Претражи Живе Речи Утехе

Прочитајте одличан осврт на једну жалосну чињеницу коју можда пренебрегнемо или се некако надамо да је нас заобишла. О чему се ради? Често наше душевне немоћи „пребојавају“ нашу веру у Бога и оно што ми називамо православном вером то заправо није. Ове наше лажне представе о Богу служе као извор не само за наше нездраво схватање вере, често и искривљену проповед Православља, већ и извор сујеверја (од „деда Мраза“ до ужасног „контролора“ који једва чека да учинимо неки грех да би нас казнио…) Управо о томе говори и свештеник Георгије Јофе, руководилац једног од мисионарских одељења РПЦ. * Свештеник Георгије Јофе (заменик руководиоца Мисионарског одељења Санкт Петербуршке епархије) Исправно је говорити не о „црквеним сујеверјима“, већ „около-црквеним сујеверјима“, јер Христова Црква сама по себи не може бити сујеверна. За озбиљан разговор о гресима и болестима наше црквености можемо бирати различите тонове. Желео бих да ноте самоироније, одређене гротеске и хумора који се неизбежно појављују при разговору о сујеверјима, не постану повод да нас неко оптужи за мањак страхопоштовања пред светињом. Наравно, следбеници строго-посног погледа на хришћанство могу да кажу да је Христос упозорио оне „који се смеју сада“ да ће „заплакати“. Али, сетимо се исто тако да је Сам Господ, изобличавајући фарисејска сујеверја, прибегавао хумору, када је говорио о цеђењу комарца и прождирању камиле (Мт. 23:24). Хришћани су одувек били у стању да се нашале на сопствени рачун, посебно при растанку са гресима. Потрудићу се да укратко формулишем те болести наше црквене заједнице које не представљају материјал за наше непријатеље, већ и нама самима сметају да живимо у истини Христовој, кривећи саму суштину хришћанства. Мноштво около-црквених сујеверја су настала потпуно лажним представама о Богу. Један од теолога нашег времена, Карл Ранер (1904-19984) приметио је следеће: „Слава Богу да речи 60 или 80% наших савременика о томе Ко је Бог не одговарају реалности“. То што ми знамо о Богу бесконачно је мање од онога што о Њему не знамо. Наше знање је увек непотпуно и фрагментирано. Али колико год блиско истини било наше знање о Богу, Бог ће га увек превазилазити и никада ово неће постати мање. Код највећих богослова је застајао дах, када су покушавали да говоре о неизрецивом Богу. По речи светог Василија Великог: „Нека неизречено буде поштовано ћутањем“. Постоје представе, слике или мишљења о Богу чији дијапазон се креће од недовољних и искривљених па до проблематичних и неприхватљивих. Ево која су најпознатија међу њима: Незлобиви седокоси старац, добри декица са дугом брадом, који све разуме, све прихвата и не пита ни за шта. Као прилично лагодна, ова представа је популарна код многих, јер вера у таквог „богића“ не обавезује ни на шта и не претпоставља никакву личну одговорност. У време данашње религиозне равнодушности, ова заблуда је најраспрострањенија. „Узвишено биће“, „Виша сила“. У питању је врх пирамиде коју прави наш разум, приликом размишљања о уређењу универзума. Бог је хладан, бестрасан, безличан, равнодушан, без икаквог односа са нама. Њему се није могуће обратити, као што није могуће ни очекивати нешто од њега. Такво Божанство уопште нема везе са нашим светом. Или је растворено у њему. Сва окултна и псеудо-мистична учења, од гностицизма до теософије, укључујући и савремено рерихијанство и покрет Њу Ејџа, базирају се на овој лажној представи. Па и код многих православних који су се пре свог обраћења заносили окултизмом, јогом, биоенергетиком, сличне идеје се повлаче врло полако. Најстрашнија слика Бога – шпијун, ухода, контролор и џелат. Он надзире наш живот, Њега интересују наше грешке, Он све време чека како да нас затекне на