Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јеванђеље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом Међународног дана музеја и Европске ноћи музеја 18. маја 2024. године, Народни музеј Србије ће у оквиру свог програма изложити за јавност најстарију српску рукописну књигу, Мирослављево Јеванђеље, које се чува у специјализованој комори на првом спрату музеја. Током продуженог радног времена музеја од 12:00 - 22:00 сви заинтересовани посетиоци моћи ће да погледају Мирослављево Јеванђеље, уживајући у причама које су припремили наши кустоси и сарадници о богослужбеној књизи из последње деценије 12. века. Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево Јеванђеље је проглашено за културно добро од изузетног значаја 1979. године, а од јуна 2005. године налази се на листи УНЕСКА, Памћење света. Извор: Народни музеј Србије
  2. https://n1info.rs/kultura/miroslavljevo-jevandjelje-i-srpski-psaltir-izlozba-u-narodnoj-banci-srbije-do-29-aprila/ Изложба "Мирослављево јеванђеље и Српски псалтир" посетиоцима пружа увид у врхунске факсимиле два најраскошнија српска средњовековна рукописа, али и њихову бурну и занимљиву историју. У Народној банци Србије она ће бити отворена све до 12. априла. Због чега је треба посетити погледајте у видеу на почетку текста.
  3. Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена? Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова? Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја? Не шаље. И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога – далеко од тога, па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба. А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример Светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро – то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света – одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем. Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара – ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје Небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике! Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење Царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камоли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити: А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у Царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: “Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!” А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме – бићеш спасен (Рим. 10, 9 – 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније – храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији – онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град? Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. – Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли – Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном суду пред Оцем Небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. – (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: “Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то – небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава”. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана.Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас. Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. – Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан. Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол. Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој. Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце. Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, – мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају. Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола – шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим. А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима – рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други. Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, – јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, – него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде. Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима: И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало – чак и у самом почетку њихове апостолске мисије – сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни. По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни. Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља – Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви – речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у Царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим! Ову је недељу Црква посветила Свим светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и “најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом”, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих! Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места. Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први. Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Свети владика Николај Охридски и Жички https://mitropolija.com/2023/06/11/nedelja-svih-svetih-prva-po-duhovdanu-jevandjelje-o-sledovanju-hristu/
