Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'прота'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота" Од ИН4С - 08/07/2022 о. Велибор Џомић Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе. У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору. Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!! И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује! Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци. Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица. Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота. Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва. Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи. Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити. А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору. Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори. Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај. Повезане вести: View full Странице
  2. "Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота" Од ИН4С - 08/07/2022 о. Велибор Џомић Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе. У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору. Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!! И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује! Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци. Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица. Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота. Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва. Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи. Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити. А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору. Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори. Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај. Повезане вести:
  3. У Установи културе Стари Град "Пароброд", у Капетан Мишиној улици у Београду, 12. маја 2022. године одржана јетрибина на тему "Потрага за смислом" у којој су учествовали протојереј-ставрофор др Милош Весин, психолог Вања Ковић из Београда и психотерапеут Владан Беара из Новог Сада. Модератор програма била је гђа Сара Милановић. Звучни запис ове изузетне вечери начинили су новинари радија "Слово љубве". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/20.05.22 ZBOR - Tribina u Parobrodu - Vesin, Kovic i Beara - Potraga za smislom.mp3
  4. У земунском храму Рођења Пресвете Богородице је у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, братство овог светог храма, на челу са старешином протојерејем Небојшом Тополићем, служило свету Литургију, а беседу је произнео парох ове цркве, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, сазнаје радио „Слово љубве“. „Свима нама је дато и да постимо, и да се молимо, да се уздржавамо, да сломимо своје тело да би душа могла да буде растерећена, а сваки пут када је пост желимо да буде што лакше, све смо гладнији и стално нам је нешто потребно“, рекао је између осталог прота Ђорђе. Уздржавање од хране служи да би се нагони смирили, да би се тело дисциплиновано, а уз пратњу молитве, добија се оно што се иште од Господа – „унутрашња снага да можемо и себи и другима да помогнемо“, рекао је прота Ђорђе додајући да „помажући себи, када си задовољан са својим устројеним животом, ниси љут и баксуз, него си смирен“. Говорећи о лицемерном приступу посту и чињењу бројних лоших ствари које са постом и молитвом немају никакве везе, прота је нагласио да боље „немој да постиш ако мислиш да је пост оно што ти мислиш“. Треба порадити на себи, „јер твојим трпљењем смираваш себе, а такође и твоју околину“ закључује прота. Беседу о. Ђорђа Кнежевића слушамо благодарећи труду драмског уметника Бранислава Зеремског. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте Ђорђа:
  5. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија служио је свету Литургију у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, у храму Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у сремским Старим Бановцима, сазнаје радио „Слово љубве“ благодарећи Михаилу Хаџи-Ценићу. Беседећи на прочитано јеванђељско зачало, прота је указао да је „страшном роду“ допуштено да нас куша, сваког на свој начин, да нас тера у грех. Али треба да употребимо „страшна два оружја, два крила сокола“ – пост и молитву из срца. „Страх који се роди рађа немоћ“, указује прота подсећајући на протекли период, али и ове дане у којима нас стално плаше новим болестима и вирусима. "Уместо да се сетимо да ту немоћ лечимо постом и молитвом", ми се трујемо све више новим информацијама и страхом, а заборављамо да је "овај лек – једини лек", а то је молитва, мислена, из срца, у сваком моменту дана и ноћи, била она писана или неформална, лична, истиче прота Војо и додаје: „Ако хоћеш и ако можеш да тај лек прихватиш, тај лек је лек спасења и приближавања Господу“. Али ту је и пост, не само онај телесни на који више људи обраћа пажњу, већ много више онај духовни каже прота Војо и наглашава да је „много тешко и важно пазити на своју душу, на сваку реч, пазити на понашање прво према својим ближњима“. Звучни запис ове беседе, коју у наставку можете чути у целини, начинила је гђа Весна Биорац. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте др Војислава Билбије:
  6. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, беседио је на духовној трибини у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну у понедељак 28. марта 2022. године. Угледни гост говорио је на тему "Велики пост у Великом канону Светог Андреја Критског", а за звучни запис ове вечери благодаримо протојереју Небојши Тополићу, старешини Богородичиног храма у Земуну. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/01.04.22 ZBOR - prota dr Vladimir Vukasinovic - Veliki Post u Kanonu sv. Andreja Kritskog.mp3 http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32884
  7. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија је у Недељу сиропусну, 6. марта 2022. године, служио свету Литургију у храму преноса моштију св. Николаја Мирликијског у селу Сурдук у Епархији сремској, где се, од недавно налазе и мошти Божијег угодника св. Маврикија. Беседећи како о савременом тренутку, отац Војо је указао да је "Господ пустио ово време да би се очистили и боље видели стање" како нас појединачно, у породици, тако и у држави па и у свету. Прота је нагласио да је Часни пост моменат када треба да се успротивимо - "да се успротивимо самоме себи а то и јесте циљ поста: рат објавити самоме себи", истакао је прота Војо. Звучни запис ове беседе начинила је г-ђа Марија вон Кхервен, а наша Редакција благодари г. Михаилу Хаџи-Ценићу на обрађеном запису беседе. Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/2022-03-06 Lit.beseda O.Voja, SPC Surduk-EDIT.mp3
  8. Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. Звучни запис разговора ,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних. Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Радио Светигора
  10. Са званичне интернет странице васељенског Радија Светигоре, доносимо звучни запис бесједе протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића изговорена на светој Литургији коју је на 18. недјељу по Духовима, 24. октобра 2021. служио у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Звучни запис беседе
  11. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић нови је Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински. На нову дужност постављен је одлуком Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, “сагласно Уставу СПЦ, члан 108” и на њу ће ступити 1. октобра. Архијерејски намјесник се налази на челу архијерејског намјесништва које сачињава одређени број црквених општина и парохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. О лику и делу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила-Мома Кривокапића, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор Богословије Светог Петра Цетињског. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота Немања Кривокапић: Сећање на проту Момчила-Мома Кривокапића *Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију (Јевр 13, 7), речи су Светог Апостола Павла којима је био надахнут број Православног мисионара са почетка ове године. Драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама? – Апостол Павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали. Сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас. Није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога Господа Исуса Христа, и као што су се, као што видимо из историје Цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас рекли, да буде у духу апостолског, црквеног предања. Зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас. *У духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. – Нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат Апостола Павла, од присјећања на живот и дјело нашег Митрополита Амфилохија. Једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером. Умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о Митрополиту Амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено Светој Литургији. Господин Јован Маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10.000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан. Много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо Духом Светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву Богу у име свег народа. Јесте, Митрополит Амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало Литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио. Из ње је црпио снагу за све што је даље радио. Митрополит Амфилохије је био истински човјек молитве. *Лик и дело Вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, остаће златним словима записани у историји Митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне Боке Которске. Замолио бих Вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте Мома? – Оца Мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто вријеме благог пастира и духовника који је знао да утјеши и посавјетује и да одвоји вријеме за свакога. Био је истовремено човјек бритке, али и благе ријечи, дубоког и снажног, али топлог и драгог погледа. Његов ђак, свештеник Душан Биговић, написао је за њега: „За пуних педесет година свештеничке службе, толико је учинио да је у очима нашег народа постао као неки светац, митска личност. Дужност, повјерену му од Бога и људи, вршио је часно и са таквом ревношћу, да му је широка народна душа, назив те службе додала личном имену. Тако је настао Поп Момо.