Претражи Живе Речи Утехе

„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53). „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56). Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери. „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“ (Матеј 26:26-28). Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос. Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех. У размишљањима о Божанственој Литургији Епископа Серафима Звездинског налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео: „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа. Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“. Једном је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву: „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас: „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“. У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама. Свети праведни Јован Кронштатски пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима: „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама. По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах. Преподобни Серафим каже да се препород душе остварује кроз две тајне: „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ . Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао: „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: 'Вратићу се своме дому одакле сам изашао'. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“ (Лк. 11, 24-26). И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан. У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање. Апостол Павле пише: „...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30). Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт. Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење Преподобног Симеона Новог Богослова: „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа. Како пише архиепископ Арсеније Чудовској : „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи Светог Теофана Затворника: „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас". протојереј Златко Ангелески https://liturgija.mk/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве

У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава. На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач. У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом, о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела". Извор: Телевизија Храм

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служио је на празник Светог Деспота Стефана Лазаревића и Преподобне Мати Евгеније, заштитнице и покровитељке Кола српских сестара, Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Саслуживали су отац Георгије, игуман манастира Лелић, затим више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и умировљених свештеника, међу којима су били и протојереји-ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, који су као дугогодишњи ревносни и узорни службеници Епархије ваљевске одликовани највишим одликовањем Епархије ваљевске – Орденом Светог Владике Николаја Српског. Архијерејским граматама су награђене некадашња и садашња председница Кола српских сестара: Бранка Стојановић и Бисерка Месаревић. Беседећи пред великим бројем верника сабраним у Катедралном Храму Епархије ваљевске, након читања јеванђељске приче о исцељењу узетога, Преосвећени Владика Исихије је подвукао да је духовна одузетост много гора од физичке, те да свет без Бога не може опстати, јер је Он Тај Који отпушта грехе и исцељује од сваке болести. Зато су молитва и Црква као Тело Христово на Земљи насушне за сваког хришћанина јер свима нам је Глава Господ. „Имамо цркву у којој се увек заједно молимо и сваку молитву коју ми кажемо у дубини свога срца, у својој соби, у природи, или усамљени, свака та молитва је саборна, јер у нашој цркви не постоји приватност. Сви смо једно Тело. Сви чинимо Тело Богочовечанско и Глава нам је свима Господ Исус Христос. И ево Глава наша возглављује и овог одузетог. Господ једном својом речју стваралачком, као што нас је и створио једном речју, тако и овоме опрашта грехе дајући му здравље“, рекао је Владика Исихије, потврђујући тако речи Преподобног Јустина. „Само нека не оскудева у нама истинска и јака молитва, истинска и јака смиреност и кротост, благост и доброта и све остале врлине“. Том истинском молитвом се руководе и жене мироноснице савременог доба, окупљене у Колу српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, које са пожртвованом ревношћу приступају сваком невољнику. „Те сестре наше у Христу смирено чине дела љубави и службу своју врше у славу Бога. И сви ми треба да се угледамо на њих, на њихово доброчинство у најдубљем смислу и сви треба заједно са њима да чинимо доброчинство, макар да напојимо ближњега чашом хладне воде и Господ нам