Претражи Живе Речи Утехе

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Ћелији Добрској. 7. августа 2009. године Нека је благословен празник небеских покровитељки наше мати Олимпијаде и Христине, Преподобна мати наша Олимпијада и Света великомученица Христина. Христина, која је, како каже пјесма коју јој пјевамо, као јагањац клицала: „Господе мој, Тебе љубим и Тебе иштући за Тебе страдам и приносим се Теби на жртву. Прими ме као ону која се жртвује цјелосно за Тебе.“ A Преподобна мати наша Олимпијада, сестра великог светитеља Цркве Божије, Василија Великог, такође је сав свој живот принела Господу на дар. „Није искала покоја”, како каже пјесма у њену част, него се непрекидно трудила да, свим својим срцем, душом и тијелом, угоди Господу и да постане сасуд Божије благодати, као што је и постала служећи Господу и служећи својим ближњима и приносећи себе Господу на дар. И једна и друга, свака на свој начин, су биле слушкиње Христове. Спадају међу оне премудре дјевојке које су запалиле светиљке своје. И не само да су запалиле светиљке своје, испунивши се врлинама као светиљкама, него су, својим врлинама, својим подвизима, придодавале и уља, што значи Духа Светога. Благодаћу Божијом и благодаћу Духа Светога су постале оно што су постале: угоднице Божије, примивши ријечи Господа у себе, у своје пролазно тијело и душу, да би вјечно са Господом биле. Уселио се Господ у њих, пун благодати и истине. И зато је њихово име и њихов спомен непролазан. Ево, вијекови су прошли од страдања мученице Христине, њеног проливања крви за Господа и жртвовања и од времена када је, на други начин, носила свој крст и трпила мучеништво савјести Преподобна Олимпијада. Прошли су вијекови, али ево до данас, њихов спомен остаје неизмјењив. Њихови свети ликови се сликају на иконама и љепотом њихових икона ми узносимо свој ум њима и открива нам се свјетлост која је сијала из њих. Тако да и оне спадају међу оне светиљке које се не стављају под кревет и које се не скривају, него се стављају на свјећњак, да усмеравају оне који усмеравају свој поглед ка њима. И да, свјетлошћу својом, прослављају Оца нашега који је на небесима, јер Он је једини Свети, и они који Њега примају том свјетлошћу Његовом, божанском, вјечном и непролазном, зраче и обасјавају вијекове. Тако да и ове двије дивне Божије угоднице су Господа прославиле и прослављају Га и данас, прибране око светога престола Његовога, око престола Јагњета Божијег, закланог за живот свијета. Јагње Божије, Христос Господ, и Света Христина, јагњица Божија, која се Њему приноси на дар и Преподобна Олимпијада, која се одрекла свијета и „мудрованија тјелеснога“ како каже у пјесми, да би заблистао Господ кроз њу. Не само у току њенога земнога живота, него блиста и сија и до данас и сијаће до краја свијета и вијека. Господу који је диван у светим мученицима и мученицама Својим, преподобним оцима и матерама, Господу који је јуче, данас и сјутра исти, Њему нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2025/08/05/mitropolit-amfilohije-o-svetoj-velikomucenici-hristini-i-prepodobnoj-olimpijadi/

На Светој Литургији током певања Трисветe песме свештеник чита следећу молитву: Боже Свети… удостојивши нас, смерне и недостојне слуге Твоје, и у овај час да станемо пред славом светог Твог жртвеника и дужно Теби поклоњење и славословље приносимо… опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно, освети наше душе и телеса, и дај нам да у праведности служимо Теби све дане живота нашег… Света Литургија је важан догађај, јер ми сви заједно приносимо Богу песму, славословље и служење, приносимо Трисвету песму. Сви заједно стојимо пред Богом, примамо Божје благослове и постајемо једно Тело – сачињавамо Цркву Христову. Када се окупљамо на богослужењу, ми сачињавамо Христову Цркву, Тело Христово, сједињено са Главом – Христом. Али зар Бог има потребу да Му приносимо Трисвету песму? Не. Бог нема потребу ни да Му певамо, ни да Му говоримо узвишене речи, славословља, похвале и много чега још – али ми имамо потребу да то чинимо, имамо потребу да славимо Бога. Када славимо Бога, ми се исцељујемо, олакшавамо својој