месту преступа. Овај бог-страшило за „непослушне“, њиме плаше дрске, њега се боје хришћани почетници, он одгурује од Цркве оне који се колебају када покушају да их приближе Православљу. А можда је неко сусрео и свештенике који исповедају сличне погледе? Управо се на овој представи формира лажно духовништво, у вези са овим се уочавају и апокалиптична расположења и јављају се псеудо-православне секте. „Бог из машине“ – „deus ex machina“. У древној грчкој традицији појава бога у финалу, доводило је до њеног расплета. Одатле је потекао израз „бог из машине“, који означава вештачко решење проблема. У питању је својеврсна „хитна помоћ“ у тешком тренутку. Ми га призивамо и тражимо његову помоћ само онда када нешто није у реду, а када је све како треба, онда заборављамо на њега. И многе народне пословице су врло карактеристичне у вези са тим, на пример: „Док гром не загрми, сељак се не прекрсти“, „Без невоље нема богомоље“, итд. Близак овоме је „бог гарант“. Ритуалним поступцима, обећањима и приносима могуће је обезбедити себи Божију заштиту. Он дели награде. „Разумни“, „пристојни“, „послушни“, могу да буду уверени да ће добити његове награде. На њега мисли и човек који у недоумици пита: „Шта сам лоше учинио када ме кажњава? Увек је све било у реду.“ Ове представе („гарант“ и „хитна помоћ“) хране магијске представе о духовном животу. Бог поретка и богатства. Пре свега, ово је бог оних на власти. Он је на страни успешних, важних и значајних људи. Он је покровитељ моћника овог света. Човек који жели да промени поредак ствари доспева под његову немилост. Посебно му прибегавају диктатори, деспоти и тирани. Карактеристичан пример коришћења оваквих представа је савремени нео-харизматски покрет (пентакосталци) са њиховом „теологијом благостања“. Слични ставови могу да проникну и у црквеној средини. Бог обреда – радосних или жалосних: венчања, крштења, сахрана, молебана; бог помпезних, јефтиних, празних и беживотних речи. Бог као животни украс. Сетимо се оних „свећњака“ који једва скривају своје зевање док стоје на службу за Васкрс или Божић. Бог се у овим и сличним случајевима показује као скројен према људским мерама. Он је врло мало налик на истинитог Бога хришћана. Истинити Бог је Бог љубави и живота, „Kоји је свуда и све испуњава“. Он је на страни оних који страдају, жртви, Бог свих без изузетка, није равнодушан ни према коме. Није у питању неко ужасан и неприступачан, ко живи далеко од нас. Он нам не жели ни смрти, нити несреће и трагедије. Он нас не оставља, у каквом год се ми паклу налазили. Бог се никоме не свети, никога не кажњава са циљем да погуби. Бог кажњава, то јест, поучава, уразумљује заблуделог човека. Да би ограничио злу делатност човека и упутио га на пут спасења, Бог може користити и казну, ако су све друге могућности уразумљења већ исцрпљене. Међутим, у свом поступку казне, Бог показује Своју љубав према човеку, као лекар који је принуђен да нанесе бол да би спасио живот болеснику. Из лажних представа о Богу, рађају се сва ова лажна мишљења која се у односу на нашу тему могу сместити у два појма: магијски приступ и вера у обреде. Магија представља стремљење човека да потчини себи духовних свет, да буде као Бог (1 Мој. 3:5). Ево шта је на ту тему писао протојереј Александар Мењ: „За мага је радост мистичког општења – празан звук. Он само жели да достигне моћ у свакодневном животу, у лову, земљорадњи, борби са непријатељима. Овај антагонизам је остао чак и када је магија почела да се преплиће са религијом. Магија од неба очекује само дарове, жели да пороби природу, зацарује насиље у људској заједници. Племе и власт се уздижу изнад духа. Човек, сливајући се са родом, потпада под хипнозу колективних представа“. Другим речима, у основи