Претражи Живе Речи Утехе

Сваки човек има биолошког оца - оног коме дугује улазак у овај живот. Поред биолошког оца, међутим, хришћанин има и духовног оца, коме дугује свој духовни препород. Духовни отац уводи хришћанина у живот у Христу и усмерава га на путу спасења. Нашим рођењем, ми ступамо у овај живот, у заједницу људи. Нашим препородом у Христу, ступамо у заједницу Цркве и пружа нам се могућност да активно живимо животом у Христу. У древној Цркви, у којој су верни (велика већина) бивали крштавани у зрелом добу, духовни отац хришћанину био је црквени пастир, који га је поучавао у вери, крстио, а потом настављао да га уводи у живот Цркве. Данас, када је скоро свако крштен као новорођенче, духовни отац хришћанину често није исти свештеник који га је крстио, већ онај који га је у једном тренутку његовог живота привео вери и потом усмерио ка непоколебљивом хришћанском животу. Пример апостола Павла даје нам да сагледамо тајну духовног очинства у пуном духовном сјају. Павле је духовни отац Коринћанима, као и хришћанима у многим другим градовима оног времена. Обраћајући се Коринћанима, он им вели: ”Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам, као своју милу децу. Јер ако имате хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем” (1. Кор 4,14-15). Павле, дакле, Коринћанима није био само њихов наставник и учитељ у Христу; он је био и њихов отац. Он их је духовно препородио. Он је био тај који их је увео у породицу Искупитеља. Његово апостолско срце горело је љубављу према његовој духовној деци. Таква, у Христу очинска љубав, била је подстицајна сила рођена од његове апостолске бриге. Чезнуо је да им преда не само Јеванђеље, већ и душу своју (1. Сол 2,8). Говорио је: ”Дечице моја, коју с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама” (Гал 4,19). Никада није одбио да посаветује и поучавао је “у сузама свакога” (Дап 20,31), ”за сазидање тела Христова док не достигнемо сви у јединству вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове” (Еф 4,12-16). Ово Павлово сагледавање садржаја и значаја духовног очинства прожима читаву православну духовну традицију. Св. Симеон Нови Богослов, један од најгенијалнијих носилаца те традиције (кога ћемо често наводити), написао је следеће једном од својих духовних чеда: ”Зачети сте у учењу; у покајању вашем трпесмо порођајне болове. Родисмо вас са много трпљења, у мукама, страшним боловима и у свакодневним сузама”. Као што видимо, духовно рођење у поређењу са природним рађањем подразумева такође три фазе: зачеће, трудноћу и порођај. За боље разумевање улоге духовног оца, ми смо такође просветљени са два примера, на која наилазимо у текстовима наших светих Отаца. Први је пример успињања уз стрму и оштру планинску страну. Онај који покушава да се успне по први пут, мора нужно да прати одређену путању; он мора да има пратиоца или водича, који се успео уз планину раније и зна пут. То је управо улога духовног оца: он је искусан водич и пратилац на нашем духовном путу, нашем животу у Христу. Други пример је из области физичког тренинга - атлетике. Сви они који тренирају било који спорт, морају имати искусног тренера, који ће их детаљно упућивати током тренинга. Слична је улога духовног оца; пошто је стекао искуство у духовном животу, он се онда обавезује да уведе своју духовну децу у такав живот. Како се старчество развијало кроз историју Цркве Како је време пролазило и Црква узрастала, тако се и духовно очинство развијало. Место где се оно посебно неговало, наравно, била је пустиња. Место монаштва. И као у случају осталих битности, тако се духовно очинство ширило и продирало у духовни живот читаве Цркве. Свима нама су познате речи, на које наилазимо у аскетској литератури: 'авва,' или 'герон' на грчком, или 'starac' на руском. ”Које су то одреднице да неко постане старац? Како је старац постављен у службу и од кога?” Ово питање поставио је највећи богослов православне дијаспоре, митрополит Калист Вер, како би истакао личност духовног оца у одговору који даје. Из овог његовог одговора, ја ћу навести његово основно гледиште: ”Духовни отац или старац је у суштини благодатна и пророчка личност, која је примила ову службу директним посредовањем Светог Духа. Није га рукопроизвела људска рука, већ сама рука Божија”. Ипак, не постоји граница између пророчких и установљених елемената у животу Цркве; сваки се развија унутар другог и међусобно су повезани. Дакле, служба коју обавља старац – што је харизматично по себи – повезана је са јасно дефинисаном функцијом унутар институционалног оквира Цркве, а то је функција свештеника – исповедника... Иако је света Тајна Исповести дефинитивно погодан тренутак за духовно руковођење, улога старца се не поистовећује са улогом исповедника. Старац даје смернице, не само током исповести, већ и у многим другим случајевима. То је чињеница, и док исповедник увек мора да буде свештеник, старац може бити и обичан монах... Али, ако старац није рукоположен за свештеника, нити успостављен актом званичне хијерархије, како он уопште може да обавља такву службу? У свакодневном животу хришћенске заједнице, верујућем народу Божијем, који је прави чувар светог предања, постало је очигледно да ова или она особа има дар духовног очинства или материнства. Затим, на слободан и незваничан начин, људи почињу да се обраћају тој особи за савет или руковођење.” Служба духовног оца Шта је заправо рад духовног оца? ”Да се приближи душама које су откупљене крвљу Христовом” рекао је св. Василије Велики. Духовни отац је водич кроз живот у Христу. Он је лекар душе, који, ”са много саосећања,” по учењу Господа Исуса Христа, ”лечи страсти” и помаже духовном чеду да стекне у Христу здравље, то јест, животодавну веру и стабилан духовни живот. Ако је услов и циљ хришћанства - по св. Василију Великом – подражавање Христа, онда они којима је поверено руковођење многих треба својим личним примером да покажу слабима како да живе живот у Христу. На путу који води заједништву са Христом и обожењу, наши духовни оци су искусни водичи и неуморна подршка. Али да би пастир служио овако одговорну и узвишену