Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'прота'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом. Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА. Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће. Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота. Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило. Човјек почиње да стари када стане да ишчекује, када престане да се нечему нада. Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја. Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено. То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом. Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе. Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење, видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте, Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим. Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом. И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању. Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо. Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. Сретење 2024 Н.Г.
  2. Четврто предавање из посебног циклуса "Школе припреме за живот" биће одржано у четвртак 7. децембра 2023. године, после вечерњег богослужења, у 18 часова у парохијском дому цркве св. Александра Невског на Дорћолу. На тему "Упознај и пронађи себе" беседиће протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин. Улаз је слободан, добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" Фото: Центар за живот
  3. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин ће у суботу 2. децембра 2023. године, у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару, беседити на тему "Зашто смо изгубили библијски ум?". Предавање почиње у 18 часова и 30 минута, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  4. Пише: О. Милош М. Весин Размишљах данас, 8. септембра 2023., у светлу чудесно лепог житија Светих мученика Адријана и Наталије – чији спомен славимо, и о следећем: Боже, колико ли је младих људи широм света, али хајде да узмемо само оне који су по имену православни хришћани, или да се само ограничимо на младе православне Србе и Српкиње, који знају безбројна имена из читавог осињака света савремене „забаве“. Без обзира да ли је реч о онима из света поп, рок, турбо-фолк и ине музике, света филма, или „звездама“ самозваних „ријалити програма“ и сличних идејно малигних вируса и тешких обољења која данас преплавише обале на којима млади, и не само млади, данас траже и налазе „забаву“. Тако је широм Америке, тако је у Србији, јер је тако, па наравно, и у Америци. А ако би се, са друге стране, неко усудио да на улицама било ког града истока или запада, севера или југа, упита те младе људе ( оне пред браком, или у браку, или у ма којој другој вези, али свакако у вези са мушко-женском привлачношћу) ко су, на пример, Свети мученици Адријан и Наталија, дај Боже да би и пола од једног процента знало за њих. А тај диван пар већ вековима блиста чистотом оне једине благословене привлачности која се из богочежњиве душе из света у нама, шири ка свету око нас. Та и таква привлачност не подлеже оним тако лелујавим и несталним, и увек променама подложним „естетским стандардима“. А баш се данас слави њихов спомен, данас 8. септембра по новом, или 26. августа по старом календару. Адријан и Наталија су као супружници живели свега тринаест месеци заједно. У Никомидији. Али оно што је суштина њиховог заједништва открива нам уистину непатворени и радосни квалитет привлачности! Ево како Црква, на данашњи дан, славослови о њима: Ревност мужа благочестивог привукла је жену богољубиву ка поукама светим. Док друга једна поетска струна православне химнографије о њима каже и ово: Некада је супружница, по злом савету змије, изагнала Адама из раја, а сада Наталија свештеним беседама Адриана у рај премудро уведе. Запитајмо се: ко су данас узори младима, а особито младим паровима, и како и зашто, тако неосетно, гњилост испразности и одсуство смисла, уз сву, за узврат, стечену пуноћу тривијалности, заузима не тек „почасно“, већ често и једино место на листи животних приоритета? А овде је испред нас један тих, а својом лепотом ненаметљиво гласан, пример истинољубиве, богољубиве и човекољубиве привлачности! Пример, али и доказ шта се дешава када двоје не гледају без престанка једно у друго него, како је то мудро и надахнуто рекао Никита Михалков, када двоје гледају у истом правцу! Тек онда то може из себе да изнедри квалитет несебичне љубави и оплемењеног ероса, који је увек излажење из себе и своје самодовољности и самозаљубљености. Све остало су опсене и чаролије, варке и замке чулности, непредвидива игра хормона, молекуларни танго пумпе за крв и амигдала у мозгу, несазрела пубертетска опчињеност и томе слично. Наравно да и све наведено може да има своје чари, али то не може да буде ни окосница, а некмоли темељ нечег постојаног! Те и сличне мисли ме прате кроз цео овај Божији дан. Како је дивна, свеобухватна и чедољубива Црква Христова, јер Она не велича и не слави само испоснике, пустињаке и девственике, него и оне, или – посебно оне, који су неухватљиву драж препознатости, а онда и искуствену лепоту блискости доживели вођени снагом привлачности оног „магнетизма“ који не зависи од овога што је само овде и само сада. Па ако је цена те привлачности и на њој, богомирисним благословом, извајане љубави – мучеништво, онда нека је слава Богуна том великом и светом дару – дару мучеништва! А мученик, мученик је увек и само- сведок! Сведок Љубави! Сведок Онога Који је љубављу, и из љубави, али и зарад љубави, саздао свет Речју која беше у почетку. Има ли благороднијег животног позива од мучеништва? Наравно, мучеништво се не тражи, оно се не изазива, али ако до нас дође кроз захтев или принуду овога света да бирамо између Христа и света, онда они који заиста имају снагу истинске привлачности у себи, они, Христом у себи, увек постају сведоци. Да, чак и онда, или – посебно онда, ако то сведочење приводи ка последњем трептају овоземне маловремености и улива се у ничим спутану и безобалну радост и светлошћу лица Божијег обасјану вечност.
