Претражи Живе Речи Утехе

Акција добровољног давања крви биће одржана у петак 11. октобра 2024. године на Видиковцу, у цркви светог Преображења Господњег. Трансфузиолошки аутобус биће отворен за хумане даваоце од 9 до 14 часова. У Институту за трансфузије крви Србије истичу да су акције које организују са Српском Православном Црквом велики допринос стабилности спровођења операција и помоћи болеснима за клинике у целој Србији. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 10. септембра 2024. године у Патријаршијском двору у Београду делегацију Коптске Православне (дохалкидонске) Цркве из Сједињених Америчких Држава. Делегацију су чинили: Митрополит Јужне Калифорније и Хаваја и Епископ Лос Анђелеса г. Серапион и викарни епископи Аврам и Кирило. Високопреосвећени Митрополит г. Серапион је захвалио домаћину у име делегације на гостопримству и истакао да је њихова посета Србији прва посета овом делу света уопште. Данас, у преподневним часовима, гости су посетили храм Светог Саве на Врачару, Саборну цркву Светог архангела Михаила и Музеј Српске Православне Цркве, па су стога патријарху Порфирију током састанка пренели утиске о живој Српској Цркви, која са Коптском Црквом дели сличну страдалну судбину. Митрополит Серапион је захвалио Патријарху српском на делатном сведочењу свевремених начела хришћанске љубави пруживши подршку и могућност да се по први пут у Србији ове године, на Благовести, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог одржи богослужење за вернике древне Коптске Цркве. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је захвалио гостима на посети потврђујући став митрополита Серапиона о патњама кроз које су пролазили и пролазе коптски хришћани и православни Срби и њихове Цркве које храбро носе свој крст на путу спасења. – Ма колико да је тешко носити крст, немогуће је без крста разумети поруку Христову – рекао је патријарх Порфирије, који је нагласио значај присуства Коптске Цркве у западном свету, где људи захваљујући Коптима могу много научити о древној духовности која своје корене има у Египту. На крају састанка размењени су пригодни поклони. Пријему су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф кабинета Патријарха српског. Древна Коптска Православна (дохалкидонска) Црква броји више од дванаест милиона верника највећим делом насељених у Египту. У Сједињеним Америчким Државама живи око 600.000 коптских верника које предводи петнаест епископа. Извор: Информативна служба СПЦ

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг Ексклузивно за ТГ Правблог Sr, коментар актуелног прогона УПЦ од стране Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Герасима: Ове речи, најпотпунији су опис тренутне ситуације којој је изложено Православље, а првенствено Украјинска Православна Црква суочена са нападом подивљалих звери које су у последњим фазама распадања, те тако у немоћи својој, прелазећи из предворја у саме одаје пакла, оваплоћују дух богоборства, дух антиправославља, чиме желе да покоре оне малобројне народе који се нису поклонили силама таме и чије коленопреклоне молитве још увек избављају овај свет од коначног пада и пропасти. Оно што није успело не тако давно у Црној Гори, своју имплементацију, само дорађену и још суровију и бруталнију, доживела је Православна Црква у Украјини, коју је Христу привео Равноапостолни кнез Владимир, а силама таме предаје је Равнодемонски председник Владимир. Отворени рат против Православља у Украјини, јесте истински рат против свих православних и добромислећих људи, ма где живели у свету, вођен под патронатом западних сила, а који је нажалост свој благослов добио и од појединих црквених великодостојника, у првом реду мислимо на константинопољског патријарха. Тим чином отворена је ”пандорина кутија” нереда у Украјини, али и светском Православљу, самим благословом оних које су до тада држали за рашчињене и анатемисане расколнике и противнике Православља. Истим и опробаним рецептом, притисак се врши и на Православне Цркве у Пољској и Чешкој, да би признали украјинску расколничку структуру која служи мамону, а не Господу. Ништа мањи притисак се врши и на православне у Естонији и Латвији, од којих се отворено тражи да се одрекну себе, а приклоне се ономе који рехабилитује расколнике и противнике Православља. Једног дана, сигурни смо, свеправославни сабор ће судити по делима онима који су, скривајући се иза високих црквених положаја, до овога довели и начинили један од најтежих грехова, а то је стварање најдубље ране на Саборном Богочовечанском Организму – Цркви, стварање ране раскола, тј. духовног и моралног посрнућа и трагедије. Нажалост, подршку силама таме дају и други представници цркава и верских заједница у Украјини (у првом реду јеврејска верска заједница, римокатоличка црква у Украјини са унијатском структуром и др.), али и други широм света, карактеришући потез власти у Украјини као онај који ће ујединити Украјину, а ликвидација УПЦ ће донијети дуго жељену победу. Управо то су оне звери са почетка текста… У Украјини су се против Православља објединили сви алати борбе против Православља кориштени вековима, од унијаћења, раскола, па до јавног прогона и линча оних који Господу служе. Али, Господ ће скршити зубе грешника и отпадника, јер када се разгори гнев Његов, блажени су они који Му осташе до краја верни. Ми, православни на овим просторима, не смемо заборавити несебичну љубав Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија и свих свештенослужитеља Украјинске Православне Цркве и верног народа, коју је показао предводећи крсни ход улицама Подгорице, а у заштиту Православља и имена Христовог на овим просторима. Управо ради тога, наше мисли и коленопреклоне молитве морамо да наставимо усмеравати и узносити Господу, а за крепост и охрабрење Украјинској Православној Цркви која свакодневно трпи ударце прогонитеља истинске вере, а чији ће ударци постајати све тежи што адска звер буде рањивија и ближа својој кончини тј. пропасти. Призивамо правду и љубав и молимо Господа да подари снагу прогоњенима, а прогонитељима разум, јер они не желе да знају да управо онај ”ко претрпи до краја тај ће се спасити” (Мт. 24,13), и громко напослетку упитати: ”Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?” Епископ горњокарловачки + ГЕРАСИМ Извор: https://t.me/pravblogs/2028

