Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'господу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 17. Мај 2022 Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске Заграничне Цркве, у Господу је уснуо 16. маја 2022. године, на празник Светог Теодосија Кијевопечерског, у њујоршкој болници. Епископ менхетенски Николај, викар Епархије источноамеричке, служио је молитву по исходу душе. Саслуживали су протојереј Серафим Ган и јерођакон Пантелејмон (Јигалин). У попдневним часовима служен је помен у синодалној Саборној цркви Пресвете Богородице „Знамење“ у Њујорку. Извор: Руска Загранична Црква
  2. Из Ормилија Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/
  3. У недељу 20. фебруара 2022. године, у својој 82. години живота, упокојио се у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац. Рођен је 20. јула 1940. године као Јошо Булатовић у селу Смрчје код Колашина. Већ на почетку рата остаје без оца Милете, па је њега и браћу кроз искушења рата сама чувала и подизала мајка Марија. Непосредно након рата породицу је задесила трагедија која је оставила снажан печат на његов даљи живот - у једном дану су од нађене бомбе погинула три његова брата, а преживио је само један његов брат - Јанко. Након завршетка основне школе у Колашину, матурирао је у беранској гимназији, након чега завршава Педагошку академију на Цетињу. Запослио се као наставник хемије у Основној школи "Вуко Јововић" у Даниловграду, гдје проводи петнаестак година радног стажа до инвалидске пензије. Од ране младости показивао је занимање за духовност и за Цркву. У недостатку искусних духовника у Црној Гори, тада духовно разореној од безбожног режима, за руковођење у црквеном животу одабрао је чувеног витовничког старца Тадеја, који је дуго година био његов духовни савјетник. Након неколико посјета Светој земљи крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, одлучује да се посвети подвижничком животу, живећи у свијету по правилима монашког аскетизма и потпуне посвећености духовности. Крајем осамдесетих година постаје активни члан духовне заједнице која се у манастиру Ћелија Пиперска формирала око блаженог спомена архимандрита Лазара, који доноси свјежину светогорског монашког опита у учмалу средину овдашње црквености, будећи је за предстојеће духовно прољеће. Доласком на на цетињски трон митрополита Амфилохија, Јошо, његовим благословом, одлази најприје у манастир Ждребаоник, а потом у манастир Острог, гдје бива замонашен, добивши име старозавјетног пророка Јоила и убрзо рукоположен за јеромонаха. Девет година је непрекидно носио послушање у Горњем манастиру Острогу, као чувар ћивота светог Василија Острошког, неуморно служећи свете службе, крштавајући, исповиједајући и дајући духовну подршку хиљадама људи који су погодили ову светињу, али и опомињући оне који су били упорни у гријеху на последице таквог духовног стања. Од средине деведесетих започиње градњу своје задужбине - манастира Ћириловац на свом имању код Колашина. Манастир је освећен у септембру 1999. године и тада је постављен за игумана манастира. Већ наредне године се формира манастирско сестринство. Иако се манастир налази забачен у планинама и до њега води макадамски пут, стотине људи је сваког дана долазило у манастир за савјет, молитву и исповијест. Године 2005. митрополит Амфилохије је са још три архијереја осветио црквицу коју је отац Јоил подигао на врху Бјеласице по имену Кључки Тавор и посветио ју Преображењу Господњем, а која је рађена као вјерна копија срушене ловћенске цркве. Већ 2007. године освећен је и мушки манастир посвећен Богородици Јерусалимској у непосредној близини манастира Ћириловца. Свој монашки живот заокружио је примањем велике монашке схиме 2016. године, од када је примао мање народа за исповијест и савјет, а више се посвећивао молитви. Упокојио се након краће болести у својој задужбини Манастиру Ћириловцу, гдје ће бити и сахрањен. Извор: Етос
  4. Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића: Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла. Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео. Патријарх српски г. Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије! Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића) Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“. С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке. У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава издавачку делатност Епархије. У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија. У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ са свештенством организује храну за гладне. На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља. У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено. У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године. * * * Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије! Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића) Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“. С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке. У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава издавачку делатност Епархије. У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија. У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ са свештенством организује храну за гладне. На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља. У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено. У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године. * * * Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. 3. јануара 2022. Видовдан.орг Пише: Иван Марковић Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген. View full Странице
  8. Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.
  9. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко!
