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина. Црква Христова живи, али постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина и Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима и царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“, истакао је Патријарх. „Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна. Искушења долазе са лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна долазе у форми врлине. Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности. Нама се обраћају као да немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“, поручио је Патријарх. Извор: Радио Слово љубве /files/spc_social.png Патријарх Порфирије: Нека врлине буду наше оруђе и оружје | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач. На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“. Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“. Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“. „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“. Извор: Радио Слово Љубве
  23. Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић истакао је данас да Српска православна црква и косовски Срби немају поверења да власти у Приштини могу да заштите српске светиње и баштину на Косову и Метохији, и подсетио да се и скрнавњење 150 православних светиња и стотине гробаља догодило током присуства мировних снага у покрајини. Јањић је у објави на Твитеру оценио да приштинске власти немају моралног и професионалног капацитета да заштите српско наслеђе, и цитирао владику рашко-призренског Теодосија да оне теже да присвоје српско наслеђе и учине Косово етнички чистом албанском територијом. Он сматра да би предаја баштине Српске православне цркве на Косову албанским властима пре или касније “резултирала варварским сценама скрнављења које су екстремисти међу косовским Албанцима починили током нереда 2004. године”. Јањић је подсетио да је уништавање српских хришћанских православних светиња на Косову и стотина православних гробаља настављено упркос присуству међународних мировних снага. – Уништавање 150 српских хришћанских православних светиња на Косову настављено је упркос присуству међународних мировних снага од краја рата 1999. године. Екстремисти међу косовским Албанацима такође су опустошили стотине хришћанских православних гробаља – подсетио је игуман манастира Високи Дечани. Извор: Новости
  24. Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС
  25. Владика Теодосије: Присвајају наше цркве да би на њима градили свој идентитет мај 22, 2021 Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања. “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе. Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих. “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије. Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”. “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика. Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина. “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије. Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину. “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић. Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача. Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе. “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић. Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...