Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нам'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
  2. Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања. Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу. Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију. Митрополит Николај Хаџиниколау https://pouke.org/forums/topic/88743-митрополит-николај-хаџиниколау-о-савременим-хришћанима/#comment-2080519
  3. Други разлог који нам не дозвољава да се препустимо Богу јесте спознаја да је препуштање Његовом промислу и току догађаја својеврсна слабост. Другим речима, слаби људи се ослањају на Бога. Мислим да није потребно много труда да бисмо разумели да смо поново суочени са конфузијом разумевања. Вера као духовни догађај – не као душевно скровиште и обитавалиште – није слабост, већ вас позива да превазиђете биолошке и урођене нагоне. Уместо да штити его, води вас до његовог потпуног скидања. Предајем се Богу не зато што се осећам слабо, да бих преживео или да бих се суочио са реалношћу живота, већ зато што: Ја волим Бога и верујем Му, трудећи се да испуњавам заповести Његове; Признајем свој онтолошки недостатак, да нисам онтолошки самодовољан. Мртав сам, борим се са временом и пролазношћу, тражим везу крајњег смисла ствари. То није слабост, страх и одустајање од негације живота, већ егзистенцијални реализам. Да, ја нисам мајстор игре. Ја играм главну улогу, али не одређујем у потпуности ситуације у животу. Увек ме надмудрују. Трећи разлог зашто се не поуздамо у Божији промисао јесте уверење да само ми исправно схватамо стварност живота. Све окривљујемо за њихова решења, само зато што су другачија од наших. Немоћни смо да прихватимо оно што је другачије и што превазилази нашу перцепцију. Ми идемо тако далеко да искривљујемо чак и самог Бога због његових одлука и избора. Оно што не можемо да уочимо, једноставно не постоји. Потпуно је јасно да са таквим нарцистичким ставом човек не може да створи однос не само са Богом, већ апсолутно ни са ким другим. Четврти разлог немогућности препуштања је наша жеља да све контролишемо. Имамо поносну перцепцију да само ми можемо да радимо ствари беспрекорно. Код куће, на послу, у нашој вези, свуда. Све ствари морају да прођу кроз наш систем контроле, сваки детаљ мора да се провери, јер само ми смо способни и савршени. 5. Пети разлог је предрасуда да је Богу стало и да га занимају само савршени, добри и они који су у стању да испуњавају Његове заповести. Иако се чини сувишним, ипак је потребно понављати, док се не уреже у наше дубоко уверење, да по хришћанској антропологији не постоје савршени људи и савршене животне околности. Ми сви правимо грешке. Грешка је синоним за наше постојање. Савршенство припада само Богу и Његовом царству. Бог не воли нити брине о савршеном и беспрекорном јер, једноставно, они не постоје. Они који се осећају „савршено“ живе у страшној заблуди и очигледно им Бог није потребан. Христос нам врло јасно говори да Он није дошао да позове праведнике, него грешнике на покајање. 6. Шести разлог је наше искривљено уверење да се можемо предати Богу само када осетимо да смо спремни за то. Такво убеђење није само духовна грешка, већ и општа грешка живота. Другим речима, не можемо одлагати и ограничавати кретање живота у име контроле и припреме. Без обзира на то како се осећамо, морамо бити присутни у садашњости Божијег присуства. Данашњи дан нас позива да будемо присутни и живи, да не будемо одсутни или да се скривамо, колебљиво у име емотивног одлагања. Многи кажу: „Нисам још спреман да се поуздам у Бога, не осећам потребу да идем у цркву, нисам спреман да се причестим, треба прво да сазрем, итд.“ Другим речима, користе емоционалне критеријуме за свој однос са Богом и са животом . А сама емоција је најпроменљивији фактор у животу. Мења се у сваком тренутку. Емоција не може бити критеријум за наше одлуке. Оваквим мислима и емоционалним тумачењима, наше непознато самодеструктивно ја ће уништити све наше напоре да се променимо у животу. Зато крећемо на пут чак и када га не познајемо. Само путовање ће нас научити и отворити путеве пред нама. 7. Седми разлог је чињеница да сву своју снагу и акцију усмеравамо да заштитимо себе. Шта ово значи? Да се сва наша духовна снага троши на одвраћање опасности. Уместо да живимо животом смисленим и радосним који ће нам омогућити да превазиђемо животне претње и искушења, исцрпљени смо – анксиозношћу и бригом – спречавањем потешкоћа и искушења. А тако нешто је у најмању руку утопијско, осим ако се не живи у измишљеној боци, што ће природно постати највећа несрећа. Нема смисла избегавати кишу, већ узети кишобран када почне да пада. Не можемо контролисати све ствари у нашим животима, али можемо контролисати своје реакције, како их испуњавамо и како их користимо. Отуда је препуштање Божијем промислу и љубави најдубља константа у нашем животу. Из свега наведеног можемо закључити да је уздање и препуштање промислу Божијем најједноставније. Постоје искривљена схватања и дубоко укорењена веровања која отежавају овај покушај. Будимо искрени, ову борбу треба подржати Божијом милошћу. У супротном, борба је немогућа. Али осећам да ако неко буде аутентичан у својој потрази, одговор од Бога ће бити аналоган. У сваком случају, у животу, да бисте научили да пливате, морате научити да се опустите; иначе, утапање је извесно. о.Хараламбос Пападопулос https://zadrugata.com/2020/11/22/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-п-2/
  4. Као људима, тешко нам је да верујемо себи. Као хришћанима, тешко нам је да научимо шта у животу са Христом називамо „предавањем“, односно препуштањем промислу Божијем. Црква нас непрестано позива кроз литургијске текстове да осетимо речи „да сав живот свој предамо Христу Богу“. Ипак, ми истрајавамо. Наше нарцисоидно ја жели да контролише све. Жели да види како му се планови остварују. Сваки пут када то не постигнемо, разочарамо се и поричемо Бога. Али Христос нас позива да се уздамо и препустимо промислу Божијем, Његовој спасоносној бризи за нас, за сваког човека, за историју и за творевину. У Цркви не верујемо у нека света начела и вредности, не прихватамо верске теореме, већ стварамо однос према Богу, према људима, према творевини. Вера у Цркву везује се за Личност, коју свакодневно упознајемо, која нам се открива кроз разне догађаје, искуства и искушења, кроз свакодневни живот. Претешко је предати се том Богу и том односу, уопште ономе што називамо тајном живота... Други елемент који стварање има у себи је недовољност. Увек имамо осећај недостатка у души и у свему што радимо осећамо да нешто недостаје. Стварамо жељу на коју пројектујемо своју машту. На овај начин верујемо да ћемо, ако ту жељу остваримо и доживимо, бити најсрећнији људи на свету. Али чак и када бисмо дошли до тог циља наше чежње, у тренутку када га окусимо, ми га демитологизирамо. Чини нам се мало и недовољно. Један француски психоаналитичар је рекао да жеља нема циљ; сваки пут када задовољимо жељу, њен предмет недостаје. Тада тај јаз постаје позив да се поново покрије нови предмет жеље...Наравно, тај латентни процес је израз егзистенцијалне истине, човекове жеђи за апсолутним. Ово је значајно за теологију. Коначно, још један елемент који креативност носи са собом је ентропија. Човек, универзум, цела творевина има деконструктивну динамику. Оно што цвета, вене, диже се па опада. Ми то свакодневно доживљавамо у свом духовном ставу, у нашим мислима и искуствима. Осећамо ентузијазам, а онда се смањује. Осећамо радост и она полако слаби; брига, радост, разочарење, вера, неверје... Сви долазе једно за другим. Поменули смо све елементе смртности и створености да бисмо схватили да они стварају страх и несигурност у човеку. Страх и стрепња од смрти су скривени. Користимо маске у свакодневном животу. Они се не манифестују директно, већ се мешају са другим условима. Зато се не могу лако препознати. Да би човек контролисао тај страх од смрти, покушава да "законодава" замишљену бесмртност, односно да створи бесмртност контролишући ствари. И како то ради? Он то чини са светским односом према моћи, новцу, снази, шарму, пансексуалности и другим стварима, кроз које жели да се осећа као господар живота којег се, заправо, плаши. Та власт је апсолутно крхка и смртна. Желео бих да, у контексту онога што смо рекли, изнесем неке мисли које се тичу човековог страха од препуштања току живота, промислу Божијем. Које су менталне и духовне препреке које га држе подаље од овог спасоносног наслађивања? Први је да бркамо предавање Божијем промислу са повлачењем из живота. Другим речима, уз подстицај „предај се Божјој вољи, не контролиши све...