Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'наше'.
-
Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
-
Конференција „Свети Владика Николај и наше време”
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
„Свети Владика Николај и наше време” назив је међународне научне конференције која се данас одржава у Палати Србија у Београду. У два панела, угледни теолози и историчари разговараће о раду и достигнућима великана нашег рода, али пре свега о његовом пресудном утицају на савремену српску теологију и национално биће. Благослов Патријарха српског Порфирија учесницима је пренео Епископ липљански Доситеј, пожелевши успешан рад научног скупа са којег ће бити објављен и зборник радова. У име организатора учеснике је поздравио министар у Влади Србије др Ненад Поповић, а благослов епархије у којој је рођен и почива Свети владика Николај упутио је Епископ ваљевски Исихије. Научни скуп подељен је у два дела: историјски и теолошки, а теме којима се учесници баве имају распон од учешћа Николаја Велимировића у Првом светском рату, преко оснивања богомољачког покрета и нових богословија до прогонства и његовог утицаја на наше доба. Излагачи су професори Православног богословског факултета, Београдске и Карловачке богословије, као и представници других образовних и научних установа, укључујући и госте из Русије. Скуп, који ће бити закључен учешћем игумана Манастира Лелића у којем се чувају мошти Светог владике Николаја, оца Георгија, телевизија "Храм" СПЦ снима у целини и биће емитован у нашем програму и на Јутјуб каналу ускоро. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46353 -
Владета Јеротић Свети Марко Подвижник, назван још и Пустињак и Чудотворац, припада групи Великих Отаца Египатских. О светом Марку нема много сачуваних података, али се сачувало предање да је он био ученик светог Јована Златоуста. Рођен је крајем ИВ века. Једно време је живео у Галатији, данашњој Турској, али је највећи део свога живота провео у Јудејској пустињи у Палестини или Нитријској пустињи у Египту. Овај свети отац јесте један од највећих и најпознатијих учитеља аскетског и монашког живота. По сведочанству својих савременика, свети Марко је био трудољубив и кротак. Достигао је врхунац подвижништва и врлине. Благодат Божија, искуство живота и изучавање Светога писма, као и остварење истога у животу, учинили су овога великог подвижника дубоким познаваоцем духовног живота. Свети Марко је написао, према Никифору Калисту, око 40 подвижничких списа. Нажалост, већина његових списа је изгубљена. Од сачуваних списа навешћемо следеће: О духовном закону, О онима који мисле да се оправдају, Посланица монаху Николају, О посту, О трпљењу, О покајању, О крштењу, Разговор ума са својом душом. Дело Светог Марка Подвижника је превођено на многе језике. * "АКО КО СЛУЧАЈНО УПАДНЕ У ДРУШТВО ЉУДИ КОЈИ ПРАЗНОСЛОВЕ НЕКА СМАТРА СЕБЕ ЗА КРИВЦА ТОГ ПРАЗНОСЛОВЉА; ОНО АКО НЕ ЗБОГ САДАШЊЕГ, ТАДА СВАКАКО ЗБОГ СВОЈИХ РАНИЈИХ ПРОПУСТА КАДА ЈЕ СА ЊИМА ПРАЗНОСЛОВИО." Наш народ има добру узречицу: С ким си онакав си! Ово значи да постајеш сличан са оним са којим проводиш највише времена у току дана, или једном дужем периоду времена, или током целог живота (то су најчешће наши родитељи, браћа и сестре, касније, муж или жена, пријатељи, пословни или идејни партнери итд.) - постајеш сличан њему или њој, или пак групи људи. Међутим, не постоји само утицај оваквих блиских људи на нас у смислу лаганог, али сигурног уобличавања добрих или рђавих црта карактера под дејством сугестивне околине, већ смо и ми они који утичемо на људе са којима смо често заједно. Једном речи, ми смо одговорни за понашање других људи са којима се дружимо. Ако достигнемо један степен више у сопственом хришћанском очовечењу и обожењу, ми ћемо разумети, јер срцем појмимо, речи старца Зосиме из романа Браћа Карамазови православног горостаса Достојевског: "Сви смо за све криви!". Можда су нам после ове наше мале разраде поуке св. Марка Подвижника, јасније и прихватљивије његове речи. Ништа у нашем душевно-духовном животу није безначајно и случајно, јер све што смо проживели оставља трага. И психолошка дисциплина давно је знала и упућивала на, само у први мах невероватну истину која гласи: Ништа се не заборавља! Понављано празнословље које смо упражњавали у неком друштву, оставило је трага и код оног ко је празнословио и код оних који су га слушали; могу да прођу недеље и месеци одсуствовања из оваквог друштва, али када се у њему онај празнословац опет једном обрео, празнословље ће се поновити, овога пута не од њега, већ од других људи којима је он некад празнословио. Психолошки речено, овакав феномен потиче од огромне човекове сугестибилности и аутосугестибилности. Отуд пазимо где и шта говоримо, нарочито ако се сматрамо хришћанима! Чувени "бумеранг" - бацаљка аустралијских домородаца за лов која се одликује тиме што се, ако не погоди у циљ, враћа ономе који ју је бацио - још је како делатан и у међуљудским односима. Преносимо због тога једни другима добре поруке које обогаћују наша срца! "КАДА ТЕ НЕКО ПОМОГНЕ МАТЕРИЈАЛНО И ТИ ГА ПОХВАЛИШ КАО ДОБРОГ, ЗАБОРАВЉАЈУЋИ БОГА, КАСНИЈЕ ЋЕ ТИ ИСТИ ТАЈ ИЗГЛЕДАТИ КАО ЛОШ". Морамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не "рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша "помоћ" одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али "природна" жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде. Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи, они су плату већ примили! У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли, да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре, несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније - да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо, био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: "Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље". Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља, показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине, не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу, јер може произвести супротно дејство. "МОЛИ СЕ ДА НА ТЕБЕ НЕ ДОЂЕ ИСКУШЕЊЕ, АЛИ КАДА ОНО НАИЂЕ, ПРИМИ ГА КАО СВОЈЕ, А НЕ КАО ТУЂЕ... ЖИВИ СА УМОМ У СРЦУ, И НЕЋЕШ БИТИ МУЧЕН ИСКУШЕЊИМА. АКО СЕ ОДАНДЕ УДАЉИШ, ТАДА ТРПИ ОНО ШТО ТЕ ЗАДЕСИ." Иако се у молитви "Оче наш" две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости. Св. Марко Подвижник у својим "Похвалама о духовном закону", када је реч о исходишту искушења, очевидно да се, најпре, одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести, већ чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим "механизмом одбране" који се назива "пројекција"), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): "Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога". Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша, а не туђа, што значи да не гледамо "трн у оку брата свога", док не сагледамо и не извадимо "брвно из свога ока", није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче, а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то, можда, наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, у нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан "жалац у месо" нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести). Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. "Посматрајмо пажљиво", вели св. Јован Лествичник, "да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу". Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је "савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ", сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења. У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан, а и користан исправљач и то, у току читавог нашег живота. овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: "Живи са умом у срцу", или, "Благо оном коме ум у срцу почива!" Збиља, благо оном човеку коме је "Бог помоћник", јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ. Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи, различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека "до мере и раста висине Христове", управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца "унисоно" (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо, или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли, удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка - да трпимо оно што нас задеси. "СВЕ ОНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА, ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ГРЕШНИХ ПОМИСЛИ. ЈЕР БОГ ЈЕ УДЕСИО ДА НЕВОЉНО ОДГОВАРА ВОЉНОМ". Мада у Лалевићевом Речнику синонима (из 1974. године) помисао значи исто што и мисао, православна светоотачка литература прави разлику између ове две речи. Мада свети Максим Исповедник (VI-VII век) пише да "ако се проста мисао задржи у души, може да се преобрати у жељу и постаје страсна помисао", св. Марко Подвижник, који је живео један век пре св. Максима, радикалније тврди да "све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли" (подвукао Ј. В.). Овакво хришћанско схватање људских помисли умногоме одговара подели људске психе у ововековној психоанализи на несвесни (далеко најпространији), пресвесни или подсвесни и свесни део (најмлађи, најужи и најкрхкији). У несвесном делу човекове психе, развојно посматрајући, најстаријем његовом слоју, садржане су, према психоаналитичком учењу, све наше аморалне, алогичне и асоцијалне тежње. Попут увек живог вулкана, ово наше колективно несвесно у коме су сачувани архетипови као трајни остаци човекове филогенетске прошлости, према учењу Карла Густава Јунга), национално, фамилијарно (учење Леополда Сондија о трајном присуству фамилијарно несвесног у дубинама људске психе) и индивидуално несвесно (чију реалност признају све школе тзв. дубинске или динамичке психологије), стално прети избацивањем ужарене лаве у подручје нашег пресвесног и свесног живота, угрожавајући тако наш разумни,, или и умни део бића. Ко спречава продор аморалних и асоцијалних страсти, као погонске снаге жеље, из несвесног, преко пресвесног, у свест? То би били, према психоаналитичарима, наши унутарњи цензори, који су схематски представљени као "Над-ја структура" психе, поред које су делатни још, Ја-принцип (као представник свести) и Оно, које оличава несвесни слој у психи. Што је успешније постигнута сагласност унутар човекове психе између његових цензора (од којих су једни постављени у несвесном, а други, бројнији, у свести), његове свести (односно јачине његовог Ја-принципа) и његових нагона (представљених Оним у тамним дубинама старих слојева у несвесном, или, према немачком психијатру Ернсту Кречмеру, за неке истраживаче људске психе, подесније названим "сфером свести"), тим је и опасност повременог изливања ужарене лаве из гротла нашег унутарњег вулкана ван дозвољених граница мања. Сличну или истоветну доследност у придавању значаја човековим "помислима" за нормалан, абнормалан или болестан душевни живот човека, видимо у психоанализи, када она садржаје у несвесном сматра аморалним, и у учењу св. Марка Подвижника (хиљаду и четири стотине година пре појаве Сигмунда Фројда који је сматрао да је могао емпиријски да докаже постојање несвесног живота у човеку, најпре преко снова, (мада не само преко њих), када овај узорни хришћански подвижник одлучно каже да су све наше помисли грешног порекла. Битна је разлика, међутим, између атеистичког и песимистичког закључка које изводи С. Фројд и његови ученици о аморалности људског бића, односно понашања човека и народа у току више хиљада година познате историје, и истоветне свести о снази, упорности и тврдокорности Зла у палој људској природи, код светог Марка Подвижника. Јер док Сигмунд Фројд верује још само у снагу људског разума који ће, можда, у далекој будућности људског рода, једном, постати господар у кући у којој, много чешће и успешније воде коло мрачне силе мржње и освете (а при том непрестано, противречећи себи, сужава могућност поља деловања тог несрећног људског разума прикљештеног, с једне стране, строгим цензором Над-ја, најчешће неповољном спољашњом реалношћу и никад засићеним нагонским прохтевима), Марко Подвижник је пун хришћанске вере у Бога и васкрслог Христа који нам, као Света Тројица, увек стаје у помоћи, али само онда када познамо "порекло грешних помисли", када се слободно и у вери обратимо Христу за помоћ. Зато