Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Острог, 24. фебруара 2019. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога.” Давно је то записао Свети пророк Божији Давид. И не само што је описао оно што је осјећала душа његова, него је кроз те ријечи изразио жеђ, дубоку и најдубљу жеђ, свакога човјека и свакога људскога бића од настанка свијета до данас. Нема људскога бића које није жедно и гладно Бога, које није жедно вјечне божанске љубви и вјечне истине Божије, вјечнога живота. Иза свих људских трагања, иза свих људских филозофија и религија, од памтивијека па до данас, скрива се та жеђ за истином, жеђ за Богом живим и вјечним, жеђ за остварењем оног вјечног и непролазног људског достојанства. Ево, једнога мјеста гдје се та жеђ за Богом живим и истинитим посвједочује кроз вијекове. Колико је душа жедних и гладних Бога, истине Божије и Божије љубав, дошло овдје, у ову пећину коју Свети Василије грије својим сузама кроз вијекове?! Овдје непрекидно долазе жедни и гладни живога Бога, они који се рађају у овоме свијету и они које не може да засити храна ни тјелесна, али ни она душевна коју свијет и људска мудрост дају. Сви они, а и сви људи, чезну за тим вјечним животом, испуњени том вјечном глађу. Ми данас, научени од Цркве Божије, обиљежавамо и ону другу недјељу, којом почиње овај велики Васкршњи пост. Прва недјеља је била Недјеља митара и фарисеја, цариника и фарисеја. С једне стране цариник, покајник, који је стајао у углу Цркве и вапио: ,,Помени ме, Господе, у Царству Твоме и опрости ми Господе гријехове моје”, а с друге стране је фарисеј, који је био самоувјерен, који се поуздао не у љубав Божију, не у истину живога Бога, него се поуздао у неку своју врлину, лажну врлину. ,,Све сам ја испуњавао, Господе, све што си Ти тражио.” Тако је самољубиво говорио тај фарисеј, док је онај цариник био свјестан својих гријеха, своје огреховљености и вапио је пред Господом. А данас ова друга недјеља, такође, говори о оном блудном сину, који је тражио од свога оца да добије своје имање и оде од њега. И Бог, који бескрајно поштује људску слободу, који је ради слободе и створио човјека, Својом божанском слободом и божанском љубављу, Он му је дао да иде гдје је наумио. И отишао је и потрошио је све што је имао са блудницама, у блуду и у гријеху проводећи свој живот. И када је све потрошио и остао без ичега, хранећи се на њивама глади, онда је дошао код неког домаћина, чувао је свиње и пожелео да се храни оном храном којим се свиње хране, испуњен је био свињским животом. И онда је спознао сву дубину свога отпада, свога отуђења од Бога, од себе и од своје природе. И у њему се појавила та жеђ за Богом истинитим, за Оцем небеским, кога је напустио и чија је блага потрошио. Имање које је добио од Њега, а то није само тјелесно имање, него и сви они дарови којима га је Бог био обдарио и ум његов, и срце његово и душа његова, све је то потрошио. И завапио: ,,Код оца мога постоје слуге које се хране и живе боље него ја. Нијесам достојан да се назовем више његовим сином. Али ћу завапити да ме прими као једнога од својих слугу.” Као што смо чули из дивнога Јеванђеља, вратио се дому, а отац, који је Бог љубави, Бог бескрајне доброте и милости, није га одбацио него је чак потрчао њему у сусрет да га загрли, да га пољуби и да му пожели добродошлицу и повратак себи, и његовом оцу и њедрима његовим. И наредио је да се припреми гозба у његову част. А старији син, попут онога фарисеја из друге приче јеванђељске, кад је чуо о чему се ради, онда је позавидио и није хтио да узме учешћа у радости свога оца и свога брата, да га загрли и да га прими, него је изговорио оне ријечи које многи од нас изговарају када се врати неки грешник, када се врати себи, врати Богу и светињи Божијој. ,,Ево, ја сам непрекидно с тобом, никад те нијесам напуштао, а ти њему припремаш гозбу, а за мене никада нијеси ни јаре заклао.” А Господ, Отац небески, ће да каже: ,,Све што је моје, то је твоје. Зар не треба да се обрадујемо овом повратку брата твога, а сина мога што се вратио себи? Што се поново у њему појавила та жеђ за живим Богом, за Његовом истином и Његовом љубављу.” Дакле, то се догађало и у ово наше вријеме. Сјећам се, колико је било оних који су у тешким временима остали вјерни Цркви Божијој, па кад су видјели оне који су отуђени били од Цркве, а није их мало било, и данас их много има. Па кажу: ,,Не може се од њих ући у цркву.” Попут онога старијега сина, они говоре: ,,Ми смо остали вјерни, а њих Бог прима и награђује као да не брине о нама.” Дакле, понавља се та прича из Светог јеванђеља кроз вијекове и дан данас се понавља. Али блага вијест Божија и сам Господ нас учи да је опроштај оно што је основно својство Божије и да је узајамно праштање оно на шта смо призвани и на шта нас Црква Божија призива, јер нема никога на овој земљи који је без гријеха, сем живога Бога. Зато се враћамо и призвани смо да се вратимо Божијој љубави. Да се вратимо Богу као вјечној љубави, Њему који грли сву Своју дјецу без обзира којим путевима та дјеца ходила. Само ако се врате кроз покајање очевидно, које је најдивнији плод људскога поштења и људске мудрости. Зато и није случајно да је Господ Своје Јеванђеље, Своју проповјед, послије Крштења од Јована Крститеља, послије Богојављења и послије искушења у пустињи, започео ријечима: ,,Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” На покајање је призвано свако људско биће, да има то осјећање, као и овај блудни син, а сви смо ми блудни синови. Свако треба да се врати своме Оцу Божијем и да се присаједини своме Оцу небескоме и да се пробуди у њему та жеђ за вјечним и непролазним животом. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога!” И опет кажем, хајде да се код ћивота Светог Василија сви исповједимо и да завапимо светом богоугоднику Божијем, који нас, као отац милостиви, прима да цјеливамо свете његове мошти, освештане силом Духа Божијега и који нас призива да идемо оним путем којим је он ходио, којим су ходили сви свети Божији људи, од првих апостола и од светих пророка до данас. Призива нас да ходимо тим путем, а тај пут јесте пут покајања. Пут буђења те жеђи за живим Богом, јер Бог није Бог мртвих, него Бог живих. У Богу су сви живи. Остао је жив и тај блудни син у Њему, јер оно што је најдубље у њему није могло да изгуби ту силу Божију. Као и Јов, гдје је Бог допустио да га се свега дотакне демонска сила, али душе да му се не дотиче. Његов коријен, његово биће припада Богу и из њега увијек израсту нове младице, из дубина бића његовог. И тако за сваког човјека, свако људско биће, тако и за нас који смо се сабрали овдје код ћивота Светог Василија. За све нас има наде, има здравља душе и тијела. Само треба имати вјере дубоке, непоколебљиве и наде у живога Бога и треба имати љубави. Као што је говорио Јефрем Сирин: ,,Духа смиреноумља, духа цјеломудрености, трпљења и љубави подари ми Господе и даруј ми да не осуђујем ближњега свога, брата свога и сестру своју, јер си благословен у вијекове вијекова. Амин.” Нека би нам ова припремна света недјеља за Велики пост помогла да се отријезнимо, да се вратимо у наручје Оца нашега небескога, да се поклонимо Њему свим срцем својим, свом душом својом и свим бићем својим, жедни Бога живога, Његове љубави и Онога ради чега нас је Бог и створио овдје на земљи, а то је управо Дух Његов Свети, Његово вјечно Царство, Царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/03/mitropolit-amfilohije-besjeda-u-nedjelju-bludnog-sina/
  2. У име Оца и Сина и Светога Духа! Жена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је човек дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у царство пролазног живота да би узрастао до вечног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности. A ипак, када размишљамо о рождеству Христовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајених контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак лежао на олтару који је Аврам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сам живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створеног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљскох ходочашћа. Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каменом олтару, спремно за жртву, принесено, можемо се с правом запитати: “Ко то жртвује ово дете?” – и имамо одговор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: “Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији”. Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и живот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постанемо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај принос значајним, дао нам је слободу, слободу да прихватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким својим ставом према Њему и животу, објавимо да нам је Његова љубав бескорисна, да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео,да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина. Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: “Зашто?!” – зашто нисмо створени на такав начин у којем, приморани благословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створени тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон природе, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас. Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран. А када човек своју слободу злоупотреби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када умремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Христос се рађа у царству смрти које смо створили злоупотребљавајући слободу, јер смо заборавили да слобода кулминира, испуњава се у тој љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога. Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим погледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: “Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?”. Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи:”То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене изабрао живот, ја сам за Њега изабрао смрт”. Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави. Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у нежности овог малог људског тела положеног на слами колевке – одговорити на нежност Божију зрелом љубављу? То је питање које нам Божић поставља, и имамо дане и месеце литургијског годишњег тока, да узрастамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој години ћемо открити како су светитељи Божији одговарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: “А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта је са нама саборно, како одговарамо на љубав?” Амин. https://mitropolija.com/2024/01/06/mitropolit-antonije-blum-rozdestvo-hristovo/
