Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'део'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Безосећајна особа увек оправдава своје страсти „ Радим лоше“, каже он и тврдоглаво наставља да чини зло “. Он изговара: „Оно што ја радим је зло“, али са великим задовољством и даље остаје у овом злу. „ Устима се моли против свог порока, а у стварности се за то труди “; уснама говори: „Боже, молим Те, избави ме од искушења изопачености“, моли се и једва чека да заврши ову молитву да би се препустио страсти. У овом светоотачком сецирању грешника свако себе може видети. Овде видимо збрку молитве и пожудe, где човеков циљ није да се молитвеним оружјем ослободи зле пожуде, већ да свакако оправда своју савест, тј. каже: „Па, не могу више ништа да урадим“, а затим се препусти пожуди. " Он филозофира о смрти, али живи као бесмртник ." Говори о смрти, али живи и понаша се као да никада неће умрети. " Он говори о апстиненцији, али тежи прождрљивости ." Он говори о апстиненцији и гледа како да себи пружи задовољство кроз прождрљивост. „ Он воли послушност, али он сам није први који показује послушност. Он хвали непристрасне, али се ни сам не стиди да се љути због неке поцепане одеће и да се свађа .” „ Чита реч о последњем суду и почиње да се смеје .” „ Каје се када се преједе, а мало касније опет додаје ситости". Кад је задовољан, каје се. „Ох, шта сам учинио... Зашто да слушам све ово? Зашто да ледам ово?" Али, он оде и поново се препусти страсти. " Устајући из грешног сна, он уздише ." Дошавши к себи и уздахнувши, каже: „На крају, морам да се ослободим овога, морам да се очистим!“ Могуће је да понекад ово може бити и признање. Тада људи долазе на исповест и уздишу: „Коначно сам угледао светлост, исправио сам се. Али, „ вртећи главом, поново се препушта пороку “, он се, нажалост, поново враћа страсти. Видео сам то својим очима. А о томе говори и свети Јован Климак. „ Увек криви себе “, неосетљива особа увек криви себе, „ и не жели да дође к себи, да ми не каже: не може “. Не жели да дође себи и каже: „Проклет сам, такав сам. Али то је живот. Видите где нас гурају!“ То чујемо од свих и сами то кажемо, али не желимо да се исправљамо. И Свети Јован додаје примедбу која је, по мом мишљењу, у великој мери разочаравајућа: „ Да не бих рекао: не може". Јер као што су четири човека морала да подигну јеванђелског паралитичара и размонтирају кров куће да би га спустили Христу (Мк. 2, 1-12), тако је неко морао да зграби и протресе овог неосетљивог човека да би дошао у његова чула. Он није само безосећајан, он је звер! Свети отац наставља, описујући безосећајност, и каже: „ Моји савезници су они који се, видевши мртве, смеју ” – они виде мртве и смеју се. Али, хајде да мало проширимо ово светоотачко запажање. То нису само људи који виде мртве и смеју се. Видети мртвог или умирућег и смејати се је једно, али узети јаку особу, живу, мучити је и истовремено се смејати док се према њој окрутно опходи, много је горе него смејати се при погледу на мртваца. Нажалост, у наше време сведоци смо страшних свирепости над хришћанима и другим грађанима, односно над људима, над живим људима. И разапели су свештенике... Да, разапели су свештенике... и поново ће их распети! Опет ће бити разапети! А људи који су ово радили и раде се смеју, срећни су, свиђа им се! Како назвати и како окарактерисати ове људе?.. Каква их страшна безосећајност одликује... Нека им се Господ смилује! За време службе стоје са каменим лицима „ Стојећи у молитви, они су потпуно скамењени, тврда срца и суморни". Видите их како иду у цркву и стоје у гомили људи који се моле. Изгледају као камен, без емоција, без нежности у срцу, без осећања, хладни, тмурни са тешким погледом који свако мало заискри; кад би сте му се могли приближити, згрозили би се оним што се крије у души овог суморног човека! Неки људи данас долазе у цркву са рукама у џеповима... као у кафану! Можда ће једног дана доћи до тога да са цигаретом уђу на свето место! Долазе да фотографишу фреске, пошто се занимају и баве само уметношћу, а не приказаним светитељем, онда неће оклевати да се попну на овај свети престо! Било шта могу да згазе, само да би сочивом камере дошли до неког мурала! Зар ти људи не знају где су? Безосећајност пре свете трпезе Свети отац наставља даље: „ Пре светог оброка Евхаристије они остају неосетљиви ". Они виде свети оброк и остају неосетљиви. А шта је овде, за светом трпезом Цркве? На њему стоји Жива, оваплоћена Реч у виду хлеба и вина! А они га газе и не стиде се, док херувими и серафими, који окружују свештену трпезу за време Литургије, своја стопала покривају са два крила, а своја лица са другим крилима, јер се не усуђују да гледају на славу Божију! А ти остајеш неосетљив. Али, да ли је то све? „ А и када се причесте овим Небеским Даром, остају као да једу обичан хлеб “. Заиста окамењени људи! Одлазе и причешћују се. Зашто? Зато што се ближи Божић... и зато што треба да се причесте, јер је дошао Васкрс... И, гурајући друге у страну и ударајући, свађајући се, љутећи се, понекад вређајући и гурајући једни друге, прилазе да узму Причешће! У чему су они учествовали? Вино и хлеб! Овако они верују. Обично вино и хлеб. Тако они осећају. Шта су добили? Ништа, нема осећаја. А требало би да се осећају као ученици који су видели Господа и могли да дотакну Реч Божију! „Оно чега се наше руке дотакну је Реч живота“, каже јеванђелист Јован у својој посланици (1. Јованова 1:1). Тада ученици нису додиривали Исуса, него Реч Божију! И ви, када окусите оно што опажају ваша чула, ваше очи, ваше чуло укуса – то није вино и хлеб, него Реч Божија, Реч оваплоћена! Мислиш да није ? Зашто онда идете да се причешћујете? Измицати! И барем признај да ниси хришћанин, да не желиш да будеш хришћанин. Али не можете стајати као камени, безосећајни пред најсветијом и најсветијом Тајном Евхаристије, која је срце, ум, алфа и омега наше хришћанске вере, пред оваплоћеном Самом Речју. Безосећајни и побожни А сада ће безосећајни показати свој агресиван однос према онима који имају разума. И то је сасвим природно, јер је неосетљив човек неосетљив на духовне ствари, али је према онима који имају духовна осећања веома пристрасан и агресиван. „ Када видим људе како стоје са емоцијама, смејем им се “. Када видим друге људе који су дирнути, који су религиозни, који су духовни, ругам им се. „ Од оца који ме је родио научила сам да убијам све добро што се рађа из храбрости и љубави". Неосетљив и... добар живот " Ја сам мајка смеха ." Ја сам, безосећајност, мајка смеха, подсмеха и ироније. " Ја сам хранитељ сна ." Баш ме брига, ја ћу да спавам! Спаваћу много, тражићу само утеху и задовољство, своје задовољство. „ Ја сам пријатељ засићености “. „ Кад сам укорен, ја не осећам тугу “; када ме други коре, ја не осећам бол, не осећам ништа. Безосећајна и лажна побожност „ Ја сам неодвојив од лажног поштовања “ – ово је најстрашније: долазим да се инфилтрирам, мешам и провлачим ка истинској побожности. И много пута – можемо сами себе да ухватимо како то радимо – изгледамо као побожни, а у ствари смо лажно побожни. Уосталом, не постоји права, већ лажна побожност. Зашто? Јер се безосећајност уселила у наша срца. Видите људе у црквеним добротворним организацијама како трче около и говоре вам: „Дајем све од себе овом циљу." Али у стварности они имају нечисте душе и срамне животе. Тако се неосетљивост истински испреплиће са лажном побожношћу. Транзициона духовна неосетљивост Често доживљавамо привремену, пролазну неосетљивост. Може трајати неколико дана или сати, неко време, а понекад и мање. Идемо на литургију, али немамо жељу, немамо потребу да учествујемо у литургији. Наш ум се не удубљује у литургију, он негде лебди. Осећамо се оптерећено, уморно, желимо да изађемо напоље; ми очигледно не желимо да идемо у цркву, не желимо да се молимо. Шта је то? У многим случајевима узрок може бити наше психосоматско стање. На пример, можемо бити уморни, нисмо добро спавали, исцрпљени јер нисмо довољно јели. Или желимо да спавамо, а немамо жељу да читамо Свето писмо. Ова неосетљивост може бити узрокована