Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи. О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве. Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.” Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.” Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.” Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив. “И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар. По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.” Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. “Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић. У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.” Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”. “То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић. Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.” Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.” У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол. “Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић. Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”. Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.” Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар. “Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви. Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом. https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/
  2. Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву ове године прославља велики јубилеј поводом 150 година од освећења, а тим поводом Митрополија дабробосанска организује 10. јуна 2022, са почетком у 17 часова, целовечерњи концерт Камерног хора Смера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, известила је РТРС. Овај велелепни и својевремено највећи православни српски храм у БиХ освећен је 1872. године, а чин освећења је обавио митрополит дабробосански Пајсије. Саборна црква је грађена од добровољних прилога који су сакупљани од 1863. године па до завршетка градње. Прилоге су давали православни Срби из Сарајева, околних села, трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста, а грађена је по пројекту Андреја Дамјанова. Извор: РТРС
  3. Епархија Врањска :: Вести :: Саопштење за јавност Епархије врањске WWW.EPARHIJAVRANJSKA.ORG Епархија Врањска - Званични сајт
  4. 17. Мај 2022 Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске Заграничне Цркве, у Господу је уснуо 16. маја 2022. године, на празник Светог Теодосија Кијевопечерског, у њујоршкој болници. Епископ менхетенски Николај, викар Епархије источноамеричке, служио је молитву по исходу душе. Саслуживали су протојереј Серафим Ган и јерођакон Пантелејмон (Јигалин). У попдневним часовима служен је помен у синодалној Саборној цркви Пресвете Богородице „Знамење“ у Њујорку. Извор: Руска Загранична Црква
  5. Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.
  6. Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају. View full Странице
  7. Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио: -Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово. Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом. Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек, друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави. У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога. У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења. Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства. СПЦ
  8. Овде на поукама.... претражио сам форум Патрологија од почетка до краја и видим недостају текстови Отаца Ране Цркве – мислим конкретно на скениране књиге од прве до последње странице. Ово је важно зато што обично пре сваког текста има увод да би се сами текст контекст, циљ итд...лакше/боље разумели... На неким постављеним темама колико сам приметио могу се наћи окачени текстови али не у формату скениране књиге у ПДФ-у. Тако....замолио бих ко год нађе неку комплетну књигу скенирану у ПДф формату тј. преводе текстова Отаца Ране Цркве на било ком језику замољавам да окачи овде на овој теми линк...