службу, он нужно мора да буде и сам истински духован – оруђе ”у рукама Духа,” како св. Григорије Богослов вели. Само онај који је научио нешто из личног искуства јесте у стању да то и пренесе; да би духовни отац друге руководио, мора и сам да живи хришћанским животом. Он мора да буде ”образац вернима” (1. Тим 4,12) и да живи по Јеванђељу. Према Василију Великом, он мора да ”својим животом служи као пример у свакој заповести Господњој.” Његова дела треба да говоре више од речи. Он треба да надахњује својим врлинским животом, да просвећује својом љубављу и очинском бригом, јер – по св. Јовану Лествичнику – ”прави пастир се потврђује у својој љубави. Ради те љубави Добри пастир беше разапет.” Основне врлине: проницљивост и љубав Требало би доста времена да бисмо описали личност духовног оца, начин како је та личност изашла на површину из вековне црквене традиције, и да набројимо појединачне врлине које красе истинске Старце. Због тога ћемо укратко говорити о две најбитније врлине. Прва је проницљивост и љубав. ”Другим речима, способност да интуитивно продре у тајне туђег срца, да разуме скривене тајне којих други није свестан. Духовни отац види даље од уобичајених поступака и навика, којима ми скривамо нашу истинску личност од других – па чак и од себе. А изнад свих ових баналних детаља, он зачиње јединствену особу – ону која је била створена по лику и подобију Божијем. Ова сила је духовна, а не физичка, то није хиперсензитивна перцепција, нити је освећено обожење, већ плод благодати, чији је предуслов стална молитва и стални аскетски подвиг.” (Калист Вер стр. 126-127) Врлине духовног оца откривају се као расуђивање помисли. Расуђивање по св. Симеону јесте духовна ”лампа” и ”око,” којим духовни отац може да види шта је у његовом сопственом срцу и у срцима његове духовне деце. На тај начин, он је у стању да сваки пут успостави тачну дијагнозу и да препише одговарајућу терапију. Расуђивање које, као предуслов, има чистоту срца јесте врлина – дар Светога Духа. Зато духовни отац “који нема светлост Духа Светога унутар себе, нити може да види своје поступке, нити је потпуно обавештен да ли су они угодни Богу. Он неће бити у могућности да руководи друге и да их научи вољи Божијој, или да буде достојан да распозна туђе помисли.” Друга врлина духовног оца је љубав, способност да воли друге и да на себе преузме страдања и патње других. Без љубави не може бити ни духовног очинства. Љубав, по нашим духовним учитељима, није само најбитнија особина, већ темељ и суштина духовног очинства. Љубав за друге подразумева ”састрадање,” дељење свих страдања са њима – што је дословно испуњавање речи ”понесите терет једни другима и испуните закон Христов” (Гал 6,2). Духовни отац је онај који носи терет своје духовне деце. Он преузима на себе њихове жалости, њихове кривице, њихова страдања, њихове грехе. Он пати и неуморно прати њихово узрастање у Христу. ”Брате Адрес, душо моја драга,” пише авва Варсануфије једном од своје духовне деце, ”ни трептај ока не прође а да те немам у својим мислима и молитви, и ако те ја љубим толико, онда Бог, који те је створио, љуби те још више. Њему се молим и Њега преклињем да те руководи по Његовој светој вољи” (Никодим Агиорит “Књига о Варсануфију и Јовану,” Сот. Schinas, публикација , Волос 1962, Одговор 108, стр. 132) У истој књизи одговора Варсануфија и Јована сусрећемо потресну молитву која потврђује огромну љубав духовног оца према својој духовној деци: ”Ево, ово сам ја и чеда која си ми дао, заштити их именом Твојим, заштити их десницом Твојом. Води их ка луци воље Твоје и испиши имена њихова у књизи Твојој... Господе, уведи и чеда моја заједно са мном у царство Твоје, или и мене избриши из књиге Твоје... (као и горе, Одговор 99, стр. 82-83). Неопходност тражења искусног духовног оца Значај који духовни отац има у нашем, у Христу усавршавању, истовремено доказује за све нас да имамо – да пронађемо – искусног и сигурног духовног водича. Ово је и дужност и право. Одговорност избора такође припада нама; то је избор који морамо да направимо са највећом пажњом, јер како св. Симеон запажа: ”Заиста су ретки они који исцељују ваљано.” Опрез је, дакле, неопходан. Ми никако не смемо да останемо сами, јер ризикујемо или да постанемо плен душепрождрљивих вукова - ђавола – или, падајући, нећемо имати никога ко ће нам помоћи да устанемо – по речима проповедника: ”Тешко ономе који када падне нема другога да га подигне,” али не бисмо требали непромишљено да пратимо вука или ”неискусног лекара”, у чијем случају је сигурно да ћемо имати духовну штету и остати неизлечени. Иако је избор духовог оца - као што је већ речено – наше право и почива на нашем расуђивању, ипак, откриће искусног духовног водича је велики дар од Бога. Зато нас св. Симеон саветује: ”Брате, преклињи Господа упорно да ти покаже човека који је у стању да те руководи добро, коме ћеш дуговати послушање као самоме Богу, и ствари које ти каже без оклевања испуњавати, чак иако ти савети изгледају да су против тебе и на твоју штету.” Исти учитељ у својој седмој, моралној беседи, даје нам пример молитве, којом се можемо молити Богу, да нам пошаље искусног духовног оца: ”Господе, Ти који не желиш смрти грешника, већ си се оваплотио да бисмо ми живели, Ти који си ради нас сишао на земљу, како би грешници и мртви васкрсли и видели Тебе, Истиску Светлост, учини ме достојна, пошаљи ми човека који Те познаје, како бих, служећи њему, служио Теби, и предао се вољи Твојој, како бих удовољио Теби, једином Богу, и тиме си и ја, грешник, удостојио Царства Небеског.” Узвраћање духовног чеда своме духовном оцу У Христу просвећивање верника кроз везу са духовним оцем подразумева узвраћање на љубав коју им пружа духовни отац. Први и основни предуслов је љубав. Веза између духовног оца и његовог духовног чеда је заснована на међусобној љубави. Верник одговара на љубав духовног оца својом реципрочном љубављу: ”Не постоји ништа што може да нас доведе до сазнања, до да волимо и да будемо вољени,” примећује св. Јован Златоусти. Духовна повезаност је много јача од сродничке и љубав Христова је јача од