чак и разочарењем различитих врста. У многим случајевима ово нестаје; када разлог нестане, та неосетљивост нестане. У овом случају, нема потребе за бригом, осим ако се то не дешава редовно. Онда, наравно, спадамо у другу категорију. Начини да се избегне духовна неосетљивост Свети Јован Климакус у ту сврху препоручује следеће: „ Ако комбинујете размишљање о вечном Суду са много бдења, онда ћу вам можда ја (безосећајност) дати мало слабости “. Тако да са великом будношћу размишљате о томе да ће нам бити суђено; проучавајте књиге и текстове који говоре о Суду Божијем. „ Откриј из ког сам разлога рођен у теби, и бори се против моје мајке". Истражите шта узрокује ову вашу безосећајност, која страст, какво стање, а када откријете да је то због прождрљивости или љубави према новцу, борите се против тог разлога. „ Молите се често на гробовима и неизбрисиво утисните њихов изглед у своје срце ". Када исповедници имају посла са неосетљивим људима, шаљу их на сахране, да виде сујету овога света, да их нешто дирне. Непрекидна молитва Молите се Богу да вам помогне, да одагна ову вашу безосећајност. Пост такође помаже у отклањању неосетљивости. Страх Господњи Када се бојиш Бога, немогуће је бити неосетљив. Можете ли да спавате ако знате да вам се разбојници мотају око куће ? Не, не можете да спавате јер се плашите. Кад знате да вас чекају пакао и демони, хоћете ли стати поред њих или ћете побећи? Тако страх Господњи, када јача у нашим душама, топи неосетљивост, као што сунце топи снег и огањ топи восак. Чувајте се духовне неосетљивости! Љубљени, неосетљивост је уништење духовног живота и сваког трага присуства Духа Светога. Разорни ветар безосећајности, духовне неосетљивости, све снажније, све силовитије, пада на нашу Цркву. Све више и више! И квантитативно и квалитативно. Свети Јован Климак неосетљивост назива „каменом“, „окамењеношћу". Дакле, особа која пати од безосећајности претвара се у окамењену личност, жестоко супротстављену свему духовном, против сваке духовне национално-религијске традиције, у глупу особу. Драги пријатељи, време је да се подвргнете озбиљној самокритици; нема времена! архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru
  2. „Заборави на све“ или неколико речи о самоизлечењу ‒ Хајде да причамо о самолечењу. На пример, постоји савет - да мање обраћате пажњу на себе. У депресији виде човекову „опседнутост“ собом. "Не обраћај пажњу! заборави на све, живи како хоћеш”. Шта можемо рећи о томе? ‒ Колико је лако и, у принципу, исправно рећи, толико је немогуће извршити. Ако те згазе у метроу и помислиш: "Нећу да обраћам пажњу на то!" – мало је вероватно да ћеш успети јер су те повредили. Дакле, ово је добар савет, али није изводљив. Депресија је увек осећај сопствене непотпуности, безначајности или патње у најширем смислу речи. Јер душа боли – онај део душе који се зове - емоције. ‒ Често се чује: „Шта се жалиш? Има оних којима је много горе, него теби – и они се не жале, већ се труде да буду активни“. - Да, да, да! Генерално, човечанство је развило неколико образаца који би требало да функционишу. Имам једно, можда полунаучно, запажање да добри људи најчешће пате од депресије. Нисам чуо за случајеве депресије код људи у затвору. Или у случају стварног стреса - онда и њих нема. Постоји, не толико научна колико практична, теза лекара са 30 година искуства да, ако имате депресију, највећа вероватноћа је да нисте лоша особа. А добар човек неће наћи моралну утеху у томе што је неком другом горе. Добра особа ће рећи: „Па, да. Ја се осећам лоше и он се осећа лоше. То што смо обоје болесни никоме неће помоћи да му буде боље“. А можда ће је то још више повредити, и њена депресија ће парадоксално порасти јер ће сазнати за несавршеност света. Још више ће је заболети када схвати да неко живи без ногу, да је други парализован а трећи је изгубио косу од хемотерапије. Мислим да ова теза неће функционисати као утеха за депресију. Али, може помоћи да схватите да су многи људи превазишли и превазилазе исте невоље и да нисте усамљени у свом страдању. Испричаћу једну будистичку параболу, која ми се јако допада. Дође жена Буди са молбом да оживи њено мртво дете. Он јој одговори: „Ја знам за маст којом можемо да га помажемо, и дете ће поново устати, али неопходан састојак ове креме је пепео са огњишта оног дома у коме нико није умро." Мајка је кренула у потрагу и није могла да нађе ниједну кућу коју смрт није посетила. Схватила је да иста патња коју је доживела није само њена, већ се дотиче сваког човека. ‒ Постоји још једна теза која је позитивнија: „Цени оно што имаш. Погледај, није све тако лоше. Ниси у затвору, ниси смртно болестан. Да, имаш проблема, али генерално није ти лоше”. ‒ Да, то донекле има смисла у такозваној „когнитивној психотерапији“, када се негативност својствена депресивним пацијентима уништава пажљиво провереним шемама. Овде је смисао деловања психотерапеута да заједно са особом испита своја уверења – а депресивна уверења су обично песимистична – и да на искусан начин некако закључиш и докажеш да ти тај песимизам не помаже да живиш, већ напротив те омета. ‒ Да ли је исправно покушати подићи човеково самопоштовање? - Да, мада се не прави разлика између речи самопоуздање и самопоштовање, а то су две различите ствари. Самопоуздање подразумева како вас други доживљавају, а самопоштовање – како ви доживљавате себе. И због тога, када се ујутру пробудиш и схватиш да си још увек жив, и докле год си жив, способан си за покајање, а ако си способан за покајање, онда су ти врата раја отворена, тада ће доћи неки оптимизам – чак и из саме чињенице да си жив. ‒ Неки конзумирају алкохол да би изашли из депресије ... ‒ Да, током последњих хиљаду година постојања руске цивилизације, алкохол је био универзални антидепресив. „Вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15) Понекад вам чаша доброг вина омогућава да осетите радост овог света. А једно од мојих дијагностичких питања је следеће: „Реците ми, ако попијете флашу пива, да ли ће се ваше стање променити?“ Ако особа одговори: „Да, промениће се“, онда одговарам: „Ето, видите, у овоме је проста логика. Ако обичан етил алкохол промени ваше емоционално стање, онда ће вам боље направљени антидепресиви помоћи у много већој мери, промениће вашу уобичајену перцепцију о себи и вратити вам радост живота”. Наравно, нико није против чаше вина, али опијање ће само погоршати ситуацију. ‒ И још једно мишљење које је уобичајено међу хришћанима, пре свега међу свештеницима – да ће доброчинство, помагање другим људима помоћи да изађемо из депресије. ‒ Несумњиво! Ово је, вероватно, онај златни, најјачи психотерапеутски принцип, једини који функционише – и међу свештеницима, и међу психолозима који раде са тугом. Туга је феномен, могло би се рећи, по својој снази једнак депресији. И нема веће туге од смрти вашег детета, то је неприродно и најгоре што може да задеси човека. И ниједна од стандардних утеха: „Бог дао, Бог узео“, „Сад је на небу“, „Живот иде даље“ – цео традиционални скуп утеха – једноставно не функционише. Постоји само једна ствар која функционише: помоћи другом коме је исто тако лоше, или му је још горе. Стога, код оних који ми долазе са тешком тугом, разматрам и ову могућност: коме можете помоћи? Чинити добро је универзални фактор исцељења. И такође би било добро да депресивни пацијенти изађу из самоизолације, да се међусобно уједине, па чак и помогну једни другима. Данас постоје групе анонимних алкохоличара, анонимних наркомана. Стварно бих волео да постоји и покрет „анонимних депресивних” – група самоподршке као вид групне узајамне помоћи. Било би ми драго да се овако нешто оформи у некој од парохија, које активно помажу душевно оболелим особама. ‒ А шта рећи о самопомоћи лековима? ‒ За смањење душевних болова постоје дивни биљни антидепресиви на бази кантариона. Наишао сам на случајеве где се они могу упоредити са хемијски синтетизованим антидепресивом. Ово није нешто сумњиво, јер их сада има много. У закључку – о робовима и господарима живота… ‒ Претпостављам да тешке депресије нису тако честе. Много чешће је стање када се особа жали да нема радости у њеном животу, све је досадно и сиво. Шта бисте саветовали таквој особи? ‒ Да, често се дешава да се човек нађе у стању малодушности и беспомоћности. Пре него што му дам било какав савет, питао бих га: ко си ти? Роб или господар? У питању је твој сопствени живот. Ако си роб, не би требало да будеш срећан. Ако си господар, ако управљаш својим животом, зашто онда немаш радости? Шта чиниш да би задобио радост? Може да ми одговори: „Не знам“. А тада почиње рад психотерапеута: „Ако не знаш, онда немаш ни радости, ни довољно памети. Хајде да размислимо заједно, ја ћу ти помоћи. И имаћемо двоструки ум“. Али ако ми одговори: „Каква је то радост да ја возим жигули, а комшија вози мерцедес – наравно да не могу да будем срећан под таквим условима”, рећи ћу му: "Драги мој, тачно је да немаш радости, јер завидљив човек не може имати радостан дух." https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/