  10. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко! View full Странице
  11. дец 15, 2021 У навечерје празника Свештеномученика Елефтерија упокојио се у Господу верни слуга Његов Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија Фундас. Митрополит Јеремија је био редовни професор Старог завета на Богословском Факултету у Атини и писац десетине научних богословских књига из области Старог завета. Рођен је у Навпактосу 1941. године док је Богословски факултет завршио на Националом каподистријском универзитеу у Атини, где је и докторирао 2000. године из области Старог завета. Захваљујући начуном и систематском на раду на богословском пољу изабран је и за редовног професора Старог завета на Богословском факултету у Атини 2006. године. Читав живот Митрополита Јеремије био је аскетски, захваљујући његовом подвижничком животу постаје монах и у наставку бива рукоположен за јерођакона 1969. године од стране чувеног беседника Митрополита Флорине г. Августиноса Кандиотиса Цркви Свете Марине Илијупли, док 1972. бива хиротонисан за јеромонаха. На редовном заседању Свештеног сабора Јеладске цркве 2006. године бива изабран за Митрополита Гортине и Мегалополиса и рукоположен у архијерејски чин од стране блажене успомене Архиепископа атинског и све Јеладе г. Христодулоса. За време свог пастирског деловања, и као јеромонах и као архијереј, био је познат свуда у читавој Грчкој као ватрени проповедник чија је реч као огањ разбукатава православну веру у грудима верника и слушаоца на разним предавањима било у Цркви или на научним конференцијама. Као научник био је врло широког богословског образовања, што се може видети по књигама које је објавио као и по литератури коју је користио и по разним језицима са којим се служио. Вреди напоменути да је и као писац богословских научих књига и као професор на катедри Старог завета увек био веран Православном предању и учењима Светих отаца Цркве. Митрополит Јеремија је живио скромно у женском манастиру Благовештења у Мандри недалеко од Атине, где је свакодневно служио Божанствену литругију. Нажалост задње време Митрополит Јеремија имао је доста срчаних проблема који су и узроковали његово упокојење. Ипак спомен Митрополита Гортине и Мегалополиса г. Јеремије биће вечан јер је био „пастир добри“ који живот свој полаже за стадо своју и тиме угледајући се на Архипастира душа наших предао је у миру своју душу Њему самом коме је предано служио и као архијереј Цркве православне и као професор Атинског универзитета. Нека је вечан спомен слуги Божијем Митрополиту Гортине и Мегалополиса г. Јеремији! Архимандрит Евсевије Меанџија Извор: Упокојио се у Господу Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM У навечерје празника Свештеномученика Елефтерија упокојио се у Господу верни слуга Његов Митрополит Гортиније и Мегалополиса г. Јеремија Фундас. Митрополит...
  12. У дан када наша света Црква прославља молитвени спомен на Светог свештеномученика Климента, 8. децембра 2021. године, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен, умировљени парох земунски и дугогодишњи духовник при параклису Преподобне мати Параскеве при Геронтолошком Центру Бежанијска Коса. Новопрестављени прота Стеван је рођен 20. марта 1938. године у Дрнишу, од оца Душана и мајке Ане (рођене Субота). Након завршене Основне школе, 1957. године завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен је за ђакона 25. децембра 1960. године у Скрадину, а за презвитера 1. јануара 1961. године у Дрнишу. Од 1961. до 1971. године био је парох у Жагровићу, Оћестову, Пађенима, Плавну и Отону, а од 1971. до 1995. године у Жагровићу и Книну. Био је задужен за изградњу (поновном подизању) храма Покрова Пресвете Богородице у Книну (1964-1971), а учестовао је у изградњи или обнови 35 црквених објеката. Од 1995. до 1998. године био је парох при храму Свете Тројице у Земуну, а од 1998. до 2005. године при храму Светог цара Лазара у Земун Пољу. Од 2005. године био је духовник у Геронтолошком Центру Бежанијска Коса, и свештенослужитељ при параклису Преподобне мати Параскеве. У браку са супругом Милицом (рођеном Бјеговић), има синове Бранка и Војислава и унучад Луку, Филипа и Милицу. Вечан ти спомен, достоблажени оче Стеване!