“ Долазак оца Мома у Котор 1969. године заиста је био епохалан догађај. У оно вријеме када је Црна Гора била духовно опустошена, са малим бројем вијерника и незнатним бројем свештеника, углавном старијих, долазак младог и школованог свештеника била је нека врста сензације. Поготово што је он од првих дана показао да није случајно ту дошао, него да уради конкретне ствари. Многи су му се чудили што је то одабрао, јер су сматрали да су Црква и религија прошлост, неки од родбине су му и замијерали сматрајући да је то губљење времена. Убрзо су сви добро упознали његов невјероватан темперамент и карактер, да се ради о човјеку који се никога не боји сем Бога коме служи, који зна шта хоће и шта му је посао, и да никоме неће дозволити да му стане на пут у томе. У то вријеме када је комунизам био у најјачој снази, његову храброст су многи карактерисали као лудост. У више ситуација када је УДБА покушала да га спута у мисионарењу, одлучно им је показао зубе, што је намученом вијерном народу јако значило, видјели су у њему неку врсту новог Марка Краљевића, који има петљу да се супротстави тиранину, па су му често приписивали и догађаје који се и нису стварно догодили или претјеривали у описивању онога што се догодило. Тако су настајале приче да има црни појас у каратеу и да је пребијао по десеторицу момака одједном, итд. А он је ту репутацију вјешто користио за вршење своје мисије на добробит Цркве. Онако згодан и наочит, шармантан и елоквентан, а увијек до краја одлучан и истрајан у свему шта би почео да ради, низао је успјехе у ономе зашта га је Бог и послао и све тако до задњега дана. Неки мисле да су ови последњи догађаји утицали на његово здравље и да нас је због тога раније напустио. Али, ми који смо га добро познавали знамо да су њему, вјечитом борцу, ове литије и све што им је претходило, само продужиле живот, јер је борба за Цркву била његов живот, он је, како су вољели да кажу, „радио на адреналин“, то је био он и, као што рече отац Предраг Шћепановић, „живио је на земљи онолико колико је и служио“. *Да је прота имао посебну љубав према капели на Ловћену, сведочи и храм који је саградио по узору на порушену ловћенску капелу? – Отац Момо је често говорио о Ловћенској капели. Много пута сам имао прилику да га слушам док је разговарао са различитим саговорницима и у различитим околностима. Али, увијек је било са оним истим жаром. Никада није заобилазио ту тему. Капела је за њега била, као што и треба да буде сваком свештенику из Црне Горе – олтар свети. Јако је тешко и емотивно поднио рушење капеле, као и све оно што је томе претходило. Као реакција на све то, јавила се идеја да одмах по рушењу Ловћенске капеле, сагради исту такву у својој парохији. Иако је та идеја у то вријеме фанатичног и острашћеног комунизма била равна лудости, отац Момо је снагом своје воље и огромној љубави према том светом идеалу, уз мноштво перипетија које се у једном оваквом тексту не могу описати, наравно успио. Живио је за дан када ће ту капелу поново видјети и на врху Ловћена. То му је на жалост, као и Митрополиту Амфилохију, остао недосањани сан, а Свевишњи Господ, који зна све тајне, зна зашто је тако требало да буде. *Као што је његов живот у потпуности био чудесан по много чему, можемо ли рећи да је и његова кончина била чудесна, што је потврдио благи осмех на лицу блаженопочившег проте? – Да, тај благи, спокојни осмјех на самртном одру, као да изговара ријечи Апостола Павла: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах... као да гледа иза себе, задовољан оним што је оставио. Иако је требало, по некој нашој људској логици, тек сада да ужива у плодовима свога рада, а и да помогне савјетима нама млађима, Бог га је седам дана по одласку у пензију узео себи. А отац Момо овим осмјехом, као да потврђује да је тако требало да буде. Педесет година службе, и то скоро без дана одмора, не зато што му неко није дозволио да иде на одмор, него једноставно зато што није знао да се одмара. Прво, јако дуго је био једини которски парох па је навикао да сам све вуче, а и када смо дошли ми млађи, није се много промијенио. Једноставно, био је неуморни прегалац. Па да, дефинитивно, за такве људе и није пензија. Као да каже: док радим, радим свом снагом, а сада одох... *Не бисмо смели да изгубимо из вида на један детаљ који је веома важан. Наиме, отац Момчило је био „претеча“ који је припремио долазак Епископа банатског Амфилохија на место митрополита црногорско-приморског, док се Божијим промислом упокојио у Господу шест месеци пре Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, настављајући тако ту нит коју је целога живота носио бивајући подршка и помоћ своме епископу. – Митрополит Амфилохије и отац Момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац Момо кренуо у Богословију и када га је тамо дочекао млади богослов Ристо као старији ђак. Већ тада се родило велико пријатељство које ће се само још више продубљивати и током студија, али и касније. Не заборавимо да су обојица били духовна чада Светог аве Јустина, заједно са Владиком Атанасијем. Често су сви заједно одлазили код аве и „правили планове“ за будућност. Још тада је постојала та идеја да Амфилохије буде Митрополит црногорско-приморски, али тада то није било реално. У једном периоду разилазе им се путеви, отац Момо одлази у Црну Гору и започиње мисију, а Митрополит Амфилохије у Грчку. Када је дошло вријеме, отац Момо је предложио оцу Јустину да својим