  3. Да ли треба да лечимо бесмртну душу таблетама, или како да се изборимо са депресијом? ‒ Душа је појам из домена вере. Како онда да исцелимо душу нечим сасвим земаљским – таблетама или разговорима? ‒ Мислим да сви треба чешће да се подсећамо, да су душа и емоције далеко од истог. Психотерапеут себи не поставља за циљ спасење душе клијента који му се обраћа – он се бави уређењем душе у видљивом свету. Генерално, боље је заменити израз "душа" речју "психа". Тада ће душа, у општеприхваћеном религиозном смислу, бити именована као „високи спрат” психе. А као „ниски под” психе, или ниво емоција, означићемо тај ниво на коме се заправо развија депресивна психопатологија. Како функционишу лекови? Кором великог мозга, тачније – са неуронима, ћелијама мождане коре, мислимо и постајемо свесни себе. И ту се, уз помоћ неуротрансмитера типа серотонина, одвија „процес размишљања“. На овом нивоу одвија се и процес рада мозга – и задовољство и свест, и примање информација. Kада су ови процеси поремећени, долази до формирања депресије. А уз помоћ добро и правилно одабраних неуротрансмитера, односно супстанци које утичу на размену течности између израслина нервних ћелија, долази до нормализације ових процеса. Тако делују антидепресиви, помажу да се успостави физиолошки повољна егзистенција целокупног менталног и емоционалног система човека. ‒ Одакле идеја да се депресија лечи хемијским препаратима? ‒ Многе ствари у нашој науци, психијатрији и психотерапији, настале су на неке бизарне начине. Први антидепресиви су откривени и синтетизовани тек 1950-их. У Немачкој, на клиници за туберкулозу, примећено је да су пацијенти који користе одређени препарат одједном постали необично весели и раздрагани. Почела су проучавања а затим и коришћење својстава овог препарата, да би се на крају синтетизовало нешто слично, али без антитуберкулозног дејства. Тако је настао први антидепресив који се примењује и данас. ‒ Можемо ли одвојити случајеве где је депресија још увек органска болест и пацијенту је пре свега потребан медицински третман? - Да. Ендогене депресије су узроковане биохемијским поремећајима у организму, који се могу установити не само на вербалном нивоу, већ и када се користе неки тестови. У лечењу оваквих болести потребна је примена препарата - антидепресива, притом разумно и диференцирано, у зависности од варијанте болести: код апатичне депресије - антидепресива са стимулативним дејством, код анксиозности - са умирујућим, седативним ефектом. Ево случаја од прошле недеље. Дошао ми је 32-годишњи мушкарац са следећим притужбама: Докторе, све је почело пре недељу дана. Добио сам задатак, врло једноставан и обичан, какав сам радио много пута, али ноћ пре дана када сам то морао да урадим нисам могао да спавам. Прошла ми је мисао: „Шта ако случајно не успем?“ Онда сам сео, укључио компјутер и…Побегао сам од њега. Нешто ме паралисало. Покушао сам још једном да приђем компјутеру. После тога сам пола дана шетао и замишљао да нешто тражим од некога, али сам осетио да једноставно не могу да урадим то, мисао одбија. Нешто ме блокирало. Покушао сам да узмем боловање, глумим прехладу, али осећам да нешто није у реду. Ево класичне верзије депресије. С обзиром да је имао 32 године, статистички је овако нешто требало већ да се деси. Упитао сам: ‒ Реци ми, није ли ово други пут да ти се то десило? ‒ Како знате, докторе? Да, заиста, пре три године сам имао исто такво стање, а онда сам отишао у село, нисам знао да могу да одем код лекара са овим проблемом, трајало је два месеца, али сам се онда некако излечио, промена климе и сунца. Међу методама лечења ендогене депресије је и метод фототерапије, када је особа подвргнута двочасовном интензивном боравку под светлошћу одређеног интензитета – а то делује антидепресивно. Није случајно да се многе депресије јављају управо у периоду кратког дана, посебно почевши од богојављенских мразева па до првих сунчевих зрака, када су већ прошли сви велики празници и када је дошао период када је пролеће још далеко, још је хладно, мало је светлости, све је сиво. А кад човек изађе негде у природу, где има много сунца, где је топло, депресија може да прође, као што видите, и без лекова... Враћајући се нашем програмеру, рећи ћемо да, ако му је без лекова било потребно два месеца да изађе из депресије, онда је, након што су му преписани благи антидепресиви, после пет дана дошао са речима: ‒ Докторе, постало ми је светлије! ‒ Шта је светлије – питам – дан је постао дужи, или...? ‒ Не, већ је моја душа светла! Могу јасно да мислим! ‒ Одлично – кажем – само немојте погрешити и прекинути са узимањем лекова – мора се завршити ток терапије антидепресивима. - Заправо, већ говоримо о различитим начинима да се ослободимо депресије, о томе како се на њу може утицати. И да ли постоји општи приступ лечењу? ‒ Здрав разум сугерише да је депресија, као искуство емоционалног стреса, сигнал да нешто није у реду. Ово "није у реду" може бити узроковано спољним разлозима: губитком вољене особе, упадањем у неку криминалну ситуацију када сте опљачкани и претучени, од неостварене жеље за јелом слаткиша до отпуштања са посла. Генерално, сви спољни фактори могу откључати механизам депресивног стања. И овде је важно да не поричете несрећу која вам се дешава. Први корак ка изласку из депресије је схватање да нешто није у реду са вама. „Не размишљам тако добро, немам толико снаге колико сам имао. Дакле, први корак је да кажете: "Нисам добро." Други корак је тражење могућих узрока и последица. И што је најважније – шта Бог жели да ми каже са мојим депресивним стањем, шта могу да научим? Да ли је то вежба мог стрпљења и морам то да издржим, или сам негде погрешио и ово је преиспитивање вредности. Или је то јачање мојих духовних мишића, моје духовне снаге. Једном речју, зашто ми је дозвољена ова ситуација, депресија. И чим се открије значење, депресија почиње полако да се повлачи. Јер све што има смисла постаје мање болно. Једна од метода психотерапије за депресију је изграђена на томе. Депресија се понекад лечи уз помоћ логотерапије, односно „терапије са смислом“. Када пацијент пронађе смисао и сврху у својој патњи, патња пролази. Ако биохемија није превише укључена, онда можемо само моралним средствима довести плитка депресивна стања до норме, да човек из овог стања изађе духовно обогаћен. Трећи корак је тражење помоћи у више праваца (емоционални – код психотерапеута и духовни – у благодатном животу Цркве). Ако је човек црквен, биће веома добро да наведе разлоге свог страдања и да му неки мудри отац да духовни савет. Или да му каже: „Брате, ово код тебе није духовне природе, иди код психотерапеута. Знам једног православног психолога, психотерапеута, психијатра који може да ти помогне." И овај пут, од трема храма до психотерапеута, је веома добар. Ако говоримо о органским методама лечења особа које пате од депресије, промена климе и/или промена радног места некима одговара. Статистике потврђују да ређе пате од депресије они који живе у земљама у којима има више сунца. Ако је особа склона депресивном поремећају и има прилику да се пресели негде другде, онда можда, вреди то учинити. Подсећајући да депресија може бити узрокована хронолошким поремећајем, присетимо се и таквог физиолошког начина лечења депресије, који се зове „неспавање“, када се човек свесно лишава сна 36 сати. У 9 сати ујутру иде на посао или проводи време у домаћинству, а ноћу не спава. А задатак је до 22 сата следећег дана да ни за шта на свету не заспи. Понекад 2-3 такве сесије депривације сна без лекова, доведу до нормализације циклуса и изласка из депресије. ‒ То можемо приписати, да тако кажем, органским методама лечења... ‒ Да, апсолутно, и ове методе функционишу. Што се тиче моралног аспекта, као и код сваке болести, биће веома добро ако човек, у дијалогу са стручњаком, психологом или духовником, размисли и прође тим путем, о коме смо управо говорили. Односно, потрбно је утврдити недостатак, размислити због чега се то догодило и покушати пронаћи пут оздрављења. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/
