Претражи Живе Речи Утехе

На почетку бих одмах рекао шта Свето Писмо, Јеванђеље говори, како треба да гледамо на сопствено тело. „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1. Кор. 6:19) Знамо да је Сам Бог узео тело и душу на Себе да би спасио не само душу, већ и наше тело. И да је васкрсао са Својим телом. И то људи који се труде да живе црквеним животом, који иду у храм знају. Само мислим да се понекада, због разноразних утицаја ова истина просто заборавља. Наравно да је душа драгоценија од тела, то нико не доводи у питање. „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16:26). Међутим, исто тако, наравно да не значи да треба гледати црно-бело, да то аутоматски значи да је тело неважно, да на њега не треба обраћати пажњу. Неки из овога изводе закључке и сматрају да наше тело не треба ни лечити, нити посебно водити рачуна о њему, јер било која брига обавезно представља служење страстима, итд. Свети Максим Исповедник занимљиво пише: „Онај ко своје тело чува од уживања и од болести стиче помоћника у бољем служењу“. Дакле, као што се хришћани труде и желе да храм у који иду на службу буде чист, проветрен, осветљен – и то се свима подразумева и прихваћено је као нормално, исто тако треба да имамо однос и према свом телу које је „храм Духа Светога“ према речима апостола Павла. Један савремени руски богослов је дао одличан пример нашег тела као инструмента. Ако се уметник (наша душа) не буде бринуо о инструменту (наше тело), инструмент ће зарђати и покварити се (због немарног односа и појаве болести). Зато управо немаран однос према телу које смо добили од Господа представља чак и грех, као немаран однос према дару Божијем. Ради се о томе да је супротстављање, у смислу да мораш да изабереш између душе и тела вештачко, потпуно непотребно и штетно. Врло је могуће, корисно и побожно да истовремено бринеш и о души и о телу. Навео бих један догађај из Старечника који треба да имамо на уму када размишљамо о свом телу и како треба размишљати о нашем телесном подвигу: „- Посети ава Исак аву Пимена, па када га виде како са мало воде посипа своје ноге, рече му са одважношћу коју је имао пред њим: – Како су неки били толико строги, односећи се строго према своме телу? А ава Пимен му рече: – Ми нисмо учени да будемо телоубице, већ страстоубице.“ Мислим да је ова тема много шира и комплекснија него што можемо да помислимо на први мах. Зашто? Зато што најновија научна истраживања само потврђују оно што је хришћанско учење од почетка говорило о телу као незаобилазном делу људске природе, као нечему веома сложеном, узвишеном и фасцинантном. Ради се о томе да се наше емоције, наши греси, наше врлине налазе не само у души, већ и у нашем телу. И као што свом телу можемо да помогнемо помоћу своје душе, исто тако нашој души можемо да помогнемо и помоћу нашег тела. Дакле, како наше тело може да нам помогне у нашим душевним немоћима? Врло опипљиво и врло снажно. Колико пута сте осетили да су вам се након бриге о нечему важном за вас, укочила рамена, да је почела глава да вас боли? Ако сте се изнервирали, осећате да вас је желудац заболео или да вам се лице зацрвенело у љутњи? Шта је ово него свакодневни и врло опипљиви доказ да се наше емоције и мисли виде на нашем телу? Хтео сам са вама да поделим искуство православног психолога, Људмиле Ермакове које врло сликовито показује колико физичким покретањем нашег тела можемо да утичемо на нашу душу. „Испричаћу вам случај из моје праксе. Једном приликом ме зове жена из града удаљеног 700 километара од Москве. На интернету је нашла моје контакт податке као православног психолога и узнемиреним главом ми говори да је она црквена, да се моли, труди се да све правилно ради… Међутим, у последње време јој се дешавају страшне ствари, не може да спава, не може да једе, све је запустила у кући… спремна је да пусти све и да допутује да ме види. Ја јој говорим: ‘Одлично, дођите. Међутим, предлажем вам да спроведете мали експеримент: сада ћете спустити слушалицу, изаћи из свог дома и ходати 6 километара у темпу у коме вам је могуће. Критеријум је следећи: темпо мора да буде такав да се ознојите. И притом се кратко молите у себи: ‘Господе, помози. Мајко Божија, помози’. Затим ме позовите и реците ми како се осећате. Сложила се. Негде касно увече, зове ме и говоре да је два сата трчала, дошла кући, истуширала се и пала у кревет. Пре тога месец и по дана уопште није могла да спава. Ја сам је затим питали да ли случајно има неку викендицу. Осећам да се моја саговорница мало тргнула, да нисам неки психолог преварант. Прилично опрезно ми говори да има викендицу, врло близу ње, али