Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће на Видовдан, 28. јуна, Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница и парастос косовским јунацима на Газиместану, речено је Срни у Епархији рашко-призренској. Патријарх Порфирије присуствоваће „Видовданском пјесничком бденију“, које се традиционално одржава уочи Видовдана у порти манастира Грачаница. На Видовдан ће патријарх служити Свету архијерејску литургију у манастиру Грачаница заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем и још 13 епископа. Патријарх српски ће у 13 часова на Газиместану служити парастос косовским јунацима и свим новострадалним мученицима. У Полицијској станици Грачаница Срни је речено да је већ сачињен оперативни план према којем ће више десетина припадника Косовске полицијске службе обезбјеђивати окупљање Срба у Грачаници и одлазак на Газиместан. https://mitropolija.com/2022/06/23/patrijarh-porfirije-i-mitropolit-joanikije-na-vidovdan-u-gracanici-i-na-gazimestanu/
  2. Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/
  3. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду, 3. јуна 2009. године Рекосмо малоприје да је знамење Часнога крста уписано у људску природу. И не само што је уписано у људску природу, него је, у њему и кроз њега, јављено и откривено људско призвање, људско звање пред Богом. Тако да је људски живот незамислив без Крста часнога. Потврда тога је и данашњи величанствени празник и велики Равноапостолни Константин и Јелена које празнујемо данас и којима је овај свети храм посвећен. И њихов живот је био у знаку Часнога крста. Цар Константин, који је, благодарећи свјетлости Часнога крста, која га је обасјала са небеса, добио просвећење и од мрака незнабожачког био просвећен свјетлошћу истинског и правог богопознања, послије онога великога и страшнога догађаја када је, борећи се против Максенција, видио знамење Часнога крста огњено на небесима и када је заповједио да се на заставама његове војске наслика знамење Часнога крста. И благодарећи том знамењу он је побједио Максенција послије оне чувене битке на Милијском мосту, који данас постоји у Риму као свједочанство тог великог догађаја у историји Европа, да не кажем и у историји свијета. Просвећен свјетлошћу богопознања, Свети цар Константин је престоницу римскога царства пренио из старога, многобожачкога Рима, у мали град, мало мјесто на размеђу Европе и Азије, у онај градић који ће носити име његово, а и до данас га носи Константинопољ, град цара Константина. Па и назив који данас Турци су дали овом граду је сачувао тај садржај његовог првог имена, јер Стамбол је грчка ријеч и значи is tin poli. Турци, муслимани који су дошли и заузели византијско царство, чули су од Грка ријеч is tin poli. ,,Гдје идеш?” ,,Is tin poli” – ,,Идем у град”. И отуда и данас назив Истанбул. Дакле, то име је сачувано, то име је сачувала и велика мајка Црква цариградска, од које смо ми примили свјетлост богопознања преко словенског кума, Патријарха великог Фотија, и његове двојице ученика, Кирила и Методија. Тај цар Константин је одиграо пресудну улогу у историји свијета, у историји Европе, у историји Цркве Божије, нарочито што је, послије те побједе над паганином безбожним Максенцијем, 313. године, у граду Милану, донио онај чувени едикт, ону одлуку којом је дао слободу хришћанској Цркви. До тада је Црква била забрањивана, гоњена, прогоњена и распињана. Сва њена историја је у знаку крста, нарочито та историја прва три вијека која је дала безброј мученика и страдалника за вјеру Христову. Великомученици које ми данас прослављамо су из тога времена, и Великомученик, Георгије, Димитрије, Фотије, Прокопије и скоро сви апостоли који су мученички пострадали и њихови наследници, да поменемо само Светог Поликарпа, Светог Игњатија Богоносца, Светога Прокопија и многи други који су својом крвљу посвједочили вјерност Господу. Дакле, знаменита 313. година. Припрема се сва Европа, нарочито наша Црква православна, да обиљежи тај знаменити догађај 2013. године, када се обиљежава хиљаду и седам стотина година од тога догађаја. Наш архијерејски Сабор ове године је донио одлуку да наша Црква прослави тај догађај почевши од града Ниша, гдје се родио цар Константин, па онда редом на многим другим мјестима која свједоче да је некада он владао и овим нашим крајевима и данас има многа мјеста на којима је цар Константин подизао цркве и тиме остављао дубоког трага и у историји Балкана, а не само у историји осталих народа европских и азијских. Цар Константин је знаменит и по томе што је 325. године сазвао Први васељенски сабор и што је сам, повјеровавши у Христа као Бога свога и Спаситеља свога, рођеног пре свих вијекова од Бога Оца и у времену од Пресвете Дјеве, што је помогао Цркви да утврди и да дефинише ту вјеру и то исповједање у једносушност Сина са Оцем који је свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, који је рођен, а који није створен. Дакле, Први васељенски сабор, тај догађај од пресудног значаја за историју Цркве Христове догодио се у вријеме цара Константина и благодарећи њему, тако да је и тиме он показао да је заиста раван апостолима. Раван је апостолима и по томе што је омогућио да се шири Јеванђеље Христово по читавом огромном царству његовом које је онда обухватало и исток и запад, обухватало и источно и западно царство, до Британских острва. Дакле, његов живот је сав у знаку Часнога Крста, а и живот Свете царице Јелене. То је она царица која је пронашла Часни крст Христов у Јерусалиму, тамо гдје је данас величанствени храм Христовог Васкрсења и гдје је Голгота. Ви који сте били у Светој земљи ви сте имали од Бога дар да се поклоните на том светом мјесту на коме је царица открила Часни крст. Прошло је било неколико стотина година од Христовог Распећа. Град Јерусалим био је оскрнављен, храм у Јерусалиму разрушен. Испунило се Христово пророштво да неће камен на камену остати од тога храма. За вријеме императора римскога Тита, 70. године, храм је претворен у прах и пепео. И ево и данас, ко је био у Риму, Титов славолук на коме је у камену уклесано одвођење јеврејског народа у ропство и пљачка јерусалимског храма, свјећњаци који су отети, који су однијети из јерусалимског храма и Светиња над светињама. Дакле, царица Јелена, трагајући за мјестом страдања Христовог и Његовог Васкрсења, по Божијем надахнућу она је открила свето то мјесто и на том мјесту је подигла храм Христовог Васкрсења. Тако да је то мјесто засијало поново и поново је Јерусалим добио своје име, јер су Римљани укинули назив том граду, толика је била опака мржња њихова против Јерусалима и против изабраног Божијег народа, да су назвали Јерусалим Јулија Капитолина, тако се звао неколико стољећа. И онда је Јерусалимска црква поново обновљена и дала велике свете патријархе, даје до данашњега дана и око ње се сабирају милиони и милиони хришћана крштених у име Христа Господа. Дакле, и царица Јелена и њен живот је у знаку Часнога крста,, откривања Часнога Крста, али и њеног живота у духу Христовог Распећа и њеног сараспињања у Господу кроз тајну Крштења и кроз тајну њеног животног подвига. Дакле, и цар Константин и царица Јелена су загрлили Часни крст Христов и помогли читавој васељени да и она приступи тој великој светињи, тако да је њихов живот у знаку Часнога крста. Зато је тако благодатан и благословен, зато је име цара Константина записано златним словима у историји Цркве Божије, а у исто вријеме и записано златним словима у безобалном царству Христа Бога нашега. Зато и ми, њихови потомци, поклонимо се Часноме крсту и прославимо Христово Васкрсење и Вазнесење и трудимо се да ходимо путем Господњим, путем ношења Часнога крста, путем који нам је Господ открио и показао и који је једини пут спасења и једина врата кроз која се улази у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/03/mitropolit-amfilohije-car-konstantin-i-carica-jelena-su-zagrlili-casni-krst-hristov/