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је писмо снажне и и безрезервне подршке Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију поводом усвајања Закона о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација од стране Врховне раде у Кијеву. Свјатјејши Патријарх Порфирије у Синодском писму наглашава да има не само обавезу, него и снажну личну потребу да свој брата и саслужитеља, Блажењејшег г. Онуфрија, обавести да је у помесној Цркви Светог Саве са дубоким огорчењем примљена вест да је Парламент у Кијеву усвојио закон којим се предвиђа забрана рада аутономне Украјинске Православне Цркве. Будући да је у не тако давној повести, током Другог светског рата, Српска Православна Црква била забрањивана и прогањана, ми у Вашем случају опитно осећамо истинитост свештених речи апостола Павла да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26), подсетио је патријарх Порфирије и нагласио да је рад и мисију наше Цркве онда спречавао један нескривено тоталитарни, злочиначки режим једне марионетске фашистичке творевине, док, да трагедија буде већа, данас сестринску Цркву у Украјини прогони декларативно демократска власт коју чине њени сународници, што ситуацију чини тешком и неупоредиво апсурднијом. Са зебњом у срцу, драги у Христу брате, осећамо да се на примеру Украјинске Православне Цркве уводи нови тоталитаризам у коме не важи ни она максима Светог равноапостолног цара Константина која је jeдно од основних општеприхваћених друштвених начела којим живимо, а која гласи: Свако нека верује како му срце хоће, поручио је патријарх Порфирије и закључио да је јасно да деградација Украјинске Православне Цркве на забрањену организацију додатно озакоњује већ перманентни прогон, хапшење и шиканирање њене свештене јерархије и верног народа, омогућује даље отимање њене имовине или, тачније речено, понавља голготски сценарио и распиње је на нови крст страдања, а украјинско друштво у целини враћа у време римских прогона Цркве Христове. Наше молитве, наше наде, наше мисли, али и наше искрене жеље да се надлежни одврате од свог безумља к познању правде и истине, као и да мир, братска љубав и слога поново завладају у Вашој отаџбини, непрестано се узносе пред лице Господње из сваког срца, увек Вам оданог, српског народа, у чију безрезервну подршку и помоћ никад немојте да сумњате. Са надом на најповољније и најправедније решење мучне ситуације и са молитвом највећем Страдалнику у свим световима, Господу нашем Исусу Христу, да Вама и свој пуноћи љубљене нам Украјинске Православне Цркве дâде снаге, вере, љубави и трпљења да свој крст изнесете до васкрсењске зоре, шаљемо Вам братске поздраве и љубав наших срца, нагласио је на крају писма свом у Христу брату и саслужитељу, Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију, Патријарх српски г. Порфирије. Извор: СПЦ

Храм св. Апостола Петра и Павла у београдском парку Топчидер у петак 12. јула 2024. године прославља храмовну славу. Како нам је потврдио старешина ове светиње о. Владимир Марковић, празнично бденије биће служено у четвртак увече од 18 сати, а на дан празника ће света архијерејска Литургија почети у 8 сати и 30 минута. Славу такође прославља и храм св. Апостола у Винчи, а како је за наш радио рекао старешина ове цркве протојереј-ставрофор Драган Станишић, архијерејски намесник врачарско-грочански, вечерња служба са петохлебницом ће уочи празника почети у 18 часова. На дан славе, света архијерејска Литургија се служи од 9 часова. Домаћин славе у Винчи је Црквени одбор храма на челу са својим старешином. Храм у Врчину посвећен св. Апостолима позива на празнично бденије у четвртак од 16 сати и свету Литургију на дан празника од 9 часова. Подсећамо да славу у петак прославља и црква у Котежу. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

У крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану вечерас је отворена аудио-визуелна изложба "Јасеновачке сузе" посвећена страдању српског народа у Независној Држави Хрватској, посебно у систему концентрационог логора Јасеновац. Отварању изложбе је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј, викар Његове Светости, архимандрит Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, архимандрит Василије (Костић), свештенство и ђаконство из више епархија СПЦ, као и бројни посетиоци. Изложба је реализована у сарадњи са Музејем жртава геноцида, Спомен подручја Доња Градина, као и многих појединаца који су били укључени у пројекат и помогли да се ова изложба оствари. Ово је прва оваква изложба у организацији ученика средње школе, Гимназије и Стручне школе "Светозар Милетић" из Србобрана. На изложби могу се видети бројне фотографије из страдалног периода, макете, панои, реплике оружја који је кориштен за злочине, као и скулптура под називом "Избрисана" аутора Вука Љубисављевића, академског вајара. Изложба ће бити отворена за посетиоце до 17 јула. Отварање изложбе употпунио је наступ Дечијег црквеног хора "Свети Василије Острошки" из Сирига. Извор: Телевизија Храм

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха. Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе... Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона. Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни). То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот. Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека. Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом. Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело. Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав. Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт! Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе. Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга . Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота. Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота. Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22). Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно. Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака: „Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу." јереј Димитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале. Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира. На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере. Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста. Искрен разговор о исправном и погрешном Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа. Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење. Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није. Протојереј Алексеј Умински припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Адолесценција је показатељ породичних односа, веома нежно, осетљиво доба . Зато, све што се дешава тинејџеру – његове негативне реакције, стања протеста, грубост и иронија, одбијање послушности, слушања – представља наше несавршености - родитељске несавршености које излазе на видело – нашу родитељску неосетљивост и наш недостатак. разумевања. А у хришћанским породицама то је и страна наше сопствене религиозности, несхваћене у потпуности и усмерене на нашу децу, не увек на најбољи начин. Управо тај фактор наше религиозности се не схвата, не живи, често сагледава површно, сагледава формално и шематски – то је једна од највећих недоумица у животу адолесцента. Јер он престаје да разуме себе у овом смислу. Са ужасом открива да се свет, који му се открива у стварности, не поклапа са тим светом детињства, са оним светом идеја о Богу, идејама о односима међу људима, које усађују родитељи, школа, па чак и свештеник много, много година. У човеку који сазрева однос према Цркви се мења, више није као у детињству – када је живео у недрима породице, у недрима парохије, где је све добро, све је праведно и, уопште, не морате ни о чему да размишљате. Живот у уму малог детета је веома једноставан. Од мајке и оца зна да само треба да се моли – и Бог ће му одмах помоћи. Али, сада, тинејџер у веома тешкој ситуацији вапи Богу, моли Га да му помогне - и ништа се не дешава. И није научен да делује самостално, јер су му родитељи усадили да ће Бог свакако чути и испунити оно што од њега тражите. Зашто то радимо? На основу чега одлучујемо уместо Бога? Како је то једноставно за нас! Некако се ослобађамо решавања многих проблема из детињства. Односно, ми, родитељи, гомиламо на Божија плећа оно што сами треба да решимо . Управо ова ситуација, када „Бог не чује“ – један је од најозбиљнијих узрока одласка тинејџера из Цркве. Зато што су мама и тата обећали да све што треба да урадите је да се молите – и све ће бити у реду! Нико није говорио детету о томе да је много патње на овом свету, о томе да се много људи моли Богу у најтежим ситуацијама и да њихова молитва може остати без одговора. Тинејџер не схвата да Бог долази у помоћ када човек почне да дела. Даље, тинејџер почиње да види Цркву другачије него у детињству , и многе од оних негативних ствари које је раније чуо о Цркви, испоставило се да су тачне. У његовој адолесцентској свести оне попримају хиперболичке (преувеличане) облике веома интензивно јер се у овом узрасту мане не опраштају, већ одмах изазивају одбојност. Протојереј Алексеј Умински приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве објавио је данас Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године: Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја. Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку. Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести. У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида. На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године. Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке. Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички. Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја. Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да са речи о правди пређу на конкретна дела правде, милосрђа и миротворства. Указујући на огроман значај богословља, врлинског живота и списатељске делатности у служби сведочења вере светог Јустина Ћелијског (Поповића) за духовно узрастање српског народа и православних народа уопште, Сабор је, у недељу 19. маја, молитвено обележио три значајна јубилеја посвећена њему: 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 15 година од уношења имена овог великог учитеља побожности у диптихе светих Православне Цркве. Сећању на светог Јустина саборски оци су придодали и сећање на још двојицу значајних људи из скорије прошлости наше помесне Цркве – патријарха српског Павла, обележавајући петнаесту годишњицу од његовог упокојења, и митрополита новограчаничког Иринеја, коме се ове године навршава 25 година од уснућа у Господу. Обојица су били велики трудбеници на делу народног и црквеног помирења и јединства. Током Сабора је одржана и седница Централног тела за довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Том приликом је примљен извештај овог тела о свим радовима изведеним у протеклој години и о примљеним прилозима побожног народа и наше државе, као и о преосталим неопходним радовима. На позив Председника Србије г. Александра Вучића и Престолонаследника Александра Карађорђевића, чланови Сабора су учинили посете овим уваженим личностима. У Светом Синоду мандат је престао митрополиту црногорско-приморском Јоаникију и епископу бачком Иринеју, чиме ће они у наредном једногодишњем периоду бити чланови-заменици овог тела. Чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају епископ браничевски Игњатије и епископ горњокарловачки Герасим, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату изабрани су епископ зворничко-тузлански Фотије и епископ рашко-призренски Теодосије. Извор: Информативна служба СПЦ

