Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'или'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“ Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш да си крив, да не заслужујеш ништо добро. Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу. Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо. С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота, па сте остали заглављени само у овој страсти? Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист. Један младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.” Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?” “ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни, од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао… о. Ливиос http://plibyos.blogspot.com/
  2. Да се нисам обрео у неком другом свету? Је л' ово Србин? Је л' мушко? Је л' неки певач? О чему се овде ради - помагајте, 'плиз'!
  3. Помаже Бог, ево већ дуже време тражим pdf. верзију празничних зборника и осмогласника Епископа Стефана Ластавице. Било је једно време на неком сајту, али је тај сајт укинут, па ако неко има, нека ми пошаље линк за преузимање. Хвала
  4. Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској: Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале… (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”. У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала. Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности. Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3) Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм… Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ! Извор: Епархија сремска
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова, саопштио је 7. децембра 2022. године да су утврђени резултати Конкурса за доделу стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица, који је трајао од 26. септембра до 25. октобра 2022. године. Конкурсна комисија у саставу: проф. др Јован Радић, Милован Поповић и јереј Бранислав Јоцић, утврдила је да од укупно 79 пријављених кандидата 23 нису доставила одговарајућу и потпуну документацију, а потом темељно проучивши пристигле пријаве, утврдила коначан списак добитника стипендија. Сви стипендисти имају, Богу хвала, четворо или више браће и сестара. Одабрано је њих 13, а то су: Радић Дејан из Косовске Витине, Бабовић Јован из Врања, Стреларац Матеја из Београда, Зељковић Милана из Београда, Антићевић Илија из Београда, Грбић Урош из Београда, Јекић Лазар из Београда, Мићић Драган из Београда, Пурић Василије из Београда, Богдановић Лазар из Београда, Јакшић Симона из Соко Бање, Трнинић Лука из Жабља, Мајкић Евгенија из Крушевца. Укупан Фонд стипендија додељених по овом конкурсу, потиче од прилога Драгана и Милована Поповића из Београда, износи 2.340.000 динара, подељен је на тринаест стипендија у износу од по 180.000 динара, које ће бити исплаћене у 12 једнаких месечних рата. Са стипендистима или њиховим старатељима главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова закључиће уговор о стипендирању. Време свечаног уручења стипендија биће накнадно објављено. Извор: Информативна служба СПЦ
  6. Последње две деценије се ради на јачању свести о неопходности родно сензитивног језика како би, како то стручњаци за ово питање истичу, жене постале видљивије у језику. Недавно је објављен и Нацрт закона о родној равноправности, који још увек чека улазак у скупштинску процедуру. Да ли родно равноправан језик представља насилно мењање језика или је он неопходност? На ову тему говорио је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички. Извор: Радио Беседа
  7. Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић. http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/ https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178 На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“. Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина. Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“ И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору. И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја. Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси: https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/ С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“ прерађени у односу на текст из драме. Тако у књизи о владики Лаврентију пише: „Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара: - Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.» А у тексту драме пише: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово: „ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом… ...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала. ...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“ https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/ Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради? о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже: „Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“ Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне). Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.
  8. Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари STANJESTVARI.COM Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари
  9. ИНТЕРВЈУ: муфтија београдски МУСТАФА ЈУСУФСПАХИЋ Курбан – култура, вера или традиција Александар Апостоловски Ово је један у низу празника у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега, Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио, каже муфтија Јусуфспахић Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који објашњава улогу Исламске заједнице Србије (ИЗС) на нашим просторима и поједине промене које су се десиле у низу протеклих векова и деценија на Балкану. Муфтија Јусуфспахић такође појашњава и обичаје током Курбан-бајрама. Шта је курбан? Курбан је пожртвованост у служби Бога за корист човека, човечанства, човечности, али с намером курбана – приближавања Богу. Доприносом човеку, у намери приближавања творцу човека и свега, остварујемо смисао живљења у друштву. Тиме евоцирамо успомену на божјег весника Ибрахима и његовог прворођеног сина Исмаила, који су били спремни на пожртвованост личну, на путу ка творцу, који их је благословио рогатим овном. Курбан – пожртвованост су зарад Бога, у корист човека, приносили сви божји весници, Мухамед, Исус, Давид, Мојсије, Исмаил, Исак, Абрахам, сви од почетног до печатног весника и њихова богољубна следба, а о установљености курбана од памтивека човека сведочи и благословљена пожртвованост једног од Адемових синова. Благдан Хаџибајрам или Курбан-бајрам је један у низу благдана у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега. Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио. У последњој Алаховој објави Курану, нама је дата наредба која гласи „после смо теби објавили веру која је објављена и Ибрахиму, веру изворну, богомдану, праву, а он, Ибрахим-Аврам, није Алаху иког сматрао равним”. То је било упућено Алаховом посланику Мухамеду, што значи да је пожртвованост личним доприносом курбана, наредба коју нам је Алах објавио да следимо Алаховог посланика Ибрахима (Абрахам) који је био спреман на највећу пожртвованост, с његовим сином Исмаилом, такође, божјим весником. Како се курбан практикује у исламу? Муслимани практикују неколико врста курбана. Заветни курбан, чије време није одређено, којим се Богу заветујемо да ако нам омогући неку жељу, да ћемо именом њега и зарад њега, месом нахранити потребите нам ближње, курбан за Курбан-бајрам који се чини у одређено познато време и то, по могућству, првог дана Бајрама, после бајрамске молитве, што је десети дан месеца хаџа (зул-хиџе), последњег, дванаестог месеца лунарне године. Такође је једна од врста курбана и акика курбан, који се жртвује и богорадно удељује потребитима, после рођења детета. Све што нема такав карактер пожртвовности зарад Бога у корист потребитих уопште није курбан, већ је пука набавка меса за личну исхрану. Да ли је жртвовање курбана само муслимански обичај? И други испољавају пожртвованости, али не с намером божјег благослова, већ зарад овосветских релација, Богу придружујући. Како сам већ претходно објаснио, жртвовање курбана је наредба узвишеног Алаха, самог Бога, јединог творца свега, што значи да је то важан верски обред покорне послушности њему (ибадет). Приносилац треба бити чисте искрене намере према Богу, да би му он прихватио пожртвованост и допринос. Адамови синови су приносили курбан, али је само једноме од њих прихваћен, а другом је одбијен и, нажалост, тада се догодило прво убиство у овоземаљском животу, из сујетне љубоморе и нечисте намере. Приношење курбана је такође велики знак захвалности на све благодети које нам је Бог дао и то је приближавање Богу. На крају извор речи курбан је семитског арапског порекла, јер у том језику реч курбан значи приближавање Богу. Како се овај обред спроводи на нашим просторима? На нашим балканским просторима су се десиле и неке деформације у практиковању курбана и плод су погрешног поимања ове весничке праксе, па су током претходних векова примећене неутемељене праксе што је допринело одређеним девијантним појавама и удаљавању од изворног значења, па су људи почели да преливају крв жртвоване (заклане) животиње у темеље нове куће да би сачували кућу од ђавола и црне магије, или да кољу курбан у име умрлих и то да чине на самом гробљу поред гроба својих најближих. Чак у неким пасивним пределима остаци закланог курбана су закопавани поред тих гробова. Све то нема везе с изворним значењем курбана. Разлог томе је што није било довољно људи упућених у веру. Оно што има утемељење јесте да се за душу, живих и умрлих, зарад благослова божјег њима и свему, нахране потребити и срца да се зближе. Да ли је сада лакше с обзиром на технолошка решења, попут интернета, друштвених мрежа, да не дође до таквих грешака? Медијске олакшице, брзи проток вести и несметана доступност извора је мач с две оштрице. Лакше се долази и до исправног и позитивног извора, али и до неисправног, негативног и злонамерног извора, који не разуме дух времена и простора у којима живимо ми, овдашњи муслимани, и својим упутама, често и незаснованим на извору, подрива овдашње муслиманско биће и бивствовање. Најтежи изазов ове генерације и задатак садашње ИЗС је да усклади коришћење верских права и слобода и потребе за друштвеном интеграцијом уз примену Алахових прописа, у оквиру законских регула државе у којој живимо. Немамо проблем с обичним верницима, колике су нам потешкоће с онима који се представљају као познаваоци вере, а нису, или јесу, али недовољно да осете потребу овдашњег муслимана, јер нису с овог поднебља. Да ли Исламска заједница Србије успева да изврши своју улогу због чега и постоји? С обзиром на чињеницу да наша ИЗС постоји већ 155 година (од 1868), она је прошла разне ситуације, успоне и падове, промене власти, врло често бивајући и кадровски десеткована, тако да нам не недостаје искуства у суочавању с таквим и сличним изазовима. Наш је највећи адут стрпљење, неисхитреност… Заустављамо лоше намере, добром намером и мирним понашањем и директним контактом с народом – џематом, не само упутствима него и практичним деловањем и радом с нашим саветницима. Како се припремате за обележавање Курбан-бајрама ове године? Као што знате, сад је време за Курбан-бајрам, па ИЗС ове године још директније, преко своје Вакуфске дирекције, преузима на себе регулативе тог догађаја, да се изврши на најбољи верски начин и примењујући све услове и одредбе наше вере. Такође је неопходно заштити средину где живимо, да се курбани жртвују на одређеним местима где је то предвиђено и по закону у сарадњи с ветеринарском установом. Проверава се стање животиње пре клања, да ли је здрава, да ли је шеријатски одговарајућа, излазимо из оквира појединаца који на томе зарађују позамашне суме, не водећи рачуна о природној средини и начину како се на прави и законски начин ослобађати од остатака који не могу да се искористе, јер се све то обавља у званично регистрованој кланици. Као што се за такву врсту промета продаје животиња, пази да се испоштују порески прописи, тако се такође пази и да крајњи купац, приносилац курбана, добије што повољнију цену. Искуство Исламске заједнице Србије је несумњиви гарант у превазилажењу свих изазова којима нас кроз време искушава сами створитељ. Уверени смо у добру сарадњу народа ове земље и државе са ИЗС и спремни, као и увек, за сарадњу и партнерство за опште добро, уз божију помоћ. Курбан-бајрам мубарек олсун свим муслиманима Србије и мир божји свим народима и грађанима ове наше једине домовине Србије. Извор: Курбан – култура, вера или традиција WWW.POLITIKA.RS Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који...