  5. У Спомен-Храму Светога Саве на Врачару, где се по одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз сагласност Епископа ваљевског Исихија тренутно налазе свете мошти св. Владике Николаја охридског и жичког, свакодневно се, до Духова, служе Јутрење и света Литургија, као и Вечерње и молебно св. Николају Српском. Верни народ у великом броју свакодневно долази да се поклони и целива мошти Србског Златоустог, а тако је било и на светој Литургији у суботу 27. маја 2023. године, када је службом началствовао старешина лелићке светиње игуман Георгије (Мићић) уз саслужење свештеника и ђакона АЕМ. Посебно, можемо рећи и својеврсно лично празнично слово, произнео је умировљени свештеник протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, који је, обраћајући се св. Николају Србском, затражио благослов да подигне здравицу у „част (твојег) боравка у Београду, у којем се налазиш од онда када си пошао у Богословију, до данашњег дана и у којем ћеш живети до краја века и света“. А „ево те ових дана у храму св. Саве, ево те као помоћника и сатрудника на српском Небу св. Сави“, на месту где се налази предајник са најбољим сигналом у роду српском, а са којега се одашиљају „молитве и благодарења и молбе васцелом роду српскоме у целом свету“, рекао је прота у беседи. Беседа проте Стојадина: Отац Стојадин је обраћајући се св. Николају указао да је он могао да дође, јер је имао коме да остави своју кућу, манастир Лелић, на чување и да донесе „подсетник и будилник као славске дарове граду Београду и свима онима који су те дочекали и који су дошли да те целивају“. „Ми који смо авионом летели из Црне Горе ка Србији и обрнуто, знамо да тај коридор иде изнад Лелића“ наставио је прота, подсетивши да је светитеља „у најави лета из Лелића ка Београду“, „напала једна врана управо из Црне Горе“. Међутим, истакао је о. Стојадин, „није врана знала да је она у борби против орла увек губитник“. Свети Владика је дошао у свој Београд на дан његове славе, „у храм који својом архитектуром подсећа на капију Београда“ како је рекао о. Стојадин. „Дочекали су те у храму, али су те дочекали у комшилуку и ученици Математичке гимназије, најуспешније просветно-образовне установе на овим просторима“ рекао је прота и додао да су светитеља исто тако дочекале и сузе из школе у близини - „сузе другова и другарица, родитеља и наставника деце која су невино пострадала - сузе за којима и са којима сви жалимо“. „Хвала ти што си донео утеху свима нама и свима и за све извадио честицу за те пострадале невине душице, како за њих, тако и за младе побијене око Младеновца и Смедерева“ рекао је о. Стојадин у свом слову. Светитеља су дочекали и београдски богослови са својим наставницима, свештеници, часни официри, сјајни полицајци и народ Београда, али и посебно - први међу Србима, Патријарх српски Порфирије са Епископима ових простора, Америке и Аустралије, указао је прота у беседи и потом, у последњем делу свог слова - исказао личну захвалност св. Владики Николају. Најпре што му је светитељ пре више од 4 деценије, преко својих сарадника, слао прве књиге које је Владика Лаврентије штампао у Немачкој, а које су у комунистичкој Југославији биле забрањене; затим што је имао прилику да прву његову икону, насликану руком ћелијских монахиња, из Ваљева однесе у Шабац, али и што је св. Владика „својом руком сачувао локацију на Дивчибарама“ за градњу храма св. Пантелејмона, коју је одабрао још 1940. године са митрополитом Јосифом Цвијовићем. Прота је посебно, на крају, исказао благодарност што је беседништво могао да учи из светитељевих књига, али и што је овога дана, пред Литургију целивао свету десницу узвеши благослов за просхомидију и остао са њим на „ти“. „Добродошао и вазда остао у српском роду“, закључио је прота Стојадин. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржаће предавање на тему "Покајање и исповест као најкраћи пут у Царство Божје", у Манастиру Раковица, у недељу, 19. марта 2023. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио Слово љубве