  4. ‒ Када смо позвани у овај свет, нико нам није дао гарантно писмо: „живећете добро“. Дато нам је нешто друго: колико будеш имао храбрости, колико си стрпљив у тугама, способан за покајање, мужеван у искушењима и амбициозан у здравом разуму, толико ће твој живот бити Богу угодан и једноставно испуњен. Из депресије можемо изаћи на много различитих начина. Можемо очајавати до крајности, потонути на дно себичног неверја и рећи: „Ја немам ништа ни са овим светом, ни са овим Богом“ – као што се десило са Јудом. Можемо плакати дуго као апостол Петар, добити опроштај и пронаћи унутрашњи мир, имајући у виду да смо се у неком тренутку понашали недостојно. Ова свест о сопственој недостојности оплемењује човека. Не заборавимо да депресија може да уздигне човека. У том смислу, депресија је, као и свака болест и туга, заштита од нечег горег – од дегенерације човечанства. Неко је рекао: „да није било ратова, људи би се потпуно покварили“. Односно, неретко болест или патња, или рат, или депресија, доводе до ослобађања људског потенцијала, могућности покајања. „Шта је за мене православни психотерапеут“, или - депресија и вера ‒ Али поставља се следеће питање: откуда се такво стање може појавити код људи који су црквени и имају навику да се моле, да се исповедају, да приступе Светим Тајнама, код људи који су се добро усталили, не само у свакодневном животу, већ и у духовном животу, који су већ дорасли до неког довољно просперитетног уређења, а стање депресије им није страно. Да ли је ово само због гордости ? - Наравно, и не само због гордости. Истовремено, они могу патити од акутне депресије и посебно је перципирати. Да пронађе веру, чини ми се, може само онај ко је доживео радост. Ко је спознао и осетио радост постојања и захвалност Богу и овоме свету – не ескапистичку радост, не радост на врхунцу наркотички измењеног бића, већ праву лепоту света, када је човеку добро да буде са Богом, и може да каже: „Како је све ово добро“. Нека свет лежи у злу, нека ђаво дозива и бори се за сваку душу. Духовно настројена особа ће и даље доживљавати радост. А ако зна за радост, зна и за тугу. А може и да се разболи. На крају, од депресије до депресије постоји разлика. Хришћанин неће доживети депресивно стање које води ка самоубиству. Ако неко од његових ближњих умре, неће достићи екстремни ниво очајања. У томе лежи психотерапеутска функција наше вере, ако је можемо тако прагматично назвати. Рецимо, међу правим верницима нисам наишао на податке о нападима панике, о страху од путовања подземном железницом или, данас уобичајену, аерофобију. Уопште, анксиозне неурозе се једва јављају ако имате навику да верујете Богу, да се препуштате Његовим рукама. Али ето, депресија може постојати - и сада причамо о томе како се носити са њом... ‒ Поставља се још једно питање везано за тему „депресија и вера“. Читамо речи: „Свет лежи у злу“ (1 Јн. 5,19), читамо у Проповеднику да је све таштина (Проп. 3,20) и све пролази, и разумемо да ће сво цветање, које видимо око нас, заувек престати и ово дивно цвеће ће увенути, наши вољени ће остарити и сви се ионако суочавамо са перспективом да одемо у гроб. Зар свест да све радости долазе и одлазе не води ка настанку депресивног стања? ‒ Ово што сте сада рекли је логичан наставак онога што се дешава када човек почне много да размишља у самоћи, без иједног саговорника, без сродне душе, без свештенослужитеља који има разумевања. А ко би могао бити бољи саговорник од Христа, присутног на страницама Јеванђеља?! Сви ваши мрачно описани аргументи разбијају се у једној јединој Христовој реченици која све објашњава: „у свету ћете имати невољу“ (Јн. 16,33). Имамо ли туге? Имамо. И даље: „Али будите храбри, јер ја сам победио свет“. Што више чините добро, мања је вероватноћа да ћете развити депресију. Јер депресија, као и свака болест, ограничава човека. А радећи нешто, улазите у интеракцију и ширите своје могућности. Недепресивна особа не затвара очи пред патњама света, али покушава да помогне у ублажавању ових патњи и код себе и код других. ‒ У светоотачким списима налазимо најмање три појма која су веома блиска медицинском и психотерапијском опису који смо управо чули, а то су појам малодушности, разочарења и окамењене неосетљивости. Да ли је могуће да је депресија и стање духовне болести, некоректног духовног корака који је човек учинио, и последица – лажног духовног стања до којег је људска личност дошла? ‒ Специјалисти психопатолози, који имају храбрости да се отворено називају верницима, увек истичу да свака појава у свету има свој логос, своју сврху. Свака психопатолошка појава, свака емоција, свака болест има неко значење на духовном нивоу - неку врсту штете на моралном плану, штете у религиозној сфери, односно нарушавање заједнице са Богом у мери у којој је то било могуће датој особи. И дефинитивно, у депресији ће се појавити малодушност и осећај безвредности, понекад и побуна против виших сила. Као и кроз сваку болест, кроз депресију Господ може омекшати човеково срце, а може га и духовно ојачати, јер и код депресивних пацијената, који су постали мудри психијатри 20. века, је уочено и изнето следеће: „Депресија оплемењује човека. У депресији, као и у правилно поднесеној патњи, постаје се бољи и мудрији”. Чувени психотерапеут Виктор Франкл је рекао: „Једини смисао патње је постати неко други“. А са депресијом, човек има прилику да се духовно обогати, јер ствари, на које до сада није обраћао пажњу, оштрије опажа. Насупрот томе, ако погрешно доживљавамо депресију, почећемо да гунђамо против Бога. Правилно поднесена депресија, као и свака патња, води ка већем потенцијалу захвалности Створитељу за оно што нам се дешава. Дакле, депресија може послужити духовном расту човека, ако се правилно доживи. Понекад депресија једноставно доводи до вишка времена, јер човек не може да ради, и за њега се појављује прилика „да размишља о својој души”. И за то можемо рећи хвала депресији. Сетимо се и онога што је речено у Јеванђељу: „Сила се моја показује у слабости“ (2. Кор. 12, 9). А депресија је управо таква душевна немоћ, у којој се могу испољити једноставна чуда самопожртвовања. У депресији, особа се понекад нађе одгурнута из механичке рутине света и дотакне је посебан доживљај постојања, а тај додир може довести до исцељења душе. Духовно смо сви болесни у овом или оном степену. Депресија ослобађа од гордости. И уопште, добро је бити упознат са депресијом и ово не говорим ја, само парафразирам светог Силуана Атонског: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Или речи старца Валаамског: „Најсигурнији начин да се избегне смртни грех је стално размишљање о смрти”. И када, ако не у депресији, долазе мисли о неизбежној смрти, о крају постојања. У духовном смислу, прави верник мора да види потпуну промену свог духовног устројства и да се озбиљно односи према исповести. Исто тако, у случају депресије, особа мора узети у обзир своју емоционалну штету. Дакле, депресија има веома дубоко и позитивно духовно значење. Али, постоји и деструктивни потенцијал - као у свакој болести. Дакле, смисао и сврха депресије, као и сваке болести, не само тела већ и душе, јесте да да отвара могућност комуникације, могућност да дођете до особе у белом мантилу и кажете: „Није ми добро, можете ли да урадите нешто за мене?“ А када једна особа учини нешто за другу – то умножава љубав. ‒ Ако се нешто деси особи која је хришћанин, да ли мора обавезно да тражи православног психотерапеута, или да оде код специјалисте који познаје само своју струку? Обично не тражимо православног оториноларинголога или кардиолога… ‒ Код тешке депресије, када човек не може да угледа светлост дана, не може да устане из кревета, дрхти од страха, уопште није важно који ће му психијатар, из које вере, помоћи. Што је депресија лакша и истовремено духовно смисленија – на нивоу тешко достижне радости, на нивоу малодушности и анксиозности – улога вредности, у оквиру којих психотерапеут пружа своју помоћ, се повећава и тада је боље више веровати стручњаку који са вама дели исту моралну скалу. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/