  4. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић) Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији. На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери. – Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије. Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”. – Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.” – Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог. На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу. – Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије. Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом. – А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије. Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка. Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић). https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman
  5. Народни музеј Србије обавештава све заинтересоване да ће и ове године Мирослављево јеванђеље бити доступно публици, од суботе 3. децембра 2022. године, као и сваког наредног четвртка и суботе до 14. јануара 2023. године, у термину од 12-20 часова. Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево јеванђеље проглашено је за културно добро од изузетног значаја 1979. године. Уписано је јуна 2005. године на листу УНЕСКА, Памћење света (Memory of the World). По свом саставу, Мирослављево јеванђеље је јеванђелистар, богослужбена књига настала осамдесетих година 12. века по наруџбини хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, сматра се писарем или минијатуристом. Јеванђеље одликује јединствени сплет романичког стила и византијске традиције, садржи 296 минијатура цртаних пером, бојеним и украшеним златом. Иницијале одликује разноврсност у комбиновању геометријских и флоралних преплета, са зооморфним елементима стварних и фантастичних животиња. Кожни повез јеванђеља, украшен монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, највероватније потиче из 14. века, из неког од светогорских манастира. Први познати податак о месту чувања Мирослављевог јеванђеља у манастиру Хиландару потиче из средине 1845-1846. године када је руски владика Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист из јеванђеља и однео у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци. Краљ Александар Обреновић добио је на поклон Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Хиландара приликом посете манастиру у марту 1896. године. Рукопис је тада донет у Београд. Током немирних времена, најстарији српски ћирилични рукопис чуван је са највећом пажњом. Предат је Народном музеју 1945. године. Извор: Народни музеј у Београду
  6. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска
  7. Управник Аудиовизуелног Архива Српске академије наука и уметности академик Александар Костић уручио је данас дигитализовану копију Мирослављевог јеванђеља, након завршетка поступка дигитализације овог најстаријег сачуваног српског ћириличног рукописа, потпредседници Владе и министарки културе и информисања Маји Гојковић, директорки Народног музеја Бојани Борић Брешковић и управнику Народне библиотеке Владимиру Пишталу, у присуству председника САНУ академика Владимира Костића. Снимање Мирослављевог јеванђеља обављено је на основу Споразума о сарадњи између Министарства културе и информисања, Српске академије наука и уметности, Народног музеја и Народне библиотеке Србије, установа које су уложиле све постојеће људске, техничке и просторне ресурсе како би овај задатак био реализован на најбољи могући начин уз најсавременије европске и светске праксе. „По пријему дигиталног материјала, на коме су констановане одређене промене, Министарство културе и информисања ће формирати независну, стручну комисију, која ће на крају процеса констатовати стање у ком се налази најстарији српски ћирилични рукопис.На бази овог извештаја биће утврђени даљи кораци у циљу враћања документа у најбоље могуће стање и евентуалну превенције од било којих оштећења, а о свему ће јавност бити благовремено обавештена” поручују из Министарства културе и информисања, преноси Танјуг. Снимање овог вредног рукописа из 12. века обављено је у специјално опремљеној просторији у Народном музеју, како би задовољила све климатске и светлосне услове, а читавим поступком су управљали стручњаци из Аудиовизуелног архива САНУ. „Дигитализација културног наслеђа представља важан сегмент у превентивној заштити културног наслеђа, којом се обезбеђује већа видљивост, квалитетнија презентација и промоција националног културног блага.У наредном периоду као следећи корак, који је предвиђен Споразумом, радиће се на постављању дигитализоване копије на сајтове установа које су учествовале у процесу дигитализације, као и на Претраживач културног наслеђа Републике Србије, како би било доступну јавности, а снимци на интернет презентацији биће софтверски заштићени” пише на крају саопштења Министарства културе и информисања, преноси Политика. Извор: Ин4с
  8. Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић, јереји Небојша Милићевић, Марко Станковић и Марко Либерато-Влачић, ђакони Никола Костић и Стеван Јовановић, док су чтецирали Марко Ђурић и Николај Вуковић.Након читања јеванђелских зачала верном народу владика Јеротеј је беседио о постепеном усавршавању у љубави подсећајући на житија Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског који су иако раздвојени вековима показали да се Јеванђеље Христово може сведочити у свако време и на сваком месту имајући пре свега љубав према родитељима и ближњима. Литургији је присуствовао велики број верника од којих се већина и причестила Светим и Животворним Тајнама Христовим. Извор: Телевизија Храм