души, исцељујемо своје биће. То ми имамо потребу да славимо Бога, а Богу се од наших речи не додаје ни слава, ни нешто друго. Када стојиш пред Богом, треба да стојиш са осећањем сопствене грешности. Да би ступио у општење с Богом, треба да имаш правилан однос према Њему – треба да будеш смеран, да у твојој души не буде те затворености која проистиче из егоизма и охолости. Када смерно стојимо пред Богом, отварамо своје срце да би оно примило Божју благодат, и молимо Бога да нас посети, да дође к нама по својој доброти – не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар, човекољубив, милостив, и ми зато молимо да дође к нама. Бог долази к нама не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар и милостив Када Он дође и посети нас, тада ћемо моћи да искористимо ту Божју посету – ако смо, наравно, правилно расположени према Њему. У супротном, када немамо правилан однос према Њему, онда, чак и ако Бог посети човека, он или неће то разумети, или ће одмах изгубити ту благодат, и ништа неће бити. То је важно за нас, јер Бог не посећује душе оних људи који не могу да препознају Његово присуство, који су изграђени на самоуверености и егоизму, који не траже Његову благодат. И та Божја посета за коју Га молимо није неки догађај који се одвија у нашој машти, није нешто замишљено у нашем уму или нешто емоционално што се дешава у нашим емоцијама. Иако, наравно, када Бог посети нашу душу, сва наша чула се покрећу, и ум, и срце, и чула, све се активира, јер када Бог посети човека, он цео учествује у тој нествореној Божјој благодати. Та благодат је такође енергија Бога, а не нешто апстрактно, не нешто што могу да знам, а могу и да не знам, што могу да осетим, а могу и да не осетим. Ја је осећам, и то је енергија. Она је као апарат који укључујеш у контакт, притиснеш дугме, и електрична енергија се канализује, апарат се активира, почиње да ради и врши посао. Тако и човек који се повезује с благодаћу, за њега је то повезивање с њом стваран догађај, који је 100% апсолутно и стваран. Разуме се, када благодат борави у нашој души, тада се сва наша чула покрећу, и чулни, и душевни свет, и тело учествују у тој благодати, ми учествујемо у њој целим бићем. У благодати не учествује само неки један део. Зато молимо Бога да нас посети. И када нас Он посети, прво што чини наша душа јесте да тражи опроштај од Бога, јер душа одмах схвата да је далеко од Бога, види да стоји далеко од Бога, да је Бог свет, пресвет, чист, тако светао, а ми се налазимо на великом растојању од Њега. Он може да каналише своју благодат у нашу душу, али ми, са своје стране, разумемо да примамо Његову благодат зато што је Он добар, зато што жели да нам је да, а не зато што то заслужујемо, не зато што представљамо нешто, не зато што смо врлински, већ зато што је Он добар, праведан, милосрдан, добар и својом благодаћу нас посећује, и ми видимо како далеко стојимо од Њега. То осећање нас не ломи и не сатире у лошем смислу, већ ломи и сатире наш егоизам, тог идола кога смо сами од себе створили. При том Бог не изазива у нашој души осећање гушења. Он нас не гуши – зашто? Зато што, када Бог делује, Он делује спасоносно за човека, спасава човека, не убија га, већ га спасава, допуњује, ослобађа. Ми видимо како смо далеки од Бога, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости Чим Бог посети нашу душу, ми видимо где је Он и где смо ми, и у нашој души се рађа бол због те удаљености од Њега, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости. Зато у молитви кажемо: Опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно. Ми молимо Бога да нам опрости. Реч „опростити“ (на грчком συγχωρήσω) значи „поставити човека заједно са собом, ујединити“. Када кажемо Богу да нам опрости, не мислимо на оно што на новогрчком значи: „Извини ме“. То јест не тако, као да неки човек има проблем с нама: ми смо му нешто учинили, и он се гневи, љути, не жели да нас види, јер смо га увредили, а ми му кажемо: – Опрости што сам ти причинио зло! И он се труди да нам опрости, то јест да прецрта наш грех. Реч „опростити“ има и дубљи смисао: ја не само да прецртавам твој грех. То јест тражити опроштај не значи да кажемо Богу: – Прецртај наше грехе! Бог не држи пред собом лист папира на коме би записивао наше грехе. И Он одговара: – Не, нећу да опростим! – Па опрости ми! – Не, нећу ти да опростим! – Па опрости ми! – Нећу! – Опрости ми! – Нећу! Можеш хиљаду пута да кажеш: „Опрости ми“, па ћу да видим да ли да ти опростим! Све је то људско представљање, детињасто, тако смо чинили када смо ишли у школу. Када кажеш Богу: „Опрости ми!