Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'само'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja
  2. ,,Браћо,“ поручује нам Свети апостол Павле, ,,скините са себе дјела таме и обуците се у дјела свјетлости.“ И додаје Свети апостол ,,Обуците се у дјела Христа.“ Сама тајна коју примамо, прва хришћанска тајна, то је тајна крштења. Управо та тајна је садржана у облачењу Христа, зато и пјевамо када се крштавамо: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Обукли сте се у Светотројичну свјетлост, свјетлост Оца, и Сина и Духа Светога, свјетлост која није пролазна свјетлост, него је свјетлост вјечна, божанска, непролазна свјетлост. Ово сунце које нас грије, овдје на Земљи обасјава, то је само симбол те свјетлости божанске, зато и пјевамо Господу за Његово рођење да је Он сунце Правде. Дакле ово сунце, оно је симбол Њега као вјечне и непролазне свјетлости, и човјек је призван да се обуче у ту свјетлост. Оно најдубље у божанској творевини јесте управо свјетлост. Зато је Логос Божији, вјечно Слово Божије, јединородни Син Божији, Онај који је уградио свјетлост божанску у свако створење, свако биће. И та свјетлост је она која испуњава божанску творевину, а на најсавршенији начин испуњава човјека који је биће управо и створено да буде свједок те божанске свјетлости, носилац те божанске свјетлости. Сви свети пророци прије Христа, они су Њега свједочили, Бога вјечне свјетлости. И њихова наука, њихово свједочење је управо свједочење свјетлоносно и богоносно свједочење – свједочење о једноме Богу. Отуда и прва заповијест Божија: ,,Ја сам Господ Бог твој и и немој имати других богова осим Мене.“ И у исто вријеме свједочење о Богу који ће доћи у овај свијет, о јединородном Сину Божијем, који ће се родити од Духа Светога и Пресвете Дјеве, који ће постати човјек и испунити људско биће, људску природу и кроз њу и свеукупну природу са том вјечном и непролазном божанском свјетлошћу. Дакле сви свети пророци су свједоци те божанске свјетлости. А један од најдивнијих свједока божанске свјетлости, и Претеча те свјетлости, јесте управо Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост. ,,Испуњен Духа Светога“ како каже Свети јеванђелист ,,од утробе матере своје.“ Тако да кад је мајка његова проговорила, кад се срела са Пресветом Дјевом, која је дошла код ње, онда је она изговорила ријечи које су биле можда и неразумљиве, али разумљиве Духу Божијем који је надахњивао. ,,Откуд то да мајка Бога мога мени дође данас овдје.“ Није то говорила она у ствари, него је проговорило дијете из утробе њене. Свети Јован Крститељ је већ у утроби њеној посвједочио Господа. И то је оно што је показало да је он заиста Његов Претеча који већ од рођења свога и својим рођењем чудесним ће припремити долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати. Пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, алиу исто вријеме се хранио Духом Светим, животворним, и свједочио. И кад су га питали: ,,Јеси ти Месија којег очекујемо и ко си ти?“ ,,Нисам ја, ја сам само онај који припрема Његов долазак, који је Његов Претеча. Ја нисам достојан ни да сазујем обуће са ногу Његових.“ Тако се изразио Свети Јован Претеча, који је не само својим животом и својим рођењем чудесним, него и свим својим дјелима, и на крају својом мученичком смрћу био Претеча Христов. Као што је Господ пострадао на крсту и разапет био, тако је и Његов Претеча био убијен од људске неправде. Дјела таме су она која су хтјела да убију и пророка Божијег и самога Господа, али је свјетлост, она која је Њега обасјала, вјечна свјетлост у коју се обукао од утробе матере своје, она је побједила и у смрти Јована Претече, и у распећу Господњем. Из гроба Његовог засијала је та свјетлост, вјечна и непролазна свјетлост Христа васкрслога. И они који су Христови кроз историју, они су призвани да се облаче у свјетлост васкрслога Господа. Ону свјетлост коју су видјели тројица ученика, и пророк Мојсије и пророк Илија на Гори таворској. Јер је ,,лице Његово засијало као сунце“ тако каже Свети јеванђелист, ,,а хаљине Његове постале бјеље од снијега.“ на Тавору. Иста та свјетлост је дакле засијала из гроба Његовог који је постао живоносни гроб. Гроб који је плод и људска смрт. Плод људских дијела таме, клањања лажним идолима и лажним идеалима овде на земљи, отуђења од Бога као вјечне свјетлости и човјеково поуздање у њега самога. То је оно што је погрудило у таму и што је родило смрт, та људска огреховљеност, људска отуђеност од те вјечне, непролазне свјетлости. То је оно што је дјело таме и коб таме, а свјетлост је божанска она која је засијала, која сија, која непрекидно обасјава овај свијет и призива свако људско биће да буде носилац дјела свјетлости, да буде прималац те вјечне божанске свјетлости, што значи да прими Свето крштење. Наш народ је кроз вијекове био крштени народ. У наше вријеме има многих у нашем народу који се поуздају у дјела таме, у људско знање и људску моћ. Сматрају да је то једина свјетлост која обасјава човјека. Читави системи се на томе граде и они системи који су пропали, а и они системи који и данас се граде у свијету. Нажалост, многи од оних који су се клањали, у прошлом времену, тим лажним божанствима, Марксу, Енгелсу и Брозу, и њима служили и њиховој идеологији, они сад, намјесто да се врате божанској свјетлости, измишљају нове лажне богове. Нова дјела таме којима ходе. Божији људи, они који су носиоци Божијег лика и који то знају и који вапију за Господом, вјечним и непролазним, и царством Његовим вјечним, они чезну за божанском свјетлошћу, њу траже, Свјетлост која сија и која је засјала са лица Христовога, која је засјала из гроба Његовога и која ,,обасјава сваког човјека који долази у овај свијет”, по речима Светог Јована јеванђелиста. Нека би Господ и нас учинио дјецом свјетлости и ослободио нас од сваке таме и сваког гријеха да би и ми били живи свједоци, у нашем времену, Бога свјетлости, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/06/sveti-jovan-krstitelj-preteca-hristov/