биће сигурно неко ко ће нешто прочитати од свега тога... Ево текстови Апостолских Отаца на разним језицима: Српски текст: Дела Апостолских Ученика https://libgen.is/book/index.php?md5=FD82F6DF8C788F0EEC8C969C4E29D956 Енглески текст: The Apostolic Fathers: Greek Texts and English Translations, Michael W. Holmes, Baker Academic, 2007 https://libgen.is/book/index.php?md5=121CF6F3023DC55031117113DA4E8FFE Италијански текст: I Padri Apostolici - Antonio Quacquarelli, Collana di Testi Patristici volume 5 Città Nuova City: 1991 https://www.libgen.is/book/index.php?md5=78DEE8813654E01295796FE1CF1F5D30 Немачки текст: Die Apostolischen Väter. Griechisch-deutsche Parallelausgabe, Andreas Lindemann, Henning Paulsen (Hg.), Mohr Siebeck, 1992 https://libgen.is/book/index.php?md5=46F9611FCFA487D9242D80DC870866F7 Француски текст: Les pères apostoliques, Cerf 1990 https://www.libgen.is/book/index.php?md5=E2AFF54130FAA23258B4B28C9BF3A7B5 Зашто су важни текстови/списи Отаца Ране Цркве? Зато што је то друга најважнија инстанца после Новог Завета по свим/многим Црквеним питањима... Треба рећи и то да Нови Завет као књига (збир књига) коју ми познајемо данас била је формирана много касније него кад су те књиге (Јеванђеља, Посланице) писане појединачно.... имамо сведочанства код Јевсевија Кесаријског и Атанасија Великог у четвртом веку где они спомињу Нови Завет како ми то познајемо.... Тако да је од велике важности читати једно са другим (НЗ и Ране Оце) ако човек хоће да научи о свему ономе што нас учи Црква....тј. ако неко жели да зна шта је то Црква или било шта друго што је везано за Цркву требало би да почне са Посланицама/Јеванђељима и текстовима Отаца Ране Цркве... у свему постоји неки редослед хронолошки.... тако да је препоручљивије/боље/сигурније да неко учи из текстова из првог миленијума а не од неког ко је написао нешто у 20 или 21-ом веку-иако и ова опција није искључена али није баш 100% препоручљиво... Поздрав за све људе добре воље P.S Ако неко нађе неке добре студије/радове на текстове Отаца може и то та окачи овде... Хвала унапред
  9. Испред цркве Рођења Светог Јована на Лабудовом брду, у четвртак, 28. априла 2022. године, од 13-16 часова, агапе васкршњи ручак послуживаће ученици београдске Гимназије "Патријарх Павле" заједно са својим професорима, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи Славиши Костићу, вероучитељу у овој гимназији. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  10. Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године +ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ево дана који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24) Драга наша децо духовна, Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића. Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42). У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23). Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје. И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36). Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови. Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека! Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла. У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“ Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе — Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијскиЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузланскиФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве
  12. Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/
  13. Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/ View full Странице
  14. У среду, 13. априла 2022. године, у организацији Удружења „Уједињењеˮ, у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводинаˮ у Новом Саду, одржано је представљање књиге Хибридни рат против Српске Православне Цркве, аутора Слободана Стојичевића. На представљању књиге говорили су: пуковник професор др Илија Кајтез, потпуковник Љубан Каран, књижевник Марко Танасковић и аутор. Књига Хибридни рат против Српске Православне Цркве објављена је 2021. године, у издању Српског одељења Међународног јавног фонда јединства православних народа. Аутор Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, књигу је посветио успомени на свог деду, протојереја Душана Поповића, који је мученички страдао у манастиру Велуће код Крушевца 1944. године. У првом делу књиге говори се о теоријским поставкама нових начина ратовања, о техници мрежног деловања појединих невладиних организација које имају за циљ агресију цивилним средствима. У другом делу књиге се говори о последицама друштвених промена и антропоцентричног погледа на свет, док се у трећем делу говори о развоју медија и комуникација, али и о конкретним примерима хибридног рата који се води против Српске Православне Цркве путем различитих медија. Обраћајући се присутнима на крају представљања књиге, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је похвалио излагања говорникâ и изнео поједина лична искуства о медијском рату против српског народа и Српске Православне Цркве, нагласивши да историју на крају пише Бог, а не светски моћници. https://eparhijabacka.info/__trashed-2/22/53/13/04/2022/