је, вероватно, овој мисли коју разрађујемо, св. Марко додао, помало тајанствену реченицу за крај: "Јер Бог је удесио да невољно одговара вољном". Можда бисмо могли протумачити ову реченицу тако што бисмо рекли да свакој невољној помисли људског срца (сажето оличеним у седам смртних хришћанских грехова) одговара исто толико вољних мисли, одлука и избора људског ума, на исто тако сажет и примерен начин исказаних у седам одговарајућих - гресима одговарајућих - хришћанских врлина. Претварање наших грехова у врлине, могуће је и оствариво тек са препознавањем, освешћивањем (психоаналитичари би рекли сублимацијом) наших "грешних помисли" (нарочито онда када су оне постале "страсне помисли", тј. када су се ове помисли, према св. Максиму Исповеднику, на трећем степену развоја греха "укорениле у души", тј. када се њима бавимо и "наслађујемо"), а онда и поведеном бескомпромисном борбом против њих, наравно, увек уз Божију помоћ и благодат. https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/jerotic-sv_marko_c.html
-
Христос посреди нас, драги читаоци! Апостол Павле пише својим ученицима у Риму: „Ноћ је прошла, дан се приближио (Рим. 13,12). Ноћ је време мрака, када се чини већина злочина. Ноћ је и грешно стање душе која не жели да позна Бога и не стреми ка спасењу. Предатори лове ноћу, а непријатељ човечанства ради у тами, „као лав који риче за својим пленом, тражећи кога да прождере“. „Ја сам светлост свету“, говори Господ. Он тера ноћну таму, а људима даје светлост вечног живота. Свака особа има могућност да уђе у ову чудесну божанску светлост. На крају крајева, Христос је због тога дошао на свет, и излио је своју крв на крсту да бисмо ми ушли у Његову неизрециву радост. Велики пост је период духовног рада ради спасења душе. И прва ствар коју треба да урадимо је да опростимо. Пре свега, опростимо себи. На крају крајева, често се љутимо на себе јер једноставно не можемо да се исправимо; јер године пролазе, а ми не постајемо оно што бисмо желели да постанемо. Из овога долази разочарење, па чак и очај. Морамо да схватимо да нас само Божија милост може променити на боље, док је наша дужност само да будемо понизни и да се трудимо у складу са својом снагом да стекнемо светост. Опростивши себи, морамо опростити и свим својим непријатељима, знајући да су сви људи на земљи уплетени у грех. Пошто смо сами искусили колико је тешко ослободити се лоших навика и склоности, требало би да имамо више снисходљивости према онима који нас вређају и љуте. Не заборавимо да људи који нас не воле брусе камење које брише понос наших срца, показује нам наше несавршености и помаже нам да се исправимо. Многи људи треба да склопе мир са Богом. На крају крајева, сада се чује толико притужби на Господа јер је рат у току и невини људи гину! Такав бес и озлојеђеност знак су слабе вере и недостатка храбрости. Ми не знамо путеве Промисла Божијег. Ми на оно што се дешава гледамо са позиције садашњег времена, али Творац гледа и делује са позиције Вечности, која, у крајњој линији, све окреће на добро. Зато је толико важно да човек буде скроман и преда и своју судбину и судбину света у руке Онога Који је створио овај свет. А ми, браћо и сестре, морамо чешће да се сећамо Јова Многострадалног, који је увек благодарио Богу и у радости и у тузи. Велики пост је испит о праву на живот у Царству Небеском. То је испит верности Господу и стрпљења . И веома бих волео да сви прођете овај тест и уђете у Вечни Живот. Благосиљам вас све, драги моји, за Велики пост. Прођите кроз њега часно, а што је најважније, са духовном радошћу! Митрополит Лука Запорошки https://mitropolija.com/2025/03/05/post-je-prolece-nase-duse/
-
У Недјељу 17. по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Предраг Шћепановић. Проти Предрагу саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша. Током евхаристијског сабрања свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, који је у уводном дијелу бесједе истакао да је једина истинска помоћ и једино истинско прибјежиште у свим приликама наших живота Господ Исус Христос који је истина и љубав, за разлику од многих превараната попут врачара, гатара и видовњака који обмаањују људе и зарађују на људској муци: ,,Господ је Закон, Он је љубав, Он је тај Нови Завјет и Он је поука и порука упућена свим народима од истока до запада и од сјевера до југа. Данас људи често кад имају муку обиђу гатаре, врачаре, видовњаке и кажу оче, нисмо ми ишли да гатамо другима, него да помогнемо своме дјетету. Само Бог може помоћи човјеку и којима то Бог хоће да дарује“. ,,Наш лијек је у Цркви и када смо болесни, када имамо муку, не одлазимо код гатара, врачара и видовњака, јер сам Бог је то забранио прије толико хиљада година, него пођимо у Цркву, покажимо Господу своје ране и са смирењем неведеним које је показала ова жена Хананејка из јеванђелске приче, завапимо и добићемо помоћ, јер Господ је близу, Господ чује, али Господ куца на вратима наших срдаца и жели да му их отворимо добровољно, јер Он не улази на силу, Он не разваљује врата наших срдаца“. – бесједио је он. Прота Предраг је потом поручио да је спасоносна вијест, Јеванђеље које благовијести да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета без обзира на припадности, посебно наглашавајући да људи који имају истинског поуздања и вјере у Господа, од Господа и добијају помоћ: ,,Само они људи који имају вјеру у Господа добиће од Господа помоћ. Нека је благословен Бог који нам показује да око нас живе људи различитих нација, различитих опредијељења, али да је Његова спасоносна вијест, Његово Јеванђеље – Блага Вијест да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета“. Протојереј Предраг Шћепановић је у наставку пастирске бесједе истакао да је од изузетне важности како живимо и кога Бога бирамо, јер бирајући Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, сваки човјек задобија на тај начин истински благослов, мир и у својој души и љубав која је свеза савршенства: ,,Само је потребно покајање, смирење и љубав. Зато браћо и сестре није свеједно како живимо, кога Бога изаберемо. Ако изаберемо чудесног Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, имаћемо благослов, имаћемо мир, имаћемо у својој души љубав која је свеза савршенства. Зато нека би нам свима Господ дао да имамо праву вјеру, не вјеру у слијепи случај, не вјеру у видовњаке, гатаре и врачаре који нажалост пазаре са муком овога народа, него да имамо праву истинску вјеру у Њега као јединог човјекољупца, јединог новог под сунцем који нам нуди свој конопац да се пењемо на Небо, јер само са Његовим спуштеним конопцем човјек се пење на Небо“. ,,Јеванђелске врлине, пост, молитва и Свето Причешће је знак да смо на том Христовом путу. Господе благи који си презрео све обичаје старе (паганске) и који си донио нови Закон, закон љубави према свим народима и позвао све у заједницу Оца и Сина и Светога Духа, Теби који си љубав, Теби који помажеш, Теби који си истински љекар душа и тијела, нека је слава у вјекове вјекова. Амин!