Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отац'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr
  2. – Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).
  3. Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/
  4. Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника. Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ... А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих? Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише. Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило. Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет. Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље. У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати. Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели. Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све. Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми. И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота. Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве. Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи. Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко. Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас. Маја Кучерска https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/
  5. ”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању. "Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”! Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом. Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад. У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко. Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”. Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености. Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”… Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету. Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”? А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен. https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti
  6. Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii
  7. Као што знате, драга моја браћо, Божји дар, који је јединствен за човека, је привилегија и право молитве. Међу мноштвом захтева које свака хришћанска душа упућује Богу, истакнуто место заузима молба за милост Божију. Квалитет молитве зависи од квалитета покајања. А квалитет покајања зависи од квалитета самоспознаје. Када неко искрено завири у себе, када зарони свој поглед у странице Светог Писма, посебно Новог Завета, када дубоко проучава Давидове псалме и нарочито псалам покајања, тада ће открити мноштво грехова у мислима, речима и делима, откриће мноштво покрета ка греху, без обзира да ли је све то видљиво спољашњем свету. Онај ко заиста познаје себе, осећа да се налази лицем у лице са Богом, огледа се и проверава своју унутрашњост гласом савести, Светим Писмом и открива мноштво грехова. Самосвесношћу човек је заштићен од разорног греха. Сам Господ наш, у Беседи на гори, каже: „Прво извади брвно из свог ока, а онда покушај да извадиш трун из ока другога“. Верујем да се ова фраза буквално може применити на све нас, па тако човек, у неком тренутку, неће деловати против свог брата у породичном окружењу, у широј заједници, или према другим непознатим људима. Критичар је онај који је себе напустио. Што се више бавимо туђим неделима, то више занемарујемо себе. Самосвест води до поштовања, до покајања, до слома. Грешни човек, који се заиста осећа као најгори од грешника, није расположен да осуђује било кога. Он увек примењује фразу нашег Господа: „Не судите да вам се не суди", и "каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.” Затим, човек са самоспознајом, када улази у свети простор храма, брине у сваком тренутку како да се понизно односи према Богу, како да каже - „сагреших небу и Теби“, како да каже - „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. Онај ко има самосвест схватио је сврху живота и његова једина брига је у сваком тренутку да се обрати Богу, Пресветој Дјеви Марији и светима да покаже милост. Пресвета Богородица, мајка свих хришћана и мајка Сина и Речи Божије, стоји са добротом, са љубављу слуша молитве свих нас и труди се да нам изађе у сусрет. Потребно је, драга моја браћо, прво ја, а онда и ви, да скренемо поглед, да се не заваравамо спољашњим гресима других људи и да се смиримо. Да испред себе поставимо Свето Писмо, савршени закон Новог Завета, да станемо испред самог Христа нашег и да искористимо сваки тренутак за спас душе наше, за покајање и да са великим болом призивамо Господа нашег за очишћење грехова наших. Јер, када дође време да напустимо овај живот, шта ће бити наши изговори? Зато престанимо да будемо слепи, не напуштајмо своју душу, престанимо да се бавимо другима и њиховим потребама. И када осетимо ово сламање у себи, обраћајући се Пресветој Богородици, рећи ћемо јој : „Помилуј ме грешног и блудног“, и она ће нас послушати. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-thomas-papadopoylos-i-poiotita-tis-proseychis-exartatai-apo-tin-poiotita-tis-metanoias/#