  15. Пише: Марко Делић Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Аналитички осврт на епизоду „Јунаци доба злог“ ТВ N1 која је била посвећена владики бачком Иринеју I Претходне напомене Дан пре него што ће Србија обележити двадесет три године од почетка бомбардовања тадање Савезне Републике Југославије од стране милосрдног NATO-пакта, телевизија N1 емитовала је последњу епизоду свога серијала „Јунаци доба злог“, посветивши је епископу бачком Иринеју, и то под насловом: „Вучић у мантији“. Писац ових редова је 7. септембра минуле, 2021. године, у напису у којем се осврнуо на деценијске нападе на једног од најугледнијих хришћанских јерараха данашњице, антиципирао појаву ове медијске, N1-варијанте голооточког „топлог зеца“. У шаљивом маниру употребивши омиљену реч једног епископа наше Цркве, којег посленици телевизије N1 и сценаристи епизоде о епископу бачком називају „младим“, па још и „образованим“, састављач написа осврнуо се на клевете и на претње упућиване портпаролу Српске Православне Цркве, што долазе и са неких твитер–добошарница. Да читалац не одгонета: та омиљена реч једног црквеног пастира гласи еволуција, а име тог пастира је епископ Максим Васиљевић. Наиме, ако све еволуира, биће да ће еволуирати и споменути твитер-написи, па ће се на страницама дневних листова појавити квалификације које подстичу и на физичку ликвидацију епископа бачког – тако гласи парафраза речи из текста моје маленкости (види: https://stanjestvari.com/2021/09/07/marko-delic-zabeleska-o-medijskom-antiheroju-ili-novinarski-napisi-po-modelu-toplog-zeca/). Но, збило се нешто још драстичније. Својеврсну синтезу свих напада на епископа Иринеја емитује телевизија која је позната по томе што дела против српских националних интереса. У том кључу, епизода посвећена епископу бачком представља део пројекта усмереног против црквеног и националног идентитета српскога народа и не може се разумети без ширег контекста, у који улазе не само учесници већ и анонимни сценаристи ове епизоде, егзегутори in spe, заогрнути у рухо библијске теологије, демократије и независног новинарства. Стога ће писац ових редова да подвргне анализи како сâму епизоду о бачком архијереју тако и деловање најзначајнијих актера, као и карактер већ споменутог ширег контекста. Да пођемо, стога, по реду! Пажљивом аналитичару неће промаћи то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, по извесним параметрима, посве друкчија од осталих у серијалу „Јунаци доба злог“. Две формалне особености део су саме епизоде, а једна припада оном ширем контексту што га креирају егзекутори in spe. Што се формалних параметара тиче, ствар стоји овако: Епизода усмерена против портпарола Српске Православне Цркве једина је која није реконструисана из рукописа покојног новинара, Славише Лекића. Наиме, на почетку свих претходних епизода, док нараторка драматичним гласом чита уводне делове емисије, у доњем делу екрана стоји: „Из рукописа Славише Лекића“. У епизоди посвећеној бачком епископу то изостаје. Не наводи се, међутим, из чијег рукописа иста нараторка чита уводне делове. Писац ових редова, премда нема добро мишљење о покојном новинару Славиши Лекићу, држећи његову новинарску и телевизијску делатност за идеолошки обојену, са кратким роком трајања, чисто сумња да би, такав какав је био, да је поживео дуже, пристао на то да буде сценариста епизоде усмерене против једног од најугледнијих епископа и интелектуалаца у хришћанском свету. Једино за снимање ове епизоде, посвећене епископу Иринеју, нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима овога серијала. На крају сваке епизоде серијала „Јунаци доба злог“ писало је следеће: „У реализацији документарног серијала ЈУНАЦИ ДОБА ЗЛОГ као саговорници нису пристали да учествују:” и затим следе имена оних који не деле мишљење сценаристâ серијала, који одређену јавну личност на тобож документаристички начин предочавају јавности. У епизоди посвећеној Иринеју бачком одсуствује та завршна напомена, што значи да су њени аутори строго водили рачуна да не промакне неко ко би о епископу рекао коју лепу реч. Што се тиче ширег контекста, који има непосредне везе са овом емисијом, читаоцу ваља скренути пажњу на то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, на једној од твитер-добошарница најављена пре више од пет месеци. Да невоља буде већа, о споменутој добошарници стара се један црквени défroqué, са својим помагачима, те је 7. октобра 2021. године, на споменутом твитер-налогу, објављена фотографија патријарха српског са неколицином угледних архијереја наше Цркве, међу којима је био и епископ бачки, и то поводом доделе ордена Светога Саве господину Милораду Вучелићу. Изнад фотографије је, тог 7. октобра минуле године, писало: „Јунаци доба злог!