Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'србије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Спортско сабрање Свете Србије, 9. по реду, једно од најмасовнијих сабрања деце и омладине око молитве, спорта и културе, које је иначе проглашено манифестацијом од изузетног значаја за Београд, у организацији Православног спортског удружења "Свети Срб и ја", биће одржано у суботу 18. јуна 2022. године, од 9 до 17 часова, на теренима на Ади Циганлији (десно после кружног тока), уз специјалне госте, финалисте "Сурвајвера" и овогодишњу тему - "Чувајмо Божју творевину", најавио је за Радио Слово љубве г. Димитрије Стикић, председник поменутог удружења. Сабрање Свете Србије на Ади, кроз које је до сада прошло преко 180.000 деце и младих, почиње увек Светом Литургијом на отвореном, од 9 ч, потом ће бити свечано отварање манифестације, са шампионима параолимпијцима Србије - од 11.30, потом почиње спортски програм и турнири који ће трајати читавог дана на преко 40 спортских станица (одбојка, фудбал, атлетски крос, кошарка, стони тенис, стреличарство, представљање борилачких спортова, моделарства, гимнастике...), од 12.30 је културно-уметнички програм на бини, у 13 сати је ручак - по традицији је то војнички пасуљ који припрема Верско добротворно старатељство АЕМ, затим ће, у 15 сати, бити одржана трибина "Спорт и Православље", потом ће бити проглашени победници свих турнира. Разговор са г. Стикићем о 9. Спортском сабрању је у целини на ОВОМ линку. Извор: Радио "Слово љубве" Изводи из разговора са Димитријем Стикићем о 9. Спортском сабрању:
  2. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и архијереје Српске Православне Цркве, данас у 13 часова и 30 минута, у згради Генералног секретаријата председника Републике (ул. Андрићев венац 1), угостиће председник Републике Србије Александар Вучић, саопштено је из Службе за сарадњу са медијима председника Србије. Извор: Службе за сарадњу са медијима председника Србије
  3. Поводом најскоријих дешавања у вези наследне линије Краљевске породице Србије и повлачења Њ.К.В. Принца Петра са позиције Принца Наследника, Њ.К.В. Престолонаследник Александар, као старешина Краљевске породице, издаје следеће саопштење: „Поводом повлачења мог најстаријег сина Принца Петра из линије наслеђивања Краљевске породице, желим му све најбоље у будућности, добро здравље и сву срећу. Ценим његову искреност у вези тешке одлуке коју је донео. Ово питање је пребрзо покренуто, у тренутку када се, због раније преузетих обавеза, налазим у иностранству. Нажалост, овако кључан и важан поступак није спроведен како треба, у складу са традицијом и нормама Краљевске породице, као и Породичним правилником, написаним у време Краљевине, а кога сви чланови Краљевске породице треба да се придржавају. Овај догађај и пратећа процедура се нису одиграли у Краљевском Двору, у Србији, уз моје присуство и ауторитет као старешине породице, уз благослов наше Свете Цркве и уз учешће Крунског савета у процесу, него се све десило у иностранству, без ваљаног разлога за обављање тако важне ствари далеко од наше отаџбине. Краљевска породица Србије ће наставити да служи нашем народу предано, искрено и верно, што је наша обавеза и дужност“, изјавио је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Опис фотографије – Њ.К.В. Престолонаследник Александар, Њ.К.В. Принцеза Катарина, Њ.К.В. Принц Петар, Њ.К.В. Принц Филип и Њ.К.В. Принц Александар Извор: Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра
  4. Епископ аустралијско-новозеландски примио је 12. априла 2022. године у својој резиденцији новопостављеног амбасадора Републике Србије у Астралији, Новом Зеланду и Океанији, Његову Екселенцију г. Рада Стефановића. Епископ Силуан је у речима добродошлице поздравио г. Стефановића у име клира и верника Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду и пожелео му сваки успех у даљем раду. Амбасадор се захвалио на топлој добродошлици и истакао да је сарадња Амбасаде Републике Србије са овом епархијом СПЦ од изузетне важности за добро нашег народа на петом континенту. Владика и Амбасадор, са сарадницима, у наставку пријема, задржали су се у дужем разговору о стању и приликама у српској дијаспори на овим просторима као и заједничким плановима у даљем раду. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  5. Дана 15. фебруара 2022. године, на празник Сретења Господњег, када се обележава Дан државности Републике Србије, председник земље Александар Вучић доделио је висока државна признања истакнутим личностима у науци и култури, представницима других области живота српског друштва, као и низу страних држављана. Митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, одликован је Орденом српске заставе (I степена). Овај орден, други по важности у хијерархији државних награда Републике Србије, додељује се за посебне заслуге у развоју међународних односа Србије са другим државама или међународним организацијама, као и за изузетан допринос развоју и јачању сарадње и пријатељских односа са другим државама. Надалеко је познато учешће митрополита Илариона у припреми и реализацији великог пројекта израде мозаика храма Светог Саве у Београду, који су руски мајстори реализовали уз помоћ Русије и Руске Православне Цркве. На ордену је представљен златни венац од ловоровог листа, на којем се налази државна застава са грбом на тамноплавој ленти. Орден је у облику осмокраке звезде, сребрне боје. Орденом српске заставе (II степена) одликован је протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а. * * * Србија 15. фебруара обележава главни државни празник – Дан државности. На данашњи дан 1804. године подигнут је први устанак против османског јарма, а 1835. године, такође на празник Сретења Господњег, донет је први демократски Устав Србије. Извор: Мospat.ru
  6. Председник Републике Србије Александар Вучић упутио је саучешће Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве, свештенству и монаштву, верницима Српске православне цркве и епархије шабачке, поводом смрти епископа шабачког Лаврентија. ”Са тугом сам примио вест о смрти епископа шабачког господина Лаврентија, који је деценијама са великом посвећеношћу вршио бројне тешке и одговорне пастирске и мисионарске дужности, неуморно окупуљајући верни народ у земљи и ван матице. Епископ Лаврентије је уложио огроман труд у обнављање старих и изградњу нових цркава, док је истовремено увек имао на уму да потребама верника треба приступати и на савремен начин, због чега је основао православни радио и ТВ станицу и појачао издавачку делатност, настојећи да јаким нитима повеже веру, традицију и модерно доба и да још више приближи нашу свету Цркву младим генерацијама. Нека му Господ подари царство небеско, а његов српски род ће му остати захвалан за свако добро које је за нас учинио.” Извор: Рredsednik.rs
  7. Поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији упутили су 22. новембра 2021. године заједничку поруку председнику Републике Србије г. Александру Вучићу, председнику Скупштине Републике Србије г. Ивици Дачићу, председнику Владе Републике Србије гђи Ани Брнабић и министру просвете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу, којом указују на проблеме везане за извођење предмета Верска настава и начин превазилажења тих проблема. Патријарх српски Порфирије, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија и Бискуп зрењанински Ладислав Немет, Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић, Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. Јарослав Јаворник, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве Бела Халас и Велики рабин Србије Исак Асиел апелују на све релевантне институције у држави да се тренутни статус Верске наставе у школском систему што пре измени и изражавају чврсту наду и добру веру да ће Цркве и верске заједнице заједнички са државом Србијом, по угледу и пракси из времена када се Веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Патријарх Порфирије и представници Цркава и верских заједнице у Србији предложили су највишим државним функционерима: - да Веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; - да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; - да се избор између Верске наставе и наставе алтернативног предмета врши на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између Верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; - да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом Цркве, односно верске заједнице, да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован, уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те Цркве, односно верске заједнице; - да Цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем Верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе Веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 26. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду представнике Хеленског привредног удружења Србије. Делегацију утицајног грчког удружења чинили су председник Управног одбора г. Стилијанос Закоф (компанија Chipita), потпредседник Управног одбора г. Николаос Слиоусаренко (хотел Јуниор Копаоник) и члан Управног одбора г. Вук Дапчевић (Еуробанк). Гости су упознали Патријарха са својом жељом да стипендијама помогну студенте Православног богословског факултета Универзитета у Београду у учењу грчког језика, као и да учествују у обнови манастира Светог архангела Гаврила у Земуну у којем се на богослужењима заједно са српским верницима сабирају и припадници броје београдске грчке заједнице предвођене свештеником Панајотисом Каратасиосом. Његова Светост Патријарх је заблагодарио гостима на хришћанској љубави којом не само да јачају братске односе српског и грчког народа, него и у најбољем светлу сведоче подвиг милосрђа (у пословном свету познатог под термином друштвена одговорност) како према српским студентима, који ће упознајући грчки језик лакше улазити у тајне Светих отаца који су на том језику исписали најлепше странице православног богословља, тако и према свим становницима Земуна чији знаменити Градски парк краси манастир Светог архангела Михаила. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у препуном храму Свете Тројице у Гроцкој 17. октобра 2021. године одржана је свечана академија посвећена једном од највећих умова из рода српског, Николи Тесли. Цео пројекат је изведен уз помоћ и суфинансирање Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Академија је започела наступом дечјег хора „Деца неба” при храму Свете Тројице у Гроцкој, затим је наступио хор Основне музичке школе „Невена Поповић” из Гроцке. Централни део академије било је предавање свештеника Оливера Суботића на тему Тесла као спона између Србије и Америке. Наступи хора манастира Богородице Тројеручице под Авалом и мешовитог хора при храму Свете Тројице у Гроцкој су увеличали несвакидашње сабрање. Деца која похађају веронауку у Гроцкој на панелима су изложила своје ликовне радове на тему „Иконе светитеља – наша крсна слава”, док су деца која похађају верско-кулинарску секцију при Основној школи у Бегаљици изложили своје радове (славске колаче, просфоре, разне ђаконије). У Спомен соби, у порти храма, Музеј Николе Тесле из Београда је изложио неколико експоната, тако да су присутни могли чути по којим принципима делују Теслина плазма кугла, Теслин трансформатор... На крају је старешина храма свештеник Александар Митровић поздравио све присутне и захваллио свим учесницима и онима који су помогли да се реализује академија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 20. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Главног рабина Јеврејске заједнице Србије г. Исака Асиела. Патријарх српски и Главни рабин су разговарали о улози, одговорности и заједничким изазовима са којима се суочавају Цркве и верске заједнице у модерном свету. Пријему је присуствовао изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Главном рабину Јеврејске заједнице Србије г. Исаку Асиелу, председнику Савза јеврејских општина Србије г. Роберту Сабадошу и свим припадницима Јеврејске заједнице у Србији честитку у којој се наводи: Срдачно Вам честитамо празник Рош Хашану са жељом да вам Божје речи, упућене преко пророка Мојсија кога заједно поштујемо, а којима поручује: Кажи синовима Израиљевим и реци: први дан седмога месеца нека вам је одмор, спомен трубни, сабор свети, обасјају душе небеском светлошћу и дарују благословен почетак Нове године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на свом Инстаграм налогу објавио поруку везану за сусрет са Председником Републике Србије у којој се каже: "Данас сам у Патријаршијској резиденцији примио г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Разговарали смо о учешћу државе у довршењу храма Светог Саве и другим важним пројектима у којима Српска Православна Црква, заједно са свим традиционалним Црквама и верским заједницама сарађује са државом на добро свих грађана". Извор: Инстаграм налог патријарха Порфирија
  13. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  14. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  15. Влада Србије је јуче усвојила предлог закона о очувању културног и историјског наслеђа манастира Хиландар којим се уређује начин пружања подршке и помоћи Републике Србије очувању културног и историјског наслеђа овог светогорског манастира, преноси Политика. Манастир Хиландар, који се налази на листи Светске баштине Унеска, има непроцењиву вредност за српско историјско наслеђе и представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 1. јула 2021. године у Патријаршијском двору у Београду новоименоване амбасадоре Републике Србије у Сиријској Арапској Републици г. Радована Стојановића, у Краљевини Мароко г. Ивана Бауера и у Демократској Републици Конго проф. Мирољуба Јевтића. Патријарх српски г. Порфирије је током пријема са новоименованим амбасадорима Републике Србије у Сирији, Мароку и Конгу разговарао о продубљивању сарадње између држава, народа, цркава и верских заједница на свим нивоима с обзиром да Српска Православна Црква негује вишевековну традицију отвореног и искреног међуверског дијалога. Тројица српских амбасадора су захвалили на части да буду примљени од стране Патријарха српског и чланова Светог Архијерејског Синода, као и на врло корисним саветима који ће им послужити у дипломатској мисији за добробит свих грађана Републике Србије. Пријему су присуствовали Епископ бачки др Иринеј, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ крушевачки др Давид, Епископ умировљени канадски г. Георгије и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”. Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”. „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин. Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије. За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године. Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу. Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг. Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.