  7. Ево нас пред почетком часног и светог поста, који чини нашу духовну и телесну припрему за дочек великог предстојећег празника. Пост и молитва, који увек иду заједно као очишћење душе и тела, чине убојито оружје за прогонство демона из наших живота. Сам Господ нам је рекао: „Овај се род – демонски, изгони само постом и молитвом.“ Стога је Света Црква и увела у наш хришћански живот четири подужа аскетска (подвижничка) поста – са појачаном молитвом, као нарочите периоде прогонства демона из наших живота, духовних и телесних исцељења наших. Међутим, истински хришћанин је човек непрестаног поста, у смислу свог свагдашњег молитвеног општења са Господом и уздржања и чувања себе: од греха, од порока, од страсти сваке врсте, од свега штетног по душу и тело његово. Он свагда живи у пуном јединству са свечистим – са безгрешним Христом; односно у складу са својим заветом датим на Крштењу – преко кума или лично, у дану када се „у Христа обукосмо“, када чланови Цркве – „удови“ Тела Христовог постадосмо. А што је заправо, сам смисао и циљ, сам тзв. „програм“ наших крштења: обесмртити себе – живећи у пуноћи јединства са безгрешним и бесмртним Христом, победником греха и смрти. Односно, постати „светим“, како нас управо и називају Свето Писмо и Света Литургија. Јер, управо је „светост“ то што се може назвати „програмом“, односно смислом и циљем наших крштења и нашег свецелог хришћанског живота у Цркви Христовој. Но човек не може сам по себи постати „свет“, без самога извора светости и светлости, без свог пуног јединства са Христом Свесветим у Светој Тајни Причешћа Њиме. Јер, по слову саме Литургије: Христос је тај који „освећује оне који се причешћују“, односно чини „светима“ оне који му прилазе са истинским „горењем срца“, са својим истинским покајањем и љубавним страхопоштовањем. Стога и гласи светолитургијски возглас пред давањем Св. Причешћа свима нама: „Пазимо, Светиње светима!“. Јер управо се причешћивањем Телом и Крвљу Христовом достиже та пуноћа и врхунац нашег освећења, нашег обесмрћујућег јединства са Свесветим Христом. Будући да тиме и ми бивамо „светима“, сателесни и сукрвни Свесветоме Христу. Али тиме истовремено, постајемо сукрвни и једни другима, сви са истим Телом и Крвљу Христовом у себи; чиме бивамо и сама Црква Христова, живо Тело Богочовека Христа, једно и јединствено Тело Његово. „Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова!“ – гласи свељубавна заповест Христова на свакој Светој Литургији – Тајној Вечери Његовој. А за Чашу рече: „Пијте из ње сви (сви који сте у цркви, а не појединци): ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова!“ Дакле, „за отпуштење грехова“, а не за „праведност“ или „достојност“ нашу. Јер „нема човека без греха“ – каже реч Светога Писма. Он је тај – који нас својом невином и искупљујућом жртвом принетом за нас, удостојава Светог Причешћа Њиме Безгрешним, те тако и ми бивамо „свети“. И још Господ рече: „Ако не једете Тело моје, и не пијете Крви моје, немате живота у себи.“ Немамо светост, немамо истинског вечног живота у себи. Ако дакле не поштујемо и не користимо се том Његовом невином, свељубавном жртвом за „отпуштење“ наших грехова, нема нам спасења, нема живота вечнога. Стога и заповедају свети канони: да ако се ко не причести из неоправданих разлога за више од три недеље, да буде „одлучен“ од Цркве; јер такав се самоизопштио из Цркве. У њему више не струји крвоток вечнога живота, те постаје мртав за Цркву – која је живо Тело Христово. Исто, као и кад не једемо телесну храну, тело ће умрети за пар дана или недеља. И само својим темељним и свецелим покајањем, повратком Оцу Небеском, можемо се вратити из смрти у живот. „Хришћанине, живи тако, како би сваког дана могао да се причестиш“ – учи нас Свети Јован Златоуст. Непрестано живи врлинским, исправним хришћанским животом. Тим пре, што не знамо дана и часа када ћемо изаћи пред лице Господње. Светом Причешћу дакле, треба редовно приступати, и у посном и у мрсном периоду. Али увек са пуном „вером и љубављу“, са највећим својим – љубавним страхопоштовањем и покајањем пред Господом, са дубоким осећањем своје недостојности и грешности, и наравно: уз свој претходни евхаристијски – односно светопричасни пост, а не било како. А у чему се састоји тај светопричасни, односно е в х а р и с т и ј с к и п о с т ? Када је реч о телесној страни поста, евхаристијски пост је сасвим кратак, али тотални пост. Не једе се ништа од ране вечери до сутрашњег примања Светог Причешћа (минимално шест сати ако је Литургија у рано јутро), тако да се добро изгладни, осим ако се мора узети лек са водом, или ако је ко тежи болесник, породиља, мало дете, и сл. Међутим, у суштинском смислу, а што је далеко много важније, то је пре свега: д у х о в н и п о с т . То је потпуно б д е њ е н а д с о б о м . То је стражење над свим својим речима, над свим својим делима и поступцима, над свим својим мислима, над свим својим чулима, над целим својим бићем. Строго чување себе од грешних жеља и грешних