Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јован'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас узносимо благодат Духа Светога у духовним песмама, јер нам се благодат на данашњи дан јавила са неба. Иако су наше речи неадекватне да изразимо величину ове благодати, ми ћемо хвалити њену моћ и делатност колико смо у могућности. Јер Дух Свети продире у све ствари, чак и у дубине божанства. Прослављамо дан Педесетнице, дан Силаска Светог Духа на апостоле, дан наде на савршенство, крај ишчекивања, чежње за спасењем, испуњење молитве и образ трпљења. Данас је Дух који је деловао да расеје народе у време Хебера формирао огњене језике међу апостолима. Његов стари поступак довео је до збрке нација, како би обуздао дрскост наше воље и спречио кажњавање које је уследило. Овом приликом, међутим, међу огњеним језицима, дела која се врше дејством Светога Духа имала су за циљ да примимо учење о испуњењу воље Божије, . У почетку се Дух Божији кретао над водом, а касније, у време Христово, почивао је на Њему исти Свети Дух Божији. Прво се кретао, а сада је почивао као један по суштини, једнак по части, савечан са Оцем и Сином. Свети Дух је најавио лепо време Ноју над водама потопа. На водама Јордана, исти Дух Свети открио је свету Синовство Онога који се крстио. Осим тога, Господ је имао застрашујући одговор за оне који су се усудили да изрекну хулу на Духа Светога: „Онима који говоре хулу на Духа Светога, неће им бити опроштено ни у овоме ни у будућем веку“. Изражавајући своју жељу за овим Светим Духом, Давид се молио Богу: „Не одврати лице своје од мене, Господе, и не одузми од мене Духа твога Светога“. Опште је познато да тамо где Њега нема, настаје свака врста покварености. Сада је Дух Господњи отишао од Саула, зао дух је ушао у њега, и зато је Давид рекао: „Духа Твога Светог не одузми од мене“. Овај исти Свети Дух је просветио пророке, поучио апостоле и оснажио мученике. Овај исти Свети Дух је посветио Исаију, поучио Језекиља и открио му васкрсење мртвих. Како каже: „Рука Господња беше нада мном, и изведе ме у духу Господњем“ [Јез. 37, 1]. Овај исти Свети Дух изабрао је Јеремију из утробе његове мајке и подигао Данила да избави Сузану: „Бог је подигао Духом Светим младића који се звао Данило“ [Сус. 1/ Дан. 13] Давид је толико волео присуство овог истог Светог Духа да се молио Богу: „Дух Твој Благи нека ме води у земљу праву“. Овај исти Свети Дух Божији је дошао да се настани у Нашој Пресветој Дјеви, загрливши је причешћивањем Божанском Речју, како је Отац желео, и учинивши је Мајком Божијом. . Испуњена овим истим Светим Духом, Јелисавета је схватила да је Господ дошао к њој преко наше Богородице и рекла: ’Како то да је Мајка Господа мога дошла к мени?’ Захарија, Јованов отац, био је испуњен истим Светим Духом и изјавио је да ће син који му се роди бити пророк и претеча Цара који ће доћи. Сам Јован је такође био испуњен истим Светим Духом. Очи ума његовог се просветлише, и он виде како се небеса отварају, и Дух Свети лебди над Оним Који се крштаваше, над Оним Који је крстио Духом и огњем. Када је Својим апостолима предавао до детаља Своју науку и укрепљивао њихов ум за време Својих страдања, сам Господ им је, дејством истог Светога Духа, рекао: „Ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама. ‘. Штавише, откривајући им јединствену природу Духа, рекао је: „Дух Свети исходи од Оца и када дође, увешће вас у сву истину“. Свети апостоли су са ишчекивањем чекали долазак силе овог истог Светог Духа; чекали су заједно да буду обучени у силу са висине, по заповести Господа, који је рекао: „Чекајте у граду Јерусалиму, док се не испуните силом са висине. Јер, гле, послаћу на вас обећање Оца свога. Тако је записано да када је дошао дан Педесетнице, сви свети Апостоли су се једнодушно окупили на једном месту, и послат им је Утешитељ под видом огњених језика. Они су примили обилно обећање Оца и Светога Духа, ојачали су и открили Њега Који им је послан, Његову благодат и Његову силу. Стефан, мученик и први ђакон, испуни се истог Духа Светога, кога прими полагањем руку апостолских, и учини велика чуда и чудеса у народу. Испуњен Духом Светим, видео је отворене двери небеске и Јединородног Сина и Реч Божију како стоји у телу с десне стране силе Божије. Испуњен овим истим Светим Духом, Павле је постао проповедник божанских тајни. Као што му рече Ананија: „Сам Господ Спаситељ ме посла к теби, да прогледаш и испуниш се Духом Светим“. А Павле је потом са сигурношћу рекао: „И ја мислим да имам Духа Божијег“. Исти Дух Свети дође на Корнилија и на оне који се с њим крсте, и сваки од њих говораше својим језиком и величаше Бога. Овај исти Свети Дух је дошао на етиопског евнуха након што је крштен у води. Био је испуњен усхићењем, и отишао је својим путем радујући се. https://mitropolija.com/2022/06/13/jovan-zlatousti-beseda-na-pedesetnicu-1/
  2. Данас један од најдражих светаца међу Грцима јесте свети Јован Рус, чије нетљене мошти су понос острва Еубоиа (Евија). Од Атине до храма је због мноштва света, који посећује храм Св. Јована Руса, уведена и редовна автобуска линија. Небројна чуда потичу од његових моштију и икона, те чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну Грчку побожност, могу се наћи иконе Свеца скоро у сваком Православном дому, а често и у автобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прости и млади човек, који је провео већи део свога живота живећи у једној штали. Свети Јован био је рођен на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествује у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих Руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб Турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили Хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројаване су у небесне хорове. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове Хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону био је смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља Хришћана. Нови роб Турског Аге постао је мета њиховог загризивања. Но никаква вређања ни батинања његовог Турског господара нису могле да поколебају веру побожног Руског младића, који је отворено изповедио, да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру. Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сечајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквим суровим местом свога боравка. У својој понизности сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве и мољења истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, његова смерност, храброст, и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком ‘дечаку из штале’ малу собицу поред сен? за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава у аскетском животу, подводећи своје тело под власт духа, сагласно Апостолској заповести. Јео је јако мало, много сати проводио је у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на његовим устнама. Седмично се је спремао за причест Најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве Вере. Ноћима кришом је одлазио у припрату цркве ради бдења. Бог је наградио трудове свога верног слуге и преко њега подарио милости његовом господару Турчину, који је постао један од богатијих и имућнијих људи у Прокопиону. Ага схвативши разлог свог новог благостања није штедео речи да то каже својим мештанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветије муслиманско место. Док је био на путу, жена његова окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би био само задовољан твој господар, Гаван, кад би био овде и јео са нама ову Пилафу!“ Пилафу, уобичајено јело Средњег Истока сачињено од жита, Ага је јако волео. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју Свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилафа рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смијали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић замолио, мислећи да ће га однети некој сиротој Хришћанској породици што је била његова навика. Они, који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оним што ће се десити, јер зар није Господ казао, ако будете имали толико вере као зрно горушичино, горе ћете мицати? Са чврстом вером, преподобни се вратио у шталу са тањиром – док је умојавао Господа, тањир је исчезнуо као одговор на његову чврсту прошњу. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се враћао из џамије, нашавши вручу пилафу у својој закључаној соби, где је и ноћивао. Још више се забунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, исто као и на осталим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим, како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молби, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је Светац радије наставио да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности не прекинувши постове и подвизавања. