Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'косово'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Ово није издаја. Ово је велеиздаја“. Ово су речи које је писац ових редова изговорио не данас, не јуче, или пре месец дана, него пре десет година, на скупу против Бриселског споразума, који су на Тргу Републике организовали представници Срба са севера КиМ, и на којем су, поред, или, боље рећи, испред свих других, учествовали и покојни митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Том су приликом одржали оштро слово, а онда, заједно са својим свештеницима, и „опело“ за владу која је тај и такав споразум потписала. И после били дуго разлачени и прозивани од стране режимских медија. А моја маленкост је, као што рекох, Бриселски споразум назвала „велеиздајом“, након чега сам годинама био „персона нон грата“ у медијима са националном фреквенцијом. И ако је пре десет година неко можда мислио да „мало претерујем(о)“, ако је неко имао илузије, или макар наде да „није све тако црно“, и да је то „немогуће“, и да је „сигурно у питању неки лукави план“ – данас, десет година касније, док Куртијеви специјалци, са дугим цевима и оклопним возилима, крстаре севером Косова и Метохије, из авиона је јасно да, нажалост, никаквог „лукавог плана“ није било, већ само голе предаје. Или, у најбољем случају (а који, опет, није нимало „добар“), једне ужасно погрешне и кратковиде калкулације. Уосталом, размислимо заједно. Како се зове то када ти испуниш све болне, понижавајуће и вриштећи неуставне обавезе из Првог бриселског споразума (из 2013.) а она друга страна не испуни ни једну једину – која је, узгред речено, апсолутно недовољна и неадекватна „компензација“ за оно што си ти дао и предао – а они ти кажу како та њихова, понављам, једина обавеза „није у складу са уставом Косова“, те да због тога не могу и неће да је испуне? Како се зове то када друга страна каже да НЕЋЕ да формира ни ту крњу и проблематичну компензацију у виду „Заједнице српских општина“ – а ти и даље преговараш о новим споразумима, за које си, иначе, рекао да нећеш за њих ни да чујеш (нити да их „у руке узимаш“) све док се не испуне обавезе из претходних споразума? А онда не само да их узмеш у руке, него, када те притисну, прихваташ и „имплементираш“ нове споразуме. И тако пуних десет година. Како се зове и како делује то када друга страна неће да пусти најчешће на правди Бога похапшене Србе, које Куртијеве снаге данас лове као зечеве на територији на коју, обратите пажњу, пре твог доласка на власт, нису смели нос да помоле, а ти ослобађаш (пардон, пушташ да се „бране са слободе“) ухапшене косовске специјалце, које си претходно сам назвао „терористима“? Кажеш да због непоштовања Србије и српских интереса нећеш ићи на разне евро-атлантске сеансе, журке и скупове. А онда, када те „замоле“ амерички амбасадор и „специјални изасланик“, као и остали „пријатељи“ из Брисела или Вашингтона, одеш као бела лала. Је ли то „лукавство“ и „балансирање“, или предаја и капитулација? Кажеш да нећеш у Тирану – па одеш?! Кажеш – нећеш у Брисел, све док друга страна не испуни ову или ону ствар. Па опет одеш. Је ли то „политичка мудрост“, или, пак, понижавање и себе и државе којој се налазиш на челу? И шта си ти онда? Како се може назвати таква политика? Или, још боље – како би некадашњи Александар Вучић назвао такву политику? Наравно. Могуће да је „некадашњи“ Александар Вучић грешио и претеривао – као што последњих година и сам повремено призна и изјави. Можда је био радикалски прегруб у оценама и претерано оштар према политичким противницима и носиоцима тадашње извршне власти. Вероватно, тј. сигурно да јесте. Али не значи да је увек грешио. А поготово не значи да, ако је у једном тренутку грешио и претеривао у једном смеру, то може и треба да буде исправљено тако што ће сада отићи у другу крајност и „претерати“ на другу страну. Митрополит Амфилохије одржао је молебан за Косово и Метохију на митингу „Остајемо у Србији“ (10. мај 2013.): Молимо се за упокојење Владе и Скупштине и да им се опрости сваки грех А отприлике управо тако изгледа његова политика из радикалске и напредњачке фазе. Од „Србије до Токија“ (односно чувене радикалске линије „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица“) до тенденциозног позивања на „обреновићевску мудрост“, иако, нажалост, у актуелној пракси и употреби то све некако више вуче на Милана Недића. Из националне мегаломаније и митоманије, отишло се у национални „минимализам“ и дефетизам. А од „Велике Србије“ стигло до „мале“, и потенцијално „још мање“. Било како било, актуелна власт суочена са оваквом или неком сличном врстом критике обично посеже за два или три следећа контра-аргумента. 