  10. Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару View full Странице
  11. Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару
  12. Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. То је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комодитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. Схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru линк
  13. Пише: Марко Делић Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Аналитички осврт на епизоду „Јунаци доба злог“ ТВ N1 која је била посвећена владики бачком Иринеју I Претходне напомене Дан пре него што ће Србија обележити двадесет три године од почетка бомбардовања тадање Савезне Републике Југославије од стране милосрдног NATO-пакта, телевизија N1 емитовала је последњу епизоду свога серијала „Јунаци доба злог“, посветивши је епископу бачком Иринеју, и то под насловом: „Вучић у мантији“. Писац ових редова је 7. септембра минуле, 2021. године, у напису у којем се осврнуо на деценијске нападе на једног од најугледнијих хришћанских јерараха данашњице, антиципирао појаву ове медијске, N1-варијанте голооточког „топлог зеца“. У шаљивом маниру употребивши омиљену реч једног епископа наше Цркве, којег посленици телевизије N1 и сценаристи епизоде о епископу бачком називају „младим“, па још и „образованим“, састављач написа осврнуо се на клевете и на претње упућиване портпаролу Српске Православне Цркве, што долазе и са неких твитер–добошарница. Да читалац не одгонета: та омиљена реч једног црквеног пастира гласи еволуција, а име тог пастира је епископ Максим Васиљевић. Наиме, ако све еволуира, биће да ће еволуирати и споменути твитер-написи, па ће се на страницама дневних листова појавити квалификације које подстичу и на физичку ликвидацију епископа бачког – тако гласи парафраза речи из текста моје маленкости (види: https://stanjestvari.com/2021/09/07/marko-delic-zabeleska-o-medijskom-antiheroju-ili-novinarski-napisi-po-modelu-toplog-zeca/). Но, збило се нешто још драстичније. Својеврсну синтезу свих напада на епископа Иринеја емитује телевизија која је позната по томе што дела против српских националних интереса. У том кључу, епизода посвећена епископу бачком представља део пројекта усмереног против црквеног и националног идентитета српскога народа и не може се разумети без ширег контекста, у који улазе не само учесници већ и анонимни сценаристи ове епизоде, егзегутори in spe, заогрнути у рухо библијске теологије, демократије и независног новинарства. Стога ће писац ових редова да подвргне анализи како сâму епизоду о бачком архијереју тако и деловање најзначајнијих актера, као и карактер већ споменутог ширег контекста. Да пођемо, стога, по реду! Пажљивом аналитичару неће промаћи то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, по извесним параметрима, посве друкчија од осталих у серијалу „Јунаци доба злог“. Две формалне особености део су саме епизоде, а једна припада оном ширем контексту што га креирају егзекутори in spe. Што се формалних параметара тиче, ствар стоји овако: Епизода усмерена против портпарола Српске Православне Цркве једина је која није реконструисана из рукописа покојног новинара, Славише Лекића. Наиме, на почетку свих претходних епизода, док нараторка драматичним гласом чита уводне делове емисије, у доњем делу екрана стоји: „Из рукописа Славише Лекића“. У епизоди посвећеној бачком епископу то изостаје. Не наводи се, међутим, из чијег рукописа иста нараторка чита уводне делове. Писац ових редова, премда нема добро мишљење о покојном новинару Славиши Лекићу, држећи његову новинарску и телевизијску делатност за идеолошки обојену, са кратким роком трајања, чисто сумња да би, такав какав је био, да је поживео дуже, пристао на то да буде сценариста епизоде усмерене против једног од најугледнијих епископа и интелектуалаца у хришћанском свету. Једино за снимање ове епизоде, посвећене епископу Иринеју, нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима овога серијала. На крају сваке епизоде серијала „Јунаци доба злог“ писало је следеће: „У реализацији документарног серијала ЈУНАЦИ ДОБА ЗЛОГ као саговорници нису пристали да учествују:” и затим следе имена оних који не деле мишљење сценаристâ серијала, који одређену јавну личност на тобож документаристички начин предочавају јавности. У епизоди посвећеној Иринеју бачком одсуствује та завршна напомена, што значи да су њени аутори строго водили рачуна да не промакне неко ко би о епископу рекао коју лепу реч. Што се тиче ширег контекста, који има непосредне везе са овом емисијом, читаоцу ваља скренути пажњу на то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, на једној од твитер-добошарница најављена пре више од пет месеци. Да невоља буде већа, о споменутој добошарници стара се један црквени défroqué, са својим помагачима, те је 7. октобра 2021. године, на споменутом твитер-налогу, објављена фотографија патријарха српског са неколицином угледних архијереја наше Цркве, међу којима је био и епископ бачки, и то поводом доделе ордена Светога Саве господину Милораду Вучелићу. Изнад фотографије је, тог 7. октобра минуле године, писало: „Јунаци доба злог!“ Пре него што анализи буду подвргнути искази учесникâ серије о којој је реч, онај који ове редове пише настојаће да, укратко, објасни због чега држи да је у овој епизоди посреди визија Цркве из хитлеровског угла, те да то није само успутни, реторички означитељ, којим би се тек тако дисквалификовали опоненти Иринеја бачког и Српске Православне Цркве. Како међу учесницима серијала, али и међу њиховим налогодавцима и сценаристима, има и оних који имају интелектуалних претензија, али им глумљење учености слабо од руке иде, то овај текст има и својеврсни просветитељски смисао. Они који одапињу идеолошке стрелице у епископа Иринеја требало би из овога текста нешто и да науче, будући да ни о теологији ни о хуманистичким наукама не знају готово ништа, а социјални филтер који их је пропустио на јавну сцену производ је, управо, доба злог, благодарећи којем актери епизоде о епископу Иринеју фигурирају као независни аналитичари са либералним политичким предзнаком. У 24. тачки Програма Национал-социјалистичке немачке радничке партије из 1920. године спомиње се такозвано позитивно хришћанство. Не остаје се, међутим, само на спомену те варијанте хришћанства већ се, овако, каже: „Партија, као таква, заступа становиште позитивног хришћанства, без конфесионалног везивања за какво одређено исповедање вере“ („Die Partei als solche vertritt den Standpunkt eines positiven Christentums, ohne sich konfessionell an ein bestimmtes Bekenntnis zu binden“). Они који мало знају о историји националсоцијализма у Немачкој, или се у вези са том проблематиком информишу из научно недовољно профилисаних приручника, у искушењу су да ово позитивно хришћанство вежу искључиво за такозване немачке хришћане, те за антисемитске идеје овога покрета, и за Фирера, као „носиоца новог Откривења“. То, међутим, важи за позне тридесете године двадесетога столећа, када је Гебелсу већ било