магизма лежи принцип: „ја теби, ти мени“. Људи одлазе у храм и постављају највеће свеће као да су оне Богу потребне, у пуном уверењу да сви њихови проблеми у животу потичу зато што их је неко „урекао“ или „проклео“. Са истим успехом се такви људи обраћају свемогућим „бабама“, врачарима, гатарама и екстрасенсима. Материјалистичка крајност магијског приступа – вера у обреде: онда када ритуал није религиозан, већ чисто психолошко или прагматично средство без дубоке духовне компоненте. Такви људи одлазе у храм „користећи“ благодат да тако кажем, не дајући ништа заузврат. На пример, распрострањено је мишљење да света Тајна Јелеосвећења без икаквог покајања „чисти“ од грехова, а свето Причешће „помаже“ када човек има низак хемоглобин у крви… Пре него што човек прими свету Тајну Крштења, он се одриче сатане. Самим тим ми се одричемо сваког идолопоклонства и незнабоштва. Међутим, да ли долази до истинске промене у човековом животу? Астролошке прогнозе, хороскопи, предсказања, пророштва у наше дане попримили су свеопшту распрострањеност. Они се облаче у различите привлачне форме: од привлачног текста у новинама до ударног телевизијског програма; од префињених гатања по древној кинеској „Књизи промена“, до псеудонаучне компјутерске прогнозе; од танке брошуре из које се може научити о целом свом прошлом и будућем животу, до кабалистичког отварања тарот карата за чије се изучавање предлажу године и године живота“. Задатак сличног информационог таласа састоји се у томе да се, као прво, човек навикне на мисао о предодређености слепе судбине, кармичке или генетске одређености целог живота; као друго, да се одвуче човек од мисли о Богу, молитви, жеље да спозна вољу Божију о себи, да се отргне од привезаности да не живи по својој исквареној вољи, већ по вољи Господа. Образ Христа Спаситеља који у себи сједињује истинску веру, истинити живот и спасење света, чувао се и чува се, присутан је и вечно делује у Цркви. Христос је глава Цркве, а Црква је Његов живи, богочовечански организам. Од Цркве отпадају они који криве истинску веру, који криве аутентични, светлоносни образ Христа Богочовека, криве Његово свето учење. Задатак православне мисије је да сведочи о истинитом Богу у Христу Исусу; суштина, срце Православља, његова непобедива сила, скривени су у том дивном и јединственом лику Христа, Сина Божијег, са Којим су се сусрели апостоли и мноштво других људи након њих. Главна брига Православља је била, јесте и биће да кроз целу историју рода људског пронесе и сачува овај неизрециво предиван Лик јеванђелског Христа и прослави Га у „духу и истини“ (Јн. 4:23). Савремена сујеверја: Не могу да се користе шибице при паљењу свеће или кандила. У шибици се налази сумпор, а сумпор је материја ђавола. Свећа не може да се пали левом руком. Могуће је молити се само наглас. Након сахране је неопходно заказати молитве током 40 дана у три манастира; заказати четрдесет 40-дневних молитви на четрдесет различитих места. Након Јелеосвећења донети кући остатке од свећа и запалити их у случају болести. Морате на исповест доћи са свећом. Ако си за време исповести случајно чуо неки туђи грех, овај грех ће прећи на тебе. Када се поставља свећа у цркви, не смеш да принесеш дно свеће на пламен, јер се покојнику тако ноге потпаљују. Не смеш да палиш свећу од друге свеће, јер ће све болести и несреће човека који је запалио ту свећу прећи на тебе. При Крштењу не смеш да узимаш имена Мученика, јер ћеш се онда цео живот мучити. Након Крштења потребно је да се крстиш још једном, да би добио друго име и то име било тајно, тако да нико не може да те урекне. Ко први стане на пешкир на свадби, биће главни у кући. За време свађе, свету воду треба склонити у ормар, јер ће она у супротном упити негативну енергију и да се поквари. извор