“, то не значи да Бог крије злобу на тебе или памти неке чињенице које говоре против тебе. Не. „Опрости ми“ овде значи: „Веома Те молим, Боже мој! Исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено. Исцели ме својим присуством и прими поново у свој очински загрљај. Опрости ми својом љубављу коју имаш и коју ја не разумем, јер сам болестан, слеп, страстан, изобличен и не разумем да ме волиш. Ти ме волиш, бринеш се за мене, дајеш све, а ја, нажалост, то не разумем“. „Опрости ми“ значи: „Молим те, Боже, исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено“ Опроштај је покрет у коме молимо Бога да нас исцели, јер на крају крајева проблем је код нас, а не код Бога. И када кажемо Богу: „Опрости ми!“ – у смислу који се данас обично укључује у ту реч („извини“), излази да Бог има проблем и да се гневи, а ми кажемо: – Шта сада да радимо? Он се разгневио. Треба нешто да урадимо да му то прође! И у случају с човеком почињеш да га смирујеш и мислиш: „Шта би још да урадим да му прође? Да му купим, не знам, добар сладолед и угостим га? Или да му поклоним букет цвећа, уз то рекавши и топле речи: ‘Па како си добар!’ и сл., нешто да обећам – и крај? Он се разгневио, и да то прође, треба нешто да урадим“. У већини случајева осећање које гајимо према Богу такво је, управо: „Ја сам починио неколико грехова, али и Ти не држи злобу на мене због тога што сам их починио“ – и желим нешто да урадим, да Га смирим, да Му то прође, и да Га убедим да ме опрости! Ствар је у томе што не треба Бог да се исцели, већ ја. Бог не гаји никакву злобу на мене због тога што сам учинио глупости, и Он се не мршти, не љути – то су моји пороци, страсти, болести у дословном смислу убијају моју душу. Зато кажем Богу: „Опрости ми, Ти, Лекару, очисти ме од тог отрова, да се разјасне моје очи, срце, да оживим, да се поново родим, јер умирем и пропадам“. Ми молимо Бога да нам опрости, јер имамо то осећање Његове светости, и осећамо да нам Он може опростити свако прегрешење. Доћи дотле да не видимо у себи грешке, то јест када не видимо своје грехе и не осећамо да је наше „ја“ рањено и покривено страстима – то је за човека трагично. Међу нама има таквих људи који, ако их питаш: „Имаш ли неки грех?“, одговарају: „Не, немам ништа такво“. То често чујемо. Не осећам да сам нешто урадио, ништа не осећам. То је дубок сан, као да спаваш под дејством пилула за спавање и никако не можеш да се пробудиш да би видео макар неколико својих грехова, да схватиш шта радиш. Наравно, чињеница је да човеку није лако доћи до тог покајничког осећања. И знате када се заиста кајемо? Када видимо Бога, тада се и кајемо. До тада је наше покајање људско, има људске црте, није здраво, али и такво нам помаже. А како да се покајем ако не знам Бога и никад нисам видео Његову светост? Па добро, још могу да разумем да сам починио грехове према ближњима. Зато људи, као правило, када дођу да се исповедају и наводе своје грехе: „Ја сам починио грехове: мрзим свог ближњег, оптужујем, трачарим, говорим неистину“, ретко ко ће рећи: „Ја не волим Бога“, или: „Ја наносим штету својој вези с Богом – мојим Оцем“. Јер је за њега Бог нешто непознато; он види само свог брата, ближњег, околне. Док духовни човек, када дође да се исповеди, прво што ће рећи јесте: „Ја сам увредио Бога, ранио своју везу с Њим и своју душу. Ја сам убио своју душу, ја сам убица сопствене душе – можда нисам убијао човека, али сам убио своју душу. Ја сам убио и душе других људи својим гресима, лошим примером и неделима!