Претражи Живе Речи Утехе

У православном предању постоји разлика између: ума (νους) и логике. Ум је једно, логика друго! Уопштено говорећи, као што се види из православног предања – ум је око душе, којом човек види Бога! Ум је орган којим човек види нестворено, а логика је центар сазнања створеног, јер испитује створено. Неки Оци, да би прецизније одредили шта је ум, повезују га са пажњом и кажу да је ум најпрефињенија пажња. Где је пажња, ту је и ум човека. Ако је пажња окренута и подређена створеном свету, то значи да ум живи у стању свог противприродног кретања. Ако је пажња повезана са логиком и човек стално мисли и размишља, тачније, ако стално одвлачи своје мисли на небитне ствари, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен. Ако је, пак, пажња у срцу, а у исто време логика има свест о створеном свету, који нас окружује, то показује да се ум креће по својој природи, живи у свом природном стању. Ова анализа, за оне који немају искуства, може изгледати нејасно и апстрактно, па ћу наставити са дубљим истраживањем теме у оквиру аскетског искуства наших светаца. Пре свега, треба нагласити да је сазнање шта је ум, и разумевање разлике између ума и логике, ствар духовног искуства. Само онај који је ово искусио, може схватити! Само онај, који је очистио срце од помисли и у коме срце ради природно (како треба), може тачно знати шта је ум! Они који немају искуства, чак и да читају много анализа и практичних размишљања, не могу ништа да разумеју. У вези са овим дешава се исто, што се дешава и са телесним оком. Слеп човек, колико год да чује објашњења о вредности боја и њиховим разликама од оних који виде, многе ствари неће разумети. Исто тако, онај чији је ум помрачен не може да разуме постојање ума, односно вредности и знања које ум омогућава; и изнад свега, не може ни да уочи и разуме разлику између ума и логике. Све што се дешава са телесним осећањима, много се више дешава са духовним осећањима, и, природно, умом човека. Дакле, разумевање ове теме подразумева духовно, лично, унутрашње искуство, иначе, свака анализа биће изједначена са покушајем уметника да опише чудесну хармонију великог музичког дела некоме ко нема чуло слуха. Опис је немогућ! Ипак, изнећу малу анализу, иако знам да сам лично слеп и глув за ове духовне теме које чине суштину и основу православног Предања. Човек, почевши да живи духовним животом, у највећој могућој мери испуњава заповести Христове и живи умишљеношћу. На почетку новог пута обузима га радосна туга и размишљање о животу проведеном у неуспесима. Хришћанин, који почиње овим путем, заиста живи прва Христова блаженства, духовно сиромаштво и блажени, духовни плач. Самопрекор и плач се изражавају и кроз молитву. Дакле, пошто познаје своју духовну болест, он плаче, јеца и, истовремено, моли Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се, у атмосфери најдубљег созерцања и плача, молио Богу говорећи разне молитве, као: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, „просветли таму моју“, „исцели душу моју, јер сагреших теби“ итд. Овај савез понизности, плача и молитве може почети и на други начин. Хришћанин се на почетку вежба у молитви, у понављању молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, својим устима и својом логиком. Практикује, дакле, такозвани научни метод молитве. После дугог покушаја да се сабере ум у речи молитве, да се одбаце сметње мисли, при вишечасовном понављању молитве, рађа се осећај ништавила, претераног размишљања, плача. Дакле, и у овом случају, духовно сиромаштво и блажени плач су повезани са молитвом. У тренуцима када то човек не очекује, после великог подвига и усрдне молитве, која је повезана са размишљањем и смирењем, ум узима молитву срцу, и, суштински, тада се ум одваја од логике, јер сада ум преузима да изговори молитву. Особа то схвата као благи бол у пределу органа - срца; као када боли орган тела и сав ум, сва пажња је усмерена тамо. Иста ствар се дешава и у овом случају, с том разликом што је овај бол сладак, има топлину и повезан је са осећањима срца, осећања љубави (αγαπη) и ероса (ερως). Ово најтачније указује на разлику и расуђивање између онога што је ум и онога што је логика. Када је ум одвојен од логике, човек осећа благи и топли бол срца, а истовремено логика има свест о свету који га окружује. У древним текстовима и у живом Предању, које постоји до данас, каже се да човек има два сазнајна центра: један је логика, а други ум. Такође се каже да је у природном човеку, у обоженом, у човеку божанске благодати, могуће да оба сазнајна центра раде истовремено, да обе енергије душе раде, паралелно. Дакле, чак и ако човек једе, ради, могуће је да се ум моли. То разумемо из онога што смо раније рекли. Дакле, ради, једе, учествује у разговору, спава и, истовремено, осећа благи бол у пределу органа - срца. Овај бол је повезан са силаском ума у срце, јер увлачи ум у овај простор; и, не само да привлачи ум, већ иде и дубље. Тада човек осећа орган тела - срце, као дубок бунар, без краја. Рад логике и бол срца показују разлику између логике и ума. А то се, као што смо раније рекли, дешава истовремено, паралелно. Ово испуњава човека радошћу и усхићењем. Зато кажемо да се силазак ума у срце, умна молитва и просветљење ума, не дешавају са рационалним заносом. Човек тада има пуну свест о свету који га окружује, о својим речима и делима, а истовремено осећа овај бол срца, у горњем делу тела, што га тачно разликује од бола који се осећа при физичком или неуролошком обољењу срца. У тренуцима веће благодати, овај бол срца је повезан и усклађен са молитвом, која у том часу долази или као откровење Божије, или као људска потреба. Тако, у том часу, он чује молитву како се изговара у његовом срцу, и ту су сабране све душевне силе и душевна осећања, као једно осећање. Као пример могу навести дисање телесним органом, срцем. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада осећамо као да нас срце боли, као да је ту концентрисана пажња. Изговарајући молитву и спуштајући ум к срцу, милошћу Божијом ово сабрање у срцу сабије се, овај најслађи бол делује без грча, без принуде срца, али са великом утехом, много слободе, а да човек не чини никакав напор. У почетку, овај најслађи бол се примећује у пределу тела, срца, али онда продире у нешто друго, дубље. И, као што рекох горе, повезује се са размишљањем, са радосном тугом, са молитвом Богу, а логика живи у свом свету и телесни орган срца не прима притиске и принуде. Оно стиче такву осетљивост, да тада човек разуме када ум улази у срце, а када излази. Постаје приметно, јер постоји овај благи бол, који има дубину. Тек тада човек разуме разлику између ума и логике! Као што постоји разлика између вина и чистог алкохола, таква разлика постоји између ума и логике. Ум је префињен, чист и јак. Логика је грубља. Разлика је аналогна и квалитативна. То је питање духовног искуства, искуства менталне енергије, духовног осећања, који се не стичу проучавањем и анализама, нити научним, филолошким испитивањима древних текстова, већ унутрашњом духовном борбом, са енергијама божанске благодати. https://davidninov.wordpress.com/2016/03/17/um-logika/#more-1648

Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашано је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. https://mitropolija.com/2023/02/02/upokojio-se-u-gospodu-mitropolit-pergamski-jovan-zizjulas-1931-2023/

По нашој неприродној и „нелогичној“ логици, чини се да свако као појединац, не сноси пуну одговорност. Главна тежина лежи у свемоћној природи преовлађујућег, безличног друштвеног погледа и неконтролисано помахниталог времена у којем живимо. Ова времена имају многе карактеристике и свакако су њихова достигнућа импресивна. Наша ера је сама по себи идентификовала невероватне границе које је достигла. Срушила је баријере земљине гравитације. Она је произвела људе са до сада непознатим особинама, са вештачким или животињским органима, или са деловима других људи. Направила је врсте које раније нису постојале. Мења природу и елиминише њене законе. Улази у тело, утиче на душу, ствара погледе и навике и дефинише понашања. Прелази несагледиве удаљености и улази у најмањи свет са средствима, брзинама и енергијама које превазилазе сваку машту. Њена главна карактеристика је, међутим, да се супротставља аутентичности, интегритету и истини. Осмишљава и производи много „сличних“. Наши салони су често украшени цвећем које изгледа стварно, али није. Телевизијски студији приказују позадине које не постоје. Оглашивачи се обраћају световима који немају везе са стварношћу. Људи се сликају, претварају, па чак и подвргавају операцијама како би представили персону која није стварна или пол који није компатибилан са њиховим хормонима и њиховим анатомским карактеристикама. Разузданост и импресиван имиџ, као и претежност 'изгледа', криви су за уништавање материје као и дискретно присуство ’егзистенције’. Све је то утицало на начине на које видимо ствари и дало је лажни облик и нашем духовном животу. Ми хришћани често говоримо о блиставости науке, која се, наводно, слаже са религијом; о вредности демократије која омогућава Цркви да функционише слободно; а о људским правима као да су то највеће вредности. Ипак, сви знамо да нас је наука учинила арогантнијим него икада раније, пошто смо уместо Бога, за идола поставили самообожавајуће људско биће; демократија је постала замена за вољу Божју са глупом одговорношћу наших сопствених избора. И тако смо завршили као хришћани који сами покушавају нешто да постигну и којима је тешко да се повере Божијој милости. Ми смо хришћани који сами покушавају да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он открије своју славу. Ми смо хришћани који траже опоравак и спокој, али не познајемо искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када изговоре реч љубав, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке привржености, јер одбијају да у њој препознају потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или жртвовањем, уместо себичног уживања. И цео овај начин гледања на ствари прешао је у црквено богослужење. У нашим манастирима правимо литургијски вез који изгледа да је ручно рађен, али није. Одежде и свети сасуди имају сјајно камење које по светлуцању личи на драго камење, али по објективној вредности није му ни слично. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, без боје и трошкова, без труда, љубави, инвентивности или времена. Фотографишемо и детаљно приказујемо шта раде наши свештеници, али имамо потешкоћа да препознамо присуство Бога у нашим светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћем“, али наша душа није у стању да изађе у Божију пустињу да би га срела. Посећујемо света места, али присуство Духа Светога се не види у нашем животу. Задовољни смо „спољним покретима“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни у драгоценом духовном искуству. Зато наше богослужење, које има нечувену обредну раскош, више личи на празник него на сакрамент. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светаца је њихово ауторство веома дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их писали напустили овај живот. Потврда наше такозване аутентичности је то што читамо њихова сведочења или разговарамо о њима у удобности наших дневних соба, без икаквог апетита за аскетизмом, личним умртљавањем или жртвовањем. Уместо да читамо текстове светих да бисмо постали смерни, ми их користимо за осуђивање наше браће и сестара . Свој страдални живот, светитељи су хранили Светим Причешћем. Ми парадирамо нашу секуларну духовност и самооправдање опонашајући их у учесталости причешћа, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се изражава кроз тензије и дифузије заменило је емпиријско откровење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо старо да бисмо оправдали своје ставове и мишљења, иако имамо потешкоћа са појавом новог знања које нас понижава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност се често појављује са лажном фасадом. У суштини, она није ништа друго до рационализована религиозност и имитаторска традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за форме, правила, спољашње обрасце, навике или личности и изражава се у облику накинђуреног конзервативизма. Све то води ка псеудо-врлинама које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама она рађа страсти и неопростиве слабости, негује суровост и лицемерје и себе назива аутентичном вером и искуством. То, међутим, нема никакве везе са духом Божијим и предањем наше Цркве. Све што ради је да ствара хришћане лажне аутентичности, будући да веру претвара у прелест и подсмех и преображава искуство у дезоријентацију и илузију. Због тога се често жалимо на то како нам је учињена неправда, на наше тешкоће, превисоке захтеве који нам се постављају и неподношљиве терете које морамо да носимо, на духовну исцрпљеност, да је Бог глув а други људи нас не разумеју. Ствара се осећај да се чуда не дешавају, да нема светаца, да је спасење тешко. Све то, пак, производи сумње, илузије, дефетизам и невољност да се боримо. Уопште, то мења лик Христов у нама. Људи стичу искварену перспективу и губе своју аутентичност. Највећа опасност нашег доба је чињеница да је наше искуство изгубило своју истинску природу, да је сиромашније у погледу аутентичности и да му је, на крају, истина страна. https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је данас послао распис свештенству Митрополије у којем је снажно препоручио и предложио да се, због ванредних временских услова, који представљају опасност по људске животе, сјутрадан, на празник Богојављења, не одрже пливања за Часним Крстом. Митрополит је нагласио да се ово особито односи на она мјеста гдје постоје реални и велики ризици за учеснике пливања, гдје се плива у хладним, набујалим ријекама и узбурканом мору, уз јаке и опасне водене струје. Митрополит је додао да Црква овим уважава и чињеницу да су Директорат за заштиту и спасавање Министарства унутрашњих послова и други државни органи упозорили јавност на озбиљне ризике од екстремних временских услова: обилних киша, јаког вјетра, подизања нивоа мора, таласа и др. Високопреосвећени је у свом обраћању свештенству навео да богослужбено благосиљање и освећење вода које Црква врши као свједочење благослова и благодати које је својим Оваплоћењем донио у свијет Господ наш Исус Христос на предањски начин уводи све вјерне у Божанску Тајну преображаја творевине из пролазне у непролазну, из смртне у бесмртну, којом Тајном Бог, како каже молитва Великог водоосвећења, обнавља водом и Духом „овешталу гријехом природу нашу“. Владика је, стога, позвао да свештенство и вјерници сјутра испуне храмове и порте ради учешћа у светим богослужењима и чину Великог водоосвећења када ће имати прилику да узму богојављенску водицу за здравље душе и тијела и освећење својих домова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доситеј (световно име Драгутин Васић; Београд, 5. децембар 1877 — Београд, 13. јануар 1945) био је епископ нишки и први митрополит загребачки. Гимназију и богословију завршио је у свом родном месту.[1] Замонашио се још као ученик богословије и рукоположен је у чин јерођакона. Завршио је кијевску Духовну академију и магистратуру 1904. године, а затим је завршио филозофске науке на Универзитету у Берлину и Лајпцигу. У мају 1913. године Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа нишког, а 25. истога месеца посвећен је за епископа. Током Првог светског рата дочекао је бугарског окупатора у својој резиденцији, а онда је пребачен у интернацију. После капитулације Бугарске враћа се у своју епархију 1918. године. У њој је остао до 1933. 8. октобра 1932. године у Светом архијерејском сабору једногласно је изабран за првог митрополита Загребачког.[2] У време враћања Чеха и Словака у православље из римокатолицизма, а у Прикарпатској Русији из уније, епископ Доситеј је три године провео у Чехословачкој као изврстан мисионар, а потом је одржавао сталну везу са младом Православном црквом у овој земљи. После стварања Загребачке епархије постављен је за првог митрополита загребачког. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело унакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде".[3] Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". Након вишегодишењих покушаја генерала Недића да издејствује спашавање српског митрополита, коначно је допремљен у Земун, у теретном вагону, болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Увече, 12. маја 2008. године молитвено су пренете мошти Светог свештеноисповедника Доситеја загребачког и ваведењског из гроба у порти манастира Ваведење у Београду у саму цркву. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Митрополит_загребачки_Доситеј