  9. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Прву Свету Архијерејску Литургију, након свечаног ступања у трон Епархије ваљевске, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије одслужио је у Храму Васкрсења Христовог на празник Светог кнеза Лазара и мученика косовских, у народу звани Видовдан. Саслуживали су му игуман српске царске лавре манастира Хиландар архимандрит Методије, сабрат хиландарске обитељи јерођакон Нектарије, јеромонах Харитон, сабрат Владике Исихија из манастира Ковиљ, као и више свештенослужитеља из Ваљева. У празничној проповеди о Видовдану, камену међашу српске повеснице, који је умногоме оставио трагове у хришћанској цивилизацији уопште, Владика Исихије рекао је да је Видовдан празник који је обликовао наше народно биће и који нам даје идентитет. Много слушамо о Косовском завету у овом времену, у ком се наш народ буди из летаргичног сна, и све више смо свесни да нас управо Косовски завет одређује. То је завет који се пружа од пре шест векова кроз читаву историју нашег благоверног и благочестивог народа. Није то нека измишљотина, нешто што се разликује од Светог јеванђеља, већ управо примењено Свето јеванђеље на нивоу читавог народа. Завет, који нама даје смер у нашем животу. Завет, који је за нас дао Свети кнез Лазар, а пре њега Свети Сава, положивши темеље за нашу Цркву, која од њега постаје аутокефална – истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на расуђивање Светог кнеза Лазара, из ког је проистекло опредељење за Царство небеско, Епископ Исихије је објаснио ту одлуку дубоким погружењем ондашњег српског господара у хришћанске врлине и веру православну. Он је својим примером то посведочио од раног животног доба, чинећи бројна доброчинства, до тренутка у ком је своје јунаке повео у одсудни бој на Газиместану. Ми имамо тај благослов, ма у шта веровали, да се увек опредељујемо за правду Божју, за крст часни и слободу златну и зато смо увек великим силама били трн у оку и покушавале су да нас униште. Данас прослављамо најсветији дан наше историје. Данас је на Газиместану и наш Патријарх Порфирије, који је јуче био у нашем граду, дао нам благослов, служио са нама и извршио увођење моје недостојности у трон Ваљевске епархије. Сада нас представља пред Господом и служи на том светом месту. Ми овде смо својим срцима и душом заједно са њим и читавим српским народом. Данас се у свим црквама прославља Видовдан и на литургијски начин обнавља светосавски и завет цара Лазара и свих јунака и страдалника оног времена – рекао је Владика Исихије. Након Свете Литургије, Епископ Исихије са свештенослужитељима је одслужио помен косовским јунацима и свима који су кроз страдалну историју српских земаља положили животе за слободу. Обраћајући се сабраном народу након отпуста, Владика Исихије је позвао на узношење молитава за спасење свих који су страдали и који страдају. Јер, нагласио је он, треба да пројављујемо братољубље и човекољубље. Бога може волети само онај који воли ближњег, а ближњи је свако ко се налази око нас. Стога, закључак је видовданског слова ваљевског архијереја , молимо се и за непријатеље, не осуђујмо и чинимо добра дела, чувани молитвама Светог кнеза Лазара и косовских мученика. Извор: Епархија ваљевска
  11. Јеванђеље према Марку, друго од четири новозаветна еванђеља (приповести које говоре о животу и смрти Исуса Христа) и, заједно са Матејем и Луком, једно од три синоптичка еванђеља (тј. она која представљају заједнички поглед). Приписује се Светом Марку Еванђелисту (Дела 12,12; 15:37), сараднику Светог Павла и ученику Светог Петра, чија учења Еванђеље могу да одражавају. То је најкраће и најраније од четири еванђеља, вероватно написана током деценије која је претходила рушењу Јерусалима 70. године. Већина учењака се слаже да су га користили Свети Матеј и Свети Лука при састављању својих рачуна; више од 90 процената садржаја Маркова еванђеља појављује се у Матејевом, а више од 50 процената у Лукином еванђељу. Иако тексту недостаје књижевни пољски језик, он је једноставан и директан, и, као најраније еванђеље, то је примарни извор информација о Исусовој служби. Јеванђеље по Марку је друга у канонском поретку јеванђеља и како најраније јеванђеље која је преживела ... Маркова објашњења јеврејских обичаја и његови преводи арамејских израза сугеришу да је писао за обраћенике погана, вероватно нарочито за оне конвертите који живе у Риму. Након увода (1: 1–13), Еванђеље описује Исусову службу у Галилеји и око ње (1: 14–8: 26), његово путовање у Јерусалим (11–13), муке (14–15) и васкресења (16). Коначни одломак у Марку (16: 9–20) је изостављен у неким рукописима, укључујући два најстарија, а краћи одломак у другим. Многи научници сматрају да ове последње стихове није написао Марко, бар не истовремено када је била јеванђелска равнотежа, него су касније додани да би објаснили васкрсење. Марково еванђеље наглашава Исусова дела, снагу и одлучност у превладавању злих сила и пркошењу моћи царског Рима.Марко такође наглашава Муке, предвиђајући је већ у 8. поглављу и последњу трећину свог Еванђеља (11-16) посвећује последњој недељи Исусова живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г. Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17) 10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
