Претражи Живе Речи Утехе

Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице

Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”. Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”. „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин. Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије. За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године. Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу. Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг. Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Министру просвете, науке и технолошког развоја, Бранку Ружићу Ми смо се у српском образовању о много кога и о много шта огрешили. Греси нам баш иду од руке. Министри се мењају, по правилу: „Ко не буде добар, добиће Министарство просвете!“ Оде онај, дође овај, спрема се будући… и тако унедоглед. Кратко се задржавају и углавном у њиховом раду нема никаквог континуитета (што некада, нпр. сада и није тако лоше). Почињу реформе без краја и конца, а просветни радници се све жешће гурају на маргину друштва. Наде да ће се нешто променити, све је мање. Борба за то коме смо нанели највише штете, ипак има свог „победника“. Тешко да смо се огрешили о некога више, него о вероучитеље. Још од давне школске 2001/2002. године када је (најпре као факултативни), враћен предмет Верска настава (до 1946. године – Катехизис), ми ове људе малтретирамо. Читавих 20 година они раде на одређено време, упркос томе што је школске 2003/2004. године, предмет постао обавезан изборни! Нема тога ни у једном српском закону ни у Уставу, али кога још брига за те дебеле књижурине!? Мало-мало па неки министар одлучи да предмет укине, други се прави да не постоји, а један и то баш овај претходни је (ни мање, ни више, него) на Хиландару, српском патријарху, блаженопочившем Иринеју, обећао да ће решити радно-правни статус вероучитеља чим се укине Забрана запошљавања у јавном сектору! Реч министарска, баш ништа не кошта, а Шарчевић је вероватно претпостављао да пријем неће скоро моћи да се реализује или да тада више неће бити на најнежељенијој позицији у Влади, што се и десило. Кога сада да подсећамо шта је изјавио, заклео се, чврсто обећао? Знамо да је од јануара 2021. укинута поменута Забрана, мада, руку на срце, ни пре ње учитељи вере нису могли да реше свој статус. Пратећи овај проблем, схватили смо да је интересовање за решење изненађујуће мало и да се две деценије траже само добри (или лоши) изговори. Можда је време да бар један грех смањимо… Дакле, ако је предмет уведен и до сада опстао у нашим школама, ако је неко процењивао да треба да остане ту где је, апелујемо на Бранка Ружића да покрене процес примања вероучитеља на неодређено време! Нека бар нешто добро ова година донесе људима који су у великој неизвесности живели, исувише дуго трпели, били очајни јер не могу да збрину своје породице, подигну кредите и живе колико-толико заштићено од свакојаких уцена. Поштовани сви, министре и ини, 20 година рада на одређено време, ако је за вајду, доста је! Председник Уније СПРС Јасна Јанковић