Претражи Живе Речи Утехе

Поводом две деценије од уписа Мирослављевог Јеванђеља на Унескоову листу "Памћење света", у Народном музеју у Београду ће посетиоци у наредних 10 дана имати прилику да виде ову, најстарију сачувану српску ћириличну рукописну књигу, насталу с краја 12. века. Подсећамо да је Народни музеј само понедељком затворен за посетиоце. Уторком, средом, петком и недељом ради од 10 до 18 часова, а четвртком и суботом отворен је од 12 до 20 часова. Цена улазнице је 300 динара. Мирослављево јеванђеље састоји се од 181 листа, а запис на последњем листу Јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста Јеванђеља. Чувано је у Хиландару, где су је српски монаси пренели пред Османском најездом и потом предали краљу Александру Обреновићу крајем 19. века када је посетио свету српску лавру и први пут је однео у Београд. Током Првог светског рата, Јеванђеље је прошло пут преко Албаније, Крфа, Солунског фронта, до поновног повратка у ослобођени Београд, а током Другог светског рата скривано је у сефу Народне банке у Ужицу, а потом закопано испод олтара манастира Рача. Украшено златом и минијатурама. Мирослављево Јеванђеље сматра се не само ремек-делом средњовековне уметности, већ и символом српске писмености, културног идентитета и државности. Јеванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из 14. века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године. Извор: Радио "Слово љубве"

У име Оца и Сина и Светога Духа. У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19). Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје. Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему. Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује. Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“ Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота. Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог. Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“ „Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“ Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“ Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“ „И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“ „Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“ Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу. На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18). Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости? Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред многих невоља, захваљује Богу јер Он: услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8). Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер: „саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“ Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу: „јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“ У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу: за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7). Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“ Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“ Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“ „Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“ Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност. Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“ У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“ Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“ „Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“ Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“ Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“. Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“ „Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“ Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“ Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано. Јеромонах ЈОВАН Лудишчев извор

У Народном музеју у Београду посетиоци ће од данас, четвртка, 26. јуна имати могућност да виде Мирослављево јеванђеље, културно добро од изузетног значаја. Писано је у другој половини 12. века и најстарији је сачувани српски ћирилички рукопис. За јавност ће рукопис бити изложен до 29. јуна, сазнаје Храм телевизија. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године. Народни музеј четвртком је отворен до 20 часова, у петак ради од 10 до 18 часова, у суботу од 12 до 20, а у недељу од 10 до 18 часова. Цена улазнице је 300 динара. Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду, а један од листова је у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Јеванђеље је 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја, а у јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано на листу УНЕСКА Памћење света. Јеванђеље је настало осамдесетих година 12. века. Писано на пергаменту, састоји се од 181 листа у кожном повезу. Запис на последњем листу Јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста Јеванђеља. Јеванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из 14. века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Извор: ТВ Храм