  13. У прву недјељу Часног Поста-Чисту, или како се још назива недјељом Православља, када се присјећамо велике побједе Православља над иконоборством, а уз то и првог и другог Обретења главе светог Јована Крститеља, 8. (24) марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму преподобне мајке Параскеве у Подбрду. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер Горан Травар и протођакон Немања Рељић. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о разговору Господа Нашег Исуса Христа са својим ученицима који препознају у Христу Онога Који је најављиван од пророка из Старог Завјета, Епископ је бесједио и тумачио Ријеч Господњу. По угледу на свете Апостоле, данашње Јеванђеље позива и нас да у Христу препознамо истинског Господа и Спаситеља свијета, иако смо на почетку пута, на почетку Великог Поста, ми жељно ишчекујемо да угледамо Васкрслог Христа и исповиједимо да је то заиста Он, Бог који је узео људско обличје и Васкрсао га из мртвих. Послужење и трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Дана 17. јануара 2020. године у згради Патријаршије у Београду Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Г. Теодосију званично је уручено пет факсимилних примерака Мирослављевог Јеванђеља, дар Ненада и Данијеле Лутовац из Београда, са жељом да буду предати манастирима и другим инстанцама које одреди Преосвећени Епископ. Његово Преосвештенство Г. Теодосије, одлучио је да ови изузетно вредни дарови буду предати манастирима: Пећкој Патријаршји; Високим Дечанима и Грачаници, као и Православној Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену и Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Наведене примерке Мирослављевој Јеванђеља предао је један од приређивача господин Вељко Топаловић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Светозар Поштић: „Беседе на Јеванђеље од Марка” светог Василија Кишенемског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 3. ЈАНУАРА 2020. • Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања оправданости његовог прослављења, оставио нам је у наслеђе задивљујућу књигу Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Лето Господње 1926. у совјетској Русији протекло је у знаку учвршћивања Стаљинове власти. После победе у унутарпартијском окршају, нови вожд одстрањује своје главне ривале, Троцког и Камењева, из Политбироа. Две године након Лењинове смрти, свечано се открива први споменик предводнику бољшевика у Октобарском преврату испред Финске станице. У морском каналу Лењинграда тоне пароброд “Буревестник”, и са собом односи 65 живота. Ради се и први попис становништва Совјетског Савеза, десеткованог Грађанским ратом, помором од глади и бекством из земље од Црвеног терора. Од 147 милиона житеља, 18 посто живи у градовима а 82 посто на селу. Исте године умиру шеф совјетске тајне полиције Феликс Ђержински и сликар Виктор Васњецов. Изводи се премијера представе “Дани Турбиних” Михаила Булгакова. Млада и амбициозна држава полако тоне у мрак присилне колективизације, партијских чистки, опште цензуре и уништења сопственог становништва. Исте те, 26. године бурног и опаког 20. столећа, епископ Кинешемски Василије (Преображенски), завршава писање једне од најбољих књига руске духовности која ће на објављивање у Русији чекати скоро 70 година. Данас се најугледнији теолози и критичари слажу у оцени да “Беседе на Јеванђеље од Марка” представљају прави бисер православног богословља. Ова књига од скоро 700 страница на јединствен начин изражава ерудицију, вештину приповедања и надахнуто проповедање Божје речи светитеља Василија. Књига Једна од највећих вредности овог дела је у томе да, осим тумачења самог текста, оно приказује и друштвено-историјске околности везане за новозаветне догађаје. Већ у првом поглављу, након објашњења речи “Јеванђеље”, светитељ Василије слика друштво Палестине у 1. веку Нове ере. Да бисмо боље разумели све детаље из Марковог сведочења о догађајима из последње три године Христовог овоземаљског живота, он описује како су, рецимо, живели богати и сиромашни Римљани, Јевреји и остали народи Јудеје и Галилеје. Владика Кинешемски нас упознаје са вером, надањима и очекивањима верног народа и ставовима јеврејске духовне елите заснованим на Мојсијевом законику и пророчанствима старозаветних пророка. Ако се неко, читајући Јеванђеље, икад запитао ко су фарисеји, садукеји и “књижевници”, или левити, Самарићани и Хананејци, ко су били Ирод, Кајафа и Понтије Пилат, или како су Римљани, по Христовом предсказању, уништили Јерусалим, у овој књизи наћи ће одговоре на сва та и многа друга питања. Темељно поткован познавањем класичне философије, старогрчке и латинске филологије и историје Старог века, епископ Василије је творац пуне, наративне енциклопедије везане за најкраће Јеванђеље у Новом завету. Осим објашњења историјских, религиозних и друштвених околности везаних за драматичне догађаје из Библије, владика Кинешемски са читаоцима дели дубоке увиде у значење Христових казивања утемељене у светоотачкој речи и сопственом духовном искуству. Бираним цитатима из остала три Јеванђеља, посланица апостола Павла и писања Максима Исповедника, Јована Златоустог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Јована Кронштадског и других познатих тумача Светог писма и најдубљих духовних искустава, он осветљава смисао Божје речи. И као у свим добрим духовним беседама, свака тема у књизи илустрована је занимљивим и поучним причама из живота разних светитеља, подвижника, покајника и обичних грешника. Светитељ Епископ Василије је рођен 1876. Године, у граду Кинешма Костромске губерније на северном току реке Волге, у породици свештеника као Венијамин Сергејевич Преображенски. Познавалац савремених и древних европских језика, Венијамин је у младости две године провео у Лондону, а после повратка у Русију запослио се као предавач страних језика у гимназији. Нешто касније, док је предавао латински у Москви, завршио је и педагошки институт, сигуран да ће се до краја живота бавити подучавањем младих. Међутим, Господ је за њега имао другачији план. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Једног дана, приликом одмора и посете родитељима у Кинешми, чамац у коме је са друговима пловио по Волги изненада се преврнуо. Свестан да ће потонути усред широке реке, Венијамин је обећао Богу да ће свој преостали живот, ако му буде сачуван, посветити служењу Православној Цркви. У истом тренутку угледао је дебелу даску за коју се ухватио и некако испливао на обалу. Три године после револуције, када је већ имао 45 година, Венијамин је рукоположен у свештеника, а годину дана касније се замонашио с именом Василије и постављен је за епископа Кинешемског. Као владика је водио подвижнички живот, и на његове проповеди скупљао се велики број верника. Основао је сиротиште за децу која су у Грађанском рату остали без родитеља, и почео је да исцељује молитвом. Први пут је ухапшен и прогнан на две године 1923. Након тога следи још пуне две деценије затвореништва, прогонстава, и краткокрајних раздобља слободе, када је око себе окупљао многобројну духовну децу лишену добрих пастира у земљи која је објавила рат против Цркве и Бога. Упокојио се у Господу 1945. у сибирском изгнанству од болести проузроковане немилосрдним испитивањима, мучењима, затвореништвом и прогонством у сурове услове хладног беспућа. У јесен 1985. пронађени су светитељеве мошти. У августу 1993. године патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је месно поштовање епископа Василија, а 2000. године, када је канонизован Сабор руских новомученика и исповедника, име светитеља Василија уписано је у црквени календар. Његово житије, тропар, кондак и неколико писама духовним чедима преведени су на српски и објављени на сајту Светосавље. Брисање из календара За историју канонизације епископа Василија везан је и један непријатан догађај, који, поред сумњи у беспрекорност живота овог светитеља, може да укаже на сву страхоту страдања руских новомученика и на тежину овог подвига. Наиме, календар Руске Православне Цркве за 2013. годину садржи чак 36 имена мање од претходног, и једно од њих је и име светитеља Василија. Иако деканонизација никада није објављена и није званично спроведена, претпоставља се да је накнадним отварањем архива НКВД-а утврђено да су неки припадници Руске Цркве, укључујући ту и епископа Кинешемског, после вишедневних тортура глађу и неспавањем одали имена неких својих верских истомишљеника. Као оправдање за овај поступак може послужити чињеница да је тајна полиција сва та имена већ од раније имала, и покушавала је затворенике на сваки начин да компромитује. Све последице свирепог мучења неспавањем на психику мученика описана су и у житију Светог Луке Кримског, који је, по сопственом признању, учинио нешто слично, али његова светост, оправдано, никада није доведена у питање. Ако је и погрешио, епископ Кинешемски се после тога покајао, а о светости његовог живота и судбини његове душе после смрти сведоче и многобројна исцељења над његовим моштима. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: days.pravoslavie.ru/) Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања око оправданости његовог прослављења, он нам је у наслеђе оставио задивљујућу књигу историјске вредности и духовне снаге, која је већ одавно ушла у златни фонд руске хришћанске литературе. Због тога је право чудо што она још увек није преведена на српски. Литература Житија Руских Новомученика – Књига страдања и утехе. 31. јул (13. август) Светитељ Василије, Епископ Кинешемски. Светосавље. https://svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/8/ Исповедник Василий (Преображенский), епископ Кинешемский. Православие.Ru. https://days.pravoslavie.ru/Life/life4777.htm Лученко, Ксения. “Уже несвятые святые.” 15 февраля, 2013. Правмир. https://www.pravmir.ru/uzhe-nesvyatye-svyatye/
  16. Од 19. до 29. децембра у Народном музеју у Београду ће бити изложено Мирослављево јеванђеље, најстарија сачувана ћирилична рукописна књига. Настала је осамдесетих година 12. века, писана је на пергаменту и садржи 181 лист. Као најстарији српски, илустровани ћирилични рукопис, Јеванђеље је, актом Народне скупштине 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја. У јуну 2005. године Мирослављево јеванђеље је уписано у листу Памћење света (Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио је сертификат УНЕСКА. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је посебан режим по којем Мирослављево јеванђеље, уз одобрење Министарства културе и информисања и сагласност Народне библиотеке, може бити излагано само десет дана током једне године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, представљена је у четвртак, 24. октобра 2019. године, на Међународном сајму књига у Београду. Звучни запис представљања Свечаност у дворани Иво Андрић (Хала 1А) отворио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, а добродошлицу присутнима пожелео је др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Поздравивши присутне, Епископ крушевачки г. Давид је рекао да постоје многи аспекти ове књиге, која је одраз речи богословске и Отаца кроз векове. Доживљавамо је као поруку Отаца која се не да заробити временом, не да се заробити маниром, не да се ухватити одређеним временом, јер је свевремена. Нашем аутору је пошло за руком не само да наведе сва важна и најважнија дела, него да их методолошки истражи, а то ће рећи не да описује постојеће списе и студије, и да их тумачи, него да изнутра – преко рашчитавања рукописних књига и списа светога Марка, познатога као Атлант Православља – ухвати нит и корак са чудесним ликом светога Марка, који не престаје да привлачи нашу пажњу, истакао је владика Давид. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије истакао је да докторска дисертација владике Иринеја показује важност Предања Цркве. Показује да изван Предања нема истинске вере, а изван тог Предања истинске вере нема ни аутентичног и правог живота. Ова књига је канон и параметар како се може користити научни апарат у свој својој разноврсности, али како се мора у исто време – када говоримо богословски – остати веран вери Отаца, веран вери Предања Цркве. Ова књига је продужено Јеванђеље Христово, а владика Иринеј је, нека опрости, у правом смислу те речи – богослов, нагласио је митрополит Порфирије. Високопреосвећени митрополит Амфилохије казао је да је докторска дисертација владике Иринеја једно изузетно дело о светоме Марку Ефеском. Од свих књига и дела која су написана о светоме Марку Ефеском Евгенику – а писана су и код Јелинâ и код Русâ, и на Западу – сматрам да је ово најбоље дело које је написано о светоме Марку Ефеском и о суштини његовог богословског учења, поручио је митрополит Амфилохије. Епископ бачки г. Иринеј изразио је радост што су се учесници у представљању дела бавили суштином, садржајем књиге, и што то није био само разговор са упућивањем незаслужених атрибута, епитета и суперлатива. Ако у томе делу има неке вредности – она не потиче од мене, него од садржаја. Творци тог садржаја су свети Оци Цркве, Учитељи наши. Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве, и бива само благодаћу Духа Светога, а не као плод нашег умовања, казао је владика Иринеј. Преосвећени је заблагодарио свима који су допринели настанку књиге под насловом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, а особито Патријаршијској библиотеци – инспиратору и организатору сабрања, Матици српској – саиздавачу, г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, и многим другима. Свечаности у дворани Иво Андрић присуствовали су Преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, далматински Никодим, као и умировљени епископ канадски Георгије, многобројни поштоваоци лика и дела уваженог Епископа бачког г. Иринеја. Организатор представљања докторске дисертације Преосвећеног владике Иринеја била је Телевизијска продукција Епархије бачке, а саорганизатор Патријаршијска библиотека. Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светом Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Међународни сајам књига у Београду ће трајати до 27. октобра. Издања Српске Православне Цркве доступна су на штандовима у Хали 1 и у Хали 4. Ове године, Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организовала је представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. У Москви је на Факултету за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Ћирила и Методија 23. септембра 2019. почео Други међународни симпосион истраживача Новога завета на тему „Марково јеванђеље у историјском и богословском контексту“. У име ректора овог Факултета митрополита Илариона госте је поздравио доцент катедре за библијске студије М. Г. Селезњев. Конференција је наставила са излагањем професора са Јејлског богословског факултета Џона Колинса на тему „13. глава Марковог Јеванђеља у контексту јудејске есхатологије“. Симпосион ће трајати до 26. септембра, а на њему ће своја научна излагања саопштити библисти из Русије, САД, и европских земаља по питањима историјских и богословских аспеката изучавања Маркових јеванђеља. На крају рада симпосиона говориће и ректор овог Факултета митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија на тему: „Јеванђеље и Царство Небеско“. Владика Фотије је одржао ово предавање 19. марта 2015. године, у дворани Српског културног друштва Просвјета у Загребу. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  21. Руска црквена телевизија „Спас“ објавила је компакт ДВД дискове који садрже сва четири јеванђеља Новога завета – Матејево, Марково, Лукино и Јованово, укупно 89 глава. У трајању од 9 часова, уочи празника Рођења Христовог ове године, најпознатији глумци, режисери, новинари, музичари, свештеници, хероји државе и други знаменити људи читали су поједине главе. Све ово је преносила телевизија уживо, па је касније одлучено да се све то објави као ДВД будући да ује наишло је на велики одзив телевизијских гледалаца. Међу читаоцима спомињу се чувени Никита Михалков, Андреј Качев, Људмила Поргина, свештеник Александар Волков, Владимир Легојда, Николај Дроздов, Сергеј Михицко и многи други знаменити савременици. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...