Претражи Живе Речи Утехе

Данашња еванђелска прича оживљава, као што сте чули, снагу наде коју је Бог усадио у срце сваког човека, и чудесним начином усмерава је према самом даваоцу и извршиоцу те наде – према Богу, кажем, најчовекољубивијем и свемогућем. Свака људска душа има, без сумње, по својој природи снагу наде. Ни невоље, ни потребе, ни несреће, ни место, ни време, ни било шта друго не може да искорени из људског срца снагу наде. Нада нас не напушта ни у последњи час смрти, већ и тада присутна, храбри нас и обећава здравље и живот. Она сваког човека у свакој прилици јача и подржава. Земљорадник подноси тешкоће земљорадње јер се нада да ће пожњети плод; морепловац презире морске невоље јер се нада да ће избећи бродолом и стећи корист; болесник се теши у болесничкм мукама јер се нада да ће добити исцељење своје болести. Нада у ослобођење теши разноврсне жалости и олакшава разноврсне притиске које производе прогони, напади, клевете, издаје и свака друга тужна околност. Ако пак нада оскудева, онда нико неће ни на један посао приступити, нико неће наћи утеху у овој несрeћној долини плача у коју смо прогнани. Велико је заиста Божје човекољубље! Иако је Бог због преступа лишио човека рајске сласти и прогнао га на ову земљу рекавши: „Проклета земља у твојим делима, у жалостима ћеш је јести све дане живота свога“, такође: „Трње и коров“, то јест жалости, невоље, потребе, болести, „рађаће ти“; ипак је оставио у његовом срцу снагу наде као утешну медицину против несрећа и слатки балзам против његових тужних околности. Али, о несреће! Оно што се дешава са другим способностима које је Бог усадио у људску природу ради његовог спасења, то исто се дешава и са снагом наде. Снабдео је Бог нашу природу љубављу да ми, посвећујући је Богу и волећи Га из свег срца, наследимо Његово вечно царство: али ми, привезујући сву своју жељу за земаљским и волећи из свег срца створења, телесне страсти, светску сујету, чинимо се кривима за вечну муку. Снабдео је Бог нашу природу храброшћу, опругом наше душе, да путем ње будемо храбри против ђаволских искушења и ратујемо против грешних напада: али ми своју храброст употребљавамо за срамоћења и њоме се наоружавамо против свога ближњег. Ковач је направио нож за корисну употребу човеку: људи пак нож зло употребљавају, убијајући њиме један другог. Бог је усадио у наше душе храброст и жељу да их употребљавамо као оруђа спасења: ми пак, зло их користећи, чинимо их оруђима погибије. Такву исту злоупотребу чинимо и са надом. Бог је даровао овај велики дар наде зато да ми, у свему и свачему ослањајући се на Њега, налазимо у Њему чврсто уточиште у телесним невољама и безбедно пристаниште душевног спасења: али ми сву своју наду полажемо у људе, у сребро, у драго камење, у ствари ништавне и променљиве, пролазне и привремене, због чега нада не бива корисна и душеспасоносна, већ штетна и душегубна. Бог је и речју научио и делима показао да на Њега, а не на људе, треба да полажемо наду. „Не уздајте се“, заповеда Он, „у кнежеве, у синове људске у којима нема спасења“: ти пак, човече, и стања, и части, и сваке користи не очекујеш од Бога, већ од кнеза. Кнез, као човек, променљив је: сада те воли и штити, сутра те мрзи и прогони. Кнез, као син људски, сада седи на највишем степену благостања, због чега ти жели најбоље; сутра пак бива бачен у дубоку јаму несреће, због чега ти његова заштита нимало не користи. Кнез, као смртан човек, сутра умире, ти пак не само остајеш без његове заштите, већ постајеш омражен од његових непријатеља. Надамо се у сроднике или у пријатеље: али они имају или снагу без воље, или вољу без моћи, то јест, или уопште неће, иако могу, или уопште не могу, иако хоће да нам помажу. Они сада обећавају много и велико, а сутра одбацују обећање и не испуњавају ни много, ни мало. Надамо се у сребро и злато, у драго камење и ствари: али и оне су сада у нашој власти, а сутра или краду лопови, или разграбљују разбојници, или их троше губици или уништавају несрећне околности, или их, најзад, одузима од нас смрт. Хоћеш ли да твоја нада има чврст и истинит основ? Нађи човека који може све да учини по твојој жељи; нађи човека који непроменљиво испуњава обећања; нађи човека