“ Пре него што анализи буду подвргнути искази учесникâ серије о којој је реч, онај који ове редове пише настојаће да, укратко, објасни због чега држи да је у овој епизоди посреди визија Цркве из хитлеровског угла, те да то није само успутни, реторички означитељ, којим би се тек тако дисквалификовали опоненти Иринеја бачког и Српске Православне Цркве. Како међу учесницима серијала, али и међу њиховим налогодавцима и сценаристима, има и оних који имају интелектуалних претензија, али им глумљење учености слабо од руке иде, то овај текст има и својеврсни просветитељски смисао. Они који одапињу идеолошке стрелице у епископа Иринеја требало би из овога текста нешто и да науче, будући да ни о теологији ни о хуманистичким наукама не знају готово ништа, а социјални филтер који их је пропустио на јавну сцену производ је, управо, доба злог, благодарећи којем актери епизоде о епископу Иринеју фигурирају као независни аналитичари са либералним политичким предзнаком. У 24. тачки Програма Национал-социјалистичке немачке радничке партије из 1920. године спомиње се такозвано позитивно хришћанство. Не остаје се, међутим, само на спомену те варијанте хришћанства већ се, овако, каже: „Партија, као таква, заступа становиште позитивног хришћанства, без конфесионалног везивања за какво одређено исповедање вере“ („Die Partei als solche vertritt den Standpunkt eines positiven Christentums, ohne sich konfessionell an ein bestimmtes Bekenntnis zu binden“). Они који мало знају о историји националсоцијализма у Немачкој, или се у вези са том проблематиком информишу из научно недовољно профилисаних приручника, у искушењу су да ово позитивно хришћанство вежу искључиво за такозване немачке хришћане, те за антисемитске идеје овога покрета, и за Фирера, као „носиоца новог Откривења“. То, међутим, важи за позне тридесете године двадесетога столећа, када је Гебелсу већ било пошло за руком да визију позитивног хришћанства веже за споменуте немачке хришћане, усмеравајући их на Фирера и на хилијастички импрегнирану визију будућности Националсоцијалистичке партије. Међутим, у својим студијама које се тичу ове проблематике, филолог и историчар идеја из Париза, Хајнц Висман, детаљно је анализирао значење позитивног и негативног хришћанства у националсоцијалистичком кључу, у години 1920, знатно пре него што ће се Хитлер домогнути власти. Висман веома утемељено, анализирајући изворе, позитивно хришћанство идентификује са оном формом религиозности коју савремени социолози религије називају вагирном или вагабундном. Он у том кључу варира познату синтагму Карла Манхајма из његове књиге „Идеологија и утопија“, која гласи „слободнолебдећа интелигенција“ („die freischwebende Intelligenz“) и позитивно хришћанство, у хитлеровском кључу из 1920. године, назива „лелујавом спремношћу за веру“ („freischwebende Glaubensbereitschaft“). Ту слободнолебдећу веру одликовало је одсуство стабилне, епископоцентричне црквене структуре, са тенденцијом ка надконфесионалнoм хришћанству, што је Хитлер уочио у многим протестантским хришћанским заједницама тога времена. С друге стране, у манихејском кључу, Хитлер и идеолози националсоцијализма стигматизовали су такозвано негативно хришћанство, под којим су подразумевали 1) сваку, традицији Цркве верну, хришћанску заједницу, као и 2) црквене организације у којима је институционална улога јаче наглашена него у протестантизму, па с тим у вези нарочито Римокатоличку и Православну Цркву. Сваку врсту црквене власти, која је била кадра да санкционише теологе због неваљаног исповедања вере или због непослушности према епископима или према органима Цркве, идеолози националсоцијализма сврставали су под рубрику негативног хришћанства. Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године, прихватљивој у круговима тобожњих левичара и либерала. Варијанта позитивног хришћанства у кључу неких српских теолога чини „еманциповане теологе” добродошлима „у врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”, да се послужимо речима епископа Иринеја из његове књиге „Свето Причешће – Лек бесмртности”, књиге која није никакав памфлет, како тврди Родољуб Кубат, нити књиге у којој се промовишу тезе које јој се, у егзекуторској in-spe-епизоди о лику и делу епископа бачког, приписују. Но, на то ћемо се вратити нешто доцније. Није згорег додати да је ова варијанта надконфесионалног хришћанства данас углавном неприхватљива у оним протестантским круговима у Европи који држе до екуменских разговора. На пример, писац ових редака је, говорећи, по позиву, на свечаности поводом одласка са дужности једне високе службенице Евангеличке Цркве у Немачкој, указао на погубности екуменских активности које пледирају на надилажење конфесионалних разлика, то поткрепио освртом на такозвану вагабундну религиозност и наишао на једнодушно слагање код евангеличких црквених посленика. У историји идејâ, у Европи, постоји још једна опција, старија од хитлеровске варијанте позитивног хришћанства, на коју би се, потпуно неоправдано, могли позвати учесници емисије, оптужујући епископа Иринеја као протагонисту негативног хришћанства. Писац ових редова ће ту традицију споменути због читалаца, премда нико од учесникâ емисије о њеном протагонисти не зна ништа. Реч је о неостоицизму као политичком покрету и о протагонисти теорије државе у овом кључу – холандском хуманисти, Јустусу Липсиусу (1547-1606). Немајући простора да шире изложимо концепцију неостоицизма, напоменимо да је Липсиус заступао варијанту надконфесионалног, општег хришћанства, у форми синкретизма римског стоицизма и раног хришћанства. Производ те артифицијелне смеше, по Липсиусу, представљало би такозвано недогматско хришћанство, које би у себи баштинило и паганске концепције. Неостоицизам Јустуса Липсиуса имао је и свој поетски аналогон, па би барем Златоју Мартинову требало да буде познато – а биће да о томе, авај, није никад ништа ни чуо – да је гласовити надгробни натпис Паула Флеминга, у форми сонета, а под насловом „Самом себи“, најизразитија литерарна варијанта учења Јустуса Липсиуса. Тако ће се, у самом сонету, у традицији неостоицизма, аутор обраћати и музама, заштитницама немачког песништва (код Флеминга: Deütsche Klarien), и хришћанском Богу Оцу. Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године. Читаоцима ваља објаснити, ради потпунијег разумевања емисије и ширег контекста мржње према епископу бачком и према Српској Православној Цркви, и други део наслова овога текста, који упућује на „проширивање царства баналног“. Овај израз потиче од Томаса Мана и у оригиналу гласи: „Ausdehnung des Reiches des Banalen“, а налазимо га у роману „Доктор Фаустус“. Израз представља једну од Манових литерарних варијанти критике романтичког и музике Рихарда Вагнера, изречену у писму које Адријан Леверкин са студија теологије у Халеу упућује своме музичком ментору, Венделу Кречмару. На тај израз ће се, врло поентно, на једном месту осврнути и приповедач споменутог Мановог романа, Серенус Цајтблом, забринут због тврдњи свога пријатеља композитора, окренутих против такозване уметничке форме. То има своје социјално-политичке, али и теолошке консеквенце; има везе и са идеолошким карактером конструкције сачињене против Иринеја бачког и против Српске Православне Цркве. Поред овог, суштинског разлога, за избор споменуте Манове синтагме, помоћу које аутор овога текста настоји да одреди карактер телевизијских стрела одапетих у бачког архијереја, постоје и два друга разлога који су моју маленкост утврдили у намери да посегне за изразом великог немачког писца. Наиме, један од учесникâ епизоде о злом Иринеју јесте и већ споменути Златоје Мартинов, коме су књижевне теме блиске, оне немачке поготову, а бавио се и питањима „херменеутике књижевне естетике“. То би био први, несуштински разлог. Други, исто тако несуштински разлог везан је за епископа Григорија Дурића, миљеника телевизијске куће која потписује епизоду коју овде анализирамо, а за кога и неидентификовани писци сценарија за епизоду о бачком епископу имају само речи хвале. Наиме, овај епископ, премда без икаквих књижевних компетенција, не једном је изјављивао да му је мио Томас Ман и да би се веома разочарао – држим да ваљано парафразирам епископа Григорија – ако га, да се којим случајем из гроба подигне, Ман не би признао за Европљанина. Наравно, има разлике између Златоја Мартинова и епископа Григорија. Мартинов, додуше, нешто више зна о Рози Луксембург него о Томасу Ману, али о немачким темама нешто, ипак, зна, а епископ диселдорфски о Томасу Ману зна само ово што је писац овога написа парафразирао. Ипак, прилика је да и један и други обрате пажњу на оно што ће моја маленкост укратко елаборирати, те да једним ударцем покушају да убију две муве: и да нешто науче о Томасу Ману и да покушају да теоријски разумеју карактер конструкције коју, и један и други, свако на свој начин и различитим средствима, граде опонирајући епископу Иринеју.