ауторитетом организује долазак јеромонаха Амфилохија у Црну Гору, што је он преко јеромонаха Атанасија и учинио. (Када се упокојио отац Момо, Владика Атанасије ми је послао аудио поруку у којој је говорио управо о овим догађајима). Наравно да је о свему био обавијештен и Патријарх Герман. Када је УДБА сазнала за те планове, покушали су на све начине и разним притисцима на патријарха да то спријече, али нису успјели – послије пензионисања Митрополита Данила на трон Митрополије црногорско-приморске коначно је постављен Митрополит Амфилохије (који је претходно непуних пет година био епископ банатски). Од тада су њих двојица били најближи сарадници на духовном препороду Црне Горе и буквално до задњег даха предводили Цркву у овој величанственој побједи које смо сви свједоци. *Да ли је пример оца Момчила утицао на Вас да кренете путем богословствовања, те да поред свештеног служења обављате и одговорну учитељску службу као професор Богословије Светога Петра Цетињског? – Отац Момо ми је у свему био узор. Драгоцјено је било узрастање уз таквог човјека. Хвала Богу, био сам често уз њега, помагао, стицајем околности био актер многих догађаја у вези са њим. Наравно да ме је то мотивисало да пожелим да идем тим путем. Имао сам ја још узора, и његов отац Ристо је био свештеник, и отац моје мајке био је чувени свештеник, катихета, бесједник, апологета, професор и декан Богословског факултета прота Лазар Милин, мој ујак прота Драган Милин, касније и већ поменути Митрополит Амфилохије, али у тим тренуцима када сам стасавао и када се рађала мисао и жеља да будем свештеник, испред мене је дефинитивно био лик оца Мома - идеал правог свештеника какав би желио да будем. И дан-данас ми је сан да достигнем оца Мома, а бићу задовољан ако му будем до кољена. Такође, велика ми је част што предајем у Богословији коју је завршио мој дјед Ристо, а чији је први ректор од њеног обнављања био мој отац Момчило. *Будући да сте настојатељ Светониколајевског храма у срцу Котора, замолио бих Вас да нашим читаоцима предочите особености црквеног живота у Котору. – Котор је град који је у својој дугој историји мијењао многе господаре, а самим тим град у коме су се укрштале и многе културе. Град у коме су дубоки духовни и културни траг оставили Немањићи који су владали Котором преко 200 година, али и град који је касније вијековима био прво под Млечанима, а касније под Аустроугарском и Француском, који су, опет, оставили Котору неки свој печат и карактер. Православни становници су често уз велики труд морали да чувају свој духовни идентитет, а Црква је увијек била матица око које су се окупљали. Само да подсјетим да је управо из тог разлога у једном периоду постојала и Бококоторска епархија са сједиштем у Котору, којој је управо био циљ да очува духовне особености православних у Аустроугарској монархији и сачува их од асимилације и покушаја прозелитизма. Посебна драгоценост јесте посебна богослужбена пракса која се деценијама негује у Котору. – Познато је да у Котору никада није прекинуто вршење богослужења чак ни за вријеме рата, као што је био случај у готово цијелој Црној Гори. Као један вид чувања културног и духовног идентитета Боке било је и његовање православног богослужења. Тако су се поред уобичајене богослужбене праксе у Боки задржале и неке особености. Тако се на примјер овдје још од 17. вијека за вријеме Успенског поста служи молебан Пресветој Богородици у знак захвалности што их је спасила од куге која је у то вријеме харала приморјем. Они су се тада молили Богородици служећи овај молебан, а пошто су биле услишене молитве, у знак захвалности наставили су да га служе све до дана данашњег. То је у ствари онај општепознати молебан из часослова, али су сачуване неке архаичне мелодије из старине које ово богослужење чине посебним. Ми сви заиста уживамо у овом предивном богослужењу, а тако уједно чувамо аманет наших предака. Такође је интересантан славски обред који је у Боки у сачуван у пракси, а који се разликује од општепознатог резања славског колача. Када је прота Момчило дошао у Котор и сусрео се са тим обредом који је мало једноставнији и краћи, хтио је одмах да га замијени овим познатим, али је ипак прво хтио да се консултује са његовим духовним оцем Јустином Поповићем. Када је ава Јустин чуо како изгледа тај бокешки обред, рекао је да га ни случајно не мијења, јер је старији од овога и да потиче можда још од времена Светога Саве. Такође смо поносни на предивна великопосна богослужења, а посебно Страсне седмице и Васкрса која обилују особеностима карактеристичним а Боку. *Богослужбеном благољепију доприноси милозвучно појање Српског певачког друштва „Јединство“. Оче, упознајте нас са хоровима који делују при наведеном певачком друштву. – Више од 180 година, његовање духовне традиције и богослужбеног живота храма Светог Николе у Котору употпуњује и уљепшава Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора. То је једно од најстаријих пјевачких друштава на Балкану, званично основано давне 1839. године, дакле само годину дана млађе од најстаријег „Панчевачког српског црквеног певачког друштва“, мада ми волимо да нагласимо да постоји доказ да је постојало бар десетак година прије званичног регистровања, јер се зна да је група пјевача из Котора нотно пјевала на сахрани Светог Петра Цетињског 