Претражи Живе Речи Утехе

Поводом текста Института Арчибалд Рајс „Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци“, објављеног на „Стању ствари“ Није никаква новост то што, када је Српска Православна Црква у питању, у једном делу српског медијског простора влада мржња, а у другом велико незнање. Ипак, чини ми се да је најгоре када се усагласе или стопе мржња према Цркви и незнање о Цркви. И једно и друго има своју основу, али се то може оставити и за неку другу прилику. У сваком случају, треба знати да ниједан медијски урадак не може да утиче на живот Цркве и црквену организацију, али је циљ да се непрестано блати Српска Православна Црква ради стварање искривљене слике о њој у јавности. Није то, разуме се, никаква новост за Цркву, нити су ови данашњи први, а ни потоњи работници на том пољу! У једном делу јавности се појављују и објављују не само нетачни него и нечасни наводи о одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода у вези са одређеним неканонским и незаконитим радњама које су од 2017. до 2020. године спроведене у три епархије Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. Нису то одлуке Патријарха српског г. Порфирија, како се ових дана подмеће, нити, пак, блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. Сваком добронамерном и знавеном човеку је јасно да су то одлуке које су, у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, из домена својих надлежности и ради очувања црквеног јединства, устројства и поретка, доносили Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. На „Стању ствари“ је објављен текст „Нове недоумице у вези са епархијама СПЦ у Америци“ (20. фебруар 2023. г.) са потписом „Институт Арчибалд Рајс“ (узгред, није први пут да се ова невладина организација која је основана и регистрована у Лозани, а којом се управља из Мексика, појављује као „аутор“ различитих текстова против Српске Православне Цркве). Заиста, у одређеној мери имам разумевање за забринутост која је, мање или више знавеније, исказивана и која се и даље исказује у погледу положаја и перспектива мисије епархија Српске Православне Цркве у расејању, а посебно на територији САД. Међутим, у новије време се сусрећемо и са хајкачким и пропагандистичким односом према одређеним, канонски потпуно основаним и у црквеном смислу преко потребним одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода. Наведени текст заслужује детаљну деконструкцију само због тога што представља јединствен пример на једном месту сабраних антицрквених неистина, подметања и измишљотина које су појединачно присутне у низу више или мање утицајних медијских платформи. Управо због тога, овај текст истовремено и подједнако самозадовољно могу да читају другосрбијанци и различити леви и десни псевдоверски фанатици. Патријарх српски о Косову и Метохији Патријарх српски г. Порфирије од 24. јануара до 6. фебруара 2023. године није, како се тврди у тексту, боравио „у посети епархијама СПЦ у Сједињеним Америчким Државама“ него у радној посети њујоршким верницима, Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку и Православном богословском факултету Светога Саве у Либертивилу код Чикага. Јавност је о радној посети Патријарха српског г. Порфирија благовремено обавештена 12. јануара 2023. године преко званичне интернет странице Српске Православне Цркве. У питању је пастирска обавеза Патријарха српског г. Порфирија, јер су њујоршка парохија и Црквено-школска општина Светога Саве, због одређених проблема, одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године стављене под канонску надлежност и патријарашки омофор Патријарха српског до коначне нормализације тамошњих прилика. Даље, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу је у надлежности Светог Архијерејског Синода којим председава Патријарх српски. Дакле, није се радило о протоколарној канонској визитацији епархијама наше Цркве на територији САД него о радној посети, како је прецизно и наведено у саопштењу за јавност 12. јануара 2023. године. Радна посета Патријарха српског г. Порфирија верницима, свештеницима и Црквено-школској општини у Њујорку и нашем Факултету у Либертивилу нема никакве везе са, како се злонамерно подмеће, „кризом у вези са Косовом и Метохијом“ која се, како се незнавено тврди, није „захуктавала“ пред патријархов пут него је захуктана и кључа вековима. Ништа мање данас него јуче или пре 10, 20, 50 или 150 година! Само недобронамерни неће да знају да се све посете Патријарха српског планирају и припремају месецима раније. Износи се и нечасна тврдња да је у том периоду „најмање била испољена намера да се патријарх у име Цркве формално изјасни према растућој вероватноћи да су државне власти спремне да удовоље страним притисцима и да признају насилно одвајање колевке српске духовности и културе“. Необавештени критичар који селективно прати званичну интернет страницу Српске Православне Цркве уопште није хтео да види став Српске Православне Цркве о Косову и Метохији који је 20. јануара 2023. године, на дан своје Крсне