  16. Као трећа по реду публикација из области ране Историје Цркве, у преводу протојереја-ставрофора Радомира Поповића, текуће, 2022. године, појављује се превод Историје Цркве од Ермије Созомена Саламинског. На овај начин, редовни професор Историје Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Радомир Поповић заокружује своје истраживање историје ране Цркве, тако да после превода Богољубиве историје и Историје Цркве од Теодорита Кирског, и ранијих превода Историје Цркве од Јевсевија Кесаријског и Сократа Схоластика (преводилац Слободан Продић) српској јавности постаје доступна сва литература о историји ране Цркве на српском језику. Созомен је доста путовао обилазећи градове и области Римског царства, и том приликом је сакупљао грађу за писање деветотомне Историје Цркве. Путовања су била неопходна како би упознао све крајеве и људе, да чује њихове ставове и да тек онда са дозом критицизма напише веома свеобухватну историју. Он пише из прве руке, што се види и када помиње једно путовање у област Витиније у Малој Азији, где је боравио испод планине Олимп и тада је видео заробљене војнике после победе римске војске над Хунима (Црквена историја 9, 5). Свету земљу је посећивао више пута и боравио у појединим местима: Газа, Хеврон, у Јерусалиму је био приликом избора патријарха Максима (Црквена историја 2, 20). Даље, у Кесарији Филиповој је видео остатке Христове статуе порушене у време Јулијана Отпадника (Црквена историја 5,21). Свакако је боравио и у Риму, Александрији и Египту, у Антиохији. Слушао је сведоке о разним догађајима из црквене и политичке историје, па говори о царевима, затим о епископима, јеретицима, расколницима, али и о обичајима и дешавањима која су мењали цивилизацију и менталитет раног хришћанина. Језик и стил превода је врло јасан и разумљив, што помаже читаоцу да схвати какав је био човек у позној антици и како је процветало хришћанство у последњој фази тог периода. Црквена историја Ермије Созомена у оном облику у којем је дошла до нас има девет књига. Своје дело је посветио цару Теодосију II (408-450), али прилично детаљно говори и о владавини осталих царева: Константин Велики (324-337), Константин Млађи (337-361), Јулијан (361-363), Јовијан (363-364), Валентинијан (364-375), Валенс (364-378), Грацијан (367-383), Валентинијан II (375-392), Теодосије I (379-395), Аркадије (395-408) и Теодосије II (408-450). Писац своје дело посвећује цару, вероватно 443. године, која је по много чему била преломна. Те године је иначе и царева супруга, царица Евдокија напустила престоницу и отпутовала у Свету земљу где је провела остатак живота. Созомен помиње најважније моменте везане за Аријеву и Несторијеву јерес и Трећи васељенски сабор 431. године, затим доношење познатог Теодосијевог закона 438. године и избор патријарха Прокла исте године, али он скоро и да не помиње јерес монофизита, односно монаха Евтихија и велику улогу извесног Хрисафија, угледног дворског службеника. У овој Црквеној историји се могу такође наћи и занимљива обавештења о богослужбеном животу Цркве, односно извештаји о томе како су изгледала богослужења у 4. и почетком 5. века, затим о Светој тајни исповести, крштењу и о томе каква је пракса била, рецимо, у Александрији, Антиохији, Риму, у градовима и селима (Црквена историја 7, 19). Превод Црквене историје веома је потребна књига како ђацима Богословија, студентима теологије, историје, политикологије и права (канонског права), тако и свима онима које занима рана историја Цркве Христове, како би схватили све проблеме са којима се Црква суочавала после Миланског едикта (313), а затим и у почетном периоду епохе васељенских сабора, а посебно је значајна за све оне који желе да сазнају какав је био однос Цркве и државе, првенствено у периоду од Константина Великог до Теодосија Млађег. http://www.spc.rs/sr/ermije_sozomen_salaminski_istorija_crkve