  8. "Нека се крв не пролије ни твојом руком, ни са твојом сагласношћу". Ова фраза коју стављају у уста преподобног Исака Сирина, заправо је сажетак његових много дубљих и занимљивијих размишљања. У фрагменту који је изостављен из руског издања његовог трактата 65 говори се о томе да хришћанин мора учинити све да не нанесе никакво зло другом човеку, чак и злом. Ни деловањем ни неделовањем. Међутим, преподобни Исак се ту не зауставља. Он тврди – ти мораш да се постараш да спасеш чак и преступника: "чувај се у себи самом да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим својим силама труди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега". Обратите пажњу на то колико се речи преподобног разликују од такозваних хришћана војника, који иду да убијају непријатеље "дајући свој живот за пријатеље своје". Исак Сирин не говори да је хришћанин дужан да покуша да спасе само некога, већ чак и злочинца. Укључујући у то и по цену свог живота. Хришћанина који је дао живот за злочинца назива мучеником и, у суштини, упоређује његов подвиг са жртвом Христа на крсту, који је дао свој живот не за праведнике, не за своје блиске и сроднике, већ за грешнике, разбојнике и убице: "Заиста, у том часу ти си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике". Ове речи ломе свест. Тешко нам је да их прихватимо. Оне су у супротности са баналним људским осећајем за правду на коме се заснива слика света која нам је позната: свакоме - по делима ... праведници - у рај ... грешници - у геену/пакао ... Али ми немамо где да побегнемо од те чињенице да први улази у рај разбојник (па макар и покајани, макар и онај који је од Христа тражио помоћ, али разбојник и убица). И најпре за њега (који није успео никаквим делом да искупи своју кривицу) умире Спаситељ. "НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". ДОШАО ЈЕ ДА ПОЗОВЕ, АЛИ ЈЕ УМРО И ЗА НЕПОКАЈАНЕ (НА ПРИМЕР ЗА СВОЈЕ МУЧИТЕЉЕ – СА РЕЧИМА: "ОПРОСТИ ИМ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ"). И ево, св. Исак, схватајући подвиг Христов, каже свакоме од нас: не треба кроз хришћанина да дође људима одмазда/казна за грехе. Није твоја ствар лењиром или вагом да мериш меру туђег покајања. Нека други осуђују и узвраћају злом за зло. Твоје дело је да идеш Христовим путем. И ништа осим доброг не би требало да дође преко тебе на друге људе. * * * Максим Калињин, преводилац и истраживач месопотамске хришћанске мистичне традиције, љубазно ми је дао прилику да користим његов превод фрагмента који је изостављен у руском издању трактата 65 прве књиге. Цитирам овај одломак у целости (у редакцији преводиоца): "Чувајте се да зло никада не дође преко вас на човека, чак ни на злог/рђавог. И када твоје руке дођу у могућност да избаве нечастивог од зла, не одлажи. Не ради се о томе да када ситуација [настане] далеко [од тебе], ти одеш и предаш своју душу на овакво дело, јер то није твоје дело. Али ако је ситуација у твојим рукама и имаш власт над њом, из разлога што ти је као искушење дошла непредвиђеним случајем, пази у себи да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим своји силама потруди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега. Заиста, у том часу си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике. И замоли Бога да [казна] не дође од тебе – као твоја [одлука], чак иако би он био и достојан зла [зле судбине], пусти нека прими суд за своја дела кроз друге: није твоје [дело] да он види шта је одговарајућа [одмазда] за његова дела. Што се тебе тиче, нека кроз тебе дође на њега добро". P.S. Овај пост није предавање/поучавање. Покушајте да видите свет из нове тачке гледишта... Са фејсбук странице Иоанн Бурдин https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780
  9. Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста! https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/
  10. У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/
  11. У оквиру серије предавања “Циклус разговора о вјери и животу – Исток са висине”, у организацији Православне црквене општине Бар и Цркве Светог Николе у Старома Бару, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, одржао је у суботу, 24. децембра, предавање на тему “Пост и Псалтир” у парохијском дому ове светиње у Старом Бару. https://mitropolija.com/2022/12/27/otac-gojko-perovic-u-starom-baru-post-i-psaltir-video/
  12. Дана 3.11. у великој дворани Kоларчеве задужбине Отац Милош Весин одржао је предавање на тему: Kако упознати себе?