“ – рекао је на крају свог обраћања протојереј Предраг Шћепановић. https://mitropolija.com/2024/10/20/prota-predrag-scepanovic-ako-smo-neutjesni-i-bolni-pokazimo-nase-rane-gospodu/
-
Шта видимо када одемо на концерт? Гомилу подигнутих телефона. Шта видимо док чекамо у реду или се возимо градским превозом? Или док, једноставно, ходамо улицом? Гомилу погурених силуета које гледају у телефон. Шта је прво што радимо ујутру када се пробудимо? Ухватимо се за телефон. А уз шта се успављујемо? Опет уз телефон. Где се скривамо од непријатних ситуација и досаде? Унутар бљештаве светлости телефона. Да ли вам се икада десило да изађете са неким на пиће, а он свако мало нешто проверава на телефону? Да ли сте, не дај Боже, ви били тај неко? И тако у недоглед… Често размишљам о свом искуству и закључио сам да након што ми је први пут уведен интернет, у шестом или седмом разреду основне школе, више никада нисам осетио континуитет радости и елана које сам дотад осећао, осим у тренуцима када сам везивао дане без технологије или уз минимум технологије. А да не помињем моменат када су се појавили ,,паметни телефони“, који су донели могућност ношења интернета где год да смо. Све претходно изречено није никакво ново запажање. Последњих година све је више текстова, емисија и научних радова о проблему који евидентно постоји. И то је једна позитивна ствар. Први корак је начињен, проблем је примећен. Сада преостаје пронаћи решење, јер је стање неодрживо. Једно од решења које се највише помиње јесте оно најекстремније: тотално одбацити све. Мислим да можемо то много боље и елегантније, јер интернет никако није апсолутно зло. Напротив, данас је прикупљање знања доступније него икад. Путем интернета се могу пронаћи и читати добре књиге, слушати предавања, али и упијати практична знања. Лично, на тај начин сам научио да обављам ситне кућне поправке, основни сервис на бициклу и многе друге ствари. Дакле, потребно нам је решење које ће, модерним језиком говорећи, оптимизовати наше коришћење технологије (са нагласком на интернету) и усмерити га тако да нам не одузима од аутентичног живљења и стапања са природом, нити од комуникације са другим људима. Једно такво решење нуди нам Кал Њупорт, редовни професор компјутерских наука на Универзитету Џорџтаун. Дакле, ради се о човеку коме је суживот са технологијом у опису посла и који је нон-стоп њоме окружен. Ипак, он је у том смислу тотално атипичан, па тако не користи нити једну од друштвених мрежа, а интернет своди на минимум. Написао је књигу Дигитални минимализам, што је заправо његов назив за философију сврсисходног коришћења технологије. Након што сам ову књигу прочитао по други пут, уверен сам да је значајно поделити основне смернице које она пружа и, у сваком случају, препоручити свима да је прочитају. Неки ће рећи да начин коришћења интернета зависи искључиво од нас. То и јесте и није тачно. Образложење ће бити у наставку текста. ДИГИТАЛНИ МИНИМАЛИЗАМ По објављивању књиге Дубоки рад, Кал Њупорт је, најпре, сасвим случајно, а затим у циљу истраживања, почео да разговара са људима о њиховом односу према технологији, а пре свега према интернету. Оно што је, мање-више, било заједничко за све њих, јесте осећај исцрпљености, али и неспремност да се одрекну Инстаграма и других апликација. Његов закључак био је да је потребан нов однос према коришћењу технологије. Позивајући се на принцип да мање може бити више, на минималистичке идеје Хенрија Дејвида Тороа и на мисли Марка Аурелија о спокојном животу укорењеном у једноставности, своју философију назвао је дигитални минимализам и о њему написао књигу. Њупорт у својој књизи окреће ствари наопачке: док би многи рекли да је стил живота дигиталних минималиста екстреман, за дигиталне минималисте су ствари обрнуте: екстремно је то колико времена сви остали проводе буљећи у екране. СТРУКТУРА КЊИГЕ У првом делу књиге, Њупорт образлаже философске темеље дигиталног минимализма и представља конкретне методе за усвајање ове философије, назвавши их дигиталним рашчишћавањем. У наставку аргументује зашто је дигитални минимализам управо оно што је данашњем појединцу потребно. У другом делу разматра идеје и даје предлоге како осмислити богат живот базиран на дигиталном минимализму. Њупорт наглашава колико су важни самоћа и развој квалитетних слободних активности, затим колико и зашто је битно не коментарисати или ,,лајковати“ објаве (да се нашалим: осим на страници Ментални Хигијеничар) и окружити се људима сличних тежњи. У ,,Волдену“ Торо пише своју познату реченицу: ,,Већина људи води живот тихог очаја.“ Али ређе се цитира одговор на ово, који долази у следећем одломку: ,,Но они искрено мисле да није остало никаквог избора. Али чиле и здраве нарави памте да је сунце свануло бистро. Никад није прекасно да одустанемо од сопствених предрасуда.