оне сродничке. ”Јер, шта би било пожељније од истинског оца?” пита Теодор Студит, чиме изражава своје лично искуство са својим сопственим оцем. Љубав према нашем духовном оцу је истинска, када се изражава кроз “веру” – тј. поверење – у његову личност. Ми смо целога себе предали духовном оцу. Ми смо га признали као нашег водича на путу спасења, зато, морамо имати поверења у њега, и следити га без оклевања и унутарње сумње, шта год нам он саветовао. Наши свети Оци одлучно истрајавају у овоме: ”Човек мора да верује без сумње ономе кога је прихватио да га руководи,” саветује св. Јован Златоусти. Без свесрдног поверења у нашег духовног оца, ми не можемо да напредујемо у хришћанском животу. Св. Симеон пише следеће: ”Онај који је стекао поверење у свог оца у Богу, када га види, сматра да је видео самог Христа, и остајући уз њега и пратећи га, он верује да је са Христом и да Њега прати. Он неће желети да прича ни са једним другим, нити ће желети било шта друго од овога света, до сећање на њега и заједништво у љубави.” Ако је дужност духовног оца да се стара за душу његовог духовног чеда, тако је и дужност духовног чеда да испуњава и верно поштује руковођење духовног оца. Сам Бог нам говори кроз нашег духовног оца. Уз послушност коју му показујемо, ми уствари испуњавамо Божију вољу. Заштићени смо од грешака у које можемо да западнемо, ако будемо желели да пратимо нашу вољу. Коначно, можемо да постигнемо унутарњу слободу и тако привучемо благодат Божију. Исповест је још један важан задатак верника. Ми са поверењем исповедамо све нашем духовном оцу, не само грехе које смо учинили већ и наше најдубље помисли. Св. Василије Велики нас позива да “не задржавамо ни један покрет душе. Већ да кажемо све што је скривено у срцу.” Ништа не сме да буде скривено од нашег духовног оца. Са смирењем и поверењем требамо све да му кажемо. То је једини начин да наши греси буду опроштени од Бога. Ослобођени смо од терета кривице. Искоренили смо наше страсти. И духовни отац нас, затим, води сигурно кроз наш духовни живот. ПАТОЛОГИЈА ДУХОВНОГ ОЧИНСТВА У НАШЕ ВРЕМЕ Све што смо укратко навели јесте у вези са вером и искуством Цркве у вези духовног очинства, начин на који се оно развијало и градило у прошлости, а уствари више у свери монашке духовности. Питање које се природно овде јаваља јесте: Да ли духовно очинство може да на исти начин функционише и данас, у нашем времену? Ово питање је значајно и може лако да буде предмет друге, одвојене беседе. Зато вечерас морате да ми дозволите да изнесем само нека одређена питања, која се односе на нашу тему, која озбиљно заокупљају многе хришћане и могу се сврстати у оно што би се могло назвати патологија духовног очинства. Старчество међу многим савременим свештеницима Нажалост, ово није ретка појава. Многи наши свештеници – од којих неколико бива обдарено благодаћу и способностима – теже слави стараца исувише рано. Изузетно млади у годинама, још увек незреле личности, неискусни као пастири, јер нису учили – или чак били у послушности другом, искусном духовном оцу - они себе рекламирају својој околини, или вешто настоје да се представе као нови Варсануфије, или као благодатни младостарци. Они лутају, по речима нашег Господа – “походе мора и копна да би добили једног следбеника” (Мт 23,15), другим речима, они иду у лов на присталице. Они врше насилно угњетавање људи, наводећи обавезну, ”слепу” послушност старцу. Они негују нездраву посвећеност њиховој личности. Нажалост – и нека ми Његово Високопреосвештенство дозволи да то истакнем - наши епископи су под‌једнако одговорни за овај феномен; епископи који обављају рукоположења пребрзо и који додељују духовно очинство непромишљено тим, још увек, незрелим свештеницима. Истински мудра су запажања, која је блаженопочивши старац Пајсије изрекао, у једном од његових писама, које је недавно објављено, након његовог упокојења. Односило се на личност старца, којег је кандидат за монаштво позван да изабере. Ипак, његове речи су корисне и нама у свету, у погледу избора духовног оца. ”Настојте колико можете да ваш старац буде духован човек, врлински, практичан радије него учитељ. Добро је ако је постао капетан брода након што је био морнар на палуби, тако да неће на другима да спроводи оно што није научио, или по природи, ако има огромну љубав и расуђивање, да пати за својом децом и да не жели да их у Рај пошаље одмах, као Диоклицијан... Такође је изузетно важно за подређеног, да његов Старац буде најмање осамнаест до двадесет година старији од њега, јер ће природно имати за њега веће поштовање. Настојте што више можете да пронађете старца, који живи једноставним животом без узнемирености и световних, сувишних брига, и који не тежи личној користи, већ се стара за корист душе његовог подређеног, и уопште, за добробит наше мајке Цркве” (Старац Пајсије Светогорац; Посланице, Публикација Св. Јован Богослов, Соуроти, Солун 1994, стр. 43) Опасност од иделаизовања духовног оца Дужност истинског и искусног духовног оца је да усмери погледе и срца његове духовне деце према Личности Господа, а не према себи. Обожавање особе – да ли свештеника, или духовног чеда, јесте болест која представља озбиљну духовну опасност за обоје. Искусни духовни оци не истичу њихову личност, већ Господа. Духовни отац не треба да буде препрека између Христа и његовог духовног чеда – да га омета да гледа у Господа - уместо тога, он треба да стоји по страни, дискретно, и да управља духовно чедо ка Личности онога који је наш Спаситељ. По митрополиту Калисту, ”у стварности, однос није билатералан, већ тројни, јер између Старца и његовог чеда постоји трећа страна, а то је Бог. Наш Господ нам говори да никога не зовемо ”оцем,” јер имамо само једно Оца – на Небесима. (Мат. 23,9). Старац није непогрешиви судија, већ слуга живога Бога; он није диктатор, већ водич и пратилац на путу. Једини прави духовни водич, у правом смислу те речи, јесте Свети Дух. Степен обавезне послушности духовном оцу Сврха духовног очинства није да осигура сталну зависност духовне деце, већ да духовни отац буде извор помоћи, како би деца постепено достигла стање