Нема сумње да ће нам се оно што жртвујемо Богу вратити стоструко у будућем животу. На пример, Господ каже богатом младићу: иди, продај што имаш и подај сиромашнима; и имаћеш благо на небу ( Мт. 19:21 ). Исту истину открива и апостол Јаков речима: милост се хвали на суду ( Јак. 2:13 ). И коначно, можда, апостол Павле сведочи о истој ствари, саветујући свог ученика да заповеда богатима да буду богати добрим делима, како би тада могли добити вечни живот за себе ( 1. Тим. 6:17-19 ). Али ево питања: хоће ли наше жртве принете Богу бити награђене од Њега у овом животу? Можемо ли се надати да ће нам се оно што смо дали вратити овде? Хоћемо ли примити оно што смо дали Богу у овом веку? Одговоримо на ова питања примером. Један младић се истакао у уметности ковања разних предмета од злата. Неки богати племић га је једном позвао к себи, дао му много злата и наредио му да од њега направи крст за цркву. Вративши се кући од племића, младић је помислио и рекао себи: „Племић ће добити велику награду од Господа за тако велику количину дарованог злата; али зашто не бих и ја постао учесник у награди од Господа заједно са њим? Узећу и уложићу бар мало свог злата у крст, и надаћу се да ће Господ примити моју жртву као што је примио две лепте јеванђеоске удовице.“ И са овим речима је уложио својих десет златника у израду крста. Када је крст био готов, младић га је донео племићу. Потоњи је ставио крст на вагу и, нашавши да је тежи од количине злата коју је дао, посумњао је младићу у крађу и рекао: „Зашто си украо моје злато, замењујући га у крсту неким другим металом?“ - „Бог, Познавалац срца, види да нисам присвојио ништа од твог злата за себе; али сам био љубоморан на награду која ће бити за тебе и желео сам да и сам будем учесник у њој, и зато сам, са своје стране, ставио десет златника у крст, верујући да ће их Бог прихватити као што је прихватио две лепте удовице у Јеванђељу.“ Чувши то, племић се зачудио и рекао младићу: „О, сине мој, јеси ли заиста то учинио?“ - „Јесам, господару“, одговорио је младић: „Учинио сам како сам ти рекао.“ Тада племић узвикнуо је: „Дакле, ако си заиста дао своја добра Богу из љубави, желећи да са мном учествујеш у Његовој награди, онда знај да те од данас усвајам као свог сина и чиним те наследником све моје имовине.“ И племић није оклевао да спроведе своје речи у дело. Јер, завршава се прича, и он и младић, живевши заједно у љубави и миру, обојица су примили спасење. Тако, не само у будућем животу Господ враћа стоструко оно што је дато Његовој слави, већ и у овом и у овоме Он награђује милостиве и показује им чуда Своје милости. И више од једног примера који је управо наведен доказује ову истину. Дакле, знамо да је Товит принео многе жртве за Бога: а заузврат Бог је ослободио његовог сина од Асмодеја и дао му вид, а са њим и богатство и миран живот. Удовица из Сарепте поделила је свој последњи дан са Илијом ради Бога, и због тога, током глади, од тог дана њен лонац са брашном није понестајао, а њена чаша са уљем није се смањивала ( 1. Царевима 17:16 ). И коначно, Давид каже да он, доживевши старост, није видео праведника напуштеног, нити његове потомке да просе хлеб ( Пс. 36:25-26). Сви ови примери делују веома убедљиво. И зато нема потребе више, браћо, да вас убеђујемо у поменуту истину. Остаје, у закључку речи, само да од свег срца пожелимо да нам не буде жао да дамо своја добра Богу, да будемо милостиви и саосећајни према несрећнима и да чешће бришемо сузе удовица и сирочади, како би вас за ваше жртве и милостињу Господ Бог благословио и у овом животу у свим вашим делима и у свему ( 5. Мојс. 15:7-10 ), а у будућности вас увео у вечна окриља. Амин. Протојереј Виктор Гурјев извор