пошло за руком да визију позитивног хришћанства веже за споменуте немачке хришћане, усмеравајући их на Фирера и на хилијастички импрегнирану визију будућности Националсоцијалистичке партије. Међутим, у својим студијама које се тичу ове проблематике, филолог и историчар идеја из Париза, Хајнц Висман, детаљно је анализирао значење позитивног и негативног хришћанства у националсоцијалистичком кључу, у години 1920, знатно пре него што ће се Хитлер домогнути власти. Висман веома утемељено, анализирајући изворе, позитивно хришћанство идентификује са оном формом религиозности коју савремени социолози религије називају вагирном или вагабундном. Он у том кључу варира познату синтагму Карла Манхајма из његове књиге „Идеологија и утопија“, која гласи „слободнолебдећа интелигенција“ („die freischwebende Intelligenz“) и позитивно хришћанство, у хитлеровском кључу из 1920. године, назива „лелујавом спремношћу за веру“ („freischwebende Glaubensbereitschaft“). Ту слободнолебдећу веру одликовало је одсуство стабилне, епископоцентричне црквене структуре, са тенденцијом ка надконфесионалнoм хришћанству, што је Хитлер уочио у многим протестантским хришћанским заједницама тога времена. С друге стране, у манихејском кључу, Хитлер и идеолози националсоцијализма стигматизовали су такозвано негативно хришћанство, под којим су подразумевали 1) сваку, традицији Цркве верну, хришћанску заједницу, као и 2) црквене организације у којима је институционална улога јаче наглашена него у протестантизму, па с тим у вези нарочито Римокатоличку и Православну Цркву. Сваку врсту црквене власти, која је била кадра да санкционише теологе због неваљаног исповедања вере или због непослушности према епископима или према органима Цркве, идеолози националсоцијализма сврставали су под рубрику негативног хришћанства. Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године, прихватљивој у круговима тобожњих левичара и либерала. Варијанта позитивног хришћанства у кључу неких српских теолога чини „еманциповане теологе” добродошлима „у врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”, да се послужимо речима епископа Иринеја из његове књиге „Свето Причешће – Лек бесмртности”, књиге која није никакав памфлет, како тврди Родољуб Кубат, нити књиге у којој се промовишу тезе које јој се, у егзекуторској in-spe-епизоди о лику и делу епископа бачког, приписују. Но, на то ћемо се вратити нешто доцније. Није згорег додати да је ова варијанта надконфесионалног хришћанства данас углавном неприхватљива у оним протестантским круговима у Европи који држе до екуменских разговора. На пример, писац ових редака је, говорећи, по позиву, на свечаности поводом одласка са дужности једне високе службенице Евангеличке Цркве у Немачкој, указао на погубности екуменских активности које пледирају на надилажење конфесионалних разлика, то поткрепио освртом на такозвану вагабундну религиозност и наишао на једнодушно слагање код евангеличких црквених посленика. У историји идејâ, у Европи, постоји још једна опција, старија од хитлеровске варијанте позитивног хришћанства, на коју би се, потпуно неоправдано, могли позвати учесници емисије, оптужујући епископа Иринеја као протагонисту негативног хришћанства. Писац ових редова ће ту традицију споменути због читалаца, премда нико од учесникâ емисије о њеном протагонисти не зна ништа. Реч је о неостоицизму као политичком покрету и о протагонисти теорије државе у овом кључу – холандском хуманисти, Јустусу Липсиусу (1547-1606). Немајући простора да шире изложимо концепцију неостоицизма, напоменимо да је Липсиус заступао варијанту надконфесионалног, општег хришћанства, у форми синкретизма римског стоицизма и раног хришћанства. Производ те артифицијелне смеше, по Липсиусу, представљало би такозвано недогматско хришћанство, које би у себи баштинило и паганске концепције. Неостоицизам Јустуса Липсиуса имао је и свој поетски аналогон, па би барем Златоју Мартинову требало да буде познато – а биће да о томе, авај, није никад ништа ни чуо – да је гласовити надгробни натпис Паула Флеминга, у форми сонета, а под насловом „Самом себи“, најизразитија литерарна варијанта учења Јустуса Липсиуса. Тако ће се, у самом сонету, у традицији неостоицизма, аутор обраћати и музама, заштитницама немачког песништва (код Флеминга: Deütsche Klarien), и хришћанском Богу Оцу. Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године. Читаоцима ваља објаснити, ради потпунијег разумевања емисије и ширег контекста мржње према епископу бачком и према Српској Православној Цркви, и други део наслова овога текста, који упућује на „проширивање царства баналног“. Овај израз потиче од Томаса Мана и у оригиналу гласи: „Ausdehnung des Reiches des Banalen“, а налазимо га у роману „Доктор Фаустус“. Израз представља једну од Манових литерарних варијанти критике романтичког и музике Рихарда Вагнера, изречену у писму које Адријан Леверкин са студија теологије у Халеу упућује своме музичком ментору, Венделу Кречмару. На тај израз ће се, врло поентно, на једном месту осврнути и приповедач споменутог Мановог романа, Серенус Цајтблом, забринут због тврдњи свога пријатеља композитора, окренутих против такозване уметничке форме. То има своје социјално-политичке, али и теолошке консеквенце; има везе и са идеолошким карактером конструкције сачињене против Иринеја бачког и против Српске Православне Цркве. Поред овог, суштинског разлога, за избор споменуте Манове синтагме, помоћу које аутор овога текста настоји да одреди карактер телевизијских стрела одапетих у бачког архијереја, постоје и два друга разлога који су моју маленкост утврдили у намери да посегне за изразом великог немачког писца. Наиме, један од учесникâ епизоде о злом Иринеју јесте и већ споменути Златоје Мартинов, коме су књижевне теме блиске, оне немачке поготову, а бавио се и питањима „херменеутике књижевне естетике“. То би био први, несуштински разлог. Други, исто тако несуштински разлог везан је за епископа Григорија Дурића, миљеника телевизијске куће која потписује епизоду коју овде анализирамо, а за кога и неидентификовани писци сценарија за епизоду о бачком епископу имају само речи хвале. Наиме, овај епископ, премда без икаквих књижевних компетенција, не једном је изјављивао да му је мио Томас Ман и да би се веома разочарао – држим да ваљано парафразирам епископа Григорија – ако га, да се којим случајем из гроба подигне, Ман не би признао за Европљанина. Наравно, има разлике између Златоја Мартинова и епископа Григорија. Мартинов, додуше, нешто више зна о Рози Луксембург него о Томасу Ману, али о немачким темама нешто, ипак, зна, а епископ диселдорфски о Томасу Ману зна само ово што је писац овога написа парафразирао. Ипак, прилика је да и један и други обрате пажњу на оно што ће моја маленкост укратко елаборирати, те да једним ударцем покушају да убију две муве: и да нешто науче о Томасу Ману и да покушају да теоријски разумеју карактер конструкције коју, и један и други, свако на свој начин и различитим средствима, граде опонирајући епископу Иринеју.