који је по природи добротворан – и положи на њега своју наду. Али где би ти таквог нашао човека? Заиста таквог човека нећеш наћи. Али ћеш наћи, ако хоћеш, Бога. Он је свемогућ: „јер су у Његовој руци сви крајеви земље, и висине гора су Његове, јер је Његово море и Он га је створио, и сушу су Његове руке образовале“. Једино ћеш наћи Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“. Једино Овог ћеш наћи, Који чува своје обећање непроменљиво довека, „Који чува истину вавек“. Овог једино ћеш наћи по природи благонаклоног, јер Он суди угњетеним, храни гладне, ослобађа од сваке потребе њима окована, умудрује слепе, подиже у несреће оборене, воли праведнике, чува оне који приступају к Њему, узима на себе старање о сироти и удовици, брише грехе грешника. „Који чини суд угњетенима, који даје храну гладнима. Господ ослобађа окована, Господ умудрује слепе; Господ подиже оборене, Господ воли праведнике; Господ чува дошљаке, сироту и удовицу прима, а пут грешних упропашћује“. Зашто дакле полажем ја своју наду на немоћне, на невољне, на променљиве људе, а не на Бога свесилног, добротворног, истинитог, непроменљивог? Зашто полажем своју наду на бездушне, безосећајне и непомичне земаљске каменчуге, а не на Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“? Ако положим сву своју наду на Њега, све што хоћу, добићу што је на корист и бићу пресрећан и блажен. „Блажен коме је Бог Јаковљев помоћник његов, нада је његова на Господа Бога његовог“. Зар не верујемо Његовим речима, и зато се не надамо у Њега? Али Он је самим делима показао колико помаже онима који се у Њега уздају. Четири стотине хиљада јаких мужева из колена Јудиног се наоружавају против осам стотина хиљада мужева, једнако јаких, из осталих колена Израиљевих: али побеђују до краја тих четири стотине хиљада оних осам стотина хиљада. „И окрепише се“, сведочи Божанствено Писмо, „синови Јудини“. Али зашто? „Јер“, каже оно, „надаше се на Господа, Бога отаца својих“. Анђео Господњи поражава у једну ноћ сто осамдесет и пет хиљада Асираца који су дошли да заробе Језекију, цара јерусалимског. Који је узрок? Тај што се Језекија, како сведочи Писмо, „надао на Господа Бога Израиљевог“. Потом се разболи Језекија смртно. Долази к њему пророк Исаија и од лица Божјег му објављује његову смрт говорећи: „Овако говори Господ: заповеди свом дому, јер ћеш умрети и нећеш живети“. Језекија иако прима са вером и стрхопоштовањем речи светог пророка, не очајава и узда се у Бога; окреће своје лице к зиду да сакупи своје мисли; потом, сву своју наду на Бога положивши, моли се, тражи, плаче. Због чега се не само исцељује, већ му се још додаје петнаест година живота, осим тога, и сам он и његов град Јерусалим се ослобађају од асирског напада. „Чуо сам“, говори му Бог, „твоју молитву и видео сам твоје сузе: ево ја ћу те исцелити, и трећег дана ићи ћеш у дом Господњи. И додаћу твојим годинама петнаест година; од руке цара асирског избавићу тебе и овај град“. Прича данас читаног Јеванђеља шта друго је показала него то да они који се уздају у Бога никада не остају лишени Његових дарова? Пет хиљада мужева, а можда и још пет хиљада жена и деце, толику су наду положили на Спаситеља света да су пешице, не узевши никакву храну са собом, притрчали у пусто место, носећи са собом своје болеснике. Шта су добили од Оног у Кога су се надали? Да ли су добили само оно чему су се надали? Не само што је Господ исцелио све њихове болеснике, већ је и све њих благословеним хлебовима и рибама до преобиља наситио. Ученици су га молили да их отпусти, али Он није хтео да их отпусти пре него што њихове болеснике исцели и њихову глад утоли. Преиспуњено је таквих примера свето Писмо, међутим нашу реч потврђује и ова једна пророчка изрека: „У Те се уздаху и не постидеше се“; и ова једна апостолска поука показује истину: вера пак „не посрамљује“. Велик заиста јесте дар – нада у Бога: она је пород вере. Вера рађа у људском срцу наду у Бога, а неверје и саме њене знаке заглађује. Из чега закључујемо колико је корисна вера и у овом привременом животу. Веран у невољама, жалостима, несрећама које никако не може да избегне, пружа своје руке ка небу: Боже! виче он, заштити; нада пак у свесилну помоћ бива фластер на рану његовог скрханог срца. Али неверни у неизбежним несрећним околностима, пошто нема никакву наду у Бога, не налази нити икакав лек, нити проналази какву било утеху у својој највећој патњи. Верни, будући вређан, мучен, и не добијајући ни од кога помоћ, прибегава Богу, надајући се да ће Он бити његов заштитник и избавитељ: таква нада исцељује велику жалост његове душе. Неверни, будући да нема ни вере, ни наде, ни уточишта у сличним околностима, ни лека – мучи се неисцељиво и пати неутешно. Верни и саму борбу са смрћу подноси мирно и до последњег животног часа, страхоте побеђује храбро, јер верује да смрт није смрт, већ прелазак из привременог живота у вечни живот; јер се нада да у том часу свети анђели, верних наставници и чувари, стоје, бранећи, храбрећи, помажући; због чега умире безболно, непостидно, мирно. Неверном, будући да ни у шта од овога не верује, ништа од овога се не нада, борба са смрћу љута је и неподношљива: последњи час његовог живота тужан је и испуњен смутњом и неописивим очајањем. Ужасава се он, пре тог часа и у сам тај час, одвајања од света и уништавања свог бића. Дакле, о надо! Ти си света врлина, бесцено благо, небески балзам, савршен дар који силази одозго од Оца светлости! Ти утољаваш моје жалости; ти умирујеш жестину страдања моје немоћи; ти једина у свакој тужној и опасној прилици заступаш; ти и страх смртни прогониш, и очајање у множини мојих грехова расејаваш. Царе невидљиви, најслађи Женише душе моје! Ти све можеш, и све Ти се покорава. Ти, који си усадио у моје срце наду, удостој ме својом благодаћу да се никада не надам у људе и у привремене светске ствари, већ да полажем увек све своје уздање на Твоју свемоћ и добросрдачност. Тада ћу бити пресрећан и блажен! Јер Ти си рекао кроз свог пророка да је блажен онај човек који је положио све своје уздање на Тебе: „Блажен човек који се узда у Те“. извор

У име Оца и Сина и Светога Духа. У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19). Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје. Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему. Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује. Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“ Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота. Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог. Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“ „Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“ Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“ Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“ „И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“ „Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“ Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу. На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18). Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости? Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред многих невоља, захваљује Богу јер Он: услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8). Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер: „саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“ Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу: „јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“ У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу: за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7). Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“ Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“ Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“ „Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“ Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност. Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“ У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“ Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“ „Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“ Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“ Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“. Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“ „Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“ Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“ Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано. Јеромонах ЈОВАН Лудишчев извор