“ Оно што нам Њупорт саопштава кроз Торову мисао, јесте да друштвене мреже нису нужност и да се без њих апсолутно може. И сам сам мислио да ће се нешто катастрофално десити ако обришем приватне профиле на мрежама, да ћу се изоловати, а оно што сам добио након неколико година од брисања јесу бољи међуљудски односи, дубља комуникација и одвајање важних људи од оних других. а) први део Већ је наведено шта су главни правци првог дела књиге. У њему Њупорт приказује како су се развијали Ајфон и Фејсбук, који у почетку нису били ни налик ономе што данас представљају. Наводећи релевантне радове и књиге, Њупорт приказује колико се улаже у тзв. економију пажње, која се, јасно је, бави механизмима привлачења пажње корисника и њеног искоришћавања за зараду. Он износи тезу да ако се толика средства улажу у такав систем, онда није све до глупости или слабог карактера људи. Дакле, наравно да је човеков избор кључан, али је и чињеница да се годинама улажу милиони како би се окупирала његова пажња. Да ли сте знали да су број кликова и време проведено на Фејсбуку вишеструко порасли када је иконица о новом обавештењу, поруци и захтеву за пријатељство из плаве пребачено у црвену боју – боју упозорења? Људи нису подлегли екранима зато што су лењи, већ зато што су уложене милијарде долара у то да се тако нешто догоди. У прилог овоме, Њупорт наводи случајеве у којима су се у великим компанијама попут Гугла и Фејсбука појављивали узбуњивачи и људи који су се јављали као противници економије пажње, а завршавали или тако што су премештани на друга радна места, или су губили посао. Читав организам друштвених мрежа функционише по принципу рулета. Сваки пут кад се човек спрема да уђе на неку од мрежа, у његовом мозгу јављају се исти механизми као код коцкара који на рулету чека да точак стане. Он ишчекује шта ће добити, да ли ће бити нових обавештења и порука, да ли ће видети неку занимљиву објаву, а у свему томе му помажу пажљиво осмишљене комбинације боја, алгоритми за приказивање објава итд. Уколико не буде ничег занимљивог или, у преводу, на рулету не изађе његов број, он постаје незадовољан и несрећан, све до наредне партије. И тако у круг, сатима, данима, месецима и годинама… Треба ли уопште говорити о суманутој борби за лајкове и поређење са животима других? А знамо и сви да су на друштвеним мрежама сви насмејани и живе савршене животе… Решење Кал Њупорт зачетак решења види у томе да се престане са коришћењем интернета на 30 дана (осим у домену посла), након чега ће се искристалисати шта је човеку заиста потрено на интернету, а шта не, и издефинисати правила за коришћење технологија. Током тог периода вреди проналазити себе у неким другим активностима, учењу нових ствари и тако даље, што је и најбитнија ствар. У испитивању овог решења, Њупорт је спровео истраживање са пар десетина људи који су пристали да учествују у експерименту и да му свакодневно пишу извештаје о томе како се осећају. Сви су отприлике имали исти пут: првих дана им је било невероватно тешко, досадно и били су избезумљени, да би затим, како је време пролазило, постајало све лакше, док нису заволели нови, испуњенији живот. Филтер и формула коју Њупорт прилаже као минималистичку проверу технологије је следећа: Како бисмо одлучили хоћемо ли неку необавезну технологију вратити у живот на крају дигиталног рашчишћавања или нећемо, та технологија мора: служити нечему што за нас има велику вредност (није довољно да нуди некакву добробит) бити најбољи избор за коришћење технологије у сврху служења тој вредности (ако то није, заменићемо је нечим бољим) имати улогу у нашем животу ограничену стандардним оперативним поступцима који одређују где се и како њоме користимо а) други део Овај део Њупорт почиње причом о томе колико је самоћа важна за живот човека. Он наводи једну дефиницију самоће која каже да је то субјективно стање у коме наш ум не прима улазне информације од других умова. Дакле, у самоћи се може уживати и у пуном кафићу или возу, као што се може десити да се самоћа неће наћи ни у најмирнијој шуми уколико се допусти спољним информацијама да надиру. Ту се не мисли само на разговор са другом особом, већ и на читање књиге, слушање подкаста, гледање телевизије и скоро сваке активности која подразумева коришћење екрана телефона. ,,Сва несрећа људи произилази само из једнога – што не знају остати у миру у соби.“ – Блез Паскал Феномену да човек никако не може да остане сам, Њупорт даје назив депривација самоће, а то је стање у коме не проводимо готово нимало времена сами са својим мислима и без улазних информација од других умова. Избегавањем самоће пропуштамо све оно добро које она пружа: могућност да јасније сагледамо тешке проблеме, доведемо у ред своје емоције, пронађемо моралну храброст и учврстимо односе. Стога, ако патите од хроничне депривације самоће, опада вам квалитет живота. Као најбољу самотњачку активност Њупорт наводи шетање, уз навођење свог искуства и примера најпознатијих ,,шетача“ попут Ничеа. Ја бих на то додао и вожњу бицикла. Заиста сјајна активност! Да ли је довољно само оставити технологију и прихватити самоћу? Не! Празнине које су се приказале након престанка употребе интернета, а које су све време биле ту, само замаскиране јефтином забавом, треба попунити слободним активностима и учењем нових ствари. То могу бити разноразне поправке, занат, играње неког спорта, свирање, цртање, дружење, волонтирање. ЗАКЉУЧАК Без икакве сумње, потребно је преиспитати наше навике и наш однос према технологији. Књига Дигитални минимализам представља само један корак у том преиспитивању, али значајан корак, који треба размотрити и применити. Уколико желимо да останемо људи, да живимо у складу са природом, све ово биће нужно. У супротном, од наше врсте остаће само назив, а ми ћемо бити нешто друго, нешто ближе роботима. Да ли ћемо одмах применити дигитално рашчишћавање од 30 дана? Хајде да, за почетак, одвојимо један дан у недељи када нећемо ,,скроловати“ и уносити у себе гомилу непотребног садржаја. Живот је много лепши од тога… аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уредник блога Ментални Хигијеничар https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2024/08/17/да-ли-су-екрани-киднаповали-наше-живот/
-
- наше
- киднаповали
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима. Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу. Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота. Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење. *** Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета. Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности. Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти. Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи. *** Да ли љубав плаши? Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину? Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех?? Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак. Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа. У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.” *** У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости. Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор-