  14. О томе да је сујеверје грех, зна готово свака црквена особа. Ипак неки и даље покушавају да на бизаран начин спајају оно што је неспојиво. Има људи, подоста их, који у свом животу покушавају да обједине посету храму са учешћем у светим тајнама с вером у глупе предзнаке и озбиљним односом према непостојећем утицају знакова Зодијака на карактер и навике људи. Већина дубоко религиозних људи не пати од свакодневног сујеверја. Међутим, то уопште не значи да се верник истискујући из живота преко прага-бесмисла, веровање у хороскопе и друге глупости, аутоматски ослобађа греха сујеверја. Када само ближе да погледамо црквено-свакодневне традиције и навике појединих парохијана, одмах постаје јасно: сујеверје нигде не нестаје, него, кад се сме тако да каже, „постаје црквено“ заједно с онима, ко није у стању да га одбаци, прекорачивши праг Цркве. И ако, например, неко покуша да преброји сва црквена сујеверја, тај списак лако порасте до посебног есеја. Али упркос томе очигледно је корисно да се сетимо неких сујеверја. Молитва и искушења Прилична количина предрасуда постоји око, нећете да ми верујете, молитве. Чинило би се да је молитва разговор човека и Бога, храна и ваздух душе која верује, витална потреба хришћанина. Откуд су овде сујеверја? Али не, баш овде има их доста. Па, ево, например уверење да не смеш да се молиш за непознату особу или за укорењеног грешника. Добро се сећам како се једном једна веома православна наизглед особа хвалила да је неки преподобни отац (не сећам се његовог имена), узевши од ње белешку, почео строго да се распитује „Ко је ово?“ "Да ли га познајеш?" „А ко је ово“? И тако редом, након чега је додао детаљну предику на тему „не сме се да се моли за оне чији живот не знаш, јер могу да буду искушења“. Иначе, искушења могу да буду већ у чињеници саме молитве. И није важно да ли се ова молитва односи на неког вама познатог, на неког веома грешног или на вас самих. Искушења ће се обавезно појавити, јер се непријатељ људског рода највише се плаши пажљиве и искрене молитве. Али сва ова искушења су, по правилу, везана са самом молитвом: лукави ђаво или покушава да одврати човека од молитве, или не даје да се он концентрише. Али тако да, како причају тобоже стручњаци – да се данас молио за грешника, а сутрадан је, као последица молитве, разбио кола, то се, наравно, не дешава, а и може ли да се деси? Молитва је норма живота за хришћанина, а у случају очигледно злих људи или просто неверника, она је још и ствар милости. Заиста, ако се ми, хришћани, не будемо да се молимо за невернике и оне које гину у гресима, ко ће онда то да учини? Или, можда, хајде да пустимо их да тамо сами изгину, а ми ћемо да се спашавамо и не бринемо се ни за шта? Некоме је можда по вољи нека врста „побожне“ себичности, али да ли сте сигурни да је ово дефинитивно хришћанство? Могуће је и потребно је да се молите за сваког човека, а што су његови греси тежи и што је безнадежније његово неверство, то би наша молитва требала да буде усрднија и ревноснија. А да после такве молитве не бисте слетели у јарак или не бисте „ударили“ браником пролазнике на семафору, довољно је да будете опрезан у вожњи и дасе не возите превише великом брзином. Молитва као талисман Међутим, ако мислите да су предрасуде о молитви ограничене на ово, морам да се не сложим: ништа слично. Ништа мање проблематичан је однос према молитви као према чаролији која делује без обзира на веру или на свест особе која се моли. „Коју молитву треба да прочитам да би се код моје ћерке поправио лични живот“, „већ месец дана читам молитву Николи Чудотворцу, а он никако да ми помогне“, „ох, предала сам белешку о здрављу на реквијем, шта ће сада бити “! Читав је овај апсурд и ова анегдота баш из такве категорије. Можете да се смејете колико год желите, али сам једном се догодило да лично посматрам следећу сцену: у храм улази ни по чему неприметна особа од преко педесет година и самоуверено иде према продавници свећа. Ја, као дежурни свештеник, који, као што се каже, по дужности, налази се близу, одлично чујем дијалог госпође која је дошла и свећарке. – Наручила сам код вас молитву у здравље, није ми ништа помогла, желим да ми вратите паре. Изненађена, благо речено, свећарка покушава да разувери огорчену потрошачицу духовних услуга, али успева да каже само три-четири дежурне реченице, које је научила напамет до аутоматизма и које су погодне готово за било коју ситуацију. За било коју, али не и за ову. Ова је ситуација, како се каже, типична пат позиција: дама тражи да јој се врате паре, и готово. Свећарка, која је обично причљива и живахна, сад збуњено ћути, баш је тренутак да свештеник интервенише. Искрено речено, уопште нисам против тога да се умешам. Па да објасним, например, да ово се не ради толико брзо, да је потребно да са документима потврди чињеницу да јој ништа и никако није помогло, па тек онда, након што Небеска Канцеларија размотри документе, свећарка ће њој да врати цео износ. (У ствари, постоји цели слој људи са којима можете да озбиљно причате, само после тога што их претходно насмејали). Али у овом случају мени је самом већ толико смешно да могу да задржим озбиљан изглед само под условом потпуног ћутања – превише комично изгледа апсурдан, али невероватно озбиљан захтев несретног наручиоца молитве у здравље уз потпуну збуњеност на другој страни шалтера. Када је свећарка видела да од мене у овом тренутку нема велике користи, она се прибере па донесе заиста Соломонову одлуку – враћа госпођи новац, али не брише њено име из свеске. Молитва као заклетва Ето, такво је уверење. Ако је молитва - обраћање Богу, она би требало да делује аутоматски, брзо и беспрекорно. А вера, искреност, пажња као да нису важне. Обратио сам се Теби, Господе, платио сам паре, чак сам и свећу запалио, па сад – мораш да урадиш. Уосталом, такав је став карактеристичан не само за оне које редко долазе у цркву. Међу парохијанима исто тако има доста оних који, упркос беседама свештеника, упутствима исповедника, обиљу духовне литературе