1830. године. Када би се ово Друштво хвалило само годинама постојања и огромним пјевачки и духовним искуством, имало би чиме да се хвали, али је нама још драже што је оно баш у данашње вријеме више него активно и плодно, на корист и радост наше Цркве. У последњих 25 година од када хор води диригент ђакон мр Михајло Лазаревић, СПД „Јединство“ је осим пјевања на богослужењима и црквеним свечаностима и духовним академијама, учествовало на многобројним хорским фестивалима и међународним такмичењима гдје је освојиловелики број значајних признања и награда. Ево рецимо, ове године смо, због изузетног успјеха на претходна два такмичења у Гродну и Хајновки, позвани у Минск на чувени међународни фестивал „Державни глас“, и то од стране чувене композиторке и диригенткиње Јулијаније Денисове, што нам чини велику част. У оквиру Друштва, поред сениорског хора, постоје и дјелују дјечији и омладински хор. Дјечији хор је настао спонтано, када је групу дјеце која су похађала вјеронауку при цркви Светог Николе, садашња диригенткиња хора Ивана Кривокапић почела да подучава пјевање црквених пјесама. То је временом израсло у озбиљан хор који је сада редовни учесник црквених манифестација и академија. Хор често пјева на недјељним и празничним литургијама, тако да на тај начин дјеца активно учествују у богослужењу и црквеном животу. Због великог успјеха у раду, чланство хора стално се повећавало, јер је све више дјеце жељело да буде члан хора. Тако се јавила потреба да се оформе два дјечија ансамбла различитих узраста, дјечији и омладински, што заједно броји преко стотину дјеце. Ово је изузетно важно, не само због чињенице да велики број дјеце учествује у богослужењу и црквеним манифестацијама, него и због тога што се на тај начин прави квалитетна база пјевача који ће већ припремљени и навикнути на хорско пјевање, логично, у већини случајева наставити да пјевају у сениорском хору. Дакле, можемо рећи не бринемо за будућност „Јединства“. *Драги оче Немања, која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Како је цијели разговор био у духу оца Мома, и поука би била у његовом стилу, а он је волио да цитира Апостола Павла и да каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Фил 4, 13). То није само говорио, него дубоко вјеровао и животом и дјелима доказао. Уз непоколебљиво поуздање у Бога, све је могуће! Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 10-17) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У храму Светога великомученика Георгија светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. На светој Литургији је појао хор Свети цар Константин и царица Јелена. Након Литургије је служено вечерње, док је верни народ клечећи, уз молитву, плео венчиће од траве и цвећа којима је био покривен под у цркви. Ти венчићи се односе домовима и стављају поред славских икона и кандила. На Литургији се, после читања Јеванђеља, верном народу пригодном беседом обратио прота Миливој, који је истакао значај празника Педесетнице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У ноћи између 22 и 23 маја непознате особе обиле су саборни храм светог Јована Владимира у Бару. Како су за сада пренијели интернет портали извиђај је извршен јутрос, а детаље о овом немилом догађају за Радио-Светигору пренио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски који је казао да је начињена материјална штета и да је светиња оскрнављена, јер су разбојници извршили и преметачину олтара. Звучни запис разговора Отац Слободан је истакао да се нада да ће полицијска истрага довести до откривања починиоца и да ће они изаћи пред лице правде а да се свакако од Суда Божијег не могу сакрити и да ће ово гнусно дјело које су учинили бити на вјечну срамоту свима њима. Отац Слободан је истакао да скорије није забиљежено обијање богомоља у граду под Румијом: „Прије двије година било је пар случајева да су са наших и римокатоличких цркава скинута звона, али су починиоци убрзо откривени и они се налазе на издржавању затворске казне. Е сад, разбојништво овог типа заиста није до сада забиљежено у Бару, да се било чија богомоља на овакав начин оскрнави и буде покрадена. У сваком случају ја сам сигуран да ће полиција у оквиру својих надлежности предузети све потребне мјере да се дође до починилаца овога недјела“, рекао је он. На крају разговора отац Слободан је нагласио да су сви остали шокирани и саблажњени овим што се десило у Бару и изразио наду да се овако зло убудуће ниједној богомољи не догоди и да се сви потрудимо да се сличне ствари, колико је то могуће, сузбију у нашем друштву. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У среду , 7. априла 2021. године, када наша света Црква прославља Благовести, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића, Срђана Нешића и Бранислава Шијачића, презвитера Младена Глушца и ђакона Александра Верића. Празник Благовести је слава Радио-Благовесника Епархије бачке, који делује у оквиру Српске православне Црквене општине сомборске. После свете Литургије је пререзан славски колач и освештано славско кољиво. Отац Бранислав, главни и одговорни уредник Радија, захвалио је присутнима и честитао им празник. Овогодишњи кум славе је ђакон Александар Верић са породицом, а за следећу годину кумства се прихватио г. Никола Ступар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.