Славе, пред председником Републике Србије и другим званичницима по ко зна који пут изговорио и поновио Патријарх српски г. Порфирије. Том приликом су прецизно и јасно истакнути, а јавности су доступни следећи ставови Српске Цркве и Патријарха српског г. Порфирија о Косову и Метохији: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије на челу са председником Александром Вучићем неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. Дакле, Патријарх српски г. Порфирије се уопште није изјашњавао о, како се тврди, некаквој „растућој вероватноћи“ већ је, непосредно пред пут у САД, јасно изнео уверење да државни органи Републике Србије „неће и не могу пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије“. Став Српске Цркве је саопштен по ко зна који пут и он је јасан и недвосмислен за свакога ко има очи да види и уши да чује. „Захуктавање кризе“, „прекоморски пут“, „важни тренуци“, „народ у матици“, „масовно противљење“, „ултимативно отимање“, „формално изјашњавање“, „растућа вероватноћа“, „удовољавање страним притисцима“, „насилно одвајање“, „критични период“, „безбедно растојање“, „епицентар контроверзе“, „спорадично виђање“, „горуће питање“ итд! Наведене језичке конструкције довољно показују колико је аутор тог уратка спреман да профанише све што овај честити народ има од Српске Православне Цркве до Косова и Метохије! И то све post festum! Мете су, разуме се, Српска Православна Црква и Патријарх српски! Није на одмет да се напомене да обиље придева и расцветала проза у овом случају нису ништа друго до реторички покушај маскирања одсуства чињеница и аргумената. Да је време мајсторско решето показало се и овом приликом. Шта се, у погледу статуса Косова и Метохије, догодило у време патријархове раније планиране посете САД или у, како се наводи, „критичном периоду“? Наравно, ништа! Можда бих и могао да разумем да је бојазан изражена пре патријарховог пута за Америку, али никако не могу да разумем зашто се то ради две недеље после патријарховог повратка у Србију када је познато да, хвала Богу, српске државне власти у том периоду нису прихватиле нацрт тзв. немачко-француског споразума о Косову и Метохији! И зато су, поред осталог, такви текстови недостојни потписа часног човека! Секуларни или црквени поредак? Други део текста је, после неуспелог покушаја моралне дискредитације Српске Православне Цркве и Патријарха српског на косовско-метохијском питању, посвећен „њујоршком црквеном случају“ и црквено-правном и правном положају епархија, парохија и црквено-школских општина Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. И ту се аутор текста показао не само као тотални дилетант него и као својеврсни антицрквени пропагандиста! Селективни корисник информација са званичне интернет странице Српске Православне Цркве се показао као онај који више верује својим (или туђим) инсинуацијама него сопственим очима. Тема тзв. ваздушних права, иначе отворена још 2014. године, уопште није разматрана током пастирске посете Патријарха српског г. Порфирија Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку. Осим тога, тзв. ваздушна права се не односе, како се погрешно тврди, на простор „изнад плаца на којем се налази изгорели храм“ него на плац на коме се налази паркинг у близини Цркве Светога Саве и који уопште није у власништву наше Цркве. Даље, нетачан је и навод да је Патријарх српски г. Порфирије овом приликом посетио Вашингтон. Где је то аутор прочитао? Даље, од када је прослава Дана државности Србије за било ког Србина, а посебно за Патријарха српског, „погрешно место“? Поражавајуће је и то што је аутор текста прескочио да помене историјски догађај у Њујорку када је Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Епископа канадског г. Митрофана и свештенства и у присуству верног народа, у недељу 5. фебруара 2023. године служио Свету литургију у Цркви Светога Саве на Менхетну – прву после скоро седам година од пожара у коме је сагорео овај Божји храм у коме се Срби моле Богу дуже од седам деценија! Патријарх српски г. Порфирије је, у сарадњи са Управним одбором Црквено-школске општине Светога Саве и својим сарадницима, после скоро седам година вратио мир и братску љубав међу развејане њујоршке вернике, а све заједно их је служењем Свете литургије вратио у њихов спаљени молитвени дом. То је најважнији видљиви резултат ове радне посете Патријарха српског г. Порфирија Америци. О поштовању надлежности Црквено-школске општине Светога Саве у Њујорку од стране Патријарха српског г. Порфирија, у складу са Уставом СПЦ и Статутом Црквено-школске општине, ипак треба питати чланове њеног Управног одбора. Текст који је 9. фебруара 2023. године објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве у коме су начелно изложене измене и допуне оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира Српске Православне Цркве на подручју САД, чији је аутор потписник ових редова, уопште није био у функцији „стварања привида да патријаршијска посета Сједињеним Америчким Државама није била често церемонијална и