Митрополит запорошки Лука подржао је предстојатеља, епископе и паству СПЦ: „Забрана патријарху српском да дође на просторе Косова и Метохије не може се назвати само врхунцем апсурда, то је пројава [процеса] тоталног уништавања Православља. Нажалост, иза ове одлуке стоји хладна [гео]стратешка рачуница. Не ради се само о томе да су у последње време изнова почеле да се активно шире лажне информације о томе, да Срби наводно „никада нису подизали“ храмове на Косову и да су их „једноставно одузимали“ другима. Под окриљем ове манипулације крије се једноставан циљ – довођење под сумњу легитимност присуства Српске Цркве на исконско српским просторима, и такође постављање темеља за корените промене верског идентитета њеног становништва. А одговарајућа забрана - то је један од озбиљних корака у том правцу. Патријарха просто не пуштају на земљиште на коме живе његови једноверни, којима је преко потребна подршка и заштита. Оваквим грубим кршењем основних права желе да покажу целом свету да је - предстојатељ Српске Цркве наводно „странац“ на Косову, а да СПЦ нема будућности у региону. У прилог мојим речима иде и демонстративно скрнављење цркве Свете Тројице у селу Накло близу Пећи, које се догодило након блокирања уласка патријарха Порфирија на Косово. У светлу овога, по речима апостола Павла о томе, да ако страда један члан, то страда цело тело, сматрам неопходним да подржим своју српску сабраћу-епископе. Ваше дело је Божије и ви - на страни сте истине. Нека Господ помогне вама у очувању духовне колевке Србије, а такође и у старатељству над паством Косова и Метохије! Драга наша браћо и сестре, драги верујући наше братске Цркве! Као што знате, Бог није у сили, него у истини! Запорошка епархија ће се молити за то, да ова нечувена ситуација буде прописно решена. Ми ћемо такође апеловати и на све брижне људе у другим Помесним Црквама у вези тога, да удружимо снаге и заједнички апелујемо на међународне институције тражећи заштиту основних права Српске Православне Цркве“. P.S. Да подсетимо - митрополит Лука је под прогоном због свог исповедања Православља и старања о повереној му пастви. Тренутно се налази у кућном притвору до судског процеса на основу монтираних оптужби. (Извор: https://t.me/pravblogs/1691)

На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 14. маја 2024. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у храму Светих Апостола у ставропигијалној лаври Пећкој Патријаршији. Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 15. маја 2024. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. СПЦ

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2024. године: Васкршња посланица Српске Православне Цркве: ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност. У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12). Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних. Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов. 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор. 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис. 25, 8). Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године Извор: Информативна служба СПЦ

