Претражи Живе Речи Утехе

Жеља за савршеним постоји колико и људски род. Рођена је из несавршености самог човека. У жељи да се помири са сопственом несавршеношћу често ће се трудити да досегне савршенство тако што ће покушати да направи савршени оброк, савршену зграду или савршено уметничко дело. Понекад ће желети да и сам буде савршен, па ће зато све што ради радити са том мишљу. Савремена култура подстиче перефкционизам и сматра га једном од најзначајнијих врлина. Ако желимо да купимо ауто, а не разумемо се нарочито у то, тражићемо неког мајстора који ће нам у томе помоћи. Мајстор који је перфекциониста може бити заиста користан јер ће видети апсолутно све. Послодавац ће радије запослити некога за кога сматра да је перфекциониста јер је могуће да ће посао обављати са невероватном тачношћу. Али, како перфекционизам као особина утиче на човека ког та особина ,,краси“ и како она утиче на његов живот? Ако узмемо у обзир то да савршеност не постоји, да је није могуће бити савршен нити је могуће нешто савршено урадити онда је прилично јасна сва узалудност перфекционизма. То је практично Сизифов посао. Ухватиш се у коштац са нечим, радиш га темељно, посвећујеш пажњу најситнијим детаљима, проведеш много времена како би то нешто завршио и када дођеш до краја то није савршено. Ако сам не примећујеш да је несавршено, неко ће то сигурно приметити. И шта онда? То више нема вредност? Перефкциониста гори од жеље да нешто учини савршеним, бије битку која је унапред изгубљена. Али са којим циљем? Савршенство је императив који смо научили, тако што нас је неко томе научио, на то нас приморавао или смо то сами усвојили као критеријум. Када децу не похвалимо за четворку јер је једино петица довољно добра, или сматрамо да је писмени рад за 5- будући да садржи једну грешку, или дете три пута вратимо да свој кревет намести јер је претходна два пута уочљив набор на постељини, врло је вероватно да ће израсти у перфекционисту. Перфекциониста троши изузетно много времена, енергије, воље и емоција, дакле све што има како би идеал савршенства досегао, а како то никада неће достићи, неће закључити да је то немогуће, већ да он сам, као човек није довољно добар, није адекватан да императив савршенства испуни. Зато ће се осећати лоше, биће тужан због своје несавршености, или љут на себе јер није успео. Све то умањује могућност за квалитетан и срећан живот. Одмор неће бити леп јер је на мору био један кишан дан, или је гума успут пукла. Никада се неће осећати као довољно добар и квалитетан радник јер шта год уради имаће бар једну грешку, а вероватно себе неће сматрати ни добрим родитељем када његово дете не буде имало све петице, или просто не буде оно што он очекује. Перфекциониста врло често сопствену вредност условљава тиме што ради. Па како продукт његовог рада неће бити савршен ни он сам неће бити вредан као биће. Парадоксална је жеља за савршеношћу, јер уместо да произведе општу срећу и задовољство чини потпуно супротно. Перфекциониста никада неће бити срећан и задовољан, јер и кратки тренуци задовољства нису довољно добри, будући да то и даље није потпуна и савршена срећа. Главно питање на које себи перфекциониста треба да одговори, како би могао да сузбије своју потребу за савршеношћу јесте ,,Шта је довољно добро како бих био задовољан?“. Уколико себи да одговор могуће је да ће коначно наћи своју срећу не у несавршености, већ упркос несавршености. аутор: Иван Стојковић извор