да су постигнути неки опипљиви резултати“. Само селективни корисник садржаја са званичне интернет странице Српске Православне Цркве не жели да види да су промене оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира у САД завршене до маја 2022. године, а да је, после приспећа официјелних превода на српски језик и стручне редактуре текстова, у Гласнику од јануара ове године, сходно ранијој одлуци Светог Архијерејског Синода, започето са објављивањем тих правних аката који се тичу три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД. Осим тога, у календару „Црква“ за 2023. годину, дакле много пре патријарховог пута у САД, објављен је опширнији текст о томе у ауторству потписника ових редова. Нечасно је да се канонски и уставно основана и преко потребна црквено-правна интервенција Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора у овом случају приземно сведе на „материјална питања“ и „различите интересе“. Јавност је упозната са чињеницом да су, после измена и допуна оснивачких аката и статута, три епархије и пет манастира на територији САД изведени из дотадашњег приватног статуса и враћени у јединствени поредак Српске Православне Цркве. Оснивачки акти и статути на на основу којих су, поред осталог, три епархије и пет манастира стекли правни субјективитет у шест савезних америчких држава, усклађени су са Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве и јединственим црквено-правним поретком Српске Православне Цркве. Посебна је тема покушај да се изједначи инкорпорисање три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД од 2017. године са црквеним питањем у Републици Северној Македонији које датира од оснивања Охридске архиепископије 1019. године, односно хиљаду година раније. Одавно је познато да су фразе и квалификације углавном потребне када нема чињеница и аргумената. Поштовање и чување црквеног јединства у САД које су на Сретење 1992. године васпоставили блаженопочивши Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј јесте и треба да буде светиња коју сви морамо да чувамо и сачувамо. Само недобронамерни и неодговорни могу себе да сврставају међу јуришнике на јединство Српске Православне Цркве и њен Устав, који је преживео и нацистичку окупацију, и усташки геноцид и готово затирање наше Цркве у тзв. НДХ, и гоњење Цркве под комунизмом. Црквено-правне интервенције у оснивачким актима и статутима три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД као новоформираним приватним корпорацијама, спроведене на основу одлука Светог Архијерејског Сабора и Синода од 2019. до 2022. године, нису једнострано наметнуте из „београдске“ Патријаршије него су пре тога једнодушно прихваћене и потврђене акламацијом на ванредном Црквеном сабору у Клирвотеру 29. фебруара 2020. године. Целокупно свештенство и представници свих црквеношколских општина и парохија из САД су једногласно поништили одлуке Црквеног сабора из 2019. године. Јавности је доступан снимак на коме се види да су сви свештеници и представници свих црквеношколских општина наше Цркве на територији САД аплаузом поздравили речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја: „Једна Црква – један Устав!“ Јавности су доступне, али ипак ваља подсетити на одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру од 29. фебруара 2020. године које гласе: „1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци“. У односу на ове чињенице више је него јалово пропагандистичко наклапање о „процесу подривања локалне самоуправе“ у Цркви, јер се процес измена и допуна оснивачких аката и статута три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД уопште није тицао и не тиче се црквеноправног и правног положаја, имовине и надлежности парохија и црквеношколских општина. Све надлежности и имовина црквеношколских општина и парохија Српске Цркве у САД остале су исте, уз уважавање њиховог досадашњег рада и мисије. Имовином црквеношколских општина, манастира и епархија, односно њиховим покретним и непокретним стварима и финансијама управљаће се, као и до сада, искључиво од стране њихових управних органа који су прописани Уставом СПЦ и који важи и обавезујући је за сваког епископа, свештеника, верника, парохију, црквену или црквеношколску општину, манастир и друге црквене установе у Српској Цркви. На крају, као један од учесника у том процесу и као човек коме је, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода, доступна комплетна документација овог случаја, а да би ствар била потпуно јасна, морам да, с пуним правом, истакнем да је, захваљујући одлукама Светог Архијерејског Сабора и Синода, заправо онемогућено све оно о чему се у једној мери и са правом говорило последњих година, посебно у САД, а то је да наше епархије и манастири у САД престану да буду део Српске Православне Цркве и постану део неке друге, несрпске црквене организације у САД. https://stanjestvari.com/2023/02/25/o-poretku-srpske-pravoslavne-crkve-u-sjedinjenim-americkim-drzavama/