  13. У понедељак, 29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, упокојио се у Господу протођакон Момир Лечић (1936-2021), дугогодишњи главни секретар Канцеларије Патријарха српског. Повезане вести: Епископ Андреј служио помен новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021) Некролог новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021) Протођакон Момир Лечић је рођен 30. марта 1936. године у селу Бресници код Чачка од родитеља Властимира и Василије. Основну школу је завршио у Чачку 1950. године. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1954. године. На Православном богословском факултету у Београду дипломирао је 1960. године, а у међувремену је одслужио војни рок. Постдипломске студије је похађао на Универзитету у Бону (Немачка) у периоду од 1960. до 1962. године. Патријарх српски Герман је рукоположио теолога Момира Лечића у чин ђакона на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 1962. године. Одлуком патријарха Германа унапређен је у звање протођакона на празник Светог Василија Великог, 14. јануара 1973. године. У храму Светих цара Константина и царице Јелене служио је до 1984. године када је, на своју молбу, премештен на службу у храм Светог Александра Невског. Одлуком Светог Архијерејског Синода постављен је за чиновничког приправника у Канцеларији Патријарха српског 1962. године, затим је 1965. године именован за писара, а за секретара је постављен 1975. године. Упоредо је обављао дужност референта Великог црквеног суда. Службу у Канцеларији Патријарха српског окончао је 2009. године, када му је Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве II степена. Аутор је научног рада „Изградња и обнова цркава и манастира од 1920. до 1941. године“, објављеног у „Споменици Српске Православне Цркве 1920-1970“. Предано и одговорно је водио рад Канцеларије патријарха Германа, а затим и Канцеларије патријарха Павла.У више наврата био је члан посланстава Српске Православне Цркве током званичних посета помесним Православни Црквама. Учествовао је у заседањима међуцрквених конференција широм света. Заупокојена Литургија са опелом биће служена 2. децембра 2021. године са почетком у 8 часова у храму Светог Александра Невског у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић, знаменити професор литургијског богословља. (1935-2021). Протођакон Прибислав Симић (+2021), рођен je 1. септембра 1935. у месту Врело, срез Ваљево. Богословију светог Саве у манастиру Раковици завршава 1954. године. Те године се уписао на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, на коме је успешно окончао редовне четворогодишње студије 1960. По препоруци Професорског савета Богословског факулета СПЦ и уз благослов тадашњег епископа Шабачког Г. Симеона (Станковића) (1886- 1960), Прибислав Симић је у априлу 1960. отишао у Берн (Швајцарска) на последипломске студије на Старокатолички богословски факултет. Тамо је слушао наставу три семестра, а потом је у новембру 1961. отишао у Екуменску високу школу у Босеу код Женеве (Швајцарска). Током 1961. усавршавао je знање немачког језика на Гетеовом институту у Графингу код Минхена (Немачка). Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ бива постављен за суплента Богословије светог Саве у Београду 1962. године. Године 1975. изабран je за доцента Богословског факултета, затим 1984. бива изабран за ванредног, а 1991. за редовног професора за предмет литургика са хришћанском археологијом и црквеном уметношћу. Свој ангажман на Богословском факултету у Београду завршава академске 2001/2002. одласком у пензију. Важно је истаћи и да је професор Симић више пута биран за декана нашег Факултета. Поменуту службу је обављао часно и одговорно. Али, посебан допринос професора Симића представља његово ангажовање у целокупном подухвату изградње нове зграде нашег Факултета (1984-1993). Нашавши се на месту секретара одбора за изградњу и жртвујући научни рад у овом периоду поводом тога успева да, упркос многобројним проблемима, умногоме допринесе да зграда буде довршена и да под свој кров прими будуће генерације студената и професора до данас. Извор: Православни богословски факултет у Београду
  15. Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија
  16. У уторак 26. октобра 2021. у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу слуга Божји протосинђел Јеротеј (Калуђеровић), настојатељ манастира Урошевица. Свој монашки живот о. Јеротеј отпочео је у манастиру Бијела код Шавника, касније наставио у манастиру Мајсторовина и манастиру Ђурђеви Ступови. У манастиру Ђурђеви Ступови је примио монашки лик из руке Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногрско-приморског Г. Јоаникија тадашњег Епископа будимљанско-никшићког од стране којег је рукоположен за ђакона и јеромонаха. За усрдни труд у манастиру Ђурђеви Ступови и око обнове манастира Урошевица одликован је чином протосинђела. Отац Јеротеј се, са великом љубављу и подвигом, трудио приликом обнове манастира Светог архангела Михаила