  18. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил састао се 16. априла 2021. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви са министром спољних послова Србије г. Николом Селаковићем. У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион и његов заменик, протојереј Николај Балашов. Са српске стране састанку су присуствовали службеник Патријаршије Српске г. Дејан Накић и виши саветник Амбасаде Србије у Москви г. Бранислав Радојчић. Његова Светост је топло поздравио госта, уз напомену да се претходно састао са г. Селаковићем 2015. године, када је био министар правде Републике Србије. Честитајући г. Селаковићу именовање на садашњу функцију, Његова Светост му је пожелео успех на месту челника српског Министарства спољних послова. У наставку разговора, Патријарх је приметио да су се скоро све државе, укључујући Русију и Србију, прошле године суочиле са пагубном пандемијом коронавируса. „Наравно, ово намеће одређена ограничења, укључујући и друштвене активности“, рекао је патријарх Кирил. „Ипак, живот иде даље. Упркос пандемији, дешавају се многе добре ствари. Мислим да ово сведочи о томе да савремено друштво још увек има одређену резерву снаге, знања и образовања да се одупре таквим изазовима као што је епидемија“. Његова Светост је са жаљењем констатовао да је пандемија коронавируса однела животе многих људи, укључујући јерархе и свештенослужитеље. „С тим у вези, посебно бих желео да поменем блаженопочивше Патријарха српског Иринеја и митрополита Амфилохија, као и нашу осталу браћу Србе који су преминули од ове болести“, рекао је предстојатељ Руске Цркве. „Сећам се своје посете Србији 2014. године, сусрета са патријархом Иринејем и братског дружења са архијерејима Српске Православне Цркве“, наставио је Његова Светост патријарх г. Кирил. „С тим у вези, још једном бих нагласио да посебну важност придајемо односима са Српском Православном Црквом. Односи наших Цркава – Српске и Руске – веома су важан, можда и одлучујући чинилац који одређује добре односе наших држава. Баш због тога придајемо посебан значај развоју тих односа“. Његова Светост је такође посведочио да је вест о упокојењу блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, који је био веома вољен у Србији и широм православног света, примљена са осећањем дубоке туге у Руској Православној Цркви. „Патријарх Иринеј је свима нама био пример како се и у поодмаклим годинама живота може бити активан и физички јак и достојно представљати свој народ и своју Цркву“, рекао је Његова Светост. У фебруару 2021. године Српска Православна Црква је добила новог предстојатеља. Према речима Његове Светости патријарха Кирила, Руска Црква је са великим задовољством примила вест о избору Његовог Високо-преосвештенства Порфирија, Митрополита загребачко-љубљанског, на древни престо српских првојерараха. „Одмах, на дан избора, позвао сам телефоном Светејшег брата Порфирија. Имали смо срдачан разговор. Уверио ме је да ће се све што је исправно и добро, уграђено у темељ односâ између наших Цркава, развијати уз његово активно учешће“, рекао је Његова Светост. Обраћајући се Његовој Светости патријарху Кирилу, г. Селаковић је захвалио Предстојатељу Руске Православне Цркве за пријем. „Захвалан сам Вам на овом благослову да после више од пет година могу поново да се сусретнем са Вама, сада у својству министра иностраних послова. Наш први сусрет био је један од најважнијих у мом животу. Данас, као министар спољних послова, имам прилику да Вам пренесем најтоплије поздраве и жеље нашег председника Александра Вучића, који Вас је назвао великим човеком и великим пријатељем Србије и српског народа“, рекао је први човек Министарства иностраних послова Републике Србије. Он је такође захвалио Његовој Светости патријарху Кирилу на лепим речима о блаженопочившим јерарсима Српске Цркве, Патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. „Патријарх Иринеј је имао особину која одликује и Вашу службу, Ваша Светости. То је борба за јединство Цркве и за јединство вере. Патријарх Иринеј је имао следећи обичај: када би се постављало неко питање, увек је питао шта ће о томе рећи сестринска Руска Православна Црква“. Како је истакао г. Селаковић, председник Републике Србије Александар Вучић и блажене успомене патријарх Иринеј су успоставили веома добре, стабилне