- индивидуално
- наше
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Данас, на Лазареву суботу, Христос оживљава мртве. Не само мртве, већ и неспособне за медицинску реанимацију. Лазар је био мртав четири дана, што значи да је био трули комад органске материје. И тако Створитељ враћа живот, као што га је једном дао Адаму у шести дан стварања. Лазарево васкрсење је у директној вези са сутрашњом прославом Уласка Господњег у Јерусалим. Народ ће сутра тако свечано поздравити Христа јер ће знати да Он враћа мртве и даје живот тамо где је смрт владала. Да није било чуда над Лазаром, не би било тако незамисливе прославе сусрета Месије у Јерусалиму. О томе говори свети исповедник Лука Кримски: „Јерусалим је био препун људи који су долазили одасвуд за велики празник Васкрса. Вест о задивљујућем, никада виђеном чуду које је Господ Исус Христос учинио у оближњој Витанији, преносила се из хиљада уста. На једну његову реч, Лазар, који је умро пре четири дана и, наравно, већ почео да се распада, васкрсао је и изашао из гробне пећине, умотан у погребне плаштанице. Цео Јерусалим је био у радосном покрету. Групе људи су се окупљале свуда и расправљале о томе како треба да се сретну са Господом Исусом Христом. Смислили су једноставан сусрет, али пун љубави и најдубљег поштовања према Чудотворцу, невиђен у свету, и много бољи од чувеног римског тријумфа којим су дочекивани вође и освајачи народа, тријумф пун громогласне славе. ” Они су положили своје хаљине под Христове ноге у знак потчињавања Његовој сили и секли живе гране палми у знак дивљења Њему у име свих људи и свих створења. У нашим географским ширинама на овај празник користимо лишће и врбе. Ово има дубоко значење. О. Григорије (Лебедев) каже да је значење врбе двоструко и открива се и на Лазареву суботу и на дан Уласка Господњег у Јерусалим: „Ово значење је потпуно пренето у тропару празника: Христе Боже! Пре страдања свога, Ти си, желећи да увериш људе да ће и они сви васкрснути, подигао Лазара из гроба. И зато, ми, као јеврејска омладина, сусрећући Те као победника, као цара, сусрећемо Те и као победника смрти, имајући у рукама ове гране као знаке победе, као трофеје, и кличемо Ти: „Осана ! Благословен који долази у име Господње." Тако врба подсећа на оне палмине гранчице којима је јеврејска омладина поздрављала Христа као цара који улази у Јерусалим. И ми, држећи врбове гранчице у рукама, такође у радости поздрављамо Христа. Да, Господ иде у вољно смрт, у пропаст, на болну Голготу. Али знамо да је Он Цар света, да ће иза Голготе бити чудесно Васкрсење, победа над смрћу, тријумф вечности. И кличемо Христу у радости: „Осана си победник, дођи, Ти си Цар вечности, смрти нема! Живот је вечан. Знамо да већ постоје докази о тријумфу живота – то је Лазарево васкрсење. И сви ћемо, Господе, бити са Тобом и Лазаром у вечности. Верујемо да, као што си Ти обновио Лазарево тело, тако ћеш у последњи дан света обновити и нову шкољку за нашу душу – наше тело. Дођи, Господе, дођи! „Осана“ – и вапијемо Теби. У знак победе над смрћу, држаћемо у својим рукама ове гране, у којима се после зиме пробио живот, пробио пупољак. Да, невероватно је како се у грани живот пробио кроз пупољак, па се у Лазару и у свима нама појавио праг будућег живота. „Ове оживеле гране су симболи бесконачне вечности; симбол чињенице да ће се у нама, окованим грехом, живот испунити и сјединити нас са Христом и вечношћу.” Лазарево васкрсење постало је повод за свечани сусрет Господа са народом на дан Његовог уласка у Јерусалим. Лазарева субота је праг општег Васкрсења, ово је пројава силе коју ћемо сви сами доживети. Свемогући глас Господњи, који је рекао „Лазаре изађи“ и тиме отео његову душу из власти смрти, једног дана ће нам рећи: „Иване, Марија, Дмитрије, Светлана... устаните из гробова својих. Сам Христос говори: „Заиста, заиста вам кажем, долази време, и већ је дошло, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га, оживеће “ (Јован 5:25). После овога, смрт ће бити потпуно уништена, као „последњи непријатељ“. Христос се показао као Господар живота. Управо тако Га је народ доживљавао у тренутку Његовог уласка у Јерусалим. Свети Лука Кримски каже: „Господ наш Исус Христос, васкрснувши четвородневног Лазара, победио је саму смрт, а за ову победу је била потребна не људска, већ божанска сила и безбројне анђелске силе, сачињавајући један громогласни хор , могле су да певају похвалу. А на земљи, својим слабим и грешним гласовима, народ сабран у Јерусалиму могао је принети Господу Исусу само мали дар љубави и дивљења, искатујући га тако што су своје хаљине положили под ноге магарета на коме је јахао велики Чудотворац; машући палминим гранама и гласно вичући: „Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!ˮ (Јован 12:13).“ Сада смо у храму са гранчицама које певају Господу „Осана“ говорећи Му: „Од Тебе је, Боже, наше спасење“. Али ми ћемо напустити храм – и хук сујете ће заглушити ове звуке песме хвале. Црква нас, знајући то, данас неће пустити кући празних руку. Однећемо гране врбе. И ми ћемо следити савет о. Григорија (Лебедева): „Однесите ове гране победе својим кућама и поставите их на најчасније место. Нека вам читаву годину говоре да су то хришћански трофеји, да у својој борби са грехом и смрћу већ имате кључ успеха: Лазар васкрсе, смрт је укинута Христом и вечност тријумфује. Зато се немојте обесхрабрити! За оне који су малодушни, који су одустали од борбе против греха, нека ове гране буду непрестана опомена да крену напред, да после живота долази вечности, да победа Христа није празан звук, да су ту трофеји победе над њиховим грехом. Нека се у вама, при погледу на врбу и свећу, читаву годину буди сећање на огањ који палите крај врба, на радост и топлину на путу ка вашем духовном васкрсењу, ка вашој вечности. Дођи, Господе, дођи! Благословен си Ти који долазиш да нас спасеш и даш нам вечност. Осана! Осана!". јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/ru
