Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вере'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Готово нико не види твоју сузу. Готово нико не види твоју тугу. Скоро нико не види твој бол. Али сви виде твоје грешке и спремни су да те оцрне као немилосрдне судије. Ово је истина са којом је свако од нас позван да се суочи. Зато не задржавајте се на речима људи. Очи људи траже мане и страсти да оптуже и осуде, не гледају у срце да виде дубину човека. Они не траже поводе да опросте, да се загрле, да сажале, већ да разапну и понизе. Људи ће лако кривити јер не желе да се суоче са сопственим грешкама и гресима. А питање је, зар не би требало једног дана да постанемо људи. Да ли смо и ми једна од оних група људи који олако оговарају и осуђују своје комшије? А то говоримо зато што много пута осећамо да смо и увређени и невини и жртве клевета и оговарања, а истовремено постајемо клеветници и оптуживачи других, јер не знамо ни њихов бол, ни њихово покајање, ни живот њихов. Зато у свој живот треба да уложимо пажњу и разборитост, молитву и ћутање, како бисмо престали да чекамо да прокажемо другога за било коју његову грешку, и да будемо спремни да брата покријемо разумевањем и љубављу. Тако ћемо придобити другог, тако ћемо му користити, и тако ћемо се заштитити од разорне страсти осуде. Буди благ према другима, да би Бог био попустљив према теби. Јер је сам Господ рекао да ће оном мером којом судимо, њоме и Он судити нама. *** У Цркви, нажалост, владају „прописи“; правила су обожена; „спољашње добро сведочанство“ постаје само себи циљ, индивидуална морална чистота постаје идол. Хришћани траже „видовите свештенике“, фанатичне моралисте, „харизматичне старце“ који ће их духовно водити. Зато и не слушају свог пароха. Понижавају његове речи, његов рад, његову службу. Не цене његово присуство јер делује људскије, слабије, истинитије, обичније него што би требало да буде. Слушају само славне свештенике, монахе, игумане, архијереје који себе истичу као поседнике истине, мудрости, „светоотачког учења“. Наша грешка је што не тражимо Христа, већ нешто што би нас узбудило, као пророчанство, чудо, старца са дугом брадом. Да смо тражили Христа, онда бисмо слушали и нашег пароха, ценили бисмо његов труд. Тада бисмо читали Јеванђеље, не тражећи дубоко богословље, већ као књигу која садржи Истину живота, начин живота, „тајну“ нашег спасења. Тада бисмо брата гледали са попустљивошћу, са праштањем, с љубављу. Тада би наш живот мирисао на аутентичност а не лицемерје, етос а не етику, понизност а не себичност, човекољубље а не тврдоглавост, исправан суд а не осуду, побожност али не пијетизам, саосећање, а не равнодушност, на доброту, не на порок, на стрпљење, не на кукавичлук. Хајде да се мало самокритикујемо и престанимо да осуђујемо друге, ко год да су, шта год да су урадили. Свако ће бити одговоран за свој живот, своје понашање, своје изборе. Одговорићемо Христу, а не неким наводно изабраним расоношцима и мирјанима који су поставили судове вере, мерећи духовност сваког по својим страсним и антихришћанским критеријумима. https://www.bogonosci.bg
  2. Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице
  3. Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана.
  4. У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту. Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму. https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/
  5. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на овогодишњем редовном мајском заседању промислом Божијим прибројани су лику светих Свети Иринеј Ћирић, епископ бачки, као и Свети новомученици бачки. Свечани чин канонизације Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере и Светих мученика бачких данас, 2. октобра 2022. године, служи у Новом Саду Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијереја и свештенства из сестринских помесних Цркава. https://mitropolija.com/2022/10/02/zitije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-video/
  6. У недељу, 2. октобра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће, у Саборном храму у Новом Саду, са почетком у 9:00 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијерејâ и свештенства из сестринских помесних Цркава, биће извршен свечани чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, који су на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора прибројани Лику светих наше Цркве. Свечани дочек Патријарха српског и архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова. Епархија бачка позива свештенство, монаштво и верни народ да узму молитвеног учешћа у свечаном литургијском сабрању поводом канонизације новојављених светитеља наше свете Цркве. https://eparhijabacka.info/2022/09/25/svecani-cin-kanonizacije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-i-svetih-mucenika-backih/
  7. У оквиру Госпојинских дана, који се одржавају при храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, у недељу, 4. септембра 2022. године, после вечерњег богослужења које почиње у 19 часова, биће одржано предавање на тему „Новојављени светитељ Цркве Божје – свети Иринеј Исповедникˮ. Предавање ће одржати др Гордана Петковић, музејски саветник у Музеју града Новог Сада, и монах Игнатије (Марковић). Извор: Информативна служба Епархије бачке
  8. Предавању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, затим, многобројно свештенство, представници градске власти, декан Правног факултета проф. др Драган Вујисић са осталим професорима, као и велики број студената.