Информација је веома широк појам. Свето Писмо је, у суштини, такође информација. И све оно што ми видимо и чујемо је информација која у нас улази, и не само улази, већ на неки начин на нас утиче, нешто у нама мења и у целини обликује унутрашњи свет човека, јер је човек у великој мери информационо биће. „У почетку беше Реч“ – читамо у Јеванђељу по Јовану и разумемо да је Реч у овом случају Син Божји, али Он није случајно тако назван – Он је Реч Очева, Логос, Смисао свега постојећег. И у основи људског бића такође лежи реч – реч као информација. Геном човека је огроман обим информације о њему, записан на одређеном језику, садржан у језгру сваке ћелије људског организма. То, у суштини, и даје могућност разумевања да постоји Аутор тог језика, постоји Онај који је ту информацију у човека уложио. Безусловно, веома много зависи од тога у каквом се информационом пољу човек налази и умеју ли да се у њему снађе. Шта значи – снаћи се? Ниједан од нас неће јести све редом, не разликујући, не раздвајајући корисно од штетног, од смртно опасног. У односу на храну сви људи то мање-више разумеју. Постоје свакојаке дијете, курсеви здраве исхране итд. А што се тиче информације – човек често није свестан тога да информација може да га сакати, штети му, убија психолошки и чак физички; може да га подстакне на неке поступке који нису потребни, страшни су, разорни. Ако човек добијену информацију не сортира, не проверава критички, не анализира, може се наћи не само у пољу информације, већ у пољу лажи. И колико је велика та опасност за нас, ако су јој били изложени и свети! Ево примера из црквене историје. За време прогањања светитеља Јована Златоустог у Константинопољ долази велики угодник Божји, митрополит кипарски Епифаније. Њега уверавају да је „архиепископ Константина града Златоусти“ непријатељ Цркве, непријатељ Христов, непријатељ човечанства. И Епифаније почиње да се с њим бори, а онда у неком тренутку схвата да су га просто преварили, увели у заблуду, да се бори против светог човека. И срце светог Епифанија се испуњава горчином, а њему је тада већ више од сто година. Он седа на брод да се врати на Кипар и умире на том броду. Шта се догодило са светитељем Епифанијем? Он је доспео у одређено информационо поље, веома оштро поље лажи, и, будући човек чист, безазлен, није анализирао ситуацију, дозволио је себи да реагује непосредно, подчинивши се дејству првог импулса. И таквих примера у историји Цркве има доста. Данас се човек налази у пољу колосалне лажи, јер главни услов за то да нека информација угледа светлост дана није њена актуелност, није значај за људе, већ исплативост те информације за некога. Поље лажи је, наравно, постојало и раније, може се рећи да је постојало увек, али никада није било тако густо и напето. И човек у њему пребива практично стално. Како, дакле, упражњавати „технику безбедности“? По мом мишљењу, ту су важне две ствари. Прва – одабрати за себе она средства масовних информација, оне изворе којима можете мање-више веровати. Ако читам неке медије и видим како се њихове информације из часа у час не потврђују, испостављају се лажним, нестаје ми жеља да их читам. А чињенице које излаже други медиј, који можда и не изазива моје симпатије, који се не може назвати хришћанским, налазе потврду. Значи, у принципу, могу ту да добијем информацију која мање-више одговара стварности, иако је можда и она тенденциозна. А други моменат – научити се да се према информацији не односи као према истини у последњој инстанци, већ као према нечему што можемо сада узети и ставити на полицу своје свести, а онда, ако буде потребно, скинути или уопште не скидати. Не сме се предати информацији која је у нас ушла, не сме јој се потпуно веровати, јер се све може испоставити сасвим другачије. Док се не уверите да је све баш онако како вам је представљено, информацију не смете никако реализовати. То се односи како на информацију личне природе (неко је за некога нешто рекао), тако