“, долази приговор да је то предавање дефетизам или малодушност која ствара безвољност. Конфузија је очигледна када се предавање Богу и животу помеша са повлачењем. Једно је „повући се“, што значи да постајемо безвољно биће – не учествујемо у животу, не преузимамо одговорност, не учествујемо у формирању наше личне историје у непосредној сарадњи са благодаћу Божијом, а друго – одустајем и повлачим се из живота. Први се одриче личности и Божијег позива човеку. Други садржи динамику односа. Бог жели да човек буде одговоран за свој живот. Зато је Бог у библијским причама у Постању поставио Адама и Еву пред избор, односно пред чин одговорности. Заповест о обожавању Бога садржи стваралаштво, борбу, кретање ка Некоме. Дакле, препуштање промислу Божијем никако није удаљавање од живота. „Предајем се“, значи да ћу покушати да у своје планове укључим Божју вољу. Говорим оно што осећам или мислим да је исправно, доносим своје одлуке и покушавам да их остварим, али се увек молим и тражим Његову вољу. Не одбацујем тешкоће и разочарања, грешке и неуспехе, бол и искушења која ће доћи. Прихватам их као део процеса, као сазревање моје жеље. Разумем да је на другој страни мојих планова Бог, Који види и зна много боље од мене, шта је за мене највећа корист. Трудим се да читам знаке и сведочанство Господње у свом животу, да видим и разумем шта он жели од мене, шта жели да ми каже или да у развоју мог живота. Никако није тачно да ће наши проблеми, када једном одлучимо да се поуздамо и предамо се Богу, нестати из нашег живота. Али оно што ће се сигурно догодити јесте - искусићемо снажно, утешно и окрепљујуће присуство Бога, који нас никада неће оставити саме и беспомоћне. Духовни живот и испуњење у Христу не замењују стварност живота, већ је преображавају. Доћи ће болест. Ти си човек, ти си смртан, ти си променљив. Болест ће доћи, али приступ, тумачење, понашање према томе, које чините у Христу, даје другачију перспективу. Потпуно трансформише догађај. Не мењају се спољашњи догађаји, већ начин на који их тумачимо, начин на који их видимо и начин на који се односимо према њима. У томе лежи тајна благослова и благодати. Напустити не значи повући се и постати непристрасан. Напротив, то значи да радим оно што је у мојој моћи, а остало препуштам Богу. Мешање ове две ствари је прва препрека која нас спречава да верујемо Богу и све препустимо Њему. https://zadrugata.com/2020/11/18/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-пр/
  5. Појам “праштање” је такође претрпео знатне семантичке промене. У савременом схватању духовности он постаје потпуно сувишан. У савременом простору критеријума духовности другоме није могуће опростити, а духовни човек нема ни потребу за праштањем. Ако праштамо из снисхођења, онда нам прети опасност уздизања себе у односу на онога коме великодушно праштамо. Ако праштамо у том смислу да својом добротом покривамо нечију прљавштину, то нас не чини бољима: лош поступак који смо опростили за нас остаје лош, ми настављамо да живимо у свету црних мрља које смо напором воље оставили у прошлости. Ресурс праштања као свесног заборављања, услед свог биолошког утемељења, није бесконачан. Праштање грехова на такав начин сабија опругу нашег стрпљења. На пример, опростили смо човеку који је три пута на нас просуо кафу. Али, када се то деси четврти пут, бићемо одједном бесни за сва четири пута! Ма колико се човек трудио да заборави, стварне увреде не напуштају тако лако наше сећање. Сем тога, нешто што је заборављено врло брзо исплива у сећању чим се понови. Пре или касније такав “опроститељ” ће се побунити: докле више?! Нису без разлога апостоли питали Учитеља: Господе, колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21 ). Исус одговара да треба праштати до бескраја. То је немогуће ако бројимо колико смо пута опростили. Стрпљење и снисходљивост су недовољни; неопходан нам је другачији темељ праштања. Често праштамо да бисмо се ослободили нелагоде изазване ситуацијом конфликта. У том случају не може се рећи да смо опростили ономе ко нас је увредио, јер није реч о њему, него о нашем личном осећању дискомфора. Ми само побољшавамо своје психичко стање, ослобађамо се непријатног стања напетости. То је слепо праштање које не види човека ком прашта, иако је, наравно, увек пропраћено племенитим фразама типа: “Разумем све”, “Бог нам је заповедио да праштамо”, итд. Још један пут свеопштег праштања је презир. Ава Доротеј има одличну причу на ову тему: “ У киновији, пре него што сам се повукао отуд, био је један брат ког никад нисам видео помућеног, жалосног нити гневног на било кога, иако сам примећивао да му многи од браће често досађују и вређају га. Тај младић је подносио увреде од свих њих, као да га нико не вређа. Увек сам се чудио његовој изузетној незлобивости и желео сам да сазнам како је стекао ту врлину. Једном сам га одвео у страну, поклонио му се и замолио да ми исприча коју мисао увек има у срцу свом кад, подносећи увреде и примајући грдње од других, показује такву дуготрпељивост. Одговорио ми је са презиром, без имало збуњености: “Зар да обраћам пажњу на њихове недостатке или да њихове увреде доживљавам као да долазе од људи? То су пси који лају!” Чувши то, погнуо сам главу и рекао себи: нашао је пут брат овај...И прекрстивши се, отишао сам од њега, молећи Бога да покрије и мене и њега. Бива, дакле, као што сам већ рекао, да се неко не вређа из презира према ближњем, а то је очигледна пропаст” (Поуке, 7: О самоукоравању). Дакле, све три популарне методе праштања су несавршене. Њихово наличје је одложена агресија или прикривена гордост. Исус није био такав. Према томе, треба пронаћи четврту методу праштања ближњем у којој неће страдати ни онај који прашта нити онај коме се прашта, чак ни у најдаљој перспективи. Истински опростити значи разумети грешника до те мере да његов поступак у нашим очима више не буде преступ. Опростити не значи повлађивати нити не сматрати грех грехом; то значи: изопаченост сваког понашања и размишљања сагледати са становишта самог грешника. Господ нам показује тај пут. За оне који су га распињали рекао је: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 24). Ми бисмо рекли: има ли већег греха од тога што су они учинили? Али, оне који га разапињу он посматра као људе који одржавају ред у земљи, то јест који поступају добро, само што нису свесни да чине зло. Он и апостолима заповеда да буду проницљиви, да грехове према њима посматрају са становишта својих убица: Долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу чини (Јн 16, 2 ), јер ти људи су, унутар свог смисаоног континуума, праведни служитељи побожности, борци против штетног покрета. Oпростити значи сагледати мрачно као да је светло, то јест у мрачном резултату сагледати светлу намеру. Исус је блудници рекао: Не осуђујем те; иди, и од сада више не греши (Јн 8, 11). Да заиста не бисмо осуђивали потребно је да до краја схватимо грешника , из чије перспективе конкретни поступак није био грех или је био грех другачије врсте. “Нико на свету не чини зло ради зла”, пише Пјер Абелар (Упознај самога себе). Tо је заиста тако: чак и последњи злочинац који се свети друштву чини то зарад неке своје правде. Треба допрети до намере, схватити лоше понашање другог као добро. Звучи апсурдно? Ништа мање апсурдно него: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт 5, 44). Управо то је једно од важних значења ове заповести. Свети Григорије Богослов ту мисао изражава овако: “Ако хоћеш да будеш сличан Богу, немој показивати своје делање у томе што ћеш разоткривати зле људе, јер тиме се удаљујеш од Онога који оправдава зле, него у томе што ћеш тражити добро чак и тамо где се оно не види.” (Мисли написане у катренама, 56). Дакле, нема места за појам “праштања” као некакав специјални чин анихилације туђег греха. Ми се не љутимо на човека који нас је случајно згазио на ногу јер разумемо да он то није желео. Ни грешнику не треба да намећемо нашу свест и да његово понашање интерпретирамо као наше сопствено. У његовом свету ти поступци изгледају другачије. Место појма “праштање” у човековој