Претражи Живе Речи Утехе

Истина је да се Бог открива у свакодневном животу људи, у једноставном, малобројном и непосредном. Не треба ти посебно место да сретнеш Бога. Не постоји место где се Бог не може појавити, које је оставља нетакнутим својим присуством. Али ми у ово не верујемо. Не можемо да прихватимо да се Бог манифестује на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. То резултира тиме да Он стоји поред нас, а ми Га тражимо далеко и у неким идеалним условима. Али Он се открива у „празнику безначајности“ Када би наша религиозност била здрава у свим својим манифестацијама, она би имала утицај на наш начин живота. То је хришћанство. Према православној духовности, нема друге проповеди осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом се, најчешће, исцрпљује у утилитарном приступу. Ми у цркву долазимо са утилитарним и захтевним елементима, да примамо, а не да дајемо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не самог Бога, већ оно што нам Он даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Они који долазе у цркву треба да знају зашто су дошли и зашто остају. Црква не би требало да се изгуби у комуникативном дискурсу, слоганима и упечатљивости, већ је њен значај у суштини и значењу. Није ствар у томе да се људи само доведу у цркву, већ и у томе како да их задржимо. А задржаћемо их тако што ћемо им дати живот, а не идеологију. Црква треба да буде заједница односа, место сусрета са личношћу Христа и наших ближњих, где истина престаје да буде идеја и постаје личност, дијалог и однос, где однос побеђује идеје. Васкрсење претпоставља распеће, а ми то заборављамо. Желимо васкрсење без крста, радост без преузимања личне одговорности. Без жртве нема васкрсења на свим нивоима живота. Не би требало да верујемо или прихватимо било какав успех који није изграђен на неуспеху. Тешкоће су увек прилике да се постојање и живот сагледају другачије. Искушења, било на индивидуалном или колективном нивоу, увек крију нешто ново, све док смо у стању да раскинемо са старим и неуспешним. Међутим, живећи у друштву које уклања и спречава бол свим средствима и у свим приликама, одрастајући у друштву у коме преовладава перцепција да је „све кривица других“, како се може родити ново? Мора постојати духовно сазревање, током којег човек преузима одговорност и плаћа цену својих поступака. Престаћу да желим зло свом ближњем. Односим се према спољашњости као што се односим према себи. Ако у себи нисам опростио и помирио се, онда ћу споља увек проналазити непријатеље и противнике да пројектујем своју унутрашњу дисхармонију. Мирим се са другим у мери у којој сам се помирио са собом и својом сликом. Помирење, међутим, садржи и бол и боре. Постоје душе које су у животу пале у страсти и неуспехе, а ипак када их сретнете схватите да су то веома лепи људи са посебним духовним квалитетима. Свет их можда маргинализује, али не мислим да Бог чини исто. Наизглед врлинска особа, особа која осећа да је све постигла и да је беспрекорна, има ароганцију у свом погледу и покретима, и посебно у срцу, која је чини веома одбојном и опасном. Бојте се „успешних“ и „врлих“. Они су најтежи људи и, у односу са Богом, најнеприступачнији. Њихов его је толико зарастао да га чак ни Бог не може досегнути. Неуспешни, онај који осећа да је ниско пао и који преузима цену свог неуспеха, онај који нема на шта да се ослони и чији је „его наборан”, потпуно се препушта Богу и његовој милости. А то је зато што не верује у своје врлине већ у љубав Божију. Радост је избор. Не може постојати савршен живот у коме бисмо били срећни. Не постоје идеални услови. Ако чекамо да настану, једноставно нећемо бити срећни. Зато бирамо, упркос патњи и искушењима која сви имамо, да се осмехујемо и живимо мале свакодневне радости које нам Бог нуди кроз живот, како бисмо били спремни за оне велике. Отац Александар Шмеман је говорио: „Шта је срећа? То је живот који сада живимо Лијана и ја. Нас двоје, уживајући у сваком сату - јутарњој кафи, два или три сата тишине увече. Без посебног разговора. Све је јасно, и зато је тако лепо!” о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) ивор

Шта нам је чинити? Како ћемо се спасити? Наше спасење је лако. Не кажем ти да идеш тамо у неку спиљу на Светој Гори и да се замонашиш. Не кажем ти да узмеш бројаницу, као света Марија Египћанка и да идеш у пустињу и да тамо живиш тешким испосничким животом. Не кажем ти да напустиш своју жену и децу. Не кажем ти да идеш на брдо, не. Остани са својом женом и децом у друштву и веруј, да, да верујеш поред толиких доказа да постоји Бог. Лако се спасити на тај начин. Да верујеш да је Христос сишао на земљу, да понесе терет наших грехова. Да верујеш да само једна капљица његове крви, је избављење за човечанство, и затим да се приближиш скрушено и са сузама Распетом и да кажеш: «О Боже мој! – да изговориш једну реч. Једну реч да кажеш и довољно је. Да кажеш «сагрешио сам». Сагрешио сам да каже мало дете, сагрешио сам да каже велики човек, сагрешили смо да кажемо сви ми. Да кажеш сагрешио сам искрено а не подсмешљиво и гордо, да кажеш сагрешио сам са сузама као Марија Египћанка у пустињи. Да кажеш сагрешио сам, где? Пред иконама? Не, пред иконама, али пред својим духовником, пред исповедником. Пред њим стани и са пажњом реци сагрешио сам и учинио сам то и то. А тада ће анђели и арханђели у своје руке те узети и понети до звезда небеских јер радост бива на небу због сваког покајника. Сагрешио сам очекујемо. Послао сам исповедника, као епископ који имам одговорност пред Богом и који ћу дати одговор за ваше душе пред Богом, за све вас који сте сада овде и слушате реч Божију. Послао сам духовника у једно место и када је он зазвонио од 4.000 становника које је то место имало само се 300 душа дошло исповедити и то су била деца Основне школе и Гимназије, а мушкараца ни 20 није дошло да се исповеди. О, Боже мој! О, Боже и Ствараоче свега, осветли душе, пошаљи дух покајања у наша срца! Желим да сви ви који сте овде одете код свога духовног оца и кажете «сагрешио сам». Отвориће се небеса и рај ћете осетити у своме срцу и тада ће настати радост и весеље на овоме свету. Амин. Део из говора Епископа Августина Кандиота https://www.facebook.com/photo?fbid=1034815782077504&set=a.446487457577009

Преподобни Јефрем Сирин Псалам 5. Буди за нас све и дај нам да Теби посветимо све своје (4,392) Као зеницу ока сачувај ме, Господе Боже, заштити и под крилима Твојим заклони ме од искушења. Буди стражар ока (мога), да не гледа лукаво; буди стражар уха, да не би запажало неправду. Буди стражар устима, да не изађе из њих клевета, осуђивање, хула, чак ни празна реч. Буди стражар срца, да се не приклања лукавству и не чини безакоње. Даруј нам, Господе, познање (шта да чинимо), и дометни знање (како да чинимо). Даруј нам, Господе наш, да Ти будемо пријатнији од благоухања и аромата. Даруј нам, Господе наш, да заволимо Тебе, а презремо свет. Даруј нам, Господе наш, да уместо пролазног иметка, стекнемо Тебе, Јединог. Даруј нам, Господе наш, да Ти принесемо три одабрана дара. Даруј нам Господе наш, да запалимо пред Тобом три благоухана када. Даруј нам, Господе наш, да Ти запалимо три јарко горуће светиљке: дух, душу и тело, сва три дара јединој Тројици. Дух посветимо Оцу, душу посветимо Сину, тело посветимо Духу Светоме, - Духу, који га изнова подиже из праха. Оче, освети за Себе дух наш! Сине, освети за Себе душу нашу! Душе Свети, освети за Себе тело наше, изнемогло од рана. Даруј нам, Господе наш, да се узрадујемо у Теби, и Ти се обрадуј нама у последњи Дан. Хвала нека је Теби од духа, душе и тела! А нама -милост Твоја.