У данима божићне радости, вечерас, 9. јануара, на празник Светог Првомученика архиђакона Стефана, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару примио је и благословио избјеглице из Украјине. Честитајући им празник сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди, Митрополит Јоаникије је подсјетио да су анђели са Неба дочекали Рођење Христово и јавили благу вијест пастирима у Витлејему и обрадовали њихова срца пјесмом: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Истакао је да то славље обухвата и Небо и Земљу, на небесима се прославља Бог од Светих анђела, а у срца човјечија улива се та небеска радост која их испуњава миром Божијим и љубављу једних према другима. “Господ је дошао да донесе мир, да донесе братску љубав, да измири човјека са својом савјешћу, са својим ближњима и да га сједини и измири са Богом. Али, нажалост, у овоме свијету, Господ Исус Христос Богомладенац није нашао мир, осим код малог броја људи, код витлејемских пастира и мудраца са истока и љубави Пресвете Дјеве Богородице и Светог праведног Јосифа. Код других је нашао мржњу, завист и већ као Новорођенче морао је да бјежи да не би био мачем посјечен од безбожнога Ирода”, бесједио је Митрополит, додавши да је Христос био гоњен и да је био избјеглица у Египту иако је Цар над царевима и Господар на господарима. Господ је подијелио са нама, казао је Владика, све радости и све несреће у које човјек запада у овоме грешноме свијету. По његовим ријечима као што су тада били ратови, као и кроз сву историју човјечанства од пада Адамовога па до наших времена, тако смо и данас свједоци, нажалост, једнога ужаснога рата и проливања крви у Украјини. “Ми не можемо ничим друго нарочито помоћи него да се молимо Богу да Он врати мир на свим просторима благословене Украјине, земље освећене многим светињама. Земље која је просијала светошћу многих Божијих угодника и мученика за вјеру православну. И надамо се да ће то вријеме брзо доћи, да престане рат и да се врати мир у Украјини и да се врате својој љубљеној отаџбини сви они који су морали да је напусте да би спасили своју дјецу”, поручио је Високопреосвећени, констатујући да се ради о милионима избјеглих Украјинаца. Како је нагласио то је велика жалост и несрећа, али као што је Господ подијелио судбину са свима онима који су гоњени, својим одласком у Египат, у земљу туђу, али која је постала Његова земља јер се тамо раширило Јеванђеље, тако је Господ и са свима онима који страдају: “Са онима који страдају у Украјини и са онима који су избјегли из ње и налазе се негдје расељени по другим земљама. Тако ће неке од тих земаља, вјероватно, за многе Украјинце постати њихове или, као што се то често догађа, њихова друга отаџбина”, рекао је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Запазио је да на цијелом простору Црне Горе, посебно по нашим светињама, сретамо браћу и сестре и дјецу из Украјине: “И свакоме од њих се обрадујемо и спремни смо, наравно, да отворимо своја срца и своје домове за све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Ми смо се и раније сретали са браћом Украјинцима, и овдје у овоме храму и у манастиру Острогу и у другим нашим светињама, а посебно нам је драго што имамо прилику да овдје, поводом Божића – Рођења Христовог, поздравимо оне који су могли по овоме невремену вечерас доћи да се заједнички Богу помолимо, да се утјешимо и упознамо како они проводе своје избјегличке дане у Црној Гори”, казао је Владика и још једном поновио спремност да у свему изађе у сусрет избјеглима. Осврнувши се на страдање нашега народа кроз историју, подсјетио је на недавна страдања нашег народа, посебно на Косову и Метохији гдје вјековима трпи неправде и искушења: “Ево за сами Божић, било је пуцања на српску дјецу на КиМ, пребијања вјерника који су се враћали са молитве. Али Боже мој, носимо свој крст и тако показујемо да смо хришћани. И не мрзимо, не дозвољавамо да се мржња усели у наша срца. Нека Господ Богомладенац Христос излије свој мир на цио свијет, и на Црну Гору, а посебно на благословену Украјину и на њен вјерујући православни народ. Мир Божији – Христос се роди!”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Овом приликом Његово високопреосвештенство одраслима је уручио пригодне поклоне, а малишане обрадовао божићним пакетићима. Црквена општина Бар је уприличила празничну вечеру, коју су уљепшала дјеца из Украјине која су пјевала украјинске каљатке (божићне пјесме). https://mitropolija.com/2023/01/09/mitropolit-joanikije-sa-ukrajinskim-izbjeglicama-molimo-se-bogu-da-vrati-mir-u-ukrajini/