-
Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy
-
Патријарх и српска деца из дијаспоре бодрили наше кошаркаше
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и малишани, учесници школе српског језика "Лето у завичају", гледали су полуфиналну утакмицу у кошарци између Србије и Канаде. Његова Светост угостио је данас, 8. септембра 2023. године, српску децу из Немачке, Грчке и Италије, учеснике школе српског језика Министарства просвете "Лето у завичају", известила је ТВ Храм. Кошаркашка репрезентација Србије остварила је данас велики успех - пласирала се у финале Светског првенства, победивши у Манили репрезентацију Канаде резултатом 95:86. Наши кошаркаши ће се борити за статус најбоље репрезентације света – са бољим из сусрета САД и Немачка, а финале и утакмица за треће место се играју у недељу 10. септембра. Србија је на овом Светском првенству обезбедила и директан пласман на следеће Олимпијске игре, а самим пласманом у финале, обезбеђена је и медаља. Извор: ТВ Храм, Инстаграм; Радио Слово љубве -
Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божје? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство. Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем. Пожуримо да творимо дела Божја, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божју. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божје. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин. https://patmos.rs/2023/08/17/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-vinogradu-nase-duse/
-
- (крестјанкин):
- јован
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Царство Небеско је у човеку. И непрестано, сваки дан, води се борба за срце човеково, за његов ум. Ова борба је пут душе ка Христу, у победу над смрћу. Приближавајући се светлости Христове љубави, човек открива у себи све више грешних болести које држе душу у грешном ропству, разарајући јединство људи у Богу. Гледајући себе површно, човек види само своју спољашњу лепоту, своју личну истину. Али, залазећи дубоко у срце, он тамо открива понор греха. Људско срце је дубоко и може бити и рај и пакао. Треба да пустиш Бога у ово срце, да верујеш да љубав Христова може да излечи твоје смртне ране. После распећа Господ је дошао у пакао и ослободио оне који су тамо чамили, који су чекали, који су веровали у своје спасење. Господ улази у наша срца када желимо да променимо свој живот, желимо да научимо да волимо, када верујемо у победу Христове љубави над нашом смрћу. Господ даје човеку дар љубави. Није нам лако прихватити овај дар, није лако помирити се, растати се са оним идејама, илузијама, жељама, емоцијама које покушавају да човека држе и чине га пленом овога света. Ти и ја морамо схватити да никога не волимо истински, никога не поштујемо. Грех скрнави и најсветлије импулсе душе. И спознаја ове чињенице биће почетак нашег отрежњења, почетак нашег пута ка Небеском Лекару. Када грех нападне човека, када је злостављање дозвољено, онда он види да није способан ни за шта. Ђаво не дотиче човека док не види да човек није опасан за њега, још не ради за Господа. Јер додирнути човека значи пробудити га из сна, дати му прилику да се бори, да види непријатеља у лице. Када сам тек почео да идем у цркву и још нисам читао светоотачку литературу, помислио сам: „О ужас! Психички сам оболео. У глави ми је било толико прљавштине као никада раније. Шта се дешава са мном? Мора да сам полудео." Испоставило се да је ђаво кроз ум покушао да ме уплаши, да ме изведе из храма, да ме гурне у очајање. Али Господ ми је послао човека који је објаснио да постоји борба у уму, да су то мисли, нису моје, већ од ђавола, који хоће да ме спречи да будем на служби. Обично човек уопште не мари за свој ум. Наш ум је посвећен било чему. Укључујемо ТВ, слушамо радио, гледамо око себе и упијамо као сунђер оно што видимо, чујемо, и све то зарази ум. Почевши да живи духовно, човек сазнаје да је центар његовог живота срце. Испоставља се да је у нашем срцу такав неред, таква рушевина, да треба све да размонтирамо, бацимо и поставимо темељ нове зграде. Током живота стално правимо грешке: скрећемо с једне стране на другу. Понекад имамо надахнуће, и спремни смо да се молимо дању и ноћу, а понекад немамо воље да се молимо, јер осећамо да не налазимо молитву у себи, да нам ништа не полази за руком и одустајемо од духовног рада. Због тога је веома важно пронаћи средњи пут како бисмо имали изводљиво правило које можемо редовно пратити. Ово захтева напор. Дешава се да се човек моли и каже: „Не осећам ништа.” Шта би требало да осећате? Ни у ком случају не треба тражити осећања у молитви. Да, милошћу Божијом, дешава се да душа гори. Ово је чисти огањ који Господ даје да спали неистину коју је човек живео пре него што је дошао Христу. Али онда се за ову ватру треба борити, не чекати је, већ радити, надајући се томе да те Бог види и оно што ти је дао сада је на твоју корист. Хвала Богу што сте у Цркви, потрудите се и, наравно, сву наду положите у Бога, а не у своја осећања и емоције. Нека посебна психичка или телесна стања могу постати сметња на путу ка Богу, нека врста замене. Оно што Бог даје увек је „неочекивана радост“, радост коју човек не очекује да добије, и немогуће је то речима описати, људски анализирати. Ми нисмо у стању да правилно сагледамо и протумачимо данашње околности. Можда ћемо ово, што сада изазива гунђање и малодушност у нама, после неког времена оценити као једину прилику да се спасемо од погрешног корака. Дакле, треба све прихватити од Господа, треба се уздати у Бога. И наше покајање, као обележје Царства Небеског у нама, родиће се у овом поверењу. Осећање близине Бога, Његове безграничне љубави је неподношљиво за грешног човека, и зато желимо да се сакријемо, тражимо предах, а предах је клизање уназад. Не смемо да гајимо илузије да ће нам сутра бити лако. И што се пре растанемо од неких снова, лажних идеја, лакше ћемо видети Бога у свом животу. Потребна је храброст да се не одбије да се умре за Христа. Долазимо са посла, из школе, уморни смо, боли нас глава, боле ноге. И треба прочитати вечерње молитвено правило. Чим човек осети самосажаљење, одмах пада у кревет. Али ако човек каже: „Не, Господе, потрудићу се, без обзира на цену“, Бог ће дати снагу и човек ће, прочитавши правило, мирно заспати. Али за ово морате умрети. Ово је мала смрт. Сви треба да се сложимо: „Умрећу за Христа“. Протојереј Андреј Лемешонок https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/lyubov-xristova-mozhet-iscelit-nashi-rany