Бог је свеприсутан (Пс. 138). А Бог је љубав (1. Јованова 4:16). То значи да је Он увек и свуда присутан својом љубављу или, како кажу богослови, Својом благодатном енергијом. Стога смо увек и свуда у Његовом непосредном присуству. Он је, не само близу нас, већ и у нама. Нема тог места, таквог кутка или тачке у свету или у нама, где није Он. „Може ли се неко сакрити где га ја не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу?" говори Господ. (Јер. 23,24). Проблем је што изузетно ретко осећамо и схватамо ово стално присуство Бога у нашим животима. То је зато што смо расејани, обузети земаљским, светским интересима и заборављамо на Њега. Само људи са срцем очишћеним од гренхова и срцем незамућеним сујетом могу осетити Бога. Само чисти срцем могу да виде и чују Бога. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5:8). Међутим, Бог не заборавља нас и периодично нас подсећа на Себе. Ове подсетнике доживљавамо као посете Божије, иако у ствари, са Божје тачке гледишта, Он никада није отишао, увек је био са нама. Отишли смо ми. Или боље речено, покушали смо да одемо, попут расипничког сина, у далеку земљу (Лука 15:11-32). Када нас Господ посећује? Са човекове тачке гледишта, прва посета се дешава када Спаситељ од неверовања окрене човека ка вери, додирнувши његово срце благодаћу. Плод ове прве посете Христа у човековом животу је његово обраћање Њему и долазак у Цркву кроз крштење. Након духовног рођења у Крштењу и благодатног поновног сједињења са Христом, верник осећа Његово очигледно присуство у свом животу, и уверава се да је Он увек био ту, иако неприметан за човека. Постепено, свежина, новина и снага духовног осећања обраћеника слаби и бледи, а његове грешне страсти поново се појачавају и полажу право на човека. Човек опет греши губљењем свог благословеног, благодатног стања крштења. Сећајући се онога што је изгубио, човек се горко и искрено каје, тражи опроштај од Господа, призива Његову милост, моли се да поново уђе у његово срце. И Христос се враћа, поново посећује верника, дарујући му опроштај и исцељење од грешних рана. Ово је Божија посета човеку у покајању. У црквеном предању то се назива и друго крштење или поновно сједињење човека са Црквом. Господ нас посећује и у виду сваког страдалника и невољника. По Његовој речи, оно што чинимо или не чинимо њима, такође чинимо или не чинимо Њему (Матеј 25:34–46). У ствари, Господ је невидљиво присутан у сваком ближњем, а посебно у онима који су болесни, гладни, сиромашни, који чаме у тамници, страдају. Ово је Божија посета човеку у сваком страдалном ближњем. Христос посећује и саме страдалнике кроз њихово страдање. Страдалници, мученици и исповедници су видели Његову љубав у свом страдању и мучењу, нашли у њима неизмерну благодат Божију, за коју су благодарили и прослављали Господа. "Радуј се и весели!" - Господ призива гоњене, болесне и плачљиве, обећавајући им велику награду на небу (Мт. 5, 12). У ствари, Господ је подједнако присутан и у људским тугама и у радостима. Међутим, како показује искуство и историја, човеку је тешко приметити Христа у његовим радостима; много лакше Га осећа у својим тугама и несрећама. На крају крајева, овоземаљска радост и овоземаљска стицања се надимају, гурају човека ка сујети и гордости, чиме се срце затвара за Бога. Због склоности ка злу, изузетно је тешко да се богат, успешан и здрав човек не охоли, да сва достигнућа не приписује себи, сопственим способностима, напорима и поступцима. Зато је „тешко богатом човеку да уђе у Царство небеско“ (Матеј 19:23). Оскудица и туга, напротив, руше нашу сујету и гордост, унижавају људско срце, отварајући га тако благодати Божијој. „Бог се охолима противи, а смиренима даје милост“ (Јаковљева 4:6). Тако Господ посећује човека у његовом страдању. Последња посета Христа у земаљском животу догодиће се у нашем смртном часу, када ће се душа одвојена од тела појавити пред Њим да би дала извештај о свом животу. Својим Распећем и Васкрсењем, Спаситељ је учинио смрт верницима средством спасења и ослобођења од греха, кварења. Он је „својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету“, како се пева у васкршњем тропару, односно победио је, подредивши је икономији спасења. Дакле, за праведне душе смрт није губитак, него добитак, не жалост, него радост, не уништење, него спасење (Фил. 1,21). Ово је Божја лична посета особи у смрти. Последња ствар у земаљској историји за цело човечанство биће посета Христа током Његовог Другог доласка и коначног праведног суда; за грешнике – страшног, за праведнике – славног и радосног. Време овог доласка није нам откривено. То је познато само Оцу Небескоме (Матеј 24:36, Марко 13:32). Међутим, откривени су нам знаци који указују на његово приближавање. Сваким даном приближавамо се Дану гнева и славе Господње, Дану Његове коначне победе над злом и његовим разорним последицама, Дану Његове последње посете, која ће резултирати „новим небом и новом земљом“ (Откр. 21 :1) и „Бог ће бити све у свему“ (1. Кор. 15:28). Као резултат тога, творевина верна Богу ће постићи потпуно, нераскидиво и благословено јединство са Господом, које богослови називају „обожењем“. Дакле, Бог посећује сваког човека током целог његовог земаљског живота јер свакога воли и жели да свакога спасе како би га обожио. Ко прихвати ове посете „свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својом, свом снагом својом” (Мк. 12, 30), ко на љубав Божију одговара својом љубављу, који себе чини живим храмом Божијим, на крају је спасен и обожен. Ко не прихвата и одбацује, ко затвара свој ум, срце, душу за сусрет са Господом, осуђује себе на вечне муке. Избор је наш. јереј Тарасије Борозенец приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим. Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности. Што је то кривица и како се она пројављује? Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму. Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство. Кривица и савест Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима). Нећу да поновим грешке моје маме! Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“. Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2]. «Љубав», кроз увреду и кривицу Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе. Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон. «Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских. Кривица је заразна? Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи. У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним. Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив. Стид и кривица – два пара ципела У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања. Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе. Кривица и одговорност Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив. Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи. Начини рада над собом Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме. Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви? Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд. У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан? Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо. [1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“). [2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.) http://www.b17.ru/article/18219/ https://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/22/bez-krivice-krivi/