духовне слободе. Истински духовни отац не осуђује своју духовну децу на доживотно духовно детињство, већ се константно бори да они духовно одрасту и постану – по учењу св. Павла – савршен човек, у мери пуног раста Христовог (Еф. 4,13). За ограничавање и духовно насиље нема место у односу између духовног оца и духовног чеда. Послушност духовном оцу не треба да буде “слепа,” већ разумна. Ова послушност не укида нашу личну одговорност, која произилази из наше, од Христа дароване слободе. Дужност духовног оца није да одузме слободу, већ да помогне духовном чеду да само спозна истину. Он не треба да тежи угњетавању личности свога чеда, осим да му омогући да само открива, да узраста, и да постане оно што јесте у стварности... Духовни отац не намеће своје личне идеје и врлине, већ свом ученику помаже да пронађе свој позив... Укратко, он је само оруђе Божије; он је дужан да води душу путем ка Богу, а не ка себи. Св. Варсануфије вели следеће: ”Ви знате да никада нисмо стављали окове ни на кога, чак ни на себе.” Немојте вршити притисак на (туђе) намере, уместо тога, посејте са надом, јер чак ни наш Господ није никога присиљавао – Он је проповедао, а ко год је желео, слушао га је. Осим тога ми не смемо да мешамо степен монашке послушности са хришћанском послушношћу духовнику. Монашка послушност, с обзиром на своју величину и трајање, разликује се од послушности хришћана, који живе у свету. Из тих разлога, духовни отац није “легално” оправдан у захтевима – и духовно чедо није под‌једнако обавезно да испуњава врсту послушања коју Старац има право да захтева од монаха, (који је дужан да га слуша до ”последњег даха” - то је дужност која извире из монашког завета датог на дан пострига). Ризик од претераног сентиментализма Веза која постоји између духовног оца и његове духовне деце подсећа на однос који постоји у нормалној породици. Дакле, баш као што отац и деца у нормалној породици морају да буду уједињени међусобном љубављу, исто се мора примењивати и ”у благодатној породици” духовног оца. Ипак, ова веза је у основи духовна, и мора да буде очишћена од сваког сентиментализма и заштићена од било чега, што би могло да скрива опасни, болесно-слатки сентиментализам. Најчешће, љубав се изражава спољашњим знацима. То наравно важи и за духовне везе. Ипак, то захтева велики опрез и проницљивост. У Христу везе морају се разликовати по својој скромности и једноставности. И да би се ове везе очувалу у оваквом духу, духовна дистанца је неопходна. Хвале упућене духовном оцу Ово је још један чест феномен. Многи се хвале својим старцем. И они га помињу непромишљено, у свакој прилици, али на такав начин да тиме обелодањују своју духовну голотињу и свој болесно-слатки сентиментализам. Овај феномен није здрав. Св. Симеон Нови Богослов скреће пажњу на следеће: ”Не хвали се својим учитељем да би те почаствовали, да би те многи поштовали због његовог имена, већ се радуј да и твоје име буде написано на небесима у књизи понизности.” И св. Јован Лествичник говори строго: ”Видео сам недоказаног ученика, који се хвалио људима о достигнућима свога учитеља, верујући да ће тако стећи славу за себе жањући туђу пшеницу; уместо тога, он је на себе навукао срамоту, када су га сви упитали: ”Како то да је такво дрво дало тако јалову грану?” Пажња треба да се обрати и на други, сличан феномен. То се односи на говорљивост нашег духовног оца у присуству Бога. Наши Оци препоручују да не треба да будемо задовољни тиме. Нити треба да се ослонимо само на њихове молитве. Ми имамо обавезу да се боримо за нашу ревност, ради нашега спасења. Једном, као што је поменуто у Старечнику, један брат посетио је св. Антонија Великог и рекао му: ”Оче, моли се за мене.” На то је старац одговорио: ”Нити ћу ја бити милосрдан, нити Бог, ако се ти сам не трудиш и не молиш се Богу.” И коначно – промена духовног оца Као што је већ поменуто, избор духовног оца почива на нашој сопственој, слободној процени и склоностима. Ипак, богоносни оци истичу да променом постојећег духовног оца, можемо ризиковати наш духовни напредак, па чак и само спасење. Св. Симеон вели следеће: ”Не лутајте у потрази за надалеко чувеним монахом, и не испитујте његов живот. Ако сте, по милости Божијој, пронашли духовног оца, реците своје проблеме њему и само њему.” Неприхватљиво је и духовно опасно да лутамо тамо-амо, мењајући духовне оце без разлога. ”Не тражите прозорљиве, већ изнад свега оне које су на сваки начин скромни и погодни вашим болестима.” Овим саветом св. Јован Лествичник одражава тачно менталитет многих хришћана нашег доба и њихова јалова трагања, која их неминовно воде ка честим променама духовног оца. Опет се позивам на величанствено сведочење митрополита Калиста: ”Постоје многи, који мисле да не могу да пронађу никаквог духовног оца, јер га замишљају као посебну личност: они желе св. Серафима Саровског, па затварају очи на оне које им Бог шаље у стварности. Врло често, њихови проблеми нису тако компликовани, и они већ у својим срцима знају одговор. Међутим, њима се одговор не допада, јер захтева константан и упоран напор са њихове стране, па су у потрази за оцем који би једном чудесном речју изненада учинио све лако. Оваквим људима треба помоћи да схвате прави карактер духовног очинства.” Часни оци и драга браћо, православна свештеничка традиција није нешто што води само у прошлост; она је истовремено и садашњост и будућност. То је непрестана вера и непрекидно искуство Цркве, у благодати. Ово се такође односи на духовно очинство, црквену институцију коју смо настојали да расветлимо вечерас – светлошћу наше православне традиције. А закључак који је постигнут из ове кратке 'шетње,' кроз црквену традицију је: Наша је дужност да имамо сталног и стабилног духовног оца. Истовремено, наше је право да изаберемо оног који ће нама бити најпогоднији. Не оног најпријатнијег, већ оног најискуснијег – човека који је заиста од Бога – и оног са којим се осећамо духовно сигурни. Св. Симеон примећује нешто што још увек постоји у нашим данима: “Они који су добри пастири и знају како да лече душе ретки су у сваком времену.” Зато треба да водимо рачуна при избору. И ми треба да се молимо усрдно, како би нас Бог удостојио таквог врхунског дара; ”уз молитву и сузе,” пише исти учитељ ”преклињи Бога да ти пошаље учитеља, који је без страсти и свет” – водич на нашем путу за Царство Небеско. Отац Симеон П. Коутсас, митрополија Неа Смирни, Атина извор: манастир Лепавина