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/

Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/

Манастир Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу посетио је данас Митрополит запорошки и мелитопољски г. Лука, известио је Саборни храм у Пакрацу. Епископ пакрачко-славонски г. Јован. примио је овом приликом у Владичанској резиденцији у манастиру Јасеновац Митрополита Луку и његову пратњу и упознао га са досадашњим уређењем манастира и манастирског имања, као и са будућим плановима обнове ове свете обитељи. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

— Владико, зашто је празник Успења Пресвете Богородице један од најомиљенијих, најважнијих? Богородица се упокоjила на овај дан, зар он не треба да буде дан туге? — Пре свега, са становишта православне вере, не треба сматрати смрт човека, а још више — светитеља и Богородице, као тужан догађај. Свети апостол Павле је уздахнуо: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:23), јер је за правог хришћанина сврха његовог живота да се сједини са Христом у Његовом вечном Царству. Дакле, смрт није толико крај, завршетак земаљског живота, колико рођење за вечни живот, живот са Христом, који је својом смрћу и својим васкрсењем победио нашу смртност. Пре Васкрсења Спаситељева, смрт за човека била је нека врста страшног егзодуса у шеол — мрачно, без радости место далеко од Бога. Али је захваљујући Христовој Жртви смрт постала поновно уједињење људске душе са њеним Творцем. Осим тога, посебно поштовање празника Успења повезано је и са чињеницом да, како се о овоме каже у тропару празника, Пресвета Богородица ни во успенији мира не оставила, већ још више се моли за сваког од нас, стално стојећи пред Престолом Њеног Божанског Сина... — На територији Украјине постоје три Лавре, и све су освећене у част Успења Пресвете Богородице. Зашто? — Колевка руског монаштва је Света Гора Атос, која се традиционално назива наслеђем Пресвете Богородице, јер се управо на Атосу подвизао оснивач руског монаштва Св. Антони Печерски. Преподобни Антоније и његови ученици примили су са Свете Горе не само монашко правило, већ, пре свега, посебно поштовање Пресвете Богородице — као помоћнице у монашким подвизима и трудовима. С тим је повезана распрострањена традиција освећења Престола монастирских храмова у част Свете Богородице, а посебно њеног Успења. — Зашто се православци посебно ослањају на молитве Богородице? — Ми се као православни хришћани посебно ослањамо на молитве Богородице, због чега нам врло често замерају протестанти. Међутим, протестанти не желе да схвате једну природну ствар: свако рођење успоставља посебну духовну везу између мајке и детета. Ова веза је јединствена и непоновљива по томе што се заснива на наклоности и љубави. Исус Христос је Бог. Али, осим овога, Он је такође Човек, исти као што и ми, само без греха. И у свом човечанству, Он је у посебној јединственој вези са својом Мајком — Богородицом. И сасвим је природно да та веза није прекинута, није нестала. Она је постојала, постоји и постојаће заувек. И верујемо да се због ове везе између Сина и Мајке, Она, као права Мајка, заузима за свакога од нас пред Сином својим, и Бог чује наше молитве упућене Њоj. https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sve-lavre-na-teritoriji-ukrajine-uspenski

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни. На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација. То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност. Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога. Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу. Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим. Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога. „К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама. Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print92897.htm

У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду. У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде. Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор: — Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте. Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци. Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај. Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода. Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете. Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов! Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај. Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто. Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита: — Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља: — Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро. Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја. Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама. Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив? С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка? Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић

Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо. Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар... Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску. Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин. извор : pravoslavie.ru

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Видовдан, 28. јуна, Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница и парастос косовским јунацима на Газиместану, речено је Срни у Епархији рашко-призренској. Патријарх Порфирије присуствоваће „Видовданском пјесничком бденију“, које се традиционално одржава уочи Видовдана у порти манастира Грачаница. На Видовдан ће патријарх служити Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем и још 13 епископа. Патријарх српски ће у 13 часова на Газиместану служити парастос косовским јунацима и свим новострадалним мученицима. У Полицијској станици Грачаница Срни је речено да је већ сачињен оперативни план према којем ће више десетина припадника Косовске полицијске службе обезбјеђивати окупљање Срба у Грачаници и одлазак на Газиместан. https://mitropolija.com/2022/06/23/patrijarh-porfirije-i-mitropolit-joanikije-na-vidovdan-u-gracanici-i-na-gazimestanu/

Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду, 3. јуна 2009. године Рекосмо малоприје да је знамење Часнога крста уписано у људску природу. И не само што је уписано у људску природу, него је, у њему и кроз њега, јављено и откривено људско призвање, људско звање пред Богом. Тако да је људски живот незамислив без Крста часнога. Потврда тога је и данашњи величанствени празник и велики Равноапостолни Константин и Јелена које празнујемо данас и којима је овај свети храм посвећен. И њихов живот је био у знаку Часнога крста. Цар Константин, који је, благодарећи свјетлости Часнога крста, која га је обасјала са небеса, добио просвећење и од мрака незнабожачког био просвећен свјетлошћу истинског и правог богопознања, послије онога великога и страшнога догађаја када је, борећи се против Максенција, видио знамење Часнога крста огњено на небесима и када је заповједио да се на заставама његове војске наслика знамење Часнога крста. И благодарећи том знамењу он је побједио Максенција послије оне чувене битке на Милијском мосту, који данас постоји у Риму као свједочанство тог великог догађаја у историји Европа, да не кажем и у историји свијета. Просвећен свјетлошћу богопознања, Свети цар Константин је престоницу римскога царства пренио из старога, многобожачкога Рима, у мали град, мало мјесто на размеђу Европе и Азије, у онај градић који ће носити име његово, а и до данас га носи Константинопољ, град цара Константина. Па и назив који данас Турци су дали овом граду је сачувао тај садржај његовог првог имена, јер Стамбол је грчка ријеч и значи is tin poli. Турци, муслимани који су дошли и заузели византијско царство, чули су од Грка ријеч is tin poli. ,,Гдје идеш?” ,,Is tin poli” – ,,Идем у град”. И отуда и данас назив Истанбул. Дакле, то име је сачувано, то име је сачувала и велика мајка Црква цариградска, од које смо ми примили свјетлост богопознања преко словенског кума, Патријарха великог Фотија, и његове двојице ученика, Кирила и Методија. Тај цар Константин је одиграо пресудну улогу у историји свијета, у историји Европе, у историји Цркве Божије, нарочито што је, послије те побједе над паганином безбожним Максенцијем, 313. године, у граду Милану, донио онај чувени едикт, ону одлуку којом је дао слободу хришћанској Цркви. До тада је Црква била забрањивана, гоњена, прогоњена и распињана. Сва њена историја је у знаку крста, нарочито та историја прва три вијека која је дала безброј мученика и страдалника за вјеру Христову. Великомученици које ми данас прослављамо су из тога времена, и Великомученик, Георгије, Димитрије, Фотије, Прокопије и скоро сви апостоли који су мученички пострадали и њихови наследници, да поменемо само Светог Поликарпа, Светог Игњатија Богоносца, Светога Прокопија и многи други који су својом крвљу посвједочили вјерност Господу. Дакле, знаменита 313. година. Припрема се сва Европа, нарочито наша Црква православна, да обиљежи тај знаменити догађај 2013. године, када се обиљежава хиљаду и седам стотина година од тога догађаја. Наш архијерејски Сабор ове године је донио одлуку да наша Црква прослави тај догађај почевши од града Ниша, гдје се родио цар Константин, па онда редом на многим другим мјестима која свједоче да је некада он владао и овим нашим крајевима и данас има многа мјеста на којима је цар Константин подизао цркве и тиме остављао дубоког трага и у историји Балкана, а не само у историји осталих народа европских и азијских. Цар Константин је знаменит и по томе што је 325. године сазвао Први васељенски сабор и што је сам, повјеровавши у Христа као Бога свога и Спаситеља свога, рођеног пре свих вијекова од Бога Оца и у времену од Пресвете Дјеве, што је помогао Цркви да утврди и да дефинише ту вјеру и то исповједање у једносушност Сина са Оцем који је свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, који је рођен, а који није створен. Дакле, Први васељенски сабор, тај догађај од пресудног значаја за историју Цркве Христове догодио се у вријеме цара Константина и благодарећи њему, тако да је и тиме он показао да је заиста раван апостолима. Раван је апостолима и по томе што је омогућио да се шири Јеванђеље Христово по читавом огромном царству његовом које је онда обухватало и исток и запад, обухватало и источно и западно царство, до Британских острва. Дакле, његов живот је сав у знаку Часнога Крста, а и живот Свете царице Јелене. То је она царица која је пронашла Часни крст Христов у Јерусалиму, тамо гдје је данас величанствени храм Христовог Васкрсења и гдје је Голгота. Ви који сте били у Светој земљи ви сте имали од Бога дар да се поклоните на том светом мјесту на коме је царица открила Часни крст. Прошло је било неколико стотина година од Христовог Распећа. Град Јерусалим био је оскрнављен, храм у Јерусалиму разрушен. Испунило се Христово пророштво да неће камен на камену остати од тога храма. За вријеме императора римскога Тита, 70. године, храм је претворен у прах и пепео. И ево и данас, ко је био у Риму, Титов славолук на коме је у камену уклесано одвођење јеврејског народа у ропство и пљачка јерусалимског храма, свјећњаци који су отети, који су однијети из јерусалимског храма и Светиња над светињама. Дакле, царица Јелена, трагајући за мјестом страдања Христовог и Његовог Васкрсења, по Божијем надахнућу она је открила свето то мјесто и на том мјесту је подигла храм Христовог Васкрсења. Тако да је то мјесто засијало поново и поново је Јерусалим добио своје име, јер су Римљани укинули назив том граду, толика је била опака мржња њихова против Јерусалима и против изабраног Божијег народа, да су назвали Јерусалим Јулија Капитолина, тако се звао неколико стољећа. И онда је Јерусалимска црква поново обновљена и дала велике свете патријархе, даје до данашњега дана и око ње се сабирају милиони и милиони хришћана крштених у име Христа Господа. Дакле, и царица Јелена и њен живот је у знаку Часнога крста,, откривања Часнога Крста, али и њеног живота у духу Христовог Распећа и њеног сараспињања у Господу кроз тајну Крштења и кроз тајну њеног животног подвига. Дакле, и цар Константин и царица Јелена су загрлили Часни крст Христов и помогли читавој васељени да и она приступи тој великој светињи, тако да је њихов живот у знаку Часнога крста. Зато је тако благодатан и благословен, зато је име цара Константина записано златним словима у историји Цркве Божије, а у исто вријеме и записано златним словима у безобалном царству Христа Бога нашега. Зато и ми, њихови потомци, поклонимо се Часноме крсту и прославимо Христово Васкрсење и Вазнесење и трудимо се да ходимо путем Господњим, путем ношења Часнога крста, путем који нам је Господ открио и показао и који је једини пут спасења и једина врата кроз која се улази у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/03/mitropolit-amfilohije-car-konstantin-i-carica-jelena-su-zagrlili-casni-krst-hristov/