Свештенство и верни народ парохијске заједнице Цркве Светог Марка на Ташмајдану, уз помоћ студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, даровали су најмлађе пацијенте Института за мајку и дете "Др Вукан Чупић" Светосавским пакетићима, објавио је поменути храм на Инстаграму: Зраци сверадосне прославе Светог оца Саве, љубављу свештенства и верног народа цркве Светог Марка на Ташмајдану, обрадовали су и најмлађе пацијенте Института за мајку и дете ,,Др Вукан Чупић" којима су уз свесрдну помоћ студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, овим поводом подељени празнични пакетићи. Мали Светосавци су на скромне дарове узвратили богатим уздарјем искрених осмеха и свима ставили до знања да је највећи дар сваком човеку, показати му да није усамљен. Зато увек да имамо једни друге, не само на речима него и кроз дела љубави. Извор: Црква Светог Марка, Инстаграм

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! …Роди нам се Дете, Син нам се даде, којему је власт на рамену и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира (Ис 2, 14). Драга наша децо духовна, Радујмо се на овај велики и дивни празник Рођења Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа, којим се остварило спасење света и човека! Придружимо се анђелима певајући: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14)! Зраци славе Господње су нам открили пећину која је свету постала источник Пута, Истине и Живота! Веселимо се са свеколиком творевином кличући песму нову, јер је Велики и веома Хваљени, над свима Господ, постао малено Дете! Ликујмо и, попут пастирâ у оној светлозарној ноћи, светлијој од дана, пригрлимо Онога Који је савио небеса у јасле! Празнујмо и, следујући мудрацима са Истока, неустрашиво проповедајмо блистајућу Звезду која је одагнала таму смрти и привела нас вечној Светлости и вечноме Смислу! Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу. Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега. Браћо и сестре, ако се определимо да будемо обликовани Тајном љубави и смирења, пројављеном у Догађају Рођења Христова, преобразиће се и све око нас. Ако нам мерило свих вредности постане Божанско Чедо Које повијено лежи у јаслама, зачућемо исти онај укрепљујући глас анђела који је у првој божићној ноћи утешио пастире: „Не бојте се! Јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ” (Лк 2, 10 – 12). Oво вечно и непролазно анђелско охрабрење својом благодатном поруком и силом претвара страдални и немирима распарчани свет у место божићног мира и радости. Да би тај даровани нам мир постао делатан у наше време и у нашем животу, ми се за то морамо својски потрудити, морамо га не само прихватити него и учинити суштинским садржајем нашег живота. Братоубилачки и разорни ратови, који и данас широм планете Земље сеју смрт, показују да прави мир није просто одсуство оружаног сукоба већ плод самопрегорне жртве коју је међу људима засејао и Својим Очовечењем запечатио Сâм Господ. Мир Божји нам се открива у богочовечанској Личности Христовој, куца на врата наше слободе и позива нас да га уведемо у своје домове и школе, на своја радна места, у скровишта, ровове, животе. Позива нас да се придружимо свима који са нама деле исти, вечни, свети и непромењиви етос или систем вредности – оно што волимо и што јесмо, оно у што верујемо и што знамо. Тада ћемо и у својим ближњима препознати Богомладенца и моћи да и њих дарујемо златом животне радости, смирном искрене љубави и тамјаном истинског смирења. Драга децо духовна, Рођење Христово је одувек и од свих поштовано и као породични празник, празник домаћег огњишта и његове топлине. Зато је погрешно да се на Бадње вече, у предвечерје радосног Празника, не дочекује Богомладенац, Који је предвечни Бог и Дете нас ради рођено, у домаћој атмосфери која преко бадњака, расуте сламе и свега осталога подсећа на скромну пећину у којој је Он, Најсмиренији међу смиренима, рођен, повијен и у најобичније јасле положен, и да се уместо тога по улицама и трговима слави на полупагански начин у полупијаној атмосфери. Као што су моћници онога времена прогањали и желели да униште Богомладенца, тако и њихови данашњи наследници дижу глас против породице, утемељене у хришћанским вредностима. Одговор Цркве на ову јавну и трајну агресију не може бити другачији до јеванђелски, апостолски и божићни. То значи да Црква неодступно стоји на својим вечним и непромењивим уверењима, чувајући границе Закона како је благоизволео Бог, не намећући своје вредности никоме, али, истовремено, не одступајући од њих ни за јоту. Ниједну личност под небеским сводом ми не изводимо на свој, људски суд, нити бацамо духовно камење на оне који не деле нашу веру, али одлучно одбијамо да било чији слободни, али погрешни избор изједначимо са нашом слободом и одговорношћу која је прати. Да би, у дубоко рањеном друштву, деца могла да се одупру поплави позивâ на насиље у школама, на друштвеним мрежама, на стадионима и у спортским халама, треба да буду одгајана у здравом породичном окружењу, обликована љубављу, а не мржњом и агресивношћу. Појаву насилног и деструктивног понашања