СБУ је званично потврдила претрес митрополита запорошког Луке. Њему је уручена оптужница* за "изазивање верске мржње". По верзији истражитеља, „митрополит је јавно изразио свој презрив однос према парохијанима друге вере током општења са [својим] епархиотима и током одржавања црквених литургија“. Такође, владика Лука, према СБУ, је „на свом личном телеграм-каналу постављао провокативне поруке у којима је вређао верска осећања припадника других конфесија“. Одлучује се питање избора превентивне мере. СБУ такође пише, да су у децембру 2022. године, одлуком СНБО***, против јерарха биле уведене санкције. @stranaua *) у оригиналу "сумња" **) мисле у првом реду на расколнике "ПЦУ", а с обзиром на владикино исповедање Христа - могу да га клеветају и за однос према другим непријатељима Цркве Божије ***) украјински Савет за националну безбедност и одбрану + У Свету и Велику среду Христови непријатељи бирају дане када ће да ударе на Његове верне слуге. Нема случајности у избору Свете и Велике среде за атак на исповедника наших дана - митрополита запорошког и мелитопољског Луку (Коваленка). Иза данашњег упада СБУ у владичански дом, епархијску управу и код свештеника владикиних сарадника, лако се чита да владику желе да осуде што је расколнике из "ПЦУ" назвао - расколницима, а Фанар - узроком свих садашњих невоља УПЦ! Кажњавају га истину. Нека Господ укрепи владику Луку и дарује му снаге да издржи сва предстојећа искушења. + О притвору митрополита Арсенија Пре неки дан, шеф Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктор Јеленски је саопштио, да Украјинска православна црква и даље де јуре остаје део РПЦ. Према његовом мишљењу, однос државе и друштва према УПЦ ће се променити набоље, ако она коначно прекине све везе са црквеном Москвом. Сада, сигуран је званичник, најповољнији је тренутак за то. Став Јеленског је јасан. Уосталом, он се дуго противио идеји о директној забрани УПЦ, јер то „неће стратешки решити проблем присуства Московске патријаршије у Украјини и једноставно ће је отерати у катакомбе“. За званичника је приоритет имплементација другог сценарија – проклизавање УПЦ у раскол, слабљење њених позиција, стварање услова за спајање УПЦ са „ПЦУ“. То би омогућило властима да реше многе проблеме – од изношења оптужби за верски прогон до отклањања „претње“ држања „Руске цркве“ у подземљу у Украјини. У светлу овога, користи се метода штапа и шаргарепе. Њен циљ је да убеди највише руководство УПЦ да спроведе сценарио Еленског, а да ситуација не доведе до усвајања горе поменутог „антицрквеног“ закона. У светлу овога, притвор митрополита Арсенија изгледа као сасвим очекиван корак. На крају крајева, он је представник оног крила архијереја УПЦ, који се чврсто држи канона и чврсто се противи идеји уједињења са „ПЦУ“. Дакле, оно што се догодило може се сматрати сигналом за одговарајући табор епископа („ћутите, мењајте позицију, јер вас чека иста таква судбина“) и за врх УПЦ („остала вам је последња шанса, после ње ће доћи до забране и уништења ваше Цркве“). + Прослеђено од Центр "Хризма" Размена као "мека" чистка? Митрополита тулчинског и брацлавског Јонатана (Елецког), по извештавању украјинских информативних ресурса, Кијев је уврстио у фонд за размену као ратног заробљеника. Владика је у августу 2023. године осуђен од стране градског суда у Виници на пет година затвора. Проглашен је кривим по четири члана Кривичног закона Украјине. У њима је реч о задирању у територијални интегритет, о делатностима усмереним на насилну промену уставног поредка, о негирању деловања РФ и о нарушавању верске равноправности грађана. Сада је митрополит Јонатан у кућном притвору. У марту 2024. он је доживео мождани удар, њему је 75 година. За митрополита Јонатана сценарио размене је апсолутни благослов. Размена ће му спасити живот. Не знамо на којим листама ће владика завршити и са ким ће тачно бити размењен. Међутим, подсећамо, недавно се шеф УГКЦ Свјатослав Шевчук, на састанку са представницима координационог штаба за поступање са ратним заробљеницима, пожалио, да су „грко-католички свештеници Богдан Гелета и Иван Левицки у руском заробљеништву од новембра 2022.” По нашем скромном мишљењу, такве особе су сасвим погодни кандидати за размену за епископа Јонатана. Истовремено, у контексту ове вести, поставља се питање – зашто су сада, у трећој години војне конфронтације, украјинске власти почеле да показују интересовање за укључивање црквених јерараха у фонд за размену? Да ли је ово покушај трампе за неког себи веома важног? Или, иза овог случаја, ако се спроведе и ескалира (сетимо се ухапшеног митрополита Свјатогорског Арсенија), стоји покушај званичника, попут В. Јеленског, да се отарасе јерарха који УПЦ држе даље од зближавања са ПЦУ/Фанаром? Технички, такав пут чишћења УПЦ од проканонског епископата се може показати далеко од најтежег за Кијев – хапшење, суђење, казна, размена, протеривање (у недостатку примедби на страну кандидата за размену). # Сергей_Павлов - извор https://t.me/pravblogs ОдговориПроследи Додајте реакцију

Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари: 1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.). 2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама). 3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се „молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво. 4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5). 5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском. * * * Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свEштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Данас се рађа Син Божји Јединородни, Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова и вечности Његове, Очев израз и Реч, Онај кроз Кога је и векове створио, кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво (свети Јован Дамаскин). Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека. Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8). На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац: „Дјева данас Надсуштога рађа и Земља пећину Неприступноме приноси; анђели, заједно с пастирима, славослове, а мудраци, заједно са звездом, путују, јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.” Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи детињство” и „када чезне за детињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман). А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких осам хиљада невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и целу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, ова божићна порука, драга децо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за децу и за све људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи. У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим речима божићне песме: „Бестелесни се оваплоћује, Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак у времену, Син Божји – Син Човечји постаје…” Данас нас Мајка Црква позива: „Христос се рађа – славите! Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите! Ево Христа на земљи – узвисите се! Певај Господу, сва земљо!” Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле уместо у колевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше места” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима. Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2023. године Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Извор: СПЦ

Свети Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, 27. новембра 2017. године унео је у диптих Светих игумана манастира Светог Давида на Евији, архимандрита Јакова Цаликиса. Старац Јаков Цаликис је рођен 1920. године у Малој Азији, у месту Ливиси које се налази наспрам острва Родоса. Већ наредне године услед прогона грчког становништва долази као избеглица у Грчку. Породица малога Јакова населила се у селу Фаракли на северној Евији. Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! архимандрит Евсевије Извор: spc.rs

У понедељак, 20. новембра 2023. године, у 18.30 часова у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду биће одржана промоција књиге Ризница Саборне цркве у Београду аутора др Вука Даутовића, проф. др Игора Борозана и ђакона Будимира Кокотовића и представљање изабраних предмета из ове ризнице. Тим поводом, присутнима ће поздравну реч упутити Његова Светост Патријарх српски г. г. Порфирије и потпредседница Владе и министар културе Републике Србије Маја Гојковић. О идеји и реализацији пројекта ће говорити Његово преосвештенство Епископ јегарски г. Нектарије, старешина Саборног храма, док ће књигу представити аутори. Почетком 2023. године, у сарадњи Музеја Српске православне цркве и Саборне цркве у Београду, а по благослову Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, покренут је пројекат под називом Отворимо ризницу Саборне цркве са циљем да се изведу конзерваторско-рестаураторски радови на вредним предметима ризнице храма Светог архангела Михаила како би се трајно сачували за будућа поколења и учинили доступнима јавности. У процес реализације били су укључени и појединци уз чију смо подршку успели да један број најзначајнијих предмета ризнице изузетно важног престоничког храма успешно вратимо ближе изворном стању. Овај пројекат представља само почетак надахнут најискренијом жељом и вољом да у предстојећем периоду буду спроведени комплетни конзерваторско-рестаураторски радови на свим предметима и буде формирана стална поставка ризнице Саборне цркве. Ризница, са предметима који су настали у периоду од 17. до 20. века, представља само део сведочанства о духовном, историјском, културном и уметничком значају и наслеђу српског народа, које је више од три века, баштинио прво стари, а потом и нови Саборни храм. У настојању да се пружи целокупан увид у вишевековни значај овог духовног и културног средишта како престонице тако и Српске православне цркве, пројекат је обухватио и публиковање капиталне монографије Ризница Саборне цркве у Београду. Ова вредна публикација је издање Музеја Српске православне цркве које је уз подршку Министарства културе Републике Србије припремљено као друга књига у едицији Ризнице Српске Православне Цркве, чији су уредници јереј др Владимир Радовановић и др Миљана Матић. Саиздавачи књиге су Саборна црква у Београду и Институт за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Аутори текстова у монографији су др Вук Даутовић, проф. др Игор Борозан и ђакон Будимир Кокотовић.После прве целовитије монографске студије о Саборној цркви, која је садржала и опис ризнице, аутора Бранка Вујовића објављене давне 1996. године, пред читалачком публиком је сада нова књига о Саборном храму која пружа нови поглед на историју, архитектуру, сликарство, а посебно на ризницу храма која је студиозно обрађена. Монографија је употпуњена посебним поглављем посвећеним само ризници са широм уводном студијом и каталогом са детаљним описима педесет одабраних ризничких предмета. Ово поглавље, као и целокупну књигу, красе јединствене и висококвалитетне фотографије у боји аутора Александра Радосављевића, али и вредни архивски снимци. Саборна црква је током своје историје неретко била центар многобројних свечаних догађаја попут венчања кнеза Милана Обреновића и кнегиње Наталије (1875), краља Александра Обреновића и краљице Драге (1900), крунисања краља Петра I Карађорђевића (1904), устоличења патријараха Димитрија Павловића (1920), Варнаве Росића (1930) и Гаврила Дожића (1938), опела и погреба чланова владарских породица и поглавара Српске православне цркве, али и општенационално важних историјских догађаја какав је пренос моштију Светог деспота Стефана Штиљановића, Светог кнеза Лазара и Светог цара Уроша (1942). Саборни храм истовремено је и место на коме почивају посмртни остаци српских кнежева Милоша и Михаила Обреновића, митрополита српских Михаила, Инокентија, Антима, патријараха српских Гаврила и Викентија и народних учитеља и великана српске просвете и културе Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Представљајући огледало идентитета српског народа, Саборна црква у својој ризници чува предмете који указују на континуитет активног литургијског живота и разноврсност уметничких, друштвено-економских и политичких прилика периода у ком је претрајавала. Богослужбени предмети од племенитог метала (путири, дискоси, звездице, дикирије и трикирије, петохлебнице, дарохранилице, кандила), престони крстови, штампана Јеванђеља са богато украшеним металним оковима, напрсни и ручни крстови српских митрополита и патријараха, иконе, предмети од текстила (антиминси, аери, дарци, барјаци, катапетазме, плаштанице), некада су Саборној цркви даривани од стране приложника који су неретко били чланови имућних грађанских или владарских породица Обреновић и Карађорђевић, еснафских радионица и удружења, али и судећи по приложеним даровима, скоро свих слојева друштва. Успешна реализација пројекта и објављивање монографије отворили су могућност да се знатан број ризничких предмета представи јавности. Тим поводом приређена је изложба одабраних ризничких предмета која је постављена унутар простора Саборног храма. То је учињено пре свега у жељи да се предмети који су некада чинили интегрални део богослужбеног живота овог храма прикажу управо као његова неизоставна целина, али и спомен сећања на његове бројне ктиторе и приложнике, због чега је простор храма симболично на кратко претворен у изложбени простор. На изложби ће посетиоци, између осталог, имати прилику да по први пут виде Црквено небо под којим је крунисан краљ Петар I Карађорђевић, Прибор за миропомазање краља Петра I Карађорђевића, Катапетазму са представама српских светитеља Симеона Немање, Саве и Стефана Првовенчаног коју је даровала краљица Драга Обреновић, Престони крст краља Александра Обреновића, Ручни крст митрополита Михаила, Престони крст обновљене Патријаршије познатог златара Стевана Јевтовића, Барјак кројачког београдског еснафа, Венчила кнеза Милана Обреновића и кнегиње Наталије, Целивајуће иконе сликара Уроша Кнежевића и Николе Марковића и Јеванђеље кнегиње Куракине штампано у Москви. Како богослужбени живот који се одвија у простору Саборног храма не би био ометан дуже време, изложбу ће сви заинтересовани моћи да посете у периоду од 20. до 27. новембра 2023. године. https://mitropolija.com/2023/11/17/otvorimo-riznicu-saborne-crkve/