  3. Питаш ме зашто ниси могао да видиш толико година, где су биле све те истине које сада јасно видиш. Зашто си годинама живео у лажи, хладноћи и тузи, усамљености и страху? Зашто си дозволио да будеш повређен и искоришћен? Зашто си дозволио да се на телу твојих снова појаве ноћне море? Можеш ли поднети да чујеш истину? Желиш ли да се оголиш од својих лажи? Сада, одмах. За ново рођење. Онда знај да твоја стварност никада није била другачија. Све што сада видиш и схваташ, одувек је било у твом животу, али ти ниси био ту. Ниси био свој. Био си изгубљен, далеко од центра и истине. Неповезан са Ликом Божијим у себи, тражио си мало и јадно уместо великог и дивног. Гледао си али ниси видео, живео си, а ниси постојао. Живот је текао али ти то ниси знао. Стајао си у безбедној луци, али си пропустио пут. Почео си да трулиш у води која је добила непријатан мирис због твоје непокретности. Страхови и кривица, морања и забране, конвенције и лажи убијају живот који носимо у себи, поништавају наше снаге и могућности, умањују наше таленте и способности. Нисмо неспособни, уплашени смо. Нисмо ми мали, само се бојимо своје величине. Али, никад није касно за покајање, за промене. Под условом да верујете у њих и да их желите. Бог нам каже: „Кажи шта желиш и даћу ти…“ Али мораш да знаш шта ти заиста треба. Јасно и одлучно реци - желим да се променим, желим да живим, желим да се радујем и да будем срећан. Не тражи мало и бедно, тражи од Бога, од себе и других оно што заслужујеш. А оно што заслужујеш, не заборави да дефинишеш. Не прихватај ништа мање од онога што је Бог желео за тебе. Бог ти је дао огромну вредност, немој се продати за парче колача. Шта год да радиш, нека буде лепо. Даруј и примај. Радуј се ономе што радиш и ономе што јеси, било да је у питању посао или однос, контакт са Богом, са самим собом. Воли свој живот и његове дарове, тренутке и минуте свог постојања, радости и благодати Божије. Не мораш бити савршен да би био леп, да би био срећан и благословен. Не тражи савршенство, већ радост и благослов, захвалност Богу за све дарове Његове, чак и оне које, због страха, још ниси отворио. Ти то заслужујеш. Тражи од Бога оно што је припремио за тебе. Заслужујеш много више од онога што су ти дали. Тражи од Бога оно чега су те лишили и живи са захвалношћу за оно што ће ти Он дати. О.Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
  4. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  5. Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве
  6. Православну веронауку на нивоу целе Хрватске тренутно похађа 3500 ученика. Ове школске године, први пут у новијој историји, ученици у Републици Хрватској добили су и уџбенике за православну веронауку. Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке у Хрватској изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. У јануару 2019. године израђена је коначна верзија курикулума за основне школе и гимназије у Хрватској, јединствена за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ. А ове школске године ученици су добили и нове уџбенике. О раду Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске, о православној веронауци и положају вероучитеља у Републици Хрватској, изради курикулума за овај предмет и штампању првих уџбеника за основне и средње школе у новијој историји, говорио је за П-портал јереј Вукашин Цветојевић – водитељ Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске и координатор за православну веронауку на нивоу целе државе. *Представите нам за почетак Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске. Када је основан и с којим циљем? Катихетски уред је основан 2003. године на предлог Епископског савета са циљем унапређења и организације наставе православне веронауке и стручног усавршавања вероучитеља. Епископски савет чине епископи свих епархија на територији Хрватске, а то тело именује водитеља катихетског уреда. У Републици Хрватској имамо пет епархија: Осјечкопољску и барањску, Славонску, Горњокарловачку, Далматинску и Загребачко-љубљанску митрополију и свака од њих би требала имати свој катихетски уред, плус један национални. Али пошто нема довољно вероучитеља на тим подручјима, нема ни уреда. Тако да је Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске једини катихетски уред у Републици Хрватској и самим тим има статус националног тј. државног. Епископски савет је у име Српске православне цркве склопио Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, закљученог 2002. године. Тим уговором је, између осталог, предвиђено именовање стручне особе која ће кореспондирати између Епископског савета и тадашњег Министарства просвјете и шпорта РХ о питањима веронауке. То је главни разлог оснивања катихетског уреда. Настава православне веронауке може се изводити свуда где се укаже потреба Улога катихетског уреда јесте пре свега коресподенција са Министарством знаности и образовања РХ, затим рад на изради курикулума и унапређењу наставе православне веронауке и свих текућих питања и кадровирања вероучитеља. Званично седиште Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске је у Даљу, где је и седиште епископа. Уред има просторије и на адреси Епархијског центра у Вуковару у новоизграђеном простору. Катихетски уред сачињава Епископ осјечкопољски и барањски господин Херувим као председник свих управних тела и Катихетски одбор који броји пет чланова: водитељ уреда јереј Вукашин Цветојевић, протојереј Марко Шукунда, јереј Горан Тодоровић, јереј Срђан Лукић и веоручитељ Мирослав Мишановић. У склопу уреда делују и координатори за православну веронауку присутни у другим епархијама. Јединствени курикулум за све основне и средње школе *Која бисте све постигнућа истакнули од када сте преузели место водитеља уреда? Катихетски уред је заједно с епископом Херувимом радио на повезивању и умрежавању вероучитеља у РХ. Пружили смо им помоћ и подршку у едукацији и стручном усавршавању, пошто неки од њих нису полагали стручне испите који су прва лиценца за рад. Такође, били смо активни у пројекту Школа за живот, где смо се укључили у израду методичких приручника и видео-материјала. Снимали смо видео-лекције и видео-материјале за онлине платформу. Учествовали смо у преради и доради курикулума за православну веронауку. Наша идеја је била да се изради јединствени курикулум за основне школе, гимназије и све остале средње школе, за шта смо се на крају и изборили. Истакао бих и рад на припреми нових уџбеника за православну веронауку, чиме смо дали снажан допринос свеукупној курикуларној реформи. *Православна веронаука се у основним и средњим школама Епархије осјечкопољске