дела, од разних страсти и порока, од грешних мисли и помисли – блудних и свих других; од грешних забава, псовки, свађе, пушења, пијанчења; од празнословља, оговарања, осуђивања, неумесних шала и разговора; имати одвојену брачну постељу у тим данима, и сл. Истовремено, евхаристијски пост је једно велико: с а м о и с п и т и в а њ е с е б е . Духовна смотра над собом. „Нека човек испитује себе, и тако нека једе од тога Хлеба и пије из Чаше (Светог Причешћа)“ – учи нас свети Апостол. Треба извршити пун увид у своја сагрешења, у своју духовну ругобу, у грешну страну свога живота. Имати, нелажно покајање за сва своја сагрешења, хотимична и нехотимична, а по потреби – и саму и с п о в е с т пред свештеником. Исповест – како својих крупнијих грехова, тако и својих ситнијих сагрешења – ако се нисмо скоро исповедили. При чему, исповест не сме бити празна. Она мора да буде праћена истинским покајањем за своја конкретна и лична, а не туђа сагрешења. И никако да буде само испуњење некакве – тобож увек обавезне макар и голе форме, за примање Светог Причешћа. Јер то би само био грех више: бламирање – и Свете Исповести и Светог Причешћа. Исто као што је грех више исповедати се у току саме Свете Литургије. Јер то је заправо ометање Свете Литургије, као самог Чина Св. Причешћа, и искључивање себе из ње. Но, још више од реченог, евхаристијски пост ставља у први план п р а ш т а њ е . Тражење опроштаја од свих и свакога, али и давати га свима око себе, без обзира на односе других према нама. Мир и помирење и са Богом и са људима. Не можемо се причешћивати са гневом, са мржњом и злом у себи, макар колико телесно постили, а да нам то не буде „на Суд и осуду“. Недопустиво је причестити се у стању своје озлојеђености и гнева, као и у случају ако имамо какав тежак неисповеђени и епитимијом неокајани – не „разрешени“ грех, или неопроштене увреде. Људи који се усуде да приступе Светој Чаши у таквом стању, сами себе подвргавају Суду Божијем, „јер који недостојно једе и пије, Суд себи једе и пије“ – опомиње нас свети Апостол. Не могу се спајати светлост и тама, јер то једно друго искључује. И такође, не смемо се причешћивати без м о л и т в е н е п р и п р е м е; молећи се да нас Господ удостоји Светог Причешћа. Без својих, како домаћих (келијиних) „молитава пред Свето Причешће“ (из Молитвеника), тако по могућству и без вечерњих и јутарњих богослужења у храму која претходе Светом Причешћу; а при којима је најприкладније обавити и саму Свету Тајну Исповести. А нарочито се не смемо причешћивати без учешћа у самој Светој Литургији, као врховном чину наше припреме за Свето Причешће. Овај дакле, евхаристијско-светопричасни пост, који чини припрему за Свето Причешће, и који се као такав упражњава пред сваким причешћивањем и у посном и у мрсном периоду, неизоставно се додаје и самим великим аскетским постовима у данима када се причешћујемо. Те не треба мешати ове две врсте и улоге постова и правити забуну. А што се тиче саме наше „достојности“ или „недостојности“ честог (али исто тако и ретког причешћивања), односно наше спремности или неспремности за исто, на шта се многи неаргументовано изговарају због свога немара и неодговорности духовне, немојмо да нас ђаво – непријатељ нашег спасења вара у томе, и удаљује од перманентног живота са Христом и у Христу. Свети авва Јустин Ћелијски, који се сваког дана причешћивао и у посном и у мрсном периоду, каже о томе следеће: „Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилост, свељубав и свепраштање.“ Да. Тако свети оци виде себе пред Светим Причешћем. Нека је благословен пост свакоме ко се спасава, и нека је благословен сваки који ово казивање о посту и Светом Причешћу умножи и другима дарује, ради спасења и свога и њиховога! протојереј-ставрофор Милосав Радојевић Извор: Радио "Слово љубве"
  8. Свештеник Милош Весин, доктор психологије, говориће на тему "Како упознати себе?", у четвртак, 3. новембра 2022, у великој сали Коларчеве задужбине у Београду, од 19 часова. Улаз је слободан. Протојереј-ставрофор проф. др Милош М. Весин је парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке СПЦ, професор је на Богословском факултету Светога Саве у Либертивилу. Отац Милош преко три деценије службује у Америци, а приликом својих посета Отаџбини одржава предавања, нудећи одговоре на различите теме које се тичу душе, психе, емоција, људских односа...Ове, 2022. године навршава се тачно две деценије од првог предавања које је прота одржао у Коларчевој задужбини, ширећи и на тај начин мисију, како је сам рекао - започету трудом и залагањем преминулог, али никада умрлог, великог Владете Јеротића. Извор: Радио Слово љубве
