Претражи Живе Речи Утехе

„Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“ Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи… ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе. После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности. Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка. Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“? Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако… ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна? Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић. Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“. Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима. Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан? Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати… Izvor: standard.rs

Политика Online - Савремене уметничке представе Светог Саве WWW.POLITIKA.RS Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице. Поставку су приредили Музеј града, Задужбина Светог...

KAD JE NIČE PLAKAO Irvin D. Jalom Premijera: 14. februar 2019. USTANOVA KULTURE "VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ" Scena „Aleksandar Popović”, Sezona 2018/19. PODELA: Dramatizacija: Jordan Cvetanović Reditelj: Goran Jevtić Asistent reditelja: Patrik Lazić Igraju: Ljubomir Bandović, Goran Jevtić, Katarina Marković, Vanja Milačić, Sara Pejčić, Dimitrije Stajić Scenograf: Vesna Popović Kostimograf: Stefan Đoković Kompozitor: Draško Adžić Koreograf: Miloš Isailović Video i animacija: Nenad Dodić Inspicijent: Ana Prokić Produkcija: Kulturocilin Izvršni producenti: Bisenija Mrdaković, Tamara Pović PR menadžerka: Aleksandra Babić Social media menadžerka: Katarina Živković Grafički dizajn: Vesna Simić Fotografi: Marina Ilić i Marko Petrović Tehnčki direktor: Milomir Dimitrijević Majstor tona i videa: Miloš Udovčić Majstor svetla: Igor Tomović

Извор: Матица српска Одржано предавање „У потрази за рајем: представе рајског врта у уметности првих хришћана”, др Бранке Вранешевић У четвртак, 19. априла 2018. године у Матици српској, одржано је предавање др Бранке Вранешевић под називом „У потрази за рајем: представе рајског врта у уметности првих хришћана”. Предавање је обухватило различите историјске периоде, од антике па све до касног среднјег века, тако да је превазишло оквире дефинисане самим насловом, али се све време непрекидно бавећи константном човековом потрагом за рајем. Изванредно предавање које је инспирисало присутне слушаоце и оставило их са новим питањима, а пре свега са тим како та исконска чежња човековог духа кореспондира са савременим, модерним човеком. Уводни поздрав присутнима и завршну реч на овом догађају дао је Секретар одељења Матице српске за ликоне уметности доц. др Владимир Симић. Др Бранка Вранешевић је доцент историје уметности на Филозофском факултету у Београду. Афирмисала се истраживањем хришћанске уметности касноантичког периода на Балкану, и шире у области Средоземља, и то баш уметничке представе о Рају. СНИМАК ПРЕДАВАЊА: View full Странице