  13. У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/
  14. Кажу да се ,,Срби од Руса уче покајању, а Руси од Срба радости“ и да нас, словенске братске народе спаја много тога. На првом мјесту то је наша вјера Православна, и наш коријен који је сам Господ наш Исус Христос али и лијепи умјетнички пројекти од којих је један и филм Јулије Бочарове ,,Ластавице Христове” чији је продуцент Јулиј Цетлин. Филм, посвећен једном монаху на првом мјесту, што ,,ластавице Христове“ и символизују- оне који су се одрекли свијета да би стекли Царство небеско, али и духовном вођи једног народа блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, наћи ће се пред гледаоцима у биоскопима у Србији од 24. новембра, казао је нашем Радију Архимандрит Данило (Ишматов) Игуман манастира Успенија пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици, монах који је, такође, оставио све Христа ради, па и свој успјех у филмској умјетности. Премијера филма ,,Ластавице Христове“ који је допринос сјећању руског народа на нашег Митрополита Амфилхија, у Црној Гори очекује се највјероватније 30. децембра у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, о чему ћемо јавност детаљније накнадно обавијестити. Дивно су пјеснички рекли да је ,,наш Митрополит Амфилохије упалио свијећу и подигао револуцију“. Наше литије за одбрану светиња и вјере православне јесу биле духовна револуција, и сви смо били свједоци чуда које су оне изазвале, а које је препознао и наш братски руски народ, о чему свједочи и овај филмски пројекат Јулије Бочареве. Отац Данило говори и о томе како је ово филмско остварење доживио као умјетник али и као духовник. Кажу да је Јулија Бочарова другачије планирала крај свог филмског пројекта али је и њу као и све нас омео у много чему одлазак нашег Митрополита и његов ,,ластавичји лет“ у наручје Онога Коме је цијелог свог живота тежио. Иако је у филму ријеч о сукобу између државе и Цркве око црквене имовине, око свега оног древног и исконског у нашем српском народу отац Данило нам свједочи да се из фолмске сале након пројекције ,,Ластавица Христових“ излази у највећем миру и дубоко загледан у себе. Игуман дајбабски отац Данило издваја и приказе задивљујуће љубави Срба према руском народу, којих има доста у овом филму, али као припадник руског народа а игуман српског манастира говори и о томе како Руси доживљавају наше Светиње. Он се осврнуо и на сличности између наших светитеља, на примјер Светог Петра Цетињског и Светог Сергија Радињешког, тих бораца и духом али и мачем за вјеру православну и име Христово. С обзиром да се о Србима се не може говорити без Косова, отац Данило нам је пренио и свој лични утисак Свете српске земље али и осјећај Косова у руском народу. https://svetigora.com/iguman-dajbabski-otac-danilo-ismatov-govori-o-filmu-lastavice-hristove-koji-ce-u-oktobru-biti-premijerno-prikazan-i-u-podgorici/?fbclid=IwAR20IODkNDH2nBBS2mHyrYoexKx7wd5wEF5A1Gxph0NIgsPyjUQI5YNuvZs
  15. 11.07.2022 • 16:0916:13 Извор: Tanjug БЕОГРАД: Свештеник Ненад Илић први пут се представља као писац научне фантастике романом "I-SKY“, саопштила је данас издавачка кућа Лагуна. Фото: Youtube Printscreen Илић је "I-SKY" описао као "футуристички љубавни роман са елементима трилера и еротике, који се бави и важним духовним темама". "Написао сам књигу какве волим да читам. Занимљива прича, али која нуди и теме за размишљање. Надам се да ће и читаоцима бити занимљиво оно што сам открио чепркајући по будућности", рекао је отац Илић. У роману амстердамски стручњак за маркетинг Дин, пореклом Србин, изолован од реалности физичког света, "добија од корпорације у којој ради I-SKY задатак да направи кампању за умирење широке публике због ширења епидемије гашења ЈА-облака", саопштила је Лагуна. Илић је навео да му се као и многима на почетку пандемије короне учинило да се затекао у научнофантастичном филму и да се "убрзавају процеси који су постојали и раније". Пошто тренутно као свештеник Српске православне цркве службује у Холандији, која је технолошки и социјално ближа од Србије скицираној будућности света, Илић није могао да одоли да не завири мало даље у будућност. "’I-SKY’ је роман о потрази за љубављу и бесмртношћу. Некада су те две потраге биле чвршће повезане, а сада се покушава са њиховим раздвајањем. Техника и наука покушавају и једну и другу да обухвате. Наравно да тако долази до проблема", навео је Илић.