и на информацију о дешавањима у свету, земљи, најзад, у Цркви. Ако не савладамо ову технику безбедности, лако ћемо постати објекат манипулисања. О томе нас упозорава Откровење Јована Богослова – Апокалипса. Оно што ће се дешавати са људима у последња времена, објашњаваће се њиховим духовним стањем, а условљаваће се оним информационим пољем у којем ће се човечанство наћи. Без средстава масовних информација таква обрада свести је потпуно неизводљива. Раније за долазак антихриста, како би сада рекли – за реализацију тог „пројекта“, није било техничких услова који су за то потребни. Данас они постоје. И безусловно, временом ће постати још савршенији. Све оне ствари којих се многи људи боје – електронски новац, свакојаки компјутерски системи, системи надзора, информациони интернет-ресурси – све то само по себи можда и није страшно, међутим ствара одређени идеални систем управљања. Управљања државом, масама, а пре свега, наравно, људском свешћу. Како је данас лако „створити“ човека којег никад није било! О њему се може писати, о њему се могу снимати филмови, а у ствари га просто нема. И обрнуто, човек који стварно постоји може се буквално сахранити: написати о добром, поштеном човеку нешто нечисто, и он се онда може судити с тим медијем, може да примора да објави опровргавање, али клевета ипак остаје у мрежи. Јер је интернет уређен тако да свако ко тамо уђе, ко откуца име тог човека у претраживач, одмах ће наћи и истину о њему, и ту клевету без икаквих већ опровргавања. И то се нигде не може уклонити, од тога се нигде не може побећи. Ето зашто се према свакој информацији треба односити критички и веома пажљиво. И још је веома важно дозирати информацију, не преједати се њом. Јер, када човек општи са две, три особе дневно, лако му је у општењу с њима да се сачува од грешака. Може да се устроји, припреми за сусрет са сваким од тих људи и правилно га проведе. Али ако тих људи има више, макар и десет, човеку је теже. Ако их је педесет, онда сасвим тешко. А ако их је стотину, практично је немогуће. Исто је са информацијом која улази. Прочитавши две-три странице текста, могу их анализирати. А ако сам прочитао двадесет, педесет, сто страница?.. Већ се и не сећам шта сам и где прочитао, шта сам стварно читао, а шта ми се приснило… У таквој се гомили информација веома лако заплести. Али овде треба рећи и о томе шта човек тражи излазећи у тај океан – океан информација, шта жели да у њему улови. Веома често се дешава да је човек већ створио одређену слику света и дешавања у њему, формирала су се, рећи ћемо, убеђења – лева, десна, либерална, патриотска, како их год назвали, и он тражи само потврде својих већ донетих закључака, одбацујући све оно што тим закључцима противречи. Бива да човек тражи информације шокантне, разорне, руководећи се принципом: што горе, то боље. Или, напротив, покушава да нађе у информационом току оно што ће га смирити, усадити у њега уверење: није све тако лоше, може се надати и бољем. Људска психологија је веома разноврсна. Али у ствари према информацији треба се односити исто као према показатељима барометра и термометра. Пре него што изађе из куће, разуман човек сазнаје какво је данас време напољу и облачи се у складу с тим. И овде је исто: морамо разумети шта нас чека иза врата наше куће и за то се припремити. Безусловно, значајан део информација о животу око нас добијамо из живота као таквог. Данас постоји таква раширена изрека: телевизор побеђује фрижидер. У смислу – човек би требало да суди о ситуацији у економији по садржају свог фрижидера, а не по ономе што му телевизор саопштава. Али неко, како год чудно, више верује телевизору. Различито бива. Али, ипак, разумевање основних тенденција које имају место у свету који нас окружује, знање шта се дешава и куда идемо – то је, како ми се чини, веома, веома важно. Не зато што можемо нешто делатно променити. Већ зато што је, како је говорио светитељ Игнатије Брјанчанинов, веома важно разумети дух времена у којем живиш, да би имао могућност да се од њега склониш. При томе је светитељ дух времена сматрао нечим једнозначно негативним, јер кретање које свет чини јесте апостасија, отпадништво. Шта год свет чинио, како год се мењао, од Бога отпада све више и више. И ту нас вреба опасност навике. Ако не анализирамо одређене појаве, онда не видимо сву њихову опасност, пагубност, и навикавамо се на њих и схватамо их као норму. Ево примера: човек почетка 80-их и човек средине 