  5. Окренути се према зиду, или шта је депресија? ‒ Сергеј Анатољевич, вреди започети наш разговор о депресији питањем: шта овај концепт значи са становишта психотерапеута? Претпостављам да многи не разумеју како се депресија разликује од других болести? ‒ Заиста, сада је ова реч толико уобичајена да сваки трећи пацијент који седи у столици наспрам мене каже: „Докторе, ја сам у депресији.” И онда морамо да пронађемо његов пут – да ли деепресија заиста постоји и ако постоји, каква је? Често људи долазе са речима: "Нерви су ми узнемирени, морам да идем код неуролога." И тада постаје јасно да „нерви” означавају поремећаје у области емоција, односно у области компетенције психијатара и психотерапеута. Појам „депресија“ добија стабилан садржај у време формирања психијатрије као академске науке почетком 19. века. Да бисмо водили хармоничан живот, мора постојати равнотежа између онога што нам долази споља и онога што излази из нас. У депресији, свет врши притисак на особу, а особа не може да се носи са тим. Особа доживљава пад унутрашњег тона, немоћ, неку врсту непремостиве унутрашње празнине. Ово је главна карактеристика депресије, у многим варијантама ове болести. ‒ А шта може бити депресија? ‒ Прво, постоје два типа: ендогена депресија (од латинског - "дошла изнутра"), односно условљена биохемијским разлозима и независна од спољашњих фактора живота човека, и егзогена („дошла споља”) или реактивна, изазвана реакцијом на спољашње факторе непремостиве за човека. А тактика лечења зависиће од тога у коју категорију спада депресивни синдром; Човеку ће у већини случајева бити потребни лекови или неласкава, тачна анализа ситуације, или лепа реч... Друго, депресија се јавља у многим облицима. Разликујемо: анксиозну депресију, астеничну депресију (када се примети недостатак снаге), апатичну депресију (када човека једноставно ништа не занима и лежи окренут зиду), соматизована депресија (од грчке речи сома – тело, тј. прелазак на тело – када се психички емоционални проблеми манифестују телесним поремећајима: осећај прескакања срца, синдром иритабилног црева, утрнулост руку и ногу. Када некој особи недостају речи или навика да речима изрази своје стање ума, наступа комуникација помоћу телесних симптома). Постоје такозване "депресије осмеха", када особа покушава да сакрије своје стање, претвара се да је весела, тако да њене патње не постану очигледне другима. Класична ендогена депресија обично развија, као и већина менталних болести, између 20. и 30. године. Касније, када се депресивно стање смењује са периодима успона, говоримо о дијагнози "циклотимије". Код депресије долази до промене већине потреба и способности особе: смањење или повећање апетита, неспособност да се носе са уобичајеним радним обавезама, поремећај сна или повећана поспаност: депресивни људи понекад спавају и до 20 сати. Пацијенти кажу да је сан једино што им доноси олакшање - ово је нека врста симптома бекства у сан. Ендогена депресија такође често показује дневну цикличност. Наиме, стање болесника се увек поправља у другој половини дана. За депресивног пацијента јутарњи сати су посебно неподношљиви, до поднева је већ подношљивије, а увече се понекад јавља стање „још се може живети“. ‒ Али како препознати да ли је извор депресије физичко стање, или је оно последица искључиво менталних својстава особе и њених искустава? ‒ Када бих сада могао прецизно и исцрпно да одговорим на ово питање, сутра бих лако могао да одем у Стокхолм по Нобелову награду. Постоји бар десетак, а можда и више, објашњења и механизама тако сложене и вишеструке болести као што је депресија. Ако говоримо о ендогеној депресији, када дијагноза више не изазива сумње, када то више не можете да опишете терминима попут: „Тужан сам“, „Досадно ми је“, „Лењ сам да било шта урадим“, и човек се само окрене зиду, ништа га не узбуђује и може тако да лежи неколико месеци, јасно разумемо да ту особу треба лечити. И можда не увек уз њен пристанак, јер депресија може да се заврши веома трагично за човека – и са ризиком од самоубиства и смрћу од исцрпљености. Постоји још једна карактеристика депресије - осећај сопствене промене и лишавање света емоционалне обојености. Када се обраћамо другој особи, када гледамо слику или неки феномен овог света, природно је да формирамо неки став према томе. То је добро или лоше, лепо или ружно, али особа или ствар коју гледамо донекле утиче на нас. А овде, у депресији, ова особина је поремећена, и постаје неподношљива: својим умом разумете да је ово дрво и да је то особа, али нема емоционалне боје, све около је ништа, без икаквог укуса и утиска. У најгорем случају може се развити болна неосетљивост, када човек уопште не може да осети емоције, прво у односу на спољашњи свет, а потом и на себе. Ово је већ потпуна равнодушност. Ово мучно људско стање болне обамрлости је врхунац депресије ако се не лечи. Поука краља Саула, или извори и значења депресије ‒ Дакле, где се депресија може изненада појавити и како њен настанак зависи од самог човека и околности његовог живота? - Прво, депресија може бити генетска предиспозиција. Ако се сретну мушкарац и жена који су очигледно склони депресији, требало би да озбиљно размисле о уласку у озбиљну везу и заснивању породице. Ако дођу код мене као породичног саветника, саветујем им да пажљиво и полако размотре све – поготово ако им још није јасно да ли су на овај свет дошли једно због другог. Иначе, у психијатрији се примећује следеће: бракови заражени стањем депресије имају тенденцију да буду веома издржљиви. Друго, депресије могу бити резултат хронолошког физиолошког поремећаја ритмова према којима човек живи. У последње време се развија веома интересантна област – хронобиологија. Она тврди да је цео свет, укључујући и људска бића, одређен системом ритмова (месеца, сунца, смене годишњих доба, промене циклуса спавања и буђења, откуцаја срца, женских менструалних циклуса итд.). Један од познатих антидепресива данас је развијен имајући на уму ритмологију. Треће, депресије се јављају код усамљених људи који се суочавају са озбиљним проблемима и не могу да добију помоћ или изразе свој бол. ‒ Често се верује да, само по себи, сузбијање злобе и потискивање емоција генерално води у депресију. Да ли је то заиста тако? ‒ Не, не бих рекао. Обично потискивање негативних емоција: злобе, агресије или увреде, доводи не до депресивних, већ до анксиозних поремећаја, до анксиозног компензационог стања. Депресивна и анксиозна стања се генерално сматрају двема феноменолошки и биохемијски различитим стварима. Развој гордости, фиксација на себе, превише ослушкивања себе – уместо дијалога са Творцем, са светом, са другим људима, што и религија подразумева – довешће до депресије. Наравно, ако човек има прилику да све искаже и не крије у себи, он мање изложен таквом стању и болести. Али он постаје неосетљив на све спољашње. А таква фиксација на себе пре ће довести до депресије него потискивање беса. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/