  16. Изложба "У сусрет Руском цару. Романови – царско служење" траје до почетка августа у београдској уметничкој Галерији-бару "Полет", у Цетињској улици број 15. О овој поставци, сачињеној идејно у московском Сретењском манастиру, а која посећује епархије СПЦ, говори јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира, уредник Православие.ру. Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o.Ignatije o izlozbi za Radio Slovo ljubve9.6.22.mp3
  17. Косовска Митровица – Над Храмом Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице сипи хладна киша. Ту, у парохијском дому, живи само породица свештеника Ненада Стојановића, старешине градске цркве. Једини су Срби у јужном делу Косовске Митровице, из којег је 2004. године истерана и последња српска душа. Из „кућице” излази косовски полицајац и на српском језику, љубазно пита куда смо кренули. Легитимише нас и упућује ка вратима парохијског дома, од кога су после 17. марта 2004. остали само темељи. Фасада опала, назиру се цигле, опека, доградња коју је за 18 година већ појео зуб времена. На капији се појави отац Ненад Стојановић. Управо се вратио са аутобуске станице где је одвезао родитеље, који су отпутовали ка Гњилану. На гробљу које се налази с јужне стране храма, сахрањивани су имућнији Срби с краја 19. и с почетка прошлог века, а већина споменика је порушена у поменутом мартовском погрому. Горела је и Црква Светог Саве, а остаће упамћено да се пар дана дизао густ дим, а мирис паљевине је стизао до северног дела града. Споља се не види да је рука вандала покушала да затре православни траг, ту у делу које стари Митровчани зову „код бунара”, или „код цркве”, али кад се отворе дрвена, дотрајала врата, поново вас запахне устајали мирис гарежи, а у ушима одзвања јуришни поклич албанских екстремиста који се чуо и преко моста ка северној Митровици. Они који нису 1999. године успели да отерају три свештеника са породицама и оно Срба који су остали да живе поред саме цркве, успели су да пет година касније протерају свештенике. Попа Вељу, оца Бору и Светислава, а деценијама су ту службовали и живели с породицама. Осим цркве запаљен је парохијски дом, звоници, пламтели су помоћни објекти и гараже. „Унутрашњост цркве смо успели да обновимо. Месецима су зидови чишћени од гарежи, постављен је нов кров, врата, прозори, али још много има да се уради”, тихо говори отац Ненад, подсећајући да је обнова храма почела 2010, а да се први свештеник са супругом доселио шест година касније. Прича како је верни народ и у разрушеној и нагорелој цркви палио свеће, долазио да се помоли Богу у светињи чије је подизање започето 1896, а завршено 1921. године, када је и освештана. Саграђена је по пројекту Андре Стевановића, професора Београдског универзитета, у српско византијском стилу. У основи је крст димензија 15 пута 23 метара, висине је више од 25, док је дебљима зидова скоро метар. У време мартовских демонстрација Албанаца, уништен је мермерни свети престо, крст са Христовим распећем, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор... Отац Ненад нам прича да је запаљен импозантни иконостас на којем су централно место заузимале црквене двери са позлатом. Нестале су у пламену иконе изузетне вредности и лепоте, а посебно се истицала Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ… „Најбитније је да су се свештеници са породицама спасили. Евакуисао их је Кфор хеликоптером до некадашње српске касарне на Баиру. У несрећи је и звоник страдао, марокански војници који су тада чували храм, успели су да сачувају три звона. Два се налазе на звонику Храма Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, а једно, тешко 500 килограма, чека боље дане. Обећана нам је помоћ. Неопходно је заменити кров како би се спречило пропадање”, говори отац Ненад, који је у храм дошао 2017. године, и који са попадијом Татјаном има петоро синова. Најстаријем је 13 година, најмлађи има десет месеци. На зидовима храма доминирају иконе Богородице, примећујемо крст који је освештан у Јерусалиму, а поклон је једне вернице, иконе које су поклонили игуман Зочишта отац Стефан, ту су дарови манастира Бањска, а ту је и много дарова осталих православних светиња са Космета, централне Србије и иностранства. „Срећан сам што нас људи у све већем броју