у нашим школама прате и већ поменута недопустива настојања да се читавом просветном и образовном систему, од вртића до универзитета, наметну учења, идеологије, праксе и обичаји потпуно опречни хришћанском етичком кодексу и богоугодном животу не само нас православних Срба него и свих са којима делимо животни простор. У данима божићне радости, мира и породичне топлине у нашим су молитвама и они међу којима букти ратни огањ, а најпре једноверна браћа и сестре из Украјине и Русије. Са тугом гледамо на ратне сукобе и жртве, у чему, јавно или тајно, учествују разни актери. Последице трагичног братоубилачког руско-украјинског сукоба, подстицаног свакодневно споља, страшне су, а ратни пожар, као никада до сада, прети целом свету. Због тога се са посебно усрдном молитвом обраћамо Богомладенцу Христу, а искреним братским позивом свим непосредним и посредним учесницима рата, да пронађу у себи снаге, како би престало страдање, избеглице се вратиле у своје градове и села, обновили се њихови домови, а мир се вратио у подручја захваћена ратним пожаром. Од половине ове године и у нашој заветној родној земљи, на Косову и у Метохији, вековни комшилук поставља ултиматуме, провоцира, спроводи терор и непрекидно прети преосталим, незаштићеним Србима прогоном и зулумом, уз злослутно ћутање или, чини нам се, прећутну подршку појединих моћних држава. Подсећамо све надлежне чиниоце на то да и за Србе на Косову и Метохији треба да важе универзална људска права и слободе какве имају Албанци и сви људи на свету. Лична безбедност, сигурност имовине и слобода кретања припадају свима подједнако и као таква морају да буду неприкосновена. Клањајући се Рождеству Христовом, молимо се да у нама, али и у свима са којима делимо простор и време живота и у свим народима света завладају љубав, разумевање и божићна добра воља и мир који превазилази сваки ум (Флп 4, 7). Празничном радошћу Рождества покретани, са нарочитом архипастирском бригом и одговорношћу поручујемо свим нашим саплеменицима, браћи и сестрама, православним Србима, где год живели, да је Мајка Црква увек уз њих и да их позива да буду будни за слушање и вршење Јеванђеља Христовог, а кроз то приправни да благу вест мира и љубави неућутно објављују сваком човеку и целом свету. Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2022. године Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД СПЦ

Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog

Братство Храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну је поводом предстојеће славе храма припремило претпразнички и попразнички распоред дешавања. У суботу, 17. септембра 2022. године, у 18 часова одржаће се концерт хорова Земунских храмова, а у наставку предавање ђакона Будимира Кокотовића, на тему: Патријарх Варнава у Земуну. Дан уочи празника Рођења Пресвете Богородице у уторак, 20. септембра 2022. године, у 18 часова, биће служено празнично вечерње. На дан славе у среду, 21. септембра 2022. године биће служено празнично Јутрење у 8 часова, а у продужетку Света Литургија. Сутрадан по празнику, 22. септембра 2022. године, на дан прослављања Светих праведних Јоакима и Ане, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће служена Света тајна Јелеосвећења. Благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, од недеље 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова биће отворена продајна изложба икона српских светитеља, иконописца Дражена Врачара, која ће трајати до 15. октобра 2022. године. Извор: Радио "Слово љубве"

ЖИВОТ ЦРКВЕ је наставак живота Исуса Христа у историји. У том се састоји сво објашњење Цркве. Христос – у Његовој Тајној Вечери, Голготи и Васкрсењу, Христос – у Његовој светости наставља да Духом Светим живи у тијелу Цркве. Ми можемо говорити само о таквој, о заиста светој Цркви, зато што је само таква Црква љубав и нада човјечанства. Она је свјетлост која у тами свијетли и тама је не обузима (Јн. 1:5). И она истински постоји: трагове светих ногу видимо и у нашим данима. Било је довољно таме историје. Цркву су покушавали да помету са лице земље многобожачки императори. Цркву би хтјели да изопаче сви јеретици – од гностика до Толстоја. Али за Цркву је одувијек била страшнија унутрашња тама: нису турски султани који су рубили главе, и нису људи који су јавно или примитивно изопачавали догмате вјере и самим тим себе одвајали од Цркве, него је то она сила зла, која је, никуда се вањски не одвајајући од Цркве, наизглед не негирајући Цркву, изнутра разарала црквено тијело, освајајући пашњаке порока унутар црквене ограде. Ова унутрашња тама је посљедица одвајања вјере од љубави, вјероучења од живота, изградња неке илузорне, „симболичне“ вјере, вјере само на ријечима, вјере која не иде путем подвига љубави, путем испуњавања заповијести. „Вјера ваша вас вуче на висину, а љубав служи као пут који води ка Богу. Због тога сте сви ви сапутници један другом. Богоносци и храмоносци, светоносци, у свему украшени заповијестима Исуса Христа“ (Св. Игњатије Богоносац, 1, с. 311). Подвигом љубави у испуњавању заповијести вјера се успиње ка Богу. Због тога други првохришћански учитељ, апостол Варнава, ријеч „љубав“ замјењује појмом „доброг живота“, тј. испуњавања заповијести: „Догмата Господњих има три: вјера, нада и добар живот“ [1]. „Пут уздржавања води ка усвајању њиховог разумијевања“. „Љубав је само дејство заповијести Господњих!