Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'већ'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
  2. Њ.П. Епископ зворничко-тузлански г. Фотије је у проповеди на Ђурђевдан ове године, између осталог, рекао: У саставу Синода СПЦ ових дана сам био у пратњи Његове Светости. Првог дана имали смо састанак са представницима Македонске православне цркве у Епархији нишкој. Занимљив је то дијалог љубави, вере и наде и надамо се да ће, ако Бог да, да ће до јединства доћи, али прво да се сви помолимо Богу. Македонска православна црква, односно Охридска архиепископија, ће у мају на овогодишњем заседању Сабора у Београду, да се врати канонском јединству са Српском православном црквом, а тиме и канонском јединству са свим помесним православним црквама. Велики је изазов који стоји пред нама и ако Бог да молитвама Владике Николаја Охридског и Жичког, молитвама Светих Кирила и Методија и осталих светих, Светог Саве Српског, да се успостави то јединство , да зацели тај раскол од 1967. године. Сада смо на прагу решавања тог проблема, ако Бог да, па вас позивам да се молите Богу, сви ви и сви ми, да се у славу Божију и на добро наших светих Цркава то реши. Али и за добро нашег српског народа и за добро македонског народа, који су два братска народа. Видео: Реакција из Македоније: НАЈНОВА ВЕСТ: МПЦ и СПЦ седнале повторно на маса и повторно во Ниш, Соборот во мај можна пресвртница? – Religija RELIGIJA.MK Македонската православна црква – ОА и Српската православна црква, по долги години прекин
  3. JESSY

    Рај се не осваја већ дарује

    Ништа и нико нас не може одвојити од љубави Божије. Бог нас воли вечно, непроменљиво и неопозиво. Ништа не мења његову љубав према нама. Ниједан грех, ниједна грешка, једино ако га се свесно одрекнемо. Он нас и даље воли али ми штетимо сами себи јер не примамо Његову слатку љубав. Али, ово је самоизгнанство а не Божја казна. Питање је како се може доживети ова љубав. Сваку љубав, било да је божанска или људска, небеска или земаљска, да бисмо је доживели морамо да желимо и да будемо спремни да волимо и да будемо вољени. Неко би се запитао, има ли људи који не желе да их други воле? Не, али сигурно постоје душе које не могу да поднесу љубав, јер нису научиле да управљају њом. Плаше се давања и интимности, додира и прилажења, дељења и дружења. Почињеш да волиш када дозволш љубави да те освоји. Кад престанеш да анализираш и почнеш да живиш. Не волимо умом, већ срцем. Ово је основа вере у Бога. Да бисте веровали, морате се заљубити, односно примити је. Има душа које се боје љубави, јер у љубави не контролишеш ти, већ те контролише само дело љубави, уђеш у њен облак и она те однесе где хоће, и то те плаши. Бојиш се љубави јер она има крст и жртву, бол и празнину, нагост и давање. Многи од нас се ослањају на усамљеност и порицање љубави, свесно или несвесно. Ако ово важи за људску љубав, исто важи и за наш однос са Богом. Не дозвољавамо да нас победи својом љубављу, да нас испуни даром Своје Благодати. О, Христе, како си сладак и пун светлости! Не, ми не желимо да останемо у маничној љубави према Богу. Уместо тога, желимо да задржимо контролу. Како? Бићете изненађени оним што ћу вам рећи, али то је истина, - кроз наше "врлине". Својим вежбањем и индивидуалном борбом, својим постом и молитвама, ми несвесно покушавамо да контролишемо Божију љубав и своје спасење, тако да то буде наше достигнуће, а не дар од Бога. Не знамо за однос љубави и жртве, где ништа себично не посредује осим саме љубави. За нас је све у животу зарађено и плаћено, али никада није понуђено или донирано. Дакле, у нашем духовном животу желимо да добијемо битку са Богом, упадајући у Његово Царство на кочијама наших достигнућа, као освајачи раја. Али рај се не осваја већ дарује. o. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  4. На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  5. Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава? Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан. Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори. Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила. Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи. Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи. Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога? У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i
  6. "Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"
  7. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  8. Код многих период Великог поста изазива разне мисли и осећања, али у целини све те реакције се могу поделити на две врсте. Једни се односе према Великом посту са поштовањем и чак у одређеној мери и са усхићењем, али сами не посте, оправдавајући се неспремношћу, немоћношћу и спољним околностима. Кажу неће их разумети и подржати породица, колеге на послу. А и навикао је да свако јутро доручкује сендвич с кобасицом и тешко му је да себи представи алтернативу. Други, не схватајући смисао поста, мисле да је то тежак терет, који у најбољем случају треба просто преживети, а хвала Богу данас имамо и посни мајонез и шкампе са дагњама у самопослузи, или у најгорем случају, просто и не узимају пост у обзир, сматрајући да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир? А за потпуно смирење савести можете се покрити и речима Преподобног старца Амвросија Оптинског: «Због хране нико неће завршити у аду». Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста. Прво, сам Господ Исус Христос је постио четрдесет дана у пустињи, пре него што се кроз проповед обратио народу Израиља. Тако да већ са увереношћу можемо рећи да пост нису измислили попови и црквењаци, већ сам Спаситељ, који је Својим личним примером показао важност и корист уздржања. Друго, пост није циљ духовног живота, него помоћно средство за ослобођење душе од страсти. Циљ поста није у томе да хришћанин научи како да живи без меса и млека, већ да нам укаже на исконско место тих производа у нашем животу. Грех није у томе што човек не пости, него у томе што њиме управљају његов желудац и гркљан, који не могу једнако да цене овсену кашу и димљену пилетину. Грех је што човек служи свом трбуху, а не Христу. Треће, чак и они који се одлуче да посте не разумеју увек правилно пост. У свести човека који пости често преовладава представа о посту као о дугу или жртви Богу, а не као о средству ослобођења и зближења са Христом. Без обзира на то што у учењима православних светих отаца постоји поређење Великог поста са десетком, који сваки човек даје Богу у оквиру једне године, ипак основна функција поста је ослобођење човека. Ступајући у Велики пост хришћанин треба да се радује томе што ће мање мислити о храни. О томе како да је спреми, јер посна јела треба да буду максимално једноставна, о прању судова, којих треба да буде знатно мање, о томе где наћи паре за куповину меса и млечних производа, који стално поскупљују. Човек који пости уопште треба двапут мање да посећује самопослуге и бакалнице. Ако ви постите и сваки дан с погледом пуним бриге посматрате рафове у самопослузи и мислите: «Шта ћу данас да скувам?», значи да је ваш пост бесмислен или крајње неефикасан. То је као када бисте отишли на одмор и уместо да се купате и сунчате, наставили да радите и седите у хотелској соби. Четврто, да пост не би био просто дијета, човек који пости мора обавезно више времена да посвети молитви. Богослужења за време Великог поста нас просто позивају на то. Она су прожета призивима и размишљањима о покајању, борби са грешним страстима и милосрђу Бога према човеку. Прве недеље Великог поста чита се предивни и дубокомисаони канон Преподобног Андреја Критског, који подстиче онога ко се моли на посебно покајничко расположење. Литургија Преосвећених Дарова пружа хришћанину могућност да срцем осети човекољубље и велико милосрђе Христа према човеку – измученом, изнуреном од греха и сујете. Све то је неизоставни део поста, без којег би период Великог поста био бесмислен и неиздржив терет. Ипак, многи могу праведно да истакну да им увелико недостаје слободног времена. Стално су заузети на послу, а оно времена што преостане посвећују породици и одмору пред новим радним даном. Поменути проблем може бити решен уз помоћ информационог поста. Судећи по статистици, просечни становник наше државе сваки дан на интернету проводи око три сата- А ако томе придодамо и гледање ТВ емисија и читање штампе, испада да трећину свог дана троши на разне информације. То се сматра одмором, што је веома спорна тврдња. У ствари, човек додатно себе оптерећује емоционално, психички и духовно, пунећи своју главу информацијама, које га се често уопште лично и не тичу. Ако за време Великог поста човек који пости барем на половину смањи време које одваја на информације, приметиће да ће му остати доста слободног времена за молитву. И после завршетка радног дана неће журити да се смести испред телевизора, како би одгледао још једну епизоду популарне серије или саслушао бесконачне и бесмислене спорове и гатање политичких аналитичара о светлој будућности, већ ће са трепетом поћи у храм и разговарати са Богом о својим проблемима и о својој души. На тај начин Велики пост неће бити тешки терет, који је могуће или преживети, стегнувши срце и стиснувши зубе, или просто одбацити као глупост верских фанатика. Велики пост ће постати заветни кључ, којим ћемо отворити ковчег сујете и привржености греху у којем су заточени савремени људи. Да бисмо се радовали Васкрслом Христу, морамо и сами васкрснути. Свештеник Максим Маљута https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
  9. Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве
  10. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  11. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  12. Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“. На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата. Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“ По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“. Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку. То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р." Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени... Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући. Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених. Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“. Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“ На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.” Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен. *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
  14. „Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке На стотине и стотине путничких аутомобила, али и организованих тура аутобусима из Србије овог викенда у околини Солуна (Фото EPA-EFE/BOUGIOTIS EVAGELOS) Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски саобраћај, брзо и лако стигли смо у петак увече у Солун. На стотине путничких аутомобила, али и аутобуса туристичких агенција из Ниша, Зајечара, Крушевца, Јагодине, Крагујевца, Београда и Новог Сада, преплавило је солунске, али и паркинг просторе познатих одмаралишта и летовалишта на Халкидикију, где су српски туристи претходних неколико деценија, до пандемије короне, били увек и по традицији најбројнији. На излазу из Србије и улазу у Северну Македонију чекало се на граничним прелазима укупно двадесетак минута, највише пола сата. Припадници граничне полиције обе земље, као и царински радници, спремно су дочекали овај први талас после отварања могућности да се у Грчку, у коју се у претходних месец дана и само уз посебне дозволе могло једино преко Бугарске и граничних прелаза Кулата, односно Прохамонас, може