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончницу позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да у јабуку удуби утробу. Обливши ју воском, могао је да стави у њу Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светца. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, преподобни је предао своју свету душу у руке Бога, кога је тако много волео. Упокојио се 27. Маја, 1730, проживевши четрдесетак година у овом привременом понору греха и жалости. Преподобни је покопан хришћански по наредби Аге који је и као дар своје љубави и великог поштовања према Свецу приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно Светац се јавио и своме духовнику преносећи му, да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924 мошти су лежале у цркви Св. Георгија у Прокопиону. Када се десила измена становништва између Грчке и Турске, много Хришћанских житеља Прокопионских било је смештено на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти драгог св. Јована. Са великом чашћу и одушевљењем примили су га Грци, који су у његову част саградили величаствен храм у селу Прокопиону Новом. И до данашњег дана се токови побожних грчких поклоника сливају у ово село на отоку Еубоиа, где Преподобни одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. https://svetosavlje.org/sveti-jovan-rus/
  3. Димитрије Богдановић: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1118-црква-празнује-и-молитвено-се-сећа-светог-апостола-и-јеванђелисте-јована-богослова
  4. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  5. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице
  6. Фрескописци Јован и Наташа Атанасковић из уметничког атељеа "Цинобер 011", годинама раде на осликавању заветног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Радио "Слово љубве" у овом специјалном разговору забележеном крајем марта 2022. године, доноси приповест о осликавању деамбулаторијума, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве (иза централног олтара), а у коме су фрескописани сви Архиепископи и Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Поред тога, уз јединствене фреске-портрете, налази се још седам посебних представа које приказују најзначајније моменте из историје Српске Православне Цркве. Наши саговорници откривају како је текао рад, шта је све било неопходно за овај комплексни подухват, али и који то детаљи красе његове зидове. "Слава Господу на свему" истичу Јован и Наташа. Посебну галерију фотографија коју ексклузивно делимо са посетиоцима наше странице, начинила је новинар Јелена Јеж после снимања разговора са уметницима, а благодарећи љубави г. Јована Атанасковића, делимо са вама и неколико његових фотографија из деамбулаторијума Светосавског храма на Врачару. Свако преузимање и дељење фотографија, без навођења аутора и извора, је нелегално. Фото: ЈЈеж, Радио "Слово љубве" Звучни запис
  7. Оговарање је плод мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећење савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Много је тајно, изнутра покварених девојака (тј. страсти): лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овог зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога тога отерах (Пс. 100, 5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. ... Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно (већ својом вољом и злоупотребом своје слободе). Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. ... Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ,,Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите и неће вам се судити (Лк. 6,37). Немој осуђивати чак и када би видео некога да греши и на самој смрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су се тако ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. ... Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. ... Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше оно који си истраживали истрагу (Пс. 63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају. https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/lestvica,-sveti-jovan-lestvicnik
  8. Превање протојереја-ставрофора Драгана Станишића, пароха подгоричког на тему “Свети Јован Лествичник – Лествица”, одржано у Светогеоргијевском дому при цркви Светог Ђорђа под Горицом, 30. марта 2022. године: https://mitropolija.com/2022/03/31/o-dragan-stanisic-predavanje-sveti-jovan-lestvicnik-lestvica-video/
  9. На празник Преподобног Бенедикта Нурсијског, у недељу трећу Васкршњег поста - Крстопоклону, 27. марта 2022. године, уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене господе Архијереја Јерусалимске Патријаршије, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован саслуживао је на Светој архијерејској Литургији коју је том приликом служио Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски и све Палестине г. Теофило III у храму Васкрсења Господњем у Јерусалиму. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  10. JESSY

    Свети Јован Златоусти о посту

    Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. https://patmos.rs/2022/03/06/sveti-jovan-zlatousti-o-postu/
  11. ДВЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ О ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ЈУГОСЛАВИЈИ Пише: ЕПИСКОП ЈОВАН (ЋУЛИБРК) РТС Око, Субота, 19. феб 2022, Истраживањe Другог свјетског рата на подручју oкупиранe Краљевинe Jугославиje, a поготовo истраживањe страдањa на том простору у то доба, дефинитивнo je измјештенo у научнe институциje ван јужнословенског просторa и највећим дијелом у руке иностраних научникa, о чему свједоче и две недавно одржане међународне конференције на ову тему. Са друге стране, ту је и растућа нетрпељивост у јавном дискурсу премa историчаримa-професионалцимa који своја истраживањa не кане подвргнути плитким политизованим потребама, a која влада у неколиким земљамa бившe Jугославиje, на општу запањеност свјетскe историографскe заједнице, посебнo оне која се бави истраживањем холокауста и геноцида. Пред нештo вишe oд мјесец дана одржане су двије међународне научне конференције које су се потпуно или дјелимично бавиле Јасеновцем и/ли страдањем на простору окупиране Краљевине Југославије у Другом свјетском рату. Очигледни закључци с та два скупа су од пресудне важности за истраживање холокауста, геноцида и уопште страдања - и наравно самог рата - на задатом простору данас. Oбe конференције одржане су виртуелно: jeднa кojу je oрганизовао Центар „Хуго Валентин" са Универзитета Упсала - уз подршку Међународне алијансе за сјећање на холокауст (IHRA) - oд 15. дo 17. децембра 2021. гoдинe, тe другa, редовна двогодишња конференција Јад Вашемовог Међународног института за проучавање холокауста, коју је пандемија КОВИД-19 помакла с претпрошлог децембра (2020) на период од 6. дo 9. децембрa 2021. годинe. Док je Јад Вашемова конференција носила наслов Нe-њемачки логори из периода холокауста, и укључивала - како се могло и очекивати - неколико излагања о југословенској историји, конференција Центра „Хуго Валентин" с насловом Jaсеновац - Прошлост и садашњост: историја и сјећање на институционализовано уништење била је у потпуности посвећена Јасеновцу. Главни улаз у јасеновачки логор III Циглана Јасеновац у међународном контексту Погледају ли се програми обе конференције - а скуп Јад Вашема је осим уводног предавања Александра Корба (Alexander Korb) укључивао и једну сесију о Југославији и једну посебно о Јасеновцу - jeдна ствар је заједничка и запањујућа: велика већина учесника на обе конференције или није поријеклом с подручја бивше Југославије или у најмању руку не ради на институцијама с тог подручја. Taкo нешто је било тешко замисливо још 2006. године када je у јуну на Међународном институту Јад Вашема одржан скуп о холокаусту на подручју окупиране Југославије, на коме је гро учесника који нису били из Израела, осим Срђе Трифковића и Кринке Видаковић-Петров, био из институција у Србији: Милан Ристовић, Милан Кољанин, Joван Мирковић, Драган Цветковић... Дода ли се том броју Иво Голдштајн, који je неколикo годинa пријe тог скупa сa oцем Славком објавио књигу Холокауст у Загребу - практичнo су сви релевантни истраживачи холокауста у Jугославији били на окупу. Риједак изузетак био je у то вријеме Дамир Мирковић, emeritus Универзитета Брандон у Канади, који je постигao међународни статус бавећи се питањимa геноцида у НДХ. Главни улаз у логор Стара Градишка Данас, управo je oбратнo: док су стручњаци сa високошколских установа и истраживачких институција с подручja бившe Jугославиje чинили само трећину учесникa нa oвe двијe конференциje, преосталe двијe трећинe чинили су стручњаци сa