1. Јесте, Бриселски споразум је неповољан, али „добили смо у времену“ и „Србија је данас много јача него што је била пре десет година“. 2. Да, то што се дешава са Србима на КиМ јесте болно и тужно, али ми ту, нажалост, не можемо ништа да урадимо, јер не можемо да ратујемо са НАТО и не смемо дозволити да нам се понови „Олуја“ и нови погром. 3. Јесте, лоше је. АЛИ погледајте само ове друге, они (опозиција) би урадили све то – и још много горе. Свиђало нам се то или не, чињеница је да и ови контра-аргументи за један значајан део грађана и бирача такође имају своју политичку и реторичку тежину. Мени, лично, прва два аргумента не делују нарочито убедљиво. Односно, њихова привидна уверљивост разбија се при погледу на колапс државне политике према Косову и трагичну ситуацију у којој се налазе Срби на северу КиМ. А што се тиче оног трећег („погледајте тек ове друге какви су“), одлуку у вези са тим мора донети свако за себе – сада, или на неким будућим изборима. (уредник НСПМ и бивши народни посланик) http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/deset-godina-kasnije.html
  2. Вучић: - Имаћемо ми много проблема у наредне две године, али све ћемо ми то да издржимо, успећемо да сачувамо мир, и увек ћемо успети да сачувамо и одбранимо нашу Србију. Кад кажем нашу Србију, мислим целовиту и јединствену Србију са Косовом и Метохијом, са свим њеним деловима. (...) Што се тиче (поступка) Савета Европе, то је једна посебна срамота, никада у историји се тако нешто није десило. Али добро. Знате, тачно је да Бог силу не воли, али они полазе од другог принципа да сила Бога не моли, мисле да могу све. Дочекаћемо тренутак када ће се успоставити нешто другачији односи снага, у смислу већег поштовања међународног јавног права него што је данас случај. А да ли ће то дочекати моја генерација или тек ваша, о том потом. https://www.youtube.com/live/9mPw-5a2Tx8?feature=share
  3. Предивно дете, које се бори за узвишене циљеве и које показује да вером у себи може савладати изазове овог света и бити човек који просто живи живот за Бога, и вољу и славу Његову. Такође и њена мајка показала се да има велику улогу у Павлинином животу, да заједно деле емоције и да заједно пролазе тежак животни пут на Косову и Метохији. Изузетно занимљива емисија са пуно необичних прича.
  4. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика Фото: Владислав Ћуп, GRACANICAONLINE У медијима и на друштвеним мрежама ових дана је одјекнула вијест да је супруга српског тениског аса Јелена Ђоковић посјетила Косово. Пошто је са својом фондацијом посјетила дјецу из велике Хоче и уручила им поклоне, Ђоковић је у пратњи индијског гуруа Моханђија обишла косовске светиње Грачаницу, Пећку Патријаршију и Високе Дечане. Дио јавности је осудио поступак супруге Новака Ђоковића. Након ове информације коју су пренијели бројни медији, реаговао је данас и епископ зворничко-тузлански владика Фотије, у бесједи након литургије. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика. Гуру Моханђи је рођен 1965. године, а како тврди, за њега је духовност непроцјењива. Све медитације, семинаре и радионице одржава бесплатно. Овај нетипични гуру, бивши бизнисмен у индустрији нафте, често се, чак и када држи медитације, облачи у мајице и џинс. Проповиједа ненасилан живот и каже да му је животна сврха да уједини свијет љубављу и добротом. Није тајна да сарађује са Ђоковићима, а сарађује и са Владем Дивцем и његовом супругом Аном. Јелена Ђоковић на Косово довела индијског гуруа, реаговао владика Фотије - ИН4С WWW.IN4S.NET Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску...
