Претражи Живе Речи Утехе

Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.

Њ.П. Епископ зворничко-тузлански г. Фотије је у проповеди на Ђурђевдан ове године, између осталог, рекао: У саставу Синода СПЦ ових дана сам био у пратњи Његове Светости. Првог дана имали смо састанак са представницима Македонске православне цркве у Епархији нишкој. Занимљив је то дијалог љубави, вере и наде и надамо се да ће, ако Бог да, да ће до јединства доћи, али прво да се сви помолимо Богу. Македонска православна црква, односно Охридска архиепископија, ће у мају на овогодишњем заседању Сабора у Београду, да се врати канонском јединству са Српском православном црквом, а тиме и канонском јединству са свим помесним православним црквама. Велики је изазов који стоји пред нама и ако Бог да молитвама Владике Николаја Охридског и Жичког, молитвама Светих Кирила и Методија и осталих светих, Светог Саве Српског, да се успостави то јединство , да зацели тај раскол од 1967. године. Сада смо на прагу решавања тог проблема, ако Бог да, па вас позивам да се молите Богу, сви ви и сви ми, да се у славу Божију и на добро наших светих Цркава то реши. Али и за добро нашег српског народа и за добро македонског народа, који су два братска народа. Видео: Реакција из Македоније: НАЈНОВА ВЕСТ: МПЦ и СПЦ седнале повторно на маса и повторно во Ниш, Соборот во мај можна пресвртница? – Religija RELIGIJA.MK Македонската православна црква – ОА и Српската православна црква, по долги години прекин

"Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"

Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице

„Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке На стотине и стотине путничких аутомобила, али и организованих тура аутобусима из Србије овог викенда у околини Солуна (Фото EPA-EFE/BOUGIOTIS EVAGELOS) Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски саобраћај, брзо и лако стигли смо у петак увече у Солун. На стотине путничких аутомобила, али и аутобуса туристичких агенција из Ниша, Зајечара, Крушевца, Јагодине, Крагујевца, Београда и Новог Сада, преплавило је солунске, али и паркинг просторе познатих одмаралишта и летовалишта на Халкидикију, где су српски туристи претходних неколико деценија, до пандемије короне, били увек и по традицији најбројнији. На излазу из Србије и улазу у Северну Македонију чекало се на граничним прелазима укупно двадесетак минута, највише пола сата. Припадници граничне полиције обе земље, као и царински радници, спремно су дочекали овај први талас после отварања могућности да се у Грчку, у коју се у претходних месец дана и само уз посебне дозволе могло једино преко Бугарске и граничних прелаза Кулата, односно Прохамонас, може много брже и за краће време. Великих гужви није било ни на излазу из Северне Македоније, на прелазу Богородица, а на улазу у Грчку и прелазу Евзони поступак је за све туристе из Србије, а регистрован је не баш мали број аутомобила са македонским и ознакама Немачке, Италије, БиХ и Пољске, био је нешто строжи него до сада. Пре него што су припадници полиције проверавали, као и до сада, путне исправе путника, као и „зелени картон“ за свако возило, а цариници уз осмех и питање да ли има нечега да се пријави, упућивали туристе даље, организоване су две „претходне“ провере. Грчки државни службеници прилазили су сваком аутомобилу и проверавали да ли путници поседују ПЛФ документ – образац са дозволом коју преко интернет издају грчке власти за улазак у њихову земљу, а здравствени радници тражили су на увид потврде о вакцинацији. И, наравно, упозорили су нас да се све здравствене и епидемијске мере, пре свега ношење маски свуда и у сваком тренутку, и унутар објекта и на отвореном обавезно, стриктно морају поштовати. Колико се могло видети и сазнати, нико од српских туриста није враћен са границе између Северне Македоније и Грчке, свима је дозвољено да прођу и уђу, и наставе пут до одредишта. Хотелијери у Солуну, у којем од пре неколико дана раде сви велики тржни и шопинг центри у којима се, као и пре пандемије, српски језик може чути на сваком кораку, задовољно су траљали руке. Испричали су да нису баш очекивали да ће оволико гостију бити већ првих дана после отварања прелаза Евзони. Цене хотелског смештаја у једном од највећих грчких градова су, уз претходну резервацију, скоро симболичне – преноћиште са доручком по особи у свим хотелима у Солуну, без обира на категорију, крећу се од 20 до највише 35 евра. Кажу Грци – боље је да гостију буде, макар и са нижом ценом, него да су празни, како је било у претходном периоду. Иста ситуација била је и у околини Солуна, као и у летовалиштима јужније, попут Неа Каликратије, Неа Мудање, Калитеи и другим местима на „првом прсту” Халкидикија, као и у Неос Мармарасу на „другом прсту”. Исто тако, велики број туриста у дане овог викенда боравио је и у Аспровалти, Неа Врасни, Ставросу и другим одмаралиштима источно од Солуна, према Кавали и грчко-турској граници... Многи српски туристи искористили су лепо, сунчано и топло време и да оду до плаже и окупају се у мору. Слично, испричали су нам грчки радници у хотелијерству и угоститељству, свакако и великим продајним центрима, очекује се и наредног викенда. А већ од првих дана јуна, што се у Грчкој с нестрпљењем очекује, почиње и пред сезона, а потом и главна туристичка сезона... ИЗВОР: http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_05///757z468_SEZONAGRCKA2205.jpg „Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке - Политика Online WWW.POLITIKA.RS Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски...

У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки. — Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела. — Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима. — Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене? — Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу. Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.

У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемије. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. View full Странице

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ПАПА ФРАНЦИСКО, поглавар Католичке цркве, поводом једног века дипломатских односа Србије и Ватикана, државе која није признала независност Косова Сукоби се не решавају заборавом већ дијалогом У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемијом. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/465768/Sukobi-se-ne-resavaju-zaboravom-vec-dijalogom