  3. И опет се тама раздвоји и појави се светлост. Старо одлази, ново се рађа. Богочовек Исус Христос долази у свет и даје роду људском бесмртност и живот вечни! Непроцењив дар од Свеблагог Бога. Само у Богочовеку је обнављање наше грешне природе, стицање целовитости, повратак богојединства и оваплоћење свега што је Божанско. Данас славимо највећи тријумф - рођење самог живота. Мисао постаје деловање, које је испуњено Речју и остварено Духом. Усред таме и малодушја, ратова и пустошења, лажи и сујете налазимо светлост, мир и наду у рођењу Господа нашег Исуса Христа. Бог је дошао људима да бисмо се вратили Богу и да би наш живот био испуњен исконским смислом – блаженством. Све у нашем свету је пролазно. Све има свој крај и свој почетак. И најмрачнија ноћ увек се завршава зором. Христос је зора и нови дан за оне који су жедни светлости и неба. Он је једини милостив и спасава, даје живот и бесмртност. Нема истине ван Христа. Душа верника данас је испуњена звуцима Божанске музике – песма Богу звучи у срцу, а ова посебна песма је најбољи поклон за новорођенче. Створени смо да будемо наклоњени Богу, да будемо испуњени Његовом љубављу. Главно је видети љубав Божију, Његове дарове и милост, који се изливају свуда. Он је Постојећи. Остаје увек и свуда. А све привремено је фатаморгана која маглом прекрива Његову заносну Доброту, заклањајући од нас Његово Прелепо Лице. Не идимо у корак са светом који се мења, већ са вечним Богом. Јер Исус Христос је исти јуче, данас и заувек (Јевр. 13:8). Христос се роди! Хвалимо Га! https://pravlife.org/ru
  4. Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru
  5. Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије одржаће предавање на тему "Распони Његошеве мисли", у великој сали Студентског културног центра Београд, у уторак 12. децембра 2023. године, са почетком у 18 часова. Извор: Радио Слово љубве; СКЦ
  6. Ово није први пут у последње време да се поставља питање: „Како можете да постите када је око вас толико смрти, бола и патње, а да ли је сада уопште потребно постити?“ Али за верника, одговор је сасвим јасан: треба постити. А сав ужас и крвопролиће, неправда и суровост која се дешавају како на нашој земљи, тако и на другим деловима планете ни на који начин не укидају пост, тим пре – управо зато треба да постимо и да се интензивно молимо када постоји толико зла у свету. Тако се десило да управо сада, у условима смртне опасности за многе људе, у условима прогона православних хришћана, све споредно бледи у други план. И некако су саме од себе нестале ситне расправе о броју „молекула масти“ у овом или оном производу и о томе да ли се сојино „месо“ или „млеко“ може сматрати посном храном итд. За то сада нема времена. И зато, сада је време да се сетимо суштине поста. Са становишта хране током Великог поста, корисна је пре свега она храна која не одвлачи пажњу од општења са Богом, од молитве, од љубави према Богу и ближњем. Храна која нас не чини зависницима. Другим речима, храна као потреба, а не извор претераног задовољства, ситости или губитка драгоценог времена у кухињи. Ово је главни критеријум, а тек онда вреди говорити о самој храни, колико је мршава у свом саставу. На крају крајева, која је сврха јести великопосну храну ако се преједамо формално посним, али скупим, радно интензивним и сложеним јелима? Ако сте, уместо да се молите, провели дуго петљајући по кухињи, стварајући још једно вегетаријанско кулинарско ремек-дело. Ако наш комшија нема довољно за једноставан кромпир, а ми (чији приход, наравно, дозвољава) купујемо скупе морске плодове и користимо их да створимо изузетан ужитак за месо. Али пост није уштеда на храни. Како мудро каже св. Јован Златоусти: „Смисао поста није у томе да не једемо корисно, већ да оно што је припремљено за вас треба да једу сиромашни уместо вас. И ту се отвара још једна важна област поста: помоћ ближњем. У нашој садашњој ситуацији, помоћ ближњем је, пре свега, подршка браћи и сестрама у вери. Подршка и помоћ онима који сада више трпе: онима који су остали без прихода, без породице, као и парохијанима и свештеницима лишеним цркве. Сада, више него икада, Господ нам показује оне који страдају, којима бисмо могли помоћи колико можемо. Уосталом, као што и сам Христос каже: „По томе ће сви знати да сте моји ученици ако будете имали љубав једни према другима“ (Јн. 13,35). Ово је суштина поста. https://pravlife.org/ru
  7. Пост није одредба свештеника и владика, нити је одредба људи, већ је пост заповест Божија. То је прва заповест која је дана роду људском још у Рају. Отворите Свето писмо, видећете на почетку Прве књиге Мојсијеве да је Бог настанио човека у једном веома лепом окружењу, у Рају. И која је била прва заповест коју је дао људима? «И запрети Господ Бог човеку говорећи: «Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1.Књ. Мој. 2,16-17). То је била прва заповест. Да ли је била тешка? Не, била је веома лагана, то је Адам могао да испуни. Међутим, Адам није послушао Бога, преступио је Његову заповест, а као последица непослушања дошла је позната непогода на човечанство. Касније, да би исправили зло које су учинили, људи су почели да држе заповест и да посте сви који су живели у народу Божијем. Постио је боговидац Мојсије који је био удостојен да прими десет заповести на гори Синај, постио је пророк и цар Давид, постили су Данило и три младића у пећи, па пророк Илија, постио је и Јован Крститељ који је живео од дивљег меда и биљака – сви они су постили. Пост се сусреће и ван граница изабраног народа Божијег. Нису само постили Јудејци. Постили су и други народи, као што су били Асирци, Вавилонци и др. Можемо рећи да је пост једна светска заповест. Највише од свих – ко је постио? Господ наш, Исус Христос. Постио је четрдесет дана у пустињи, није јео ни пио ништа. У част Господа и на подсећање на Његов пост, наша света Црква је одредила пост на Велику четрдесетницу. Осим у Светом писму, пост се препоручује и од лекара, од стране лекарских удружења. Светски научници углавном на лекарским скуповима су објавили да здрављу штети много хране, а посебно једење много меса. Месоједи су сада у наше време постали људи. Купују се тоне меса. Постоји сумња да стварање рака у човеку има везе са једењем меса. И многе друге болести се стварају од много хране. Као што су рекли, прождрљив и угодник стомака „копа себи рупу са својом виљушком и кашиком“. Пост је толико повезан са опстанком организма. Некада и животиње посте. Ако одете зими у зоолошки врт, можете нпр. видети да медвед не једе, пада у зимски сан три до четири месеца. Види се да је пост користан, он чисти пробавни систем, одмара и обнавља организам животиње, да се опет пробуди у пролеће са цвркутом птица. Пост се препоручује од Светог писма, од Господа нашег Исуса Христа, од природе и науке. Пост је, на крају крајева, и једно средство штедње. Живимо у тешко време, сви само говоре «Штедња, штедња!». У старе благословене године, у моме селу, али и у Македонији, месо су јели три пута у години, били су испосници. А данас смо постали месоједи толико много, да ни средом, ни петком, ни на Велики петак не престајемо јести месо. Напунила се наша земља са печењарама. Као што кажем, и биљке да се претворе у говеда, неће нам бити довољне да нас прехране. Зато стално и увозимо месо, капитал одлази ван земље и друге обогаћујемо. Наша држава нас лаже. Стално опомињу и оглашавају „оскудица“ и „штедња“ а намећу тешке порезе. Али, да будемо доследни, треба прво да се укину сви непотребни трошкови, милиони се бацају на разне општине (посебно Патра и Атина), за карневал... Ово сам имао рећи онима који траже да обришу са гумицом ђаволовом из речника човечанства реч п о с т. † ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος Митрополит Флорине о. Августин Кантиот augoustinos-kantiotis.gr