свести умногоме зависи од тога која је формула хришћанства за њега актуелна. Отуд и мноштво модела праштања на страницама хришћанске писмености. На пример, Јудејима који размишљају прагмтично Исус каже: Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт 6, 15). Прилагођавајући се начину размишљања ватрене римске браће, апостол Павле пише: Не чините освету за себе, љубљени, него дајте место гневу Божијем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Рим 12, 9 ). Зрели хришћанин је онај ко је слободан од потребе да броји колико пута је опростио другом, да освету препусти Богу или да праштањем сакупља бодове за улазак у Царство небеско. Ако духовни човек нема потпуно разумевање за грешног човека, мала је вредност такве духовности, јер грешник исто тако не разуме и не воли себи сличне. Ако човеку праштамо, а притом га не разумемо, онда би то било правилније назвати трпљењем: нисам опростио него сам истрпео. А ако разумемо поступак, ту више нема простора за праштање. Није важно да ли праштамо ближњем или не, важно је од којих претпоставки полазимо, како долазимо до праштања или осуђивања. Ако неко прашта зато што је тако заповедио Бог, онда га на тај племенити поступак приморава заповест, тако да је сличан уморном коњу кога бич приморава да иде даље. А ако неко не прашта другоме зато што је други прекршио закон побожности, онда у том моделу не/праштања личност уопште не постоји. Постоји само закон и постоје они који га поштују/крше. Што смо пажљивији према ближњем, ближи смо циљу циљу да га схватимо. Ако будемо пажљиви према човеку нећемо морати да се упињемо да бисмо му опростили. Протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт") припремила администрација Поуке.орг
  6. "Свети наш Владико српски и свеправославни, добродошао си нам у Београд!" - поздравио је Епископ новобрдски г. Иларион Светога владику Николаја Охридског, Жичког и Лелићког, чије су свете мошти дочекане у Вазнесењској цркви у центру Београда. По дочеку Светог Владике, пред многобројним верујућим народом који је испунио овај београдски храм уочи храмовне и градске славе, по благослову Патријарха српског г. Порфирија је беседио викарни Епископ Иларион, поручивши да нам је помоћ Светог владике Николаја - неопходна: Реч Владике Илариона на дочеку Светог владике Николаја у Вазнесењској цркви, 24. мај 2023: "Ми смо овде дошли да Тебе, Свети Владико, замолимо да нам помогнеш, зато што нам је помоћ Твоја неопходна...Ево и сада, на твој празник, уместо да су Цркве пуне и да узносе славу Богу Ономе кога си ти животом својим прослављао, десио се Велики петак - одрешено је баш на тај дан било велико зло, ерупција зла безименог се десила. И ми сада тражимо Твоју заштиту, Твој покров и очинску утеху....У ове дане постајемо свесни да се само раном исцељујемо, раном страдалог за нас Спаситеља Христа...али ево, те ране крваре и та крв је текла и Београдом. Онако како си ти прорицао, дешава се. Питање је - како ми живимо? Да ли свештеници по правди живе, да ли калуђери за народ клече, да ли девојке држе девојаштво, да ли се момци смеју поштењу? Морамо да признамо да је то тако, како си Ти говорио и прорицао. И зато Те молимо да нам помогнеш да останемо на овом путу који смо изабрали и којим желимо да следујемо, Ономе коме си Ти следовао. И да знамо увек, Твојим молитвама, да страдање има смисла. Ти си целог живота страдао, а ево и по свом престављењу не прекида се Твоје страдање. Не прекида се напад на Тебе, онако како се не прекида напад и на Онога коме си Ти живот свој посветио. Али, молимо Те, да нам својим молитвама дометнеш вере, да нам даш снаге да од оне енергије распећа и страдања учинимо у себи и око себе и у свету у којем живимо енергију и дејство - спасења..." ** Патријарх Порфирије је читао молитве пред кивотом Светог владике Николаја. Празничним бденијем у Вазнесењском храму началствовао је викарни Епископ марчански г. Сава, у молитвеном присуству Патријарха Порфирија, Епископа ваљевског г. Исихија и викарних Епископа Његове Светости - Саве, Нектарија, Илариона, Доситеја и Петра, као и архимандрита - Данила, Нектарија и Василија, игумана манастира Лелић о. Георгија, великог броја свештеника из више Епархија СПЦ, свештеника и ђакона Вазнесењске цркве. ** Мошти светог Николаја биће до недеље, 28. маја, у Београду! Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 25. маја Свету Литургију, од 9 часова, у Вазнесењксој цркви. Затим ће, од 19 сати, предводити Спасовданску литију, из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве, а на њеном челу ће бити Свети Владика Николај. У Литији ће бити служен помен недавно пострадалим ђацима, младима и жртвама породичног насиља, а Литијски крст носиће студенти, Патријархови стипендисти, најавила је СПЦ: Детаљи у вези са богослужењима поводом доласка моштију Светог Владике Николаја у Београд, о прослави Вазнесења - славе града Београда и Спасовданској Литији која ће 25. маја кренути у 19 ч из Вазнесењске цркве ка Храму Светог Саве. Извештај приредила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве
  7. У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/
  8. Анксиозност не постоји сама по себи. Људи сами стварају стрес и тога морамо бити свесни. Све ствара човек својим погрешним односом према Богу. Велико зло у животу није никакво зло које нас задеси. Велико је зло ако, шта год да нам се деси, не поступимо с тим како треба. Ако се суочимо с тим као људи Божији, као са нечим што Бог зна, Бог контролише и допушта за наше добро, ако се суочимо са тим са духовним знањем које имамо, као нечим што ће нам користити, не може нам никако нашкодити и онда се не ствара анксиозност. Одрасли стичу анксиозност како мало по мало почињу да схватају одговорност коју имају за себе, своју одговорност у животу. Када се човек узда у Бога, нема бриге. И то је нешто што се може учинити. Сваки човек, без обзира на проблеме или потешкоће, може да се узда у Бога као што се мало дете узда у свог оца, јер се тако Бог брине о вама. Или, боље речено, много више! Бог много више брине о свом народу него што родитељи брину о свом детету. И много више него што се дете осећа безбрижно у наручју својих родитеља, осећа се безбрижним човек који се препусти Богу са сигурношћу да Бог све зна. То не значи да неће радити свој посао. Он ће радити свој посао, он ће мислити, знојиће се, умориће се. Није посао, није зној оно што човека изједа, није умор, уопште, оно што човека исцрпљује. Човек је исцрпљен, изједен овим стресом, који има данашњи човек. Оно што човек треба да учини је да да себе. То је оно што Бог жели. Ако себе не предамо Богу, него заповедамо, владамо и господаримо сами собом, наше ја неће наћи покоја, биће узнемирено. Морамо се препустити Богу. Он има све у својим рукама. Човек, колико год да је опрезан, колико год се трудио, увек ће се наћи у ћорсокаку. Бог је тај који има све у својим рукама и Он то уређује. Дакле, препуштате се Богу и уопште вас не изједа никаква стрепња, у случају да Бог не успе. Чак и када ствари иду толико наопако да мислите да ће сваког тренутка све бити изгубљено, још увек сте мирни са Богом. Јер за Бога не постоји ни смрт, ни ћорсокак. Човек, тек када се помири са самим собом, када се добро снађе сам са собом и може да живи сам са собом – да се дружи са самим собом бесконачно, без проблема – само тада може имати мир. Када стално јури, када се плаши да остане сам са собом, како да има мир и да не буде забринут? Ово је велико питање, велики проблем данашњег човека: он не може остати сам са собом. Зато избегава тишину, контемплацију, изолацију у добром смислу.Анксиозност произилази из чињенице да се на крају не дешава оно што ја желим; то јест, оно што мој его жели не дешава се, моје самољубље није задовољено. Скроман човек не може бити узнемирен. Отац Симеон Крагиопулос https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/p-symeon-kragiopoylos-quot-oi-anthropoi-apo-monoi-toys-dimioyrgoyn-to-agchos-chreiazetai-symfiliosi-me-ton-eayto-mas-quot/#