  6. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, у којем се налази делић одежде са моштију Светог Јована Руса добијен од стране Игумана из манастира у месту Прокопи на острву Евија, поводом празника Божјег угодника Светог Јована Руса, у петак 9. јуна биће служена Света Литургија са почетком у 8 часова. Добро дошли на Литургијско сабрање! Повест о Светом Јовану Русу: СВЕТИ ЈОВАН РУС – СИЛАН У КРОТОСТИ Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали. Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру. Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. Нетљене мошти Светог Јована Руса Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. Нека од чуда Светог Јована Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божијом силом и молитвама Јовановим." Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса - 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону. Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких. СВЕТИ ЈОВАН РУСКИ КАО СРПСКИ ВОЈНИК У манастиру посвећеном Светом Пантелејмону посебно место заузима необична икона. Икону урадило сестринство цркве поводом чуда које се догодило током НАТО бомбардовања. У селу Лепчињцу, надомак Врања, на пропланку окруженом нетакнутом природом, смештен је женски манастир посвећен Светом Панте-лејмону, заштитнику болесних. Многобројни верници, мештани и становници Пчињског округа радо долазе у манастир по душевни мир или да уживају у лепоти која никог не оставља равнодушним. Ипак, овај манастир у цркви која је део комплекса чува једну специфичност која код многих који долазе први пут у манастир изазове изненађење. На зиду цркве посебно место заузима икона војника у униформу. Овакви призори права су реткост у православним храмовима, а претпоставља се да је реч о јединој икони оваквог типа у српским храмовима. Икона представља Светог Јована Руског у стојећем ставу, обученог у униформу српске војске. Икону су насликале сестре манастира Светог Пантелејмона поводом чуда које се догодило 1999. године, о коме смо сазнали из дописа свештеника у цркви где се чувају мошти Светог Јована Руског у селу Прокопион, на острву Евији - појашњава свештеник Синиша Пиљановић. Допис који је дошао из поменутог храма у Грчкој стигао је на адресу Епархије врањске. И он је, према речима Пиљановића, својеврсно сведочанство о помоћи коју је светитељ указао нашем народу у време страдања. У допису је описано како су у цркву на Евији те године у време НАТО бомбардовања дошла два човека из различитих крајева Грчке. Иако се нису познавали, они су свештеницима овог светог храма испричали готово истоветну причу. Монахиње се присећају да је мир који је значио и престанак бомбардовања на Србију потписан у Куманову, на дан када се прославља Свети Јован Руски, 9. јуна. Својеврсна симболика и мир који је уследио разлог су што се светитељ у војној униформи српске војске нашао у цркви. Оне кажу и да је светих војника из свих времена много у православним црквама по целом православном свету. Икона Светог Јована Руског у манастиру у Лепчињцу је јединствена по томе што је то ретки пример светитеља обученог у униформу савремене српске војске. САН Сањали су, независно један од другог, Светог Јована како скида свету одежду у коју је био одевен и облачи војничку униформу. Тада је рекао: "Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље" - причају монахиње манастира Свети Пантелејмонa разлог доласка двојице Грка у цркву на Евији. Извор: Радио Слово љубве
  7. Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића. „Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.” Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали, исправили и кренули путем Христовим (нпр. свештеномученик Кипријан). Било је и разбојника, убица, опет покајника (разборитог разбојника који је пошао за Господом нашим Исусом Христом у рај). Било је царева и светих племенитих кнезова који су морали да погубљују, и да се боре, и да доносе политички тешке одлуке. У мноштву светаца налазе се и многи ратници. Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори. Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16). У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао - ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље. Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели. Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се! Сви свети, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-2
  8. – Многи сањају да нађу правог духовног оца – проницљивог старца… – У духовном животу сањање је веома штетно. Катастрофално штетно. Јер многи људи, нажалост, након читања разних књига о „духовном“ почињу да сањају и покушавају да изграде цео свој живот према неким сопственим илузорним идејама. Ово је јако лоше. Духовни живот је стварност. – Ако сам исповедник говори о решавању неких свакодневних питања, на пример, да ли вакцинисати децу или не... „Није посао свештеника да вакцинише. Ако човек сам постави такво питање, чини ми се да је исправније одговорити: „Одлучите сами. То нема никакве везе са духовним животом.” Људи могу да ми се обрате: „Оче, да ли да се оперишем или не?“ Како ја да знам? Јесам ли ја доктор? И плашим се кад неко од свештеника помисли да може нешто знати о овоме. Плашим се за таквог свештеника, и за човека који се обратио овом свештенику. Могу да разумем када питају духоносног старешину нивоа оца Јована Крестјанкина, који заиста може да зна од Бога нешто што другоме није познато. Ја сам обичан свештеник, обичан човек, не знам, немам неке посебне духовне дарове. - Како разумети: он је добар исповедник ....? Ако човек живи срећно, може да види мале плодове духовног живота, нема малодушности, ако осећа пуноћу у срцу, онда је ово исправно духовно руководство. Ако је човек после исповедника у сталном малодушју, у самокритици, у некој врсти потчињавања, онда нешто није у реду. Све се познаје по плодовима. – Да ли треба да тражим исповедника код кога ћу се стално исповедати? – Ако човек иде у исту парохију и члан је заједнице, причешћује се у овој заједници, не треба да трчи по другим црквама, јер је Евхаристија црквено-заједничка ствар, а он је, између осталог, заједно са свештеником, који служи ову Евхаристију, који проповеда, који парохију поставља на прави духовни колосек. Уосталом, служење свештеника не исказује се сталним давањем савета на исповести. Духовно руковођење парохијом врши свештеник кроз проповед, кроз молитву, кроз организацију парохијског живота као заједничке службе. А ово духовно вођство јако недостаје. Жива реч беседе, права интонација, отворена служба, разумевање онога што људи очекују од Цркве. Јер и сама Црква има пуноћу дарова Божијих. – Може ли се исповедник бити без директне комуникације? - Можда. Рецимо у погледу духовног руковођења, митрополит сурошки Антоније је за мене имао огромну улогу. Нисам га лично познавао. Знам за њега из његових беседа и књига. Одговоре на толика питања која су ме бринула нашао сам код владике Антонија у његовим беседама, у његовим речима, у његовим разговорима. – Да резимирамо, колики је проценат слободе и послушности у духовном вођству? Где остаје лична воља, а где се човек потчињава вољи исповедника? – У овом случају исповедник сам може да каже одређене ствари. Негде може да инсистира на нечему, ако је то заиста очигледно и тачно, а то сигурно зна из сопственог искуства. Он може дати савет, а људи сами одлучују. На пример, може ми прићи парохијанин кога дуго познајем: „Ево, оче, коначно сам нашао изабраницу живота и желимо да се венчамо. Кажем: „Знаш шта, можда не треба журити?“ Понекад чујем у одговору: „О, не, оче, ти не разумеш, све је тако супер код нас. "Па", кажем, "ако не разумем, онда ради како хоћеш." Али одбијам да венчам, јер мислим да немам право да преузмем одговорност тамо где сумњам. Ако имате другачије мишљење, и сигурни сте у своја осећања, молим вас учините шта желите, али без мене. Генерално, у духовном руководству, свештеник не преузима одговорност за поступке друге особе. Он помаже особи. Може да их води, даје пример, усмерава. То не значи да прихвата одговорност за живот особе. У супротном, то више није духовно вођство. А чак ни монашко послушање није пребацивање одговорности. Послушност није неодговорност.