Митрополит лимасолски Атанасије недавно се састао са протојерејем Теодором Гињадзеом и осталим клирицима Цркве Светог Крста у Тбилисију како би разговарали о духовном животу и великим старцима двадесетог века. Свети Јосиф Исихаста Наравно, нисам лично познавао Светог Јосифа Исихасту. Рођен сам године у којој се упокојио … Иако сам знао све очеве који су му били блиски. Од 1973. године био сам у Братству монаха Ватопедског, где смо, наравно, често слушали о Светом Јосифу Исихасти и упознали све очеве који су били повезани са њим и који су били његова духовна деца. Он је наш отац и учитељ. И шта год да радимо у свом духовном животу, то покушавамо да то учинимо према његовом учењу и његовим благословима. И уверен сам да све што смо могли да урадимо, укључујући на Кипру, долази од Светог Јосифа Исихасте, све је постигнуто кроз његове молитве. Као и сви свети, Свети Јосиф Исихаста је својим животом и просветлио како своју душу тако и целу Цркву – посебно оне који воле Исусову молитву, монаштво и имају жељу да воле Христа целим срцем. За њих, Старац Јосиф је сјајна звезда, која осветљава и показује пут. Старац Јефрем Аризонски Упознао сам старца Јефрема из Аризоне 1976. године у манастиру Филотеј. А пошто је био духовни брат о. Јосифа Ватопедског, имали смо и веома блиске односе. Могу једноставно да кажем да смо живели са њим много година. Месец дана пре његовог упокојења отишао сам у Аризону и могу вам рећи да је наш последњи сусрет био најважнији за мене. Тада сам посебно осетио и схватио колики је овај човек велики светац. Био је оличење непрестане молитве. Непрестано се молио, показујући нам пут такве молитве. Био је веома топао човек пун милости. Био је испуњен духом самопожртвовања и љубави према сваком човеку. Био је и изванредан духовни исцелитељ. Где год је била потребна духовна „операција“, он је то урадио без икакве сумње. Старац Јосиф Ватопедски Ватопедски Старац Јосиф је био мој духовник, са њим сам живео много година. Почео сам да комуницирам са њим када сам имао петнаест година. У почетку бих му писао писма, а он би одговарао. И почев од осамнаесте године живео сам са њим у манастиру на Светој Гори. Био је то човек који је заиста волео свог духовног оца, свог Геронду Јосифа Исихасту. Имао је дар задивљујућих суза, способност покајања, која је произашла из велике љубави према Христу. Такође је имао невероватан дар богословља. Приликом његовог одласка Господ му је подарио велику благодат и прославио га задивљујућим стањем на његовом упокојењу. За живота је претрпео многа искушења и много клевета. Цео живот је провео у плачу, али се после упокојења насмејао, по Спаситељевој речи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Свети Јефрем Катунијски Немогуће је описати о. Јефрема Катунакијског — он је сјајна особа. Само анђели могу да га опишу. Могу само да кажем да га је наш духовник Јосиф Ватопедски заиста волео, а и са његовим братством смо имали веома живо дружење. Могу директно рећи да је о. Јефрем био пророк, само не у смислу да је могао да прориче будућност, већ у смислу да је непрестано осећао Божанску благодат, и видео Христа и анђеле. Он је међу највећим светитељима наше Цркве. А наши оци су га сматрали директним наследником светог Јосифа Исихасте. Када је о. Јефрем је служио и ја сам био ту, или кад сам ја служио, а он је био ту, увек сам имао велико осећање страхопоштовања пред њим. Имао сам осећај да је као Мојсије, који стоји пред Богом на планини Синају. Када је служио Литургију, имао сам јасан осећај да само он и Христ стоје један испред другог, и нико други. Био је веома једноставан човек, али свакога ко му је био на служби обузимало је осећање да је он највећи светитељ и задивљујући човек молитве. Такве ствари се не могу пренети речима. Гледао сам га како служи толико година, али мој утисак о њему никада се није променио. Док је био жив, састајали смо се скоро сваки дан. Служио сам са њим много пута, и често смо разговарали… Понекад ми је чак и писао писма, ишао сам код њега, а он би ме исповедао. И упркос нашим живим и блиским односима, увек сам имао посебну трему пред њим – то није био психолошки страх. Његова личност ми се никада није чинила једноставном и обичном – имао сам снажан осећај да стојим пред Христом. Никада нисам видео Господа, али сам видео човека који је био сличан Христу. Старац Пајсије Светогорац Могло би се рећи да је Свети Пајсије био посебан светогорски цвет, са посебним мирисом. Савремени очеви, сваки од њих, имали су неку врсту посебног мириса различитог од осталих. Свети Пајсије је био један од највећих подвижника, пустињака и исихаста. Био је то човек који је својим великим подвижничким трудом пронашао Бога и прославио Га својим светим животом. Као резултат тога, Господ га је великодушно наградио великим духовним даровима. Укрепио је и утешио многе људе, и монахе и мирјане који су га свакодневно посећивали. Свети Порфирије Кавсокаливијски Десет пута сам видео светог Порфирија. Први пут у Кавсокаливији, 1985-1986; последњи пут у Атини. Свети Порфирије беше велико сунце које је обасјало сву Атину. Такви светитељи су прилично ретки у нашој Цркви. Чак сам неколико пута питао Светог Пајсија где је о. Порфирије добио тако невероватне дарове. А он би ми говорио да је имао највећу чистоту душе и смирење, а Господ му је дао ове духовне дарове да може служити другима. Могу рећи да је све што смо својим очима видели у разговору са њим или што смо чули од других потпуно недокучиво за људску логику. Он сам није записао своје речи које су објављене у књигама. Састављени су из аудио записа његових говора и проповеди. Његова учења су најприкладнија за савремене људе који живе у свету. О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак такође су били из нашег братства. Многи можда не знају за њих, али били су велики старци. О. Арсеније је био саслужитељ Светог Јосифа Исихасте. Он је заиста био велики подвижник. Имао је задивљујућу смиреност, детињу једноставност и непрестану молитву срца. Његово срце и ум су увек били са Христом и Старцем Јосифом. О. Харалампије је био нећак о. Арсенија, и одликовао се тиме како се приморавао у духовном животу, у подвижничким трудовима. Био је и физички веома јак. Био је то човек који се марљиво трудио у умној молитви. Он је истински волео тај труд и приморавао се у духовном животу до свог упокојења. Мало је подвижника попут њега. Нека нам њихове молитве буду од помоћи. Св. Софроније (Сахаров) Ми волимо све ове очеве, јер су савремени светитељи. Године 1990. о. Јосиф Ватопедски и ја смо отишли и посетили Светог Софронија (Сахарова). Ако ме сећање не вара, остали смо у његовом манастиру три дана. Могу рећи да сам у његовом лицу видео савршеног човека у Христу. Сусрет са њим дао ми је живо искуство о томе како Христос чисти и исцељује човека. Био је пример духовно исцељеног човека. Био је то човек задивљујуће племенитости и запањујуће мудрости. Божанска благодат је увек пребивала у његовом срцу. Свети Јаков (Цаликис) Евијски и архимандрит Емилијан (Вафидес) Симонопетритски О. Јосиф и ја смо такође отишли да посетимо Светог Јакова 1990. После тога сам га посетио још неколико пута. Био је то човек чудесне милости и радости. Он је увек био преплављен Божанском благодаћу, иако је то стање скривао својом детињом једноставношћу. Сви су били испуњени радошћу што су били с њим и осећали како је обилно награђен Божанским даровима. Имао сам благослов од о. Јосифа да се исповедим код о.Јакова. Једном, када сам отишао код њега на исповест и пао на колена, пре него што сам успео било шта да кажем, испричао ми је цео живот. Открио ми је све моје слабости и страсти. Онда ме је упитао: „Желиш ли још нешто?“ Рекао сам: „Не, оче. Шта бих друго могао да пожелим?” Што се тиче о. Емилијана, он је био невероватно сунце које је сијало на Атосу. Посећивао сам га много пута, и са о. Јосифом и сам. Имали смо веома добар однос. Био је невероватно мудар и племенит човек. Имао је веома велику унутрашњу аскезу, коју је крио на све могуће начине и све је радио без икакве буке. На њему није било ништа споља приметно; споља је изгледао као аристократа. Могло би се међу нама рећи о. Емилијан је био носилац духа Светог Јосифа Исихасте. Стекао је дар трезвености. Био је веома велики подвижник, живећи у манастиру као у осами, у пустињи. Био је испуњен непрестаном унутрашњом радошћу, и Христом. Архимандрит Георгије (Капсанис) Током протекле године открио сам архимандрита Георгија (Капсаниса). Дозволите ми да и вама насликам његову слику… Био је невероватан човек — срдачан старац, скроман, испуњен сузама, мудрошћу и разборитошћу. Прецизно је исповедао догмате наше вере, темељно је разумео суштину црквености и са великом смиреношћу и задивљујућом племенитошћу носио ова предања која су нам Свети оци предали у Цркви. Поред ових врлина, био је велики теолог са академске тачке гледишта. Могло би се рећи да је архимандрит Георгије био мерило вере православне. Био је чудесно обучен у благодат и био је велики пастир. Нека нам његове молитве помогну! Желим да вас Господ сачува и заштити, јер сви који буду живели побожно у Христу Исусу биће прогоњени (2 Тим. 3,12). Нека вам Господ подари стрпљење у искушењима, и сачува и заштити у свим духовним пословима који се обављају у вашој епархији и парохији. https://mitropolija.com/2022/05/30/mitropolit-limasolski-atanasije-o-savremenim-grckim-podviznicima/