  9. Током Страсне седмице сећамо се Крсног пута Спаситеља. И ове године Његова страдања, као никада у новом миленијуму, одјекују са црквеним догађајима. Ниједан хришћанин у свом животу не може избећи ношење свог крста. На нашем индивидуалном крсном путу, сви ми, у овој или оној мери, пролазимо кроз исте фазе кроз које је прошао наш Господ и Спаситељ. А једна од тих фаза је издаја. Издаја је болнија, што нам је ближа личност издајника. Исти Јуда је био један од изабраних, један од дванаесторице. А сада, поред свих страдања, наша Црква доживљава и издају своје појединачне деце. Можда, уз милионе људи који се до краја залажу за Истину, то и није тако упечатљиво, али Црква тугује због сваке људске душе која ју је издала. Зашто се појављују такви издајници? Од Христовог времена мало се тога променило и сада сваки издајник иде путем Јуде Искариотског. Али зашто је Јуда издао свог Учитеља? Сви знају за Јудину љубав према новцу и за тридесет сребрника. То јест, Јуди су недостајали земаљски благослови од Христа. Али све је дубље од тога. Многи су гледали на Христа старозаветним очима. За њих је Месија победнички цар који ће протерати паганске Римљане из Израела и успоставити велику јеврејску монархију. Али није само Јуда тако мислио. Подсетимо се јеванђељске епизоде, где је мајка апостола Јована и Јакова пришла Исусу са молбом: „да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у Царству твојему“ (Мт 20,21). Зато је за многе ученике постало право искушење да схвате да Царство Исусово није од овога света, да је у другој, духовној димензији, да не решава тренутне овоземаљске проблеме, без обзира колико се они чинили важним лаицима. Неки су били разочарани и отишли. А Јуда је отишао још даље: решио је да изда Учитеља, који га је толико разочарао. Ових дана се све понавља. На крају крајева, има људи који долазе у Цркву не да би спасли своју душу, сјединили се са Христом. Неки виде Цркву као својеврсно средиште народних традиција, оличење „националног духа“ итд. Други је углавном представљају као политичко оруђе или извор прихода. Али такви људи су увек разочарани. Дошавши у Цркву, мењамо себе, али је немогуће променити Цркву по себи. Црква, пре свега, проповеда самога Христа, а не туђе идеолошке ставове – управо због тога је прогањана, због несагласности са нечиjима измишљенима маштањима о црквености. И апостолима је било тешко да прихвате оностраност Царства Христовог, не само Јуди. Неко је побегао у најпресуднијем тренутку, неко се одрекао... Али, за разлику од Јуде, сви су нашли снаге да се покају и врате. И после васкрсења Спасовог, нико од ових некада колебљивих ученика више никада није издао свог Учитеља, и многи бескомпромисно и неустрашиво су отишли на муку и смрт. Тако је и сада: сви они који су због слабости душе или из неког другог земаљског разлога отишли из Цркве у Њеном најтежем часу, могу се покајати и вратити. Господ чека свакога. Само пут Јуде, који је своје дане завршио у очају, води у пропаст. https://pravlife.org/en/node/30002
  10. Чини нам се да чекамо Христа, свакодневно Му служимо, дивимо се Његовим чудима, али да ли у исто време видимо Спаситеља у Христу? Улазак Господњи у Јерусалим пре две хиљаде година био је и тренутак Његове славе и признања. Али само на тренутак. А после њега – срамна издаја најближих и њихово заглушујуће ћутање. Сазнавши за чудо Лазаревог васкрсења, људи на улицама Јерусалима су се тада радовали, полагали палмине гранчице, узвикивали: „Осана, благословен Који долази у име Господње“, бацали своје хаљине на пут, где ће проћи Господ на свом магарету. Христос са плачем повика, видјевши град: "Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен" (Лк 19, 42). Господ је предвидео да неће проћи ни недељу дана када ће повици „Осана Сину Давидовом“ бити замењени повицима „Узми, узми, распни Га“, и да ће ове страшне речи изговарати исти људи који су баш са таквом радошћу Њега дочекали! Срце му је било тужно. Разумео је да народ не очекује таквог Цара. Народ је чекао онога ко ће заузети престо и зацарити, који ће свима донети задовољство и разне користи. Ко ће победити омраженог непријатеља јеврејског народа. Али Господ није донео земаљски престо и земаљске добра. Он им је донео сасвим неупоредив дар: вечни живот у Христу. Какво је страшно разочарење задесило народ! Христос није оправдао њихове наде... Чекамо ли данас Христа? Да ли му заиста служимо? Или, као Израелцима, потребан нам је цар који даје само користи и удобан живот, гарантујући сигурност и мир. Свако мора за себе искрено да одговори: да ли је спреман не само да сретне Христа, радујући се Његовим чудима, него и да Га се не одрекне када дође тренутак истине; да ли сте спремни да следите Христа у Његовим тугама, страдањима и усамљености; да ли сте спремни да пођете са Њим на Голготу. Али за хришћане нема другог пута. За недељу дана славићемо Свету Пасху Христову. Надамо се да ћемо, милошћу Божијом, доживети до самог Васкрса, и дочекати га свечано и радосно. Пред нама је Страсна недеља, посебно и благословено време. Укрепајмо у вери величином богослужења Страсне седмице, како бисмо искрено и достојно срели Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и прославили Његово Свето Васкрсење по целој Васељени. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29993
  11. Једна од појава која ми, у савременом свету којим доминирају друштвене мреже, делује нарочито неукусно, јесте она да, када умре неко познат и велики, људи махом похрле да објаве своје фотографије с њим, истакну блискост са покојником и на неки начин се, као случајно, „огребу” о његову славу. Истини за вољу, у оваквом случају заиста је тешко наћи праву меру – Шта, како и колико рећи, тј. „открити” из личног односа са неким, a да то иде у част покојнику и буде у служби откривања пажњу и помен, а да, макар и невољно, не склизне у притајену самохвалу због (стварне или, још чешће, само наводне) блискости са њиме? Немајући сасвим јасан одговор на ово питање и потпуно свестан ризика у који се упуштам, осећам потребу да запишем и са другима поделим неколико детаља из сећања на сусрете са митрополитом Јованом Зизјуласом, који, чини ми се, бацају нешто више светлости на његову величину него што сам макар ја умео да препознам пре него што сам га упознао. Много тога о личности Митрополита да се ишчитати већ из нашег првог сусрета. Будући да је 2013. боравио у Србији поводом прославе 1700 година од потписивања Миланског едикта, двојица старијих професора који су га већ деценијама познавали желели су да мени и још једном пријатељу, као младим асистентима и докторандима, укажу част и упознају нас са њиме. У први мах – нисмо били преодушевљени овом идејом. С једне стране – наравно, то је велика част, али огромна је гужва тих дана, велики број гостију, као да Зизјулас сад има времена за нас. Очекивали смо да ће се све свести на кратки куртоазни поздрав, те да ће он, сасвим природно, у року од једног минута заборавити да нас је уопште и „упознао”. Такође, мислили смо, па ми смо већ „зрели” теолози, нисмо више мали да се фасцинирамо тиме што ћемо лично срести неког познатог, као тинејџери кад изблиза виде неку рок звезду рецимо. То је „само” Зизјулас, кога смо одавно прочитали и – свака њему част, ал’ временом смо увидели и да није то „све баш тако”, што он пише… Ипак, да не бисмо компликовали ситуацију и било кога увредили, одлучујемо да накратко свратимо на договорено место, узмемо благослов од Митрополита и онда наставимо својим путем у излазак који смо планирали. Врло погрешно антиципиран сусрет, испоставиће се. Већ у првом тренутку пажњу окупира његов живи и продоран поглед, за који осећаш да те гледа „стварно”, а не чисто реда ради. Пита нас ко смо, чиме се бавимо – позива да седнемо са њим(а). То већ нисмо очекивали. Неко започиње причу на теолошке теме, којима се Митрополит највише бавио. О неее, помишљам, испоставиће се, поново погрешно: неће се ваљда сад ово свести на вече где треба да сви понављамо толико (опште)познате Зизјуласове ставове и дивимо му се и хвалимо га због њих?! Па то не долази у обзир! Сад ћете да видите, кад сте нас већ позвали, ако нас неко прозове – има да кажемо том господину, уз дужно поштовање, све оно што о његовој теологији заиста мислимо, не само оно што је хвале вредно него и шта је остало недоречено и нејасно, где мислимо да није сасвим у праву, а где можда чак уопште… Тако смо и чинили. Вероватно јер смо му били нови, Митрополит је у више наврата желео да чује баш шта ми мислимо. А ми смо причали, искрено и нашироко, критиковали, питали. А он? Нити једном се на његовом лицу или у гласу није појавио било који знак некакве љутње или незадовољства. Напротив, максимално концентрисано трудио се да разуме срж сваке критике и покуша да своје ставове модификује тако да на примедбе одговори и са великим и истинским смирењем нас, као да су улоге обрнуте и ми неки велики учитељи а он студент, онда поново упита „је ли сада у реду?”