институциja ван бившег југословенског просторa, oд којих научникa, пак, барем половинa није ни поријеклом с тог просторa. Штавишe, неки од најзначајнијих страних стручњакa нису учествовали на овим конференцијамa: Рори Јоманс (Rory Yeomans), Мишел Фрухт-Леви (Michele Frucht-Levy), Валтер Маношек (Walter Manoschek) итд. Oд присутних, уводнa - keynote - предавањa држали су Aлександер Корб сa универзитетa у Лестеру (Nazi Allies' Camp Systems in Eastern and Southeastern Europe, 1938-1945) нa Јад Вашемовом скупу, a Дитер Пол (Diether Pohl, The European Camp System and Jasenovac) сa Alpen-Adria-Universität-а у Целовцу на скупу Универзитета Упсала. Интерес за Други свјетски рат у Југославији Закључак је јасан: истраживањe Другог свјетског рата на подручју oкупиранe Краљевинe Jугославиje, a поготовo истраживањe страдањa на том простору у то доба, дефинитивнo je измјештенo у научнe институциje ван јужнословенског просторa и највећим дијелом у руке иностраних научникa. Вешање партизанке Лепе Радић 11. фебруара 1943. у Босанској Крупи Ускорo можемo oчекивати и joш научних скуповa, књига и радова a затим и синтезa, које ће у потпуности или већим дијелом бити oрганизованe, писанe и oбјављиванe ван просторa бившe Jугославиje, иакo постоји већ низ веомa oзбиљних књигa o терору и страдању у Jугославији у Другом свјетском рату написаних и објављених у свијету - нa примјер Serbia Under the Swastika покојног Александра Прусина (Alexander Prusin) с New Mexico Tech-a, као и, шире гледано, докторат Мартина ван Кревелда (Martin Van Creveld) Hitler's Strategy 1940-1941: the Balkan Clue je знаменити примјер - a кoje нису наишлe ни на какву рецепцију нa jужнословенском простору. Зашто се тако десило? Првo, затo што се ради o догађајимa oд великe важности, међу којимa има и збивањa oд свјетског значaja. Joш давнo je нпр. Милан Кољанин с разлогом устврдиo да ни у једној земљи није с таквом разноликошћу примјењено „Koначнo рјешењe" као у Jугославији; бројнe студиje пo војноисторијским часописимa, европским и aмеричким вишим и високим војним школама посвећенe су, рецимо, Десанту нa Дрвар - укључујући мастер рад нa универзитету Koрпусa морнаричкe пјешадиje садашњег канадског начелникa генералштабa, генералa Вејн Д. Ејреа (Wayne D. Eyre). Koначнo, aкo Ван Кревелд сматрa да je судбинa Вермахта у Jугославији најбољa паралелa сa oним у чему су сe САД сa својом „coalition of the willing" обреле у Ираку, заштo би билo чуднo да се бројни think-tank-ови који држe дo Ван Кревелдовог мишљењa, сa жаром који понекад подсјећа нa своједобну посвећеност класицима марксизмa, oдједном загледају у операције Weiss и Schwartz? Позадински ешалони студија сјећања Другo, историографиja холокаустa je (неки ће повикати: кoнaчнo!) урадилa довољнo нa истраживању својих oсновних териториja (Пољскe и окупираних дијеловa СССР-a) да би моглa да се oсврнe и нa друга мјеста на којима se збивao „Endlösung". Jугославијa притом звучи врло oбећавајућe oнимa који je знају из деведесетих, и сматрају да ће oпштe представe стеченe на пољу Боснe и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије с лакоћом аплицирати нa oкупирану Jугославију. Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) Нaжалост, након што се малo наднесу над војиштем између Лудбрегa, Tравникa и Мратиња, врло брзо већинa таквих са капија Војног архива у Београду, Хрватског државног архива и Централног ционистичког архивa у Тел Авиву заврши у џобничком (jobnik - у жаргону израелске војске, војник који служи војску у неборбеним jeдиницамa, „oдрађујући" војни рок), позадинском eшалону „студијa сјећањa", пa такo - рецимo - нa jeдног или двојицу историчарa холокауста у Југославији, данас широм планете имамo oсам или девет стручњакa за то како су се Jугославиja и/ли њенe државe насљедницe сјећалe Другог свјетског ратa, холокаустa, Самударипенa, геноцида над Србимa etc., и за то како су све ове државe градилe и рушиле меморијалe или какo свoje младe грађанe oбразују (или нe) o истим збивањимa. (Oвдјe сe умјестo jeдан или два стручњака може рећи 10-20%, a умјестo осам или девет - 80-90%. Oмјер je, углавном, катастрофалан, али он нажалост прати трендове у историографији холокауста у свијету.) Koначнo, ту је и растућа нетрпељивост у јавном дискурсу премa историчаримa-професионалцимa који своја истраживањa не кане подвргнути плитким политизованим потребама, a која влада у неколиким земљамa бившe Jугославиje, на општу запањеност и весеље свјетскe историографскe заједнице, посебнo оне која се бави истраживањем холокауста и геноцида. Ta запањеност се моглa чути и, на примјер, у предавању Reflections on the Case of Jasenovac and its Wider Context др Роберта Розета (Robert Rozett), једног од Јад Вашемових најозбиљнијих стручњакa, нa конференцији коју je oрганизовao његов матични Институт. Комеморација у Јасеновцу Историчари професионалци с подручја бившe Jугославиje који се баве овом темом и који скоро без изузеткa врло добро сарађују без обзира на границе, осјећају се у најмању руку запостављени видјевши колики je напор потребан да се њихови закључци и њихов рад изборе с примитивним окружењем и добију јавни глас, a њихове млађе колеге се врло честo oбесхрабрују и умјесто Другог свјетског рата прихватају се безбједнијих темa и праваца у истраживању, oд урбаног развoja провинције у СФРЈ дo развoja ССОЈ у ЈНА, а који им не ометају академску каријеру. Kao специфичан случај остаје Univerza v Mariboru - којој се, надамо се, лагано прикључује и бањалучки универзитет - на којој постоји чак и Међународни центар за истраживање Другог свјетског рата (Mednarodni raziskovalni center II. svetovne vojne), и на којој је још 2014. годинe Даниела Митрић могла написати master рад Koncentracijska taborišča v Jasenovcu in vloga obveščevalnih služb, a да то не буде још један скандал за полуписменe политикантe. Како год било, Jугославиja у Другом свјетском рату и страдање у њој изашли су из својих изворних оквира и ушли у параметре свјетске историографије. Видјећемо шта ће она учинити с њима. Извор: Аутограф
  12. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. У недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. Извор: Телевизија Храм
  14. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, началствовао је на светој архијерејској Литургији у новосадском Саборном храму у петак, 4/17. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља свету великомученицу Варвару и светог Јована Дамаскина. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички господин Јеротеј, викар Патријарха српског, свештеномонаси, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. После заамвоне молитве, Епископ топлички господин Јеротеј је извршио чин благосиљања славских дарова, које су, у част светог Јована Дамаскина, принели полазници Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској, као и медијски делатници при Радио-Беседи, чији небески покровитељ је свети Јован Дамаскин. По завршетку свете Литургије, сабранима се обратио Епископ бачки др Иринеј, који је објаснио да је свети Јован Дамаскин један од највећих богослова Цркве, исповедник вере, али и творац многих црквених песама и химни. Преосвећени владика Иринеј је честитао имендан Преосвећеном владици Дамаскину, као и славу полазницима Школе црквеног појања и медијским делатницима при Радио-Беседи. „Свети Јован Дамаскин је веома заслужан за развој богословља у Цркви. Један је од највећих богослова свих векова, један од великих Отаца и Учитеља Цркве, али је исто тако значајан и као писац црквених химнографских дела и заслужан је за развој појања и црквене музике уопште. Стога овог дивног угодника и светитеља Божјега прослављамо сви заједно, а посебно наш владика Дамаскин, који га прославља као свога молитвеног покровитеља пред Богом. Исто тако, свети Јован Дамаскин је слава наше Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, као и покровитељ и слава нашег епархијског Радија, Радио-Беседеˮ, навео је Епископ бачки др Иринеј. Одговарајући на честитку, Епископ мохачки Дамаскин је истакао да свети Јован Дамаскин треба да нам служи као пример смирења, трпљења и послушности. „Благословом блаженопочившег патријарха Иринеја, ја сам удостојен те велике части да носим име овог великог Божјег угодника, који је, према речима светога Владике Николаја, по свему био велики – и по своме животу, и по своме богословљу, и по својим песмама, и по своме послушању, и по своме смирењу, и по своме монашком подвигу. Зато благодарим Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину Иринеју, који је данас благоизволео да началствујем овим литургијским сабрањем и да се помолим Богу и његовом угоднику, светоме Јовану Дамаскину, да свима нама дâ да будемо макар добри у свему ономе у чему је био и он, а ја се молим њему посебно да ми дâ послушности, смерности, скромности и смирења како бих, као викарни епископ, послужио вашем Преосвештенству у подвигу који треба заједнички да носимоˮ, истакао је Преосвећени владика Дамаскин. После свете Литургије, уприличена је трпеза љубави у дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Преподобни Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску, од високородних и побожних родитеља, чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана и Данило Вавилоњана, те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина. Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин. Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци. Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника. Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина, проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости. Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова. Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног. Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану; изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди. А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље. И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу. Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног. И тамо поживевши богоугодно до своје смрти, он отиде к Најсавршенијој Премудрости, Богу. Кроз неколико година престави се и отац Јованов. Кнез Сараценски позва Јована и предложи му да га постави за свог првог саветника. Јован се отказиваше од тога, имајући супротну жељу: да служи Богу усамљеничким молитвеним тиховањем. Ипак он би принуђен да се потчини и да се, и против воље своје, прими власти. И доби Јован у граду Дамаску власт већу но што је имао његов родитељ. У то време у Грчкој цароваше Лав Исавријанац, који на Цркву Божију устаде зверски, као лав ричући и пустошећи. Избацујући из храмова Божјих свете иконе, он их предаваше огњу; а оне који православно вероваху и поштоваху свете иконе, он бездушно стављаше на страховите муке. Чувши о томе, Јован се запали ревношћу побожности, угледајући се у томе на Илију Тесвићанина и на имењака свог Претечу Христовог. Извукавши мач Речи Божије, он поче њиме одсецати као главу јеретичко умовање звероподобног цара: јер он разасла многе посланице о поштовању светих икона оним правовернима који му беху познати. У тим посланицама, на основу Светог Писма и древног предања богоносних Отаца, он мудро доказиваше да светим иконама треба одавати дужно поклоњење. Оне пак којима је слао те посланице он мољаше да те посланице показују другој једноверној братији ради њиховог утврђења у православљу. И труђаше се блажени Јован да сву васељену напуни богонадахнутим посланицама својим. Растурене по целом царству грчком, оне утврђиваху православне у побожности, а јеретике бодијаху као бодила. Глас о тим посланицама допре и до самог цара Лава. Не трпећи да ко изобличава његово зловерје, цар позва к себи своје једномишљенике јеретике и нареди им да они, на притворан начин, међу православнима пронађу коју било Јованову посланицу писану његовом властитом руком, и да је узму на прочитање. После дугог паштења, учесници ове злобне замисли пронађоше негде код православних једну посланицу, написану Јовановом руком, лукаво је измолише, па цару у руке предадоше. Цар наложи неким вештим писарима својим да они, гледајући на рукопис Јованов, напишу истим словима тобож од стране Јованове писмо из Дамаска цару Лаву. А то писмо гласило је овако: "Радуј се, царе! и ја се радујем држави твојој ради јединства вере наше, и одајем поклоњење и дужно поштовање твоме царском величанству. Обавештавам те да град наш Дамаск, који је у рукама Сарацена, слабо се чува, и уопште нема јаку стражу; војске је у њему мало, и слаба је. Стога те молим, Бога ради смилуј се на овај град, пошаљи јуначку војску своју. Правећи се као да иде у друго место, нека војска изненада нападне Дамаск, и ти ћеш без муке узети град под своју власт. У овој ствари ја ћу ти помоћи много, пошто је град, и сва ова земља, у мојим рукама". Пошто написа себи од стране Јована такво писмо, лукави пар нареди да од његове стране напишу сараценском кнезу овако: "Сматрам да ништа није боље него имати мир и живети у пријатељству, јер одржавати уговоре мира врло је похвално и Богу мило. Стога и мир, склопљен између нас, ја хоћу да поштено и верно чувам до краја. Међутим неки хришћанин, који живи у твојој држави, честим писмима својим подстиче ме да нарушим мир, и обећава ми предати ми без муке град Дамаск у руке, ако ја неочекивано пошаљем своју војску тамо. Да би се ти уверио у ово што ти пишем, и да би се убедио у моје пријатељство, ја ти ево шаљем једно од тих писама које ми је тај хришћанин писао. У њему који се усудио да ми тако пише, ти ћеш познати издају и непријатељство, и знаћеш како да га казниш". Ова два писма звероподобни цар Лав посла по једном свом врло поверљивом човеку у Дамаск кнезу Сарацена. Примивши их и прочитавши их, кнез дозва Јована и показа му оно лажно писмо, написано цару Лаву. Читајући и разгледајући писмо, Јован рече: Слова на овој хартији личе донекле на мој рукопис. Међутим, ово није писала моја рука, јер мени никада на памет пало није да пишем грчкоме цару. Не дао Бог, да лажно служим господару своме. Јовану одмах би јасно да је ова клевета дело непријатељског, злог, јеретичког лукавства. Али кнез, испунивши се јарости, нареди да невиноме Јовану одсеку десну руку. Јован усрдно мољаше кнеза да се мало стрпи и да му времена да он докаже своју невиност и да обелодани мржњу коју према њему гаји зли јеретик, цар Лав. Али молба његова не би услишена: силно разгњевљени кнез нареди да се казна одмах изврши. И одсечена би Јованова десница, - она десница која утврђиваше правоверне у Богу; она десница која писањем својим изобличаваше ненавиднике Господа, и која уместо мастила, којим се служаше пишући о поштовању светих икона, сада се обли својом властитом крвљу. После одсечења, рука Јованова би обешена на тргу усред града, а сам Јован, изнемогао од болова и од огромног губитка крви, би одведен кући својој. А кад се смрче, блажени Јован дознавши да је кнеза већ прошао гњев, упути кнезу овакву молбу: Болови се моји повећавају, и муче ме неисказано; и мени неће бити лакше све док одсечена рука моја буде висила у ваздуху. Стога те молим, господине мој, нареди да ми се да рука моја, да је сахраним у земљи, јер сматрам да ће ме болови попустити, ако она буде сахрањена. Мучитељ се одазва молби, и нареди да се рука скине са јавног места и преда Јовану. А Јован, примивши одсечену руку своју, уђе у молитвену одају своју, и павши на земљу пред светом иконом Пречисте Богоматере са Богомладенцем у наручју, он одсечену руку своју приљуби на њено место, и стаде се из дубине срца молити уздишући и плачући, и говораше: "Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила, ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазва на гњев; зато ми похитај брзо у помоћ, и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише у похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божја". Говорећи то са сузама, Јован заспа. И виде у сну Пречисту Богоматер како са иконе гледа на њега светлим и милостивим очима, и говори: "Ето, рука ти је сада здрава; не тугуј више, него се усрдно труди, као што си ми обећао; и начини је пером брзописца". Пробудивши се, Јован опипа своју руку и виде да је исцељена. И обрадова се духом Богу Спасу своме и Свебеспрекорној Матери Његовој, што Свемоћни учини тако дивно чудо на њему. Па уставши на ноге и подигавши руке к небу, он узнесе благодарност Богу и Богоматери. И радоваше се он сву ноћ са свим домом својим. И певајући нову песму, он говораше: Десница твоја, Господе, прослави се у сили (2 Мојс. 15, 6); десна рука Твоја исцели одсечену десницу моју, и њоме ће сатрти непријатеље који не почитују чесну икону Твоју и Твоје Пречисте Матере, и уништиће њоме, ради величања славе Твоје, непријатеље који уништавају свете иконе. Док се Јован тако радоваше са свима укућанима својим, и певаше благодарне песме, чуше то суседи; и кад сазнадоше разлог те радости и весеља, они се веома дивљаху. Ускоро дознаде за то и кнез сараценски. И одмах позва Јована, и нареди му да покаже одсечену руку. На месту пак где беше рука одсечена виђаше се као црвени конац знак, остављен промислом Богоматере, као доказ да је рука на том месту била одсечена. Угледавши то, кнез упита Јована: Који то лекар и каквим леком тако добро присаједини руку њеноме зглобу, и тако је брзо излечи и оживи, као да она и није била одсечена и мртва? Јован не прећута чудо, него громко рече о њему: Господ мој, Свемоћни Лекар, услишавши преко Пречисте Матере Своје усрдну молитву моју, исцели свемоћном силом Својом ову рану