“ – рећи ће као да се заиста догодио стваран и јак пад. Али да би се све то могло догодити у нашој души, треба видети светост Бога, и ако Га не видимо по благодати Светог Духа, онда ћемо макар вршити мале духовне подвиге у души. Хајде, када будемо имали мало времена, да размислимо о томе. То можемо да урадимо чак и када дођемо у цркву. Неки се често жале: – Али како дуго траје та Литургија! Када би се завршила што пре! Али управо Литургија ти даје време за то, у свету – то је сат-два, а у монаштву тих сати има много више, и ако узмемо у обзир наше животне околности, онда је можда то време једино које ћеш наћи да размислиш о себи, о својој души. Литургија је то време да размислиш о себи, о својој души, да се разбереш у њој Чак и ако не умеш да се молиш, чак и ако не разумеш шта каже свештеник, појци, удуби се у себе, у своју душу и погледај прошлост, истражи своју душу да би видео шта се с тобом дешава: „Куда идем? Ко сам ја? Шта се дешава унутар мене?“ То је ретка прилика коју имамо за то, ако узмемо у обзир савремене реалности света. А где ћеш још наћи време за то? Дању мислиш: „Добро, увече ћу се помолити“. Али требаш да се осамиш увече на 5–10 минута, а деца почну бескрајно да лупају вратима, а жена ће чекати када ћете да седнете да разговарате, и мислиш: – Добро, читаћу 5–10 минута вечерње молитве, прочитаћу неколико молитава, и све. Немам времена да се продубљујем, да улазим у своју душу. Док Света Литургија, црквена богослужења, сама атмосфера Цркве помаже да уђеш у своје срце и извршиш ту ретроспекцију, да погледаш своју прошлост, садашњост и будућност, да размислиш о Божјем Суду, о свом кретању кроз време, о свему што видиш пред собом, да уздахнеш и кажеш: „Боже, опрости ми, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Можда ћеш чак имати времена и да заплачеш. Зато не пропуштајте црквене службе: то је једини простор и време које нам се даје да учинимо нешто у себи. Немамо друго време и простор, узимајући у обзир околности у којима живимо. Да живимо у пустињи, било би природно, али у свету га немамо. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolski-sila-oprostaja/

Недеља трећа по Матеју О паду и о Царству Божијем (Мт. 6, 22–33) „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово све ће вам се додати.“ Речи Господње у данашњем еванђелском одељку, возљубљена браћо и сестре, откривају нам дубљу драму човечанства након удаљавања од Бога и пада Адамовог. Када се човек одлучио да узме у своје руке судбину своју и судбину света, последице су биле трагичне. Одељак из Јеванђеља који смо управо чули сажето описује неке од тих трагичних последица, које бих желео, возљубљена браћо моја, да подвучем вашој љубави. Прва последица јесте да је човек изгубио једноставност свога погледа, простоту ока свога. Господ каже да човек преко ока може да покаже једноставност душе или, напротив, поквареност душе своје. А та једноставност је да човек гледа свет око себе на начин као да га гледа у Царству Божијем. Поквареност погледа и ума јесте у томе да човек гледа на свет као на непријатеља, да гледа на свет око себе као на грешан и непријатељски простор, те да размишља како да се од њега одбрани и преживи у њему. Изгубивши, дакле, једноставност душе своје, која се изражава у једноставности погледа свог, човек је, по речима Господњим, изгубио и светлост своју. А кад човек изгуби светлост, живи у тами, мислећи да види, али заправо лута у мраку, у тами која обузима живот његов, јер је светлост, која је некада у њему обитавала, постала тама, како каже Господ, и „ако је светлост која је у теби тама, колика ли ће тек бити тама?“ (Мт. 6, 23). Ако је око твоје – које би требало да буде светлост тела твога – тама, онда је сва унутрашњост душе твоје у тами. Тако је човек изгубио једноставност кроз коју је гледао на свет. Друга последица јесте то што је човек, баш зато што се умешао у тај однос са светом – у коме свет постаје једно хаотично поље за њега – изгубио и мир свој. Осетио је несигурност таквих размера, да стално размишља како да преживи у овоме свету. И због тога га обузима страх, обузима га агонија да ли ће успети, и тако улази у живот брига за сутра. Шта ће бити сутра? И живот му постаје стална стрепња: „Да ли ћу преживети у овоме свету?