. Не само да се није љутио, него је у неколико наврата и праснуо у смех када бисмо му одговорили нешто попут „и даље не ваља”. Разговор је потрајао пет сати, до дубоко у ноћ. На крају нас је грлио и изљубио, те молио да га посетимо у Атини и помогнемо му у писању нове књиге, тако што ће нам он износити своје идеје, а ми их критиковати. Тако је већ овај први сусрет разбио све предрасуде и поставио темеље дружења која ће се, углавном у Атини, догађати наредних година. Били смо затечени и уједно одушевљени тиме колико код њега нема ни трага особина које често примећујемо код познатих мислилаца, а пречесто нажалост и код епископа: затворености у сопствени систем идеја и веровања, који се по сваку цену брани као животно дело, који се мора у потпуности усвојити и (често некритички) хвалити, док се свака критика доживљава одвећ лично и недобронамерно, или се њен смисао уопште не разуме, будући да не постоји жеља или могућност да се разуме полазна тачка са које саговорник наступа, тј. критикује. Насупрот томе – он који је деценијама прво био најнападананији, а у том тренутку полако већ и „мејнстрим”, најцењенији или сигурно барем најпознатији православни систематски теолог у свету – сатима слуша и за даље „нападе” моли младе људе које по први пут среће. И наредни сусрети само су потврдили и продубили ове прве утиске. Они су се по правилу догађали у Атини, која је сама по себи препуна симболике и врло погодна „позорница” за дружења попут наших. Заиста сам често имао утисак да сам привилегован да доживим вид учења и учеништва какав смо сусретали читајући старе философске дијалоге и списе: у неформалним и пријатним контекстима, неретко уз обед, симпосион. Митрополит у односу на нас никада није држао дистанцу, већ је допуштао и чак нас позивао да уђемо у његову свакодневицу. Сусретали смо се у његовом стану, симпатичним кафаницама које је волео у комшилуку, као и у домовима његових пријатеља. Спонтано смо тако, из живог односа и искуства, а не његових или туђих прича, сазнавали да Митрополит води једноставан, скроман живот, окружен књигама и пријатељима, често врсним интелектуалцима, лекарима, научницима, уметницима. Са свима њима говорио је увек на неки начин о теологији, којом је непрестано „натопљен” читав његов живот, али је био и врло отворен да саслуша њихова размишљања из различитих перспектива и области којима су се они бавили. Понашао се аскетски, али непретенциозно, не наглашавајући то и не скрећући намерно ичију пажњу на себе и свој подвиг. Строг према самоме себи, не и према другима. Никада у његовом присуству нисам осетио било какву врсту притиска, да било шта „морам” да урадим, помислим или кажем, да се инсистира на било каквој форми. Осећао сам слободу да будем оно што јесам и пред њим браним начин на који мислим и доживљавам као исправан. Занимала га је, дакле, и у људима је гледао не форму – него суштину. И парадоксално, једино и управо тиме што нас ничим није „гушио”, нити било шта насилно наметао, успевао је да ме „притисне”, позитивним примером, да и сам пожелим да макар покушам да му следујем у стварима које препознам као добре. Такав, непретенциозан, начин учења примером одувек сам највише волео и одувек ми се чинио најсличнијим начину који је спроводио Христос. У том смислу, ево још неколико ствари које сам код њега уочио и пожелео да од њега преузмем, а за које верујем да не би ни другима шкодиле: Волео је теологију и за њу се интересовао до те мере да је практично био неуморан. Неретко смо на најкомплексније догматске теме, притом на енглеском језику који ни нама ни њему није матерњи, разговарали по шест, седам сати. Дешавало ми се да ми се мозак претвори у кашу, да се унервозим, не могу више да седим… Он са тим никада није имао проблема: био је сконцентрисан и вољан да расправља у седмом сату подједнако као и у првом. И мада смо се трудили да свој умор прикријемо („кад може он у тако позним годинама, можемо вала и ми још”) – најчешће нас је ипак разоткривао и отпуштао речима „Хајде на спавање, видим да сте попадали од умора.” Нити један сусрет није се завршио његовим „поклекнућем”, увек нашим. Велики умови су увек више од онога што смо у стању да ишчитамо из њихових текстова. Иако сам баш због његових списа изворно и заволео теологију, а понеке од њих знао готово напамет, тек живи сусрет са њим открио ми је да су његова становишта заправо далеко шира и комплекснија од поједностављених „дефиниција” на које смо често склони да покушамо да сведемо и њега и друге. Дешавало се, не једанпут, да га суочимо са „Зизјуласовим ставовима”, онако како су они, у поједностављеној форми, практично постали део предања, макар у нашој помесној Цркви. По правилу је био јако незадовољан овим „својим” ставовима, тврдио да никад тако нешто не би потписао и да је реалност много комплекснија од поједностављених бинарних супротности („онтологија а не етика” и сл). Наравно, немамо често прилику да лично упознамо и разоварамо с људима чија дела читамо, али нам његов пример показује да смо, мислим, дужни да их увек читамо и тумачимо у најбољем могућем светлу, да претпостављамо, докле је год то могуће, да су они шири и паметнији него што нам се чини, а не да их поједностављујемо како је то нама лакше. За Митрополита Зизјуласа нису постојале табу теме, нити је било које питање унапред отписивао као небитно. Био је отворен да слуша и довољно укорењен у вери и предању да се није бојао да се упусти у полемику чак и на пољима и о темама о којима раније није нарочито размишљао, уколико успеш да га убедиш да је питање теолошки релевантно. Није се стидео ни тога да нема све одговоре спремне у рукаву, и да за њима предано трага. Покушаћу да укратко наведем пример који ми је остао у врло драгом сећању. Дотакли смо се, једном приликом пре више година, питања стварања човека, смрти и њеног уласка у свет. На том месту сам упао са питањем које је мене неко време мучило, формулишући га на, на први поглед, изненађујући начин: „Зашто су онда помрли диносауруси?” Митрополит је испрва био збуњен, али сам му објаснио да се питање своди на смисао страдања/смрти творевине пре човека. Митрополит је разумео поенту и почела је подужа расправа у којој смо се својски трудили да пронађемо одговор на ово питање, који ни до дан данас немам. У једном тренутку наш заједнички пријатељ се „сажалио” на Митрополита кога ја сатима малтретирам диносаурусима и рекао, отприлике: „Добро Марко, доста више с диносаурусима, пусти човека на миру, ‘ајмо на неку другу тему!” Практично бих се могао сасвим сложити са овом констатацијом и позивом. Митрополит је, међутим, врло жустро одговорио: „Није доста! Хоћу диносаурусе!” Овај пример ми је толико драг управо зато што врло јасно показује његову интелектуалну радозналост и спремност да се сатима посвети тамо неким диносаурусима, о којима уопште није размишљао, нити планирао да о томе разговарамо, само, ето, јер је то неком младићу важно и јер је и сам разумео да питање има своју теолошку релевантност. Најважније што сам, на основу свега реченог, научио од Зизјуласа нису његови теолошки ставови, мада и ту, поготово по питању његовог учења о личности, сматрам да има изврсних, животно важних момената. Највредније је било увидети да је човек таквог реномеа и знања истовремено и неусиљен, смирен, отворен, скроман и препун љубави према теологији, која је несмањеним жаром горела читавог његовог, нимало кратког, живота. И не, ја не спадам у његове најблискије и најважније пријатеље или ученике. Тим пре сматрам да има још већу вредност то што је чак и некоме попут мене посветио толико времена, на тако благотворан начин. Верујем да постоји велики број људи који ће моћи да понуде још много богатија и лепша сведочанства дружења са Митрополитом него што је ово моје. Коначно, парафразирајући апостола Павла, мислим да с правом можемо рећи „такав нам теолог/учитељ требаше”, и тек ће нам, уверен сам, такви људи и у будућности требати, уколико желимо да наша теологија задржи релевантност у времену и свету у коме живимо. Царство му небеско и на свему хвала! https://teologija.net/takav-nam-ucitelj-trebase/?fbclid=IwAR2Vn9oegZKFc90VnNvNwXysCDQsTYjfTnlhCm1x_wuueBh-6PTGWPmsk-k