“ (Георгий Задонский, 2, с. 255). Позив ка подвигу јесте позив ка личној Голготи, кроз коју човјек води борбу против таме унутар себе, а тим самим – и унутар Цркве. То и јесте велико дјело Христово у свијету, „Његова велика замисао“, – да се кроз безбројне Голготе људи, кроз њихову жртвену вјеру и љубав разгори над свијетом васељенско Васкрсење. У томе је смисао живота Цркве. Позив на подвиг прожима сво учење – и апостола, и првих хришћана, и свих светих до данашњих дана.

Манастир Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу посетио је данас Митрополит запорошки и мелитопољски г. Лука, известио је Саборни храм у Пакрацу. Епископ пакрачко-славонски г. Јован. примио је овом приликом у Владичанској резиденцији у манастиру Јасеновац Митрополита Луку и његову пратњу и упознао га са досадашњим уређењем манастира и манастирског имања, као и са будућим плановима обнове ове свете обитељи. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава? Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан. Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори. Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила. Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи. Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи. Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога? У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења.

Пре него покушамо да кажемо нешто о улози лаоса (верног народа) у црквеном животу, било би корисно да се осврнемо на чињеницу да је сваки члан Цркве пре свега лаик, односно да сам чин пријема у окриље Цркве јесте рукоположење у чин лаика, будући да се на новокрштеног полажу руке и помазује се уљем. Често можемо да чујемо да лаици представљају царско свештенство, да је сваки верник свештеник, али не сам по себи већ у Цркви, што је свакако тачно. Чак се и код католика заступа теза да унутарње свештенство припада свим хришћанима, и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. У најмању руку улога лаика се посматра афирмативно. Како смо онда дошли до тога да између јерархије и лаоса постоји извесна подела, и значи ли то само разликовање у смислу литургијских служби, или нас је то постепено довело до одељивања и појаве два различита слоја или степена у организацији црквеног живота? Још од прве Евхаристије савршене у Јерусалиму разликовао се народ од њеног началствујућег. Предстојатељ узноси благодарење, на које народ одговара са „Амин“, а молитве које свештеник изговара у себи или тихо у олтару, а које народу нису познате су писане у множини и тичу се целокупног сабрања. Такође, молитве анафоре (Узношења) која представља централни део Литургије треба да буду познате свима присутнима, како би њихово учешће било заиста реално. Дакле, сви учесници сабрања заједно са својим предстојатељема, чинили су један народ Божији, царско свештенство. Појам „лаос“ је од самог почетка имао два значења: „он је означавао све чланове Цркве без изузетка (и клирике), а у литургијском поретку означавао је оне, којима је началствовао предстојатељ, и који су касније добили назив „лаици“. (Н. Афанасјев; Служење мирјана у Цркви; Краљево 2008: 27-40) Подела на клирике и лаике у данашњем смислу речи произилази из различитости црквених служби што је у вези са самом природом Цркве као Тела Христовог где сваки уд врши своју функцију. Сходно томе, за сваку службу се раздавају различити дарови Светог Духа, који ће користити носиоцима служби да њихово дело буде на назидање Тела Христовог. Због тога, заједничка служба у Цркви претпоставља различитост служби, а та различитост не може да постоји без заједничке службе. Учење о посвећењу, је дефинитивно разделило црквено тело на два дела, и скоро у потпуности је истиснуло ранохришћанску идеју служења. У почетку, посвећенима су се сматрали сви чланови Цркве, насупрот онима који припадају Цркви. У најраније време, ово није значило одвајање између клира и народа. Остатке те праксе имамо у Литургији пређеосвећених дарова која се служи у току Васкршњег поста, где имамо јектенију за оне који се припремају за свето Просвећење односно Крштење. Подела се догодила, продирањем римског црквеног права у емпиријски живот Цркве (4. век). Треба имати у виду да: „кључни моменат у византијској мисли по овом питању биће идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више примањем у Цркву, и развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се рукоположење сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од грехова (Валсамон)“. (З. Крстић; Креликаризам и лаицизам – две крајности; Саборност 2012: 40-41) Верници не присуствују пасивно вршењу светих тајни од стране клирика. Напротив, њихово присуство је