  4. Митрополит лимасолски Атанасије недавно се састао са протојерејем Теодором Гињадзеом и осталим клирицима Цркве Светог Крста у Тбилисију како би разговарали о духовном животу и великим старцима двадесетог века. Свети Јосиф Исихаста Наравно, нисам лично познавао Светог Јосифа Исихасту. Рођен сам године у којој се упокојио … Иако сам знао све очеве који су му били блиски. Од 1973. године био сам у Братству монаха Ватопедског, где смо, наравно, често слушали о Светом Јосифу Исихасти и упознали све очеве који су били повезани са њим и који су били његова духовна деца. Он је наш отац и учитељ. И шта год да радимо у свом духовном животу, то покушавамо да то учинимо према његовом учењу и његовим благословима. И уверен сам да све што смо могли да урадимо, укључујући на Кипру, долази од Светог Јосифа Исихасте, све је постигнуто кроз његове молитве. Као и сви свети, Свети Јосиф Исихаста је својим животом и просветлио како своју душу тако и целу Цркву – посебно оне који воле Исусову молитву, монаштво и имају жељу да воле Христа целим срцем. За њих, Старац Јосиф је сјајна звезда, која осветљава и показује пут. Старац Јефрем Аризонски Упознао сам старца Јефрема из Аризоне 1976. године у манастиру Филотеј. А пошто је био духовни брат о. Јосифа Ватопедског, имали смо и веома блиске односе. Могу једноставно да кажем да смо живели са њим много година. Месец дана пре његовог упокојења отишао сам у Аризону и могу вам рећи да је наш последњи сусрет био најважнији за мене. Тада сам посебно осетио и схватио колики је овај човек велики светац. Био је оличење непрестане молитве. Непрестано се молио, показујући нам пут такве молитве. Био је веома топао човек пун милости. Био је испуњен духом самопожртвовања и љубави према сваком човеку. Био је и изванредан духовни исцелитељ. Где год је била потребна духовна „операција“, он је то урадио без икакве сумње. Старац Јосиф Ватопедски Ватопедски Старац Јосиф је био мој духовник, са њим сам живео много година. Почео сам да комуницирам са њим када сам имао петнаест година. У почетку бих му писао писма, а он би одговарао. И почев од осамнаесте године живео сам са њим у манастиру на Светој Гори. Био је то човек који је заиста волео свог духовног оца, свог Геронду Јосифа Исихасту. Имао је дар задивљујућих суза, способност покајања, која је произашла из велике љубави према Христу. Такође је имао невероватан дар богословља. Приликом његовог одласка Господ му је подарио велику благодат и прославио га задивљујућим стањем на његовом упокојењу. За живота је претрпео многа искушења и много клевета. Цео живот је провео у плачу, али се после упокојења насмејао, по Спаситељевој речи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Свети Јефрем Катунијски Немогуће је описати о. Јефрема Катунакијског — он је сјајна особа. Само анђели могу да га опишу. Могу само да кажем да га је наш духовник Јосиф Ватопедски заиста волео, а и са његовим братством смо имали веома живо дружење. Могу директно рећи да је о. Јефрем био пророк, само не у смислу да је могао да прориче будућност, већ у смислу да је непрестано осећао Божанску благодат, и видео Христа и анђеле. Он је међу највећим светитељима наше Цркве. А наши оци су га сматрали директним наследником светог Јосифа Исихасте. Када је о. Јефрем је служио и ја сам био ту, или кад сам ја служио, а он је био ту, увек сам имао велико осећање страхопоштовања пред њим. Имао сам осећај да је као Мојсије, који стоји пред Богом на планини Синају. Када је служио Литургију, имао сам јасан осећај да само он и Христ стоје један испред другог, и нико други. Био је веома једноставан човек, али свакога ко му је био на служби обузимало је осећање да је он највећи светитељ и задивљујући човек молитве. Такве ствари се не могу пренети речима. Гледао сам га како служи толико година, али мој утисак о њему никада се није променио. Док је био жив, састајали смо се скоро сваки дан. Служио сам са њим много пута, и често смо разговарали… Понекад ми је чак и писао писма, ишао сам код њега, а он би ме исповедао. И упркос нашим живим и блиским односима, увек сам имао посебну трему пред њим – то није био психолошки страх. Његова личност ми се никада није чинила једноставном и обичном – имао сам снажан осећај да стојим пред Христом. Никада нисам видео Господа, али сам видео човека који је био сличан Христу. Старац Пајсије Светогорац Могло би се рећи да је Свети Пајсије био посебан светогорски цвет, са посебним мирисом. Савремени очеви, сваки од њих, имали су неку врсту посебног мириса различитог од осталих. Свети Пајсије је био један од највећих подвижника, пустињака и исихаста. Био је то човек који је својим великим подвижничким трудом пронашао Бога и прославио Га својим светим животом. Као резултат тога, Господ га је великодушно наградио великим духовним даровима. Укрепио је и утешио многе људе, и монахе и мирјане који су га свакодневно посећивали. Свети Порфирије Кавсокаливијски Десет пута сам видео светог Порфирија. Први пут у Кавсокаливији, 1985-1986; последњи пут у Атини. Свети Порфирије беше велико сунце које је обасјало сву Атину. Такви светитељи су прилично ретки у нашој Цркви. Чак сам неколико пута питао Светог Пајсија где је о. Порфирије добио тако невероватне дарове. А он би ми говорио да је имао највећу чистоту душе и смирење, а Господ му је дао ове духовне дарове да може служити другима. Могу рећи да је све што смо својим очима видели у разговору са њим или што смо чули од других потпуно недокучиво за људску логику. Он сам није записао своје речи које су објављене у књигама. Састављени су из аудио записа његових говора и проповеди. Његова учења су најприкладнија за савремене људе који живе у свету. О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак такође су били из нашег братства. Многи можда не знају за њих, али били су велики старци. О. Арсеније је био саслужитељ Светог Јосифа Исихасте. Он је заиста био велики подвижник. Имао је задивљујућу смиреност, детињу једноставност и непрестану молитву срца. Његово срце и ум су увек били са Христом и Старцем Јосифом. О. Харалампије је био нећак о. Арсенија, и одликовао се тиме како се приморавао у духовном животу, у подвижничким трудовима. Био је и физички веома јак. Био је то човек који се марљиво трудио у умној молитви. Он је истински волео тај труд и приморавао се у духовном животу до свог упокојења. Мало је подвижника попут њега. Нека нам њихове молитве буду од помоћи. Св. Софроније (Сахаров) Ми волимо све ове очеве, јер су савремени светитељи. Године 1990. о. Јосиф Ватопедски и ја смо отишли и посетили Светог Софронија (Сахарова). Ако ме сећање не вара, остали смо у његовом манастиру три дана. Могу рећи да сам у његовом лицу видео савршеног човека у Христу. Сусрет са њим дао ми је живо искуство о томе како Христос чисти и исцељује човека. Био је пример духовно исцељеног човека. Био је то човек задивљујуће племенитости и запањујуће мудрости. Божанска благодат је увек пребивала у његовом срцу. Свети Јаков (Цаликис) Евијски и архимандрит Емилијан (Вафидес) Симонопетритски О. Јосиф и ја смо такође отишли да посетимо Светог Јакова 1990. После тога сам га посетио још неколико пута. Био је то човек чудесне милости и радости. Он је увек био преплављен Божанском благодаћу, иако је то стање скривао својом детињом једноставношћу. Сви су били испуњени радошћу што су били с њим и осећали како је обилно награђен Божанским даровима. Имао сам благослов од о. Јосифа да се исповедим код о.