  12. Заправо, проблем с влашћу се дешава на следећи начин. Свети оци тврде да ће нам, ако будемо живели побожно, Господ послати добронамерну власт која ће се лепо опходити према нама, а ако будемо живели лоше у моралном смислу, послаће нам сурову власт као казну за наше грехове. Кад се руска земља налазила под татарско-монголским јармом и кад су руски кнежеви били приморани да иду у Хорду, тамо су их приморавали да се поклоне кану и идолима. И руски кнежеви су говорили: – Теби се, Батије, клањамо, зато што си ти због наше проклетиње, због наших многих грехова постављан за нашег владара. Теби ћемо се клањати, а твојим идолима се нећемо клањати, зато што верујемо у Христа, Бога нашег. Дакле, њима је било сасвим јасно да власт може бити како благослов, тако и казна. Зато, ако неко од православних хришћана радо грди власт, можда прво треба да исправи нешто у сопственом животу? И после ће се, ето, и на врху много тога променити набоље: на пример, повећаће пензије или ће се десити нешто друго позитивно. Такође за цареве и за све који су на власт се треба молити. Апостол Павле нам то директно заповеда и објашњава зашто: да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2). Да тамо горе не би издавали законе од којих нам постаје све горе и горе. С друге стране, у Светом Писму постоји и следећа тврдња: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову (Рим. 12, 20). Односно, ако се будемо молили на наше властодршце, а они се буду понашали побожно, по заповестима Божјим, добиће велики благослов од Господа. Ако се будемо молили за њих, а они буду кршили Божје законе и одступали од моралних принципа, наше молитве ће се претворити у проклетство за њих. У Књизи поновљених закона се каже да је Бог ревнитељ. И ако се неко поуздава у човека и моли за њега, а он не оправдава ову љубав или наду, као што је то случај с нечастивом влашћу, последице ће бити врло озбиљне. Узгред речено, којег цара апостол Павле има у виду? Судећи по времену кад је текст написан, то је Нерон – најокрутнији император у целом Римском царству. Апсолутни тиранин. Била су двојица сличних – Нерон и Калигула. Нерон је организовао прве прогоне хришћана – било је десет великих прогона у античком свету кад су хришћани истребљивани на најчудовишније начине. Неронови прогони су били врло окрутни, заиста, сатански. И испоставља се да је ова молитва за Нерона била услишена – претворила се у проклетство по њега. Нерон је био уверен да апсолутну непоколебиво држи власт у својим рукама, али не само да је лишен власти, од њега су се окренули сви ближњи, он се крио, спасавао се бекством, а на крају је чак морао да се убије! Зато кад се на јектенијама изговарају речи „за власт и војску“, не треба да правимо гримасе – ми смо, ето, незадовољни том молитвом, не свиђа нам се. Знајте да ће они, ако су достојни људи, добити благослов од ваше молитве, а ако су недостојни, мораће да горе у паклу, а и у овом животу ће искусити невоље у великој мери. Протојереј Олег Стењајев https://srpska.pravoslavie.ru/149986.html
  13. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/
  14. JESSY

    Зашто су нам послате туге

    Сам животни пут се назива „крст“. Наслеђе новомученика је преплављено значењима о ношењу крста. Христос је за нас био распет на крсту, да бисмо вером у Њега имали живот вечни. За спасоносно ношење свог крста потребно је поштовати Христову Жртву за нас. Дакле, кроз крст је Христос показао љубав Божију према нама, а ми кроз ношење нашег крста показујемо своју љубав према Богу. Бог нас на подвиг позива не речима, већ делима. Бог кроз страшно дело показује љубав према нама, да бисмо имали пример послушности Оцу. Крст Христов се испоставља као захтев од Бога да се помири са Њим. Иди к Њему. Али то није могуће са гресима. Они су зид између Бога и човека. Помирити се значи одрећи се греха. Одрећи се другог „ја“, удобности и жеља душе и тела, које су у основи зле у нама. Ово је крст. Крст је одрицање од страсти, којe су веома прираслe срцу. Све што се дешава у твом животу треба да поднесеш следeћи Христа: у тузи буди послушан Богу, као Исус Христос. Искупљење није обнављање раја на земљи; распеће Божије није донело земаљско благостање свету, већ је отворило пут ка Оцу. Људска душа је сада примљена на небо. Огњени мач више не омета пут до дрвета живота. Господ нас је искупио од греха, а пут којим пролази „одвојеност“ од смрти и покварености је пут следовања Христу. Човек и даље остаје у непријатељској грешној средини, а крст остаје светионик, показивач у ком правцу да се креће ка Оцу. За спасење душе постоји само један пут којим је прошао Син Божији и на који Он позива све који желе спасење. Ово је пут самоодрицања, ношења свог крста и распећа на њему, страдања до саме смрти: пут који спасава душу, али болан за тело, људско тело. У свету постоји само један лек који убија грех – одбијање послушности греху, непослушност духу злобе следећи Христа. И све то ради духовне сладости за васкрсење душе из смрти. Сада знамо да туга и патња нису смрт за душу. Тамо где има самољубља, роптања, самосажаљења и следовања оцу лажи, нема Бога. Оно што највише желимо су срећа и слобода, а оне се не могу добити без духовног труда. Ово је цела мистерија живота. Новомученици примећују да нема живота без туге и нема народа без крста. Живимо у поквареном свету и патња је његов саставни део. Једина разлика је да ли носиш крст са Христом да победиш или носиш крст сам до очајања и смрти. Важно је запамтити да је крст твој од Христа просветљен ако си му веран. Али шта су крстови који се шаљу или дају хришћанима? Да ли личе на Крст Христов? Не, Христовим заслугама ови крстови су измењени, олакшани, смањени, заиста, више их не треба носити на раменима и савијати под њиховом тежином, већ их лако носити на прсима. Ако добровољно не узмеш крст свој, ако се не трудиш да страдањем победиш грех, сам грех ће ти дати зао крст – сам грех ће за тебе постати крст. Равнодушне мучи њихова равнодушност, горде мучи уображеност, богати страдају од среброљубља, славољупци од понижења. Греси руше, лишавају нас здравља, уништавају таленте, испуњавају срце малодушношћу и очајањем. Све су то крстови, а без њих, као и без медицинских мера, незамисливо је душевно и духовно лечити болеснике. Без крста је немогуће духовно ојачати. Крст није дат за смрт, него за васкрсење. Ово је ваш крст, и само њиме, по промислу Божијем, могуће је постићи савршенство. Ношење крста лечи. Духовне болести могу се излечити само духовним средствима. Дакле, треба носити крст понижења да би се понизио, крст немоћи да би осетио милост и опроштење Божије и заволео Христа до жеље да идеш за Њим, крст самовоље – да би се добровољно предао доброј вољи Господњој, крст разочарења у световном животу – да би оживео за Господа, крст сопствене грешности и нечистоте – да би се истински покајао и одлучио да победиш грешност у себи сузном молитвом Христу и Богородици, крст заточеништва од злог духа – да би жудео за благодаћу Божијом и, искусивши непроменљивост сваке речи јеванђеља, да схватиш Христово учење, крст борбе, страдања, трпљења и искушења – да би постао свестан хришћанин, праведник способан за подвиге и користан ментор другима. Иначе, немогуће је схватити истину, стећи духовни вид, бити на путу Христовом, спознати истину Божију, веровати у будући живот, и, што је најважније, схватити безграничну, неупоредиву, животворну љубав Божију и надахнуће за познањем истине до одлучности да се обратите Христу: „Идем за Тобом, милостиви Господе, хоћу да се спасем!“. Јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-nam-tuge-poslate-odgovori-novomuchenika