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima

Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти. Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена? Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости? Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја. Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење! Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка. Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu

У јесен 1987. налазио сам се у Америци. Сасвим случајно сам сазнао да се у једној болници за опекотине и Кожна оболења, близу оне у којој сам ја радио, лечи неко детенце с Кипра. Мали Андреј се родио с младежом, с кератозом која је прекривала око две трећине његовог тела; цела леђа, пола груди и стомак, једну руку од лакта до врха, највећи део ногу и део лица. Једино решење је било да се предузме систематско постепено пресађивање Здравог Ткива. Лекарски тим би отклањао део здраве коже, обрађивао га у лаборатотији, одакле би излазио много већи комад који би након одговарајуће процедуре био пресађен на болесно место слабашног дечјег тела. Пре но што је напунио годину дана, мали Андреј је подвргнут тринаестој операцији пресађивања коже и истом броју анестезија. Неизмерна патња малог дечака, истрајност и стрпљивост неупоредива, неизрецива агонија и психички бол родитеља. Дуго нису имали деце. Колика је тек радост била када су сазнали за трудноћу! Месеци бриге и ишчекивања. Практичне и психичке припреме. Приближава се час порођаја. Излази бебина главица. Следи јој тело… црно и наборано, ишарано младежима. Замислите само како им се изненада свет руши; спремаш се за славље, а схватиш да си се обрео пред једном далекосежном и бескрајно несагледивом драмом. Дилеме, препреке и метеж одлука надилазе сваког човека и све људе заједно. Узели су своје дете и заједно дошли у Бостон. Незнанци међу незнанцима. Незнан је и исход покушаја. Неодредив период боравка. Магловита будућност детета и породице. На једном месту Св. Григорије Богослов пише: „Добро је потонуло, зло испливало, ноћу треба пловити, а светлости ни од куда, Христос спава“ (Посланица 80. Евдоксију Ретору). Такво је било стање родитеља када сам их упознао. Зашто да се роди ово дете? Зашто да се толико мучи и да страда? Зашто само да пати и да неподношљиво рањава своје родитеље? Зашто, уместо да гаје снове за њега, они се плаше и помисли на своју будућност? Да су током трудноће знали за последице, могућност да је прекину била би вероватнија. Световна логика говори да би добро учинили. Вероватно би их у томе подржала и световна етика. С том врстом разговора дружили смо се око осам месеци. На ова питања никада нисам дао непосредно изговорени одговор. А нисам га ни себи хладне главе могао дати. Једноставно сам са њима делио љубав, бол и патњу, онолико колико сам могао. Они сами, са чудесном истрајношћу. Савршена мајка, пуна богате осећајности и отворености, с буром вере оправданог негодовања. Отац, достојанствени див-јунак. Двоје младих људи, родитељи који су сазрели за годину дана – колико заједно неће сазрети до краја свога живота. Људи просте вере и уобичајене логике. Не превише ни црквени. Обични људи… Једина утеха беше им богати Кипрaнин који је на себе узео огроман трошак дететовог лечења, као и незнанци из болнице који су им постали најближи пријатељи. Можда је Бог био мало тежак у љубави према њима, можда и неправедан, али људи су се вероватно боље понели. Прошло је отприлике дванаест година. Ја сам се вратио у Грчку, боравио сам на Светој Гори и постао свештеник. Требало би да су на Кипру. Вероватноћа да је мали Андреј жив веома је мала. Барем су тако процењивали лекари, ослањајући се на сазнања и статистике. А и ја сам им веровао. Наши путеви су се разишли. Година је 1999. Налазим се у Никозији. Позивају ме да заједно с тадашњим министром здравља наступим у једној телевизијској емисији. Планирано је и директно укључивање гледалаца. Јављају ми у студију да је мој стари познаник из Америке на линији и да тражи да изиђе у етар. То је био Андрејев отац. Жели да се видимо. Емисија се ускоро завршава. Излазим и налазимо се. Mоје прво питање се тиче Андреја… — Није у овом свету — одговара ми. — Упокојио се? – питам. — Нисам мислио на тај начин у другом, хтeдoх рећи у друјачијем свету. — А где се ви налазите? – усудих се упитати. — Ми смо увек с њим, у његовом свету. Нисам баш много разумео. Није много тога ни казао. Веома срдачно и достојанствено ме је позвао да пођем његовој кући и видим дете. Одмах полазимо. Андреју је сада тринаест година. Посматрам га. Високи момчић, око метар и седамдесет. Његова појава, спољашњи изглед, задовољавајући. Расути младежи по лицу и рукама, но ништа одбојно. Међутим, његов проблем се не налази на телу, него у целом његовом изражавању. Андреј пати од узнапредујућег аутизма. Ни у чему није самосталан. Уопште не говори. Не реагује ни на какав чулни подстицај. Не општи. Уопште не жели да чује музику. Ничим га нису могли умирити. Апсолутно ничим, док није напунио десет година. Једнога дана његова кума га одводи у своју нову кућу, у близини цркве. Звона звоне. Андреј се по први пут осмехује. Одушевљава се. Реагује снажно. Тражи да крене к том свом чулном подстицају. Звоно престаје. Андреј је упоран. Одлазе на вечерњу. Андреј мрмори, на неки начин прати службу. Враћају се кући. Кума пусти радио. Андреј захтева да га угаси. На касетофону му пушта византијску музику, и Андреј поново живне. Данас, двадесетак година касније, Андреј одлази само у цркву, зна само „Вјерују“ и „Оче наш“, све напамет, а од песама само „Пречиста Дјево, Владичице“. Одбија да иде било где другде. Крсти се правилно и радује се док глади браде свештеника и када се причешћује. То је његов живот. Једино то. Апсолутно ништа друго. Учинио је да већ и родитељи његови живе славећи Бога у „другом“, његовом свету. Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28). Да смо унапред знали у каквом ће стању бити Андреј, не би постојао; не бисмо му дозволили да постоји. Био би „небиће“. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је. Ово дете је украс Божји у овоме свету. „Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи“. (1Кор.1,25). https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-andrulin-andrej/