посећују, посебно о празницима. Посебно на Дан Светог Саве, као и на дан наше храмовне славе, 19. маја, када обележавамо пренос моштију Светога Саве. Радује ме што је на недељним литургијама све већи број оних који долазе не само из северне Косовске Митровице, него и са целог севера Космета. Има и странаца, када је лепо време”, казује отац Ненад, док нас води кроз храм васкрсао из пепела. У порти се осећа мирис априла после кише. Процвала трешња, разбехарала се, раширила гране, уз сами парохијски дом који треба под хитно да се реновира. Барем да се облепе спољашњи зидови. Таман кад хтедосмо да се латимо телефона, да сликамо, мимиком и тихим гласом нас отац Ненад упозори: „Немојте, ено тамо су осматрачнице КБС. Да не правимо проблем.” Да, одмах уз зидове опасане жицом, јесте касарна КБС. Око храма све албанске куће. Оно Срба што је живело уз цркву, продало је и куће и окућнице. Новопридошли Албанци дубоко загазили у порту. Један комшија Албанац отворио врата ка црквеном дворишту, па слободно може да уђе кад год му се прохте. У порти овог православног храма, на 65 ари плаца, играју се само деца Ненада и Татјане Стојановић, попа и попадије, јединих Срба у јужној Митровици. https://www.politika.rs/scc/clanak/505859/Otac-Nenad-i-njegova-porodica-jedini-Srbi-u-Juznoj-Mitrovici
  18. Зашто свети апостол Павле ово говори? Зато што ми обично мешамо појмове греха, слободе и праведности. Грех обично схватамо као слободу. И лоше би било ако није тако. Лоше је ако човек није слободан да греши у свом животу. Зато што он онда почиње да мисли као да грех и јесте слобода. Зато и треба да имамо слободу да грешимо, а ову слободу треба да допустимо и другима. Сам Бог нам оставља слободу да грешимо. Јеванђеље је пруно позива типа: „ко хоће за мном да иде“, „ако ко хоће“ (Мк. 8:34; Мт. 16:24). Слобода је првостепени елемент, на који се ослања Бог, јер је слобода – Његов лик у нама и нема духовног живота без слободе. Неки ће наивно упитати: „Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао?“ Зашто га је створио? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог се више од свега радује човековој слободи и ништа у њему не воли толико као слободу. Он никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога очекује и од човека, да такође заволи Њега, као слободан. Јер само слободан може да воли. Уколико се бојиш Бога и још шта знам чега, то је већ стање роба, кажу оци. Ово стање није срећно, већ стање којег човег жели да се ослободи. „Дозволи ми да учиним грех“, рекао ми је један човек. Видео је да сам свештеник, а ми свештеници сметамо људима да греше и самим својим присуством. Тада сам седео на пријему са званичним лицима и овај човек, који није био равнодушан према вину, рекао ми је: „Оче, дозволи ми да учиним мој грех!“. Све што чинимо у Цркви савршава се у синергији са Богом. Бог говори и ја говорим. Бог дела – и ја суделујем, сарадник сам. Ништа се не савршава само по себи. То значи да смо ми слободни. Духовни живот јесте слобода, стваралаштво, лепота и још једном слобода. А то значи да ја увек могу да учиним грех. Имам слободу да грешим, да кажем „Не“ Богу. Јеванђеље је пно људи који су Богу рекли „Не“. А затим они говоре огромно „Да!“, јер су већ прошли кроз своје „не“. Наше је право да постанемо Замбија и Мозамбик. То је свакако наше право! Наше право! Схватате? Наше право је да идемо од зла на горе. Ово је јако важно. Треба да схватимо да човек има право (односно слободу) да учини грех. Опростите ми што ја ово истичем толико пута. Али нема ничег горег него мислити да су свештеници као тужиоци, а Црква судница, где је мало то све што носиш кроз живот, него још мораш и (казну) платити! Платити? Да, платићеш, али не зато што је Црква судница и што ће ти Бог судити, већ зато што си се упутио ка туђој земљи, Мозамбику например. Дођеш тамо, а тамо – Мозамбик! Платиш и идеш куда пожелиш, јер тамо има то што ти желиш, а не зато што Бог жели да ти будеш тамо и истим тим те кажњава. Бог не кажњава. Хајде да будемо прецизнији: Не кажњава у томе смислу у коме ми кажњавамо. Ми сами себе кажњавамо. Сами себи стварамо проблеме и, што је трагично, долазимо дотле да почињемо да грех сматрамо слободом. А то све због тога што нам нико није ништа другачије рекао о греху и праведности. Апостол је стога овде и рекао: „као човек вам говорим“, да ви сами не схватате шта се са вама дешава: „Постали сте слуге праведности. Говорим вам као човек, имајући у виду вашу немоћ, јер ви ово стање схватате као ропство, иако оно уствари није ропство“. У наставку он одмах објашњава зашто ово није ропство. Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“ Овако је било: „Дај ми део имања који ми припада“. „Узми и иди“. Без сувишних речи, без икаквог расуђивања, никакав се разговор овде не помиње. Ово је огромно уважавање човека од стране Бога – јер га Бог воли, а ко воли, увек уважава вољенога. Уколико не уважавамо некога, то значи да га не волимо. Међутим, Бог воли човека и уважава га, јер га воли. Блудни син је отишао, а потом схватио да му је потребан отац и одлучио: „Вратићу се кући!“. Он то не чини да би га други заволео, једноставно недостајала му је топлина дома и заштита. И ето, враћа се. Отац му, пак, не говори: „А ти, сада си тек нашао да се вратиш назад? Сада, када си скоро па умро, ти се враћаш?“ Ништа слично му не говори. Ово је чудно. Зашто ми не говори? Зато што уважава његову слободу у датом тренутку. Слободу да греши, коју је поседовао. Бог, пак, има слободу да воли овог пропалог човека и да му искаже своју љубав управо сада, када је пао. Схватате? Такву нарав има Бог, а наша нарав обично није таква. Амин. https://manastirpodmaine.org/otac-nikolaj-ludovikos-greh-i-sloboda/
  19. АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима! https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
  20. У дану који је у календару светих Српске Православне Цркве посвећен Светом Јовану Богослову у манастиру Лелић принете су молитве за душу имењака му и једног од најистакнутијих богослова новог доба – архимандриту Јовану Радосављевићу, од чије се земаљске кончине данас навршило шест месеци. У манастирском храму Свету Архијерејску Литургију и парастос одслужио је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање игумана Георгија, старешине манастира Лелић, архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и игумана Германа, старешине манастир Рача, чији је сабрат последњих година био архимандрит Јован. Данашње окупљање у задужбини Светог Владике Николаја, уз кога је ратни четрдесетих година свој црноризачки пут започео дечак Милисав из Лелића, потоњи архимандрит Јован, прослава је монашког дара служења у Цркви Божјој. Његови телесни остаци почивају у светој лелићкој пустињи, у загрљају духовног му оца Светог Владике Николаја. Тај велики монах нашег времена, како је у његову част беседио Владика Исихије, најпросветљенији је монах кога смо упознали и чије присуство и данас осећамо. Осећамо његову блажену и господствену личност, којом нас је све обасјавао у свом животу. Потпуно ненаметљиво, благо и човекољубиво. Осећамо и даље његово присуство и смело му се обраћамо да нас заступа пред Господом славе. Пред Господом његовим, Коме је читав живот посветио и пред којим сада, по нашој вери обитава – део је дирљивог слова Епископа Исихија у част великог теолога, молитвеника и страдалника за веру Христову. Вера којом се отварамо за Господа означила је живот оца Јована више него било шта друго. Он је, нагласио је Владика Исихије, заиста слушао реч Божју и можемо бити уверени да није изашао на суд, него у живот вечни. Монаси, који испуњавају образ тог подвига, превазилазе смрт у греху, јер се у највећој мери уподобљавају Господу, лику Божјем који је у свима нама. Осуђују грех у себи и чисте се од њега, а тиме осуђују и смрт и чисте се од ње. Они када умиру, умиру као праведници, којих се сећамо са похвалом. Сви смо ми познавали оца Јована и имали смо лични однос са њим. Сви смо могли да се осведочимо његовом монашком лику, дубоком смиреноумљу које га је красило, као и огромном поштовању и љубави које је имао за сваког човека и твар Божју. Био је узор свим монасима и свим верним људима, који су могли у њему да имају учитеља, старца и благог исповедника коме могу да се обрате и отворе своје срце, у коме могу да доживе истинску љубавну утеху у Господу – закључио је Владика Исихије, узмоливши оца Јована да се моли за све нас како бисмо се уподобили Господу и прослављали Га вечним славословљем у Царству небеском. Молитва за душу архимандрита Јована принета је и крај његовог споменика на манастирском гробљу, где почива у непосредној близини првог игумана лелићке светиње архимандрита Авакума, такође великог духовника наше Цркве савременог доба. У име братства манастира, игуман Георгије даривао је панагијом Владику Исихија, за успомену на данашњи дан и његово прво служење у задужбини Светог Владике Николаја, духовног горостаса крај ког је стасао отац Јован, а чији пастирски лик до данас надахњује многи који су на служење Богу и свом народу призвани. Извор: Епархија ваљевска