Радујсја благодатнаја Богородице Дјево из те-бје бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј, во објатија свобо-дитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресе-није. Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из те-бе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини Весе-ли се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење. Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса. Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23). "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!". Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ. Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег? И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа! Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом. Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим? То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Господе...''. Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав. То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога. Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.). https://m.facebook.com/nt/screen/?params={"note_id"%3A780669755842874}&path=%2Fnotes%2Fnote%2F

Традиционално новембарско предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина у Коларчевој задужбини биће одржано у уторак, 12. новембра 2024, од 19 часова, а биће посвећено обележавању 100 година од рођења знаменитог српског академика Владете Јеротића, који је уједно био иницијатор очевих предавања на Коларцу. Улаз је слободан. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45414

Пише: ђакон Павле Љешковић " Хоћеш ли ти и даље бити мој отац" - упитао га је шестогодишњак риђе косе и крупних плавих очију, док га је посматрао како износи из стана последње кутије са стварима. На дјечаково питање у том моменту није обратио нарочиту пажњу. Био је задовољан због тога што је његова супруга коначно потписала папире за развод. Са његове тачке гледишта, све је тада изгледало савршено. Супруга је добила старатељство над дјететом, стан и заједнички аутомобил. Он је већ неколико мјесеци живио са новом, тринаест година млађом дјевојком у стану који се налази у једној од будванских новоградњи. Стан им је купила његова мајка, која га је већ дуже вријеме охрабривала да напусти супругу. Такође му је дала и неограничен буџет да свој нови дом опреми што раскошније. Његова дјевојка је тих дана била необично задовољна и расположена. Поклањала му је пажњу која му је недостајала у браку. Уопште гледано, тада је заиста изгледало да за њега долазе неки бољи и безбрижнији дани. Данас, више од двије године након развода, све је потпуно другачије! Дјевојка, од које је у међувремену сазнао да не жели традиционални брак и дјецу будући да јој је важна каријера, је све незадовољнија и раздражљивија. Готово сваки разговор са њом у последње вријеме се завршава са свађом и веома гласном расправом. Његова мајка често долази код њих и њој упућује исте критике које је пребацивала и бившој супрузи, будући да ниједна жена није довољно добра за њеног сина јединца. Такође, готово никада не пропусти да их подсјети да је стан она купила и опремила! Последњих мјесеци је почео често да одлази код свог оца како би му се пожалио и добио од њега неки савјет и подршку. Међутим, сваки пут наилази само на зид ћутања, док га посматра како у малу кристалну чашу досипа коњак или виски. Његов отац је човјек који никада не попије више од три или четири чашице пића. Оно што је у том свакодневном вишесатном ритуалу необично јесте чињеница да у сваком гутљају ужива, трудећи се да осјети мирис и арому пића које је одабрао за тај дан. Ради се о ћутљивом и неразговорљивом човјеку, који на свог сина никада у животу није повисио тон нити га је у дјетињству кажњавао због несташлука. Међутим, за све ове године нису успјели да развију међусобну блискост. Због тога се трудио да све очеве грешке у васпитању не пренесе на своје дијете. Разумљиво је да га је од релација са дјевојком и родитељима много више бринуо однос са његовим сином, који се последњих мјесеци нарочито погоршао. Два дана у седмици које им је суд одредио за виђање, дјечак проводи играјући се са телефоном. На очева питања одговара штуро, а често га ни не удостоји одговора. Ни на поклоне не реагује као некад. Скоро му је купио најновији ајфон. Дјечак му се није ни захвалио већ је само поклон убацио у ранац и отишао преко врата стана. Читаву ствар не олакшава ни његова дјевојка, која у задње вријеме захтијева да јој се дан раније најави кад долази код њих дјечак, како би отишла код другарица или својих родитеља. Тога дана су га нарочито погодиле ријечи које му је дјевојка упутила приликом најновије свађе. Зграбио је кључеве од аута и у трик мајци, старом шортсу и кућним папучама излетио из стана, не реагујући на њену по стоти пут поновљену пријетњу да је, ако се смјеста не врати, неће касније затећи код куће. Одвезао се до бивше супруге и замолио је да, иако данас није његов термин, проведе пар наредних сати са сином. Међутим, већ после пола сата дружења, дјечак је бризнуо у плач и рекао му да он све ово данас не може да ради, те да га смјеста врати кући. Док га је посматрао како се, снажно залупивши врата аутомобила, трчећим кораком пење уз степенице зграде, осјетио је исту ону духовну мучнину, која га у задње вријеме често мори. Разлика је у томе што се овог пута мучнина преметнула у снажан физички бол. Неколико тренутака је размишљао да ли да се јави изабраном љекару, да би на крају, ипак, одлучио да пође у цркву. И сада, док стоји испред храма у Старом граду, загледан у фреску , која се налази изнад улазних врата цркве, као да се све недоумице, страхови и дилеме које је имао у свом досадашњем животу повлаче пред следећим питањем:" Господе, да ли сам ја и даље његов отац"?!