  19. Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић је 10. марта 2021. године јавно најавио ”либерализацију” кроз измјене и допуне Закона о држављанству Црне Горе како би се уклониле неправедне, дискриминаторне, ригидне и идеолошки конципиране одредбе овог закона. Најава је обрадовала многе грађане Црне Горе који су 21. маја 2006. године на истој државној територији замркли у једној, а као странци осванули у другој правној реалности. Потоња законска решења су највише дискриминисала Србе из Србије, јер је признато свако држављанство које је стечено до обнове независности Црне Горе осим србијанског. Краткотрајна радост Међу обрадованим грађанима се наивно нашао и потписиник ових редова који је више од половине свог живота провео и живи у Црној Гори. На жалост, радост је кратко трајала и то свега 16 дана, односно до 26. марта ове године када је одржана 16. сједница Владе Црне Горе. На тој сједници, Влада је усвојила Информацију о резултатима спроведене анализе законодавног оквира и судске праксе у вези са црногорским држављанством. Владин документ, који је припремио МУП Црне Горе, поразио ме је као човјека, држављанина Републике Србије и као каквог таквог правника. Зашто? Документ је до бола неправедан, непоштен, бирократизован, јалов, беживотан, ригидан и ишчупан из друштвене реалности Црне Горе. Прво, уопште није презентован број лица која више година бораве у Црној Гори без црногорског држављанства. Влада и јавност су остали ускраћени за информацију која је од важности за Владину Информацију. Умјесто поражавајућих и узнемиравајућих бројева употребљени су еуфемизми типа ”одређени број грађана” и ”немали број грађана”!?! Друго, уопште није презентован број одбијених захтјева за пријем у црногорско држављанство током претходних 15 година и, посебно, колико је међу њима држављана Републике Србије, али и других држава. Како ће МУП да среди бирачки списак који је много већи када не могу да дођу до много мањег броја података? Треће, Информација по свему баштини тековине претходног режима у погледу ригидности и рестриктивности за добијање држављанства Црне Горе, а одређене судске одлуке су у тим предметима постављене као да су, не дај Боже, догмати Цркве. И лаику је јасно да странци, а посебно Срби, нису ни смјели да траже црногорско држављанство из страха да не изгубе привремени боравак због ”мишљења” безбедносних служби која их је неријетко претварала у ”државне непријатеље”, али то није узето у обзир. Ријетко се који странац, а посебно Србин, одважио да подноси захтјев за пријем у црногорско држављанство када је и врапцима на гранама било јасно да ће бити одбијен чак и када би се одрекао сопственог држављанства. Одрицање од сопственог држављанства – и даље услов! У Информацији нема ни једне критичке ријечи о овом проблему. Приступљено је тако да правно неуки и политички недовољно упућени читалац овог Владиног документа може да стекне погрешан утисак да је ово Швајцарска, а не Црна Гора и да у вези овог итекако великог проблема до сада није било никакве идеолошке, партијске, политичке и националне интонације и да је ријеч о законодавном оквиру који нема никакве дискриминаторне и неправедне ефекте него искључиво административне и то само у погледу броја година проведених у Црној Гори. Неко је процијенио, што је још срамније, да неком броју грађана који ”живе, привређују и плаћају порез” треба удијелити мало милостиње, али углавном под старим условима!?! Грађани Црне Горе који су страни држављани треба да знају и имају право да знају да, сходно Владиној Информацији, нема никакве ”либерализације” коју је најавио премијер Кривокапић, јер се МУП Црне Горе на челу са министром Сергејем Секуловићем одлучио само за мало мање ригиднији приступ од приступа претходног режима који је оличен у важећем дискриминаторном закону. МУП предлаже, а Влада као Информацију усваја предлог по коме ће држављанство Црне Горе моћи да добију само лица која имају 10 година одобреног привременог боравка у Црној Гори. Разлика је једино у пет година привременог боравка које претходни режим није рачунао у рок од 10 година. И ништа више! Остали услови ће, а првенствено одрицање од свога држављанства, потврда о познавању црногорског