Јакова. Једном, када сам отишао код њега на исповест и пао на колена, пре него што сам успео било шта да кажем, испричао ми је цео живот. Открио ми је све моје слабости и страсти. Онда ме је упитао: „Желиш ли још нешто?“ Рекао сам: „Не, оче. Шта бих друго могао да пожелим?” Што се тиче о. Емилијана, он је био невероватно сунце које је сијало на Атосу. Посећивао сам га много пута, и са о. Јосифом и сам. Имали смо веома добар однос. Био је невероватно мудар и племенит човек. Имао је веома велику унутрашњу аскезу, коју је крио на све могуће начине и све је радио без икакве буке. На њему није било ништа споља приметно; споља је изгледао као аристократа. Могло би се међу нама рећи о. Емилијан је био носилац духа Светог Јосифа Исихасте. Стекао је дар трезвености. Био је веома велики подвижник, живећи у манастиру као у осами, у пустињи. Био је испуњен непрестаном унутрашњом радошћу, и Христом. Архимандрит Георгије (Капсанис) Током протекле године открио сам архимандрита Георгија (Капсаниса). Дозволите ми да и вама насликам његову слику… Био је невероватан човек — срдачан старац, скроман, испуњен сузама, мудрошћу и разборитошћу. Прецизно је исповедао догмате наше вере, темељно је разумео суштину црквености и са великом смиреношћу и задивљујућом племенитошћу носио ова предања која су нам Свети оци предали у Цркви. Поред ових врлина, био је велики теолог са академске тачке гледишта. Могло би се рећи да је архимандрит Георгије био мерило вере православне. Био је чудесно обучен у благодат и био је велики пастир. Нека нам његове молитве помогну! Желим да вас Господ сачува и заштити, јер сви који буду живели побожно у Христу Исусу биће прогоњени (2 Тим. 3,12). Нека вам Господ подари стрпљење у искушењима, и сачува и заштити у свим духовним пословима који се обављају у вашој епархији и парохији. https://mitropolija.com/2022/05/30/mitropolit-limasolski-atanasije-o-savremenim-grckim-podviznicima/
  5. У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima
  6. 17. Мај 2022 Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске Заграничне Цркве, у Господу је уснуо 16. маја 2022. године, на празник Светог Теодосија Кијевопечерског, у њујоршкој болници. Епископ менхетенски Николај, викар Епархије источноамеричке, служио је молитву по исходу душе. Саслуживали су протојереј Серафим Ган и јерођакон Пантелејмон (Јигалин). У попдневним часовима служен је помен у синодалној Саборној цркви Пресвете Богородице „Знамење“ у Њујорку. Извор: Руска Загранична Црква
  7. Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти. Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена? Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости? Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја. Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење! Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка. Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu
  8. У јесен 1987. налазио сам се у Америци. Сасвим случајно сам сазнао да се у једној болници за опекотине и Кожна оболења, близу оне у којој сам ја радио, лечи неко детенце с Кипра. Мали Андреј се родио с младежом, с кератозом која је прекривала око две трећине његовог тела; цела леђа, пола груди и стомак, једну руку од лакта до врха, највећи део ногу и део лица. Једино решење је било да се предузме систематско постепено пресађивање Здравог Ткива. Лекарски тим би отклањао део здраве коже, обрађивао га у лаборатотији, одакле би излазио много већи комад који би након одговарајуће процедуре био пресађен на болесно место слабашног дечјег тела. Пре но што је напунио годину дана, мали Андреј је подвргнут тринаестој операцији пресађивања коже и истом броју анестезија. Неизмерна патња малог дечака, истрајност и стрпљивост неупоредива, неизрецива агонија и психички бол родитеља. Дуго нису имали деце. Колика је тек радост била када су сазнали за трудноћу! Месеци бриге и ишчекивања. Практичне и психичке припреме. Приближава се час порођаја. Излази бебина главица. Следи јој тело… црно и наборано, ишарано младежима. Замислите само како им се изненада свет руши; спремаш се за славље, а схватиш да си се обрео пред једном далекосежном и бескрајно несагледивом драмом. Дилеме, препреке и метеж одлука надилазе сваког човека и све људе заједно. Узели су своје дете и заједно дошли у Бостон. Незнанци међу незнанцима. Незнан је и исход покушаја. Неодредив период боравка. Магловита будућност детета и породице. На једном месту Св. Григорије Богослов пише: „Добро је потонуло, зло испливало, ноћу треба пловити, а светлости ни од куда, Христос спава“ (Посланица 80. Евдоксију Ретору). Такво је било стање родитеља када сам их упознао. Зашто да се роди ово дете? Зашто да се толико мучи и да страда? Зашто само да пати и да неподношљиво рањава своје родитеље? Зашто, уместо да гаје снове за њега, они се плаше и помисли на своју будућност? Да су током трудноће знали за последице, могућност да је прекину била би вероватнија. Световна логика говори да би добро учинили. Вероватно би их у томе подржала и световна етика. С том врстом разговора дружили смо се око осам месеци. На ова питања никада нисам дао непосредно изговорени одговор. А нисам га ни себи хладне главе могао дати. Једноставно сам са њима делио љубав, бол и патњу, онолико колико сам могао. Они сами, са чудесном истрајношћу. Савршена мајка, пуна богате осећајности и отворености, с буром вере оправданог негодовања. Отац, достојанствени див-јунак. Двоје младих људи, родитељи који су сазрели за годину дана – колико заједно неће сазрети до краја свога живота. Људи просте вере и уобичајене логике. Не превише ни црквени. Обични људи… Једина утеха беше им богати Кипрaнин који је на себе узео огроман трошак дететовог лечења, као и незнанци из болнице који су им постали најближи пријатељи. Можда је Бог био мало тежак у љубави према њима, можда и неправедан, али људи су се вероватно боље понели. Прошло је отприлике дванаест година. Ја сам се вратио у Грчку, боравио сам на Светој Гори и постао свештеник. Требало би да су на Кипру. Вероватноћа да је мали Андреј жив веома је мала. Барем су тако процењивали лекари, ослањајући се на сазнања и статистике. А и ја сам им веровао. Наши путеви су се разишли. Година је 1999. Налазим се у Никозији. Позивају ме да заједно с тадашњим министром здравља наступим у једној телевизијској емисији. Планирано је и директно укључивање гледалаца. Јављају ми у студију да је мој стари познаник из Америке на линији и да тражи да изиђе у етар. То је био Андрејев отац. Жели да се видимо. Емисија се ускоро завршава. Излазим и налазимо се. Mоје прво питање се тиче Андреја… — Није у овом свету — одговара ми. — Упокојио се? – питам. — Нисам мислио на тај начин у другом, хтeдoх рећи у друјачијем свету. — А где се ви налазите? – усудих се упитати. — Ми смо увек с њим, у његовом свету. Нисам баш много разумео. Није много тога ни казао. Веома срдачно и достојанствено ме је позвао да пођем његовој кући и видим дете. Одмах полазимо. Андреју је сада тринаест година. Посматрам га. Високи момчић, око метар и седамдесет. Његова појава, спољашњи изглед, задовољавајући. Расути младежи по лицу и рукама, но ништа одбојно. Међутим, његов проблем се не налази на телу, него у целом његовом изражавању. Андреј пати од узнапредујућег аутизма. Ни у чему није самосталан. Уопште не говори. Не реагује ни на какав чулни подстицај. Не општи. Уопште не жели да чује музику. Ничим га нису могли умирити. Апсолутно ничим, док није напунио десет година. Једнога дана његова кума га одводи у своју нову кућу, у близини цркве. Звона звоне. Андреј се по први пут осмехује. Одушевљава се. Реагује снажно. Тражи да крене к том свом чулном подстицају. Звоно престаје. Андреј је упоран. Одлазе на вечерњу. Андреј мрмори, на неки начин прати службу. Враћају се кући. Кума пусти радио. Андреј захтева да га угаси. На касетофону му пушта византијску музику, и Андреј поново живне. Данас, двадесетак година касније, Андреј одлази само у цркву, зна само „Вјерују“ и „Оче наш“, све напамет, а од песама само „Пречиста Дјево, Владичице“. Одбија да иде било где другде. Крсти се правилно и радује се док глади браде свештеника и када се причешћује. То је његов живот. Једино то. Апсолутно ништа друго. Учинио је да већ и родитељи његови живе славећи Бога у „другом“, његовом свету. Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28). Да смо унапред знали у каквом ће стању бити Андреј, не би постојао; не бисмо му дозволили да постоји. Био би „небиће“. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је. Ово дете је украс Божји у овоме свету. „Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи“. (1Кор.1,25). https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-andrulin-andrej/
  9. Желим да упоредим двије ријечи из Светог Писма које једна другу откривају и објашњавају. У данашњем Апостолу чули смо речи: Не опијајте се вином, јер је у њему раскалашност, него се учите у псалмима, хвалоспјевима и духовним пјесмама. И на дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле, а они изашли са трепетом и одушевљењем овог надахнућа, истинског надахнућа, испуњени управо Духом живота, Духом синовства, Духом љубави, Духом радости, људи који су их видјели или чули били су у недоумици, па су говорили: Да се ови људи нису напили вином, те сада имају толико усхићење, такав ентузијазам? И тако, упоређујући ова два мјеста, налазимо за себе пут духовног живота. Када апостол Павле каже: „Не опијај се вином, јер је у њему раскалашност“, он не говори само да човјек, пијан, може да се понаша прљаво и лоше; он говори о нечем много основнијем и важнијем, да једно надахнуће, једно одушевљење, једна опијеност може замијенити другу. Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго. У молитви се често дешава када човјек, почевши да се моли не тражи свог Господа са муком и надом, већ тражи у молитви некакво задовољство, смирење срца, неку искру живота. И тако се често дешава да док се молимо прођемо поред Бога, да се само трудимо да употребимо Његово име, Његово присуство, присуство Бога Живога, да на тренутак, макар на тренутак, нешто затрепери у нама и покаже нам да смо живи. Сјећам се писма које сам добио прије много година од једне Јелене за коју се молимо на Литургији. Рано се разбољела од неизлијечиве болести, а када је њено тијело почело да слаби и када је постало провидно, учинило јој се да је Господ тако близу. Тежина тијела, тежина ума више нису сметали да побјегне ка Господу, и чинило се да ће душа да провали у ове даљине. Али тијело је наставило да слаби, и дошао је тренутак када су тијело и душа били немоћни да учине овај напор, који човека гура напријед, омогућава му да отвори крила духа. А онда ми је написала ријеч која је, чини ми се, тако дубоко и снажно и тако директно везана за оно о чему ћу сад говорити… . „Молите се“, написала је, „да никада не покушам да умјесто Бога до кога више не могу да допрем, за утјеху поставим илузију да је Он овде“… Ово се своди на то: молите Бога да ми да снаге да останем у крајњој напуштености, у последњем неисцрпном сиромаштву, али само да не прихватим лажи за своју утјеху, да не узмем земљу када тражим Небо… И у томе видим мудру, и храбру, и строгу ријеч, која чини разумљивом данашњу апостолску ријеч. Не опијај се, не дајте се опјанити било чим, јер све то је замјена: пијанство се разликује од опијености. Особа која је опијена вјечношћу, попут апостола на Педесетницу, може на тренутак другима изгледати као опијена вином; али то није. И на то нас позива Апостол, и на то нас упозорава: чувајте се, будите тријезни до краја, будите трезвени до краја, јер опијати се земљом када тражите Небо је превара, то је блуд. А сада смо скоро на прагу страсних дана. Остало је још недељу дана да се отријезнимо, да схватимо да идемо ка нечему што није машта, сан, већ оно што је истинско, трагедија живота, да се крећемо ка нечему што сами не можемо да доживимо, чему можемо да се придружимо, јер је стварно и тако страшно и толико значајно, али шта можемо искористити да би уздрмали своју душу и пробудили је. Уосталом, када бисмо само знали – а колико људи то данас зна, широм свијета, у условима нашег друштва – када бисмо знали да се око некога кога волимо затвара обруч мржње, обруч шпијуна, да се постепено затвара пред њим пут слободе, пут бјекства, да нека непријатељска сила јури ову особу и да ће отићи у безнадежно заточеништво, из којег је једини пут да буде стријељан, у смрт, на мучење – како бисмо били трезвени, како бисмо све око себе – све што је у нашем свакодневном животу, и оно што је у нашој цркви – доживљавали трезвено, строго, реално, јер би пред нама био лик драге особе која ће за тренутак бити одведена, убијена, затворена, мучена. И ево куда идемо: остало је неколико дана до тренутка када ћемо видјети не причу, већ живу слику судбине Човека Исуса Христа, нашег брата по тијелу и човечанству, и Бога нашег, Творца. Овде стоји апостолска ријеч: Чувајте се, чувајте се, не опијајте се, не опијајте се свијетом и земљом да не бисте постали неосјетљиви на оно што ће бити овде – гдје усред земље видимо земаљска дешавања у њиховом небеском просвјетљењу. Пазите се, не опијајте се оним што ћете видети и чути и доживјети овде у храму. Јер то није дато да се опијемо, него да се отријезнимо, да се опаметимо, да стварност постане тако оштра да би као мач, по ријечи Апостола, пресјекла душу и дух, тијело и кости, тако да отпадне све што припада царству таме и трулежи, и остане само трепетно-трезвена душа пред њеним спасењем или смрћу. Амин. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-antonije-suroski-blum-o-trezvenosti/
  10. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је 13. априла 2022. године у Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљеву у Паштровићима, уз саслужење архимандрита Хризостома (Нешића), протојереја Петра Церовића и јерођакона Сионија (Зорића), бележи Радосав Рајо Војиновић а преноси Митрополија црногорско-приморска. У архипастирској беседи Владика је рекао да је стари обичај био да се житије Свете Марије Египћанке чита одмах на почетку Часнога поста, и то у целини, а говорећи о овој Божијој угодници, подсетио да се она у пустињи подвизавала много деценија (звучни запис на крају вести). Митрополит Јоаникије је нагласио да спасења има за свакога ко хоће да се каје и да иде Божјим путем. “И то не само да ће му Бог опростити гријехе него ће га удостојити и великих дарова. Света Марија Египћанка је у томе заиста свијетли примјер. Њен примјер свијетли у току овога Часнога поста свима нама хришћанима који се трудимо да се удостојимо да ходимо заједно са Христом горе у Јерусалим, како је Он то рекао, на Његово крсно страдање, добровољно страдање ради нас и нашега спасења да прођемо драму страдања Христових”, поручио је Митрополит Јоаникије. У наставку, благодарећи радију "Светигора" Митрополије црногорско-приморске, можете чути ову беседу у целини. Извор: Митрополија црногорско-приморска Беседа Митрополита Јоаникија:
  11. У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.