много брже и за краће време. Великих гужви није било ни на излазу из Северне Македоније, на прелазу Богородица, а на улазу у Грчку и прелазу Евзони поступак је за све туристе из Србије, а регистрован је не баш мали број аутомобила са македонским и ознакама Немачке, Италије, БиХ и Пољске, био је нешто строжи него до сада. Пре него што су припадници полиције проверавали, као и до сада, путне исправе путника, као и „зелени картон“ за свако возило, а цариници уз осмех и питање да ли има нечега да се пријави, упућивали туристе даље, организоване су две „претходне“ провере. Грчки државни службеници прилазили су сваком аутомобилу и проверавали да ли путници поседују ПЛФ документ – образац са дозволом коју преко интернет издају грчке власти за улазак у њихову земљу, а здравствени радници тражили су на увид потврде о вакцинацији. И, наравно, упозорили су нас да се све здравствене и епидемијске мере, пре свега ношење маски свуда и у сваком тренутку, и унутар објекта и на отвореном обавезно, стриктно морају поштовати. Колико се могло видети и сазнати, нико од српских туриста није враћен са границе између Северне Македоније и Грчке, свима је дозвољено да прођу и уђу, и наставе пут до одредишта. Хотелијери у Солуну, у којем од пре неколико дана раде сви велики тржни и шопинг центри у којима се, као и пре пандемије, српски језик може чути на сваком кораку, задовољно су траљали руке. Испричали су да нису баш очекивали да ће оволико гостију бити већ првих дана после отварања прелаза Евзони. Цене хотелског смештаја у једном од највећих грчких градова су, уз претходну резервацију, скоро симболичне – преноћиште са доручком по особи у свим хотелима у Солуну, без обира на категорију, крећу се од 20 до највише 35 евра. Кажу Грци – боље је да гостију буде, макар и са нижом ценом, него да су празни, како је било у претходном периоду. Иста ситуација била је и у околини Солуна, као и у летовалиштима јужније, попут Неа Каликратије, Неа Мудање, Калитеи и другим местима на „првом прсту” Халкидикија, као и у Неос Мармарасу на „другом прсту”. Исто тако, велики број туриста у дане овог викенда боравио је и у Аспровалти, Неа Врасни, Ставросу и другим одмаралиштима источно од Солуна, према Кавали и грчко-турској граници... Многи српски туристи искористили су лепо, сунчано и топло време и да оду до плаже и окупају се у мору. Слично, испричали су нам грчки радници у хотелијерству и угоститељству, свакако и великим продајним центрима, очекује се и наредног викенда. А већ од првих дана јуна, што се у Грчкој с нестрпљењем очекује, почиње и пред сезона, а потом и главна туристичка сезона... ИЗВОР: http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_05///757z468_SEZONAGRCKA2205.jpg „Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке - Политика Online WWW.POLITIKA.RS Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски...
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 1. маја 2021. године, на Велику суботу, светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Саслуживали су архимандрит Прокопије (Тајар), декан Православног богословског факултета протојереј др Зоран Ранковић, јеромонах Сава (Бундало), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, ђакони Радомир Вручинић и Владимир Антић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. „Сви који су слушали реч Христову и пратили га увидели су је Он нешто што није уобичајено и очекивали су много од Њега. Међутим, Он је пострадао и умро на крсту. Сви су се разбежали, сви су га оставили, осталo je само неколико жена. То су управо оне жене којима ће се Васкрсли Господ првима јавити, оне које ће бити благовеснице Васкрсења Његовог“, рекао патријарх Порфирије закључујући: „На Велику суботу ми ишчекујемо испуњење Његових речи, а оне су се већ испуниле. Јер он је сишао у ад, заправо, нечастиве демонске силе су прогутале мамац, узеле су у своје чељусти Онога који ни на који начин није сужањ времена и простора, пролазности, па ни смрти, који ни на који начин не може бити подређен нечистим силама. А Он ушавши у ад већ сада са собом кида окове ада и све оне од Адама и Еве до наших дана праведнике који су чезнули за истином за вечношћу за љубављу узима у своје наручје и уноси у тајну Царства Небеског“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС
  18. Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка
  19. ”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. ”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи. У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића. Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала. Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”. ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика. Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”. По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки. — Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела. — Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима. — Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене? — Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу. Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.
  22. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемије. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве.
  24. У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемије. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. View full Странице
  25. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ПАПА ФРАНЦИСКО, поглавар Католичке цркве, поводом једног века дипломатских односа Србије и Ватикана, државе која није признала независност Косова Сукоби се не решавају заборавом већ дијалогом У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемијом. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/465768/Sukobi-se-ne-resavaju-zaboravom-vec-dijalogom
×
×
  • Креирај ново...