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако? Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља. Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације. Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању. Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције. Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани. Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу. Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут Извор: Недељник

Хиљаде становника и даље напуштају домове док велики шумски пожари настављају да дивљају северно од Атине, а пламенови на појединим местима достижу и 25 метара висине. Историјски град Маратон једно је од места из којих хитне службе евакуишу становнике. Премештени су и пацијенти из дечје болнице и још једне војне здравствене установе у месту Пантели, северно од Атине. У селу Варнави, 40-ак километара од Атине, ватра је захватила куће мештана, а спаљени су многи маслињаци, саопштиле су ватрогасне службе. Дим се надвио над главним градом Грчке и сцене су апокалиптичне. Ватрогасци су евакуисали и људе заробљене у колони од 20 до 25 возила коју је захватио пламен док су људи покушавали да побегну из овог подручја. 'Катастрофа библијских размера' „Цео наш град је захваћен пламеном и пролази кроз тешка времена", каже Стерјос Циркас, градоначелник древног Маратона. Седам хиљада људи из града премештено је на сигурно док се пожар шири ка Атини, нешто више од 40 километара југоисточно. Најмање две болнице су евакуисане у граду, а многе зидане куће су изгореле у пламену, наводи новинска агенција АФП. „Суочавамо се са библијском катастрофом", рекао је Циркас за грчки телевизијски канал Скај. Пожари су избили на 40 локација у Грчкој од суботе, а ватрогасци и даље покушавају да их угасе на седам места. Ватрогасна служба је радила целе ноћи, али „упркос надљудским напорима, ватра се брзо ширила", рекао је портпарол Василис Ватракогијанис у понедељак ујутру. Ватрогасци из целе Грчке дошли су у област северно од Атине да помогну локалним снагама. Николаос Лавранос, председник Панхеленске федерације ватрогасних служби, рекао је да ватрогасци из источне Македоније, Пелопонеза и централне Грчке стижу од зоре, преноси лист То Вима. „Ватра се неконтролисано шири и то врло агресивно. Стално мења правац и ствара нам велике проблеме, и на тлу и из ваздуха", рекао је Лавранос. Рекао је да се пожар шири ка селу Пентели, северноисточно од Атине, одакле су две болнице евакуисане у зору. Василис Кикилиас, министар за климатску кризу и цивилну заштиту, упозорио је да на наставак екстремно опасних временских услова. У Грчкој су овог лета јун и јул били најтоплији од када постоје мерења. Грчки премијер Киријакос Мицотакис скратио је одмор и у недељу се вратио у Атину како би се бавио кризом. За само неколико сати у недељу, у Варнави су се шумски пожари проширили на 100 квадратних километара. Становницима Варнаве и Граматикоа саопштено је да се евакуишу у поруци послатог преко државног броја за хитне случајеве. Становницима историјског града Маратон речено је да се оду ка граду поред мора Неи Макри. Један од становника села Полидендри рекао једа „све гори". „Имао сам 200 стабала маслина, а саду су нестали", рекао је 48-годишњи Јоргос Цевас. „Сви становници узгајају маслине, грожђе... Све је уништено." Никос Анагносту, који такође живи у Варнави, рекао је да је пожар „огроман" и да га је немогуће обуздати. „Све маслине су спаљене. А ово је била баш добра година за (добијање) уља." Ватрогасне службе кажу да је снажан ветар брзо разбуктао ватру и да отежава гашење. Кажу да ватра напредује ка језеру Маратон и да су пламеновим у појединим случајевима виши од 25 метара. https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-69263536

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима. Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла. Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5). Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.” Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд. Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами. Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства. Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство. И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Мислим да нам је вера дата из овог разлога: да превазиђемо све своје слабости, да се усавршавамо и растемо. Готово сваки задатак који треба да урадимо, Господ нам шаље на спасење. Све можемо да превазиђемо уз помоћ Божије милости, која долази када нам је заиста потребна. Наш задатак је да идемо ка зацртаном циљу. Свакој особи је дата одређена резерва талената и снаге да може да започне неко добро дело. Постојао је период у мом животу када су све моје снаге и могућности биле потпуно исцрпљене. Био сам предузетник и у једном тренутку сам схватио да морам негде да нађем ресурс да бих препешачио свој први километар. Немогуће је ићи овим путем без вере. Верници у том погледу имају предност: дају им се оруђа која помажу у животу, а имају и искуство светих отаца, које показује како та средства делују. Главно, што овде треба схватити, јесте да се благодат не може тражити, него јој се може само надати. Она може деловати само кроз покајање и смирење. Може се поставити питање: какве везе има покајање с тим? Увек треба да будемо критични према својим поступцима и неуспесима, покушавајући да разумемо зашто се то дешава и где смо погрешили. У томе ће нам помоћи Десет заповести и Блаженства . Ако смо успели да испунимо све старозаветне заповести, а још увек немамо веру, онда треба да пређемо на нови ниво и обратимо пажњу на заповести Новог Завета које нам је дао Господ. Проучавајући их и примењујући их у свом животу, јасно схватамо да немамо сиромаштво духа, кротост, чистоту срца, да више размишљамо о томе да нам буде удобно, тражимо земаљско благостање – једном речју, ми смо поставили себи потпуно погрешне циљеве. Не бркајте понизност са жељом да се повучете. Понизност је када смо у миру са Богом, другима и самим собом. Да ли вас такво стање духа спречава да постигнете свој циљ? Пред мојим очима се дешава ситуација у којој је врло јасно видљива разлика између понизности и предаје. Један човек се, супротно саветима искусних људи, одлучио за професију за коју није имао предиспозиције. Не слушајући сугестије, узео је благослов и отишао да учи. Међутим, после неколико недеља је постао депресиван, устукнуо је и признао да није био у праву: требало је да послуша оне који су га одвраћали. По мом мишљењу, треба да се иде напред упркос свему. Не ради стицања положаја или престижног посла, већ у славу Божију. Христос је рекао: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.“ (Лука 9:62). Човек изабере пут, направи први корак – и онда му Господ отвара очи кроз тешкоће да би видео шта треба да исправи у свом животу, за шта да се покаје. Можете и треба да тражите од Бога помоћ, али не одустајте. Све је могуће уз помоћ Божију, јер нам је Он рекао: „И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи.“ (Лк. 13:30). Чак су и чуда могућа. Дакле, треба да јачамо своју веру, не одустајемо и идемо до краја. Сваки подухват је излаз из ваше зоне комфора, који је увек на крају обележен некаквим резултатом. Како разумети да ли треба да постигнете извесне резултате или не? Верујем да човек не треба да се повлачи. Он треба да расте у вери и да гради сваки посао ка спасењу своје душе – тада може да рачуна на Божију помоћ. Ова помоћ може доћи и ако се покајемо и променимо нешто у свом понашању. Духовност је присутна у свим областима нашег живота и деловања, само на њу треба обратити пажњу. Ако се фокусирамо само на материјалну корист и практичне резултате, онда не треба очекивати помоћ од Бога. Овде је, иначе, главна разлика између хришћанства и психологије успеха: ове друге су усмерене само на материјални резултат, док ми имамо глобални циљ коме је све подређено – спасење душе. Наравно, постоје и други циљеви: приближити се Богу, научити примати Његову благодатну помоћ, спознати Га као Творца. Али пре свега, стицање благодати Духа Светога, који ће све отворити и просветлити. Може се стећи нама познатим средствима: молитвом, црквеним животом, покајањем, држањем заповести. Најважнија ствар на овом путу је покајање . Наш задатак је да тежимо савршенству. Како и на које начине – нема и не може бити једнозначног и уопштеног одговора. Свака особа је другачија, свако има свој пут и своје начине проналажења равнотеже. Треба се ослонити на свој инстинкт, глас своје савести, своје срце. Да бисте их чули, морате умети да слушате, морате умети да се молите, да тражите од Бога да вас просветли и упути, да да неке савете. Бог ће увек послати помоћ – у виду личности или неке околности, да би схватили где да се крећете и шта да радите. Неће бити натприродних сусрета, али решење ће доћи. То ћете посебно јасно схватити када се после неког времена осврнете уназад и обратите пажњу на то како су се околности развијале промисаоно . Наш проблем је често што потцењујемо важност духовног развоја и његовог утицаја на наше животе. Ако нешто не успе, али вам је потребно да успе, не морате да се обесхрабрите, обратите се Богу за помоћ и идите напред – и духовно и у послу који сте преузели. Н. Е. Пестов у „Савременој пракси православне побожности” помиње дивне речи светог Максима Исповедника: „Човек има два крила: слободу и благодат... Бог у нас ставља врлине; Он их ставља у људско срце, а „рад и зној“ припадају човеку." Овај рад и зној је први километар који морамо сами да пређемо. Ако, како нам се чини, нема помоћи од Бога, ако није јасно да ли треба да наставимо оно што смо започели или не, морамо наставити. То значи да још нисмо прошли оно што се тражи, имамо још снаге да идемо сами. После неког времена све ће постати очигледно. Ово може бити олакшано и чудом и неком врстом туге. И једно и друго је дејство Божије милости. Главна ствар је молити се и радити. Разумем да овај савет може бити досадан. Сећам се када сам тек започињао свој пут свештеника, нисам имао појма шта да радим. Храм је морао бити изграђен, али како? Веома ме је изнервирао и савет часних свештеника - „молите се и радите“, јер су деловали превише уопштено. Хтео сам конкретно: када да се молим, којом молитвом? Колико дуго и колико пута дневно? А како радити, шта тачно радити? А када сам схватио да ништа не разумем, само сам почео да радим хитне ствари. Пресложио сам циглу и решио проблем са заваривањем. У почетку сам имао једног асистента, постало је забавније. Онда се придружило још људи и ствари су постепено напредовале. Сада, када се осврнем уназад, схватам да је први километар, који сам препешачио, био утопљен у наредним задацима и искушењима, као зрно песка у мору, али без њега до укупног резултата не би дошло. Зато треба да разумемо на шта нас Господ позива, да Га чујемо и разумемо шта Он очекује од нас. Ово је веома инспиративно и пријатно. А ако је радост у срцу, то значи да нас је Бог посетио, значи да идемо правим путем. протојереј Виталиј Ворони приредила: Ј.Г. извор

Прва прича (средина седамдесетих) Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус. Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде. Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз. Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице. Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани. Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине. Друга прича (средина деведесетих) Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају. Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду. Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после. На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост. Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена. Прича трећа (време садашње) Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле. Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја. Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза. Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом. Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве. Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена. Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима. Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев. Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе. Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге. Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних. Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/

У усменој евангелизацији, два централна догађаја су била важна и чинила су срж проповеди: Голгота и Васкрсење. О томе постоје докази из Светог писма. На пример, бирајући између дванаесторице апостола штићеника да замени палог Јуду, Свети Петар каже: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, Почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама свједок његовог васкрсења.“ (Дела 1:21, 22). Запазимо да је првоврховни апостол Петар врло јасно указао да апостол из дванаесторице мора нужно бити сведок Васкрсења Христовог. Морао је да види Васкрслог Спаситеља да би људима испричао ово највеће и најспасоносније чудо. О истом томе пише и свети врховни апостол Павле: „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша;“ (1. Кор. 15,17). Односно, Христово Васкрсење је срж наше вере. Свети Нил Синајски је рекао да је Васкрс друга душа човека. Зато, љубљена браћо и сестре у Христу, заволимо Васкрс. Нека он постане срце и душа наших живота! Дубоко у ноћ, да тако кажем, усред мрака, гласно се проглашавају ови велики и свети васкршњи стихови: „Нека Бог васкрсне, и непријатељи Његови нека се расеју, и нека побегну од лица Његовог они који га мрзе. Као што дим нестаје, нека нестану као што се восак топи у присуству ватре. Тако нека нестану грешници од Лица Божијег, и нека се радују праведници. Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо му се“. Ови стихови су као сјајни мачеви који пробијају и уништавају таму. И открива нам се Царство Небеско, куда нас Васкрсли Господ води. Наши лични проблеми, наше невоље нестају пред ову велику стварност Ускрса! У Њој сви устајемо и оживљавамо! Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њему. И, можда, ваш најважнији задатак на земљи јесте да уђете у овај најрадоснији и најсветији дан створен од Бога. Уђите духовно, умно, срчано. И научите да живите у њему. И никада не изиђите из њега. Тада ће ваша тама бити уништена светлошћу Васкрсења Христовог. Демони ће се распршити и побећи. Сви ваши страхови и бриге, невоље и проблеми ће се истопити као дим, сви нерешени проблеми биће решени. И грех ће пропасти, и правда ваша обрадоваће се, сједињујући вас са Васкрслим Господом Исусом Христом, који вас лично васкрсава и лично вас изводи из гроба греха и води вас са Њим у живот вечни, у нови Јерусалим, где је све испуњено благословеном васкршњом радошћу општења између човека и његовог Творца. Господ је лично устао да вас васкрсне. Научите да живите сваки минут и сваку секунду у овом блиставом и вечном дану Ускрса. Ово је, можда, главни и прави смисао људског постојања. Постаните „сведок Његовог васкрсења“. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Веома је лако и згодно окривити друге. И да омаловажавате њихов рад и допринос или да тумачите њихове покрете и поступке како хоћете. Лако је јер вас ништа не кошта. То је згодно јер друге чиниш непоштеним, чиниш их злим, а притом ослобађаш себе и много пута подижеш свој мученички „ауторитет“ (пошто осећаш да ти други увек наносе неправду и прогоне). Окривљавање других говори о страшним комплексима. Морамо коначно схватити да окривљавањем других показујемо своју тврдоглавост и злобу. Поготово када јавно осуђујемо и саблажњавамо се. Ово показује не само нашу злоћу и подлост, већ и одсуство Бога у нашим животима. Дозволите ми да додам и ово: много пута осуда није само осуда, она се граничи са клеветом. Ум онога ко клевета друге је толико помрачен да мисли да износи ствари какве јесу. То је демонско стање. Уместо да се угледамо на ђавола, који клевета и оптужује, амнестирајући себе, погледајмо греду у свом оку и оставимо сламку која је вероватно у оку нашег брата. Ако имамо Бога у животу, нећемо кривити, нећемо осуђивати, нећемо клеветати. Човек који нема добре мисли за друге је човек таме, мржње, ђавола; иако ће носити мантију, иако ће правити велике знаке крста, иако ће „изигравати“ светитеља, ревнитеља и верног светим оцима. Питање, на крају крајева, није како изгледамо у очима људи, већ ко смо заиста. На основу овога ће нам Господ судити. И биће нам суђено мерама и теговима којима ми судимо другима. Када је Бог одсутан у нашим животима, а ми смо обоготворили своје дело, своје „врлине“, своје спољашње понашање, тада можемо многе исмевати, али осуда и злоба коју показујемо према њима ће нас пре или касније издати. Они ће показати да на крају нема равнотеже у нашем срцу. Они ће показати да у нашој души у крајњој линији нема радости, светлости и мира, већ само неостварена опсесија за влашћу, за признањем, за похвалом, за славом. И управо зато што ове ствари немамо у мери у којој бисмо желели, ми се побунимо против оних за које мислимо да их имају и да су нам их „украли”. Такав не само да пада у грех осуде, не само да клевета у име своје „праведности“, него пре свега завиди као што ђаво завиди Богу. А ова завист је нешто најбесрамније што човеково срце може да изроди. Завист подстиче нашу злобу, али нам у исто време одузима небо које носимо у себи. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Црква нам не нуди да постанемо „добри људи“. Црква проповеда да чак и у својој сломљености можемо бити вољени, а та љубав према нама омогућава нам да идемо напред. Неуспех да живимо истински волећи није препрека за Божју аутентичну љубав према нама. У већини случајева, људи се претварају да воле, претварају се да их други не нервирају. И то чине у покушају да сакрију свој егзистенцијални неуспех. Циљ није бити добар. Човек не тражи начине да постане добар, савршен или успешан следећи одређена понашања. Потрага за савршенством са светским критеријумима постаје опсесија. Човек губи смисао свог живота, непрестано настоје да буде успешан у очима других, да му други признају његово „достојанство“. Много пута иде тако далеко да осуђује све друге док сам води "лажни" живот у коме се маске мењају на олтару људског наслађивања. Уместо свега овога, човек мора да тражи благодат која „исцељује и подиже слабе“. Циљ није да „избришемо“ своју несавршеност да не бисмо пали у очима других, већ да је признајући положимо пред ноге Христове. Често мислимо да Христос жели да будемо савршени у световном смислу те речи. „Савршенство“ које Христос тражи од нас састоји се у Његовим речима: „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем“. Усуђујемо се рећи да се „савршенство“ састоји у прихватању наше несавршености, у признању да нам је потребна помоћ. На крају крајева, „савршен“ је онај који живи у покајању – смеран и кротак, који живи са другима у слози, са жељом да служи ближњем. *** Већина људи се заљубљује у друге јер их не познаје. Другим речима, заљубљују се у тајну, у непознато, у наду да ће та особа испунити њихове чежње. Због тога многи убрзо изгубе љубав и ентузијазам. Почетак њихове везе био је погрешан и остао је мањкав након што је обмана себичности створила раздор. Одвајају се након захлађења односа. Међусобно упознавање их разочарава. Очекивали су једно, а нашли су друго. Желели су да други буде по њиховим мерама. Много пута у вези само желимо да добијамо без давања. Тражимо стално задовољство свог „ега“ и своје „воље“. Разочаравамо се јер нам егоцентричност не дозвољава да прихватимо да други није савршен, да наш „его“ није савршен. Постајемо разочарани након што смо своју срећу уоквирили у хедонистичку потчињеност. Не успевамо да живимо побожно. Наш живот постаје потврда плиткости која нас је обузела. Веза пуна усамљености. Празнина коју изазива и одржава наше незаустављиво самољубље. Љубав и веза сада изгледају као непријатељи, отварање другом као замка. Али није тако. . . Постоје људи који, како се више упознају, њихова наклоност расте, мења се, постаје љубав. То је однос међусобног разумевања и мира. Није им потребна материја да би били срећни. Задовољни су у додиру својих погледа. Докле год могу да кажу другом „хвала што си ми дозволио да те волим“. Они су креатори сопствених живота. За њих је живот однос са другим. Закони се укидају, оклоп наших права губи на снази. Границе више не постоје јер је деловање односа неограничено. Однос са другим постаје благослов, а не проклетство, иако није савршен. За све ово, међутим, потребно је понизно срце, ослобођено опсесије самообожења. Потребна нам је благодат која „исцељује слабе и поправља недостатке“. Бог постоји као однос личности, а човек је позван да се спасе, тј. да се испуни кроз троструку везу: Човек-Бог-Ближњи. архим. Павлос Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања. Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу. Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију. Митрополит Николај Хаџиниколау https://pouke.org/forums/topic/88743-митрополит-николај-хаџиниколау-о-савременим-хришћанима/#comment-2080519

Други разлог који нам не дозвољава да се препустимо Богу јесте спознаја да је препуштање Његовом промислу и току догађаја својеврсна слабост. Другим речима, слаби људи се ослањају на Бога. Мислим да није потребно много труда да бисмо разумели да смо поново суочени са конфузијом разумевања. Вера као духовни догађај – не као душевно скровиште и обитавалиште – није слабост, већ вас позива да превазиђете биолошке и урођене нагоне. Уместо да штити его, води вас до његовог потпуног скидања. Предајем се Богу не зато што се осећам слабо, да бих преживео или да бих се суочио са реалношћу живота, већ зато што: Ја волим Бога и верујем Му, трудећи се да испуњавам заповести Његове; Признајем свој онтолошки недостатак, да нисам онтолошки самодовољан. Мртав сам, борим се са временом и пролазношћу, тражим везу крајњег смисла ствари. То није слабост, страх и одустајање од негације живота, већ егзистенцијални реализам. Да, ја нисам мајстор игре. Ја играм главну улогу, али не одређујем у потпуности ситуације у животу. Увек ме надмудрују. Трећи разлог зашто се не поуздамо у Божији промисао јесте уверење да само ми исправно схватамо стварност живота. Све окривљујемо за њихова решења, само зато што су другачија од наших. Немоћни смо да прихватимо оно што је другачије и што превазилази нашу перцепцију. Ми идемо тако далеко да искривљујемо чак и самог Бога због његових одлука и избора. Оно што не можемо да уочимо, једноставно не постоји. Потпуно је јасно да са таквим нарцистичким ставом човек не може да створи однос не само са Богом, већ апсолутно ни са ким другим. Четврти разлог немогућности препуштања је наша жеља да све контролишемо. Имамо поносну перцепцију да само ми можемо да радимо ствари беспрекорно. Код куће, на послу, у нашој вези, свуда. Све ствари морају да прођу кроз наш систем контроле, сваки детаљ мора да се провери, јер само ми смо способни и савршени. 