моју, и учини здравом руку, коју ти нареди да се одсече. Тада кнез завапи: Тешко мени! не испитавши клевету ја неправедно осудих и некрива казних тебе, добри човече. Молим те, опрости нам што те ми тако брзо и неразумно осудисмо. Ево, прими сада од нас свој пређашњи чин и пређашње поштовање, и буди наш први саветник. Од овога часа без тебе и без твога савета ништа се у држави нашој радити неће. Међутим Јован, павши пред ноге кнезу, мољаше га дуго да га отпусти од себе и да му не смета да крене путем куда му душа жели: да следује Господу своме са монасима који су се одрекли себе и узели на себе јарам Господњи. Но кнезу се није хтело да га отпусти, и на све могуће начине покушаваше да приволи Јована да буде управник двора његовог и уредитељ васцеле државе његове. И беше међу њима дуга распра: један другога мољаше, и један другога стараше се победити молбом. Најзад, једва надвлада Јован: премда не брзо, ипак он умоли кнеза, те му овај допусти да чини што му душа жели. Вративши се кући својој, Јован одмах, не часећи ни часа, раздаде сиромасима сва своја безбројна имања, и све робове пусти на слободу, а сам са са учеником својим Козмом отпутова у Јерусалим. Тамо поклонивши се светим местима он оде у лавру светога Саве, и моли игумана да га прими као залуталу овцу, и присаједини своме изабраном стаду. Игуман и сва братија распознаше светога Јована, јер он већ беше славан, и сви су га знали, благодарећи његовој власти и угледу и великој мудрости. И радоваше се игуман томе, што је такав човек привео себе у толику смиреност и сиромаштину и хоће да буде монах. Примивши га с љубављу, игуман дозва једнога од братије, и то најискуснијег и најопитнијег у подвизима, желећи му поверити Јована: да га научи духовној философији и монашким подвизима. Али овај одби, не желећи да буде учитељ таквоме човеку који својом ученошћу превазилази многе. Игуман призва другог монаха, но и овај не хте. Такође и трећи, и четврти, и сви остали отказаше се, јер је сваки од њих био свестан да није дорастао да буде наставник таком мудром човеку; притом се стиђаху и његове знатности. После свих би позван неки старац, прост по нарави, али врло паметан; он не одби да буде наставник Јовану. Узевши Јована у своју келију и желећи да у њему постави основ врлинског живљења, старац му пре свега даде оваква правила: да ништа не ради по својој вољи; да своје трудове и молитве приноси Богу као неку жртву; да лије сузе из очију, ако жели да очисти грехе ранијег живота свог. Јер је то пред Богом драгоценије од сваког најскупоценијег тамјана. Ова правила бише постављена као основ за она дела која се обављају телесним трудом. За оно пак што доликује души, старац прописа оваква правила: да Јован не држи у уму свом ништа световно; да не замишља у уму свом никакве неприличне слике, него да ум свој чува неприкосновеним и чистим од сваког сујетног пристрашћа, од сваке страсне љубави и пусте надмености; да се не хвали својом мудрошћу и ученошћу, и да не мисли да може све постићи потпуно до краја; да не жели каква откривења и познање сакривених тајни; да се до краја живота не узда у свој разум као да је непоколебљив и да не може погрешити и пасти у заблуду; напротив, треба да зна: да су мисли његове немоћне, и разум његов погрешив, па се зато старати: не допуштати помислима да се расејавају, него се трудити сабрати их уједно, да би се на тај начин ум просветио од Бога, и душа осветила, и тело очистило од сваке скверни; нека се душа и тело сједине са умом, и буду символ Свете Тројице, и изградиће се човек ни телесан ни душеван већ по свему духован, изменивши се добровољно из два дела човека - тела и душе, у трећи и најважнији, то јест у ум. Прописавши таква правила, духовни отац своме духовном сину и учитељ ученику додаде још и ове речи: Не само не пиши никоме писма, него чак и не говори никоме ни о чему из световних наука. Имај ћутање са расуђивањем; јер ти знаш да не само наши философи уче ћутању, него и Питагора налаже својим ученицима многогодишње ћутање; и немој мислити да је добро у невреме говорити о добру. Чуј Давида шта каже: Мучах и о добру (Псал. 38, 3). А какву од тога он доби корист? Чуј: Запали се срце моје у мени (Псал. 38, 4), тојест огњем божанске љубави, који се у пророку запали богоразмишљањем. Васцело ово поучење старчево паде у срце Јованово као семе на добру земљу, и проклијавши укорени се. Јер Јован, живећи дуго време поред овог богонадахнутог старца, марљиво испуњаваше све поуке његове и слушаше наређења његова, потчињавајући му се нелицемерно, без поговора и без икаквог роптања; штавише, он се ни у помислима никада не противљаше наређењима старчевим. Јер у срцу свом, као на таблици, он беше написао ово: "Сваку заповест оца испуњавати, по апостолском учењу, без гњева и премишљања" (ср. 1 Тм. 2, 8). Та и каква је корист послушнику: имати у рукама посао, а у устима роптање; извршивати наређење, а језиком и умом приговарати; и када ће такав човек постићи савршенство? Никада. И узалуд се такви људи труде, и сматрају да извршују врлину; јер сједињујући с послушањем роптање, они змију у недрима својим носе. Међутим блажени Јован, као истински послушник, све наложене му послове и службе обављаше без икаквог роптања. Једном приликом старац, желећи да испита Јованову послушност и смиреност, сабра много котарица, - а плетење котарица бејаше њихово занимање, њихово рукодеље -, и рече Јовану: "Слушао сам, чедо, да се котарице продају скупље у Дамаску него у Палестини, а ми у келијама, као што и сам видиш, немамо ни најнеопходније. Стога узми ове котарице, па похитај у Дамаск, и тамо их продај. Али пази, немој их продавати јевтиније од одређене цене". И одреди старац цену котарицама далеко већу но што она вреде. А истински послушник се ни речју, ни мишљу не успротиви, нити рече да те котарице не вреде толико, и да је пут далек, он не помисли чак ни то, да је срамота за њега ићи у тај град где га сви знају, и где он раније беше свима познат по својој власти. Ништа слично он не рече, нити помисли, будући подражавалац послушног до смрти Христа Господа. Напротив, рекавши: "Благослови, оче!" он одмах натовари котарице на леђа, и крену хитно у Дамаск. Одевен у подеране хаљине, он хоћаше по граду, и продаваше на пијаци своје котарице. Људи који су се интересовали за котарице, прилазили су и питали за цену. Но чим би чули онако високу цену, ударали су у смех и подсмевање; а неки су чак грдили и вређали блаженога Јована. Познаници блаженога нису га могли распознати, јер је био одевен у просјачке рите он који је некада носио златоткане хаљине, и лице му се било изменило од поста, образи усахли и лепога увенула. Али један грађанин, који некада бејаше слуга Јовану, загледавши се пажљиво у лице његово, познаде га, и зачуди се просјачком изгледу његовом. Но сажаливши се и уздахнувши од срца, он приђе Јовану, као непознатом човеку, и купи све котарице по цени одређеној старцем. Он купи котарице, не што су му оне требале, већ из сажаљења према таквом човеку, који од онолике славе и богатства доведе себе, Бога ради, у такво смирење и сиромаштво. Примивши новац за котарице, блажени Јован се врати к старцу као неки победник из рата, који својом послушношћу обори на земљу непријатеља - ђавола, а с њим и гордост и сујетну славу. Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо. Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: "Која то сладост живота остаје недирнута тугом?"... "Таштина је све људско што после смрти не остаје"... "Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!"... и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника. Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? - Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свота сажића, и изгна из келије. Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. - Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври. Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим. Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитога послушника! Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: "О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности"! - А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са етарцем у ранијој слози. Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду? воду, која је боља од оне што је потекла из камена у пустињи; воду, коју зажеле пити Давид; воду, коју Христос обећа Самарјанки. Не сметај извору да тече: јер ће потећи изобилно, и сву васељену залити и напојити; покриће и мора јереси, и претвориће их у дивну сладост. Нека жедни хитају на ту воду; и они који немају сребра чистога живота, нека продаду своја пристрашћа, и подражавањем Јованових врлина нека помоћу њих стекну чистоту у догматима и у делима. Јер он ће узети гусле пророка, псалтир Давида, и састављаће песме нове Господу Богу, и превазићи ће песме Мојсија и кликтања Маријаме. У поређењу са њим ништа ће бити песме Орфеја о којима се говори у баснама; он ће саставити духовну небеску песму, и подражаваће херувимска песмопјенија. И учиниће он да ће цркве Јерусалимске, као девојке с бубњима, певати Господу, објављујући смрт и васкрсење Христово. Он ће написати догмате Православне вере, и изобличиће лажна учења јеретика. Срце ће његово откликтати реч добру, и описати свечудесна дела Царева". Сутрадан изјутра старац призва Јована и рече му: О, чедо послушности Христове! отвори уста своја, да привучеш Духа, и што си примио срцем, то откликћи устима; уста твоја нека говоре премудрост, коју си стекао размишљањем о Богу. Отвори уста своја не ради причања већ ради речи истине, и не ради гатања већ ради догмата. Говори к срцу Јерусалимскоме које Бога гледа, тојест ка умиреној Цркви Његовој; говори не речи празне и у ваздух изговорене, него речи које Дух Свети написа на срцу твом. Узићи на високи Синај Боговиђења и откривења Божанских тајни; и за превелико смирење своје, којим си сишао до последњег дна, узиђи сада на гору Цркве и проповедај благовестећи Јерусалиму. Снажно подигни глас свој, јер много славних ствари рече ми о теби Богомати. А мени, молим те, опрости што сам ти био сметња по својој грубости и из незнања. Целокупан текст житија прочитајте ОВДЕ
  16. НИКО И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ Владика Јован Ћулибрк о Нико и њеном гласу трагично узвишене лепоте: Рађање музике из духа холокауста Пише: ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК Уторак, 14. дец 2021, Лу Рид је за Нико рекао: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Речено је неодвојиво и од њеног дјела. „Радиоактивни нуклеус" искуства Другог свјетског рата и холокауста истовремено је онемогућавао Нико да живи свој живот и стварао њоме величанствен низ умјетничких дјела, јединствен у својој аскетској узвишености и величанствености, скоро неупоредив не само унутар поп музике и поп културе, него и у оквиру укупног људског стваралаштва. Нико (рођена као Криста Пефген у Келну 1938, умрла 1988) „Током 2004. године, провела сам анкету ограниченог обима која се састојала од разговора за усмену историју с Нијемцима који су за вријеме националсоцијализма били дјецом или младим људима", пише Керолин Бирдсал на почетку своје groundbreaking студије Nazi Soundscapes. „Оно што је привукло пажњу, међу другим темама, била је њихова повишена свијест о звуку у свакодневици урбаног живљења, нарочито током Другог свјетског рата, и осјећање да су ушевидци тог раздобља." Но, по запажању Бирдсалове, ритмичка хармонија, технолошка иновација и национална утопија - идеали нацистичког друштва развијени из Вагнеровог Gesamtkunstwerka и развијани унаточ рату - нису се могли одржавати у ратним условима јер су „претпостављена неутралност медија и пажња публике били разбијени неконтролираним звуком рата споља." Тај звук, звук рата споља, не само да је превладао конструисани идеолошки звучни наратив нацистичке Њемачке, него је - преплетен с њим - створио звучни амалгам који је у поратним деценијама био несавладив за линеарне наративе који су покушавали да пацификују њемачко сјећање на рат (а посебно на холокауст), а били су базирани на казивању, писаној ријечи, фотографијама па чак и филмовима. The Velvet Underground & Nico: "I'll Be Your Mirror" (с видео снимцима Ендија Ворхола) Указујући на разумијевање мита о Нарцису које је развила Гаjатри Спивак, по коме „Ехоино понављање Нарцисових ријечи може измијенити њихово изворно значење, независно од њене намјере", Бирдсалова каже да то отвара пут ка "сонару који покушава да зађе иза тзв. ‘буке' званичних дискурса", и закључује да "њемачко друштво у протеклих шездесет година није нужно остало нијемим о периоду нацизма". „Поноћни вјетрови приземљују се на крају времена / Тамница тоне у дремеж до краја времена / Буревјесник отпјевава звук кућног звона до несвршеног краја времена", стихови су пјесме Evening of Light њемачке пјевачице Нико с њеног албума Marble Index из 1968. године којим је она извела коперникански обрат у свом животу и од Ворхоловог модела и Фелинијеве звијезде постала ... неко и нешто друго. (У овом тексту се морало подразумијевати да читалац зна ко је Нико јер би њен CV био презахтјеван за предвиђени обим чланка.) Evening of Light Достојни неког Götterdämerunga који би био писан на крају XX вијека - уосталом они реферишу на Вагнерову O du, mein holder Abendstern из Tannhäusera колико и на Блејкову Evening Star - ови стихови су свакако пророчки, колико ће пророчко бити и њено ултимативно читање Морисонове The End. „Она је живјела у другој димензији", како Џенифер Отер Бикердајк, у књизи која је по свему покушај да се напише дефинитивна биографија Нико, цитира њеног сарадника из осамдесетих Џејмса Јанга, који је и сам написао не једну књигу о Нико. „Све је то потицало од њеног насилнога дјетињства. Она није могла да се отргне од трауме одрастања у нацистичкој Њемачкој. То искуство ју је емоционално закључало." Иако ће Отер Бикердајк посветити за овако амбициозну накану запањујуће мало простора самој музици Ниkо - по неколико страница за сваки албум - она ће први пут истражити њене формативне године довољно детаљно да бисмо могли видјети како је то одрастање у soundscapeu нацизма текло. Одакле долазе пјесме? Када су питали Нико одакле долази њена лирика, Нико одговара да је она проистекла из њеног доживљаја Берлина 1946. године (она тада има осам година), и „гледања цијела града разореног. Волим пало царство, слику палог царства." „Егзекуција америчког наредника који ју је силовао; берлински ваздух испуњен прашином с гробова" - ове слике одређује и Џејмс Јанг као кључне слике њеног живота. Те су слике звучне: када један од њој истински блиских људи, Дени Филдс, каже да „ти одрасташ под бомбама - то је било њено дјетињство", цијела ствар добива и свој конкретан звук. И закључак Дејвида Џеја, басисте Баухауса, јесте да је „кључ стварно у томе што је рођена под сјенком Другог свјетског рата која се надвијала над њом, и она је тога била јако свјесна. Нацисти и све то. Берлин ... Она је [...] производ свога времена на коју је то историјско доба утицало и она га коментарише на њен сопствени креативни начин." Отер Бикердајкова је доиста дала глас многим перспективама на Нико и уредно је пренијела скоро свеопће мишљење како је Други свјетски рат кључно утјецао на њу. Значајна новост коју доноси ова књига јесте сазнање тога колико су у утицају рата и нацизма на Нико значајно мјесто имали судбина Јевреја и нацистички систем терора: синагога запаљена у Келну у Кристалној ноћи била је само стотињак метара од Meister Gerhard Strasse где је тек рођена Криста Пефген живјела са својом мајком; директор дјечјег дома у коме је Криста била једно кратко вријеме смјештена - био је истовремено и шеф пројекта Т4, убијања „невриједних живота", за Берлин. На капији логора Аушвиц II Биркенау, мај-јун 1944. Akcija T4 Aktion T4 је нацистички програм очувања чистоте више расе у којем су систематски убијани ментално болесни, стари, инвалиди, хомосексуалци и други непожељни елементи. Програм је започео крајем 1939, а званично је завршио 1. новембра 1941. године након протестне проповиједи католичког бискупа Минстера Кеменса Аугуста вон Галена. Људство "Програма еутаназије" било је премјештено у "Акцију Reinhardt", и различите нацистичке институције преузеле су убијање на себе. Према изворима који су кориштени на суђењу у Нирнбергу, програм еутаназије је коштао живота око 275.000 људи; други извори процјењују број жртава на око двије стотине хиљада. „Казивала би ми свакакве ствари о свом дјетињству", прича Џејн Голдстроу, „о томе како је морала да прескаче стрељане Јевреје и такве ствари", несумњиво и о томе како је „гледала влакове смрти како се котрљају ка логорима". Дечак хода међу лешевима у концентрационом логору Берген-Белзен по његовом ослобођењу у априлу 1945. У Манчестеру Нико нотира да је вријеме јеврејских празника: "Јеврејска Нова година је најпобожнији дио године и сав Народ пости цијели дан". Штавише, Нико је као шабатни гој палила свијеће свом кућевласнику Јеврејину и укључивала му пећницу, и „то је радила и као дијете". Коначно, у кључном моменту свог живота, у пустињи с Џимом Морисоном, она овако описује живот у визији који су тамо нашли: „Били смо као Индијанци који су живјели на овај начин хиљадама година, прије хришћана, једнако дуго као и Јевреји." Рат је, коначно, одредио и њен скитски и аскетски начин живота: ако „она није имала много више од одјеће на себи, ствари у тој њеној торби и хармонијума", било је то зато што је она с мајком „живјела у једној соби у подруму куће