језика и фамозно мишљење Агенције за националну безбједност да ”не постоје сметње из разлога безбједности и одбране Црне Горе” и даље остати на снази. То значи да ће сваки потенцијални кандидат морати да се одрекне свог држављанства, да ће морати да достави потврду о знању црногорског језика (дискриминисани су српски и језици у службеној употреби) и да ће морати да чека ”мишљење” АНБ! Ништа од либерализације Морам да констатујем, и то на основу Владине Информације, да од најављене ”либерализације” нема ни говора, а највећи број страних држављана који више година живе у Црној Гори неће моћи да добије држављанство. Господин министар није обавијештен да су службеници МУП-а током претходних година свим страним држављанима незаконито, на по неколико дана, прекидали привремене боравке на сваке двије године, а све са циљем да не могу да стекну право на стално настањење. Да зло буде веће – Информацију су припремали они који су тако поступали током претходних година! И који ту проблематику много боље знају од ресорног министра и цијеле Владе! И како је могуће да премијер најављује једно, а МУП информише и Влада усваја друго? Знају ли премијер и министар да разликују друго од двојног држављанства? И да ли знају да двојно држављанство постоји само када двије државе закључе споразум о том питању? А не да нема споразума него нема ни амбасадора Републике Србије у Црној Гори (данима читам правничке дилетанте како тумаче Бечку конвенцију, а неће да кажу да садашња Влада има право да стави ван снаге одлуку претходне Владе за коју је, поред осталих које су донијете у том периоду, утврђено да је донијета противно правном поретку због неспојивости функције предсједника Владе Душка Марковића и посланика Душка Марковића). Свештенство, монаштво и немогући услови Мора да се зна, на вријеме смо, да монаси, монахиње, свештенство и чланови свештеничких породица, судећи по најави, такође неће моћи (ако се полазне основе из Информације преточе у законске норме) да добију држављанство Црне Горе, јер је немогуће, управо због поступања претходног режима, да испуне услове које предлаже министар Секуловић, а Влада прихвата. Јер, свештенству и монаштву уопште није одобраван привремени боравак по основу обављања вјерске службе и поред бројних пресуда Управног суда у њихову корист. А бораве и живе у Црној Гори и по 20 и више година! И уградили су своју младост у обнову Светиња! Да ли Влада може да нам одговори како ће монахиње да докажу да су измириле пореске обавезе? Питам се: да ли је ово само један од рафиниранијих начина да се дође до ”домицилног свештенства” којег је, на данашњи дан, више од 80% у Црној Гори? Од како је изабрана нова Влада, па до дана данашњег, ниједно свештено лице није добило ни привремени боравак по основу обављања вјерске службе – и поред пресуда Управног суда. Пита ли се неко из нове Владе како се ти људи лијече, живе, путују до својих домова током свих ових година? Истине ради, подсјетићу да је министар Горан Даниловић 2016. године за мјесец дана ријешио питање привремених боравака свештенства и монаштва у складу са законским прописима. И хвала му на томе, јер су ти људи барем једну годину живјели без страха од прогона и протјеривања! Скоро 15 година обијамо прагове подручних јединица МУП-а и Управног суда у борби за елементарна права монаштва, свештенства и свештеничких породица у Црној Гори. У архиви Правног савјета се налази преко 200 предмета на којима озбиљни кандидати могу да пишу и докторске дисертације о овом савременом прогону због вјере и Српске Цркве. Решење проблема постоји, али је питање да ли има ко да га чује и уважи! Или ћемо и даље да обијамо прагове судова у борби за елементарна права? Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Ин4с
  20. Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора
  21. „Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  23. Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”. “Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије. Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.” Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси. Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље. “Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...