Разговарамо са свештеником и инжењером Хаџи Жељком Јовановићем, координатором пројекта Православни волонтери у здравству, који се са благословом Патријарха српског г. Порфирија и уз подршку викарног Епископа топличког г. Петра и ВДС-а, реализује у Aрхиепископији београдско-карловачкој, у Клиничком центру Србије. Чућете више о овом програму који је започео пре две године и у коме данас несебично учествује чак 60 добровољаца, са основним јеванђељским мотивом – љубави према ближњима и потребитима. Звучни запис

Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржаће предавање на Коларцу и говорити на тему "Да ли и како нам Бог говори и да ли Га чујемо?". Предавање ће бити одржано у великој сали у среду, 8. маја 2024. године са почетком у 19 часова. Улаз је слободан. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=43869

Књига Судија често се сматра проблематичном у целини. Сигурно, многи њени елементи морају се завити у еуфемизам или у потпуности изоставити да би се о њој разговарало пред свим узрастима. Описи масовних погибија, карактеристичних за ову књигу, постају све детаљнији како књига напредује. У последњим поглављима књига се у стрмоглаво упушта у свет силoвања, комадања, убиства и грађанског рата. Већина дела фикције из разних медија која садрже исте елементе била би предмет критике са позиције хришћанског морала. Ипак, Књига Судија је део Светог Писма. Разумевање Књиге Судија у целини, међутим, захтева разумевање њене свеобухватне теме и правца. Текст почиње неуспехом. Прво поглавље описује неуспех племена Израиља да узму земљу коју им је доделио Јахве, њихов Бог. Он је био тај који се борио за њих, тако да је овај неуспех, неуспех њихове верности. Одлука многих од њих да поробе Хананејце уместо да их протерају како им је заповеђено је знак ове непослушности (1:28, 30, 33). Као одговор, Анђео Господњи, који је пратио Израел од Египта и био са њима више од 40 година, прогласио је суд над Израелом и напустио их (2:1-14). Упркос ожалошћеној реакцији на овај одлазак, није дошло до покајања. Израел је у целини пао у обожавање Ваала Хананејаца (2:11-13). Као одговор на поквареност Израиља, страни освајачи су, као средство дисциплине, послани да угњетавају народ да би их довели до покајања. Када се народ вратио и завапио ка Господу, Он је одговорио подижући судију да поврати правду и одагна освајаче. Ипак, ово кажњавање није довело до правог покајања. Почетак књиге излаже образац који ће се поновити више пута кроз целу књигу: “Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако. И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом, и избављаше их из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина; јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху и који их цвијељаху. А кад судија умрије, они се враћаху опет и биваху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се; не остављаху се дјела својих нити путова својих опаких.” (2:16-19). Не само да се овај круг понављао већ је и духовно стање народа непрекидно опадало, давајући читавом тексту образац силазне спирале насиља и лудости. Дегенерацију израелских племена пратила је дегенерација квалитета људи позваних од Господа да служе као судије и поврате поредак. Сваки наредни судија је, како се наратив наставља, насилнији, са више личних мана и личних амбиција. Ово кулминира са Самсоном који систематски и без покајања крши сваки елемент својих Назирејских завета. На крају књиге нема више судија зато што су се израелска племена у жељи за осветом и освајањем окренула једна против других уместо против страних завојевача. На почетку Књиге Самуилове, није последњи судија, пророк Самуило проблем, већ цар Саул кога је народ приморао на помазање. Смртоносна спирала Израела је коначно заустављена зацарењем Давида али је и то било кратког даха јер ће убрзо почети још један циклус насиља који ће се завршити уништењем северног царства Израела и протеривањем Јуде. Књига Судија настоји да нам прикаже овај пад те се стога догађаји и ликови у књизи не узимају за узорне. Све више, како се наратив одвија, слушалац треба да разуме да ствари постају све горе и горе. Дела каснијих судија и догађаји који се одвијају у Израелском грађанском рату намењена су да се виде као страшна и упозоравајућа прича о исходима непослушности према Господњим заповестима. Књига Судија бележи мрачно и страшно поглавље у раној историји Израиља. У оквиру овог наратива једна епизода се истиче као посебно проблематична. Ово је једна од две епизоде које се тичу живота Јефтаја, судије из Галада. Ова епизода, која описује ослобођење његовог клана од Амонејаца, проблематична је зато што укључује и случај људске жртве. Ова људска жртва je, поред тога, усмерена према Јахвеу, Богу Израиља. Као одговор на ово, многи скорашњи коментатори покушали су да тумаче крај ове приче као да Јефтај није заправо убио и спалио своју ћерку. Да је то учинио је, међутим, прилично јасно из текста и поука овог списа мора се разумети а не избећи. Још од увода, Јефтај је представљен као проблематична фигура. Он је нелегитимни син вође свог клана, рођен од проститутке (11:1). Синови жене Јефтајевог оца, отерали су га као потенцијалног узурпатора, да би задржали контролу над кланом. Јефтај је потом око себе окупио бескорисне и сујетне људе. Земља на којој је боравио клан Галада припадала је Амонејцима, и када је краљ Амона дошао да покуша да је поврати, старешине Галада биле су вољне да понуде Јефтају вођство над кланом уколико их поведе у битку против Амонејаца. Ово је већ одступање од обрасца, као да би Бог остварио своју вољу преко Јефтаја, њега није изабрао Бог већ остали чланови његовог клана. Кроз размену гласника која је уследила, Јефтајеве изјаве показују искривљено схватање Јахвеа, Бога Израиља. Он је прво призван од стране Јефтаја као божански сведок заклетве коју су владари Галада дали Јефтају - да ће му дати власт ако победи у бици. Ово је само по себи устаљена пракса у древном свету. Када су гласници изнели своје разлоге за власништво над земљом, краљ Амона навео је да је ово парче земље претходно припадало њему и да су га Израиљци отели. Јефтајев одговор био је да им је Јахве, Бог Израиља дао ту земљу. Он, међутим наставља и прави директну паралелу са тим како је Хемос, бог месеца Амонејаца, дао земљу њима. Приписујући власништво над земљом Амона Хемосу, Јефтај директно протиречи Поновљеним законима где пише да је Јахве протерао Рефаиме, конкретно, клан дивова Замзумим, и дао земљу синовима Лотовим (5 Мој 2:19-21). Поред тога што је славу Јахвеа приписао другоме, што је само по себи довољно велики грех, Јефтај своди Јахвеа на једно од многих територијалних божанстава, уместо да Га сматра за творца и владара Неба и Земље. Писац Књиге Судија нам овде открива да је верско учење Торе, до времена Јефтаја, постало непознато многима. Након излагања свог случаја, Јефтај оглашава да ће Јахве бити судија међу њима да би видели ко је у праву. Он овде изазива краља Амонејаца на колективни судски двобој. У древним временима борба између