и барањске предаје још од 1991/92. у континуитету без прекида, дакле пуних 30 година. Колико ученика данас похађа наставу из овог предмета и где се све изводи настава? У овом тренутку око 3500 ученика основних и средњих школа на нивоу целе државе похађа наставу из православне веронауке. Православна веронаука је данас као предмет у РХ заступљена у основним школама са по два часа недељно као изборни предмет, док је у средњим школама заступљена са по једним часом недељно као обавезан изборни предмет, где ученици бирају између етике и веронауке. Веронаука није мањински предмет, већ спада у редовне предмете у систему школства без обзира на модел образовања који ученици похађају. Али је већином похађају припадници мањинске заједнице. Настава православне веронауке може се изводити свуда где постоји интерес или се укаже потреба за овим предметом, било у школама које имају организоване моделе мањинског образовања (А, Б или Ц), било у школама које немају мањинске моделе. У многим школама у РХ веронауке уопште нема, јер нема коме да се предаје. Да би се формирала група за наставу веронауке потребно је седам ученика. У пракси имамо разне примере. Тако рецимо у Медицинској школи у Осијеку, где не постоји модел мањинског образовања, ученици похађају наставу православне веронауке. Да се разумемо, то су ученици који су припадници српске заједнице, православне вероисповести. *Од школске 2019/20. заживела је православна веронаука у образованом систему у Осијеку први пут након Другог светског рата. Како је дошло до тога? Тамо су се појавили ученици који су изразили жељу за наставом православне веронауке. То су претежно ђаци који су већ похађали веронауку у основној школи, а онда су уписали средњу школу у којој није била организована настава православне веронауке. Они су заједнички са својим родитељима предложили овај предмет и створила се минимална група од 7 ученика, довољна да се покрене настава. Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске је потом упутио молбу управи Медицинске школе и Министарству знаности и образовања, које је одобрило формирање разреда. Тренутно имамо групу од 46 ђака из разних медицинских смерова у тој школи који похађају наставу православне веронауке. Задовољни смо садашњим одазивом и очекујемо да ће тај број из године у годину расти. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота Такође, у Осијеку последњих неколико година постоји група деце, тренутно њих око 25, узраста од првог основне до четвртог средње који похађају парохијску веронауку, организовану при осјечкој парохији чију наставу изводи осјечки парох, протојереј Александар Ђурановић. Реч је о деци за коју настава не може бити организована у редовним школама јер их нема довољно за формирање одељења. *Према чланку 13. Уговора између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, наставу из православне веронауке је могуће изводити и у предшколским установама/вртићима. Каква је ту ситуација? Ситуација је таква да веронауке у вртићима једноставно нема. Тешкоћа за извођење овог програма лежи у малом кадровском потенцијалу и специфичности вртића као установе. Особа која би одржавала предшколско верско васпитање требала би бити васпитачица/васпитач по струци и имати довољно теолошко образовање. С друге стране се поставља питање финансирања, тако да све то заједно онемогућава провођење овог програма. Љубав, поштовање и разумевање *У чему је значај изучавања православне веронауке за ђаке и друштво у целини? Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере, васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих. Упућује их да у сваком људском бићу могу и треба да препознају лик Божји. Води их ка литургији која је центар живота, а живећи литургијски можемо преобразити цео свет у Царство Небеско. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да усмери ученика на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Сматрамо да школа треба да пружи могућност развоја свих потенцијала ученика, па тако и духовних, како би они постали целовите личности. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи. *Колико су ученици заинтересовани за наставу православне веронауке и које их теме највише занимају? Све зависи, како кад, али углавном су заинтересовани. Занимају их разне теме. Често су то актуелна дешавања о којима се прича у јавности. Најчешће су то животне теме које се тичу свакодневице и неких важних одлука. У принципу, све што живот носи може се посматрати са „веронаучне“ стране. Бољи статус вероучитеља у Хрватској него у Србији *Веронауку у оквиру образованог система предају вероучитељи. На који начин их се именује и какав је њихов положај? Према Уговору између владе РХ и Српске православне цркве у РХ о питањима од заједничког интереса, православну веронауку могу предавати особе са високом или вишом стручном спремом теолошког садржаја, које осим тога морају имати и педагошко-психолошку и дидактичко-методичку оспособљеност за предавача. Уколико таквих нема, наставу може изводити и друга особа којој епископ изда исправу о канонском мандату. Канонски мандат је документ којим се уз благослов цркве именује вероучитељ. Дакле, почетна позиција за овај позив је високо/више образовање. Вероучитељи се не запошљавају на конкурсима као остали наставници, већ их поставља епископ, односно епархија којој припадају. Потом полажу стручни испит да би добили лиценцу за рад, чак и ако већ формално раде у школама. Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере. Васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих Тренутно на нивоу целе Хрватске имамо 48 вероучитеља, међу којима је и неколико вероучитељица. Статус вероучитеља је у систему образовања бољи и у бољем смо положају него колеге у Србији. Вероучитељи у Србији склапају сваке школске године нове уговоре о раду са школама и немају стално запослење. Најчешће не добијају разредништва, док код нас вероучитељи могу бити и разредници. Наши вероучитељи склапају уговоре о раду са школама који важе до опозива канонског мандата од стране епископа. Стручно усавршавање вероучитеља православне веронауке је прописано законом као и за све остале предмете. Постоје жупанијска и међужупанијска стручна већа на којима се вероучитељи усавршавају. Предавачи су вероучитељи већ доказани у струци или се налазе у звању ментора саветника. Стручни скупови се одржавају 2 до 4 пута годишње на жупанијском нивоу. Једном годишње или једном у две године организује се државни скуп свих вероучитеља. До сада смо имали два државна скупа. Први је био у Загребу 2017. године, а други 2021. године у онлине окружењу због прописаних епидемиолошких мера. Прво у Хрватској, па тек онда у Србији *Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. Колико је доношење курикулума за православну веронауку и штампање првих нових уџбеника допринело бољој организацији наставе из овог предмета? У великој мери. То је променило читаву ситуацију, која је била прилично хаотична. Прво да објасним неке ствари. У СФРЈ и за време комунизма није било веронауке у школама. Од 1991. до 1998. године веронаука се на овом нашем подручју предавала импровизовано, јер нисмо имали адекватне уџбенике, иако је постојао наставни план и програм за православну веронауку, који је 1994. године верификован од Епископског савета и блеженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована и одобрен од тада надлежног министарства у Хрватској. Међутим, имамо ситуацију да је православна веронаука као предмет тек 2001. године уведена у школски систем у Републици Србији. И ту настаје вакуум од три године, период од 1998. до 2001. године у којем ми овде имамо веронауку, а ученици у Србији је немају. Због тога се 1998. године у Хрватској почео примењивати пилот пројекат, тј. наставни план и програм припреман за увођење веронауке у Србији. Тај пилот пројекат, увезен из Србије, који је касније дорађиван и верификован од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду и надлежног министарства у Хрватској, примењивао се у хрватском школском систему све до почетка курикуларне реформе у Хрватској школске године 2014/15. Пошто је курикуларна реформа улазила постепено у разреде, још увек се у настави примењивао пилот пројекат из Србије, све до коначног увођења курикулума у све разреде наших школа школске године 2019/20. Вероучитељима је сада лакше радити, а ученици ефикасније усвајају градиво Дакле, у јануару 2019. године добили смо коначну верзију курикулума за православну веронауку за основне школе и гимназије у РХ, који је имплементиран у образовани систем школске 2019/20. Овај курикулум је јединствен за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ и верификован/одобрен прво од Светог архијерејског синода СПЦ-а из Београда а потом од Министарства знаности и образовања РХ. Израда курикулума у Хрватској ишла је паралелно са израдом курикулума у Србији, јер се и тамо мењао наставни план и програм. Наш курикулум је врло сличан курикулуму у Србији, јер смо током курикуларне реформе доста сарађивали са колегама из Србије. Курикулум за православну веронауку је важан, јер је разрешио бројне проблеме и изазове с којима смо се сусретали у настави и представља велики искорак у складу са модерним тенденцијама образовања. Доношењем курикулума створени су услови за писање уџбеника. *Коначно, појавили су се и ти дуго очекивани уџбеници за православну веронауку. У чему се огледа њихов значај? Први пут у новијој историји у РХ после Другог светског рата добили смо уџбенике за православну веронауку, који су одштампани у августу 2020. године. Издавач је издавачка кућа Просвјета д.о.о. из Загреба. Од школске године 2021/22. имамо комплетиране уџбенике за православну веронауку за све разреде основних и средњих школа. Почетком ове школске године поделили смо свим средњошколцима у РХ нове уџбенике који су бесплатни, јер су новац за куповину заједнички донирале српске институције: Српска православна црква, Заједничко веће општина, Српско народно вијеће и Просвјета. Пре тога смо уџбенике увозили из Србије, али задњих неколико година ни тамо више нема уџбеника јер се више не штампају. Аутори нових уџбеника су вероучитељи из Србије. Главни уредник издања је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански, а сада патријарх српски господин Порфирије. Уџбеници су штампани на ћирилици и српском језику, јер је званично писмо Српске православне цркве ћирилица, а језик српски. Значај ових уџбеника је драгоцен и немерљив. То говорим из искуства рада у настави као вероучитељ. Стари уџбеници су у многоме били мањкави, предвиђени за само један час недељно веронауке, са методичким приговорима на њих, компликовани за практичну наставу, садржавали су претешке текстове, што је изискивало прилагођавање речника ђацима, а њихова тематика и терминологија били су захтевни и апстрактни. У новим уџбеницима градиво је поједностављено и приближено ученицима, јер су уџбеници израђени по методичким стандардима. Вероучитељима је сада лакше радити јер имају предлоге задатака, а ученици ефикасније усвајају градиво. *Нови уџбеници су штампани у Републици Хрватској, а аутори су из Републике Србије. Можете ли то објаснити? Реално и искрено, немамо довољно компетентног кадра за ту врсту посла, ни кадровских капацитета за то. Нема нас пуно. Кадровски потенцијал у Србији је пуно већи за квалитетну израду уџбеника и инфраструктура је на њиховој страни. *Чијим заслугама и на чију иницијативу су штампани ови уџбеници? Жеља свих вероучитеља је била да имају адекватан радни материјал. Иницијатива је морала да потекне од Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске као институције која је задужена за организацију писања и издавања уџбеника, уз благослов свих епископа. Лично сам уложио доста напора преко својих контаката на терену да ова реформа буде започета. Снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа Катихетски уред је на челу са епископом Херувимом у оперативном и техничком смислу одиграо кључну улогу у процесу настајања уџбеника, уз сагласност, подршку и благослов свих епископа у РХ, на челу са председником Епископског савета тадашњим Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем који је у Светом архијерејском синоду СПЦ-а био задужен за просвету. Модернизација предмета *Учествовали сте у пројектима Школа за живот и и-настава Министарства знаности и образовања РХ. С којим сте се активностима представили? Школа за живот је пројекат Министарства знаности и образовања као интегрални део курикуларне реформе. У оквиру овог пројекта радили смо прву верзију курикулума за православну веронауку. У другој фази