неопходно. Верници не само присуствују свештенослужењу, него и конститутивно учествују у њему. Учествовање лаика у светотајинском животу Цркве у својству свештеника разумљиво је ако свете тајне исправно поимамо као дело заједнице на челу са епископом, не појединца. Тако верници учествују у светој тајни Крштења, као део Цркве, штавише верници имају право да обаве крштење клиника (болесног човека). Разуме се, предстојатељ евхаристијског сабрања, у случају да клиник преживи, допуњава тајну крштења Миропомазањем и Евхаристијом. Важно је имати у виду да: „лаици учествују у светој тајни Рукоположења, приликом избора нових клирика, како је била пракса ране Цркве, али и њиховим потврђивањем, које се данас свело на литургијску формулу „Аксиос“ (Достојан). (Н. Афанасјев: Еклисиологија ступања у клир; Краљево 2008: 20) Будући да савремена пракса у великој мери власт учења придаје јерархији, конкретно епископу, треба имати у виду да данас имамо лаике који су предавачи у школама, и да преимућство епископа лежи пре свега у Евхаристији, не у поучавању, насупрот презвитерима чија је првобитна улога била катихетска. У складу са предходно наведеним сматрамо да би било корисно подсетити се речи руског хришћанског мислиоца и философа Николаја Берђајева, који каже да: „није јасно откуда идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној Цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супроставља начелу саборности, које лежи у основи Православне Цркве. Саборност Цркве која не може имати никакав формално-правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања. Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупни црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање“. (Н. Берђајев; Два схватања хришћанства; Београд 2021: 104-105) Дејан Лукић, мастер теолог и сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/07/07/dejan-lukic-uloga-laosa-u-zivotu-crkve/

Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“. Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву. Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“. Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“. Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари. Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински. Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“. Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“. Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину. Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква. https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni

Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи. О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве. Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.” Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.” Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.” Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив. “И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар. По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.” Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. “Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић. У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.” Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”. “То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић. Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.” Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.” У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол. “Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић. Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”. Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.” Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар. “Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви. Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом. https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву ове године прославља велики јубилеј поводом 150 година од освећења, а тим поводом Митрополија дабробосанска организује 10. јуна 2022, са почетком у 17 часова, целовечерњи концерт Камерног хора Смера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, известила је РТРС. Овај велелепни и својевремено највећи православни српски храм у БиХ освећен је 1872. године, а чин освећења је обавио митрополит дабробосански Пајсије. Саборна црква је грађена од добровољних прилога који су сакупљани од 1863. године па до завршетка градње. Прилоге су давали православни Срби из Сарајева, околних села, трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста, а грађена је по пројекту Андреја Дамјанова. Извор: РТРС

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио: -Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово. Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом. Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек, друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави. У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога. У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења. Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства. СПЦ