  5. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Ускоро ће проћи два месеца откако је са највишег могућег места, поглавар Српске православне цркве, његова светост патријарх српски господин Порфирије, уз присуство архијереја, први објавио став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објављено је саопштење у којем, између осталог, пише: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, са председником Александром Вучићем на челу, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.” За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог синода и Светог сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapineti sat. Али неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову поводом питања Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије Српска православна црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте – поновићемо креиране ко зна где – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин „корисни идиоти”. Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске православне цркве Његова светост патријарх српски господин Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска православна црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру нама на спасење, а свима осталима на корист!” Српска црква и планови за Косово и Метохију WWW.POLITIKA.RS Да подсетимо, 20. јануара ове године на дан крсног имена Његове светости, Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама...
  6. За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика
  7. Десет волонтера Хуманитарне организације "Солидарност за Косово", коју је г. Арно Гујон основао сада већ далеке 2005. године, допремило је 12 тона помоћи вредности веће од 90.000 евра, саопштио је на свом Телеграм каналу г. Гујон, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. "Поред нове одеће и обуће, играчака за децу, школског прибора и шпорета за огрев, наши волонтери пристигли из градова широм Француске, поделиће 48 коза, 40 оваца и 5 крава за породице које се баве сточарством на Косову и Метохији" каже се у објави. Подсетивши да су француски волонтери већ осамнаест година присутни за време божићних и новогодишњих празника на Косову и Метохији, посебно уз Србе који живе изоловано и усамљено у тзв. енклавама, г. Гујон је указао да се због ситуације на терену и велике напетости у разговорима са мештанима осећа велика забринутост а понекад и страх од нових сукоба. "У таквим условима је наша помоћ још потребнија јер она представља моралну подршку и испружену руку солидарности" закључује г. Арно Гујон. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Телеграм канал г. Гујона
  8. Беседећи на Видовдан 2022. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Грачаница, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на почетку беседе рекао да смо се сабрали овде на Видовдан „да се обратимо св. кнезу Лазару за духовну подршку“ и додао да „овде пред светом Грачаницом, сабран је читав српски народ. Сви су овде данас сабрани кроз свету Литургију, кроз молитву, кроз благодат Божију“. „Када благодат сабира, чак и онда када смо разасути на све стране, ми не само да смо једно, него смо и на једном месту, јер то једно место зове се Христос“ рекао је Његова Светост. Кад год дођемо на овај дан у свету Грачаницу или ходочастимо до српских светиња на Косову и Метохији, „на нама се остварују слике али и лик сина из приче о блудном сину, испуњавају се речи јеванђелисте на нама које гласе 'да изгубљен беше и нађе се' а "када смо овде, на овом месту, знамо, да где год да смо били, колико год да смо се удаљили од овога места – изгубљени бејасмо и нађосмо се“, рекао је Патријрх српски. „Косово и Метохија јесу место нашег рођења“ рекао је Његова Светост и наставио: „Овде смо поникли, овде смо се родили за Христа, родили смо се за Цркву Његову, Јеванђеље Његову, овде смо добили своје име, овде смо добили свој печат – родили смо се за 'систем вредности' који је другачији од многих који нас окружују, који хоће да нам се наметну, који нас саплићу, боље рећи“. Овде смо се родили за систем вредности Јеванђеља, нагласио је Патријарх Порфирије и напоменуо да без Грачанице и Видовдана и свих светиња на Косову и Метохији „ми напросто нисмо оно што јесмо, нисмо оно на шта нас је Господ позвао“, јер ми овде јасно видимо ко смо. „Видовдан је наше око, свети Лазар је наше ухо, светиње косовскометохијске су наш ум – овде видимо, овде чујемо, овде разумемо не само нашу прошлост, не само наше порекло, него разумемо и то шта је наш циљ, зашто смо позвани у овај свет и крштени у име Свете Тројице, које је наше крајње назначење“ рекао је Свјатјејши. А све то јесте тако „искључиво и само због тога што је Христос извор живота, што је Он корен живота и вечности, што с Њим и у Њему ми јесмо оно што јесмо као појединци али и као заједница“ рекао је Патријарх и додао да нам је „у Христу, Његовој речи, Његовом Јеванђељу - дат нам је начин постојања а дефинисан кроз реч о љубави, кроз позив на љубав“. „Љубав је, браћо и сестре, лична карта, најважнија карактеристика“ рекао је у наставку Његова Светост појашњавајући да је „то дато и задато сваком човеку и свима заједно“. „То је заправо једини нормалан и природни идентитет наш, љубав читавим својим бићем према Христу али и љубав према ближњем своме као према самоме себи. А ко је Христов? Онај чија је Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка – тај зна ко је ближњи. Сваки човек је позван да буде наш ближњи, јер Христос је дошао у овај свет да спасе све људе, да призове све у тајну спасења и богоспознања“, рекао је Патријарх спрски. „Ми добро знамо да волети Бога читавим својим бићем значи волети га као што је то чинио св. кнез Лазар и косовски мченици. Да волети ближњег свога као самога себе то опет исто значи - волети свакога човека онако како је то чинио и чиме је живео св кнез Лазар и мученици косовски. Та љубав св- кнеза Лазара, крстолика љубав – сажета је и дефинисана у само неколико једноставних речи – да је свети кнез лазар изабрао веру уместо вечере. „Определио се за Христа, што не значи да је презрео вечеру као символ материјалног света“ додао је Патријарх и појаснио „да Јеванђеље не одбацује овај свет и не одбацује ништа од онога што је Бог створио“, а нашим подвигом и љубављу то треба да буде преображено. „Св. кнез Лазар се определио за веру а не за вечеру зато што је хтео да и вечера добије свој смисао, да вечера не буде клањање било чему што је од овога света, да не буде ништа вредније што је од овога света, од Христа“. „Свети кнез Лазар био је хришћанин православни, православни Србин, јер је био Христов. Стога, вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу, будући да је љубав за многе системе вредности који нам се намећу, нешто што се одбацује, нешто што није корисно, нешто што није профитабилно, нешто што је сулудо и површно. То је оно што нам нуди овај свет“ рекао је Његова Светост. Св. Кнез је знао да све што имамо и јесмо „може постати вечно само ако смо у Христу“ наставио је Његова светост додајући да због тога што то знамо и јесмо „дошли пред свету Грачаницу“, „да се определимо за парадокс вере и љубави“ – да се сви спасу и имају место у нашем срцу. „Позвани смо да будемо браћа са свима, и са Албанцима наравно пре свих, јер овде живимо са њима. И једне и друге Господ је створио, сви смо икона Божија. А сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, једнога Бога, да и књиге у којим највећим делом верују, на исто позивају – позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем“ истакао је Патријарх Порфирије. Сви смо једни другима потребни, наставио је Свјатјејши, нико без никога не може и „важно је да то сами разумемо јер имамо то искуство у својој прошлости, да не дозволимо да нас други уче томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да постигну да јесмо једни поред других а да они неретко остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима, него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које се определио св. кнез Лазар, косовски мученици“, као и бројни светитељи који су „натопили ову свету земљу и молитвом и постом и покајањем и праштањем и сваком врлином“. Патријарх Порфирије је на крају беседе узнео молитву да нас долазећи овде „Господ увек благосиоља и сабира, да се увек враћамо себи из разних својих странпутица с молитвом на уснама и на срцу, с покајањем у души, са спремношћу да праштамо једни другима, са спремношћу да грлимо увек у Христу једни друге, са одлучношћу да пре свега једно и јединствено будемо међусобно“. Само тако се могу градити братства, пријатељства, јединство и заједница са другима. Једном речју, „да имамо љубави на шта нас подсећа и данашње јеванђеље“ – по чему ће нас свет и познати да смо Христови, истакао је Његова Светост. Бладорећи свештенику Бориславу Петрићу из београдског храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, у наставку са Вама делимо беседу Патријарх Порфирија у целини. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
  9. "Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија:
  10. дец 15, 2021 Нигде на свету нема чистијег ваздуха, воде, лепшег погледа… Нигде није овако светло небо као изнад нашег села. Зато смо се овде вратили, јер од родног места нема ништа лепше. Овако повратници у Љубожду, питомо метохијско село испод Мокре Горе у општини Исток на Космету, репортеру “Новости” кратко објашњавају разлоге зашто су се одлучили за повратак. Из дворишта обновљених и новосаграђених кућа Срба повратника поглед досеже чак и до Шар-планине, а покрај путића који са околног асфалтног пута води ка првим домовима у селу, тече поточић са прозирно чистом водом. – Не само што је богато пијаћом изворском водом већ је наше село богато и плодном земљом. Али и клима је некако овде другачија него у избеглиштву и зато смо се и одлучили на повратак – прича нам Жарко Зарић (67), представник повратника у Љубожду. Присећа се одлуке мештана избеглих 1999. године у разне крајеве централне Србије да се самоорганизовано врате у село. Петнаестак представника породица, тог 27. марта 2017. године, вратило се са чврстом намером да овде остану. Свесни да је свих четрдесетак српских кућа, колико их је било у селу, порушено или оштећено, решили су да ако затреба спавају и под ведрим небом. Ипак, на врху села затекли су једину кућу са неоштећеним кровом. Та кућа им је наредних готово годину дана, до изградње првих пет објеката, била заједнички дом. – Када су чули за нашу намеру да се вратимо, дочекали су нас тадашњи министар за повратак Далибор Јевтић и Весна Маликовић, у име локалне самоуправе, који су нам пружили подршку и прву помоћ али су, срећом, одмах реаговале и међународне организације. Донели су нам храну, ћебад, дрва за огрев, али је било тешко без основних ствари. Нисмо имали довољно