у продавницама и одговарајућем садржају у Интернету, ипак настављају да и даље захтевају од нашег брата „молитву од“, „молитву за“, и то такву, која би дала резултат одмах и сама по себи. Међутим, црквена свест никада није разумела молитву као чаролију која делује сама по себи, упркос вери или неверици онога који се моли, без обзира на његове сопствене напоре или њихово одсуство. Постоје, наравно, у црквеној пракси и посебне молитве-заклетве. Нема их пуно па свака од њих има одређену сврху (забрањујуће молитве у обреду најаве пре крштења), и, што је најважније, њихово деловање директно зависи од пажње и вере особе која се моли. У сваком случају, у црквеној пракси у стара времена сматрали су да је разлог подложности неког човека страху недовољна пажња свештеника који га је крстио приликом читања чаројлијских молитава. Генерално гледано, молитва је комуникација особе са Богом. Није покушај да се испроси „милост за један дан“, већ Божја милост и благо. Замислите: Свети и Свесавршени Бог, Творац и Господар света, прихвата молитву грешне, слабе, опаке особе. Молитву расејану, која је често без чврсте вере, помешану са себичношћу, кукавичлуком и сујетом. Није ли то велико благо већ само од себе? Штавише, уз чињеницу да је једина молитва достојна Бога може да буде само молитва похвале и захвалности, Бог прихвата наше покајање, чује наше молбе и врло осетљиво их прихвата. Уз толико велику милост, шта би још човек очекивао од Бога? Додуше, да би се ово разумело, потребно је да човек барем мало порасте. Духовно, морално, интелектуално. Сетимо се догађаја Преображења Господњег. Да угледају Христа у Божанској светлости, ученици су морали да савладају ноћни успон на високу планину. Али чак и онда када се чинило да су стрпљење и труд награђени, Христов одговор одушевљеном „добро је нама да смо овде“ постаје повратак у стварност која није само темељито избледела у очима ученика, него још је и обећала тежак силазак у мраку са јединим циљем да након тога, кад су се придружили Божанској слави, стану лицем у лице са живим отелотворењем дисхармоније грешног света – младићем који је опседнут ђаволом. * * * Без обзира колико се год добро осећаш у овој фази – не заустављај се, без обзира колико ти је пријатно сада – иди. Ово је главни принцип духовног живота, у којем је свако заустављање једнако паду. Невоља је у томе што су многи од нас, дошавши у Цркву, пожурили да се зауставе. Или можда нису ни почели да иду. Нама је угодно у систему координата на који смо навикли. Додали смо у њега посету храма за викенд, мало смо променили гардеробу, разблажили смо говорни лексикон са универзалним „Боже сачувај“ па смо се смирили. Па шта од тога да видимо заклетву у молитви, није то исто што се од празних канти клонити. Па, иако се плашимо да у молитви неко туђе име поменемо „да не би се демони осветили“, ипак више се не плашимо црних мачака. Или се још плашимо? Јесмо ли у својој рутинској ограничености, заменили једне страхове другима без икакве жеље да се превазиђе навика страха? Предлажем да размислите о томе. https://spzh.news/rs/chelovek-i-cerkovy/76067-jeshhe-raz-o-sujeverijah-v-khrame-ili-vernite-denygi-mne-ne-pomoglo
  15. Аврамово гостољубље, Света Тројица, Андреј Рубљов Сујета је највећа бољка готово сваке индивидуе у овом народу и зато, на жалост, не можемо да ''добацимо'' даље од свог ''носа'' и тапкамо у месту, јер бити личност значи бити човек заједнице, а бити индивидуа значи живети за оног ''типа'' у огледалу, огледалу, кога гледамо готово сваки дан. Бити индивидуа (индивидуалац), у смислу егоисте, човека који мисли и живи само за себе, користећи и људе и околности за своје егоманијаштво, значи бити као пали деница, као ђаво, јер је сатана највећи егоиста, а бити личност, човек заједнице (по хришћанском схватању појма личности) значи бити као Христос, као Бог. Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница у љубави, а не као индивидуа. Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици. Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице. Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму. Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави. Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди. Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу. Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије. Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности. Само повратак Христу и оним вредностима које чува наша вера, наша Црква, само повратак себи, повратак Оцу небеском, свом оном културном благу које баштинимо је гарант нашег будућег преображења и васкрсења. Христос је гарант нашег устајања, нашег васкрсења, нашег преумљења, нашег преображења, креативности, љубави!! Да резимирамо?! Егоизам је погрешна "љубав"; према себи, сујета и није љубав, права љубав је окренутост ка другом, ка заједници, ка породици, једном речју Христобивствовање, бити као Христос! Иван Миладиновић, теолог вероучитељ извор: Пријатељ Божији
  16. Овај свети, праведни и мученички краљ, родио се око 995. године у месту Рингерике, у Норвешкој. Отац му је био јарл Харалд Гренске, потомак првог норвешког краља Харалда Лепокосог,а мајка Аста Гудбрансдатер. Већ са дванаест година прикључује се викингшким походима по Балтику, Енглеској и Нормандији. Учествује на страни Торкела Високог, викиншког освајача, у походу на Енглеску и ту долази у додир са хришћанском вером, што ће довести до тога да се крсти у Руену 1013. године, од стране архиепископа руенског Роберта. Приликом боравка у Нормандији, ступа у службу прогнаног енглеског краља Етелреда Неспремног (978-1013;1014-1016), против моћног данског краља Свена Рашљобрадог (986-1014). Али после смрти ове двојице, ступа у службу Свеновог сина, Кнута Великог (1014-1035), једног од највећих скандинавских и енглеских краљева. Кнут и Олаф постају блиски пријатељи, али како је време пролазило, Кнут је све више постајао љубоморан на свог пријатеља, због његовог честитог и праведног жвота, а и због тога, што је по речима