“ Тако човек постаје неко ко живи у непрекидној анксиозности и напетости, изгубивши једноставност мисли и душе своје, и свакога дана мучи се како да изађе на крај у овом свету. Обузима га, дакле, брига за то како ће живети. Трећа последица јесте то што, у тој својој бризи како да се извуче, човек почиње да служи новцу. Претвара новац у божанство. Служи мамону, као што каже Господ у данашњем јеванђелском одељку који смо чули. Јер новац обећава сигурност, и ради те сигурности човек све полаже у новац, дарује му своје поверење, продаје му душу своју да би стекао новац. Човек, дакле, постаје слуга новца. Четврта последица је да радећи само за новац, чинећи новац богом, ставља себе у супротности са самим собом, са оним што је по природи, и цепа се у себи. Жели да верује у Бога, али жели истовремено и да има снагу новца. И тако човек више не зна како да усагласи у себи веру у Бога са вером у мамона. Служи двојици господара, а како Господ каже, нико не може служити двојици господара: «Не можете служити Богу и мамону» (Мт. 6,24). Тако се човек постаје расцепљен унутар себе, шизофрен, постаје несрећан. Живот се његов раздваја на духовно и материјално, иако је све то једно. Божија творевина је једна – и духовна и материјална. То су дарови Божији и чине једну целовитост. Али човек, након пада, раздваја их. Тако унутар њега почиње борба: да ли треба да следи духовно а напусти материјално, или да следи материјално а напустидуховно? То је велика мука за човека што не може да уједини своје тело и дух, и остаје да гледкоје од та два да преферира. Трагична је, дакле, ситуација човека после пада, и све ово што је Господ описао у овој еванђелској перикопи (одељку) представља као идолопоклонство. Он каже: „Све ово незнабошци ишту“ (Мт. 6,32). Та брига за сутрашњи дан, то ропство којим се усредсређујемо само на то како ће се човек обезбедити за будућност, све је то, каже Господ, идолопоклонство. Јер шта све то значи? Значи да човек не верује да Бог управља животом његовим, да не верује да Бог може све да уреди. Да, човек који нема потпуно поверење у Бога и због тога служи идолима – тј. моћима овога света, као што су новац и све што новац обезбеђује – тај се налази у идолопоклонству. У свему овоме, љубљена моја браћо, долази Господ у данашњем еванђелском одељку да нам понуди исцељење, избављење. Он каже да је проблем човека у поретку вредности.Не зна шта му је прво, а шта друго. Променио је поредак вредности, ставио друго на прво место, а прво на друго. А шта је прво? Прво је, каже Господ, Царство Божије. „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33). Све што вас занима, све бриге, све потребе, све ће то бити задовољено! «Све ће вам се додати», ако прво што тражите буде Царство Божије. Господ нам не каже да не мислимо уопште, да нас не занима како ћемо живети у овоме свету, него да не стављамо то као прво. Јер све ће доћи на своје када прво место у животу заузме Царство Божије. Да застанемо мало овде, вољена браћо моја, да размислимо мало, да се запитамо, зашто? Шта хоће Господ да нам каже тиме? Царство Божије јесте сам Бог. Човек, како каже свети Силуан, никада није могао да избаци из срца свог жеђ за Богом. У дубини душе човек увек тражи Бога. Када тражи све то у свом животу и када има агонију, узнемиреност, не жели ништа друго до Бога самога, Њега тражи. А и Бога губи у свему томе, у тим бригама, агонији, у тим лажним божанствима која сам себи створи из страха, из стреса – онда настаје туга, празнина, анксиозност . Када волиш једну Личност, прво што желиш јесте да имаш однос са том Личношћу. Не размишљаш о последицама, не мариш како ћеш живети шта ћеш радити, већ стављаш као примарно однос са том личношћу. А када та љубав према Богу и тај однос с Њим постану прво у поредку вредности, тада све остало долази само по себи. Када дакле поставимо као први приоритет у животу однос са Богом – љубав према Њему, љубав коју је Он показао према нама кроз толико начина – тада долази и прави поредак у нама, и права хијерархија вредности коју постављамо у нашем животу. Прво стављамо Бога и поверење у Њега, Онога који нас је привео у постојање, да нас неће напустити. Ето, дакле, шта значи прво