дорађиван је документ у који су унесене неке мање промене. У наставку реформе израђивани су методички приручници који су служили за лакшу имплементацију курикулума у настави. У међувремену, услед нових околности изазваних корона кризом, прешло се на онлине наставу. Почело се са снимањем видео-лекција за све предмете и ми се нисмо нашли у тој првој фази. Убрзо је Агенција за знаност и образовање поставила онлине платформу за националне мањине у сарадњи с Министарством знаности и образовања. Када се почело са снимањем видео-материјала за мањинске предмете, убацили су и нас у ту причу и пребацили нас аутоматски на ту платформу, иако ми нисмо мањински предмет. Када је пројекат Школа за живот завршен, долази до новог пројекта под називом и-настава, актуелног од школске године 2020/21. И-настава је наставак реформе образовања у РХ и базиран је на снимању видео-материјала уколико се укаже потреба за онлине наставом. У оквиру тог пројекта направљен је годишњи изведбени курикулум за све разреде основних и средњих школа на бази блок часова. Предложили смо да изведбени курикулум код свих разреда буде једнак, тако да уколико би у неком моменту дошло до заустављања живе наставе у школама услед погоршања епидемиолошке ситуације, сви ученици могу да наставе тамо где су стали. Током рада на том пројекту снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа. На Јутјуб мрежи постоји канал и-настава, на којем се могу погледати сви видео-материјали које смо снимили. Видео-лекције су предавали вероучитељи наше епархије и један водитељ из Загреба. *Какви су Вам даљи планови? Планови су нам да се настави са израдом додатних видео-садржаја у смислу некаквих квизова или апликација, тако идемо у корак са модерним захтевима образовања, јер већина предмета има додатне дигиталне садржаје. Ово је генерално план за наш уред. У многим стварима су други предмети испред нас, па зато желимо веронауку да модернизујемо као предмет, да не заостаје за осталим предметима у том смислу, иако је јеванђелска порука коју доноси веронаука увек савремена, а заправо свевремена. Оно што свакако треба нагласити јесте да ништа не може заменити живу реч тј. живи контакт вероучитеља са ученицима. Пише: Тијана Шашић (П-Портал) Извор: П-портал
  7. Председник Републије Србије г. Александар Вучић посетио је 12. јануара 2022. године Општину Прибој у том приликом разговарао са Преосвећеним Епископим милешевским г. Атанасијем и представницима Исламске заједнице у Прибоју. Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије поручио је да је важна изградња путева и фабрика, али пре свега изградња човека и заједнице људи, позивајући се на речи патријарха Павла да само ако сви будемо сарађивали, без обзира на разлике, можемо да победимо кризу. Владика је захвалио председнику Србије на доласку у Прибој, додајући да је састанак у том граду добро сабрање са добрим намерама. Владика је захвалио председнику Вучићу што често говори о градњи путева, фабрика, јер је, каже, очигледно да жели да у сваком погледу тај простор земље напредује. У том смислу, замолио је председника да се убрза изградња пута од Пријепоља до манастира Милешеве, у сусрет обележавању јубилеја 800 година те српске светиње, као и уређење реке Милешевке. Добио је одговор да се са тим пројектом мало касни, да се не би прво градио пут, који би се касније разбијао због канализације, али да ће се свакако тај посао убрзати, како би што пре био завршен, најкасније до Видовдана ове године. Владика Атанасије, уз речи захвалности, истакао је да је поред те изградње, важна пре свега изградња човека и заједнице људи: – Ради се о изградњи мира, чувању мира и сигурности. Мир и сигурност су квалитети живота без којих се не може живети, највише је у том правцу своје мисли усмеравао и наш патријарх Павле. Ако будемо људи, за све нас на земљи божјој биће простора, јер је земља божја довољно и широка и дуга. Ако будемо нељуди, биће нам мало простора и да нас је само четворо, као што нас је било на почекту рода људског. Зато треба да будемо људи да бисмо делили земаљски простор, да буде места за све нас. Зато је императив да праштамо, да не будемо злопамтила, да надилазимо себе саме, као личности и све непријатне појаве прошлости. На крају своје посете Прибоју, председник Србије је посетио и манастир Светог Николе у Прибојској Бањи. /files/spc_social.png Епископ Атанасије: Да праштамо и да сарађујемо, само тако можемо да победимо кризу | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  8. Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/
  9. Кад примете да дете одбија разговор, све више се повлачи у свој свет, кад више не знају ко су му најбољи другови и омиљене игрице на телефону – за најближе је то знак проблема у комуникацији (Unsplash) Десетогодишњи Реља, упитан шта би променио односу с родитељима, да би тај однос био бољи, рекао је: „Можда бих највише од свега волео да једном разговарам с татом и мамом, а да ме стварно чују и саслушају. А овако... они само вичу, онда ја вичем, они вичу, ја се ућутим... И на крају ништа не буде. То се стално тако понавља.” Ово је један од примера које, у својој новој књизи „Како се читају деца”, наводи Јелена Холцер, педагог са 25 година искуства, оснивач и директор „Школе за родитеље” у Београду. Питамо је да ли су данашње маме и тате заиста постали „глуви” за оно што би њихова деца желела да им кажу? – Понекад, родитељи и деца као да разговарају с различитих, супротстављених страна па се међусобно нити чују, нити разумеју. На пример, родитељи питају „Како је било у школи?”, па добију одговор „Добро”. Питају „Шта сте радили?”, дете каже „Ништа”. На уопштена питања и одговор је уопштен. Ако хоћемо да сазнамо шта дете заиста има да каже, питамо нешто конкретно, рецимо „Да ли ти се данас нешто лепо/ружно десило?” или „Шта сте радили на часу математике/биологије/српског...?” или „С ким најчешће проводиш велики одмор, о чему тад причате...?” – каже ауторка, и саветује родитељима да забораве на реченице попут „Ти то не разумеш”, „Видећеш ти кад се тата/мама врати с посла!”, „Док си под мојим кровом....”, „Стално ти понављам....”, „У моје време, ја сам...” Управо су неспоразуми у комуникацији чест повод да се потражи помоћ стручњака који ће успети да чује обе стране и помогне им да нађу заједнички језик.