  17. Епархија шабачка је најавила духовно вече 11. априла од 19 часова, у организацији "Гласа Цркве" - центра за хришћанску културу и црквени живот у Шапцу - на тему "Пост као мера живота - Бог и човек у Великом посту" говориће протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије у Сремским Карловцима. Извор: Епархија шабачка
  18. Епархија тимочка је објавила информацију у вези са аудицијом за пријем нових чланова Хора Саборне цркве у Зајечару. Детаљи су на плакату поред. Извор: Епархија тимочка
  19. Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патриjaрху Српском Порфириjу Крсну славу. У честитки стоjи: Ваша Светости и Блаженство, љубљени у Господу Брате и Саслужитељу! Срдачно Вам честитам Крсну славу, коjу прослављате на празник Саборног храма Претече и Крститеља Јована. Лик великог пророка, који је јавио људима долазак Христов и прихватио мучеништво за истину Божију, увек је био близак деци храма Светог Саве, надахњивао их на подвиг сведочења светог Православља пред народима Земље и храброг залагања за истину. На овај радосни дан за Вашу Светост, молитвено желим Вам радост и мир у вери (Рим. 15, 13), добро здравље и свемоћну помоћ од Господа Бога на многаjа и благаja љета патријарашког служења. Са љубављу у Христу, + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru
  20. POČELA ISTRAGA U NJUJORKU: Umesto patrijarha, malverzacije oko crkve će istraživati episkop Mitrofan i delegacija iz Beograda January 16, 2022 By Antonije Kovačević, Serbian Times Vernici Srpske pravoslavne crkve u Njujorku i Eparhiji istočnoameričkoj s nestrpljenjem su ovih dana očekivali najavljeni dolazak patrijarha srpskog Porfirija, ali do njega na žalost nije došlo, zbog činjenice da je Njegova svetost pre nekoliko dana testirana pozitivno na Covid virus. Umesto patrijarha, u Njujorku su se juče pojavili episkop kanadski Mitrofan, te arhimandrit Nikifor i protojerej stavrofor Velibor Džomić kao direktni izaslanici patrijarha. DOMAĆINI DOČEKALI GOSTE: Delegacija iz Kanade i Srbije na večeri u Eparhiji istočnoameričkoj u Njujorku Oni će narednih dana voditi navodnih finansijskih malverzacija u Istočnoameričkoj eparhiji SPC, u kojoj već nekoliko godina, sa malim prekidima, bukti sukob između vladike Irineja s jedne, i vernika sa druge strane. Sukob je nastao pre nekoliko godina, posle paljevine hrama Svetog Save u Njujorku, koji se usled požara urušio na Vaskrs 2016. godine. Velika većina parohijana, predvođena prošle godine izabranim Odborom, koji vladika odbija da imenuje, sumnjaju da su ljudi bliski vladici, kojima je povereno renoviranje crkve, zloupotrebili novčana sredstva dobijena od osiguranja i donacija, pa je tako do sada, umesto prvobitno planiranih 3,6 miliona dolara, na obnovu do sada potrošeno više od 8 miliona. Na Facebook profilu crkve Svetog save u Njujorku juče je najavljeno da će današnju svetu liturgiju služiti episkom kanadski Mitrofan, uz sasluživanje arhimandrita Nikifora i protojereja stavrofora Džomića. Na večeri koja je održana sinoć domaćini iz Eparhije istočnoameričke ugostili su delegaciju iz Kanade i Srbije, upoznali ih sa skorijim zbivanjima u Njujorku. Više detalja očekujemo narednih dana, kada će Serbian Times izveštavati o toku istrage malverzacija u Eparhiji i njujorškoj parohiji. Piše: Antonije Kovačević Foto: Marissa Marivelli for HDC_NYC & Untapped Cities, Privatna arhiva Повезана тема на форуму:
  21. Примили смо мноштва оштрих протеста и негодовања поводом јучерашње објаве немачке политичарке Виоле фон Крамон, дате после разговора са Епископом диселдорфским г. Григоријем, да у Немачкој не постоји Српска Православна Црква, те смо одговорни да, истине ради, изјавимо: Српска Православна Црква постоји у Немачкој, као део једне, недељиве аутокефалне Српске Патријашије. Устав Српске Православне Цркве и уредбе важе као и било где на њеном канонском подручју и на теориторији Немачке, а сва црквено-јерархијска тела су обавезна да се по њима управљају. На основу Устава Српске Православне Цркве одговарајуће црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, а Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава епархијског архијереја. Информативна служба Српске Православне Цркве View full Странице