-
Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html
-
Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу. Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда? А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих? Важно је да овог лета добро размислимо о свему… Похвалите труд уместо оцена Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога. Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”. Kоју поруку ћете усадити детету? За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда. Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета. Али, како ће уписати жељену школу? Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања. Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању. Да ли су нам након свега и даље оцене најважније? Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха… Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена. Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене. И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту! Јасмина Михњак Психолог https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/
-
- награђујемо
- треба
- (и још 5 )
-
Врање: Васкршњи хуманитарни концерт Николе Роквића „За наше Три“
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Православна Епархија врањска са удружењима „Женски солидарни фронт“, „Борино и европско Врање“, „Родитељство плус“, друштвом онколошких пацијената и фудбалском школом „Престиж“, поводом васкршњих празника организује хуманитарни концерт естрадног уметник Николе Роквића који ће се одржати 20. априла са почетком у 19,00 часова у порти Саборног храма Свете Тројице у Врању, саопштила је Информативна служба ове Епархије СПЦ. Поред Николе Роквића и његовог бенда на концерту ће узети учешћа хор Саборног храма „Вера“, као и естрадни уметник народне музике Ивана Тасић. Концерт се организује за прикупљање средстава за болесне три младе мајке, Адријану Симеонову, Надицу Стошић и Снежану Станковић, где ће сав приход од концерта бити подељен на три дела и уплаћен на њихове рачуне у фондацији „Буди хуман“. У просторијама Црквене општине Врање је тим поводом, 17. априла 2023. године, одржан састанак организатора којим је председавао Епископ врањски г. Пахомије, а на коме су поднети извештаји о техничкој припреми за одржавање хуманитарног концерта и подељене обавезе око одржавања истога. Карте за концерт се купују у књижари Саборног храма Свете Тројице, као и у кафеу „Корзо“, а цена карте је 500,00 динара за физичка лица, односно 1000,00 динара за правна лица које желе карте да купе за своје запослене. Овом приликом се захваљујемо нашем познатом естрадном уметнику Николи Роквићу за показану љубав према ближњима, као и много пута до сада. Извор: Епархија врањска -
Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости. Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека. Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића. Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“. Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух. Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници. Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе. Александар Мењ https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja
-
Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“ Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш да си крив, да не заслужујеш ништо добро. Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу. Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо. С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота, па сте остали заглављени само у овој страсти? Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист. Један младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.” Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?” “ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни, од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао… о. Ливиос http://plibyos.blogspot.com/
-
Патријарх Порфирије: Косово и Метохија је наше биће
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Српска Православна Црква
View full Странице -
Патријарх Порфирије: Косово и Метохија је наше биће
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Архиепископије
-
Патријарх Порфирије: Наше молитве су са свим житељима Турске и Сирије
a Странице је објавио/ла JESSY у Актуелне вести из земље
Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду. "Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије", стоји у изјави саучешћа коју је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве -
Митрополит Агатангел: Господ нам открива наше право благо
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/ -
У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/
-
Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама. Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини добрим. Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота. Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи. Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега! о.Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
Патријарх Порфирије: Наше мајке и жене и сестре су светиња!
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Информативна служба СПЦ доноси текст и видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о насиљу над женама, које у наставку преносимо у целини: Браћо и сестре, Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи. Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки. Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу? За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства. Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог. Патријарх српски Порфирије Извор: Информативна служба СПЦ
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.