5. Пети разлог је предрасуда да је Богу стало и да га занимају само савршени, добри и они који су у стању да испуњавају Његове заповести. Иако се чини сувишним, ипак је потребно понављати, док се не уреже у наше дубоко уверење, да по хришћанској антропологији не постоје савршени људи и савршене животне околности. Ми сви правимо грешке. Грешка је синоним за наше постојање. Савршенство припада само Богу и Његовом царству. Бог не воли нити брине о савршеном и беспрекорном јер, једноставно, они не постоје. Они који се осећају „савршено“ живе у страшној заблуди и очигледно им Бог није потребан. Христос нам врло јасно говори да Он није дошао да позове праведнике, него грешнике на покајање. 6. Шести разлог је наше искривљено уверење да се можемо предати Богу само када осетимо да смо спремни за то. Такво убеђење није само духовна грешка, већ и општа грешка живота. Другим речима, не можемо одлагати и ограничавати кретање живота у име контроле и припреме. Без обзира на то како се осећамо, морамо бити присутни у садашњости Божијег присуства. Данашњи дан нас позива да будемо присутни и живи, да не будемо одсутни или да се скривамо, колебљиво у име емотивног одлагања. Многи кажу: „Нисам још спреман да се поуздам у Бога, не осећам потребу да идем у цркву, нисам спреман да се причестим, треба прво да сазрем, итд.“ Другим речима, користе емоционалне критеријуме за свој однос са Богом и са животом . А сама емоција је најпроменљивији фактор у животу. Мења се у сваком тренутку. Емоција не може бити критеријум за наше одлуке. Оваквим мислима и емоционалним тумачењима, наше непознато самодеструктивно ја ће уништити све наше напоре да се променимо у животу. Зато крећемо на пут чак и када га не познајемо. Само путовање ће нас научити и отворити путеве пред нама. 7. Седми разлог је чињеница да сву своју снагу и акцију усмеравамо да заштитимо себе. Шта ово значи? Да се сва наша духовна снага троши на одвраћање опасности. Уместо да живимо животом смисленим и радосним који ће нам омогућити да превазиђемо животне претње и искушења, исцрпљени смо – анксиозношћу и бригом – спречавањем потешкоћа и искушења. А тако нешто је у најмању руку утопијско, осим ако се не живи у измишљеној боци, што ће природно постати највећа несрећа. Нема смисла избегавати кишу, већ узети кишобран када почне да пада. Не можемо контролисати све ствари у нашим животима, али можемо контролисати своје реакције, како их испуњавамо и како их користимо. Отуда је препуштање Божијем промислу и љубави најдубља константа у нашем животу. Из свега наведеног можемо закључити да је уздање и препуштање промислу Божијем најједноставније. Постоје искривљена схватања и дубоко укорењена веровања која отежавају овај покушај. Будимо искрени, ову борбу треба подржати Божијом милошћу. У супротном, борба је немогућа. Али осећам да ако неко буде аутентичан у својој потрази, одговор од Бога ће бити аналоган. У сваком случају, у животу, да бисте научили да пливате, морате научити да се опустите; иначе, утапање је извесно. о.Хараламбос Пападопулос https://zadrugata.com/2020/11/22/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-п-2/

Као људима, тешко нам је да верујемо себи. Као хришћанима, тешко нам је да научимо шта у животу са Христом називамо „предавањем“, односно препуштањем промислу Божијем. Црква нас непрестано позива кроз литургијске текстове да осетимо речи „да сав живот свој предамо Христу Богу“. Ипак, ми истрајавамо. Наше нарцисоидно ја жели да контролише све. Жели да види како му се планови остварују. Сваки пут када то не постигнемо, разочарамо се и поричемо Бога. Али Христос нас позива да се уздамо и препустимо промислу Божијем, Његовој спасоносној бризи за нас, за сваког човека, за историју и за творевину. У Цркви не верујемо у нека света начела и вредности, не прихватамо верске теореме, већ стварамо однос према Богу, према људима, према творевини. Вера у Цркву везује се за Личност, коју свакодневно упознајемо, која нам се открива кроз разне догађаје, искуства и искушења, кроз свакодневни живот. Претешко је предати се том Богу и том односу, уопште ономе што називамо тајном живота... Други елемент који стварање има у себи је недовољност. Увек имамо осећај недостатка у души и у свему што радимо осећамо да нешто недостаје. Стварамо жељу на коју пројектујемо своју машту. На овај начин верујемо да ћемо, ако ту жељу остваримо и доживимо, бити најсрећнији људи на свету. Али чак и када бисмо дошли до тог циља наше чежње, у тренутку када га окусимо, ми га демитологизирамо. Чини нам се мало и недовољно. Један француски психоаналитичар је рекао да жеља нема циљ; сваки пут када задовољимо жељу, њен предмет недостаје. Тада тај јаз постаје позив да се поново покрије нови предмет жеље...Наравно, тај латентни процес је израз егзистенцијалне истине, човекове жеђи за апсолутним. Ово је значајно за теологију. Коначно, још један елемент који креативност носи са собом је ентропија. Човек, универзум, цела творевина има деконструктивну динамику. Оно што цвета, вене, диже се па опада. Ми то свакодневно доживљавамо у свом духовном ставу, у нашим мислима и искуствима. Осећамо ентузијазам, а онда се смањује. Осећамо радост и она полако слаби; брига, радост, разочарење, вера, неверје... Сви долазе једно за другим. Поменули смо све елементе смртности и створености да бисмо схватили да они стварају страх и несигурност у човеку. Страх и стрепња од смрти су скривени. Користимо маске у свакодневном животу. Они се не манифестују директно, већ се мешају са другим условима. Зато се не могу лако препознати. Да би човек контролисао тај страх од смрти, покушава да "законодава" замишљену бесмртност, односно да створи бесмртност контролишући ствари. И како то ради? Он то чини са светским односом према моћи, новцу, снази, шарму, пансексуалности и другим стварима, кроз које жели да се осећа као господар живота којег се, заправо, плаши. Та власт је апсолутно крхка и смртна. Желео бих да, у контексту онога што смо рекли, изнесем неке мисли које се тичу човековог страха од препуштања току живота, промислу Божијем. Које су менталне и духовне препреке које га држе подаље од овог спасоносног наслађивања? Први је да бркамо предавање Божијем промислу са повлачењем из живота. Другим речима, уз подстицај „предај се Божјој вољи, не контролиши све...