  9. На тему "Српско наслеђе" говориће протојереј-ставрофор др Милош Ковић и проф. др Милош Ковић, у среду, 2. новембра 2022. године, у свечаној сали Општине Врачар, од 19 часова. Модератор је Сара Милановић. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин је парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу. Проф. др Милош Ковић је редовни професор Фиозофског факултета Универзитета у Београду. Модератор Сара Милановић је председник Одбора за културу, образовање и научне активности Удружења "Срцем за Врачар". http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=36096
  10. У оквиру редовних духовних сабрања уторком која се одржавају у Вазнесењском храму у центру Београда, 25. октобра 2022. године беседиће протојереј-ставрофор Милорад Голијан, свештеник Епархије сремске у пензији. Драги и од многих душа вољени прота, овога пута ће беседити на тему "Страх од смрти и како га превазићи", а предавање ће почети у 18 часова. Подсећамо да се у Вазнесењском храму свакога уторка од 17 сати служи молебни Канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу, па братство храма позива све на молитву и предавање у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. "Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота" Од ИН4С - 08/07/2022 о. Велибор Џомић Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе. У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору. Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!! И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује! Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци. Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица. Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота. Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва. Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи. Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити. А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору. Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори. Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај. Повезане вести: View full Странице
  12. "Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота" Од ИН4С - 08/07/2022 о. Велибор Џомић Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе. У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору. Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!! И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује! Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци. Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица. Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота. Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва. Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи. Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити. А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору. Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори. Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај. Повезане вести:
  13. У Установи културе Стари Град "Пароброд", у Капетан Мишиној улици у Београду, 12. маја 2022. године одржана јетрибина на тему "Потрага за смислом" у којој су учествовали протојереј-ставрофор др Милош Весин, психолог Вања Ковић из Београда и психотерапеут Владан Беара из Новог Сада. Модератор програма била је гђа Сара Милановић. Звучни запис ове изузетне вечери начинили су новинари радија "Слово љубве". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/20.05.22 ZBOR - Tribina u Parobrodu - Vesin, Kovic i Beara - Potraga za smislom.mp3
  14. У земунском храму Рођења Пресвете Богородице је у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, братство овог светог храма, на челу са старешином протојерејем Небојшом Тополићем, служило свету Литургију, а беседу је произнео парох ове цркве, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, сазнаје радио „Слово љубве“. „Свима нама је дато и да постимо, и да се молимо, да се уздржавамо, да сломимо своје тело да би душа могла да буде растерећена, а сваки пут када је пост желимо да буде што лакше, све смо гладнији и стално нам је нешто потребно“, рекао је између осталог прота Ђорђе. Уздржавање од хране служи да би се нагони смирили, да би се тело дисциплиновано, а уз пратњу молитве, добија се оно што се иште од Господа – „унутрашња снага да можемо и себи и другима да помогнемо“, рекао је прота Ђорђе додајући да „помажући себи, када си задовољан са својим устројеним животом, ниси љут и баксуз, него си смирен“. Говорећи о лицемерном приступу посту и чињењу бројних лоших ствари које са постом и молитвом немају никакве везе, прота је нагласио да боље „немој да постиш ако мислиш да је пост оно што ти мислиш“. Треба порадити на себи, „јер твојим трпљењем смираваш себе, а такође и твоју околину“ закључује прота. Беседу о. Ђорђа Кнежевића слушамо благодарећи труду драмског уметника Бранислава Зеремског. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте Ђорђа:
  15. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија служио је свету Литургију у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, у храму Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у сремским Старим Бановцима, сазнаје радио „Слово љубве“ благодарећи Михаилу Хаџи-Ценићу. Беседећи на прочитано јеванђељско зачало, прота је указао да је „страшном роду“ допуштено да нас куша, сваког на свој начин, да нас тера у грех. Али треба да употребимо „страшна два оружја, два крила сокола“ – пост и молитву из срца. „Страх који се роди рађа немоћ“, указује прота подсећајући на протекли период, али и ове дане у којима нас стално плаше новим болестима и вирусима. "Уместо да се сетимо да ту немоћ лечимо постом и молитвом", ми се трујемо све више новим информацијама и страхом, а заборављамо да је "овај лек – једини лек", а то је молитва, мислена, из срца, у сваком моменту дана и ноћи, била она писана или неформална, лична, истиче прота Војо и додаје: „Ако хоћеш и ако можеш да тај лек прихватиш, тај лек је лек спасења и приближавања Господу“. Али ту је и пост, не само онај телесни на који више људи обраћа пажњу, већ много више онај духовни каже прота Војо и наглашава да је „много тешко и важно пазити на своју душу, на сваку реч, пазити на понашање прво према својим ближњима“. Звучни запис ове беседе, коју у наставку можете чути у целини, начинила је гђа Весна Биорац. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте др Војислава Билбије:
  16. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, беседио је на духовној трибини у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну у понедељак 28. марта 2022. године. Угледни гост говорио је на тему "Велики пост у Великом канону Светог Андреја Критског", а за звучни запис ове вечери благодаримо протојереју Небојши Тополићу, старешини Богородичиног храма у Земуну. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/01.04.22 ZBOR - prota dr Vladimir Vukasinovic - Veliki Post u Kanonu sv. Andreja Kritskog.mp3 http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32884
  17. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија је у Недељу сиропусну, 6. марта 2022. године, служио свету Литургију у храму преноса моштију св. Николаја Мирликијског у селу Сурдук у Епархији сремској, где се, од недавно налазе и мошти Божијег угодника св. Маврикија. Беседећи како о савременом тренутку, отац Војо је указао да је "Господ пустио ово време да би се очистили и боље видели стање" како нас појединачно, у породици, тако и у држави па и у свету. Прота је нагласио да је Часни пост моменат када треба да се успротивимо - "да се успротивимо самоме себи а то и јесте циљ поста: рат објавити самоме себи", истакао је прота Војо. Звучни запис ове беседе начинила је г-ђа Марија вон Кхервен, а наша Редакција благодари г. Михаилу Хаџи-Ценићу на обрађеном запису беседе. Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/2022-03-06 Lit.beseda O.Voja, SPC Surduk-EDIT.mp3
  18. Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. Звучни запис разговора ,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних. Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Радио Светигора
  20. Са званичне интернет странице васељенског Радија Светигоре, доносимо звучни запис бесједе протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића изговорена на светој Литургији коју је на 18. недјељу по Духовима, 24. октобра 2021. служио у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Звучни запис беседе
  21. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић нови је Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински. На нову дужност постављен је одлуком Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, “сагласно Уставу СПЦ, члан 108” и на њу ће ступити 1. октобра. Архијерејски намјесник се налази на челу архијерејског намјесништва које сачињава одређени број црквених општина и парохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...