  8. На памет ми је пала епизода из неког старог филма. У жене су започели трудови, одвели су је у породилиште, а муж је, милујући по глави, рекао: „Не брини драга, можда ће се све ипак решити“. Када читам коментаре оних који кажу да је предлог закона који је усвојен у првом читању, а чија је сврха забрана УПЦ, супротан Уставу, да то није у складу са законом, знате подсећају ме на речи утехе мужа из филма. Неће се ништа решити, јер се одавно не поштују никакви закони у односу на нашу Цркву, осим оних који нешто забрањују, ако неко до сада није приметио. Ништа мање наивно је рећи да „када ће се то десити“, да је потребно друго, треће читање, потпис председника, судова, а да је у пракси ту одлуку немогуће спровести итд. Преподобни Амвросије Оптински је рекао да када на једном крају села буду вешали, онда ће на другом крају кренути да говоре, до нас неће ускоро стићи. Само тугу изазивају изјаве да ће, наводно, Европска комисија и Европска унија указати на чињенице кршења и да закон неће проћи. Зар не разумемо да ни принцип двоструких стандарда није прикладан, постоји само један стандард - све што је повезано са Христом подлеже уништењу. Они које медији називају "јавним мњењем" такође су активно омражена мањина. Такође не мрзе нас бесплатно, добијају и мрвице од пите „могућих власника“. То јасно видимо у раду активиста код Лавре и у увезеним титушкама који отимају наше цркве. Сва ова самодеструктивна мржња одјекује у медијима широм земље. И ево питања за друштво: „Колико имамо људи који су у стању да разумеју суштину онога што се дешава? А колико има оних који су спремни да упијају сву ову мржњу и сложе се са њом?“ Психолози кажу да је само око 5% оних који су способни да критички размишљају о томе шта им медији представљају. На крају крајева, једног дана, пред Богом, одговорност за све што се дешава ће сносити, прво, организатори овог сатанског шабаша [врзиног кола], а друго, извођачи који су спремни да продају не само отаџбину, већ и своју душу за новац. Они који су подржали овај предлог закона кажу да ће унапредити јединство нашег народа. Како? Морамо схватити да је јединство народа за њих - одсуство другачије тачке гледишта, пребивање у гордој изолацији на Олимпу власти, а за то морате да прво морално уништите све неистомишљенике и мислеће (то смо ти и ја), а онда ће их гомила физички уништити – ђаволски закон који је потврђен од протеривања Адама и Еве из Раја. Народна мудрост каже: „припреми санке у лето“, зима је дошла! Лажи, „чисте“ као снег, сипају се из свих медија, обузимају умове обичних људи, од „мраза“ мржње већ пуца, а ми се уверавамо да још није зима. Шта да радимо ти и ја? Исто као и увек. Живите на добро Цркве и Отаџбине, ради ближњих, ради спасења душе своје; волите Бога и Његову творевину; молите се и постите, јер се само молитвом и постом изгони овај зли род. Да се молимо Богу да нас ојача и уразуми оне који устају на нас, ни у ком случају не треба да тражимо од Бога казну за њих. Чувајте јединство у својим парохијама, сећајући се да где су два или три у име Христово, тамо је и Он. Размислите како и где служити ако храм буде одузет или запечаћен. Чувајте одвојено антиминсе и имајте барем минималну залиху црквених утвара за савршавање богослужење. Сада – користите сваку прилику да будете учесник у Тајни Евхаристије, журећи у своју цркву. Не тугујте због чињенице да можете бити избачени из храма, него се плашите онога што Бога тера из наших срца – греха. А најважније је да се у свему ослонимо на Бога, без чије воље нам ни длака са главе неће пасти, и да Му захвалимо што нам је дао да живимо у временима у којима наша вера може бити испитана и прекаљена! ИЗВОР: Telegram: Contact @pravblogs T.ME „Успокојавати себе - то је наивно“, - митрополит запорошки Лука Неће се решити. @Lekarzp На памет ми је пала епизода из неког старог филма. У жене су започели...
  9. Сви ми, по правилу, очекујемо да све у животу буде безбедно, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што његована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да се то не дешава. И прва слика која нам пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Мт. 14, 22-34). Шта се овде догодило? Прво: Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини веома важним, јер пречесто, када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила – то значи да Бог није ту, то значи да нешто није у реду (обично код Бога, ређе – код нас). И друго: пошто Христос може стајати усред олује и не поколебати се, не сломити се, не уништити се, то значи да је на тачки равнотеже. И у урагану, у торнаду, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно избалансиране, налази се у самој сржи урагана; а овде је Бог. Не на ивици, не тамо одакле би могао безбедно да дође на копно док се ми давимо у мору - Он је тамо где је ситуација најгора. Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, или га преврнути бесни ветрови. И у срцу олује видео је Господа у Његовом дивном миру и схватио да би се и он, када би само могао да стигне до ове тачке, нашао у самом срцу олује – и у исто време у неизрецивом миру. И испоставило се да је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, додуше крхку, али ипак заштиту (у њој су се спасли остали ученици) и изађе у олују. Али, није успео да стигне до Господа јер се сетио да може да се удави. Почео је да размишља о себи, о олуји, о томе да никада раније није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да хита ка Богу. Чини ми се да, када размишљамо о себи у савременом свету (а нема тренутка када свет није олуја, само се појављује на различите начине за сваку нову генерацију), сви се суочавамо са истим проблемом: мали чамац представља неку заштиту, све около је опасано опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему ? <…> Један од проблема који видим, можда јасније сада него у млађим годинама (вероватно како старите осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што људи не прихватају изазов. Кад год се појави изазов, опасност или трагедија, верник се окреће Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се окреће политичарима и каже: „Дужни сте да ми обезбедите добро!" Каква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послати у свет, смештени смо у овај свет, и кад год видимо његов несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта може бити мој допринос да овај свет постане заиста хармоничан? Не конвенционално хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се може преживети. Постоје тренуци када, да бисте дошли у ситуацију у којој можете да живите, морате да прођете кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што је некада неопходна операција или, пак, грмљавина да разбистри ваздух. Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и ми морамо да гледамо у њега, а не да скрећемо поглед. Многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер када их не виде, ослобођени су одговорности. Најлакше је занемарити чињенице да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али у великој мери смо сви срећни што смо преварени или тежимо самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети када бих могао да заборавим на све осим на оно што је добро у мом животу. Дакле, од нас се тражи много више храбрости него што смо ми обично спремни да покажемо: веома је важно погледати трагедију у лице и прихватити је као рану у срцу. Избегавајући рану, претварамо бол у гнев. Јер бол нам је наметнут, морамо да га прихватимо и подносимо, а љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да будем љут, могу да делујем – обично не много, и, наравно, ово неће решити проблем. Ипак, лако је наљутити се, а веома је тешко прихватити патњу. И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем „промена“, мислим на многе начине којима се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прво што се мора десити је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији која се може преносити, ширити око нас. Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју можете покушати да створите око себе. Када Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да, ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, срце Божије, вољу Божију, поглед на Бога, све оно што покушавамо да урадимо или створимо биће нескладно и у извесној мери непотпуно. Није свако од нас у стању да ово постигне у потпуности, али у мери у којој смо то постигли, ширимо хармонију, лепоту, мир и љубав и све се око нас мења. Зато треба да се запитамо колико смо у стању да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек подразумева спремност да заборавимо себе и сагледамо, прво, ситуацију и, друго, потребу другог. Све док смо фокусирани на себе, наша храброст ће бити разбијена јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо. Морамо нешто да урадимо, корак по корак. Треба да се образујемо, да постанемо ти људи који су послати да у овај свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав. https://www.pravmir.ru/my-poslany-v-etot-mir-izmenit-ego-mitropolit-antonij-surozhskij/
  10. Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. https://mitropolija.com/2022/01/31/mitropolit-atanasije-limasolski-mir-boziji-je-veliko-blago/