“, долази приговор да је то предавање дефетизам или малодушност која ствара безвољност. Конфузија је очигледна када се предавање Богу и животу помеша са повлачењем. Једно је „повући се“, што значи да постајемо безвољно биће – не учествујемо у животу, не преузимамо одговорност, не учествујемо у формирању наше личне историје у непосредној сарадњи са благодаћу Божијом, а друго – одустајем и повлачим се из живота. Први се одриче личности и Божијег позива човеку. Други садржи динамику односа. Бог жели да човек буде одговоран за свој живот. Зато је Бог у библијским причама у Постању поставио Адама и Еву пред избор, односно пред чин одговорности. Заповест о обожавању Бога садржи стваралаштво, борбу, кретање ка Некоме. Дакле, препуштање промислу Божијем никако није удаљавање од живота. „Предајем се“, значи да ћу покушати да у своје планове укључим Божју вољу. Говорим оно што осећам или мислим да је исправно, доносим своје одлуке и покушавам да их остварим, али се увек молим и тражим Његову вољу. Не одбацујем тешкоће и разочарања, грешке и неуспехе, бол и искушења која ће доћи. Прихватам их као део процеса, као сазревање моје жеље. Разумем да је на другој страни мојих планова Бог, Који види и зна много боље од мене, шта је за мене највећа корист. Трудим се да читам знаке и сведочанство Господње у свом животу, да видим и разумем шта он жели од мене, шта жели да ми каже или да у развоју мог живота. Никако није тачно да ће наши проблеми, када једном одлучимо да се поуздамо и предамо се Богу, нестати из нашег живота. Али оно што ће се сигурно догодити јесте - искусићемо снажно, утешно и окрепљујуће присуство Бога, који нас никада неће оставити саме и беспомоћне. Духовни живот и испуњење у Христу не замењују стварност живота, већ је преображавају. Доћи ће болест. Ти си човек, ти си смртан, ти си променљив. Болест ће доћи, али приступ, тумачење, понашање према томе, које чините у Христу, даје другачију перспективу. Потпуно трансформише догађај. Не мењају се спољашњи догађаји, већ начин на који их тумачимо, начин на који их видимо и начин на који се односимо према њима. У томе лежи тајна благослова и благодати. Напустити не значи повући се и постати непристрасан. Напротив, то значи да радим оно што је у мојој моћи, а остало препуштам Богу. Мешање ове две ствари је прва препрека која нас спречава да верујемо Богу и све препустимо Њему. https://zadrugata.com/2020/11/18/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-пр/

Појам “праштање” је такође претрпео знатне семантичке промене. У савременом схватању духовности он постаје потпуно сувишан. У савременом простору критеријума духовности другоме није могуће опростити, а духовни човек нема ни потребу за праштањем. Ако праштамо из снисхођења, онда нам прети опасност уздизања себе у односу на онога коме великодушно праштамо. Ако праштамо у том смислу да својом добротом покривамо нечију прљавштину, то нас не чини бољима: лош поступак који смо опростили за нас остаје лош, ми настављамо да живимо у свету црних мрља које смо напором воље оставили у прошлости. Ресурс праштања као свесног заборављања, услед свог биолошког утемељења, није бесконачан. Праштање грехова на такав начин сабија опругу нашег стрпљења. На пример, опростили смо човеку који је три пута на нас просуо кафу. Али, када се то деси четврти пут, бићемо одједном бесни за сва четири пута! Ма колико се човек трудио да заборави, стварне увреде не напуштају тако лако наше сећање. Сем тога, нешто што је заборављено врло брзо исплива у сећању чим се понови. Пре или касније такав “опроститељ” ће се побунити: докле више?! Нису без разлога апостоли питали Учитеља: Господе, колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21 ). Исус одговара да треба праштати до бескраја. То је немогуће ако бројимо колико смо пута опростили. Стрпљење и снисходљивост су недовољни; неопходан нам је другачији темељ праштања. Често праштамо да бисмо се ослободили нелагоде изазване ситуацијом конфликта. У том случају не може се рећи да смо опростили ономе ко нас је увредио, јер није реч о њему, него о нашем личном осећању дискомфора. Ми само побољшавамо своје психичко стање, ослобађамо се непријатног стања напетости. То је слепо праштање које не види човека ком прашта, иако је, наравно, увек пропраћено племенитим фразама типа: “Разумем све”, “Бог нам је заповедио да праштамо”, итд. Још један пут свеопштег праштања је презир. Ава Доротеј има одличну причу на ову тему: “ У киновији, пре него што сам се повукао отуд, био је један брат ког никад нисам видео помућеног, жалосног нити гневног на било кога, иако сам примећивао да му многи од браће често досађују и вређају га. Тај младић је подносио увреде од свих њих, као да га нико не вређа. Увек сам се чудио његовој изузетној незлобивости и желео сам да сазнам како је стекао ту врлину. Једном сам га одвео у страну, поклонио му се и замолио да ми исприча коју мисао увек има у срцу свом кад, подносећи увреде и примајући грдње од других, показује такву дуготрпељивост. Одговорио ми је са презиром, без имало збуњености: “Зар да обраћам пажњу на њихове недостатке или да њихове увреде доживљавам као да долазе од људи? То су пси који лају!” Чувши то, погнуо сам главу и рекао себи: нашао је пут брат овај...И прекрстивши се, отишао сам од њега, молећи Бога да покрије и мене и њега. Бива, дакле, као што сам већ рекао, да се неко не вређа из презира према ближњем, а то је очигледна пропаст” (Поуке, 7: О самоукоравању). Дакле, све три популарне методе праштања су несавршене. Њихово наличје је одложена агресија или прикривена гордост. Исус није био такав. Према томе, треба пронаћи четврту методу праштања ближњем у којој неће страдати ни онај који прашта нити онај коме се прашта, чак ни у најдаљој перспективи. Истински опростити значи разумети грешника до те мере да његов поступак у нашим очима више не буде преступ. Опростити не значи повлађивати нити не сматрати грех грехом; то значи: изопаченост сваког понашања и размишљања сагледати са становишта самог грешника. Господ нам показује тај пут. За оне који су га распињали рекао је: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 24). Ми бисмо рекли: има ли већег греха од тога што су они учинили? Али, оне који га разапињу он посматра као људе који одржавају ред у земљи, то јест који поступају добро, само што нису свесни да чине зло. Он и апостолима заповеда да буду проницљиви, да грехове према њима посматрају са становишта својих убица: Долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу чини (Јн 16, 2 ), јер ти људи су, унутар свог смисаоног континуума, праведни служитељи побожности, борци против штетног покрета. Oпростити значи сагледати мрачно као да је светло, то јест у мрачном резултату сагледати светлу намеру. Исус је блудници рекао: Не осуђујем те; иди, и од сада више не греши (Јн 8, 11). Да заиста не бисмо осуђивали потребно је да до краја схватимо грешника , из чије перспективе конкретни поступак није био грех или је био грех другачије врсте. “Нико на свету не чини зло ради зла”, пише Пјер Абелар (Упознај самога себе). Tо је заиста тако: чак и последњи злочинац који се свети друштву чини то зарад неке своје правде. Треба допрети до намере, схватити лоше понашање другог као добро. Звучи апсурдно? Ништа мање апсурдно него: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт 5, 44). Управо то је једно од важних значења ове заповести. Свети Григорије Богослов ту мисао изражава овако: “Ако хоћеш да будеш сличан Богу, немој показивати своје делање у томе што ћеш разоткривати зле људе, јер тиме се удаљујеш од Онога који оправдава зле, него у томе што ћеш тражити добро чак и тамо где се оно не види.” (Мисли написане у катренама, 56). Дакле, нема места за појам “праштања” као некакав специјални чин анихилације туђег греха. Ми се не љутимо на човека који нас је случајно згазио на ногу јер разумемо да он то није желео. Ни грешнику не треба да намећемо нашу свест и да његово понашање интерпретирамо као наше сопствено. У његовом свету ти поступци изгледају другачије. Место појма “праштање” у човековој свести умногоме зависи од тога која је формула хришћанства за њега актуелна. Отуд и мноштво модела праштања на страницама хришћанске писмености. На пример, Јудејима који размишљају прагмтично Исус каже: Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт 6, 15). Прилагођавајући се начину размишљања ватрене римске браће, апостол Павле пише: Не чините освету за себе, љубљени, него дајте место