  12. Поново остајемо после завршетка Свете литургије како бисмо одговорили на питања о се мора говорити. Украјина. Овако трагичне ситуације, овакве несреће и бола није било у животу наше генерације. Избеглице су почеле да пристижу у Псков. Недавно су у Псковопечерском манастиру примљене две породице с више деце. Њихови чланови су нам испричали како је после догађаја на Мајдану 2014. године у њиховом тихом градићу у централној Украјини прво све било релативно мирно. Међутим, касније су се појавили непознати млади људи који су изјављивали да се боре против непријатеља Украјине. Избеглице су казале да су грађани постепено почели да се мењају. Потчињавајући се све јачем притиску почели су да обавештавају органе власти о томе да су њихови суграђани непоуздани или да одржавају везе с Русијом. Страх да људи могу бити осумњичени за нелојалност растао је до те мере да је комшија наших избеглица једном дошао у њихову кућу и изјавио да им даје три дана да напусте град, иначе ће пријавити властима да у разговорима изражавају мишљење о томе да треба бити у пријатељским односима с Русијом. Православни свештеник, духовник наших избеглица, по националности је био Пољак; служио је у храму Московске патријаршије; по својим ставовима био је истомишљеник наших избеглица и није намеравао да крије негодовање због подстрекавања мржње према Русији. Овај свештеник је неколико пута добио врло строга упозорења. Међутим, остао је веран својим ставовима и савести. Једном су код њега дошли младићи с палицама и страшно су га претукли. Извукли су га из куће унакаженог. Свештеник је рекао својим мучитељима да се неће одрећи свог мишљења и да је спреман да умре. Међутим, они су се само насмејали и одговорили су му да је још рано за умирање. Убацили су свештеника у аутомобил и одвезли су га. Парохијани више нису видели свог духовника. Наши познаници су побегли из Украјине и сад су се обрели у Пскову. Дешава се да међусобице с времена на време потресају Русију. По правилу, иза леђа учесника у непријатељству стоје треће силе, хушкајући једне против других. Сетимо се грађанског рата који је протутњао пре само сто година: колико је проливено крви и суза, колико је било патње... Тада, 1919. године изванредни руски песник Максимилијан Волошин је написао: „А ја стојим сам између њих У рици пламена и дима И за једне и за друге Молићу се док снаге имам.“ И ми смо данас позвани на управо овакву молитву. Након што се на нас изненада обрушила вест о почетку ратних дејстава људи ужаснуто размењују докуменарне кадрове. Нацистичке параде са неколико хиљада учесника у Кијеву. Страхоте из последњих година живота у Донбасу. Деца која на улицама Украјине вичу: „Удри Москаља (погрдан назив за Русе, прим. прев.), слажите лешеве!“ „Ми смо деца Украјине! Нека Москва лежи у рушевинама!“ „Девојчице, шта ћеш да радиш кад порастеш? – Да кољем Москаље!“ Чудовишна су мучења наших војника. Човек се запрепашћено пита како се људи могу довести до таквог стања и мржње, а затим схвата да то и није тако тешко. Сетимо се шта се с целом Русијом дешавало пре сто година, после револуције. Ми смо сведоци овога у црквеном сећању на наше новомученике, у личном сећању на основу прича и предања који се чувају у нашим породицама. Желим да нагласим: у ситуацији кад су се на нас обрушиле бујице најразличитијих истинитих и лажних информација човек може да закључи да може веровати само у оно што се одговорно може сматрати несумњивим сведочанством и чињеницом. И на основу таквих сведочанстава може извлачити закључке. Већ четири године се на свакој Светој литургији на сугубој јектенији у Псковској саборној цркви и у Псковопечерском манастиру молимо за митрополита Онуфрија и његову паству. А данас се ове молитве узносе у целој Псковској епархији. Мислим, и у целој Русији. Људи се за Украјину моле као за саме себе. Наравно, моле се и за наше војнике. Моле се да Господ по Свом Промислу све разреши да се оствари воља Божија. Али ево шта је занимљиво: испоставило се да су на данашње догађаје, понекад до дословних подударности пре много година упозоравали украјински подвижници. За спољашњи свет ова сведочанства немају значаја, али су за нас, православце, веома важна. Старци Лаврентиjе, Зосима, Jона Недавно канонизовани преподобни старац Лаврентије Черњиговски (упокојио се у Черњигову још 1950. године) говорио је: „Наше рођене речи су Рус и руски. И обавезно треба да знамо, да имамо на уму и да не заборављамо да је било покрштавање Русије, а не покрштавање Украјине. Кијев је други Јерусалим и мајка руских градова. Кијевска Русија је била заједно с великом Русијом. Кијев је без велике Русије и одвојен од Русије потпуно незамислив.“ Затим – снажно и сликовито: „Као што се не може поделити Пресвета Тројица, Отац и Син и Свети Дух, то је Један Бог, тако се не могу поделити Русија, Украјина и Белорусија. То је заједно Света Русија. Знајте и немојте заборављати. У Кијеву никад није постојао патријарх. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самосвјатске украјинске групе (цркве) и уније.“ Саговорник старца, намесник Кијевопечерске лавре, отац Конрад, се тада није сложио с оцем, рекавши да су самосвјати и унијати у Украјини нестали, али је отац пророчански одговорио: „У њих ће ући демон и они ће се са сатанском злобом окомити на православну веру и Цркву, али ће им крај бити сраман, а њихове присталице ће доживети казну од Господа Цара и Силе.“ И упозоравао је: „Да будемо верни Московској патријаршији и да нипошто не улазимо ни у какав раскол... Кад се појави мала слобода, отвараће се цркве, манастири и поправљаће се, онда ће сва лажна учења изаћи заједно с демонима и тајним безбожницима (католици, унијати, Украјинци-самосвјати и други) и снажно ће у Украјини завојштити против канонске Православне Цркве, њеног јединства и саборности. Ове јеретике ће подржавати безбожничка власт, и зато ће одузимати православцима цркве и убијаће вернике. Тада ће кијевски митрополит (који је недостојан овог звања) заједно са својим истомишљеницима и архијерејима и јерејима, снажно пољуљати Руску Цркву.“ Ово је било речено о Филарету, бившем кијевском митрополиту: „Сам ће отићи у вечну погибељ као Јуда. Али сви ови напади лукавог и лажна учења у Русији ће нестати и биће јединствена Православна Црква – Руска.“ „Доћи ће време кад ће се тући-тући и почеће светски рат. А у самом јеку ће рећи: хајде да изаберемо једног цара у целој васиони. И изабраће! Изабраће антихриста као светског цара и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Чим буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то он и да не треба да гласате.“ За разлику од испразних речи старац Лаврентије о последњим временима говори у складу са Светим Писмом и тајанственом књигом Апокалипсе упозоравајући нас да ће се сви народи ујединити под владавином једног владара-лажног месије, антихриста. У Украјини је живео још један познати подвижник, духовник одеског манастира Успења Пресвете Богородице, схиархимандрит Јона (Игнатенко). Он се упокојио у Господу 18. децембра 2012. године. Недуго пред његову смрт записано је шта рекао: „– Годину дана после моје смрти почеће велики потреси, биће рат. Трајаће две године. – А како ће све почети? Америка ће напасти Русију? – Неће. – Русија ће напасти Америку? – Неће. – Шта ће онда бити? – У једној земљи која је мања од Русије настаће врло велики нереди, биће много крви. У овај ковитлац грађанског рата биће увучене и Русија и Сједињене Америчке Државе и многе земље.“ Скоро тачно годину дана после његове смрти, крајем 2013. – почетком 2014. године почели су Мајдан и крвави догађаји у Кијеву и Одеси. Он је говорио: „Украјина и Русија не постоје одвојено, постоји јединствена Света Русија. А непријатељи су решили да нас поделе како би уништили православље у Малој Русији (Украјини, прим. прев.). Али Господ то неће дозволити.“ А ево предвиђања још једног старца, врло угледног у Украјини, схиархимандрита Зосиме (Сокура), оснивача Свето-Успењске Николо-Васиљевске обитељи у Доњецкој области. Он се упокојио 2002. године. „И данас, у наше време, сва збрка ће почети од Кијева – мајке руских градова, од колевке. Отуда ће се збрка преплавити све руске земље, неће заобићи ни Русију, ништа; унаоколо ће бити опседнутост ђаволима. Али Русија ће се одржати и тамо ће бити веома велика благодат. Чак ни силе пакла, антихриста, неће савладати Руску Православну Цркву.“ „Ускоро ће наступити време кад ће злочинаца бити више него нас, још увек мање-више нормалних људи... Будуће генерације ће бити још горе: сви ће имати стаклене очи, свуда ће бити оружје. Може да те убије у сваком тренутку из забаве.