  11. Зашто Црква толико поштује мученике? Ако погледамо читав низ светих, видећемо да су већина њих мученици. Али други светитељи који су мирно умрли, на пример монаси, исто понекад се називају „бескрвним мученицима“, као да се наглашава да је њихова светост резултат многих искушења која су претрпели. И наравно у овоме нема ништа случајно. Иако у почетку поjам “мучеништво” није садржавао ништа, на први поглед, повезано са муком. Jер на грчком (а за ранохришћанско време грчки је био језик међународне комуникације) мученик (μαρτυρος) значи „сведок“. Односно онај који својим животом и смрћу сведочи о Христу. Заиста у раним хришћанским временима сведочанство о Христу није било само вербално. Сама изјава „Ја сам хришћанин!“ често је био повод за мучење и немилосрдну смрт. Али да ли је поjам мучеништва актуелан данас? Откривење апостола Јована Богослова садржи ове речи: “Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да би вас искушао… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота” (Отк 2,10). Дакле, верност Господу до смрти је главни залог будућег вечног живота. Све донедавно се чинило да ове речи немају директну везу са нама, а мученички подвиг је био узвишен, али већ веома далек идеал. Могло би се чак и замислити да је падом отвореног безбожног режима крајем ХХ века сам поjам мучеништва постао историја. Међутим, у стварности, од тада прогон Цркве Христове није престао, а штавише, сваке године постаје све јачи, упркос периодима кратког предаха. И сада многи верници не могу у потпуности да схвате да нам је мучеништво ближе него што се чини. А непријатељи Цркве углавном негирају било какве чињенице прогона: кажу да то уопште није прогон, верници и свештенство УПЦ уопште не страдају за Христа, већ за тобоже „незаконите радње“. Мирјани, свештеници, па чак и епископи сада се затварају управо због „кривичних дела“. Али ако погледамо за шта су хришћани били оптужени у древним временима, видећемо исту слику. Заиста мало ко од прогонитеља је забранио поштовање Христа: „Хоћеш ли да поштујеш Христа? Поштуј. Али поклони се и цару.” А одбијање да се поклони цару у Римском царству сматрало се управо издајом, кривичним делом. То јест, формално, са тачке гледишта прогонитеља, хришћани су страдали не за Христа, већ због неиспуњавања закона. Иста ствар се дешава и сада. Све оптужбе на рачун наших верника и свештеника су само споља правно или политички мотивисане, а њихова дубока суштина је иста као у старом Риму: „Ви сте злочинци, јер нисте наши, него Христови“. Тако је одувек било, под свим гонитељима, као и у новије време безбожне власти, која је изнедрила монструозне прогоне и дала нам много хиљада новомученика. Тако је било, тако је, и тако ће бити до краја овога света. Ђаво је, уз сву своју превару, веома неинвентиван. Стога су сви методи прогонитеља оних који верују у Христа једнообразни од века до века. Али ми смо позвани да се не плашимо. Сви мученици свих векова били су једноставни људи као и ми. Људи са својим слабостима и гресима. Али сви ови недостаци су бледели пред светошћу вере коју су исповедали. И сада нам је дата иста шанса: све страсти са којима не можемо да се носимо сада исправља сам Господ преко прогонитеља. Када трпимо прогонство, чистимо се „као злато у огњеној пећи“ (Прем. 3, 6). А ни сами прогонитељи не схватају да ће на крају Господ променити сва њихова зла дела у корист оних који од њих страдају. Не треба да се стидимо своје вере. И тако не треба да се стидимо да одамо почаст оним мученицима који су, по мишљењу нових прогонитеља Цркве, одједном постали „политички непоуздани“. Сви мученици које је Црква признала од самог почетка достојни су поштовања, упркос променљивој светској агенди. Одрећи се њих значи одрећи се себе, одрећи се Христа. И верујемо да ћемо њиховим молитвама и ми моћи да издржимо сва искушења. Ово је наша снага: суштински смо непобедиви ако останемо са Христом, Његовом Црквом, Његовим светима. https://mitropolija.com/2023/07/19/mitropolit-antonije-pakanic-o-posebnom-postovanju-mucenika-u-crkvi/
  12. Тешкоће, болести, неуспеси који долазе нама у живот постају одређено испитивање наших речи и осећања. Довољно је лако на речима уверити вољену особу у своју приврженост и љубав, али да ли је то заиста тако? Неминовно ће доћи време када ће све речи морати да буду поткријепљене конкретним поступцима. На пример, жена која уверава свог мужа у своју љубав и верност током просперитетног и удобног живота, може га лако напустити ако он изненада изгуби свој претходни статус, а породица изгуби уобичајено материјално богатство. Као и муж који својој младој здравој жени непрестано говори о својим дивним осећањима, може да је напусти ако му жена почне озбиљно да се разболи. Људи тако признају да у њиховој вези није било праве љубави. Или једноставно нису способни за права осећања. Све речи се проверавају пре или касније. И верник такође ће положити свој испит. Испитивање за искреност односа са Богом, за дубину своје вере и љубави, за поверење у Бога. И тада све постаје крајње јасно. Човек са потрошачким односом према Творцу, који Га користи као мага који испуњава све жеље и хирове, који жуди да од Бога добије само материјалну корист, може Га се одрећи у тешком тренутку, суочен са недаћама и губицима. „Вера у Бога“ у виду посећивања богослужења, поста и молитве, према таквим људима, треба да гарантује удобан и несметани живот. А ако се таква очекивања не потврде, а уз то се изненада десе разне врсте угњетавања и губитака, онда се „вера“ може поколебати и испоставити да је, у ствари, фикција. Вера не може постојати без љубави. Љубав је темељ односа. Вера у Триипостасног Бога је наш однос са самим Господом Богом. Рећи „Верујем у Бога“ значи бити са Њим до краја: и у радости и у тузи, значи безусловно веровати Му. Не кривити, не гунђати, не одрицати се. «Ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24,13). Они који своју љубав сачувају до краја биће награђени. Само љубав може променити живот, преобразити човека. Вера је одређени сегмент пута којим свако од нас свакако мора проћи. Да бисмо то превазишли, прво нам је потребно стрпљење. Они који, скупивши све снаге, стигну до циља, не до средине или неког њеног дела, већ до краја, биће спасени. «Јер смо постали заједничари Христови само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо.…» (Jев 3,14). У побеснелом мору трагичних догађаја који се развијају пред нашим очима, не заборавимо да је главна непроменљива стварност људског живота Господ наш и Бог Исус Христос, све остало је пролазно и краткотрајно. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-glavnoj-stvarnosti
  13. У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави. Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица. На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш. Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност! Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе. Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине. Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже. Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо. Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија. Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити. И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе. Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ! "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се. Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога... https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/ адаптација Поуке.орг
  14. У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“. Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању. Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост. Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше. Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог. Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави. Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања. Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело. Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом. Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели. Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек. Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога. Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло, чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/