Царство Божије. Значи такође да тим начином постављамо све ствари и цијели наш живот на једну вечну основу. Јер све оно што у нашој агонији тражимо и желимо да стекнемо, све је то пролазно. И док сакупљамо богатство, новац, славу- све оно што нам пружа осеђај сигурности- долази тренутак и све то губимо. Где је онда сигурност коју нам пружају? Нисмо поставили исправан приоритет. Нисмо поставили исправне темеље. Само у Царству Божијем можемо да поставимо живот свој на темељ чврст, вечан. Такође, Господ нам каже да иштемо најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће нам се придодати. Да иштемо Бога, Његову љубав и правду – то јест остварење воље Његове. Јер ако, каже, то имамо, све остало ће доћи само по себи. То нам, можда, звучи тешко, браћо моја, али размислимо: када би свет био испуњен правдом Божијом, испуњен вољом Божијом, испуњен љубављу. Да ли би смо имали бриге? Да ли би смо имали агонију? То стресно јурцање како да стигнемо у сутра. Свет би био пријатељски настројен према нама. Комшија ми не би био непријатељ, него брат зашто да се плашим? Ако мени сутра нешто затреба, тај брат ће ми помоћи, доћи ће и даће ми. Када се и Царство Божије и правда Његова завладају у свету, све постаје могуће, све се решава без тешкоћа. Желите ли, возубљена браћо моја, да то докажемо логиком? Није потребно ништа друго него да бацимо поглед на оне тренутке живота нашег када је љубав владала међу људима. Тада страх одлази, и брига за сутра нестаје. То не значи да не треба да се интересујемо како ћемо живети – него да та брига не прерасте у анксиозност, у тешки немир. Јер једно је интересовање, а друго је агонија, мучна брига. Драги пријатељи, данашња цивилизација је пуна стреса. Реч „стрес“ постала је свакодневна реч нашег живота. Тешко да данас постоји неко кога срећемо, а да нам не говори о стресу. Погледајте око себе и видећете да човек има сва добра Божија, а ипак – трчи. Трчи и не стиже. Повећава потребе своје, жеље своје, потрошњу, рад, ропство новцу и мамону, и, данашње Јеванђеље као да је писано за данашњег човека а не за предходне генерације, јер ми старији смо живели период када људи нису имали толико материјалних добара, али су имали унутрашњи мир, тишину, смирење, делили су све међу собом. И наше поколење, упркос напретку у односу на претходна, и поред тога што живимо у најизобилнијем добу – више него било која генерација пре нас – ипак живи без унутрашњег мира. Имамо више добара, али мање мира, мање тишине, мање присности међу људима. Данас, дакле, еванђелски одељак упућује нама у овоме свету један позив и каже: промените поредак вредности, да би нестао тај немир, стрес и брига која вас изједа.Уздајте се у Бога, покајте се, направите тај заокрет – и престаните да сами покушавате да решите сва питања свог живота. Уздајте се у Бога и у Царство Његово, и тада ћете стећи мир – мир који је изгубљен и који вреди више од било чега у овом свету. Ускоро, браћо моја, чућемо да хорови поју херувимску песму. У тим тренуцима Црква ставља у уста наша ову реченицу: „Сву бригу животну оставимо“. Зашто? Зато што у том часу улазимо у Царство Божије. Света Литургија јесте Царство Божије. И да бисмо ушли у њега, потребно је да одбацимо тај немир овоземаљских брига. Да их оставимо иза себе и да их предамо Богу, да се предамо љубави Божијој и љубави према другим људима – и да се са њима заједно приносимо Богу као тело Христово, односно као љубав Божија која се у нама оваплоћује, како бисмо се на тај начин избавили, исцелили. Да прославимо Бога, браћо моја, који нам је дао Цркву Своју, који нам је даровао Свету Литургију, и који нам је омогућио, бар једном недељно, макар за кратко време, да побегнемо од овоземаљских брига, од те непрестане усмерености на самога себе – шта ћемо да радимо, и како ћемо преживети. Да се уздамо у Бога, и да кроз тај доживљај имамо бар један укус од онога што нас чека у Царству Божијем – Царству Божијем које свима нама, љубљена браћо, од срца желим. Амин. 20. јуни 2004. Митрополит Пергама проф. др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/06/28/mitropolit-jovan-zozjulas-o-padu-i-o-carstvu-bozijem/