односе између државе и Српске Православне Цркве. „Наш новоизабрани патријарх Порфирије ће наставити тим путем. Односи између Републике Србије и Српске Православне Цркве су онакви каквима их је успоставио патријарх Иринеј“, нагласио је министар спољних послова Србије. Говорећи о последицама пандемије коронавируса, г. Селаковић је изразио захвалност Руској Федерацији и председнику Владимиру Путину на помоћи пруженој српском народу. „Лични односи између председникâ наших земаља, Александра Вучића и Владимира Владимировича Путина, у великој мери су допринели превазилажењу последицâ пандемије у Србији“, изјавио је г. Селаковић. „Од јуче је у нашој земљи почела производња Спутњика V. Блискост наших сестринских Цркава, Руске и Српске, у много чему доприноси добрим пријатељским односима између наших држава“, додао је. Током разговора је било речи и о питањима даље сарадње двеју Цркава у обнови низа црквених објеката у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. Дотакнуте су и теме повезане са значајем традиционалних вредности у животу народâ Русије и Србије. Министар Селаковић је изразио дубоку захвалност за учешће Руске Православне Цркве, Русије и руских добротвора у украшавању Храма Светог Саве у Београду и изразио наду да ће његово свечано освећење постати догађај од великог значаја у животу српског народа. Извор: Информативна служба Одељења спољних црквених веза московске Патријаршије (Патриархия.ru)
  19. После литургијског сабрања у храму Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је посетио здање Главне поште у Београду где је, у молитвеном присуству директора Зорана Ђорђевића и запослених, служио чин благосиљања славског колача и жита поводом празника Благовести - крсне славе ЈП Пошта Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. марта 2021. године у Патријаршији српској у Београду потпредседницу Владе Републике Србије и министра културе и информисања гђу Мају Гојковић. Патријарх српски Порфирије је захвалио министарки Гојковић на честитки и присуству на његовом устоличењу у трон предстојатеља Српске Цркве, као и на данашњој посети током које су разговорали о продубљењу сарадње између Српске Православне Цркве и Министарства културе и информисања. Патријарх је нагласио да се заједнички рад на пројектима од националног значаја мора неговати и развијати. Потпредседница Владе и министарка културе и информисања је захвалила Патријарху српском на срдачном пријему и истакла значај црквеног културног и националног наслеђа. Министарка Гојковић је изразила спремност за сарадњу са Српском Православном Црквом на највишем могућем нивоу и по свим питањима која су у надлежности њеног ресора. Састанку су присуствовали помоћник министра Данијела Ванушић, директор Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић, шеф и заменик шефа Кабинета министра Бранислав Маричић и Станко Благојевић, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Министру просвете, науке и технолошког развоја, Бранку Ружићу Ми смо се у српском образовању о много кога и о много шта огрешили. Греси нам баш иду од руке. Министри се мењају, по правилу: „Ко не буде добар, добиће Министарство просвете!“ Оде онај, дође овај, спрема се будући… и тако унедоглед. Кратко се задржавају и углавном у њиховом раду нема никаквог континуитета (што некада, нпр. сада и није тако лоше). Почињу реформе без краја и конца, а просветни радници се све жешће гурају на маргину друштва. Наде да ће се нешто променити, све је мање. Борба за то коме смо нанели највише штете, ипак има свог „победника“. Тешко да смо се огрешили о некога више, него о вероучитеље. Још од давне школске 2001/2002. године када је (најпре као факултативни), враћен предмет Верска настава (до 1946. године – Катехизис), ми ове људе малтретирамо. Читавих 20 година они раде на одређено време, упркос томе што је школске 2003/2004. године, предмет постао обавезан изборни! Нема тога ни у једном српском закону ни у Уставу, али кога још брига за те дебеле књижурине!? Мало-мало па неки министар одлучи да предмет укине, други се прави да не постоји, а један и то баш овај претходни је (ни мање, ни више, него) на Хиландару, српском патријарху, блаженопочившем Иринеју, обећао да ће решити радно-правни статус вероучитеља чим се укине Забрана запошљавања у јавном