  15. У данашњем Јеванђељу о Страшном Суду Бог нам открива како ће доћи у слави да би судио свету, и да ће све бити обновљено у свом истинском положају. Још каже да ће критеријум на Суду бити љубав, коју смо показали према нашој браћи. Господ нам је описао ту страшну слику Свог последњег Суда. О овим темама Он говори сликовито, јер се ништа на овом свету не може упоредити с тим догађајима који се приближавају. Кад Он, на пример, говори да ће сести на Престо славе Своје (Мт. 25,31), то не значи да ће постојати некакав дрвени или златни престо на коме ће седети. Неће бити ни леве и десне стране, како би Бог једне поставио са десне стране, а друге – са леве. Ипак, на тај начин Христос нам открива слику будућих догађаја, колико је то могуће према нашим људским способностима. У Јеванђељу Он каже да ће, када дође у тај дан и седне на Престо славе, сабрати народе пред Собом, као пастир своје стадо, и да ћe разлучити овце на десну страну, а јарад на леву. Овце су незлобиве, невине и, да тако кажемо, благородније од коза, које се сматрају непослушним и дивљим. На тај начин Бог раздваја људе и ставља једне са десне стране Себи, а друге са леве. Господ једнима каже: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што Сам, вели Господ, био странац и примили сте Ме, био Сам сиромах и помогли сте Ми, био Сам наг и оденули сте Ме, био Сам у тамници и посетили сте Ме, био Сам болестан и побринули сте се за Мене, и тако даље. Наравно, људи питају: „Али када смо Те видели гладног, жедног, у тамници, као странца, када смо учинили све то о чему говориш?“ Он ће се окренути и грешницима, онима са леве стране, који ће Га упитати: „А када смо Те, Господе, видели гладног, и нисмо ти дали да једеш, када смо те видели као странца и нисмо те увели у свој дом?“ итд. Христос им одговара врло озбиљним речима које представљају кључ за разумевање суштине овог јеванђелског текста. Он каже: „Онда када то учинисте својој браћи, Мени сте учинили“. Другим речима, од тренутка када сте научили да у лицу другог човека видите Мене, све што чините за њега, односи се и на Мене, на Христа – средиште подвижникове љубави. Разговор се завршава речима: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,46). Историја људског рода завршава се уласком праведника у вечно Царство Божије, а оних за које се, нажалост, испостави да су се удаљили од Бога – у вечну одвојеност и отуђење од љубави Божије. Данашњи јеванђелски текст – то је, у суштини, веома радосна благовест, иако делује врло строго. Зашто радосна? Зато што нас Господ уверава да све постојеће има крај. Христос нас данас уверава да је лик овога света пролазан – да све пролази и ништа не остаје. И шта год се у овом свету догађало, Господ ће доћи да то просуди и оцени. Дакле мудрост и пажња сваког човека састоје се у томе да, ради Царства Божијег, своје садашње стање може да преокрене себи у корист. Свак од нас може да окрене у своју корист оно што тренутно има: радост или тугу, срећу или несрећу, независно од тога је ли млад или стар, богат или сиромашан. Последња реч у историји света припадаће Христу. Кад Господ дође са славом, свакоме ће дати по правди и све ће распоредити на право место. Кад би се нашем животу одузео његов продужетак у Царству Божијем, овај би свет заиста био театар апсурда. Људи се често и с правом питају: „Откуд толико неправде на свету? Зашто млади људи напуштају овај свет, зашто мала деца умиру услед глади, болести, остављени зашто?“ И све изгледа тако, као да праведни заиста остају ускраћени, као да је правда дословно заборавила на нас. Наш свет је апсурдан, а његово главно обележје је неправда. Понекад осетиш да те гуши, хтео би страшно да се побуниш, да разрушиш овај свет. Зашто? Зато што се неправда коју видиш никако не може схватити и објаснити. Како ћеш објаснити неправду човеку кога су увредили, који гладује, страда, умире, болује, губи ближње како ћеш том човеку објаснити шта се догађа, ако му се одузме свест о вечном Царству Божијем и осећај тога Царства? То је просто немогуће. Без вечности човек се дословно гуши у својој свакодневици. Христос нас пак уверава да овај живот има продужетак, који је такав, да ће садашњост, како кажу Оци, бити – као да никада није ни постојала. Светитељ Јован Златоусти вели: „Немој се дивити садашњости, јер је живот овога света позориште; представа се завршила – завршило се све. И не поводи се за оним што видиш, него гледај изван, да пронађеш реалност“. Светитељ Василије Велики такође упућује дивне речи хришћанима: „Пази, јер си путник, а не житељ, ти идеш, а не живиш у овоме свету, у пролазу си, дакле не заваравај се, да седнеш негде и кажеш: ‘А, овде ми је добро, остаћу ту!‘ Тада ћеш“, каже, „бити налик ономе ко се укрца на брод да би негде путовао, али се заборави, и брод почне да му се допада, па крене да на њему уређује себи дом“. Но, ти ћеш сићи са њега у одређеном тренутку, нећеш остати тамо. Треба се припремити, јер ово је само тренутак нашег живота, и то краткотрајан. Радосна вест данас прочитаног Јеванђеља је оно о чему се говори у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих“. Реч „чекам“ значи: са силном жељом ишчекујем тај час када ће Господ доћи, и када ће за нас наступити правда. Ми не чекамо Христа да би казнио неправедне, не, ми Га чекамо зато да би наступила Његова правда у овом свету. Реална неправда догађа се не само онда када поступамо неправедно према другима, него и када поступамо неправедно сами према себи, лишавајући се благодати Божије. Када смо лишени благодати, онда заиста поступамо неправедно према себи. Стога је Христос наша правда – Он нам даје Своју правду и Своје присуство. Господ данас као да брише садашњост, као да подиже завесу и показује нам будућност, да нас садашњост не би сломила, да нас не би потопила у депресију и очајање, пошто се надамо на Царство Божије, надамо се на вечност, и знамо да садашњост – није све: продужетак је – у Царству Божијем. Други аспект. Кад види данашњи јеванђелски текст, човек би могао да помисли како Господ говори о некаквом социјалном систему који се стара о сиромасима, гладнима, заточенима и болеснима. Наравно, Јеванђеље садржи и социјалне аспекте, јер су дела хришћанина – пре свега, дела љубави. Христос указује и на обележје по коме се Његова љубав разликује од љубави света: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40). Он Себе ставља на место сваког човека који стоји пред нама и представља нашег брата. Један старац-авва каже: „Блажен је човек који на све људе гледа као на Бога. Ако си видео брата свога видео си Господа Бога твога, у лицу брата видео си Самог Бога“. Јер човек који љуби Бога у својој чистоти већ реално види другог човека не у његовим страстима, него онаквим каквим га је створио Бог, он гледа спољашњост али види красоту створену по образу Божијем, он љуби човека и види како је диван и значајан. Хајде да се присетимо нечега, не бисмо ли схватили како огроман значај Црква даје човеку. Ми то видимо у њеном свеукупном приступу сваком човеку, али ово је нарочито видљиво у Светом Писму. Након стварања човека Бог је, видевши Адама, рекао: Ево, Адам поста као један од Нас (Пост. 3,22). Бог је дословно похвалио Себе и усхитио се Својом творевином, јер је у човеку видео Свој лик. Као што вам је познато (јер већина од вас су родитељи), кад имате дете, оно је налик на вас и ви му се радујете пошто у детету видите себе. Гледаш то дете и кажеш: „Личи на мене, има моје црте“ – и добро вам је, срећни сте. Дете је – слика свог родитеља. Чак и у философији наши древни преци говорили су о томе како је значајно и дивно створење-човек, када је заиста човек. То јест, када је у њему она лепота с којом га је створио Бог, он је изузетно добар, леп, диван. Зашто? Зато што поседује сву лепоту лика Божијег. – Али, он има још нешто… Друго што му је дао Бог, то је – могућност богосличности. Зато нам Христос каже, да бисмо били слични Богу: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, и милостиви као и Отац ваш што је милостив (Мт. 5,48; Лк. 6,36). Кад човек заиста буде искористио лик Божији, када се буде подвизавао и уподобио Богу, онда ће на људе гледати као што Благи Бог гледа на своја чеда, не правећи никакве разлике и не показујући никакву ситничавост и пристрасност, јер за Бога нема никакве разлике у Његовој љубави према људима. Ми смо ти који правимо разлике: љубимо Бога један мало, други више, један донекле, други потпуно. Као савршен, Бог ипак све нас љуби једнако, јер Он је наш Отац. Тако и човек Божији љуби све једнако, без изузетка. Ово нас доводи до критеријума који Христос данас објављује, како нас не би оставио у нејасном положају и како не бисмо нагађали: „Када умрем, хоћу ли бити са Богом? А где ћу се налазити после смрти? Шта ће бити са мном на Суду Божијем?“ Да би уклонио те лажне дилеме и лажна оправдања, Он нам открива критеријум и износи пред нас једноставна питања. Он каже следеће: „Види, немој се узнемиравати, ако с љубављу поступаш са сваким човеком, и ако у сваком човеку видиш Мене, онда је то твоје спасење“. Из овога произилази да је љубав према брату – резултат љубави према Богу. Нећеш моћи да кажеш да љубиш Бога ако не љубиш свог брата. Не можеш рећи да си човек Божији, уколико ниси у стању да општиш са другим човеком. Општити не значи бацити му парче хлеба или дати нешто од свога сувишка, и при томе још направити себи рекламу типа: „Ето како ја дајем милостињу и делим новац“. Бог то неће. Бог делује по Своме, Он жели да имамо Његове црте. Наравно, људи имају потребу за хлебом, храном, новцем и другим стварима, али пре свега човеку је потребна љубав, која не представља нешто апстрактно, него најживље осећање које човек носи у себи. Ако упитамо шта је то човек, можемо дати једну просту дефиницију. Свето Писмо јасно каже: Бог је љубав (1. Јн. 4,8,16). А шта је човек? Ако је лик Божији, онда можемо да кажемо да је човек – љубав! Навешћу вам прост пример. Данас сви знате за најстрашнији бич који погађа омладину – за наркотике. Нажалост, сви се ми свакодневно сусрећемо са младим људима који су пали у вртлог порока, и налазимо се у страшној недоумици, јер видиш пред собом човека коме ни са које стране не можеш да приђеш. Као дим – можеш ли да ухватиш дим? Покушаваш да га ухватиш, али у рукама ти не остаје ништа. Чини ти се да видиш његове обрисе, али ухватити га не можеш. Када се бавиш младим људима који су одбацили све у животу и апсолутно их ништа не интересује, чак ни сопствени живот – такви се ни смрти не плаше, јер је његов живот гори од смрти – онда помислиш: шта да кажем том човеку? Шта да му обећам? Чиме да га дирнем? Јер њега дословно ништа не занима. Он је као болесник од анорексије: понуди га најукуснијом храном – погледаће је с гађењем. Он не жели да је види пред собом: тераш га да једе, а он неће. То је заиста нешто страшно. Признајем, када сам почињао да се бавим тим младим људима, много пута нашао сам се у оваквој недоумици: шта да им кажем, кад ништа не може да их покрене: ни новац, ни слава, ни посао, ни живот, ни родитељи – апсолутно ништа. Шта да кажем? Ипак, из свог малог опита увидео сам следеће: оно што заиста може да васкрсне чак и мртвог човека је – љубав. Зато светитељ Јован Златоуст каже: „Љубав је извор огња и живота“. Твоја љубав прелива живот у другог човека. Љуби брата свога од срца, истински, не очекујући од њега ништа и не тражећи ништа – баш онако као што Бог љуби тебе. А Бог не долази да би те осудио или макар да ти нешто каже, него само да би те оживео и угрејао Својом љубављу. Свету је данас потребна та љубав. Покажимо љубав према нашем брату, здраву љубав, која може да се изрази и кроз нешто материјално. Али чак и ако немамо ништа да му дамо, довољно је да га истински и на прави начин волимо. Данас многи људи имају све, али немају никога да их воли; они сами никога не воле, и мада се даве у изобиљу, ипак су несрећни. Јер одсутна је суштина живота, одсутан је његов реални смисао. Ко год да је човек, које год да је расе или вере, за Цркву он је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос. Сходно томе, Црква социјалну функцију врши покушавајући да узвишеним смислом испуни живот палих људи – она врши дело од народног, али и свеопштег, значаја. Црква, то је место које нам данас открива Јеванђеље – место где се као наша браћа појављују и Христос и онај ко у себи носи Његов лик. Ако смо чеда Цркве и ако љубимо Христа, ми не можемо да не љубимо свога брата: ко год да је он, које год расе или вере, за Цркву је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос, човек кога је створио и у овај свет довео Бог. Зато не треба да говоримо: „А како учи Црква на ту и ту тему, и какво је њено мишљење о етничким питањима?“ Црква кроз Јеванђеље говори већ две хиљаде година. Она није чекала да се појави ОУН нити друге институције које се баве људском правдом. Црква увек благовести љубав Божију у свету, и то да решење људских проблема јесу Сам Бог и Царство Божије: они су – одговор на све што човек трпи у свом свакодневном животу. Зато, браћо, кад говоримо о Царству Божијем, ми осећамо велику радост, која олакшава страдања овога живота. Када гледамо Христа ми видимо сву своју браћу. И када гледамо човека, сваког човека, ми видимо Господа нашег Исуса Христа, Кога ми, хришћани, љубимо – не само да верујемо у Њега, него Га и љубимо, и ишчекујемо час када ћемо Га срести. Најпре у лицу наше браће, а потом, у последњи дан – у Његовом вечном Царству. Молим се да у свима нама буде присутна та велика благодат Христова у нашим срцима, и да нас Господ удостоји огромне радости и снаге да ступимо у овај велики и благословени период Великог поста, да бисмо били смели борци против страсти и греха који обитава у нама, и да Васкрсење нашег Господа дарује радост и светлост читавом свету! https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolskibez-vecnosti-covek-propada-u-svakodnevici-beseda-u-nedelju-o-strasnom-sudu-mesopusna/
  16. (Јеванђеље по Јовану 5 гл., 1-15) Нада човека Христос је био и јесте једини и непрекидни захтев сваког човека. Одагнава сваку тугу и преображава сваки људски бол. Нико није толико заволео човека и ослободио га страха од његових граничних ситуација као Христос. У Јерусалиму, у бањи Витезди код Овчијих врата, како се у јеванђелском читању помиње, догодило се чудо исцељења болесног (раслабљеног), који је читавих 38 година носио крст своје болести. У такво стање, како закључујемо из јеванђелског текста, одвео га је грех и прекид његовог односа са Богом. И поред очаја и усамљеност који га је као човјека обузимао, он није престао да стрпљиво чека своје исцељење. И чудо се дешава. Бог га не оставља. Није га разочарао. Реч Христова је спасоносна: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди. Искупитељско присуство Господње исцељује тело и душу раслабљеног. Потрага за Богом Бог је постао приступачан Његовом нествореном благодаћу и Његовим нествореним енергијама, које су део Његовог божанског постојања. Човек заиста може да упозна Бога. Међутим, овај сусрет се одвија на тих начин, односно одвија се у простору срца, као што је био сусрет Христов са раслабљеним човеком. Дакле, трагање за Богом се не врши само са људским интелектом, одсеченим од остатка људског постојања, већ са целим недељивим људским бићем, а центар тог напора је људско срце. Човек не може да се сретне са Богом све док му је ђаво у срцу, који често господари човековим срцем. Стална духовна борба Наша једина брига требала би да буде да живимо Христовим животом, да будемо Његови ученици и да престанемо да будемо заробљеници греха. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јв. 8, 34-36). То је управо слобода коју Господ даје одузетоме, свакоме од нас, који се труди да постане син Божији и да неуморно пребива у дому свога Оца. Наравно, наша молитва за ово не долази одмах. Није лак задатак задржати сећање на Бога у нашим срцима док смо окружени светом који се не моли и не живи евхаристијским (литургијским) животом. Људи који се моле Молитва преноси ум и срце у вечност и једино нас брине како ћемо се удостојити Бога. То не значи пасиван живот одвојен од наших ближњих, и оних који нас окружују, дакле један вертикални индивидуални однос са Богом. Напротив. Човек молитве је онај који својом молитвом обухвата све људе, сву творевину, цео свет. Оче наш, кажемо у нашој молитви. Дух молитве чини да владамо својим страстима а не другима, чини нас људима љубави, милосрђа, разумевања, доброте. Чини нас сличнима Господу који је чуо уцвељени глас раслабљенога: “Господе, немам човека”, односно “Господе, немам никога, неподношљиво сам сам”, и Он га исцељује, искупљује. Молитва у радости, у искушењу, у борби је наша једина нада и наша радост: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. (Митрополит Агатангел Харамантидис је генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве) Превод са грчког: Н.Ј. Гачевић
  17. Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице
  18. Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана.
  19. У православном предању постоји разлика између: ума (νους) и логике. Ум је једно, логика друго! Уопштено говорећи, као што се види из православног предања – ум је око душе, којом човек види Бога! Ум је орган којим човек види нестворено, а логика је центар сазнања створеног, јер испитује створено. Неки Оци, да би прецизније одредили шта је ум, повезују га са пажњом и кажу да је ум најпрефињенија пажња. Где је пажња, ту је и ум човека. Ако је пажња окренута и подређена створеном свету, то значи да ум живи у стању свог противприродног кретања. Ако је пажња повезана са логиком и човек стално мисли и размишља, тачније, ако стално одвлачи своје мисли на небитне ствари, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен. Ако је, пак, пажња у срцу, а у исто време логика има свест о створеном свету, који нас окружује, то показује да се ум креће по својој природи, живи у свом природном стању. Ова анализа, за оне који немају искуства, може изгледати нејасно и апстрактно, па ћу наставити са дубљим истраживањем теме у оквиру аскетског искуства наших светаца. Пре свега, треба нагласити да је сазнање шта је ум, и разумевање разлике између ума и логике, ствар духовног искуства. Само онај који је ово искусио, може схватити! Само онај, који је очистио срце од помисли и у коме срце ради природно (како треба), може тачно знати шта је ум! Они који немају искуства, чак и да читају много анализа и практичних размишљања, не могу ништа да разумеју. У вези са овим дешава се исто, што се дешава и са телесним оком. Слеп човек, колико год да чује објашњења о вредности боја и њиховим разликама од оних који виде, многе ствари неће разумети. Исто тако, онај чији је ум помрачен не може да разуме постојање ума, односно вредности и знања које ум омогућава; и изнад свега, не може ни да уочи и разуме разлику између ума и логике. Све што се дешава са телесним осећањима, много се више дешава са духовним осећањима, и, природно, умом човека. Дакле, разумевање ове теме подразумева духовно, лично, унутрашње искуство, иначе, свака анализа биће изједначена са покушајем уметника да опише чудесну хармонију великог музичког дела некоме ко нема чуло слуха. Опис је немогућ! Ипак, изнећу малу анализу, иако знам да сам лично слеп и глув за ове духовне теме које чине суштину и основу православног Предања. Човек, почевши да живи духовним животом, у највећој могућој мери испуњава заповести Христове и живи умишљеношћу. На почетку новог пута обузима га радосна туга и размишљање о животу проведеном у неуспесима. Хришћанин, који почиње овим путем, заиста живи прва Христова блаженства, духовно сиромаштво и блажени, духовни плач. Самопрекор и плач се изражавају и кроз молитву. Дакле, пошто познаје своју духовну болест, он плаче, јеца и, истовремено, моли Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се, у атмосфери