Тако ћемо спровести у дело речи „Вера без дела је мртва“. „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11,1), „уздање у оно што се не види“ по речима светог Јована Дамаскина. Вера у Бога, у Његову Реч, рађа наду да ћемо наследити Његове обећане добробити, Царство Његово, о чему апостол Павле каже: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.“ (1Кор 2,9) . И све се то постиже овде на земљи, ово је назначење човека, да усаврши и развије свој дар Творца. Део овог дара прелази у сваку особу претворену у њен таленат. Ова моћ наставља да задивљује све и нико је другоме не може одузети. Савршенство је резултат наших дела, а мера је љубав, а овај процес је неминовно повезан са односом према људима и природи. „Ко говори: „Волим Бога“, а мрзи брата свога, лажов је; јер ко не воли брата свога ког је видео, како може да воли Бога кога не види“ (1. Јованова 4:20)? Због тога смо позвани да увек поступамо с љубављу и чинимо дела љубави, јер „... остају ово троје: вера, нада, љубав; него је већа од њих љубав“ (1. Кор. 13, 13), а љубав је већа не само зато што ће пропасти вера и нада, него „Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. (Гал. 5,14). Љубити ближњега свога као самога себе значи препознати његово достојанство, његово порекло, јер смо сви ми деца Божија, ни више, ни мање! Како ми оправдавамо своје грешке, тако морамо оправдавати и грешке других! Одуприте се бесу понизношћу и самоконтролом. Немојмо да вучемо човека у понор мржње, из којег је тешко изаћи на површину, где је праштање још теже. Како је лако бити груб и увређен, а како је тешко рећи – опрости! Гордост, тај корен сваког зла, тера човека да заборави на себе. Али, да човек не пропадне, него да му пут ка богоподобију буде могућ и жив, Бог је послао пред Сина Свога, праоце, оце, патријархе, пророке, да подсећају, најављују и записују реч Божију дату нама, за живот по Богу. Бог је дао и своје заповести за добар живот. Ко их оспорава и не поштује?! Онај чија се дела укоравају као дела тела. И „ позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега. “ (Гал. 5 : 19-21). Или смо тврдоглави и супротстављени само зато што се зову наређења! И зар не окружујемо своју децу забранама и ограничењима, само и једино, вођени љубављу према њима. Тако је Бог из љубави према нама дао наредбе (упутства) за добар живот! И било да идемо ка њему или од њега, он ће увек бити спреман да нас прими ако га желимо, јер „Бог је љубав“ и „јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јован 3:16). За то имамо и пример Његових пријатеља – наших учитеља од старозаветних праотаца до последњих светаца и мученика, да се угледамо на њихову веру и да благодаримо за све Његове доброте! Да ли је и једног од нас оставио без дара и могућности да се брине о себи?! Да ли смо се побринули да га унапредимо, развијемо, да не изгубимо таленат? Имамо све што нам је потребно да бисмо били у миру са Богом, ближњима и самим собом. Објављујући Своје Царство и искупљујући човека од проклетства греха и смрти, сам Господ је послао своје ученике да поуче народе, да крсте вернике и умноже Цркву Његову, коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18)! Црква проповеда и шири истину о Христу, Васкрслом из мртвих, који је заповедио и обећао: „Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28,20)! Дакле, то је богочовечански организам, коме је глава сам Господ Исус Христос, а ми, тело Његово, свето друштво, народ Божији, који учимо, испуњавамо и чувамо реч Божију. Сви су позвани и имају право да буду у њему. И као једно тело Христово, пођимо за Христом Исусом и сетимо се Његових речи: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. “ (Матеј 10:32-33). Да бисмо потврдили своју веру у Христа и да бисмо је евангелизовали, морамо је најпре спознати, доживети, што је могуће само у Цркви. Њен саборни почетак од Тајне Вечере, преко огњене Педесетнице до данас никада није нарушен, јер нам је Сам Господ завештао, као Својим наследницима, храну за живот вечни! Света Православна Црква, као чувар речи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6), увек ће позивати на заједницу са Богом. Улазак у храм и присуствовање служби није ствар расположења, става или славља. И не само присуство, већ и учешће у богослужењу својим чулима је неопходно да не бисмо били само посматрачи. И као што свакодневно одржавамо своје тело, тако и своју душу морамо одржавати у заједници са Богом, молитвом и постом. Испитајмо и спознајмо себе, откријмо мрачна места и очистимо их покајањем да бисмо се обукли у одећу правде, да би своје срце припремили за Бога, да се сјединимо са Тајнама Христовим преображеним током Свете Литургије! А када изађемо на улицу, не заборавимо своју веру у храму, него је смело евангелизујмо, исповедимо и оваплотимо. Међутим, многи људи који су своју веру сведочили паљењем свеће у храму, журили су да наставе са својим послом без губљења времена!? Може ли се изгубити време проведено у храму, у размишљању о својим поступцима, односу према људима, Богу, па и према природи?! Време проведено у разговору са Богом усмерава наше мисли и поступке у правом смеру. Заборавили смо и напустили људску вредност, на све начине оправдавамо сопствене потребе, а другима приписујемо обавезе! Христова вера рађа слободу, љубав и светост! Свако треба да тежи овој светости и да побожним животом буде пример другима. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима. “ (Мт. 5, 16)! Јереј Пламен Николов https://hristianstvo.bg