  22. У радости празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, поред Божићне посланице Српске Православне Цркве, доносимо Божићне поруке архијереја Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. лета Господњег. Божићна посланица Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. године Митрополит дабробосански Хризостом у Божићној поруци: Божић је и празник нашег породичног и друштвеног заједништва Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Божићној поруци: Лепота и слава празника Рођења Христовог прелива се у живот хришћанских породица Епископ будимски Лукијан у Божићној поруци: Рођењем од Дјеве у скромним условима Господ је започео извршење домостроја спасења Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Божићној поруци: Живот који долази од Самог Живота је оно што нас уздиже на небо Епископ канадски Митрофан у Божићној поруци: Божићу треба да се радује и весели цела породица, која је црква у малом Епископ шумадијски Јован у Божићној поруци: Божић је велика тајна која се открива свакоме по мери његове вере Епископ браничевски Игнатије у Божићној поруци: Син Бога Оца родио се као савршени човек, не престајући да буде Бог Епископ зворничко-тузлански Фотије у Божићној поруци: Божић - празник заједничарења Саздатеља и сазданога у нераздјељивој и несливеној заједници природа у Личности Господа Исуса Христа Епископ милешевски Атанасије у Божићној поруци: Нарочито на Божић имамо разлога да се уздигнемо изнад свих људских слабости Епископ источноамерички Иринеј у Божићној поруци: Оваплоћена Реч Божја жели ући у све димензије нашег битија Епископ бихаћко-петровачки Сергије у Божићној поруци: У данима Божића свако наше срце је витлејемска пећина Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићној поруци: Божић је најопипљивије уверење да смо саздани за вечност и непролазност Епископ будимљанско-никшићки Методије у Божићној поруци: Христово је рођење унијело свјетлост у таму човјека и свијета Патријарх Порфирије у интервјуу за дневни лист "Политика": Ни за запету не мењам мој позив на мир Патријарх Порфирије у интервјуу за ХРТ: Човек је саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег у творевини Патријарх Порфирије за РТС: Човек има потребу за човеком Божићне поруке владике Иринеја Буловића Епископ бачки Иринеј (Буловић): Може ли ико да замисли Христа који силом исцељује болесника? Божићни разговор са Епископом шумадијским Јованом Божићни разговор са Епископом будимским и администратором темишварским Лукијаном Божићни разговор са Епископом милешевским Атанасијем Божићни разговор са Епископом пакрачко-славонским Јованом Божићни разговор са Епископом бихаћко-петровачким Сергијем Божићни разговор са Епископом нишким Арсенијем Божићни интервју са Епископом осечкопољским и барањским Херувимом Божићни разговор са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14). У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…” Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе. Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји. Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!” Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години. Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14). У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…” Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе. Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји. Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!” Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години. Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...