кревета, судова, ма ничега… али смо били срећни што смо у свом селу и одлучни у намери да не одустајемо – причају повратници из Љубожде док набрајају власнике првих пет саграђених кућа. – До сада је направљено 14 кућа и једна је обновљена. Али, оно што је такође битно, јесте да смо обновили и своја имања. Обрађујемо десетак хектара под пшеницом и кукурузом, једино имамо проблем са продајом, јер стоку још не држимо – прича нам Драгослава Николић (61), док објашњава да им је заједнички трактор за обраду имања доделио манастир Високи Дечани, а прикључне машине су добили као донације. И док нам поносно истичу да је отуђено само једно српско имање у селу, мештани кажу да им највише недостају млади који су због посла и школовања деце у расејању… – Нас петнаестак, колико нас је углавном у селу, дружимо се и окупљамо, помажемо једни другима. Сви смо укључени у радове када се обнавља нека кућа, очистили смо сеоско гробље, али знамо и да предахнемо од радова када нам нека од жена скува нешто укусно или направи разлевницу – прича Радомир Ристић (63). Његова рођака Марта Ристић (75) објашњава да јој је муж преминуо по повратку, али да ни она нема намеру да напуста село док је жива. – Овде је лети заиста дивно. Дођу нам деца са породицама, унучићи… Долазе они и о већим празницима, као што ће бити око Нове године и Божића. Тада се заиста радујемо и у селу је живахно – прича нам Жарко док појашњава да у селу има и албанских кућа, али да комшије током дана избегавају комуникацију са њима. Углавном се плаше осуда суседа или политичара, али увече неки од њих знају да дођу да са повратницима поразговарају, попију кафу… – У почетку је било протеста Албанаца због нашег повратка, али и то је прошло. Немамо проблема ни у аутобусу којим одлазимо до пет километара удаљеног Истока где купујемо намирнице – причају нам повратници. Највише им недостаје сигнал српске мобилне телефоније, док телевизијске канале из централне Србије гледају само преко сателитских антена. Недостају им и остали расељени Срби из села, чијем се повратку надају. СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА Осим извора лековите воде и бреста око којег се окупљају за време сеоске славе Свете Тројице, повратници у Љубожди поносни су што надомак њиховог села постоје темељи манастира Студенице Хвостанске из 6. века који су истраживани 1967. – У том манастиру, по предању, Свети Сава је из Хиландара донео мошти оца Стевана Немање и ту измирио браћу Вукана и Стевана Првовенчаног – појашњавају наши саговорници из Љубожде. Светиња је, кажу, јасан доказ вишевековног живота Срба на овом подручју и додају да је у општини до 1999. живело око 9.000 припадника нашег народа, док их је сада свега неколико стотина. ЕГЗИСТЕНЦИЈА Док испред једне од куће повратника прави разлевницу, у народу познатију као флију, Драгослава Николић (60) каже да јој је покојни супруг оставио у аманет да се врати у село. Јованка Ристић (62) са супругом Раденком живи од пензије, а повремено је обилазе ћерке и син који им и финансијски помажу. Супружници Милица и Јован Ристић преживљавају тако што лети одлазе у наднице у централну Србију у бербу јагода, купина, малина… Извор: Вечерње новости Фото: Приватна архива
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом инстаграм налогу поруку о Косову, уз фотографију Пећке Патријаршије: "Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово у темеље нашег националног бића". Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  12. Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово 29.07.2021. - 10:13 Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети. Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“. Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану. „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић. Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти. Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону. „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић. Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он. „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник. Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток. „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић. rs.sputniknews.com Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 8. априла 2021. године у Патријаршијском двору у Београду др Петрa Петковићa, директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. Предстојатељ Српске Православне Цркве са пажњом je саслушао анализу стања и питања од кључне важности за останак и опстанак српског народа у јужној српској покрајини. Патријарх г. Порфирије је изразио задовољство сарадњом Српске Православне Цркве са Канцеларијом за Косово и Метохију, посебно у односу на подршку црквама и манастирима које имају важност за све који тамо живе, зато што се у њима свештеници, монаси и монахиње свакодневно моле Богу за мир и добробит свих људи. Његова Светост је посебно нагласио нужност чувања мира и да наша држава треба да инсистира на одржању дијалога на начелима права и правде. Директор Петковић је указао да су безбедносна ситуација и положај српског народа на Косову и Метохији пред бројним изазовима и озбиљним искушењима, јер је постоји опасност да дијалог и разговори буде замењени уценама и претњама. Патријарх Порфирије, који је и иначе добро упознат са проблемима Цркве и народа на Косову и Метохији, посебно је указао на опасност да