У крипти храма св. Марка на Ташмајдану ће сутра, у четвртак 9. новембра 2023. године, после Акатиста Пресветој Богородици који почиње у 17 часова, бити одржана нова духовна трибина. Овога пута, на тему "Молитва - дисање Цркве" говориће јереј Александар Лучић, саопштило је братство овога храма. Предавање почиње у 18 часова, сви сте добродошли. Извор: Црква св. Марка, Инстаграм

Поводом неистинитих информација које су се појавиле на друштвеним мрежама, а пренела их једна медијска кућа, а у вези са званичним налозима Патријарха српског г. Порфирија на друштвеним мрежама, обавештавамо јавност да је за управљање налозима Његове Светости Патријарха, као и свих патријаршијских гласила, искључиво надлежна Информативна служба Српске Православне Цркве и да нико други са тим пословима нема ни посредне ни непосредне везе. Једино што је тачно у вези са наведеним објавама је да је Информативна служба Српске Православне Цркве ових дана, код овлашћеног заступника компаније Мета покренула поступак верификације патријарховог фејсбук налога (добијање плаве тачке), имајући у виду чињеницу да на тој платформи постоји низ лажних налога који узурпирају име и титулу Патријарха српског. https://spc.rs/za-patrijarhove-naloge-na-drustvenim-mrezama-zaduzena-je-informativna-sluzba-srpske-pravoslavne-crkve/