најдубљег созерцања и плача, молио Богу говорећи разне молитве, као: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, „просветли таму моју“, „исцели душу моју, јер сагреших теби“ итд. Овај савез понизности, плача и молитве може почети и на други начин. Хришћанин се на почетку вежба у молитви, у понављању молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, својим устима и својом логиком. Практикује, дакле, такозвани научни метод молитве. После дугог покушаја да се сабере ум у речи молитве, да се одбаце сметње мисли, при вишечасовном понављању молитве, рађа се осећај ништавила, претераног размишљања, плача. Дакле, и у овом случају, духовно сиромаштво и блажени плач су повезани са молитвом. У тренуцима када то човек не очекује, после великог подвига и усрдне молитве, која је повезана са размишљањем и смирењем, ум узима молитву срцу, и, суштински, тада се ум одваја од логике, јер сада ум преузима да изговори молитву. Особа то схвата као благи бол у пределу органа - срца; као када боли орган тела и сав ум, сва пажња је усмерена тамо. Иста ствар се дешава и у овом случају, с том разликом што је овај бол сладак, има топлину и повезан је са осећањима срца, осећања љубави (αγαπη) и ероса (ερως). Ово најтачније указује на разлику и расуђивање између онога што је ум и онога што је логика. Када је ум одвојен од логике, човек осећа благи и топли бол срца, а истовремено логика има свест о свету који га окружује. У древним текстовима и у живом Предању, које постоји до данас, каже се да човек има два сазнајна центра: један је логика, а други ум. Такође се каже да је у природном човеку, у обоженом, у човеку божанске благодати, могуће да оба сазнајна центра раде истовремено, да обе енергије душе раде, паралелно. Дакле, чак и ако човек једе, ради, могуће је да се ум моли. То разумемо из онога што смо раније рекли. Дакле, ради, једе, учествује у разговору, спава и, истовремено, осећа благи бол у пределу органа - срца. Овај бол је повезан са силаском ума у срце, јер увлачи ум у овај простор; и, не само да привлачи ум, већ иде и дубље. Тада човек осећа орган тела - срце, као дубок бунар, без краја. Рад логике и бол срца показују разлику између логике и ума. А то се, као што смо раније рекли, дешава истовремено, паралелно. Ово испуњава човека радошћу и усхићењем. Зато кажемо да се силазак ума у срце, умна молитва и просветљење ума, не дешавају са рационалним заносом. Човек тада има пуну свест о свету који га окружује, о својим речима и делима, а истовремено осећа овај бол срца, у горњем делу тела, што га тачно разликује од бола који се осећа при физичком или неуролошком обољењу срца. У тренуцима веће благодати, овај бол срца је повезан и усклађен са молитвом, која у том часу долази или као откровење Божије, или као људска потреба. Тако, у том часу, он чује молитву како се изговара у његовом срцу, и ту су сабране све душевне силе и душевна осећања, као једно осећање. Као пример могу навести дисање телесним органом, срцем. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада осећамо као да нас срце боли, као да је ту концентрисана пажња. Изговарајући молитву и спуштајући ум к срцу, милошћу Божијом ово сабрање у срцу сабије се, овај најслађи бол делује без грча, без принуде срца, али са великом утехом, много слободе, а да човек не чини никакав напор. У почетку, овај најслађи бол се примећује у пределу тела, срца, али онда продире у нешто друго, дубље. И, као што рекох горе, повезује се са размишљањем, са радосном тугом, са молитвом Богу, а логика живи у свом свету и телесни орган срца не прима притиске и принуде. Оно стиче такву осетљивост, да тада човек разуме када ум улази у срце, а када излази. Постаје приметно, јер постоји овај благи бол, који има дубину. Тек тада човек разуме разлику између ума и логике! Као што постоји разлика између вина и чистог алкохола, таква разлика постоји између ума и логике. Ум је префињен, чист и јак. Логика је грубља. Разлика је аналогна и квалитативна. То је питање духовног искуства, искуства менталне енергије, духовног осећања, који се не стичу проучавањем и анализама, нити научним, филолошким испитивањима древних текстова, већ унутрашњом духовном борбом, са енергијама божанске благодати. https://davidninov.wordpress.com/2016/03/17/um-logika/#more-1648
  20. Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашано је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. https://mitropolija.com/2023/02/02/upokojio-se-u-gospodu-mitropolit-pergamski-jovan-zizjulas-1931-2023/
  21. По нашој неприродној и „нелогичној“ логици, чини се да свако као појединац, не сноси пуну одговорност. Главна тежина лежи у свемоћној природи преовлађујућег, безличног друштвеног погледа и неконтролисано помахниталог времена у којем живимо. Ова времена имају многе карактеристике и свакако су њихова достигнућа импресивна. Наша ера је сама по себи идентификовала невероватне границе које је достигла. Срушила је баријере земљине гравитације. Она је произвела људе са до сада непознатим особинама, са вештачким или животињским органима, или са деловима других људи. Направила је врсте које раније нису постојале. Мења природу и елиминише њене законе. Улази у тело, утиче на душу, ствара погледе и навике и дефинише понашања. Прелази несагледиве удаљености и улази у најмањи свет са средствима, брзинама и енергијама које превазилазе сваку машту. Њена главна карактеристика је, међутим, да се супротставља аутентичности, интегритету и истини. Осмишљава и производи много „сличних“. Наши салони су често украшени цвећем које изгледа стварно, али није. Телевизијски студији приказују позадине које не постоје. Оглашивачи се обраћају световима који немају везе са стварношћу. Људи се сликају, претварају, па чак и подвргавају операцијама како би представили персону која није стварна или пол који није компатибилан са њиховим хормонима и њиховим анатомским карактеристикама. Разузданост и импресиван имиџ, као и претежност 'изгледа', криви су за уништавање материје као и дискретно присуство ’егзистенције’. Све је то утицало на начине на које видимо ствари и дало је лажни облик и нашем духовном животу. Ми хришћани често говоримо о блиставости науке, која се, наводно, слаже са религијом; о вредности демократије која омогућава Цркви да функционише слободно; а о људским правима као да су то највеће вредности. Ипак, сви знамо да нас је наука учинила арогантнијим него икада раније, пошто смо уместо Бога, за идола поставили самообожавајуће људско биће; демократија је постала замена за вољу Божју са глупом одговорношћу наших сопствених избора. И тако смо завршили као хришћани који сами покушавају нешто да постигну и којима је тешко да се повере Божијој милости. Ми смо хришћани који сами покушавају да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он открије своју славу. Ми смо хришћани који траже опоравак и спокој, али не познајемо искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када изговоре реч љубав, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке привржености, јер одбијају да у њој препознају потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или жртвовањем, уместо себичног уживања. И цео овај начин гледања на ствари прешао је у црквено богослужење. У нашим манастирима правимо литургијски вез који изгледа да је ручно рађен, али није. Одежде и свети сасуди имају сјајно камење које по светлуцању личи на драго камење, али по објективној вредности није му ни слично. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, без боје и трошкова, без труда, љубави, инвентивности или времена. Фотографишемо и детаљно приказујемо шта раде наши свештеници, али имамо потешкоћа да препознамо присуство Бога у нашим светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћем“, али наша душа није у стању да изађе у Божију пустињу да би га срела. Посећујемо света места, али присуство Духа Светога се не види у нашем животу. Задовољни смо „спољним покретима“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни у драгоценом духовном искуству. Зато наше богослужење, које има нечувену обредну раскош, више личи на празник него на сакрамент. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светаца је њихово ауторство веома дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их писали напустили овај живот. Потврда наше такозване аутентичности је то што читамо њихова сведочења или разговарамо о њима у удобности наших дневних соба, без икаквог апетита за аскетизмом, личним умртљавањем или жртвовањем. Уместо да читамо текстове светих да бисмо постали смерни, ми их користимо за осуђивање наше браће и сестара . Свој страдални живот, светитељи су хранили Светим Причешћем. Ми парадирамо нашу секуларну духовност и самооправдање опонашајући их у учесталости причешћа, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се изражава кроз тензије и дифузије заменило је емпиријско откровење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо старо да бисмо оправдали своје ставове и мишљења, иако имамо потешкоћа са појавом новог знања које нас понижава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност се често појављује са лажном фасадом. У суштини, она није ништа друго до рационализована религиозност и имитаторска традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за форме, правила, спољашње обрасце, навике или личности и изражава се у облику накинђуреног конзервативизма. Све то води ка псеудо-врлинама које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама она рађа страсти и неопростиве слабости, негује суровост и лицемерје и себе назива аутентичном вером и искуством. То, међутим, нема никакве везе са духом Божијим и предањем наше Цркве. Све што ради је да ствара хришћане лажне аутентичности, будући да веру претвара у прелест и подсмех и преображава искуство у дезоријентацију и илузију. Због тога се често жалимо на то како нам је учињена неправда, на наше тешкоће, превисоке захтеве који нам се постављају и неподношљиве терете које морамо да носимо, на духовну исцрпљеност, да је Бог глув а други људи нас не разумеју. Ствара се осећај да се чуда не дешавају, да нема светаца, да је спасење тешко. Све то, пак, производи сумње, илузије, дефетизам и невољност да се боримо. Уопште, то мења лик Христов у нама. Људи стичу искварену перспективу и губе своју аутентичност. Највећа опасност нашег доба је чињеница да је наше искуство изгубило своју истинску природу, да је сиромашније у погледу аутентичности и да му је, на крају, истина страна. https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/