90-их. То су два потпуно различита човека у погледу односа према закону и криминалу. Човек 80-их је читао или чуо о извршеним злочинима и ужасавао се, схватајући то као нешто што излази из поретка. А друштво и држава са својим институцијама – милицијом, тужилаштвом, судом – у његовој представи су се супротстављали криминалу. А до средине 90-их практично смо се претворили у нацију са криминализованом свешћу. Не зато, наравно, што смо сви чинили злочине, већ зато што је за нас злочин постао нека норма живота. У наш језик ушла је маса речи које раније нисмо ни знали: кров, коверовати, налетет на некога, наивчина, забрљати, наручити („Тог-и-тог су просто наручили…“) итд. То је читав смисаони низ! Човек 90-их коначно је престао да се нада заштити од стране државе, схватио је да ће у свакој ситуацији морати рачунати само на себе. Закон је за њега престао да постоји, и он лако, не размишљајући, иде на злочин – ако не на убиство, онда бар на прикривање пореза, давање и примање мита итд. И као резултат данас у нашој земљи (чак и међу верницима) наћи човека који би имао потпуно некриминалну свест, то јест који не би имао навику да злочин схвата као норму, практично је немогуће, толико се то увукло… То је пример како може бити искривљена наша свест. Полазећи од тога, треба умети приметити опасне тенденције у свету који нас окружује и уклонити се од њих. Ево, на пример, такве тенденције као што је национализам. Огроман број људи, излазећи на интернет или укључујући телевизор, жели да чује добро, лепо о својој земљи и њеним људима, и то је потпуно природно: волимо своју отаџбину, а друге земље су за нас баш то – друге земље, не можемо се према њима односити исто као према својој. Али беда је ако желимо да чујемо само то да смо ми добри и у свему у праву, а други – лоши и искључиво не у праву у свему. То је свест, благо речено, нехришћанска: човек већ не само воли своју земљу, он почиње да мрзи друге земље и народе. И то се дешава са многима. Тако се развија већ не национална самосвест, већ национализам прави. При том у најстрашнијим, вулгарним облицима. Те ствари које се данас дешавају у некоме, оне могу да се дешавају и у нама, ако не пазимо на то шта у нас улази и како нас мења. Данашње информационе кампање које нас покривају таласима, једна за другом, то су страшни преокрети људске свести, личне и јавне: нас прво уверавају да је ово изузетно лоше (иако у ствари то можда уопште није тако лоше), а онда – да је то (исто то!) добро, иако је у ствари већ лоше. Тако се човеком може врдати као петрушком о штапићу. Веома је важно не оказати се таквом петрушком. Зашто? Зато што најстрашнији пример такве врсте налазимо, безусловно, у Јеванђељу. Људи су за Христом ишли гомилама, јер је Он чинио чуда, јер је исцељивао, нахранио је са пет хлебова пет хиљада људи; јер је говорио тако како нико никад није говорио. Али шта се догодило са људима касније? Оно што је тада с њима учињено може се назвати информационом кампањом или пиар-акцијом чији је циљ био да свим тим људима усади да је Исус из Назарета непријатељ и варалица. И ти људи су се тренутно окренули за 180 степени. Испоставило се да нису имали у себи ништа чврсто, ништа стално. Нису били способни да анализирају. При том ми разумемо да међу људима који су викали: „Разапни!“, оних који су заиста, убеђено мрзели Христа, није било толико. Они који су га убеђено мрзели и свесно се њега плашили – они су, пре, ћутали. Они су покренули сав тај механизам, а даље је он већ радио сам. Ето, првосвештеник Кајафа говори: овај народ незналица је у закону, проклет је (Јн 7, 49). Човеком који није упућен у закон лако је манипулисати. А када имаш Закон у срцу и уму, манипулисати тобом је већ много теже. Морамо разумети: још много пута у историји човечанства бело ће се звати црним, а црно – белим, и то ће се чинити у односу на хришћанство, и у односу на Цркву, и унутар Цркве. Ето зашто морамо бити пажљиви, опрезни у примању ових или оних судова, у својим оценама. И, безусловно, веома је важно стално читати и читати Јеванђеље. Јеванђеље је камертон по којем човек треба да настроји сав свој живот. Када човек осећа истину, лакше му је да осети неистинито, лажно, он види његову разлику од истине. Напајајући се јеванђеоском речју, он одмах осећа ако му је понуђена друга словесна храна неквалитетна, и одбацује је. игман Нектарије Морозов https://manastirpodmaine.org/jevandjelje-je-kamerton-hriscanin-u-potoku-informacija/