срушене у бомбардовању, као и сви у Њемачкој у то вријеме". Нико 1979. Трансформација дјетињства Нико и звука рата, и рата и холокауста самих, у низ њених ремек дјела - албума Marble Index, Desertshore, The End и Camera Obscura, који се протежу у периоду од 1968. до 1985. године - раскрива се у начину на који је Јоланда Гампел покушала да се носи с немогућношћу трансфера искуства холокауста и, сљедствено, с провалијом између покољења које је прошло кроз холокауст и покољења коме то искуство мора да се пренесе. „Позајмљен из нуклеарне физике, појам ‘радијација' је метафора за монструозне посљедице изазване социо-политичким насиљем", каже Гампелова. Радиоактивна идентификација, наставља она даље, „може нагло испливати у моментима екстремних трауматских тензија; и онај који носи такву метафоричку радиоактивност у својој психи или у свом тијелу, као траг или нуклеус идентификације у било којој форми, може себе наћи затвореним и неспособним да живи свој живот." Нико у Београду 1987. Трауматске тензије у животу Нико, које је Отер Бикердајкова заиста минуциозно документовала и приказала у свој књизи, јесу њу онемогућиле да живи свој живот и Нико је практично почела да живи апокалиптичну свечовјечанску трауму коју је проживела као дијете, „фантазматски асимиловану, фиксирану и интернализовану", рагнарок Другог свјетског рата. Овај „радиоактивни нуклеус" као „бескрајни, убрзани процес у коме било шта може да се уобличи и потом одмах нестане", који „парадоксално, садржи сваку могућност за промјену", истовремено је онемогућавао Нико да живи свој живот и стварао њоме величанствен низ умјетничких дјела, јединствен у својој аскетској узвишености и величанствености, скоро неупоредив не само унутар поп музике и поп културе, него и у оквиру укупног људског стваралаштва. Коначно, стваралаштво Нико је и свједочанство о једном њемачком гласу који је глас рата, смрти и холокауста - и глас трагично узвишене љепоте. Документарни филм о Нико: "Nico Icon" (1995) Књига Џенифер Отер Бикердајк детаљно и са усрђем документује како је живот Нико био опредељен њеном немогућношћу да живи сопствени живот, и како се то манифестовало у њеним односима с људима око себе, који у низовима пролазе кроз ову књигу, један заумнији од другог. Ова књига први пут даје и довољно материјала да се разложно може поимати и размишљати о начину на који је она била просто рођена у звучном пејсажу Другог свјетског рата, нацизма и холокауста и како су они као нека понорница унутар Нико (пре)усмјеравали њен фасцинантни живот - иако писац маши да ту успостави изравне везе. Коначно, оно чиме се ова књига уопште не бави то је сама суштина Нико: њено стваралаштво које је она сматрала толико важним да је сопствени живот зауставила да би се то стваралаштво родило. Као што је Лу Рид рекао за саму Нико, а што је неодвојиво и од њеног дјела: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Та димензија Нико за Отер Бикердајкову је остала непознаница. Velvet Underground & Nico: Femme Fatale Занимљиво је да је ауторица урадила доста солидан посао на најсличнијем могућем случају - уредила је прије пет година врло занимљиву књигу о Joy Division, можда зато што ју је радила у low profile - али када се Џенифер Отер Бикердајк на крају књиге обрати Кристи Пефген ријечима „Надам се да сам исправила неправду према теби", одговор је на жалост ипак одричан. Утјеха је барем да је ауторица својом књигом дала много драгоцјеног материјала за оне који су спремни да се подухвате сусрета с Нико који може да им измјени живот. Извор: Autograf Владика Јован Ћулибрк о Нико и њеном гласу трагично узвишене лепоте: Рађање музике из духа холокауста WWW.RTS.RS Лу Рид је за Нико рекао: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Речено је неодвојиво и од њеног дјела. „Радиоактивни нуклеус" искуства Другог свјетског рата и...
  17. Прегалаштвом посленика Епархије аустријско-швајцарске, која у својој мисији посебан акценат ставља на неговање богослужења, из штампе је изашло капитално издање Одговора на литургичке недоумице проф. Јована Фундулиса, које у једној књизи доноси три стослова до сада непревођених понирања у дубине Православног богослужбеног предања једног од најеминентнијих савремених богослова и литургичара које је наша Црква имала. У великом формату и обиму (тврдог повеза, 25х17цм, на 784 стране, укључујући 48 колорних страна пропратних илустрација), ова књига доноси садржину која због своје утемељености на изворима и рукописима хришћанског богослужбеног и светотајинског искуства представља одвећ класику богословља и незаобилазан путоказ у трагању за обрасцима служења у Духу и Истини, чиме се, као и њен аутор, ненаметљиво препоручује свим приврженицима ове тематике, а нарочито свештенству, студентима и средњошколцима теологије, али и љубитељима богословља уопште. Овим подухватом свештеник др Гајо Гајић, научни сарадник Православног богословског факултета Универзитета у Београду, приређивач и преводилац књиге, после раније објављеног кратког избора Одговора, чини крупан корак ка довршењу њиховог свеукупног превода на српски језик, објављивањем половине од укупног броја Фундулисових Одговора. Свесрдну подршку у овом богоугодном делу пружа му дугогодишњи сарадник, теолог и катихета Радослав Мијатовић електронским уносом текста, као и протођакон Радомир Ракић, његовом лектуром. Рецензију потписују угледни професори и свештеници др Зоран Крстић и др Србољуб Убипариповић, а филолошку подршку др Јелена Фемић-Касапис. Управник епархијског Мисионарског дистрибутивног центра јереј Далибор Петрић
  18. Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег. Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства. Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. Извор: Телевизија Храм
  19. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обратио се видео-записом 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа посвећеног св. Краљу Милутину у Скопљу, изразивши своје задовољством овом значајном међународном научном манифестацијом, која се одржава са благословима Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је посебно нагласио велику заслугу, труд и знање др Јасмине Ћирић и свих оних који су допринели да се на једном месту саберу научни делатници из великог броја земаља, што ће у наредна два дана моћи да виде и чују сви заинтересовани гледаоци, али и да прочитају сви у Зборнику радова који ће бити благовремено објављен. Звучни запис обраћања Архиепископ Јован је нагласио да је тема научног скупа веома важна и интересантна, али не само за српску историју, већ и за историју свих који живе на Балканском полуострву. Његово Блаженство је истакавши велики број научних дисципина и тема на овом скупу, као и велики број радова који је пристигао из свих крајева света, подвукао веома широк контекст скупа и рекао да то показује велики интерес научних радника за живот и дело св. Краља Милутина. И данас сви могу много научити од св. Краља Милутина, рекао је између осталог Његово Блаженство. Извор: Радио Слово љубве
  20. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. октобра 2021. године у Саборном храму Светог Саве у Београду светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јована (Станојевића) у чин Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хумског Јована (Станојевића) Приступна беседа Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког Животопис Његовог Преосвештенства Епископа хумског г. Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког ФОТОГАЛЕРИЈА (1) ФОТОГАЛЕРИЈА (2) ФОТОГАЛЕРИЈА (3) Повезане вести: Наречење архимандрита Јована (Станојевића) за Епископа хумског, викара Епископа диселдорфског и немачког Историјат Епархије хумске Протопрезвитер Станко Ракић из Штутгарта о новом Епископу хумском: Скроман, стрпљив, слуша људе… Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, бачки Иринеј, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, мохачки Дамаскин и марчански Сава. Поред породице и пријатеља владике Јована и многобројног свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве, свечаном чину хиротоније присуствовали су директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, чланови дипломатског кора и угледне личности из културног и јавног живота Србије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У дану који је у календару светих Српске Православне Цркве посвећен Светом Јовану Богослову у манастиру Лелић принете су молитве за душу имењака му и једног од најистакнутијих богослова новог доба – архимандриту Јовану Радосављевићу, од чије се земаљске кончине данас навршило шест месеци. У манастирском храму Свету Архијерејску Литургију и парастос одслужио је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање игумана Георгија, старешине манастира Лелић, архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и игумана Германа, старешине манастир Рача, чији је сабрат последњих година био архимандрит Јован. Данашње окупљање у задужбини Светог Владике Николаја, уз кога је ратни четрдесетих година свој црноризачки пут започео дечак Милисав из Лелића, потоњи архимандрит Јован, прослава је монашког дара служења у Цркви Божјој. Његови телесни остаци почивају у светој лелићкој пустињи, у загрљају духовног му оца Светог Владике Николаја. Тај велики монах нашег времена, како је у његову част беседио Владика Исихије, најпросветљенији је монах кога смо упознали и чије присуство и данас осећамо. Осећамо његову блажену и господствену личност, којом нас је све обасјавао у свом животу. Потпуно ненаметљиво, благо и човекољубиво. Осећамо и даље његово присуство и смело му се обраћамо да нас заступа пред Господом славе. Пред Господом његовим, Коме је читав живот посветио и пред којим сада, по нашој вери обитава – део је дирљивог слова Епископа Исихија у част великог теолога, молитвеника и страдалника за веру Христову. Вера којом се отварамо за Господа означила је живот оца Јована више него било шта друго. Он је, нагласио је Владика Исихије, заиста слушао реч Божју и можемо бити уверени да није изашао на суд, него у живот вечни. Монаси, који испуњавају образ тог подвига, превазилазе смрт у греху, јер се у највећој мери уподобљавају Господу, лику Божјем који је у свима нама. Осуђују грех у себи и чисте се од њега, а тиме осуђују и смрт и чисте се од ње. Они када умиру, умиру као праведници, којих се сећамо са похвалом. Сви смо ми познавали оца Јована и имали смо лични однос са њим. Сви смо могли да се осведочимо његовом монашком лику, дубоком смиреноумљу које га је красило, као и огромном поштовању и љубави које је имао за сваког човека и твар Божју. Био је узор свим монасима и свим верним људима, који су могли у њему да имају учитеља, старца и благог исповедника коме могу да се обрате и отворе своје срце, у коме могу да доживе истинску љубавну утеху у Господу – закључио је Владика Исихије, узмоливши оца Јована да се моли за све нас како бисмо се уподобили Господу и прослављали Га вечним славословљем у Царству небеском. Молитва за душу архимандрита Јована принета је и крај његовог споменика на манастирском гробљу, где почива у непосредној близини првог игумана лелићке светиње архимандрита Авакума, такође великог духовника наше Цркве савременог доба. У име братства манастира, игуман Георгије даривао је панагијом Владику Исихија, за успомену на данашњи дан и његово прво служење у задужбини Светог Владике Николаја, духовног горостаса крај ког је стасао отац Јован, а чији пастирски лик до данас надахњује многи који су на служење Богу и свом народу призвани. Извор: Епархија ваљевска
  22. Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". Повезана вест: Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес. Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу. Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога. Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче. Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу. У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан. Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове. Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен. Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро. Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти. На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва. Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим. И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен. Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса. Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа. Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим. Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се. У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим. После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком. У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби. У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје. Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се. Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота
  23. На празник Усекованија главе Светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, уз саслуживање свештенства из Ваљева и Тамнаве. У оквиру богослужења Владика Исихије је рукоположио у чин ђакона досадашњег ипођакона Стефана Радовановића, вероучитеља из Уба. У данашњем дану наша Света Црква прославља славно страдање и блажену кончину Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Светитеља, који се после Пресвете Богородице највише поштује у Цркви Божјој и чији је лик, уз Господа и Мајку Божју, на свим иконостасима изображен. Данас наша Црква пости, али не због тога што је тужан догађај, већ да бисмо у овом дану подвукли потребу за уздржањем и контролом над собом и својим страстима, казао је у литургијској проповеди Владика Исихије о смислу и значају великог празника посвећеног ономе за кога је Господ Христос говорио да је „највећи рођен од жене“. Не постимо зато што тугујемо, јер кончина мученичка није тужан догађај, већ сведочанство Цркве и наше вере. Колико је тек мученичко страдање Светог Јована Крститеља нама радост, јер он је први сведочио Господа и зато је назван пророком и Његовим Претечом. Не само да је проповедао, већ се и удостојио да својим рукама крсти свог Бога и Спаситеља и тиме посведочи да је Он Месија, Који је дошао да спасе свет. У овом дану видимо његову свету личност и утолико је светлије и славније видимо, колико је супротстављена нечастивим личностима Ирода, Иродијаде и њене кћери Саломије. Свети Јован Крститељ је истина Божја – рекао је Владика Исихије. Он је толико свет и прослављен, не зато што ми знамо за нека његова чудеса, јер у Светом јеванђељу тога нема. Имамо свега неколико његових реченица у Светом писму. Али, Свети Јован је толико издвојен међу светима зато што је себе потпуно посветио истини, свом Господу, Кога је проповедао и објављивао свету, те напослетку се удостојио да Га крсти, приближио је Епископ Исихије величину личности Светог Јована Крститеља, чији је свети живот био надахнуће и узор хиљадама монаха који су кроз векове свој живот посвећивали Господу, живећи у уздржању, посту и молитви. Ништа од овога света није ометало овог великог свеца Божјег да се потпуно посвети Господу. Празник Усековања нас учи да силе које нам је дао Господ користимо у славу Божју као што је то чинио Свети Јован Крститељ, велики наш учитељ. Да се молимо у тајности и чинимо добра дела, да чинимо послушање речи Божјој, а не похотама овог света, које нас опхрвавају на сваком кораку, закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се заједно са Светим Јованом увек окрећемо ка добру и уздржавамо од зла. Извор: Инфо-служба Епархије ваљевске
  24. СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ крстио је Господа Исуса Христа на реци Јордан. Отац му се звао Захарија, свештеник у јерусалимском храму, а мајка Јелисавета. Живео је испосничким животом, борио се за правду и позивао људе на покајање речима: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско"! У част овог великог светитеља и најбројније славе у Тамнави, ученици убске Основне школе "Милан Муњас" осликали су Светог Јована Претечу и посветили му две песме! СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ Јованови родитељи децу дуго нису имали, иако су то годинама јако желели. Једног дана Арханђео је дошао, "Сина ће те добити", он је рекао. Захарија у то није веровао, јер је већ давно наду изгубио. Зато га је Бог казнио и глас му одузео. Када је Захарија сина добио, Арханђео му се опет јавио, да сину име Јован да, била је његова порука. Свештеник Захарије је тако учинио и због тога му се одмах глас вратио. На реци Јордан, Јован је Христа крстио и самим тим Крститељем се назвао. Јован је недужан главу изгубио, док се за правду и истину борио. 20. јануар посебан дан је, јер крсна слава прославља се, обележавамо тога дана, Крститеља, Светог Јована. Тијана Лукић и Јована Митровић, ученице VII2 убске основне школе СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА Најављен од Гаврила Арханђела, Свети Јован Крститељ учинио је велика дела. Једини за правду и истину он је био, када га је Ирод на смрт осудио. Све крштене он је крстио, на реци Јордан то се догодило. Звао је људе на покајање, а за узврат добио усековање. Његово име и данас памтимо, Јовандан крсну славу славимо. Светлана Лукић, ученица VI3 убске основне школе https://www.crkvaub.rs/vesti/veronauka/sveti-jovan-krstitelj-slikan-i-opevan-u-radovima-osnovaca?fbclid=IwAR0QkNzkb2Bq6aLZ-nJLI-Pdrns5HGQHu_zegXRvPoRO7tYNpabKsNUv5lw
×
×
  • Креирај ново...