народа сматрана је и борбом између њихових богова. Док је последњи исказ Јефтаја могуће разумети као потврду да је Јахве једини који може судити и донети исход, његов завет показује да ово није његово схватање. Јефтај нуди Судији васцеле Земље мито. У божанским биткама за које се сматра да прате битке између народа у древном свету, било је заиста ретко да било који народ, чак и када је поражен, види своја божанства као побеђена од стране супериорније силе. Много чешћа интерпретација била је да су бог или богови из неког разлога напустили свој народ. Ишло се и дотле са се сматра да је бог променио страну током битке. Стога су се приносиле жртве и полагали завети пре одласка у битку, да би се додворили боговима који треба да донесу победу или пораз кроз своју, каткад несталну верност. У свом обраћању Јахвеу пред битку, Јефтај се не позива на обећање дато Авраму. Не позива се на своју верност Богу Израиља и Њеовим заповестима. Не позива се на славу Јахвеа и Његову репутацију изнад Његових непријатеља. Уместо тога, он обећава потенцијално вредну жртву. Заправо, иако се то често не види у енглеским преводима, он обећава људску жртву. Он дословце каже: “ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу” (30-31). Идеја да је он веровао да ће овца или крава изаћи њему у сусрет пре људског бића чини се прилично невероватном и то није начин на који је он формулисао свој завет. Јефтај је, дакле, хтео да жртвује људско биђе Јахвеу само није намеравао да то биће буде његова ћерка јединица. Уместо да је имао веру у праведност Бога, Јефтај је извео оно што се у паганском свету сматрало моћним ритуалом. У сличној бици против Израиља краљ Моава је жртвовао свог сина Хемосу (2 Цар. 3:27). Далеко од тога да је знак побожности, Јефтајев завет је чин светогрђа а његово жртвовање сопствене ћерке је изопачење (Суд. 11-39). Њена смрт није од стране народа сматрана као тренутак велике победе већ као страшна трагедија обележавана са четири дана жалости сваке године (Суд. 11:40). Вреди запазити да је стварање новог празника који није део светог календара изложеног у Тори само по себи знак религиозног незнања у које је запао народ. Да би се слика Јефтаја учинила јаснијом, приповеда се још једна епизода током његове шестогодишње службе у улози судије. Предводио је снаге свог клана, Галада, против своје браће Израиљаца из племена Јефремова. Идентификујући их по њиховом акценту, Јефтај је побио 42.000 избеглица које су бежале са територије коју је освојио (Суд. 12:5-6). Ови догађаји показују Јефтајеву бруталност али и антиципирају крвави грађански рат који ће закључити књигу судија. Он је представљен не као херојска фигура. већ као насилни отпадник. Током приче о Јефтају, Јахве је нечујан. Он предузима само једну акцију, када Дух оснажује Јефтаја да би победио у борби против Амонејаца. Ово се дешава не зато што је Јефтај обећао жртву или због неке његове врлине већ зато што је Бог Израиља заиста њима дао ту земљу и Он је одредио то време да их избави. Нигде није речено да је Бог приметио(признао) чин људске жртве а камоли га прихватио. Књига о Судијама описује шта је Јефтај урадио и његову победу над Амонејцима али не и над племеном Јефремовим приписује Јахвеу. Једини суд о Јефтају дат у тексту је негативан. Иако је ово разумевање јасно из текста, Књиге о Судијама, понекад се јављају приговори из разлога што се Јефтајево име спомиње у једанаестој глави Посланице Јеврејима*, где се описују јунаци вере. Ово помињање је, међутим двозначно. Јефтај, овде заправо није похваљен ни због чега. Заправо, у Посланици се једноставно износи да, да је било времена, нешто би се могло рећи о Јефтају и неколико других фигура. Не постоји начин да се зна шта би се могло рећи. Чак не постоји начин да се зна која епизода из Јефтајевог живота би била поменута. Листа непоменутих имена из Судија укључује и друга имена, Барака и Самсон који су јасно представљени у негативном светлу. Лако је замислити на пример да би помињање Барака било усредсређено више на похвалу Дебориној вери. Исто тако, помињање Јефтаја могло би се сводити више на његову ћерку него на њега. Спремност његове ћерке да оде у жртвену смрт је повремено хваљена у каснијој традицији, као код Псеудо-Филона. С друге стране, оци Цркве као и Рабински Јудаизам, уједињени су у осуди Јефтаја као плахог човека и незналице.*(Јев. 11:32-37) “И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; . Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше: потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама;” Барак није покорио царства, није затворио уста лавова, није чинио ништа да успостави правду, није угасио ватру, није пресечен на пола. Посланица Јеврејима писана је људима који су имали прилично темељно разумевање Старог Завета и пратећих традиција. Они су знали да је Данило затворио уста лавова, знали су да су тројица младића угасили силу огњену у пећи, знали су да је удовица из Сарепте добила свог сина назад из мртвих. Знали су да је Исаија пререзан на пола. Нема ништа у тексту што би повезало Гидеона, Барака, Самсона и Јефтаја са било ком од ових ствари. Поента овде је једноставна, да је имао времена, ми не знамо шта би аутор посланице рекао о Бараку, Јефтају, Самсону или Гидеону. Другачије речено, нејасно је шта би се у Посланици Јеврејима рекло о овим људима. Јасно је шта се у Књизи о Судијама каже о њима. Када тумачимо Свето Писмо, нејасне делове разумемо у светлу јасних а не обрнуто. превод: Јован Татовић https://blogs.ancientfaith.com/wholecounsel/2020/05/18/jephthahs-daughter/

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/

Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника. Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ... А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих? Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише. Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило. Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет. Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље. У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати. Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели. Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све. Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми. И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота. Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве. Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи. Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко. Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас. Маја Кучерска https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/

”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању. "Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”! Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом. Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад. У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко. Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”. Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености. Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”… Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету. Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”? А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен. https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti

Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii

Као што знате, драга моја браћо, Божји дар, који је јединствен за човека, је привилегија и право молитве. Међу мноштвом захтева које свака хришћанска душа упућује Богу, истакнуто место заузима молба за милост Божију. Квалитет молитве зависи од квалитета покајања. А квалитет покајања зависи од квалитета самоспознаје. Када неко искрено завири у себе, када зарони свој поглед у странице Светог Писма, посебно Новог Завета, када дубоко проучава Давидове псалме и нарочито псалам покајања, тада ће открити мноштво грехова у мислима, речима и делима, откриће мноштво покрета ка греху, без обзира да ли је све то видљиво спољашњем свету. Онај ко заиста познаје себе, осећа да се налази лицем у лице са Богом, огледа се и проверава своју унутрашњост гласом савести, Светим Писмом и открива мноштво грехова. Самосвесношћу човек је заштићен од разорног греха. Сам Господ наш, у Беседи на гори, каже: „Прво извади брвно из свог ока, а онда покушај да извадиш трун из ока другога“. Верујем да се ова фраза буквално може применити на све нас, па тако човек, у неком тренутку, неће деловати против свог брата у породичном окружењу, у широј заједници, или према другим непознатим људима. Критичар је онај који је себе напустио. Што се више бавимо туђим неделима, то више занемарујемо себе. Самосвест води до поштовања, до покајања, до слома. Грешни човек, који се заиста осећа као најгори од грешника, није расположен да осуђује било кога. Он увек примењује фразу нашег Господа: „Не судите да вам се не суди", и "каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.” Затим, човек са самоспознајом, када улази у свети простор храма, брине у сваком тренутку како да се понизно односи према Богу, како да каже - „сагреших небу и Теби“, како да каже - „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. Онај ко има самосвест схватио је сврху живота и његова једина брига је у сваком тренутку да се обрати Богу, Пресветој Дјеви Марији и светима да покаже милост. Пресвета Богородица, мајка свих хришћана и мајка Сина и Речи Божије, стоји са добротом, са љубављу слуша молитве свих нас и труди се да нам изађе у сусрет. Потребно је, драга моја браћо, прво ја, а онда и ви, да скренемо поглед, да се не заваравамо спољашњим гресима других људи и да се смиримо. Да испред себе поставимо Свето Писмо, савршени закон Новог Завета, да станемо испред самог Христа нашег и да искористимо сваки тренутак за спас душе наше, за покајање и да са великим болом призивамо Господа нашег за очишћење грехова наших. Јер, када дође време да напустимо овај живот, шта ће бити наши изговори? Зато престанимо да будемо слепи, не напуштајмо своју душу, престанимо да се бавимо другима и њиховим потребама. И када осетимо ово сламање у себи, обраћајући се Пресветој Богородици, рећи ћемо јој : „Помилуј ме грешног и блудног“, и она ће нас послушати. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-thomas-papadopoylos-i-poiotita-tis-proseychis-exartatai-apo-tin-poiotita-tis-metanoias/#

"Нека се крв не пролије ни твојом руком, ни са твојом сагласношћу". Ова фраза коју стављају у уста преподобног Исака Сирина, заправо је сажетак његових много дубљих и занимљивијих размишљања. У фрагменту који је изостављен из руског издања његовог трактата 65 говори се о томе да хришћанин мора учинити све да не нанесе никакво зло другом човеку, чак и злом. Ни деловањем ни неделовањем. Међутим, преподобни Исак се ту не зауставља. Он тврди – ти мораш да се постараш да спасеш чак и преступника: "чувај се у себи самом да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим својим силама труди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега". Обратите пажњу на то колико се речи преподобног разликују од такозваних хришћана војника, који иду да убијају непријатеље "дајући свој живот за пријатеље своје". Исак Сирин не говори да је хришћанин дужан да покуша да спасе само некога, већ чак и злочинца. Укључујући у то и по цену свог живота. Хришћанина који је дао живот за злочинца назива мучеником и, у суштини, упоређује његов подвиг са жртвом Христа на крсту, који је дао свој живот не за праведнике, не за своје блиске и сроднике, већ за грешнике, разбојнике и убице: "Заиста, у том часу ти си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике". Ове речи ломе свест. Тешко нам је да их прихватимо. Оне су у супротности са баналним људским осећајем за правду на коме се заснива слика света која нам је позната: свакоме - по делима ... праведници - у рај ... грешници - у геену/пакао ... Али ми немамо где да побегнемо од те чињенице да први улази у рај разбојник (па макар и покајани, макар и онај који је од Христа тражио помоћ, али разбојник и убица). И најпре за њега (који није успео никаквим делом да искупи своју кривицу) умире Спаситељ. "НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". ДОШАО ЈЕ ДА ПОЗОВЕ, АЛИ ЈЕ УМРО И ЗА НЕПОКАЈАНЕ (НА ПРИМЕР ЗА СВОЈЕ МУЧИТЕЉЕ – СА РЕЧИМА: "ОПРОСТИ ИМ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ"). И ево, св. Исак, схватајући подвиг Христов, каже свакоме од нас: не треба кроз хришћанина да дође људима одмазда/казна за грехе. Није твоја ствар лењиром или вагом да мериш меру туђег покајања. Нека други осуђују и узвраћају злом за зло. Твоје дело је да идеш Христовим путем. И ништа осим доброг не би требало да дође преко тебе на друге људе. * * * Максим Калињин, преводилац и истраживач месопотамске хришћанске мистичне традиције, љубазно ми је дао прилику да користим његов превод фрагмента који је изостављен у руском издању трактата 65 прве књиге. Цитирам овај одломак у целости (у редакцији преводиоца): "Чувајте се да зло никада не дође преко вас на човека, чак ни на злог/рђавог. И када твоје руке дођу у могућност да избаве нечастивог од зла, не одлажи. Не ради се о томе да када ситуација [настане] далеко [од тебе], ти одеш и предаш своју душу на овакво дело, јер то није твоје дело. Али ако је ситуација у твојим рукама и имаш власт над њом, из разлога што ти је као искушење дошла непредвиђеним случајем, пази у себи да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим своји силама потруди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега. Заиста, у том часу си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике. И замоли Бога да [казна] не дође од тебе – као твоја [одлука], чак иако би он био и достојан зла [зле судбине], пусти нека прими суд за своја дела кроз друге: није твоје [дело] да он види шта је одговарајућа [одмазда] за његова дела. Што се тебе тиче, нека кроз тебе дође на њега добро". P.S. Овај пост није предавање/поучавање. Покушајте да видите свет из нове тачке гледишта... Са фејсбук странице Иоанн Бурдин https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780