сектору! Реч министарска, баш ништа не кошта, а Шарчевић је вероватно претпостављао да пријем неће скоро моћи да се реализује или да тада више неће бити на најнежељенијој позицији у Влади, што се и десило. Кога сада да подсећамо шта је изјавио, заклео се, чврсто обећао? Знамо да је од јануара 2021. укинута поменута Забрана, мада, руку на срце, ни пре ње учитељи вере нису могли да реше свој статус. Пратећи овај проблем, схватили смо да је интересовање за решење изненађујуће мало и да се две деценије траже само добри (или лоши) изговори. Можда је време да бар један грех смањимо… Дакле, ако је предмет уведен и до сада опстао у нашим школама, ако је неко процењивао да треба да остане ту где је, апелујемо на Бранка Ружића да покрене процес примања вероучитеља на неодређено време! Нека бар нешто добро ова година донесе људима који су у великој неизвесности живели, исувише дуго трпели, били очајни јер не могу да збрину своје породице, подигну кредите и живе колико-толико заштићено од свакојаких уцена. Поштовани сви, министре и ини, 20 година рада на одређено време, ако је за вајду, доста је! Председник Уније СПРС Јасна Јанковић
  22. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, свечано је 22. јануара 2021. године дочекао Председника Републике Србије г. Александра Вучића у првопрестоном граду Крагујевцу и средишту Епархије шумадијске. Дочеку је присуствовало и свештенство Епархије шумадијске. Председник Вучић је посетио спомен-парк Шумарице, место где је током Другог светског рата невино потрадао велики број житеља Крагујевца. Такође, јПредседник је посетио цркву посвећену Светим новомученицима крагујевачким и том приликом, заједно са епископом Јованом и градоначелником г. Николом Дашићем, даво изјаве за нациолане и локалне телевизијске куће. Председник је изјавио да ће држава помоћи да се радови на цркви Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама заврше. Такођ,е најавио да је држава већ започела припреме за обележавање 80. годишњице од стрељања више од 2.000 Крагујевчана од стране окупатора у Другом светском рату. Председник Александар Вучић је истакао да Србија никада неће заборавити такве злочине и да ће се увек сећати оних који су помогли да се дође до слободе. -Оних који су погинули јер су били криви због тога што нису били на страни окупатора, рекао је председник Вучић и додао да народи који немају прошлост и не умеју да се сећају не заслужују ни будућност. Председник Вучић је истакао да је зато важно за српски народ да се развија култура сећања и да је веома захвалан Епископу шумадијском Јовану за чије време је подигнуто чак 85 нових цркава, од укупно 380 у Шумадији. Председник Вучић је додао да је веома важно да се, уз повећање плата и пензија, и других ствари у економији, развија и духовност. -Без духовности и сједињивања националног и духовног, не можемо да постигнемо велике резултате, поручио је председник Вучић. Владика шумадијски Јован је изразио задовољство због посете Председника и изјавио да је његова посета велики дар и благослов. -Председник је најавио да ће помоћи да се ово здање доврши. Тако ћемо сачувати од заборава страшни злочин почињен у Шумарицама. Народ који није свестан прошлости, није достојан ни садашњости ни будућности. Ово је благословен дан и ући ће у историју Епархије шумадијске и Шумадије као дан када је Председник из љубави дошао да погомоне да ово свето дело довршимо, рекао је владика Јован. Иначе, радови на изградњи цркве Светих новомученика крагујевачких започети су 2001. године, а жеља је да се заврше ове године када се навршава 80 година од стрељања крагујевачких ђака, професора и грађана 1941. године. Извор: Епархија шумадијска
  23. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом примио је 5. јануара 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра правде Републике Србије гђу Мају Поповић и директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимира Рогановића. Пријему су присуствовали главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом примио је 5. јануара 2021. године у Патријаршији српској у Београду Министра просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије г. Бранка Ружића у пратњи специјалног саветника министра др Милете Радојевића. Пријему су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...