  22. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је данас послао распис свештенству Митрополије у којем је снажно препоручио и предложио да се, због ванредних временских услова, који представљају опасност по људске животе, сјутрадан, на празник Богојављења, не одрже пливања за Часним Крстом. Митрополит је нагласио да се ово особито односи на она мјеста гдје постоје реални и велики ризици за учеснике пливања, гдје се плива у хладним, набујалим ријекама и узбурканом мору, уз јаке и опасне водене струје. Митрополит је додао да Црква овим уважава и чињеницу да су Директорат за заштиту и спасавање Министарства унутрашњих послова и други државни органи упозорили јавност на озбиљне ризике од екстремних временских услова: обилних киша, јаког вјетра, подизања нивоа мора, таласа и др. Високопреосвећени је у свом обраћању свештенству навео да богослужбено благосиљање и освећење вода које Црква врши као свједочење благослова и благодати које је својим Оваплоћењем донио у свијет Господ наш Исус Христос на предањски начин уводи све вјерне у Божанску Тајну преображаја творевине из пролазне у непролазну, из смртне у бесмртну, којом Тајном Бог, како каже молитва Великог водоосвећења, обнавља водом и Духом „овешталу гријехом природу нашу“. Владика је, стога, позвао да свештенство и вјерници сјутра испуне храмове и порте ради учешћа у светим богослужењима и чину Великог водоосвећења када ће имати прилику да узму богојављенску водицу за здравље душе и тијела и освећење својих домова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Доситеј (световно име Драгутин Васић; Београд, 5. децембар 1877 — Београд, 13. јануар 1945) био је епископ нишки и први митрополит загребачки. Гимназију и богословију завршио је у свом родном месту.[1] Замонашио се још као ученик богословије и рукоположен је у чин јерођакона. Завршио је кијевску Духовну академију и магистратуру 1904. године, а затим је завршио филозофске науке на Универзитету у Берлину и Лајпцигу. У мају 1913. године Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа нишког, а 25. истога месеца посвећен је за епископа. Током Првог светског рата дочекао је бугарског окупатора у својој резиденцији, а онда је пребачен у интернацију. После капитулације Бугарске враћа се у своју епархију 1918. године. У њој је остао до 1933. 8. октобра 1932. године у Светом архијерејском сабору једногласно је изабран за првог митрополита Загребачког.[2] У време враћања Чеха и Словака у православље из римокатолицизма, а у Прикарпатској Русији из уније, епископ Доситеј је три године провео у Чехословачкој као изврстан мисионар, а потом је одржавао сталну везу са младом Православном црквом у овој земљи. После стварања Загребачке епархије постављен је за првог митрополита загребачког. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело унакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде".[3] Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". Након вишегодишењих покушаја генерала Недића да издејствује спашавање српског митрополита, коначно је допремљен у Земун, у теретном вагону, болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Увече, 12. маја 2008. године молитвено су пренете мошти Светог свештеноисповедника Доситеја загребачког и ваведењског из гроба у порти манастира Ваведење у Београду у саму цркву. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Митрополит_загребачки_Доситеј
  24. У данима божићне радости, вечерас, 9. јануара, на празник Светог Првомученика архиђакона Стефана, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару примио је и благословио избјеглице из Украјине. Честитајући им празник сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди, Митрополит Јоаникије је подсјетио да су анђели са Неба дочекали Рођење Христово и јавили благу вијест пастирима у Витлејему и обрадовали њихова срца пјесмом: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Истакао је да то славље обухвата и Небо и Земљу, на небесима се прославља Бог од Светих анђела, а у срца човјечија улива се та небеска радост која их испуњава миром Божијим и љубављу једних према другима. “Господ је дошао да донесе мир, да донесе братску љубав, да измири човјека са својом савјешћу, са својим ближњима и да га сједини и измири са Богом. Али, нажалост, у овоме свијету, Господ Исус Христос Богомладенац није нашао мир, осим код малог броја људи, код витлејемских пастира и мудраца са истока и љубави Пресвете Дјеве Богородице и Светог праведног Јосифа. Код других је нашао мржњу, завист и већ као Новорођенче морао је да бјежи да не би био мачем посјечен од безбожнога Ирода”, бесједио је Митрополит, додавши да је Христос био гоњен и да је био избјеглица у Египту иако је Цар над царевима и Господар на господарима. Господ је подијелио са нама, казао је Владика, све радости и све несреће у које човјек запада у овоме грешноме свијету. По његовим ријечима као што су тада били ратови, као и кроз сву историју човјечанства од пада Адамовога па до наших времена, тако смо и данас свједоци, нажалост, једнога ужаснога рата и проливања крви у Украјини. “Ми не можемо ничим друго нарочито помоћи него да се молимо Богу да Он врати мир на свим просторима благословене Украјине, земље освећене многим светињама. Земље која је просијала светошћу многих Божијих угодника и мученика за вјеру православну. И надамо се да ће то вријеме брзо доћи, да престане рат и да се врати мир у Украјини и да се врате својој љубљеној отаџбини сви они који су морали да је напусте да би спасили своју дјецу”, поручио је Високопреосвећени, констатујући да се ради о милионима избјеглих Украјинаца. Како је нагласио то је велика жалост и несрећа, али као што је Господ подијелио судбину са свима онима који су гоњени, својим одласком у Египат, у земљу туђу, али која је постала Његова земља јер се тамо раширило Јеванђеље, тако је Господ и са свима онима који страдају: “Са онима који страдају у Украјини и са онима који су избјегли из ње и налазе се негдје расељени по другим земљама. Тако ће неке од тих земаља, вјероватно, за многе Украјинце постати њихове или, као што се то често догађа, њихова друга отаџбина”, рекао је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Запазио је да на цијелом простору Црне Горе, посебно по нашим светињама, сретамо браћу и сестре и дјецу из Украјине: “И свакоме од њих се обрадујемо и спремни смо, наравно, да отворимо своја срца и своје домове за све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Ми смо се и раније сретали са браћом Украјинцима, и овдје у овоме храму и у манастиру Острогу и у другим нашим светињама, а посебно нам је драго што имамо прилику да овдје, поводом Божића – Рођења Христовог, поздравимо оне који су могли по овоме невремену вечерас доћи да се заједнички Богу помолимо, да се утјешимо и упознамо како они проводе своје избјегличке дане у Црној Гори”, казао је Владика и још једном поновио спремност да у свему изађе у сусрет избјеглима. Осврнувши се на страдање нашега народа кроз историју, подсјетио је на недавна страдања нашег народа, посебно на Косову и Метохији гдје вјековима трпи неправде и искушења: “Ево за сами Божић, било је пуцања на српску дјецу на КиМ, пребијања вјерника који су се враћали са молитве. Али Боже мој, носимо свој крст и тако показујемо да смо хришћани. И не мрзимо, не дозвољавамо да се мржња усели у наша срца. Нека Господ Богомладенац Христос излије свој мир на цио свијет, и на Црну Гору, а посебно на благословену Украјину и на њен вјерујући православни народ. Мир Божији – Христос се роди!”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Овом приликом Његово високопреосвештенство одраслима је уручио пригодне поклоне, а малишане обрадовао божићним пакетићима. Црквена општина Бар је уприличила празничну вечеру, коју су уљепшала дјеца из Украјине која су пјевала украјинске каљатке (божићне пјесме). https://mitropolija.com/2023/01/09/mitropolit-joanikije-sa-ukrajinskim-izbjeglicama-molimo-se-bogu-da-vrati-mir-u-ukrajini/
  25. Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/
×
×
  • Креирај ново...