Урошевице, гдје је постављен за настојатеља овог манастира од стране Епископа Јоаникија ове године и гдје је провео своје последње монашке дане. Свету заупокојену Литургију и монашко опијело служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, у манастиру Ђурђеви Ступови, у четвртак 28. октобра, са почетком у 9 часова. Сахрана ће се обавити на монашком гробљу манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  17. У петак, 22. октобра 2021. године, у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски. Прота Дејан је рођен 27. марта 1969. године у Опову (Банат), где је завршио основну школу, а потом је школовање наставио у Богословији „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, коју је завршио 1989. године. После дипломирања на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, апсолвирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Последњих година студирао је и на Правном факултету у Београду. У чин ђакона, а потом у чин презвитера, рукоположио га је тадашњи епископ банатски Хризостом (Столић). Службовао је као парох у Вршцу, Панчеву и Опову. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, 2007. године примљен је у свезу клира Епархије бачке. Исте године је постављен за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, а потом и за архијерејског намесника бечејског. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј одликовао га је чином протонамесника о прослави Патрона Епархије бачке, 19. септембра 2009. године, у Апатину, а у чин протојереја произвео га је о прослави Патрона, 19. септембра 2015. године, у Бачкој Паланци. Скупштина општине Бечеј одликовала га је 2018. године Првоавгустовском наградом, за развој и неговање толеранције и мултиетничности. У браку са супругом Татјаном имао је кћери Ану и Анастасију. Заупокојена Литургија новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву биће служена у суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, са почетком у 9 часова, а чин опела у 11 часова. Тело новопрестављеног проте Дејана биће сахрањено на гробљу у Опову, а чин сахране почеће у 14 часова. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. -Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8)- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. Повезана вест: Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Доносимо видео запис концерта који је уприличен љубављу и умешним појањем чланова знаменитог никшићког хора којим уметнички руководи проф. Ана Бојић. Вашој пажњи препоручујемо: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Према објави Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja сa вeликoм тугoм oбaвeштaвaмо вас да je уснуо у Господу др Mилeтa Рaдojeвић, сaвeтник министрa зaдужeн зa вeрскa питaњa. Др Милета Рaдojeвић, кojи je прeтхoднo рaдиo кao дирeктoр Кaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa, придружиo сe тиму Mинистaрства прoсвeтe, нaукe и тeхнoлoшкoг рaзвoja и свaкoднeвнo прeдaнo и oдгoвoрнo рaдиo нa унaпрeђeњу вeрскe нaстaвe, прoмoциjи тaлeнaтa и нaдaрeних учeникa, студeнaтa и нaучникa и oчувaњу српскoг идeнтитeтa и трaдициje. Зaхвaљуjући Рaдojeвићу, Mинистaрствo je успoстaвилo нaгрaду зa истaкнутe пojeдинцe. На празник Светих и праведних Јоакима и Ане, 22. септембра 2017. године, у Међујужју, господин др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, одликован је на предлог Црквене општине међулушке Орденом Вожда Карађорђа. Епископ Јован је након уручења ордена др Радојевићу рекао да је ово високо признање заслужио својом великом делатном љубављу, коју је указао не само храму Светих Јоакима и Ане, већ и широм Епархије шумадијске и српске Цркве. На празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, 16. новембра 2018. године, у Крагујевцу, током свечаног сабрања у Епархијском двору Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уручио је Орден светог Краља Милутина господину др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије. Ово високо признање додељено је господину Радојевићу од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, а на предлог Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Владика Јован је приликом уручења ордена подвукао да је г. Радојевић “човек Цркве, пун љубави и разумевања за СПЦ” и да је ово високо одликовање “мали знак пажње за све што чини за нашу свету Цркву”. Примивши знамење, г. Милета Радојевић је изразио велико задовољство што може да заблагодари СПЦ, посебно Епископу Јовану на чији је предлог и одликован овим знамењем. “Када добијете овакво признање, не можете а да се не запитате да ли га и заслужујете”, рекао је г. Радојевић и истакао да није сам дао допринос својој Цркви, већ се са својим сарадницима потрудио да увек помогне тамо где је најпотребније. “Молимо се за симфонију државе и Цркве”, рекао је г. др Радојевић, подвукавши да је Епархија шумадијска у погледу обнове међу првима у целом нашем народу. “Трудићу се да и убудуће помажем како ову, тако и друге Епархије СПЦ”, закључио је г. др Милета Радојевић и пренео поздраве Владе Републике Србије и Министарства правде. Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Извор: Епархија шумадијска