  21. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Повезане вести: Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског Епископ Фотије: У име Господње Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског свештеник Гојко Перовић у изјави за Радио Светигору рекао је да се Цетињска богословија редовним активностима припрема за почетак нове школске године. “У току су љетњи радови на адаптацији ђачких просторија у управној згради и у школском интернату. Такође, наставници наше школе се припремају за учешће у семинару који ће се бавити унапређењем наставе у богословијама СПЦ, а који ће бити одржан средином августа у Фочи. Управи наше школе је ових дана, из Синода СПЦ, стигао позив да се укључи у рад Комисије Светог Архијерејског Сабора за унапређење просвете у СПЦ, на начин што ће, поред ректора, још један од професора Цетињске богословије узети учешћа у раду ове комисије”, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. “Иза нас је врло успјешан период рада богословије на Цетињу. Претходне 2020/21 школске године, своје школовање крај ћивота Светог Петра Цетињског, завршила је 25 генерација матураната, а у септембру ове године очекујемо упис 30. генерације обновљене Цетињске богословије.” Он је навео и да се тренутно ради на адаптацији школских просторија: “Немамо услова за изградњу нових објеката или за неку значајнију реконструкцију постојећих, али се може обавити редовно сезонско освјежење наших школских просторија. То подразумјева уређење дворишта око управне школске зграде, али и око зграде интерната, као и припрему учионица, ђачке трпезарије, библиотека и спаваоница за дочек нових ђака. Ријеч је о санацијама оштећеног и замјени старих елеманата ентеријера новим и модернијим.” Наставници Цетињске богословије се озбиљно припремају за почетак нове школске године. О томе говори и њихово планирано учешће на семинару за професоре богословије СПЦ који ће се, ако Бог да, одржати средином августа у Фочи, у тамошњој Богословији Светог Петра Дабробосанског. “Имам ту част и привилегију, да као ректор Цетињске богословије учествујем у припреми рада поменутог семинара, у својству члана одбора који се тим послом бави. Исто тако, ових дана смо добили позив са највиших црквених адреса СПЦ да се укључимо у рад саборске Комисије за унапређење просвете унутар Српске Православне Цркве, гдје се такође, очекује и тражи активно учешће мене као ректора Цетињске богословије и још једног од наших професора”, каже отац Гојко. На крају разговора ректор је искористио прилику да демантује све медијске сплетке и пласирање неистина у вези рада ове најстарије школске установе у Црној Гори и школе и ректорове службе у њој. “Нема никаквих смјена, казни, суђења нити било каквих процеса против школе или ректора од стране надлежних црквених институција. Све се, Богу хвала, одвија у редовним околностима и како треба. Не знам чему служе и коме добро могу донијети толике лажи које се свакодневно пласирају, а тичу се Цркве и њенога рада. Све што радимо – радимо транспарентно. Толико смо присутни у јавности да нам се на томе, са неких адреса, и приговара. А опет, исте те адресе, упорно и без прекида преносе лажи о неким наводно тајним и закулисним радњама у Цркви. Што би рекао народ: Нека нам је свима Бог на помоћи”, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и архијерејског намјесника будванског протојереја Бориса Радовића, у организацији цркве Свете Тројице у Старом граду Будви, настављени су видео часови вјеронауке за одрасле. Девети час вјеронауке за одрасле одржао је протојереј Слободан Лукић, парох будвански, на тему: “Свето предање и Свето писмо”. https://mitropolija.com/2021/07/19/otac-slobodan-lukic-sveto-predanje-i-sveto-pismo-video/
×
×
  • Креирај ново...