  9. Исповедника као духовног оца треба да има сваки православни хришћанин? – Што се тиче духовног руковођења, ми немамо никаква канонска правила да сваки православац у свом животу треба да има духовног ментора, вођу коме ће бити послушан. Такво духовно вођство је важно за оне људе заиста озбиљнe за свој духовни пут, свој духовни живот, који већ имају духовно искуство. Наша Црква има сву пуноћу за спасење. У Цркви постоје сакраменти, постоји Свето писмо, Свето Предање, могућност да се човек научи духовном путу у самој Цркви, без прибегавања посебним методама за ово. Свештенство као такво, излази из миљеа монаштва. Уласком у манастир полаже завет послушања, што подразумева одсецање своје воље пред вољом духовног учитеља, исповедање својих мисли и тиме озбиљно,чисто духовно руковођење у одређеним условима посебно створеним за то. А живот мирјана у великим и малим градовима не подразумева посебне услове у којима би човек могао да буде у послушању. Али постоје, без икакве сумње, људи веома високог духовног расположења. Они ће чезнути да науче духовни живот, тражити искусне духовне људе, подвижнике који су прошли одређени пут и кроз духовно искуство познају и сведоче своје богопознање. И знају како да поделе ово искуство. Јер ни сваки подвижник који је прошао такав пут не може да подели своје искуство. Ово је такође поклон. То јест, човек може имати веома висок духовни живот, може бити подвижник, али не може свако то пренети исправно, адекватно, схватајући његово духовно стање, духовно искуство. Дакле, не може сваки светитељ у личном општењу нешто научити, ни сваки подвижник, ни сваки старац. Желим да истакнем да људи који траже духовни пут, обраћају се својим духовницима управо за духовно искуство, за правилно разумевање животних околности у којима се налазе, да би спознали вољу Божију. Али знати вољу Божију у правом смеру. Не у смислу познавања воље Божије у, рецимо, мењању стана или усељавању или боравку, купити ауто или не купити: говоримо о путу спасења. Јер код нас се, нажалост, човеково питање о нечему углавном тиче ових свакодневних ствари, које можда немају никакве везе са спасењем. – То се дешава када монашки духовни оци дају (или не дају) благослов за неке важне ствари – замонашити се, оженити се, испостави се да је то духовно корисно за човека. Али, с друге стране, могу постојати и сломљене судбине. Како то схватити овде? Постоје сломљене судбине. Има грешака. Зато што је "удај се - не удај се"- питање у много чему људског разума, људске трезвености. На крају крајева, ако човек жели да се венча по сваку цену, он ће то ипак учинити, али то не значи да ће његов избор бити исправан. – Ако се човек не слаже са саветом духовног оца, да ли то значи: не послушати исповедника – не послушати Бога? – У неким случајевима, ако мислите на послушање старца у манастиру као завет при постригу, то је једно. Ако говоримо о томе да је неко дошао на исповест код неког младог свештеника, а он му је рекао: „Мораш ово да урадиш“, али он није слушао, онда је сасвим другачије. – Ако се свештеник веома труди да продре у живот човека, питајући нешто о чему нисте спремни да разговарате, како поступити? - Ако је ово свештеник кога не познајете , можете сасвим мирно да кажете: „Оче, не желим да разговарам о овом питању са вама, извините. Желим да вам кажем о својим гресима, ја имам те и те грехе. А шта сам ја, ко сам, где радим, колика ми је плата, ово, опростите, нема везе са исповешћу. Ако је реч о исповеднику, овде је важно у којој мери сам човек сматра да је то потребно за њега, да исповедник зна неке околности његовог живота. На пример, особа има породични проблем. Долази да се посаветује: „Оче, саветуј, не знам шта да радим." То може бити странац или непозната особа коју шаљу моји парохијани, јер нема са ким да се посаветује. Сходно томе, започињем разговор: „Причај ми о околностима свог живота, ко си ти, колико имаш година?" Морам бар приближно да видим атмосферу, сазнам ситуацију. Ако особа не жели да прича о томе - не мора. То је отприлике исто као да човек дође код лекара и мора да каже где боли, како једе, шта једе, како спава итд. Све до боје урина, ако је потребно. Свештеник пита да ли заиста озбиљно треба да помогне у решавању неког проблема, а човек сам то жели и тражи, и он му се за ово обраћа. Дакле, онај ко је дошао са питањем у неком смислу треба да преузме иницијативу, да прича о себи. .
  10. – Не постоји формулисан канонски концепт ко је исповедник. Дакле, ова реч има много значења и различити људи је разумеју на различите начине. Неко под речју „исповедник“ схвата особу која врши тајну исповести. Односно, исповедник је свештеник код кога се редовно исповедате. Друга особа може да уложи у појам „исповедник“ још озбиљније значење, као што је, рецимо, духовно вођство. То јест, човек не само да се редовно исповеда, већ је и у духовном послушању, иде духовним путем, о чијим корацима увек разговара са свештеником. У том смислу, овог свештеника сматра својим духовним оцем. – Колико је очигледна граница између исповедника – свештеника коме се исповедате и исповедника – духовника? – Свештеник не мора да буде духовник. Али он је исповедник утолико што има послушање, право да исповеди. Према томе, сваки свештеник је исповедник: он прихвата исповест. На пример, у Грчкој Цркви не прихватају сви свештеници исповест, односно нису сви исповедници, већ само они који имају посебан благослов од епископа. , То су углавном монаси у манастирима. У Руској Цркви право на исповест има сваки свештеник, и искусан и неискусан. – Шта ако млади свештеник током исповести почне да поучава одраслог, чак и старијег парохијана? Важно је како он то чини, са којом интонацијом. Уствари је то и дужност свештеника, да поучава. Иако млад, начитан свештеник који добро познаје светоотачку литературу, уме да као пример наведе неко светоотачко учење, пример из живота светитеља, пример из црквеног предања, који може бити од користи парохијану у његовом духовном животу, у његовој борби са грехом. Ако свештеник почне да износи своје лично мишљење, онда његово духовно и световно неискуство може врло често да донесе штету, што се врло често дешава. – Како треба да реагује парохијанин у овом случају? Не постоји универзални савет. Сећам се себе у младости, сећам се да сам говорио неке смешне ствари људима који су били много старији од мене, јер једноставно нисам разумео како они живе, под којим условима. А када би ме неки искуснији парохијанин поставио на моје место, вероватно бих се увредио, јер сам сматрао да је мојa духовнa служба покривала сву моју личну глупост. Али, мислим да се са свештеником може не сложити, у неким појединачним случајевима. Ево, као што рекох, нема конкретног одговора. Кад сам био млад свештеник, мислио сам да све знам. Сада често као одговор на питања особе која ме на исповести пита: „Оче, шта је исправно?“ Ја кажем: "Не знам." Штавише, чини ми се да, док свештеника посебно не питају, он не треба по сваку цену давати савете. Мада, има ситуација када је свештеник дужан да предложи нешто важно, конкретно. Уопште, подручје исповести је мистериозно. Не може се потпуно регулисати. У документу „О учешћу верних у Евхаристији” стоји да исповедник може да регулише учесталост исповести међу својим парохијанима, које добро познаје, познаје њихов духовни живот. То значи да се у таквим парохијама исповест може поверити искусном свештенику. А када је у питању млади свештеник, само рукоположен, постоји прилика да се учи од старијих свештеника ... Чини ми се да се сам тренутак вештине исповести, саветовања, не учи како треба у богословијама. Искусни исповедници могу да говоре о оним тренуцима са којима се свештеник сусреће у пракси, а који су једноставно непознати младићу који је тек преузео свештенство. Када се суочи са озбиљним признањем, може се збунити. То признање може једноставно бити веома шокантно за њега, неће знати како да реагује. На пример, свештеник може наићи на ментално оболеле људе. Штавише, психичка болест свештенику не постаје одмах јасна, јер веома вешто опонаша религиозно понашање. Неискусни свештеник то можда уопште не разуме и озбиљно схвата човека, мислећи да живи духовним животом, а ово може бити облик шизофреније... Или, на пример, ево још једног, нажалост, потпуно уџбеничког случаја. Родитељи долазе младом свештенику чије дете умире или је умрло. Постављају питање: „Зашто деца пате?“ Свештеник може категорички одговорити: „Због ваших гехова“. Али они не могу да схвате, јер у њиховом животу нема тешких грехова, како им се чини, због којих несрећно, невино дете мора да сноси тако страшну казну, такве страшне муке, болове пред родитељима. Спремни су да им одсеку руке, ноге, само да би се дете избавило од патње. И родитељи више не желе да верују у таквог Бога. А свештеник не зна да је тако немогуће разговарати са људима који доживљавају тугу, који су у периоду акутне патње. Десетак година касније свештеник долази себи, схвата своје грешке и почиње да буде добар исповедник. Сви смо прошли кроз ово. Али мислим да треба нешто учинити по том питању. Вреди озбиљно разговарати о томе да ли сви треба одмах да постану исповедници или да свештеник ипак служи, гледа људе, комуницира са њима, да у почетку буде само катихета и постепено улази у тајну исповести кроз разговоре и комуникацију са искусним свештеницима. Видимо искуство Грчке Цркве, где искусни исповедници, монаси, заиста знају шта је исповест. Они су благословени овим. Огроман број људи долази у манастире да би истински, озбиљно примили духовне користи од исповести, а не само да користе исповест као пролаз за причешће. https://www.pravmir.ru/author/user