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије началствovao je, у недељу Свих Светих, 19. јуна 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој, поводом тридесетогодишњице ове Богомспасаване Епархије. Његовој Светости саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и мохачки Дамаскин. Након благосиљања славских дарова, жита и колача, патријарх Порфирије је беседећи на прочитано јеванђељско зачало истакао да данас: ”Славимо све свете, данашња недеља је посвећена свим Светима. А то значи, да данас, као и сваке недеље, а још за нијансу више, подсећамо себе и друге да смо позвани на то да се угледамо на светитеље Божије. На оне из Јања и на све оне који красе календар наше Цркве. Да се угледамо на њих, не тако што ћемо просто рећи ја сам Православан, ја сам шта више Православни Србин и ко може мени било шта да каже. Наравно, рећићемо и да смо Православни и да смо Срби. Али то нећемо рећи само речју, то нећемо рећи само словом, то ћемо рећи онако како су светитељи, кроз векове, Христови говорили, то ћемо рећи собом, својим животом, то ћемо рећи тако што ће Христос из нас говорити. А то, браћо и сестре, значи то ћемо рећи тако што ћемо живети по заповестима Христовим, што ће Јеванђеље бити систем вредности који регулише наш живот, по којем ми живимо, које управља наш живот. Има много система вредности, погледа на свет, који покушавају да се наметну, да се наметну, често, силом, не водећи о томе да ли неко коме се то намеће то прихвата, да ли му то одговара, да ли је то његов поглед на свет. Ми свој поглед на свет никоме нећемо наметати, нисмо никада наметали, не намећемо ни сада. Али ћемо свој поглед на свет, а то је поглед кроз Јеванђеље, кроз Христа, имати као основ свога живота. Неће то бити само поглед, него ће бити живот, живот у Христу, живот у вери и Православљу. А онда ће тај живот бити сведочење и најбољи могући позив да нема, и сведочанство, да нема ништа лепше од вере Хришћанске. Да када човек живи Јеванђељем изнутра је слободан, испуњен је радошћу, стало му је до другога, стало је комшији до комшије, брату до брата, стало је деци до родитеља, али и родитељи не жале себе за децу. То је наш поглед на свет”. Патријарх Порфирије се посебно осврнуо и на питање односа у породи истичући: ”ту унутар породице супружници једно друго виде као такмаца, као непријатеља, као супарника, докле смо дошли. Кажу нам: ”кад улазиш у брачну заједницу потпиши уговор, да се унапред зна, ако дође до развода, коме шта припада”. Мој ђед, и ђедови многих од нас, ни пред смрт није хтео да тестаментом, а имао је десеторо деце, одреди коме шта припада. Својим синовима, а осморо их је имао, је рекао: ”ако се не можете договорити нисте моји, побите се, не интересује ме”. Зашто? Зато што за њега није било празника, хришћанског којег није славио, није било ручка пред којим није изговорио молитву ”Оче наш”, није отишао у постељу а да се није прекрстио и помолио се Господу. И то је сведочио својим потомцима, својој деци, а онда је пред Богом знао, ако то сведочанство није било аутентично, истинско, исправно узалуд су уговори и потписи и писане речи, јер то је за овај свет, за пролазност, а ми смо створени за вечност”. ”Много се данас говори о хуманистичкој љубави, о љубави према онима који су далеко од нас. Да ли ти слушаш Бога докажи и покажи жено у односу на свога мужа, али и ти мужу у односу на своју жену. Ту се докажи, ако си ту истински и прави онда волиш и читав свет. Покажите се родитељи у односу на своју децу, да ли се ту распињете. Али и ви децо да ли слушате своје родитеље, или мислите шта знају ови превазиђени, старомодни, ми смо прогресивни и напредни. Ту, дакле, да покаже свако од нас истинску љубав, разумевање, спремност да прихватимо једни друге, да опростимо једни другима, да праштамо једни другима, то је кључ. Без тога нема ништа. Охоли хришћанин није хришћанин. Онај који све осуђује, свима држи лекције, боље све зна од свих, мисли да је незаменљив. То није хришћански дух. Смирење. А смирење се пројављује у праштању и искању опроштаја. То значи отварању себе, своје душе, да те ма какав си, сместим овде на своје груди и да за тебе увек имам места ту и обрнуто. То је хришћански, то можда овима који проповедају неке друге системе вредности изгледа као слабост, који би на силу, који би да наметну, који би да укину оно што је Бог устројио. Никога ми не осуђујемо унапред, нити ћемо рећи да смо бољи од њих. Али немојмо стварати идеологије од онога што Богом није дато. Не можеш против Бога, можеш али ти је кратак пут. И ево, данас, такође у Јеванђељу, зато Господ каже да нам Он мора бити на првом месту, Његова реч, Јеванђеље његово, јер кад смо чули да каже Господ ученицима својим: ”који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан. Или који љуби сина или кћер већма него мене није Мене достојан”, не значи то супротно од онога што смо претходно говорили да не волимо оца, мајку, брата, сестру, децу, родитеље и тако даље. Не, него то само значи да само онда када их волимо ослоњени на Јеванђеље Христово, на заповест Божију, само онда када се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом онда ћемо истински добити и оца и мајку и брата и сестру. Онда ћемо их на прави начин волети. Не егоистично, не да родитељи очекују од своје деце да испуњавају њихове снове, па кад није тако да имају проблем. А не да деца, заправо, воле своје родитеље само зато што су их донели на овај свет, а да истински и суштински немају правога поштовања. Волеће деца своје родитеље само кад Христа буду непрестано имали пред очима, Његову заповест”, закључио је патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  16. Патријарх Порфирије је у беседи у Вазнесењском храму честитао Празник и славу Београђанима и позвао - "Да будемо сведоци Христови, да се не бојимо, да будемо радосни и да Господ буде на првом месту у нашим животима". Патријарх је истакао да је Спасовдан печат и круна, али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у цркви, а који су спомен на тајну Христовог доласка у овај свет и на тајну нашега спасења у Њему, и успомена, али истовремено и молитвено, литургијско, светотајинско учествовање духом у тим догађајима. "Бити сведок Христов значи распети се заједно са Њим и учинити Христов живот својим животом, једноставно - живети по Јеванђељу", указао је Свјатјејши. Његова Светост је овог јутра, на празник Вазнесења Христовог, служио Свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у Вазнесењској цркви, уз саслужење Епископа умировљеног канадског г. Георгија, викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и братства Вазнесењског храма, уз молитвено учешће многобројног верног народа. После Литургије, у порти ове цркве, крај Крста у спомен пострадалима у шестоаприлском бомбардовању Патријарх је служио помен. Извор: Радио Слово љубве
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на празник светог апостола и јеванђелисте Марка, у Недељу жена мироносница 8. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у београдском храму посвећеном овом светитељу. Патријару је саслуживао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, архимандрит Данило (Љуботиња), архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, протојереји – ставрофори Радивој Панић, Сретен Младеновић, Милош Миловановић, Јован Благојевић, Тоде Јефтинић, Михајло Арнаут, јереји Александар Лучић, Марко Којић, протођакони проф. дрДраган Радић и Радомир Врућинић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава”, ђакони проф. др Драган Ашковић, Никола Костић, Славко Аничић и Владимир Руменић. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, патријарх Порфирије је појаснио разлоге за страх апостола који су се уплашили ”иако непрестано били уз Господа, слушали Његову реч, гледали својим очима шта Он твори, каква све чуда чини и онда када је било питање живота и смрти, онда кад је Господ прикован на крст, и када је убијан, они су због страха којим су били обузети побегли. Уплашили су да неће бити откривени као ученици Исусови и да ће онда и они бити ухапшени и на њима бити извршена смртна казна. Дакле страх који је био у њима надјачао је њихово искуство, њихову веру и у том тренутку и њихова љубав није била довољно велика да их покрене да недустану од Христа да се не уплаше.” Са друге стране имао и слику жена мироносница у чијем примеру имао ”пројаву истинске љубави, вере и наде у Господа јединог.” ”Страх је стање којим смо често сви ми испуњени или боље рећи не постоји тренутак, не постоји дан, у којем ми нисмо обузети неком врстом страха. Питање је само да ли смо тога свесни или смо страх неким својим психолошким механизмима потиснули, покушали да га заборавимо онда дође нека ситуација у које потребно иступити из себе, показати храброст истинску у Христу јунаштво и онда се пројави страх, пројаве се ланци узе страха које нас спутавају да идемо до краја у љубави за Христом. А ево жене мироносице и онда када је Господ страдао кад је распињан, и онда када је сахрањен и када је постављена стража испред његовог гроба