Желим да упоредим двије ријечи из Светог Писма које једна другу откривају и објашњавају. У данашњем Апостолу чули смо речи: Не опијајте се вином, јер је у њему раскалашност, него се учите у псалмима, хвалоспјевима и духовним пјесмама. И на дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле, а они изашли са трепетом и одушевљењем овог надахнућа, истинског надахнућа, испуњени управо Духом живота, Духом синовства, Духом љубави, Духом радости, људи који су их видјели или чули били су у недоумици, па су говорили: Да се ови људи нису напили вином, те сада имају толико усхићење, такав ентузијазам? И тако, упоређујући ова два мјеста, налазимо за себе пут духовног живота. Када апостол Павле каже: „Не опијај се вином, јер је у њему раскалашност“, он не говори само да човјек, пијан, може да се понаша прљаво и лоше; он говори о нечем много основнијем и важнијем, да једно надахнуће, једно одушевљење, једна опијеност може замијенити другу. Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго. У молитви се често дешава када човјек, почевши да се моли не тражи свог Господа са муком и надом, већ тражи у молитви некакво задовољство, смирење срца, неку искру живота. И тако се често дешава да док се молимо прођемо поред Бога, да се само трудимо да употребимо Његово име, Његово присуство, присуство Бога Живога, да на тренутак, макар на тренутак, нешто затрепери у нама и покаже нам да смо живи. Сјећам се писма које сам добио прије много година од једне Јелене за коју се молимо на Литургији. Рано се разбољела од неизлијечиве болести, а када је њено тијело почело да слаби и када је постало провидно, учинило јој се да је Господ тако близу. Тежина тијела, тежина ума више нису сметали да побјегне ка Господу, и чинило се да ће душа да провали у ове даљине. Али тијело је наставило да слаби, и дошао је тренутак када су тијело и душа били немоћни да учине овај напор, који човека гура напријед, омогућава му да отвори крила духа. А онда ми је написала ријеч која је, чини ми се, тако дубоко и снажно и тако директно везана за оно о чему ћу сад говорити… . „Молите се“, написала је, „да никада не покушам да умјесто Бога до кога више не могу да допрем, за утјеху поставим илузију да је Он овде“… Ово се своди на то: молите Бога да ми да снаге да останем у крајњој напуштености, у последњем неисцрпном сиромаштву, али само да не прихватим лажи за своју утјеху, да не узмем земљу када тражим Небо… И у томе видим мудру, и храбру, и строгу ријеч, која чини разумљивом данашњу апостолску ријеч. Не опијај се, не дајте се опјанити било чим, јер све то је замјена: пијанство се разликује од опијености. Особа која је опијена вјечношћу, попут апостола на Педесетницу, може на тренутак другима изгледати као опијена вином; али то није. И на то нас позива Апостол, и на то нас упозорава: чувајте се, будите тријезни до краја, будите трезвени до краја, јер опијати се земљом када тражите Небо је превара, то је блуд. А сада смо скоро на прагу страсних дана. Остало је још недељу дана да се отријезнимо, да схватимо да идемо ка нечему што није машта, сан, већ оно што је истинско, трагедија живота, да се крећемо ка нечему што сами не можемо да доживимо, чему можемо да се придружимо, јер је стварно и тако страшно и толико значајно, али шта можемо искористити да би уздрмали своју душу и пробудили је. Уосталом, када бисмо само знали – а колико људи то данас зна, широм свијета, у условима нашег друштва – када бисмо знали да се око некога кога волимо затвара обруч мржње, обруч шпијуна, да се постепено затвара пред њим пут слободе, пут бјекства, да нека непријатељска сила јури ову особу и да ће отићи у безнадежно заточеништво, из којег је једини пут да буде стријељан, у смрт, на мучење – како бисмо били трезвени, како бисмо све око себе – све што је у нашем свакодневном животу, и оно што је у нашој цркви – доживљавали трезвено, строго, реално, јер би пред нама био лик драге особе која ће за тренутак бити одведена, убијена, затворена, мучена. И ево куда идемо: остало је неколико дана до тренутка када ћемо видјети не причу, већ живу слику судбине Човека Исуса Христа, нашег брата по тијелу и човечанству, и Бога нашег, Творца. Овде стоји апостолска ријеч: Чувајте се, чувајте се, не опијајте се, не опијајте се свијетом и земљом да не бисте постали неосјетљиви на оно што ће бити овде – гдје усред земље видимо земаљска дешавања у њиховом небеском просвјетљењу. Пазите се, не опијајте се оним што ћете видети и чути и доживјети овде у храму. Јер то није дато да се опијемо, него да се отријезнимо, да се опаметимо, да стварност постане тако оштра да би као мач, по ријечи Апостола, пресјекла душу и дух, тијело и кости, тако да отпадне све што припада царству таме и трулежи, и остане само трепетно-трезвена душа пред њеним спасењем или смрћу. Амин. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-antonije-suroski-blum-o-trezvenosti/