гневу Божијем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Рим 12, 9 ). Зрели хришћанин је онај ко је слободан од потребе да броји колико пута је опростио другом, да освету препусти Богу или да праштањем сакупља бодове за улазак у Царство небеско. Ако духовни човек нема потпуно разумевање за грешног човека, мала је вредност такве духовности, јер грешник исто тако не разуме и не воли себи сличне. Ако човеку праштамо, а притом га не разумемо, онда би то било правилније назвати трпљењем: нисам опростио него сам истрпео. А ако разумемо поступак, ту више нема простора за праштање. Није важно да ли праштамо ближњем или не, важно је од којих претпоставки полазимо, како долазимо до праштања или осуђивања. Ако неко прашта зато што је тако заповедио Бог, онда га на тај племенити поступак приморава заповест, тако да је сличан уморном коњу кога бич приморава да иде даље. А ако неко не прашта другоме зато што је други прекршио закон побожности, онда у том моделу не/праштања личност уопште не постоји. Постоји само закон и постоје они који га поштују/крше. Што смо пажљивији према ближњем, ближи смо циљу циљу да га схватимо. Ако будемо пажљиви према човеку нећемо морати да се упињемо да бисмо му опростили. Протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт") припремила администрација Поуке.орг

"Свети наш Владико српски и свеправославни, добродошао си нам у Београд!" - поздравио је Епископ новобрдски г. Иларион Светога владику Николаја Охридског, Жичког и Лелићког, чије су свете мошти дочекане у Вазнесењској цркви у центру Београда. По дочеку Светог Владике, пред многобројним верујућим народом који је испунио овај београдски храм уочи храмовне и градске славе, по благослову Патријарха српског г. Порфирија је беседио викарни Епископ Иларион, поручивши да нам је помоћ Светог владике Николаја - неопходна: Реч Владике Илариона на дочеку Светог владике Николаја у Вазнесењској цркви, 24. мај 2023: "Ми смо овде дошли да Тебе, Свети Владико, замолимо да нам помогнеш, зато што нам је помоћ Твоја неопходна...Ево и сада, на твој празник, уместо да су Цркве пуне и да узносе славу Богу Ономе кога си ти животом својим прослављао, десио се Велики петак - одрешено је баш на тај дан било велико зло, ерупција зла безименог се десила. И ми сада тражимо Твоју заштиту, Твој покров и очинску утеху....У ове дане постајемо свесни да се само раном исцељујемо, раном страдалог за нас Спаситеља Христа...али ево, те ране крваре и та крв је текла и Београдом. Онако како си ти прорицао, дешава се. Питање је - како ми живимо? Да ли свештеници по правди живе, да ли калуђери за народ клече, да ли девојке држе девојаштво, да ли се момци смеју поштењу? Морамо да признамо да је то тако, како си Ти говорио и прорицао. И зато Те молимо да нам помогнеш да останемо на овом путу који смо изабрали и којим желимо да следујемо, Ономе коме си Ти следовао. И да знамо увек, Твојим молитвама, да страдање има смисла. Ти си целог живота страдао, а ево и по свом престављењу не прекида се Твоје страдање. Не прекида се напад на Тебе, онако како се не прекида напад и на Онога коме си Ти живот свој посветио. Али, молимо Те, да нам својим молитвама дометнеш вере, да нам даш снаге да од оне енергије распећа и страдања учинимо у себи и око себе и у свету у којем живимо енергију и дејство - спасења..." ** Патријарх Порфирије је читао молитве пред кивотом Светог владике Николаја. Празничним бденијем у Вазнесењском храму началствовао је викарни Епископ марчански г. Сава, у молитвеном присуству Патријарха Порфирија, Епископа ваљевског г. Исихија и викарних Епископа Његове Светости - Саве, Нектарија, Илариона, Доситеја и Петра, као и архимандрита - Данила, Нектарија и Василија, игумана манастира Лелић о. Георгија, великог броја свештеника из више Епархија СПЦ, свештеника и ђакона Вазнесењске цркве. ** Мошти светог Николаја биће до недеље, 28. маја, у Београду! Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 25. маја Свету Литургију, од 9 часова, у Вазнесењксој цркви. Затим ће, од 19 сати, предводити Спасовданску литију, из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве, а на њеном челу ће бити Свети Владика Николај. У Литији ће бити служен помен недавно пострадалим ђацима, младима и жртвама породичног насиља, а Литијски крст носиће студенти, Патријархови стипендисти, најавила је СПЦ: Детаљи у вези са богослужењима поводом доласка моштију Светог Владике Николаја у Београд, о прослави Вазнесења - славе града Београда и Спасовданској Литији која ће 25. маја кренути у 19 ч из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве. Извештај приредила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/

Анксиозност не постоји сама по себи. Људи сами стварају стрес и тога морамо бити свесни. Све ствара човек својим погрешним односом према Богу. Велико зло у животу није никакво зло које нас задеси. Велико је зло ако, шта год да нам се деси, не поступимо с тим како треба. Ако се суочимо с тим као људи Божији, као са нечим што Бог зна, Бог контролише и допушта за наше добро, ако се суочимо са тим са духовним знањем које имамо, као нечим што ће нам користити, не може нам никако нашкодити и онда се не ствара анксиозност. Одрасли стичу анксиозност како мало по мало почињу да схватају одговорност коју имају за себе, своју одговорност у животу. Када се човек узда у Бога, нема бриге. И то је нешто што се може учинити. Сваки човек, без обзира на проблеме или потешкоће, може да се узда у Бога као што се мало дете узда у свог оца, јер се тако Бог брине о вама. Или, боље речено, много више! Бог много више брине о свом народу него што родитељи брину о свом детету. И много више него што се дете осећа безбрижно у наручју својих родитеља, осећа се безбрижним човек који се препусти Богу са сигурношћу да Бог све зна. То не значи да неће радити свој посао. Он ће радити свој посао, он ће мислити, знојиће се, умориће се. Није посао, није зној оно што човека изједа, није умор, уопште, оно што човека исцрпљује. Човек је исцрпљен, изједен овим стресом, који има данашњи човек. Оно што човек треба да учини је да да себе. То је оно што Бог жели. Ако себе не предамо Богу, него заповедамо, владамо и господаримо сами собом, наше ја неће наћи покоја, биће узнемирено. Морамо се препустити Богу. Он има све у својим рукама. Човек, колико год да је опрезан, колико год се трудио, увек ће се наћи у ћорсокаку. Бог је тај који има све у својим рукама и Он то уређује. Дакле, препуштате се Богу и уопште вас не изједа никаква стрепња, у случају да Бог не успе. Чак и када ствари иду толико наопако да мислите да ће сваког тренутка све бити изгубљено, још увек сте мирни са Богом. Јер за Бога не постоји ни смрт, ни ћорсокак. Човек, тек када се помири са самим собом, када се добро снађе сам са собом и може да живи сам са собом – да се дружи са самим собом бесконачно, без проблема – само тада може имати мир. Када стално јури, када се плаши да остане сам са собом, како да има мир и да не буде забринут? Ово је велико питање, велики проблем данашњег човека: он не може остати сам са собом. Зато избегава тишину, контемплацију, изолацију у добром смислу.Анксиозност произилази из чињенице да се на крају не дешава оно што ја желим; то јест, оно што мој его жели не дешава се, моје самољубље није задовољено. Скроман човек не може бити узнемирен. Отац Симеон Крагиопулос https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/p-symeon-kragiopoylos-quot-oi-anthropoi-apo-monoi-toys-dimioyrgoyn-to-agchos-chreiazetai-symfiliosi-me-ton-eayto-mas-quot/#