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  21. У недељу 9. по Духовима, на празник Светог апостола Матије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање архијерејског заменика Епископа ваљевског, протонамесника Филипа Јаковљевића, и братства саборног храма, као и појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић. У литургијској проповеди Епископ Исихије појаснио је смисао јеванђељског одломка у коме је описан Спаситељев чудесни ход по води (Мт 14, 22-34), а који се смислом надовезује на прошлонедељну причу о умножавању хране. Барка у којој плове Христови ученици нас упућује на Цркву Божју. Она је симбол Цркве, апостоли су у њој и пливају по мору које је несигурно и прети стихијским опасностима, указао је Владика Исихије. Господ одлази на гору и моли се да би нам показао заједништво са Оцем. Није Он ништа тражио, него је хтео да буде са Својим Оцем. То је најчистија молитва – да само помињемо име Божје, желимо Његову милост и благодат. Ништа друго да не тражимо, јер Он боље од нас зна шта је нама потребно – рекао је Владика Исихије. Један од најпознатијих библијских мотива, ход Господа Христа по мору, миран и спокојан као по чврстом тлу, симболизује Његов сигуран ход кроз буре ка циљу – спасењу рода људског. Ученицима се најпре чини да је утвара. Апостол Петар чак тражи и потврду да је то Он. И сам на позив Христов чини кораке по води, али у једном тренутку почиње да тоне, јер му рацио надвладава веру. Господ му пружа руку, спасава га, обојица су у барци на сигурном и бура се стишава. Под утиском чуда које виде, апостоли Га исповедају. Али, пошто нису утврђени Духом Светим, опет се колебају када наступе искушења. Не могу у потпуности да поверују да је пред њима Син Божји и Спаситељ света. Тако и ми у Цркви. Кад смо у благодати и имамо надахнуће, можемо да трпимо невоље. Све нам је јасно и имамо чврстину. Али, када дођу искушења изнутра, подигну се буре у нама. Често изгубимо ту чврстину и постајемо маловерни – указао је Владика Исихије на многима познато осећање, којег нису били лишени ни они са којима је Господ Христос проводио земаљске дане. Апостол Петар се покајао и Господ га је примио Себи. Налик њему, и ми треба да завапимо да нас Господ помилује грешне и добићемо благодат Његову. Наравно, нагласио је Владика Исихије, то не значи да престају искушења и да ће наши животи бити уређени и, по световним мерилима, успешни. То значи да ће наше срце бити утврђено у Господу и да ћемо искушења, која попут буре наилазе, побеђивати Његовом благодаћу и Њиме се спасавати, закључио је ваљевски архијереј, уз молитву да сви спокојно пловимо у лађи – Цркви Божјој, знајући да је Он са нама каква год искушења наилазила. Будући да је у току Госпојински пост, велики број верника, нарочито деце, приступио је Светој тајни причешћа. Извор: Епархија ваљевска
  22. Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. „Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота. Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“ „Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“. „Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“. „Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“. Извор: Радио Слово Љубве
  23. Протођакон Драгиша Ђокић уснуо у Господу 5. маја 2021. године у Београду. Рођен је 6. августа 1954. године у селу Свођу код Власотинца. Основну школу је завршио у Ћуприји. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1974. године, а на Богословском факултету у Београду је дипломирао 2004. године. За службеника Светог Архијерејског Синода при администрацији службеног листа Гласник постављен је 1980. године, да би идуће године био постављен за службеника Кабинета Патријарха српског. Године 1982. венчао се са Славицом, рођ. Ћосић, у Пачиру, у Епархији бачкој. У браку имају две кћерке Милицу (1985) и Душицу (1987). Рукоположен је 1982. године у чин ђакона у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу и постављен за хонорарног ђакона при храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Чином протођакона одликован је 2000. године. Од 1990. године запослен је најпре у Доброчиству при Штампарији Патријаршијског управног одбора, а од 2006. године у Издавачкој фондацији Архиепископије београдско-карловачке, одакле је отишао у пензију 2019. године. Опело ће бити служено 8. маја 2021. године са почетком у 13,30 часова испред цркве Вазнесења Господњег у Болечу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца... Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња. О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих. Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен! Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни. протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије у Нишу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...