се наставе напади на наше светиње, попут последњих напада за време његовог боравка у Пећкој Патријаршији. Саговорници су се сагласили да такви напади имају за циљ протеривање српског народа са вековних огњишта, затирање наше прошлости и духовности, како би био уништен сваки траг историјског континуитета српског народа и државе на Косову и Метохији. Посебна пажња у разговору Његове Светости Патријарха и директора Канцеларије за Косово и Метохију дата је пројекту обнове тешко оштећене цркве Богородице Љевишке у Призрену и очувању и обнови ставропигијалне лавре Пећке патријаршије. Предстојатељ Српске Православне Цркве и директор Канцеларије за Косово и Метохију поновили су став да је од непроцењивог значаја да Црква и Држава заједничким напорима и старањем делају за бољитак нашег народа у покрајини. Његова Светост је саслушао и информацију о процесу имунизације српског становништва са Косова и Метохије против вируса ковид 19. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС
  15. Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека. Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“). Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. *Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену? И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус). Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији. Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима. *Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи? На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи. Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага. Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти. Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник. *Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру. У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште. Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре! *Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије? На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније. У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике… За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула. Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије. *За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање? Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори. Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод. Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла… Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће… Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро… Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа? Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго. *Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност? Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве! Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности). Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу. *Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете? Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве. *Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо? Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији. Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине. Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана. Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо. Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље. *ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS
  16. Обраћање председника Вучића испред Трампа / Oval Office ....
  17. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  18. Зашто је Косово важно за НАТО Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи. У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу. ЗАШТО НАТО ЖУРИ Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово… Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба. Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН. КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују. У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!? Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст. НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија). Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено). Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла. Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима. НОВИ СТАНДАРД
  19. Помаже Бог! Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година, сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини. ----------------------------------------------------------------------- Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?
  20. Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована. Звучни запис емисије Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом. Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију. Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман. “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић. Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина. “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем. Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији. “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији. Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве. У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија. Извор: Радио Светигора
  21. Новопрестављени Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима. Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску. Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...