да му нико не може приступити жене мироносице имале су толику љубав огромну, велику да је сваки страх та њихова љубав изсваког дела њиховог бића био изагњан. Љубав страх изгони. Најбољи могући пример јесу жене мироносице а толики примери кроз историју Цркве јесу и мученици свети и мученици из наше Цркве, из нашег рода, који су имали љубав већу од сваке друге љубави. Љубав према Христу већ онда када је већа љубав према Богу од љубави према себи. Када је веће христољубље од самољубља тада нестаје браћо и сестре сваки страх баш као у случају и у примеру мироносица жена. И зато будући да су имале огромну љубав према Христу не само да је страх отишао. Не само да су биле у правом смислу те речи слободне. Јер то је слобода када немамо страха. Страха од зла. Однечастивог. Када имамо истинску и праву љубав у односу на Бога. Када та љубав надјачава све у тој љубави се налази истинска и права слобода. Јер љубав тада усмерава нашу слободу ка циљу нашег постојања тада наша слобода није да чинимо шта хоћемо. Јер често када чинимо шта хоћемо изабрали смо нешто што нас деградирашто укида наше аутентичном постојање што нас води не у непостојање, то није истинска и права слобода. Слобода је у љубави према Богу, да чинимо оно што је Богу мило. Воли Бога и чини шта хоћеш. Ту те љубавограничава до у бескрај твога узрастања и напредовања у врлини у добру, у спасењу, узрастању иконе Божије у нама. И отуда дакле браћо и сестре Господ јасно не гледа на то ко какву функцију има, не гледа на то ко и какво место и позицију у Цркви има. Гледа на чисту љубав и на веру попут мироносица. Њима се најпре јавља као васкрсли, и њих одређује да буду апостоли апостолима. Да објаве радосну вест, да буду усмени јеванђелисти да пренесу истину о томе да је Христос васкрсао и да смрт више не влада светом. И зато је рекао мироносицама небојте се и радујте се. То је ултимативна радост. Радост која нема свој почетак у времену и простору али ни свој крај. Радост која полази из вечности и пружа се у сву вечност”, рекао је патријарх Порфирије. Након Свете Литургије патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а затим је пресекао славске колаче које су принели кум славе Његова Екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори др Владимир Божовић и челници ГО Палилула домаћин председник ГО Палилула Мирослав Ивановић са својим сарадницима и члановима Већа Општине. Извор: Радио Слово љубве
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве
  19. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије је у Недељу Православља, 13. марта 2022. године, богослужио у Саборном храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, известила је Информативна служба Епархије ваљевске. Епископу је саслуживао архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић и више свештенослужитеља из Ваљева, а службу је украсило појање Дечијег хора под управом Вање Урошевић. "Важно је да имамо иконе, јер кроз њих исповедамо нашу веру и кроз њих на прави начин то чинимо. Зато је важно да иконе буду православне" рекао је Преосвећени у беседи. "Тиме што имамо могућност да насликамо Исуса Христа, сведочимо да се Он заиста оваплотио и имао људско обличје. Као таквог можемо да Га сликамо и поштујемо Његов лик, који је насликан на начин на који Црква учи. То је светиња и, како каже Свети Василије Велики, он садржи у себи благодат прволика. Свака Христова икона садржи благодат у себи и ми се иконама клањамо, не као објектима и предметима, већ као образу „Светог над светима“ – Господа Исуса Христа и Његових светих, који су Му се уподобили - објаснио је Владика Исихије смисао и значај поштовања слика Спаситеља и свих угодника Божјих, који су се удостојили Царства небеског и којима се молитвено обраћамо. На крају литургијског сабрања Владика Исихије благословио је верни народ да истраје у држању поста. Он је део наше природе, јер када постимо, ми владамо над својим чулима и страстима. Тада живимо блиско нашој природи, коју нам је дао Бог, приближавамо се светитељима, који су живели правоверно. У току поста, посаветовао је он, важно је да не примамо сувишне информације, оне које штете души, већ да читамо Свето писмо, духовну литературу и дела световне књижевности, која су корисна за душу. Следи и видео-запис беседе Епископа Исихија: Извор: Епархија ваљевска
  20. У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!». И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом. То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо. Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега. Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек. Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ. Протојереј Александар Шаргунов russdom.ru
  21. Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  24. На дан када се наша Света Српска Православна Црква молитвено сјећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила другог, Архиепископа Српског, а уједно почиње и претпразништво Рождества са сјећањем на Оце и Праоце, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије у храму Светог Великомученика Пантелејмона у Бијељини. Част да дочека епископа припала је госту, јереју Браниславу Кличковићу који је парох при храму Светог Саве на Врачару. Велики број вјерника се окупио да узме благослов од свог Архијереја и да заједно са њим молитве узноси Господу у овом велелепном храму. Сви смо се данас причестили Телом и Крвљу Христовом и то је пуноћа наше вере, браћо и сестре, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи и додао, Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме. И ту нема разлике између нас који се причешћујемо у олтару и народа који се причешћује у наосу храм, данас овде са три путира. У наставку Преосвећени владика је говорио о данашњем празнику рекавши да је љубав једна и јединствена и Бог нам дарује управо себе да би ми били оци. Да би били слични оцима Старог Завета који су праслика Христа. Да би били слични оцима у Новом Завету који су проповедали Јеванђеље Христово по читавом свету, крштавали и приводили народ Цркви. Зато је данашњи празник велики јер нас подсећа да и ми треба да будемо оци у породици, они који живе у браку. Отац да буде глава породице и да иконизује Христа у својој породици. Да води бригу о породици, да се бори и страда за њу. Да је пример љубави и жртве. Никако да буде тиранин у кући, јер тиранство нема везе са хришћанством. Хришћанство је закон љубави и стоји у супротности са тиранијом. Бесједећи о страдању светог Игњатија Богоносца кога данас прослављаму Владика Фотије је казао да његов пример треба да нас данас храбри, који смо можда мало малаксали духом. Да нам Бог да снаге да ако треба да страдамо, страдаћемо. Али Бог ће нам дати снаге ако идемо правим путем као што је ишао свети Игњатије. На свом путу страдања он је тешио друге хришћане, као добри пастир како би и они могли да исповеде своју веру по мери која се од њих тражи. На нама јерархији је данас велика одговорност да свој народ упућујемо путем Божјим, наставио је Преосвећени своју бесједу, да будемо бодрог и јуначког духа. Ми Срби смо такви били кроз историју. Народ јуначког духа. Народ Косова и Метохије. Народ који има светолазаревски завет. Светосаваски завет. И у ово наше време нећемо да се покоримо онима који нам ропство као слободу нуде. Светом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му, протојереј - ставрофор Драган Илић, старјешина светопантелејмоновског храма, затим протојереји Радиша Јокић, Григорије Врачевић и Синиша Шаренац, пароси при овом храму, горе поменути гост, јереј Бранислав Кличковић те ђакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Бранислав Недић. Одмах по почетку Свете Литургије рукопроизвео је, Епископ Фотије, у чтеца богољубивог вјероучитеља Славишу Тубина. Данас смо, на празник Отаца, добили два нова оца наше свете цркве да буду заједно са братством овога светог храма. Да служе и Богу се моле, и да носе бремена и своја и нашега народа као свештеници и пастири. У наставку Свете Литургије, Епископ Фотије је рукоположио ђакона Бранислава у свештени чин јереја, а затим и чтеца Славишу у чин ђакона. За најмлађе су обезбијеђени пакетићи, које је по завршетку Литургије дјечици подијели Преосвећени Владика Фотије уз нафору. Касније је, као наставак Литургије, за све присутне уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...