“ У свом духовном завештању старац је забележио. „Строго се држите Руске Православне Цркве и његове светости патријарха московског и целе Русије. У случају да Украјина оде од Москве, без обзира на то да ли је аутокефалија незаконита или „законита“ – аутоматски се прекида веза с кијевским митрополитом. Постојећи манастири ће тада бити претворени у Дом милосрђа [имају се у виду манастири које је основао у Доњецкој области] који ће испуњавати свете законе милосрђа – служење људима до њиховог погребења, и ову заповест обитељи треба вечно да испуњавају. Никакве претње и проклетства не треба признавати, јер нису канонски и законити. Треба се чврсто борити за каноне Руске Православне Цркве. У случају отпадања од јединства Руске Православне Цркве, надлежни архијереј не постоји, манастири прелазе под ставропигијалну управу, под омофор Његове светости патријарха московског и целе Русије. Уколико ово буде немогуће, манастири прелазе под самосталну управу игумана, као што је то био случај у Валаамској обитељи на почетку нашег века. Гледајући светло у будућност и у време јединства Украјине и Русије које ће по мом дубоком уверењу наступити, одлазим у вечност... Одлазећи у вечни живот, последњу реч говорим вама, браћи, сестрама и свима који се моле у нашој обитељи: држите се Руске Православне Цркве – у њој је спасење.“ А сад хајде да пређемо на потпуно друге сфере: на документа за која је већина нас сазнала тек у марту-априлу. Они говоре о путевима за практично остварење онога чему смо сведоци, о припреми и покретању погонског ремења рата. Неки од вас су вероватно видели ове материјале на друштвеним мрежама; није их тешко пронаћи. Амерички политиколог и обавештајац Џорџ Фридман је 2015. године дао интервју. На питање да ли исламски екстремизам представља главну опасност по Сједињене Државе Фридман је одговорио: „Исламизација представља проблем за Сједињене Државе, али није опасност од животне важности. Овим проблемом се треба бавити, и у њега треба пропорционално улагати напоре, али не више од тога. Ми имамо друге спољнополитичке интересе. Главни спољнополитички интереси САД у току целог прошлог века, у време Првог, Другог и Хладног рата сконцентрисани су у односима између Русије и Немачке. Зато што кад се уједине оне чине једину силу која је заиста животно опасна по САД. И наш главни задатак се састојао у томе да не дозволимо да оне склопе савез. Ако сте Украјинац тражићете јединог ко може да вам помогне и то су Сједињене Државе. Прошле недеље или пре десетак дана Украјину је посетио главни командант копнене војске САД у Европи генерал Бен Хоџес. Он је тамо најавио да ће у Украјину званично допутовати војни саветници САД-а. Наградио је украјинске војнике војним медаљама САД-а, иако је по војном правилнику САД-а забрањено да се странци награђују медаљама. Међутим, учинио је то зато што је желео да покаже да је украјинска армија његова. После тога је отпутовао. САД тренутно испоручују оружје, артиљерију и друго наоружање балтичким земљама, Румунији, Пољској и Бугарској. То је веома занимљив аспект. А јуче су САД објавиле да намеравају да испоручују наоружање у Украјину. Иако је то касније демантовано оружје ће се испоручивати. У свему овоме САД поступају заобилазећи НАТО, зато што у НАТО-у одлуке могу доносити само све чланице НАТО-а једногласно. Суштина дешавања се састоји у томе да САД граде „санитарни кордон“ око Русије. И Русија зна за то. Русија мисли да САД намеравају да распарчају Руску Федерацију. Мислим да не желимо да убијемо Русе, већ само да их мало ранимо и да им нанесемо штету. У сваком случају, вратили смо се старој игри. Сједињене Државе контролишу све светске океане – то су њихови фундаментални интереси. Нико раније то није чинио. Услед тога можемо да вршимо упаде свуда на планети, али нас нико не може да нападне. То је одличан положај. Контролисање океана и космоса представља окосницу наше власти. Најбољи начин да се уништи непријатељска флота јесте да се непријатељу не дозволи да сагради своју флоту. Пут који је изабрала Британска империја како би спречила настанак снажне флоте у Европи било је хушкање Европљана једних против других. Препоручио бих да се придржавамо политике коју је Роналд Реган примењиво у Ирану и Ираку (Иранско-ирачки рат 1980-1988. год.). То је било цинично и аморално, али је функционисало. Читава суштина је у томе: САД нису у стању да окупирају целу Евроазију. У тренутку кад чизма нашег војника крочи на земљу Евроазије аутоматски заостајемо бројчано. Можемо да уништимо војску противника, али нисмо у стању да војно окупирамо Ирак. Дакле, нисмо у стању да свуда уведемо своју војску, али смо у стању, као прво, да подржавамо завађене стране како би се усредсредиле на себе, а не на нас. Можемо да их подржавамо политички, финансијски; да им пружамо војну помоћ; да им шаљемо наше саветнике. И само у крајњим случајевима, као што смо то учинили у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, умешали смо се војном силом с тактиком наношења превентивног удара. Ми као империја не можемо свуда да шаљемо војску. Ни Британци својевремено нису окупирали Индију; једноставно су узели под контролу поједине индијске државе и завађали су их. Исто је радило Римско царство. У сваком случају, проблем није у томе, већ у томе каква смо ми империја. Јер то не значи да сад треба да се удобније завалимо у фотељу, да идемо кући и да нас буде баш брига за све. Налазимо се на самом почетку пута. Питање које се сад налази на дневном реду за Русе је да ће или Украјина постати тампон-зона између Русије и Запада (да ће минимум постати неутрална земља) или ће се Запад (НАТО) у Украјини пробити тако далеко да ће Запад (НАТО) од Стаљинграда делити свега сто километара, а од Москве петсто километара. За Русију је статус Украјине опасност од животног значаја.“ На интернету постоји интервју војног стручњака (садашњег саветника председника Украјине) Алексеја Арестовича који је дао украјинској телевизији пре три године, 18. марта 2019. године у којем је говорио о рату с Русијом: „Постоји вероватноћа од 99,9% да је цена нашег уласка у НАТО велики рат с Русијом. А ако не уђемо у НАТО, Русија ће нас апсорбовати за десетак-дванаестак година. Бољи је велики рат против Русије и прелазак у НАТО након победе над Русијом. Велики рат је офанзивна ваздушна операција; упад четири руске армије које су лоциране на нашим границама; опсада Кијева; покушај да се опколи војска која се налази у АТО... ОУС (операција удружених снага); пробој кроз Кримски мореуз до Каховског вештачког језера како би Крим добио воду; офанзива с територије Белорусије; стварање народних републике; удари по објектима критичне инфраструктуре и тако даље. Ето шта је рат великих димензија. Вероватноћа да ће се он десити је 99%. Накритичнији период је 2020-2022. године... Главни историјски задатак је улазак у НАТО и никакве социјалне и економске жртве нису важне у поређењу с овим задатком.“ Анатолиј Александрович Собчак, врло либерални руски политичар, још је 1992. године у тадашњој ситуацији која је директно изнедрила данашњу, упозоравао (овај интервју с њим се такође може наћи на друштвеним мрежама): „Сматрамо да смо данас добили најопаснију симбиозу крајњих националиста и бивше партијске номенклатуре: у Украјини је комунистички режим био најокошталији, најјачи. Они су се сад врло брзо пронашли. У говорима руководства данашње Украјине нема ни речи од правима човека, о правној држави. Они све почињу и завршавају речима о независности. Сад видимо какву независност су изабрали. Испоставља се да је за њихову независност пре свега потребна војска коју су склепали у што краћем року. Затим им је била потребна и Црноморска флота. Не сумњам да ће сутра претендовати и на нуклеарно оружје.“ Ето, такви су погледи из прошлости на данашњицу. А шта нас очекује у будућности? Сви желе једно – мир. Међутим, чврст и непоколебљив мир, а не мир бременит новим ратовима и невољама. Не онакав о каквом се говори на једном месту у Светом Писму: „Лече рану... народа Мог лакомислено, говорећи: ‘мир, мир!’ а мира нема“ (Јерем. 8: 11). Није случајно што су на основу горког искуства човечанства настале синтагме које су постале устаљене: „мир и безбедност“, „стабилни мир“. Сви чекају у право такав мир и моле се за њега. И још. Сви постављамо питање: зашто је наш председник Владимир Путин донео ову изузетно тешку одлуку? Наравно, не можемо знати све разлоге. Али на основу својих разговора с њим могу да кажем: да за ову операцију није видео индиције од животне важности и критичне по народ Русије, он је не би започео. Једни то схватају, а други не. Да није то учинио сад и да је Русија извршен напад у којем би настрадали милиони људи исто тако би му говорили: ако је ово било неизбежно, зашто ниси предупредио невољу? Сетимо се почетка Другог светског рата и страшних губитка из 1941. године. Данас су наши најважнији задаци: да подржавамо једни друге; да помажемо избеглицама; да свако на свом месту ради оно што треба; да се бринемо о миру и благостању породица; да бринемо о породицама погинулих и настрадалих. И наравно, да се молимо за све оне којима је данас потребна молитва – искрено, као за себе. Да се молимо за наше војнике, за људе у Украјини. Да се молимо за Русију. „Нека буде воља Твоја, и на земљи, као на небу!“ Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов) https://srpska.pravoslavie.ru/145626.html