да је и тамо све запуштено. Ја сам јој саветовала да трчи до викендице, да копа један метар земље, да сади поврће и да затим трчи назад до куће. И тако неколико дана. Потреба ове жене да дође код мене је отпала само по себи. Један млади човек са присилним мислима ми је рекао: ‘Ваше „трчање са молитвом“ ми веома, веома помаже’. Физичко оптерећење може да буде у било којој форми: бицикл, клизаљке, тротинет, ролери, трчање, шта год вам прија. За старије особе то може да буде нордијско ходање. И све време кратка молитва. На овај начин сам приличном броју људи помогла да изађе из депресивних стања. Можете пробати и Ви“. Ово искуство Људмиле потврђују и најновија научна истраживања која су показала да је редовно (три пута недељно) физичко вежбање са довољним интензитетом (да се подигне пулс и да срце убрзаније ради) у стању да заиста промени наше душевно стање, да измени биохемију нашег мозга. Јер на наше расположење, на то как осећамо итекако може да утиче стање нашег тела. Наравно, потребно је видети да ли постоји душевни узрок, нешто што изазива да се осећамо лоше. Али је исто тако неопходно и кретати се, вежбати, физички оптерећивати своје тело да бисмо се осећали добро. извор

Жеља за савршеним постоји колико и људски род. Рођена је из несавршености самог човека. У жељи да се помири са сопственом несавршеношћу често ће се трудити да досегне савршенство тако што ће покушати да направи савршени оброк, савршену зграду или савршено уметничко дело. Понекад ће желети да и сам буде савршен, па ће зато све што ради радити са том мишљу. Савремена култура подстиче перефкционизам и сматра га једном од најзначајнијих врлина. Ако желимо да купимо ауто, а не разумемо се нарочито у то, тражићемо неког мајстора који ће нам у томе помоћи. Мајстор који је перфекциониста може бити заиста користан јер ће видети апсолутно све. Послодавац ће радије запослити некога за кога сматра да је перфекциониста јер је могуће да ће посао обављати са невероватном тачношћу. Али, како перфекционизам као особина утиче на човека ког та особина ,,краси“ и како она утиче на његов живот? Ако узмемо у обзир то да савршеност не постоји, да је није могуће бити савршен нити је могуће нешто савршено урадити онда је прилично јасна сва узалудност перфекционизма. То је практично Сизифов посао. Ухватиш се у коштац са нечим, радиш га темељно, посвећујеш пажњу најситнијим детаљима, проведеш много времена како би то нешто завршио и када дођеш до краја то није савршено. Ако сам не примећујеш да је несавршено, неко ће то сигурно приметити. И шта онда? То више нема вредност? Перефкциониста гори од жеље да нешто учини савршеним, бије битку која је унапред изгубљена. Али са којим циљем? Савршенство је императив који смо научили, тако што нас је неко томе научио, на то нас приморавао или смо то сами усвојили као критеријум. Када децу не похвалимо за четворку јер је једино петица довољно добра, или сматрамо да је писмени рад за 5- будући да садржи једну грешку, или дете три пута вратимо да свој кревет намести јер је претходна два пута уочљив набор на постељини, врло је вероватно да ће израсти у перфекционисту. Перфекциониста троши изузетно много времена, енергије, воље и емоција, дакле све што има како би идеал савршенства досегао, а како то никада неће достићи, неће закључити да је то немогуће, већ да он сам, као човек није довољно добар, није адекватан да императив савршенства испуни. Зато ће се осећати лоше, биће тужан због своје несавршености, или љут на себе јер није успео. Све то умањује могућност за квалитетан и срећан живот. Одмор неће бити леп јер је на мору био један кишан дан, или је гума успут пукла. Никада се неће осећати као довољно добар и квалитетан радник јер шта год уради имаће бар једну грешку, а вероватно себе неће сматрати ни добрим родитељем када његово дете не буде имало све петице, или просто не буде оно што он очекује. Перфекциониста врло често сопствену вредност условљава тиме што ради. Па како продукт његовог рада неће бити савршен ни он сам неће бити вредан као биће. Парадоксална је жеља за савршеношћу, јер уместо да произведе општу срећу и задовољство чини потпуно супротно. Перфекциониста никада неће бити срећан и задовољан, јер и кратки тренуци задовољства нису довољно добри, будући да то и даље није потпуна и савршена срећа. Главно питање на које себи перфекциониста треба да одговори, како би могао да сузбије своју потребу за савршеношћу јесте ,,Шта је довољно добро како бих био задовољан?“. Уколико себи да одговор могуће је да ће коначно наћи своју срећу не у несавршености, већ упркос несавршености. аутор: Иван Стојковић извор