  10. Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену годишњици о којој смо писали у прилогу под насловом: Пета годишњица од упокојења Епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Наведена емисија је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. У оквиру емисије предочен је животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), а у катихетском (поучном) делу емисије редакција Телевизије Храм подсећа на беседе Владике Јеронима о Божићу и Томиној (новој) Недељи. Поред тога, ово специјално издање је употпуњено изводом из притупне беседе коју је блажене успомене Епископ јегарски Јероним произнео на дан своје архијерејске хиротније, 28. септембра 2014. године у новосадском Саборном храму. Емисија је крунисана изводом из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Митрополита загребачко-љубљанског), на дан погреба блажене успомене Епископа јегарског Јеронима. Садржај специјалне емисије "Не постоји смрт, само живот" сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском. С тога, једним устима и једним срцем Васкрситељу и Спаситељу нашем упућујемо молитвени вапај: Са светима упокој Христе, душу слуге Твога, Јеронима архијереја, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!
  11. Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
  12. "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону" Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/ View full Странице
  13. У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатско Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријаха српског Г. Порфирија служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа у Зуцама. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживао је изабрани Епископ мрачански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У својој поучној беседи после прочитаног Светог Јеванђеља, изабрани Епископ Сава је између осталог рекао, без Христа ништа не бива, без обзира на нашу вољу и напоре које улажемо, без Христа благодат не делује ни код Апостола ни у Цркви, само са Христом може да се деси чудо исцељења духовних и телесних рана. Извор: Телевизија Храм
  14. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  15. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ 17. јул 2021. Дана 16. јула 2021. године у Подгорици одржан је редовни састанак Правног савјета Митрополије црногорско-приморске коме су присуствовали чланови Савјета, као и митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи захумско-херцеговачки Димитрије и новоизабрани епископ будимљанско-никшићки Методије. На састанку су разматрана текућа правна питања укључујући и питање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе о коме се води дијалог међу уговорним странама са циљем да исти што прије буде усаглашен и потписан. Све медијске спекулације и манипулације којих је било и има напретек могу само нанијети штету поменутом дијалогу између Цркве и државе који, по мишљењу Правног савјета, иде ка позитивном и очекиваном исходу. Координатор Правног савјета Митрополије протојереј Игор Балабан https://mitropolija.com/2021/07/17/pravni-savjet-mitropolije-medijske-spekulacije-i-manipulacije-samo-stete-dijalogu-crkve-i-drzave-o-temeljnom-ugovoru/
  16. Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС
  17. "Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“ Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато. Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича. Дани пакла и ништавности Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.” Kао дете преживиш, после те стигне “Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“ Одлазак у непознато „Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“ Пас који се вратио „Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“ Бака из колоне „Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“ Призрен, Призрен… „Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен… Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’. И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“ О Србима на прослави Олује „Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“ https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/
  18. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка
  20. Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.” Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј. После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Саопштење за јавност, Цетиње, 22. јул 2020. године Српска Православна Црква у Црној Гори у протеклих годину дана има велики проблем са чињеницом да је у Скупштини Црне Горе усвојен Закон о слободи вјероисповјести, на начин да ова Црква није консултована на ”отворен, инклузиван и институционалан начин” како је то препоручивала Венецијанска комисија и друге релевантне међународне адресе. То је учињено без адекватне јавне расправе и без поштовања процедура уобичајних за доношење закона у овој држави. Поменути закон има претензију да мимо уставних одредби и других прописа ове земље црквену имовину преведе у државну својину. Поред тога, он је начињен и са намјером да преуређује статус и идентитет Српске Православне Цркве у Црној Гори, а све у складу са неуставним настојањем владајуће партије, више пута јавно и недвосмислено објављене, да жели да формира неку своју ”државну цркву”. И поред свега тога, Црква је своје бројне примједбе (најприје достављене Влади и међународним институцијама, у обиму од преко деведесет куцаних страна) свела на корекцију свега 6 од укупно 66 чланова, колико овај закон садржи. Ради добра и мира, ради највеће могуће сагласности свих у Црној Гори, подржали смо 90% овог и оваквог законског текста. Онда кад су започели наши мирни и молитвени протести вјерника и грађана и кад је већина православног црногорског становништва отворено и јавно подржала наш став око овог закона, ми смо пред Владу ЦГ изнијели такву компромисну формулацију која тражи измјену три члана која се тичу регистрације цркава и вјерских заједница, и још три која се тичу третирања власништва црквене имовине. Ова посљедња три (чланови 62, 63 и 64) представљају засебну тематску цјелину и обједињена су истовјетним анти-законским настројењем (кршењем важећих црногорских прописа и судске праксе) и непримјереним убацивањем својинско-правних тема у закон који се тиче вјерских слобода и људских права. Од првога дана кад је овај закон усвајан, па све до данас, било смо мишљења да је брисање сва три ова члана, и замјена бољом, правнички јаснијом и праведнијом формулацијом, минимум свих наших минимума по овом питању. Другим ријечима, опстанак било којег од поменута три члана, сматрамо, трајно би нарушио црногорски правни систем, и Православну Цркву дискриминисао у односу на друге цркве и вјерске заједнице. Дакле, нити смо икада тражили по сваку цијену да цио Закон буде писан по нашем диктату, нити смо икада били против да се у Црној Гори, држави свих нас, ово питање на уставан и законски начин регулише. Са овим нашим ставом упозната је цјелокупна црногорска јавност, али и амбасаде угледних свјетских демократија, као и институције Европске Уније и Уједињених Нација. Вјерујемо да је управо на препоруку и утицај међународних институција дошло до дијалога Владе и Српске Православне Цркве у фебруару и марту ове године, упркос почетном ставу овдашњих властодржаца да се о усвојеном закону нема шта преговарати ни са ким, односно да се може дискутовати евентуално само о његовој примјени, али никако о промјени. Почетком марта 2020.