  13. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/
  14. Дошао је спасоносни дан. Древно пророчанство се испунило. «Дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог». Данас се молитвено сећамо тог дивног дана. Дан када се Свемогући и Несхватљиви Бог уселио у утробу Дјеве Марије и постао човек да би спасао свет који пропада. Милостиви Бог је толико волео човека да се свео на њега. Постао је један од нас. Чудо зачећа дете Христа немогуће је схватити људским умом; то је тајна побожности, доступна само вери (1 Тим 3,16). По Светом Јовану Златоустом празник Благовести је корен и почетак свих празника. Управо у јављању Архангела Гаврила Пресветој Дјеви Марији, Црква види «почетак нашег спасења». Пресвета Богородица је најчистији и најлепши плод који је икада сазрео на земљи; најбољи пример шта човек може бити; врхунац стваралачке енергије Творца; жртву коју је човечанство принело Богу. И Господ је прихватио ову жртву, дарујући заузврат благодат Духа Светога. Плејаде хришћана у свим временима биле су инспирисане животом Дјеве Марије, Њеног лика. Мноштво светитеља су славили Богородицу, покушавајући да пронађу најлепше, племените, нежне речи и епитете. «Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија бола огледало чистоте. И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се чеснија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Хруисту, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин», написао је Св. Николај (Велимировић). Благовести је вечна нада у спасење; то је јутарња роса која гаси жеђ после вруће ноћи; то је излазак сунца који пламти у тами. Ово је прво, после пада у грех, јединство палог човека са Јединим Богом, које се догодило у срцу Дјеве Марије. Данас одјекујемо веселу анђеоску песму која ће у целости одјекнути земљом и целом васељеном девет месеци касније: «Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља» (Лк 2,14). «Слава Богу» је песма срца Богородице, «мир на земљи» је обећавање Спаситеља. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagovesti-je-vechna-nada-za-spasenje https://mitropolija.com/2022/04/08/mitropolit-antonije-pakanic-blagovesti-je-vecna-nada-u-spasenje/
  15. Ових дана на посебан начин звучи фраза „Страшни суд”. На грчком, „страшни суд“ се преводи као „криза“. Сада доживљавамо велику кризу љубави. Чак ни у ноћној мори се не усни оно што доживљавамо ових дана.. Данашњу Литургију одслужили смо уз звуке канонада и експлозија. Проjектилепуцају већ на граници Кијева, тако да и зидови овог древног манастира – Кијево-Печерске лавре – осећају људски бол, дрхте. Зато Украјинска православна црква, устима Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, апелује на све од којих зависи – одмах прекините са овом масакром! Сваки дан одузима животе младих људи који су се заклели да ће бранити своју отаџбину. Људи такође умиру од случајних, залуталих хитаца и погодака. Стотине, хиљаде наших сународника, посебно у великим градовима, ноћима нису у кућама, већ у подрумима, са малом децом у наручју. Коjи то сан! Непрекидан стални страх и ужас. За верника постоји једно спасење – ово је молитва. Молитва за своју Отаџбину, земљу, свет, да се чују јецаји оних људи који страдају током непријатељстава. Наша Црква чини све да смири срца свих људи. Наши храмови су отворени даноноћно. Стотине, хиљаде људи сада живе у црквама. Наше парохије деле са својим народом све што имају. И захвалан сам нашим свештеницима, игуманијама и игуманима манастира, који су отварали цркве и примали избеглице. Видимо шта се дешава на граници. Људи беже у страху и паници. Реч хришћанског, православног пастира је реч мира. Знамо заповест Христа Спаситеља да ће се само миротворци синовима Божијим звати. И свако ко себе назива хришћанином треба да учини све што је могуће и немогуће (поготово за политичаре) да заустави овај масакр. Јер нити ће људи опростити, нити ће опростити сам Господ у вечности. Апелујем на све вас, браћо и сестре, речима подршке и посебном молитвом. А посебно апелујем на наше свештенике. Тако да се у часу искушења руководимо црквеним канонима и нашим црквеним предањима. Да, тешко је. Понекад не разумемо шта се дешава. Али ми смо верници и знамо да је у нашој историји било много страшнијих тренутака. Међутим, наши преци су преживели, будући духовници, пастири Цркве Христове, сејали су мир у људске душе, чували веру и црквене каноне чистом. Не можемо да радимо нешто по свом хиру, схватању, морамо да радимо како хијерархија благосиља, да будемо опрезни у речима, осећањима, да не доливамо уље у ватру која се већ распламсава. Али, напротив, делима, мислима и посебно молитвама подржавајмо једни друге. У овом тренутку не морате да „седите на паметном телефону“ и стално пратите вести, већ треба да стојите испред иконе Спаситеља и Богородице и молите се, читате Јеванђеље и Псалтир и предајете се у руке Божије. Управо то су чинили сви православни хришћани, који су доживели времена великих искушења и ратова. Нека нам помогне Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице, равноапостолног кнеза Владимира, који гледа шта се дешава и клечи пред престолом Господњим. Он се моли да ми у светој Кијевској земљи схватимо да се проблеми не могу решавати ратом, већ само преговорима. Али колико ће погинути за ово време, изгинуће најбоља деца наше Отаџбине. Бог вас благословио све! Молитвама свих светих наше земље, нека Господ подари мир и крај овом лудом рату. Верујемо да је све у рукама Божијим и Господ увек чека нашу одлуку. Он ће учинити све да будемо људи, да одговоримо на велики позив који постоји у природи сваког од нас – то је слика и прилика нашег Створитеља. Ово је љубав и милосрђе. То су најбољи квалитети по којима смо се одувек одликовали, а они су били главни подстицај за сва добра дела у нашој историји. Мир и благослов Божији свима нама! Помолимо се на коленима да нас Господ услиши и да рат престане. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sada-dozhivljavamo-veliku-krizu-ljubavi
  16. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  17. Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ
  18. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије угостио је данас у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару породицe избјеглe из Украјине због оружаног сукоба који се тренутно одвија у тој земљи. Након молитве за мир у Украјини, коју је одржао у барском храму у присуству ових породица, Митрополит је у разговору са њима изразио своје искрено жаљење због страдања које преживљава тамошњи народ и исказао своју молитвену жељу да се сукоб што прије заврши. Високопреосвећени митрополит их је увјерио да у нашем народу имају своју истинску браћу и сестре, а да ће Црква учинити све што је у њеној могућности, да им боравак у Црној Гори буде пријатан, све док се не стекну услови за њихов повратак својим домовима. Митрополит је породицама даривао иконе Светог Василија Острошког, са жељом да им он буде заступник и помоћник пред Господом у овим тешким тренуцима избјеглиштва из сопственог дома. Најмлађи међу њима су добили и пригодне пакетиће. У црквама и манастирима Митрополије црногорско-приморске се посљедњих седмица сакупља новчана помоћ за ублажавање посљедица хуманитарне кризе коју је изазвао рат у Украјини. Дио тих средстава је, преко Светог Синода Српске Православне Цркве, већ упућен Украјинској Православној Цркви, која ће, благословом свог предстојатеља Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија, помоћ додјелити онима којима је она најпотребнија. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-joanikije-u-baru-ugostio-nekoliko-porodica-izbeglih-iz-ukrajine/