епископа Зигфрида, Краљ над краљевима, Господ и Владар, изабрао Олафа да буде краљ земље у којој је рођен. Због Кнутове љубоморе, Олаф и Зигфрид напуштају Кнутов двор и одлазе у Норвешку. Ту је уз много труда, напора и добијених битака, успео да уједини све норвешке господаре и постане краљ уједињене Норвешке 1015/1016. године. У следећих десет година своје владавине, свети Олаф ће уздићи привредно Норвешку и удариће темеље друштвеном уређењу земље. Са дотадашњим непријатељем, Шведском, склапа јак савез тако што се жени са Астрид, ћерком шведског краља Олофа Скотконунга. Али највећи допринос Олафове владавине јесте коначна христијанизација Норвешке. Желећи да уреди Цркву у својој земљи као што је уређена у англосаксонској Енглеској, он доводи многе епископе из Енглеске на своје двор, па поред Зигфирда, позната су и имена Рудолфа, Бернарда и Гримкела, који ће му највише помоћи у уређењу младе Цркве. На заседању Тинга (скуштине свих обласних господара, правника и епсикопа) у Мостеру 1024. године уређена је национална Црква са својим црквено-правним и финансијским системом и својим свештенством. Донети су нови закони, а исправљени стари, чиме је успостављен мир и сигурност народу, а хришћанство је проглашено једином религијом у Норвешкој. Свети Олаф подиже и многе цркве по својој краљевина, међу њима и цркву светог Климента у Трондхeјму. Поред свега тога, сам Олаф води свој живот подвижнички. Каже се да је испод краљевских хаљина носио појас на који је гвожђе било прикачено, и да је избегавао богате трпезе и узимао само хлеба и соли. Међутим, један догађај је прекинуо мирну владавину краља Олафа. Године 1026. удружена норвешко-шведска флота доживела је пораз од данско-енглеске флоте у естуру реке Хелге. То је довело до незадовољства норвешких господара, и уз подршку бившег пријатеља, чија љубомора није нестала, краља Кнута, збацују краља Олафа са престола и прогоне га из Норвешке, 1028. године. Своје изгнанство, краљ Олаф проводи у Кијевској Русији и Шведској, где је по предању привео Христу многе становнике шведске провинције Нерике. После две године изгнанства, Олаф је искористио прилику усред унутрашњих немира у Норвешкој и враћа се у своју домовину са војском 1030. године. Међутим, у битки које је уследила између његове војске и удружене војске Данаца и побуњених норвешких господара, код места Стиклестада, 11. августа 1030. године, Олаф гине, по предању смртно рањен секиром. У визији пре битке, Олаф је сазнао да ће погинути, па је у својој војсци оставио само хришћане, као некада Гедеон изабране војнике. Последње речи су му биле: ,,Боже, помози ми“. Али одмах после погибије, почела су се дешавати чудеса над његовим светим телом, што је уплашило данске војнике. Ноћу је над његовим телом сијала светлост, један слепац је прогледао тако што је умочио прсте у светчеву крв и њоме намазао очи. Из његовог гроба се поjавио извор лековите воде, од које су многи оздавили пијући је. Када су ископали његов гроб, нашли су његово свето тело нетљено и са великим почастима, епископ Гримкел га је пренео у цркву светог Климента у Трондхејму. Над његовим кивотом су се наставила дешавати чуда, па су се Норвежани, видећи све то, покајали, и после смрти краља Кнута, истерали Данце из земље а на власт довели Олафовог сина Магнуса, који ће остати упамћен као краљ Магнус Добри (1035-1047). Убрзо се култ светог краља Олафа почео ширити по целој Скандинавији, Енглекој, Кијевској Русији, па је чак и у Константинопољу била изграђена капела посвећена светом краљу Олафу. Касније су му мошти обретене и положене у нову катедралу Нидарос у Трондхејму, која и дан данас постоји. Међутим, после Реформације, целебним моштима се губи сваки траг. Претпоставља се да су похрањене негде у катедрали, како би се спасиле од протестантских уништавања и да су сачуване само честице моштију. За мошти светог краља се везује још једна прича. Норвешки краљ, а Олафов полубрат Харалд III Хардрада, дошао је у цркву, отворио кивот са моштима светог краља, одсекао део косе и ноктију који су и даље расли, закључао кивот а кључ бацио у реку. Ово је учинио како би делић светих моштију понео са собом, у инвазију на Енглеску. Али му се у сну јавио свети Олаф и рекао да ће погинути у боју а да ће његово тело вукови растргнути. Ово упозорење светог Олафа се и остварило. У битки на Стамфорд бриџу 1066. године, против енглеског краља Харолда II, гине краљ Харалд, и то је представљало крај викингшких инвазија на Енглеску. Свети краљ Олаф је један од последњих светитеља пре Велоког раскола, а који се прославља у Православној цркви. Постоји и служба светом краљу написана на енглеском језику. Прославља се 11. августа по новом, а 29. јула по старом календару. Покровитељ је Норвешке и Фарских острва, а прославља се свечано и на Исланду. Свети мучениче и страстотерпче краљу Олафе, моли Бога за нас! Ненад Ркман теолог и вероучитељ
  17. Овај свети, праведни и мученички краљ, родио се око 995. године у месту Рингерике, у Норвешкој. Отац му је био јарл Харалд Гренске, потомак првог норвешког краља Харалда Лепокосог,а мајка Аста Гудбрансдатер. Већ са дванаест година прикључује се викингшким походима по Балтику, Енглеској и Нормандији. Учествује на страни Торкела Високог, викиншког освајача, у походу на Енглеску и ту долази у додир са хришћанском вером, што ће довести до тога да се крсти у Руену 1013. године, од стране архиепископа руенског Роберта. Приликом боравка у Нормандији, ступа у службу прогнаног енглеског краља Етелреда Неспремног (978-1013;1014-1016), против моћног данског краља Свена Рашљобрадог (986-1014). Али после смрти ове двојице, ступа у службу Свеновог сина, Кнута Великог (1014-1035), једног од највећих скандинавских и енглеских краљева. Кнут и Олаф постају блиски пријатељи, али како је време пролазило, Кнут је све више постајао љубоморан на свог пријатеља, због његовог честитог и праведног жвота, а и због тога, што је по речима епископа Зигфрида, Краљ над краљевима, Господ и Владар, изабрао Олафа да буде краљ земље у којој је рођен. Због Кнутове љубоморе, Олаф и Зигфрид напуштају Кнутов двор и одлазе у Норвешку. Ту је уз много труда, напора и добијених битака, успео да уједини све норвешке господаре и постане краљ уједињене Норвешке 1015/1016. године. У следећих десет година своје владавине, свети Олаф ће уздићи привредно Норвешку и удариће темеље друштвеном уређењу земље. Са дотадашњим непријатељем, Шведском, склапа јак савез тако што се жени са Астрид, ћерком шведског краља Олофа Скотконунга. Али највећи допринос Олафове владавине јесте коначна христијанизација Норвешке. Желећи да уреди Цркву у својој земљи као што је уређена у англосаксонској Енглеској, он доводи многе епископе из Енглеске на своје двор, па поред Зигфирда, позната су и имена Рудолфа, Бернарда и Гримкела, који ће му највише помоћи у уређењу младе Цркве. На заседању Тинга (скуштине свих обласних господара, правника и епсикопа) у Мостеру 1024. године уређена је национална Црква са својим црквено-правним и финансијским системом и својим свештенством. Донети су нови закони, а исправљени стари, чиме је успостављен мир и сигурност народу, а хришћанство је проглашено једином религијом у Норвешкој. Свети Олаф подиже и многе цркве по својој краљевина, међу њима и цркву светог Климента у Трондхeјму. Поред свега тога, сам Олаф води свој живот подвижнички. Каже се да је испод краљевских хаљина носио појас на који је гвожђе било прикачено, и да је избегавао богате трпезе и узимао само хлеба и соли. Међутим, један догађај је прекинуо мирну владавину краља Олафа. Године 1026. удружена норвешко-шведска флота доживела је пораз од данско-енглеске флоте у естуру реке Хелге. То је довело до незадовољства норвешких господара, и уз подршку бившег пријатеља, чија љубомора није нестала, краља Кнута, збацују краља Олафа са престола и прогоне га из Норвешке, 1028. године. Своје изгнанство, краљ Олаф проводи у Кијевској Русији и Шведској, где је по предању привео Христу многе становнике шведске провинције Нерике. После две године изгнанства, Олаф је искористио прилику усред унутрашњих немира у Норвешкој и враћа се у своју домовину са војском 1030. године. Међутим, у битки које је уследила између његове војске и удружене војске Данаца и побуњених норвешких господара, код места Стиклестада, 11. августа 1030. године, Олаф гине, по предању смртно рањен секиром. У визији пре битке, Олаф је сазнао да ће погинути, па је у својој војсци оставио само хришћане, као некада Гедеон изабране војнике. Последње речи су му биле: ,,Боже, помози ми“. Али одмах после погибије, почела су се дешавати чудеса над његовим светим телом, што је уплашило данске војнике. Ноћу је над његовим телом сијала светлост, један слепац је прогледао тако што је умочио прсте у светчеву крв и њоме намазао очи. Из његовог гроба се поjавио извор лековите воде, од које су многи оздавили пијући је. Када су ископали његов гроб, нашли су његово свето тело нетљено и са великим почастима, епископ Гримкел га је пренео у цркву светог Климента у Трондхејму. Над његовим кивотом су се наставила дешавати чуда, па су се Норвежани, видећи све то, покајали, и после смрти краља Кнута, истерали Данце из земље а на власт довели Олафовог сина Магнуса, који ће остати упамћен као краљ Магнус Добри (1035-1047). Убрзо се култ светог краља Олафа почео ширити по целој Скандинавији, Енглекој, Кијевској Русији, па је чак и у Константинопољу била изграђена капела посвећена светом краљу Олафу. Касније су му мошти обретене и положене у нову катедралу Нидарос у Трондхејму, која и дан данас постоји. Међутим, после Реформације, целебним моштима се губи сваки траг. Претпоставља се да су похрањене негде у катедрали, како би се спасиле од протестантских уништавања и да су сачуване само честице моштију. За мошти светог краља се везује још једна прича. Норвешки краљ, а Олафов полубрат Харалд III Хардрада, дошао је у цркву, отворио кивот са моштима светог краља, одсекао део косе и ноктију који су и даље расли, закључао кивот а кључ бацио у реку. Ово је учинио како би делић светих моштију понео са собом, у инвазију на Енглеску. Али му се у сну јавио свети Олаф и рекао да ће погинути у боју а да ће његово тело вукови растргнути. Ово упозорење светог Олафа се и остварило. У битки на Стамфорд бриџу 1066. године, против енглеског краља Харолда II, гине краљ Харалд, и то је представљало крај викингшких инвазија на Енглеску. Свети краљ Олаф је један од последњих светитеља пре Велоког раскола, а који се прославља у Православној цркви. Постоји и служба светом краљу написана на енглеском језику. Прославља се 11. августа по новом, а 29. јула по старом календару. Покровитељ је Норвешке и Фарских острва, а прославља се свечано и на Исланду. Свети мучениче и страстотерпче краљу Олафе, моли Бога за нас! Ненад Ркман теолог и вероучитељ View full Странице
  18. Занимљив дуел на Балкан инфо. Занима ме шта мислите о овоме, ко је у прави и зашто, ко по вама има боље аргументе, ко је реалнији, итд? Имам свој став о свему и рећи ћу, али прво бих волео да чујем остале.
  19. Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан
  20. АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе. Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг. У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве. Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника. У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције. Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље. У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
  21. Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
  22. Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. *Део из текста катихете Бранислава Илића под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома? Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
  23. Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо
  24. Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо View full Странице
  25. мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html
×
×
  • Креирај ново...