г. ипак смо имали понуду Владе да се прича и о промјени законског текста. Тада смо, на првом састанку тзв. експертских тимова, изнијели детаљну аргументацију у погледу брисања поменутих чланова (од 62 до 64) за коју је од стране представника Владе речено да је ”стручна и аргументована”. Ово значи да наши захтјеви по овом питању нијесу били ни антидржавни, ни неутемељени, већ крајње умјесни и, што је најважније, оствариви. Владини експерти су тада примили к знању наше примједбе, и обећали да ће нам на њих одговорити цивилизовано, благовремено и написмено, како смо их и ми њима доставили. Јако је важно нагласити да том приликом, а ни раније код самог изгласавања Закона, није било помена о проблематичности друга три наша предлога о измјени чланова који третирају питања регистрације. Напротив, речено нам је како ту нико не види неко велико питање – што смо разумјели као природан став. Јер, прије свега, обавезу регистрације за Српску Православну Цркву у Црној Гори (као традиционалну и вјековну Цркву на овим просторима нијесу предвиђали ни претходни црногорски закони, а друго – регистрација није једина и искључива форма потврде правног статуса неке цркве или вјерске организације у модерној држави, и то зна цио цивилизовани свијет. Али, без обзира на све то, Црква је Влади ЦГ доставила умјесан предлог како да се утврди правни статус Митрополије и свих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, који је близак претходним законским рјешењима, и који показује да никада нијесмо бјежали од евидентирања (пријављивања) своје дјелатности пред државним органима. Услиједила су четири мјесеца потпуног ћутања од стране Владе. Од марта до маја, то ћутање донекле можемо да оправдамо трајањем епидемије, иако, с обзиром на важност теме, никако нам није објашњива тотална обустава комуникације са Владом по овом питању. Техничких могућности је свакако било, али одговора Владе није било. Ово нам је још чудније ако знамо да смо састанке од јуче и прекјуче водили у много тежим епидемиолошким условима него што су били у марту и априлу кад је дијалог прекинут. А додатно оптерећење за Цркву причињава чињеница да смо се званично обратили Влади 11. маја, са позивом на наставак преговора – и до прије неки дан, није било никаквог одговора. Морамо се сјетити да је таква била пракса ове власти и током 2019. године, када су мјесеци пролазили у потпуном ћутању и обустави комуникације. Незванични састанак двојице наших архијереја са предсједником и премијером Црне Горе, боље и да не помињемо, јер је он више протекао у тону расправа о статусу Цркве у Црној Гори (чиме смо још јаче утврђени у ставу да државни врх има антиуставна настројења), него у разговору како да довршимо преговоре о Закону (који, за разлику од претходне, јесте тема у ингеренцији државних власти). Тадашња наводна понуда да се примјена Закона обустави до одлука Уставног суда или касније Суда у Стразбуру, је вишеструко неутемељена и унијела нам је додатни осјећај несигурности јер: нити Устав дозвољава могућност обуставе дјеловања већ изгласаног Закона; нити је правно извјесна околност одлука Уставног суда (нема јасног рока ни за почетак ни за завршетак његовог дјеловања) који тренутно ради у в. д. стању; нити Суд у Стразбуру дејствује прије него што се Закон почне примјењивати. Дакле, нуђено нам је нешто што нити је реално, нити је самим тим спроводиво. Нашу објаву да послије Петровдана не желимо преговоре, упутили смо само и једино из разлога што ни тада ни данас нијесмо жељели, да након толико времена стрпљења, чекања и спремности на разговоре – све добије контекст предизборних активности владајуће партије. И данас сматрамо да је то један принципијелан став. Ипак, и поред свега тога, на позив из Владе смо се одазвали, иако је термин за разговоре био вишеструко непримјерен, како због поменутог политичког контекста, тако и због све горе здравствене ситуације (која је, подсјећамо, Влади била разлог за четворомјесечну и једнострану шутњу). А да не говоримо о негодовању великог броја вјерника зашто се под таквим условима уопште прихвата тај позив. Међутим, вјерни дијалошком и љубавном бићу саме Цркве, узимајући у обзир и најмању могућност да до неког договора ипак дође, пошли смо на разговоре. Надали смо се да нас чека барем наставак онога што смо обуставили у марту. На нашу велику жалост, грдно смо се преварили. Као да никада ништа нијесмо причали о суштини наших примједби на 6 проблематичних чланова Закона, дочакао нас је предлог да се од фамозна три члана (62 – 64) мијењају само два!? Иако је свакоме јасно да је тај синопсис три антиуставна члана неодвојив, и да задржавање бар једног у изворном облику обесмишљава било какву промјену друга два. То смо исцрпно образложили владиним експертима у обје фазе разговора и сва стручна јавност зна о чему се ту ради. Ни на нивоу принципа, а ни на нивоу практичне употребе оваквог закона у судској пракси, Цркви није прихватљиво да остану формулације записане у одредбама члана 62. Само неко крајње неупућен у тему, а људи из Владе то нијесу, могао би да каже или пита ”Зар Вам је мало што смо промијенили ова друга два члана”? Прописивање ”државне својине” над објектима који су законски уписани на ”треће лице” (у овом случају Цркву), тек тако, законским указом – јесте шамар црногорском законодавству, али и самој Цркви – који нас је и извео на улице, и који не можемо превидјети због намјере Владе да нам половично услиши остале примједбе. И то није никаква ”накнадна памет” или још мање инат – него наша примједба записана на амандману достављеном Скупштини, још у децембру прошле године! Суштина је сљедећа: црквену имовину нећемо отимати онако брутално како смо најприје изгласали у скупштини, али остајемо при основној намјери да је отмемо. Црква сада има већу комоцију на судовима, али ће судови и даље судити по закону који тврди да је некада било – нешто што никад није било! Али, то би све, можда, могао бити предмет даљих преговора и разговора са неким добронамјеним