  19. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије одржаће у Будви у недељу, 20. марта 2022. године, предавање на тему “Подвиг поста у светлу васкрсења”. Како је најавила Митрополија црногорско-приморска - ово предавање, у организацији Српске православне црквене општине Будва, почеће у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У молитвеном присуству Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија синоћ, четвртог дана Часног поста, Велико повечерје са Покајним каноном Светог Андреја Критског у Цетињском манстиру служио је презвитер Александар Лекић. Након богослужења Митрополит Јоаникије је бесједио о значају читања Псалтира, о томе како су се људи у древним временима молили Богу, подсјећајући на разна свједочанства, међу којима је и свједочанство Светог апостола Павла, да су се људи обраћали Богу псалмима, пјесмама и химнама духовним. “Било је неизоставно читање Псалтира, као главни вид молитве, а у Псалтиру, који је превасходно молитва, имамо и слављење Бога, зато су се псалми пјевали. Свети Василије Велики говири о томе да се кроз појање псалама оплемењује наше унутрашње биће и осјећање, воља и мисао, и оспособљава се да прими Божанске истине. Да поцрпи Божанске истине које су сакривене у Псалтиру, у дубинама псалама, у дубинама те мисли и осјећања да докучимо некако преко појања, да лакше примимо, и зато је појање важно Цркви”, бесједио је Митрополит Јоникије. Даље је подсјетио да у псалмима имамо и поуке, свједочанства вјере, једно огромно искуство духовно, животно, те да човјек скоро не може замислити ни једну ситуацију у овоме земаљском животу а да она није на савршен начин назначена у псалмима. “Има један стих у псалмима који пјевамо на свакој вечерњи: Гдје се утврди милост твоја на нас и истина твоја траје довијека. Ту су дакле милост и истина заједно. У неком другом псалму пјева се милост и истина сретоше се, правда и мир пољубише се. Оно што је скоро нама недостижно да замислимо да истина и милост буду заједно, да се правда и мир пољубе, да осјећамо ту хармонију, потпуну равнотежу тих вриједности у нашем животу”, казао је владика Јоаникије, истичући да је то обично све некако у нескладу, јер кад говоримо о милости онда заборављамо на истину, а кад говоримо о истини онда заборављамо на милост. Разлог свему томе је несавршеност људи, а онај ко је то све спојио у својој личности и сјединио и усавршио, то је Господ Исус Христос, наш Спаситељ. “Псалтир укупно гледано пјева о Христу, о Спаситељу, а оно што је нама људима у овом животу најпотребније је и милост и истина. Како бисмо опстали без Божије милости ми овакви какви смо, несавршени, јадни, биједни и немоћни, али је ту Божија милост која укрепљује нашу немоћ и даје нам снаге па од немоћних постајемо моћни”, поручио је Високопреосвећени и указао да не можемо да замислимо овај живот, нити он има квалитет без Божије милости. По његовим ријечима исто тако без Божије истине овај живот нити би имао смисла, нити би имао правца, нити квалитета. Посебно је нагласио да је човјеку, боголиком бићу, потребна истина, јер она га изграђује и он чезне за њом: “Она га усправља, она га оснажује, охрабрује, чини га достојним и овога свијета и Бога и вјечности, јер је Божија истина живоносна и непромјењива, она траје довијека. И милост Божија траје довијека, али се то овдје не истиче у први план јер она снисходи нашим слабостима и подиже нас и стално кријепи.” Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је нагласио да како год ми живјели, Божија истина траје и дјелује у зависности како ћемо се ми према њој односити. Односно најважније је да ли ћемо ми у своме животу спојити милост и истину, правду и мир, да ли ћемо ми оно што је Христос сјединио у својој личности, успјети исто да учинимо, макар до неке мјере. “То је човјеку немогуће самом по себи, али кад је са Господом он то што је Божије прима, и у својој личности сјединује и милост и истину, и то је прави човјек. Кад то објединимо у својој личности онда ћемо бити прави и пуни људи. Да говоримо и свједочимо Божију истину, али да имамо и милости и разумијевања према људима, када се сретнемо са људским слабостима да се не саблазнимо, да не осудимо и да покажемо увијек милост и разумијевање”, поучио је сабране Митрополит, закључујући да нас то чини правим људима и правим хришћанима. У Светом писму, јеванђељима, Псалтиру, имамо науку живота само ако знамо да како ваља учимо из светих књига, а то је наука коју нећемо наћи у другим књигама и духовно искуство које нема ниједна наука. “То свједоче свети Божији људи који су врло често били малог образовања, али су се молили Богу, читали Свето писмо и достигли Божију мудрост и врлине и савршенство духовно”, истакао је владика, додавши да данас људи више скупљају иноформације него знања. То интересовање за ситнице често, како је оцијенио, опустоши душу и испразни је и понизи, на неки начин. “За човјека нијесу ситнице, он је створен за вјечност, за Божију милост и истину, да их сједини у својој души, а ту је заправо и додир Божије вјечности”, поручио је на крају свог обраћања у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. https://mitropolija.com/2022/03/11/mitropolit-joanikije-covjek-je-stvoren-za-vjecnost/
  21. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 9. марта, на празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. Високопреосвећеном Митрополиту је саслуживало свештеномонаштво ове свете обитељи и свештенство цетињског намјесништва, уз молитвено учешће вјерног народа. На крају Свете службе Божије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије поучио је сабране о првој седмици Часног поста, значају богослужења у њој, која се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот, како бисмо се удостојили да како ваља прославимо Недељу православља – побједу Православља, која долази. “Молитве које читамо у Цркви, пјесме које пјевамо и сав сам наш труд треба да врхуни у Светим тајнама Христовим, које су циљ да се коначно сјединимо са Господом. Да се што ближе и присније сјединимо са Њиме, а то значи да очистимо и своје душе и своје мисли, своја срца и да се припремимо за сједињење са Господом. Да срце своје спремимо за стан Богу живоме, да бисмо се испунили Његовим животом, Његовом љубављу и истином, Његовом правдом и добротом, да би све то што примимо у храму, сву Божију благодат коју примимо да бисмо је учинили садржајем нашега живота. Да све оно што чинимо, што деламо, да буде прожето вјером и да на такав начин стално угађамо Господу”, поручио је у свом архипастирском слову Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. https://mitropolija.com/2022/03/09/mitropolit-joanikije-srce-svoje-spremimo-za-stan-bogu-zivome/
  22. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org
  23. У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6). Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“. Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти». Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму. Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину. Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти. Митрополит Антоније (Паканич) Извор: Пravlife.org
  24. Митрополит Иларион Алфејев добитник Ордена српске заставе првог степена који ће поводом Дана државности, на Сретење, уручити председник Србије Александар Вучић. Свечаност, поводом Дана државности, биће одржана у уторак, 15. фебруара у Председништву Србије. https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1085674/orden-sretenje-mitropolitu-ilarionu-generalu-radenovicu-medju-dobitnicima-priznanja-predsednici-kulturne-institucije-humanitarci
  25. Сигурно свако од нас себе сматра правим хришћанином. Jер ми не грешимо најстрашнијим гресима: не убијамо, не крадемо, не чинимо прељубу, недељом идемо у цркву и чак дајемо милостињу. Али размислимо о томе колико људи око нас учини очајнички корак - изврши самоубиство или, у стању привременог лудила, убије своје ближње или сопствену децу... Чини се, шта ми имамо са тим? Али чињеница је да се све ово не дешава изненада и не у некој врсти вакуума. Све ово се постепено кује пред очима десетина или стотина људи. Замислите колико смо равнодушни и непажљиви према ближњему, ако нам пред очима практично сазревају страшне трагедије, а ми их не примећујемо и ужасавамо се тек када је касно да нешто променимо. Може се тврдити: свако је пун својих проблема. Наравно да јесте. Али ми нисмо само јединице друштва. Нисмо само слепо-глуви појединци који живе сами. Ми смо хришћани, што значи да смо сви једно тело. Тело Цркве, тело Христово. И сви смо ми удови овог светог тела, које је Бог измерио, „да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“, каже нам апостол (1. Кор. 12, 26). Замислите само колико се недаћа могло избећи да смо се бар мало интересовали за животе наших ближњих, да бисмо, уочивши неке проблеме, разговарали. Ниједна од невоља о којима сада говоримо није се десила сама од себе и изненада. Да смо само пажљивији једни према другима! Равнодушност убија. То нису само речи, већ тужна истина живота. И ниједна наша врлина, никакви пост и подвижништво не могу искупити ту кривицу када смо ми, у својој умишљеној праведности, прошли поред човека коме је било потребно – не, не новчана помоћ, ни неки посебни услови – просто људско учешће. Хајде да размислимо о томе! Нека нас све спаси Господ! Митрополит Антоније (Паканич)
×
×
  • Креирај ново...