Претражи Живе Речи Утехе

”Да, ја врло често имам болове и нелагодност у желуцу, надутост црева, потребу за повраћањем, јер се осећам одбачено и од своје породице у којој сам рођена али и неприхваћено у породици у коју сам дошла.” ”Осетим често да ми нешто кува у стомаку, немам бол него баш тај неки непријатан осећај који је тако тек ту, ту стоји некад и по читав дан, а некад га нема дужи период. Осетим га највише на послу и када мислим о послу, тада буде константан.” ”Проналазим се у овом дјелу где сте написали “грч у желуцу”, константно имам ту напетост или ти грч у стомаку и то ми се јавља када останем сама код куће (са двоје мале дјеце). Имам тај неки страх, напад панике, када касно увече останем сама са њима. Не знам зашто прије ми се ти проблеми нису јављали.” Стомак је изузетно осетљив део тела и са разлогом овако реагује јер само показује да се у нама пробудила одређена емоција која има за циљ да нас покрене у одређеном смеру… То видимо и у Књизи пророка Исаије: ”Утроба моја јечи као гусле” (Ис 16, 11), као и у псалму ”закон је твој у утроби мојој” (Пс 39,9). У суштини, то су сасвим природне реакције које се одвијају, али проблем настаје у томе што смо се ми услед многих вишегенерацијских повреда и траума толико отуђили сами од себе и савременим духом научили да би требало да нам буде ”само пријатно и лагодно” (попиј нешто да прође), да уопште више не знамо да свесно осетимо сензацију у стомаку и не побегнемо од ње ”јер је непријатна”, него да томе посветимо мало пажње како бисмо разумели шта нам наше биће поручује. Што више покушавамо ово да не осетимо, то ће осећај бити присутнији и временом интензивнији… …И то са ваљаним разлогом: Како би нам помогао да обратимо свесну пажњу на то шта се у нама догађа, тј. шта је оно од чега бежимо. Тело ће показати све оно што у нашем уму покушавамо да избегнемо. Као и у примерима са почетка овог писма, можда не желимо да се суочимо са осећајем бола што имамо утисак да смо неприхваћени, или нам је ”мука” (емоција која се зове ”гађење”) од тога да толико дуго живимо у уверењу да нас ”нико не воли”... (То не значи нужно да нас заиста нико не воли, него да нам то уверење и начин на који функционишемо због уверења буди гађење као позив да то не прихватимо) Или нисмо научили да свесно осетимо страх од тога да ћемо бити криви на послу па стално живимо у стрепљи у којој се у нама не гаси емоција алармираности (узбуњености)... Или нам можда искуство остајања самих са децом буди преплављеност страхом од тога да ћемо остати сами и беспомоћни (будући да смо у детињству често били сами и усамљени а нико то није видео и посветио пажњу), а не знамо како да свесно осетимо страх и овладамо њиме… Ово су само неки од примера… ”Добро, и како се то превазилази?” Разумевање зашто се у нама пробудио осећај грча, кувања, бола у стомаку ће само делимично помоћи да психа добије мало већу извесност, али неће потпуно разрешити стање у ком смо. Оно што ће помоћи да се ово превазиђе јесте развијање способности да свесно осетимо те нелагодне сензације у телу, а да при томе не покушавамо да их отерамо него да разумемо шта нам оне поручују и да потом полако овладамо њима. Како овладати њима? У мом искуству, како личном тако и професионалном, најбољи начин за то јесте молитва. Али не било каква молитва, него молитва у којој се трудимо не само формално да изговарамо речи, него да сабране пажње полако призивамо Христа да нас Он исцели. Емоције су енергија која је и физиолошки мерљива (акциони потенцијал нервног система). Молитва је синергија (деловање више енергија), односно сусрет наших људских енергија и благодатних енергија Божијих. У молитви се одвија тај сусрет Бога и нас у нама и тада се благодаћу Божијом преобликују све енергије у нама.    

У овом кратком расуђивању игуман Нектарије Морозов одлично показује колико нам је неопходан и у чему се састоји прави „рад на себи“. И најважније, даје одговор зашто често тако упорно избегавамо да радимо на себи. * Зашто је тако тешко познати себе? Познати себе на начин на који ти је заиста потребно, схватити који смисао је – твој? Који циљ је твој? Тешкоћу изазива много ствари, пре свега чињеница да је у питању заиста – труд. Међутим, постоји једна веома озбиљна препрека о којој бих говорио посебно. Ради се о страху. Страху од сусрета са собом. Често се сусрећем са овим за време сеанси. Човек буквално као да кружи око себе самог, не одлучујући се да се приближи себи, не одлучује се да погледа у себе, да се упозна са собом. Чега се човек заправо боји у овој ситуацији? Није лако формулисати ово. Понекада човек говори да познајући себе, боји се разочарења у себе. Понекада да се боји да ће о себи сазнати нешто толико „страшно“ да након тога неће бити јасно како живети. Међутим, најчешће човек није у стању да објасни чега се управо он боји. У питању је нешто неодређено, њему самом до краја неразумљиво – попут „чудовишта“ које се појављује у соби када се угаси светло. У реалности је у питању – страх од бола. Оног бола који осећамо када се приближавамо, дотичемо давнашњег бола, бола из детињства, онога што је било рањено али није било исцељено, што је било само „добро“ скривено, заблокирано. И чак предосећај да ће ова заштита бити демонтирана, да ће оно што се налази испод ње бити обнажено, постати поново рањиво – изазива ужас. Међутим, потребно је, обавезно је неопходно да се изборимо са овим ужасом, одлучимо се да уклонимо заштиту и зацелимо коначно то што нас боли, да бисмо након тога живели спокојно и аутентично, заиста, не бојећи се више. Ово нам је потребно не само што је добро живети без страха. Већ и зато што је у питању јединствени пут да упознаш себе, схватиш шта ти је потребно, у чему се састоји твој лични смисао и какав циљ је управо твој. И да се уз Божију помоћ потрудиш да све то себи пружиш. извор