  9. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  10. У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. У суботу 25. децембра 2021. године, на празник Светог и богоносног оца нашег Спиридона тримитунтског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог пророка Илије у београдском насељу Миријево. На свечаном евхаристијском сабрању поводом заветне славе Миријева преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Заветна слава овог београдског насеља свечано се прославља у старом миријевском храму који је по много чему знаменит, али у овој години када се на нивоу наше помесне Цркве прослављају јубилеји Светог владике Николаја охридског и жичког, овај стари миријевски храм својим постојањем сведочи да су се у тешком и богоборном времену у његовом звонику чували списи Светог владике Николаја Жичког, који су штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Након прочитаног свештеног зачала из светог Јеванђеља, Епископ топлички је беседио о значају Светог Спиридона указујући на његов велики допринос, како приликом учешћа на првом Васељенском Сабору, тако и свеукупној његовој служби Богу и роду. Према сведочењу Епископа Јеротеја, Свети Спиридон је до данас нама пример и образац врлинског и јевнађелског живота: Молимо се Светом Спиридону да нам дометне вере, да нам помогне да и ми живимо дубље јеванђелски и вршимо врлине, да живимо у смирењу како бисмо разумели своју веру, закључио је викарни Епископ топлички у својој беседи. Након заамвоне молитве Епископ Јеротеј је благословио и освештао славске приносе поводом заветне славе београдског насеља Миријево, у којем се поред овог старог храма налази и нови храм посвећен Светом великомученику Пантелејмону. Извор: Телевизија Храм
  12. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Навршило се годину дана од упокојења архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског и оца нашег Амфилохија, сведока љубави, проповедника вере у васкрсење и нашег духовног оца који нас је, више својим личним примером и животом него речима, научио да је једина мера нашег живота узрастање у меру раста висине Христове. Боље него икада до сада осећам у срцу да се у љубави Божјој прекидају све границе, и да су у Његовом спасоносном наручју сви живи, јер Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Вођен овим благословеним осећајем иако је прошло годину дана од упокојења светопочившег митрополита Амфилохија, његово присуство у нашим животима је живо и делатно, а његова очинска брига о нама слабима још усрднија јер се пред престолом Божјим моли за све нас. Сећам се нашег првог сусрета 2007. године у Београду, када сам му пришао затраживши благослов. Његов осмех и топлина љубави којом је радовао све нас, али и спремност да свакога грли христоликом љубављу, били су довољни да приликом првог сусрета са њим осетим да разговарам са човеком светог живота. Његове речи које сам тада чуо "благо мени, што пре сагледаш свој живот као служење Цркви, биће ти лакше да превазиђеш све овоземаљске тешкоће", дубоко су урезане у мом срцу, а надам се да ћу до краја истрајати у њиховом испуњавању. Овај први сусрет са дивним и незаборавним владиком Амфилохијем трасирао је мој животни пут и научио ме да је љубав једина мера нашег живота, а да је служење Господу и Цркви Његовој благословено и спасоносно дело које нас са земље узводи до небеских висина. Својим животним примером научио нас је да хришћански етос подразумева спремност на страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да према речима Апостола Павла, будемо људи који ништа немају а све поседују (2. Кор. 6, 10). Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: "Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу". Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Ова годишњица упокојења блажене успомене митрополита Амфилохија прилика је да учинимо смотру над својим животом, да се запитамо у којој смо мери испунили све оне духовне савете којима нас је он вођен пастирском љубављу научио, а особито нас је научио животу по јеванђељу и љубави према Богу и ближњима. Приносећи воштаницу за покој душе светопочившег митрополита Амфилохија, молимо се Господу Васкрситељу и Спаситељу, да нашем учитељу живота у Христу подари блаженство у Царству небеском, а нама да дарује духовне снаге да следујући пресветли пример митрополита Амфилохија свој живот охристовимо, како бисмо у погодно време чули Спаситељеве речи, које је верујемо чуо наш светопочивши владика, „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“. СВЕТОПОЧИВШИ НАШ ВЛАДИКО МОЛИ БОГА ЗА НАС! Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије. Након литургије, око манастира је прошла литија, освештано славско жито и пререзан славски колач. Владика Фотије у бесједи након литургије поручио је да људи треба да буду садјелатници и трудбеници у винограду Господњем да граде светиње да би оне подизале душу народа. "Много мудрих људи је рекло - `Подижући светиње, подижемо сами себе`. А ова светиња је врло ријетка јер је посвећена Часном Крсту, а крст је у темељу наше вјере, нашег подвига и спасења. Без крста нема спасења", рекао је владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански истакао је да овај манастир подсјећа да без страдања нема Васкрсења. "Кад прелистамо нашу српску историју од Косова до данас, без страдања нема Васкрсења. Наши манастири су духовни центри који сабирају наш народ у ово вријеме духовне глади кад многи иду лажним пророцима, лажним учитељима који не доносе истину, нити философију крста и Васкрсења и то није хришћанство и наше православље јер је наше православље подвижничко", нагласио је епископ Фотије. Владика Фотије је напоменуо да је пут који води ка манастиру Часног Крста у Сувом Пољу изграђен, захваљујући начелнику Угљевика Васлију Перићу и покојном градоначелнику Бијељине Мићи Мићићу. Начелник Угљевика Василије Перић присуствовао је манастирској слави и честитао данашњи празник монаштву, свештенству и вјерницима. "Важно је да смо заједно са Црквом, јер градећи манастире и светиње, градимо нашу душу и вјеру, а захваљујући нашим светињама опстали смо на овом простору вијековима уназад", рекао је Перић. Он је најавио даљу подршку Српској православној цркви и градњи светиња у овом крају. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски
  16. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве
  18. Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност. Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји. Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога. Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога. Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима. https://srpska.pravoslavie.ru/80430.html
  19. У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  20. „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  21. Папа Фрања упутио је Митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ изразе саучешћа поводом смрти Патријарха српског Иринеја, уз поруку да је покојни патријарх, упркос бројним патњама, остао човек вере и дијалога, скроман и весео. „Он је посветио свој живот Богу и неговао дух заједништва у срцу СПЦ. Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство Патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама”, написао је папа у писму упућеном 21. новембра, јавља Танјуг. “Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног Патријарха Господу и Цркви и његов светли пример хришћанско сведочење радости Јеванђеља”, нагласио је папа Фрања. Извор: Митрополија црногорско-прирморска
  22. Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  23. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија, свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Новом Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...