партнерима, да нас није дочекао захтјев у форми ултиматума ”Ове наше корекције, на које смо пристали – добићете ако се региструјете”!! Баш тако су наступили из експертског тима Владе, на почетку састанка 20. јула. Прва, од 4 тачке нашег ”Предлога о измјенама и допунама Закона” односи се на измјену члана 24. Тај члан прописује регистрацију, безмало као обавезу за цркве и вјерске заједнице – док ми у предлогу нудимо евидентирање као једнако признату и препознату правну тековину цивилизованог свијета. С обзиром да је мотив наших састанака управо био разматрање простора за промјену законског текста, а никако за безусловну примјену законских одредби – то смо доживјели као нарушавање самог духа нашег састајања и преговора. Садржајно гледано, ни овај Закон, овакав какав је – не предвиђа обавезу ничијег регистровања, нити је појам обавезне регистрације био познат Цркви у ранијим рјешењима црногорског законодавства, иако премијер погрешно тврди да је то била обавеза по претходном закону у којем уопште није ни постојао појам регистрације. Да је постојала обавеза пријаве већ постојећих вјерских заједница, не би се ваљда чекало све до 2010. године да се тако нешто затражи од Митрополије и епархија Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Напротив, могућност (а никако обавеза) регистрације јесте цивилизован институт правне и демократске државе, а овакво условљавање обавезном регистрацијом, јесте само и једино, потврда нама хришћанима – свештенству и вјерном народу, да је ова власт непоколебљива у прогону Цркве и настојању да од ње начини неку државну институцију. А то доживљавамо као атак на секуларно устројство земље, записано у њеном највишем правном акту. Народски речено и да сваком буде јасно: држава хоће да нас упише и третира као јучерашње, иако смо давнашњи. А тако јучерашњи немамо рашта доказивати да смо ми они који су вјековима градили и одржавали црквену имовину у Црној Гори. Наравно – све се то доказује на суду, али зашто нам ова власт, пред државним судовима и шалтерима, прекраја крштеницу? Води ли то објективном и праведном суђењу или превари? Примјеном сада важеће одредбе члана 24. и довођењем Цркве у ситуацију да ”правно постоји” од дана регистрације, односно да она нема правни континуитет са претходним временом, доводи се у несигурност и она црквена имовина настала послије 1918.г. На тај начин та би имовина представљала тзв ”ничије ствари” и по том основу могла би да пређе у државну својину, нарочито пред неким необјективним судом. Регистрација се захтијева само од Митрополије и осталих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, док ће све остале постојеће Цркве и вјерске заједнице (Надбискупија барска, Бискупија которска, Мешихат Исламске заједница, Јеврејска заједница, као и двадесетак других) бити уписане у евиденцију већ постојећих вјерских заједница, а не у регистар. Митрополија и све остале епархије траже само оно што припада и другима – да буду уписане као већ постојеће у евиденцију, а не у регистар, као да се изнова правно рађају. Залажући се за једнакоправност свих грађана ове земље и подржавајући грађански карактер црногорског друштва и миран суживот свих њених грађана, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве, будући вјерске установе које окупљају убједљиво највећи број вјерника Црне Горе, не желе ништа више права него што их имају остале Цркве и вјерске заједнице. Оваквим Законом о слободи вјероисповијести то није и не може бити обезбјеђено. Православна Црква и њени вјерници ће бити грубо дискриминисани. Такође, нетачне су тврдње премијера да је наша Црква избјегавала своје обавезе пријављивања боравка једног броја свештеника, монаха и монахиња који нису држављани Црне Горе, као и пореских обавеза. Истина је, наиме, да су управо државни органи незаконито ускраћивали боравак свештенству и монаштву, што је безброј пута доказано пред судовима ове земље. Што се пореза тиче, треба знати да је Црква уплатила огромне суме пореза свих ових година (пореза на непокретности, пореза на промет непокретности, ПДВ-а, царина…), као и ПИО и здравствених доприноса. То што постоје одређени дугови за личне доприносе није само проблем Цркве већ многих, па и државних, установа при којима ради већи број људи. Однос према правном поретку ове државе, који је данас проблематизовао и потпредсједник Владе, Српска Православна Црква је показала још у првим данима након референдума одржаног 21. маја 2006. године, када је, подсјећамо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, већ 26. маја донио одлуку да, управо поводом обнове државности, потврди да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске Православне Цркве које дјелују у Црној Гори, а да њихови архијереји сачињавају Епископски савјет. Та одлука је већ 1. децембра 2006. године, од стране тих архијереја, предата на руке тадашњем предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Из свега наведеног, закључујемо, да су јучерашње премијерово и данашње потпредсједниково набрајање ”бројних уступака” и ”крајњих линија компромиса” само један велемајсторски маркетиншки трик, на који – бар ми у Цркви – не можемо да насједнемо. Јер све ово побројано свједочи о политици монолога код владајуће партије; о дијалогу који се, на једвите јаде, врши под разноврсним притисцима, а не од срца и не искрено; и онда о – самим тим – неупотребљивим и половичним рјешењима, на која, најстарија институција овог друштва не може пристати, јер је постојала и у вријеме знавенијих законодаваца од ових данашњих, па није пристајала да поништи саму себе. Укупно узевши, у свим овим преговорима, Влада не само да није дала додатне гаранције за сигурност правног положаја Цркве, већ је својим дјеловањем и невјештим приказивањем чињеница, само појачала утисак свештенства и народа да јој се ништа не може вјеровати. Из Митрополије црногорско-приморске
  22. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Искуство живота у Христу, које су стекли старци Псково-печерске обитељи, њихове поуке и савети за живот представљају златни фонд руске духовности. Показатељ тога је непресушни поток људских душа у манастир, са жељом да од стараца добије ту ватрену веру, или савет, да исправи животни пут, реши неке сумње. Старци су прозрели савременог човека, знали су његове немоћи и страсти, болне тачке и слаба места, и зато су нам њихове поуке и њихови савети толико важни. Предлажемо вашој пажњи поуке псково-печерских стараца, које су праћене архивским фотографијама. Изреке стараца Алипија (Воронова), Јована (Крестјанкина), Натанаила (Поспелова) чине први део публикације, док у другом делу читаоци могу да пронађу изреке стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова), Саве (Остапенко) и др.
×
×
  • Креирај ново...