Испред цркве Рођења Светог Јована на Лабудовом брду, у четвртак, 28. априла 2022. године, од 13-16 часова, агапе васкршњи ручак послуживаће ученици београдске Гимназије "Патријарх Павле" заједно са својим професорима, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи Славиши Костићу, вероучитељу у овој гимназији. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године +ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ево дана који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24) Драга наша децо духовна, Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића. Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42). У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23). Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје. И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36). Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови. Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека! Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла. У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“ Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе — Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијскиЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузланскиФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве

Старац Евменије је ушао у сабор Светих Православне Цркве Васељенске патријаршије. Према информацијама Ромфеа. гр, Свети Синод Васељенске Патријаршије канонизовао је старца Евменија Саридакиса. Ко је Евменије Саридакис? Био је потомак велике и сиромашне породице из Етије. Рођен је 01. 01. 1931. Његови родитељи, Ђорђе и Софија Саридакис, били су побожни и врлински људи и имали су осморо деце. Њихово осмо и последње дете био је отац Евменије, који је на крштењу добио име Константин. Мали Константин је остао сироче после одласка оца Господу, када је имао само две године. Мајка је била сиромашна и била је у веома тешкој ситуацији. Он је одрастао у оваквој средини и уз много лишавања. Обуо је прве ципеле са дванаест година. Упркос свим оскудицама, глади и беди, морал и начин размишљања овог дечака нису промењени. Отац Евменије је касније призван у монаштво. И сам је рекао: «Ја сам са седамнаест година отишао у манастир. Био сам у свом селу шеснаест година. Волео сам Бога, наравно, често сам размишљао да се замонашим. Једног дана ми свештеник каже: „Да те замонашим“. И ја сам слушао. Палио сам свеће ујутро и увече, читао сам све књиге које сам видео. На Нову годину 1944. у поподневним сатима сам отишао да запалим свеће у цркви, а затим отишао у нашу кућу. Моја сестра Евгенија је била тамо. Јели смо ксеротигану, палачинке и шпагете. Док смо јели, одједном се појави неки бљесак и заслепи ме и уђе у дубину моје душе. И одмах, у исто време, сам викнуо Евгенији: „Евгенија, замонашићу се“. Истовремено. У том тренутку Бог ме је просветлио. Својим очима сам видео ту светлост, која је ушла у мене. Чим сам видео ову светлост, рекао сам без оклевања: „Замонашићу се“». Његови кораци га воде до Светог манастира Агиос Никитас (Свети Никита), на југу Крита. После трогодишњег искушеништва замонашио се и добио име Софроније. Као монах, Софроније је смирењем, послушношћу и трудом поставио темељ свог усамљеничког живота. Почели су нови подвизи. Дању се трудио, а ноћу је остајао будан и молио се. Овај стандард је задржао до краја живота. Затим је отишао у војску, али се тешко разболео од губе. У болници против губе у Атини, отац Софроније је успешно хоспитализован и потпуно излечен. Болест му није оставила никакав деформитет, чак ни најмањи знак. После лечења ове тешке болести, из љубави према напаћеној браћи, управа болнице, пошто је био монах, дала му је индивидуалну келију, поред цркве Светих бесребреника. У овој келији Старац је провео остатак живота. Ту је наставио духовне борбе, којих је због војске и болести био лишен. Свакодневне активности оца Софронија биле су брига о уредности храма, у којој је преузео и дужност појца, и брига о болеснима који су били парализовани и није имао ко да брине о њима. Такође, правио је тамјан и разносио га по манастирима и храмовима и пунио одаје светим сликама и духовним књигама. Лети је месецима одлазио на Свету Гору где се одмарао и молио. Манастир на Криту је манастир његовог покајања, свети манастир Каливијани који је био повезан са његовим оснивачем, митрополитом Тимотејем, касније архиепископом Крита. Када је Лобоком Хиоски затворен, Свети Антим је о. Софронију послао светог монаха Никифора, слепог и узетог. Отац Софроније му је служио свом душом и срцем и слушао га као свог духовног оца. Године 1975, у 44. години, монах Софроније је рукоположен у духовника и добио је име Евменије. Отац Евменије је наставио живот у Лимодону као свештеник и истакао се као изузетан духовник. Отац Евменије, „папулис“ (дека, ђедо, старчић), како су га сви звали, позван је од Господа 23. маја 1999. године, у недељу док је био у болници Евангелисмос. https://mitropolija.com/2022/04/15/novi-svetitelj-crkve-kritski-starac-evmenije-saridakis/