  11. JESSY

    Бол је део наше еволуције

    Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама. Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини добрим. Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота. Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи. Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега! о.Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  12. Празник Светог великомученика Димитрија Солунског, као своју крсну славу, и ове године великом молитвеном свечаношћу обележило је Богомољачко братство при Храму Вазнесења Господњег у Осечини. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање старешине манастира Лелић игумана Георгија и свештенства из Ваљева и Подгорине. Господ Христос је Бог љубави и о њој је учио Својим животом и проповедима. Управо у љубави се састоји слеђење Господу. Јеванђељски одломак (Јн 15, 17- 27) у коме Спаситељ упозорава Своје ученике да ће их мрзети свет, јер нису од света, чита се када прослављамо свете мученике. Један од њих је и данас слављени Свети Димитрије, који је слушао Господа и уподобљавао Му се у свом животу. Љубављу, дату Господњом заповешћу, је живео и њоме пострадао, поучио је Владика Исихије о житију заповедника града Солуна, племића и војводе, који је веру у Христа исповедио у историјском тренутку у ком је то било опасно, нарочито за припаднике виших друштвених слојева. Упркос страшним гоњењима, које је спроводио римски император Максимијан, Свети Димитрије остао је хришћанин, како су га васпитали благочестиви родитељи. Свети Димитрије је био љубљен од света, али Господ нас Својим речима не упућује да се издвојимо од света и склонимо у неке изоловане заједнице и живимо само са онима који су слични нама, подржавају нас и поштују. Не! Господ нас упућује да се одрекнемо света као палога света. Не браће и сестара са којима живимо у заједници, већ од свега што је део палога света, а то су грех и изопачење. Од тога света смо сви ми хришћани позвани од Господа да се склонимо и Он нас је од тог света изабрао и учинио нас царским свештенством, да у том свету сведочимо Христа и, по својим моћима, чинимо добро једни другима – појаснио је Владика Исихије позив Спаситеља упућен ученицима за Његовог живота на земљи. Позив, који су следили и следе бројни хришћани кроз векове, међу којима и данас слављени Свети Димитрије, заштитник грчког града Солуна и бројних православних домова у Србији. Свети Димитрије је покровитељ и братства при осечанском храму, настављача традиције богомољачких покрета, које је предводио Свети Владика Николај, а чијих је припадника нарочито било у Подгорини. По Светој Литургији, преломљен је славски колач. Чланови братства, предвођени духовником протом Зораном Јаковљевићем, приредили су свечану трпезу за све учеснике сабрања. Извор: Епархија ваљевска
  13. Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије. Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе: „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео-запису можете погледати четврти део интервјуа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео запису можете погледати трећи део интервјуа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео запису можете погледати други део интервјуа, у којем је владика Иринеј говорио о теми своје књиге Свето Причешће – Лек бесмртности, као и о евхаристијском идентитету Цркве. Повезан садржај: Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је вишеделни интервју са Преосвештеним владиком бачким, који је, том приликом, говорио о многим значајним богословским, духовним и другим актуелним темама из живота наше свете Цркве. У наведеном видео запису можете погледати први део интервјуа са Епископом бачким господином др Иринејем. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Мени се јако свиђају ПОСЛАНИЦЕ и често се враћам на њих,због практичних савета за духовни живот. Затим волим ПСАЛМЕ, ПРЕЧЕ СОЛОМОНОВЕ, ПРЕМУДРОСТИ СОЛОМОНОВЕ, ПРОПОВЕДНИКА. ДЕЛА АПОСТОЛСКА су ми узбудљива и као да ми спадају у жанр романа, због свих перипетија кроз којих пролази главни актер истих св. ап. Павле........ Док СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ је већ класика и свакодневна насушна потреба....
  20. У духовној борби је веома важно како ми ум употребљавамо. Ако је ум занет Исусовом молитвом њега се просто не могу да дотичу нечисте помисли и грешне жеље, јер Исусовом молитвом бивају као огњем опаљене. О томе и цар Давид у 1. псалму говори када у 2. стиху каже „него му је омилео Закон Господњи, и о Закону Господњем размишља дан и ноћ“. Када је ум човеков занет божанским стварима, у срце човеково улази благодат Божија и срце се распаљује божанском љубављу. Ђаво људе који се духовно боре, често и не напада директно на грех, него прво покушава да их учини неделатним, тј да им ум занесе неким испразним стварима, које на неки начин и нису нешто грешно. Али ђаво на тај начин човека одваја од Бога, и ту налази простор да куша човека и врло вешто у том испразном стању напада човека. Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да га се с времена на време у активностима које имаш сетиш, много значи, то загрева човеково срце. Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно тада у њему лако ђаво тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце. Тако, кад га се сетиш искористи да бар кажеш тада у себи ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ или БОЖЕ СПАСИ МЕ или БОЖЕ ДАЈ МИ СМИРЕЊЕ или БОЖЕ САЧУВАЈ МЕ ТВОЈОМ БЛАГОДАЋУ или БОЖЕ НАУЧИ МЕ ДА ТВОРИМ ВОЉУ ТВОЈУ. Тако чинећи у току дана развијаћеш у себи молитвено расположење, и када будеш имао времена за молитву, онда ће она бити пажљива, сабрана и јака. Значи, ако немаш времена због неког посла или због учења за молитву и читање духовних књига, онда се често сећај Господа, Господ треба да је увек близак твом срцу. Јер сећање на Господа развија у теби и жељу за Господом, развија у теби и љубав ка Њему. Циљ лукавих демона је да човека одвоје од Господа и да га лише славе Божије и живота вечнога. А прво одвајање човека од Бога бива када се човек у мислима одваја од Господа и када ум бива заокупљен током дана овосветским стварима. Ум који се одвоји од Господа и не сећа се Господа је као семе бачено у коров брига овога света, које га удаве да род духовни не донесе. Зато се често у току дана сећај, и молитвено сећај Господа, а не само пред спавање. Јер те ђаво често забави да се бавиш овим или оним, да погледаш ово или оно, и време прође, а онда си мртав уморан за молитву, и онда за њу „немаш времена“. Ако човек неко своје молитвено или духовно правило оставља за крај, онда знај да је ђаво махер да те забави разним стварима и да то не обавиш духовно, или ако га и обављаш да га обавиш брзоплето и траљаво и да што мање благодати стекнеш и да што мање духовне користи имаш. Зато је увек боље у току дана наћи време за Бога и имати највећу корист. Током школе ја сам обично кад се вратим са наставе, прво време одвајао за Бога, а кад сам почео да радим онда сам по повратку с посла прво време одвајао за Бога, и онда и остало стизао да урадим и имао сам духовну корист тако. Створивши човека, Бог га насади у Едем (рајски врт) и „ДАДЕ МУ ДА ГА ОБРАЂУЈЕ“, тако за свој Едем, за свој Рајски Врт сматрај своју душу и своје тело, и дужан си да га „обрађујеш духовно“ ако мислиш да не будеш лишен њега. јеромонах Доситеј Хиландарац Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  21. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  22. Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...