то не оставља без награде“, закључио је Владика Исихије. Светом причешћу приступио је велики број верника, а затим су чланице Кола српских сестара принеле колач и жито које је Владика Исихије освештао, честитајући им славу, а дугогодишњи благајник Епархије ваљевске, умировљени протојереј-ставрофор Живојин Петровић се у име такође одликованог проте Михаила Павловића, и у своје име, захвалио на највишем одликовању Епархије ваљевске. Након Свете Архијерејске Литургије уприличена је трпеза љубави у Парохијском дому при Храму Покрова Пресвете Богородице где се на ордену захвалио и умировљени протојереј-ставрофор Михаило Павловић, дугогодишњи рачуноиспитач Епархије ваљевске, који је пожелео његовом, и наследнику проте Живојина, протођакону Бранимиру Терзићу успеха у раду. Отац Михаило се подсетио рада са почившим Владиком Милутином чија је жеља била да отац Живојин и он добију орден и пожелео Епископу Исихију да води брод Епархије ваљевске ка сигурном пристаништу – Господу. Ваљевски архијереј се захвалио свештеницима Михаилу и Живојину на досадашњем раду, истичући да они настављају да служе у славу Господњу. Један од домаћина сабрања јереј Игор Илић, духовник Кола српских сестара, пожелео је да се у радости годинама сабирамо око Васкрслог Христа и Преподобне мати Евгеније. Извор: Епархија ваљевска

Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја испраћено из Патријаршијског двора у београдски Саборни храм. Помен блаженопочившем Патријарху и оцу нашем Иринеју у Патријаршијском довру у Београду 21. новембра 2020. године служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, крушевачког Давида и нишког Арсенија у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска

У уторак 12. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали Игуман Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори Живота Марковић, Милован Антонијевић, Радован Марковић, протојереј Огњен Гребић, протонамесник Душко Жујовић, јереји Слободан Савковић, Борис Милосављевић, Горан Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачке групе “Србски православни појци” из Београда. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика Јован, је верном народу говорећи о Васкрсењу Христовом као највећем и најзначајнијем празнику рекао, да је због тога овај празник са најдужим попразништвом. Свака Лутургија, не само недељна, јесте прослављање Васкрсења Христовог. Јер Васкрсење Христово означава и наше васкрсење. Ко ће васкрснути? Васкрснуће сваки човек који умире са Христом. Док онај који не умире са Христом, неће васкрснути за живот вечни, већ за вечну муку. Зато је човеку дата благодат да верује, јер вером можемо све да схватимо и све да прихватимо. Без вере не можемо да дођемо до праве истине, а та истина је Господ наш Исус Христос. Истина ће нас ослободити од наших грехова, од наших мука и невоља. Зато Господ и каже: “ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Треба да тражимо здравље и од лекара. И њих је Бог благословио и даровао да нас лече, али наш једини лекар је Исус Христос, јер Он зна и нашу душу и наш ум и разум боље него што и ми сами себе знамо. Зато и треба да му предамо срце наше, да се Он у њега усели и у њему обитава. Али Бог обитава само у чистом срцу, или бар у оном срцу које се труди да живи чисто, Јеванђељем и Црквом. Бог нас је створио за живот вечни, а не за смрт. Нажалост, човек је изабрао смрт онда када се погордио и помислио да може да буде Бог и непослушношћу ушао у смрт. Али Бог, који је сав љубав, Он је из љубави према човеку сишао са небеса, међу људима поживео, претпео смрт од оних због којих је дошао, али је и васкрсао и вазнео се на небо. И на тај начин показао да је то једини људски пут у овом свету, који води у живот вечни. Преосвећени је пожелео да Света Литургија и Јелеосвећење буду свима на здравље и спасење, на исцељење и душе и тела, које смо силом Духа Светога примили, молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца. Посебно се Преосвећени захвалио верницима, што су имали храбрости, да у овој пошасти и невољи дођу на ову службу. Ова Светиња је сигурно утицала на све да своје мисли саберу, да не лутају којекуде, него да се усресреде на молитву која нам је свима преко потребна. Ономе који искрено верује, невоље овога света не могу ништа. Зато нам је потребна вера у Бога и Његово исцељење. Прво треба да оздравимо душом, ако хоћемо да нам и тело буде здраво, јер од оболеле духа и тело оболи. Осврнувши се на недељу раслабљеног, Преосвећени је акценат ставио на реч. Јер само једном речју Господ исцељује раслабљеног. Реч наша треба да буде светиња. Светињи треба да служимо, а не да се Светињом служимо. Свака Црква је Витезда, али на крају све зависи од наше вере. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који верује. На крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Господу и Светом Василију Острошком да нам дометну вере, јер знамо само онолико колико верујемо. Да нам Јелеосвећење буде на исцељење и душе и тела, јер ако верујемо Бог ће нас излечити и од ове пошасти која нас је снашла. Нека Свети Василије уразуми и оне у Црној Гори који бране народу да дође до ћивота Светог Василија. Заратили су са Богом, а ко је ратовао са Богом никад није рат добио. Не ратујмо са Богом, ратујмо са својим страстима, гресима, слабостима, ратујмо против свог ега, гордости, па ће нам Бог дати благодат и бићемо радосни као што је велика радост Васкрсења Христовог. По заамвоној молитви пресечен је славски колач, подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је у среду друге недеље Часног поста, тачније 11. марта 2020. године, служио Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Непосредно пред свету Литургију свештенство колубарско-посавског намесништва исповедио је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије, који је након тога саслуживао у литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са свештенством и монаштвом овог намесништва. Литургијском сабрању присуствовао је, и на њему се причестио, велики број верних, а нарочито деце. Преосвећени Владика Јован окупљене је подсетио на смисао и суштину поста као и значај нашег активног учествовања у светој Литургији, пре свега кроз свету тајну Причешћа. “Пост на првом месту треба да нас уведе у покајање, покајање у преумљење и промену нашег живљења и размишљања ка добру и Богу. Постом и молитвом чистимо душу и тело, уздржавамо се од зла и обуздавамо свој језик. Правилним постом човек мења философију свог живота и пост постаје његова најбоља школа и учитељ врлине. Пост је побуна човека против себе самог, побуна против старог, огреховљеног човека, који почива у злу. То је побуна против злих мисли, речи и дела. Пост нас уводи у смирење, послушност и појачава нашу молитву и подвиг. Пост подстиче човека на излазак из себе и окретање ка другоме и Богу”, рекао је Епископ у својој беседи. По већ устаљеном обичају, после свете Литургије прочитан је овогодишњи темат. Ове године темат је припремао парох рудовачки, протонамесник Родољуб Војиновић, на тему “Да се сви просветлимо светлошћу Христовог Васкрсења”. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Све похвале, као и примедбе и сугестије аутору овогодишњег темата, изречене су у братској љубави, са циљем да рад буде још бољи и садржајнији. У дискусији су учествовали сви присутни свештеници, а труд свештеника Родољуба Војиновића похваљен је и од Владике Јована. Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је очинском поуком нашег Епископа и трпезом љубави коју је припремило свештенство колубарско-посавског намесништва, предвођено овогодишњим домаћинима - свештенством храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу о блудном сину, 16. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола Петра и Павла у Котежу. Патријарху Иринеју су саслуживали: старешина храма јереј Јован Лучић, јереј Срећко Богићевић, ђакон Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Звучни запис беседе Свјатјејши је у беседи говорио о значају недеље, као дана васкрсења, поучавајући при том свештенство и верни народ о смислу поста као пројаве љубави према Богу, ближњима и себи. „Недеља је васкрсни дан којим се слави највећи догађај, а то је Христово васкрсење“, рекао је Свјатјејши и додао: „зато Црква заповеда вернима да тај дан посвете Господу Богу своме. Зато кад дође недеља треба сви да дођемо у храм да се заједнички помолимо Господу“. У данашњем светом Јеванђељу смо чули једну посебну причу која је веома садржајна и значајна, а која се чита пред данима Великога поста, навео је Свјатјејши указујући да нас том причом наша Црква „припрема за велике спасоносне и значајне дане наше свете вере Православне“. „Да приступимо посту, али на онакав начин како нас Господ учи, како нас Јеванђеље учи и како нас Црква наша Света Православна учи“ рекао је Патријарх истичући да пост „није само уздржавање од хране“ јер то је само први степен. „Ми можемо постити ал` ако ум свој не задржимо од злих мисли и ако се не уздржимо од злих дела, онда то, узалуд постимо. Него пост нас напомиње и даје снагу нашој души да завлада и овлада нашим телом. Да тело подчини духовним вредностима. И ако то тако чинимо, онда је пост заиста спасоносан и користан“ истакао је Патријарх Иринеј у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у недељу 9. фебруара, када наша света Црква прославља успомену на пренос моштију светог Јована Златоустог, у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу (Буковичка црква) у Аранђеловцу служио авету архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Милован Ранковић, јереј Рашко Стјепановић, ђакони Стеван Илић и Александар Бабић. Ово духовно сабрање су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светог Јеванђеља Епископ Јован нас је подсетио значају припремних недеља пред Велики и Часни Пост. У својој беседи се осврнуо на постојање две врсте људи у Цркви, као што нас поучава и Свето Јеванђеље о царинику и фарисеју. “Оно на шта треба да посебно обратимо пажњу јесте да постимо, али да то буде и пост душе, тј. да се уздржавамо од лошег делања и од гордости. Наша душа почиње од данас да пости”, рекао је Владика поделивши са верницима и речи светог Јустина Ћелијског који каже: “Наше тело је харфа, а душа је свирач”, чиме је желео да нам приближи важност обједињености поста. “Морамо увек имати на уму да Господ увек види и гледа наша срца. Ми смо ти који одлучујемо кога ћемо угостити у нашим срцима, да ли ће то бити Бог, или пак онај други. Господ нас подсећа својим речима да он стоји код врата нашег срца и ако отворимо он ће се у њега уселити. Овим чином се показује Божије стрпљење јер он чека човекову слободну вољу коју му је дао да он сам одлучи да ли ће Га примити у своје срце. Молитва коју произносимо Богу ако је проткана гордошћу, није молитва већ се то претвара у грех. Како молитва може да буде узвишена, исто тако може бити и лажна. Другим људима не требамо судити, да не би и нама било суђено, јер каквим судом судимо, таквим судом ће нам се и судити”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска

-И физика, и и хемија, и атоми, и музика, све то почиње од молитве, говорио је проф. Предраг Ристић из чије књиге Колач, у издању Хришћанске мисли из Београда, издвајамо уводно слово владике Атанасија (Јевтића): Предраг Ристић је велики човек и велики архитекта. Kолико ја знам, ученик је Дероков. Говорио је да треба превазићи свога учитеља и ја мислим да је он превазишао Дерока. Зову га Пеђа Исус, јер је онако жут. Стари је Београђанин. Пун је прича, сећања, живих историја. Као младић је гледао кад су Немци порушили железнички мост на Сави, па су се на срушеном мосту у води заустављали лешеви Срба из Јасеновца. Он је силазио са Топчидерског брда и после је гледао кад су их сахрањивали на Ратном острву. Својевремено је направио предлог архитектонског решења за споменик у води који би се дизао на неколико спратова. То би био споменик јасеновачким жртвама на Ратном острву. Пеђа је врло интересантна појава. Рецимо, са њим је веома интересантно разговарати о чему год хоћеш, а нарочито о науци и архитектури. Сећам се кад је неко рекао да је математика егзактна наука, а он је на то рекао да та егзактна наука оперише са ирационалним бројем π (пи). И то је тачно. Сећам се да је радио пројекат за цркву Свих Светих Срба за предграђе Торонта - Мисисагу. Урадио је слику те цркве са више кубета и написао је текст на полеђини да су храмови Тело Христово и да са кубетом представљају оваплоћење Христа као Богочовека. То сам касније користио поводом књиге једног Грка, лекара нефролога, о Светој Софији. Та књига је за годину дана доживела два издања. Преведена је на енглески, а наш епископ Максим је превео на српски. Књига је врхунски опис Свете Софије и тема је отприлике да је Света Софија Тело Христово изаткано од светлости. Тако је и Пеђа Ристић говорио да су храмови Тело Христово. Покушао је да представи, да објасни како он од круга и квадрата прави целу архитектуру храма. На пример, круг који захвата кубе се своди на улазна врата која су у виду правоугаоника усправно. То је чудесно како он објашњава и то је све убедљиво нарочито у његовим храмовима, у његовим цртежима. Мислим да је до сада урадио око сто цркава. Најпре га је ангажовао епископ Амфилохије док је био у Банату. У једном банатском селу је најпре урадио цркву, па онда и многе друге цркве. Постоје фотографије свих њеrових храмова, а посебно наше Херцеговачке Грачанице на Црквини, па наши Пребиловци - храм Светих новомученика пребиловачких, затим црква Свете Тројице у Гацку и колико других цркава је урадио. Нигде се он није поновио. Кад је код нас радио Херцеговачку Грачаницу на Црквини рекао је: -Нећу да буде копија Грачанице. Урадили су једну код Чикага наши Срби из дијаспоре, али она мени личи као да је од пластике, од најлона. Иначе, он је на Црквини урадио оригиналну Грачаницу, па је уместо оних дебелих песоса, стубова у виду квадрата и правоугаоника свео округле стубове који се, у ствари, и зову стубови. Тако је и олакшао цркву. Иначе, Грачаница је са тим великим правоугаоницима мало тешка, јер је отишла у висину, па нема много простора. Нема ни много светла. Али, Пеђина Грачаница је лепотица на Црквини и у њу су пренете мошти нашег песника Јована Дучића. И много шта друго је урадио. Срећом, његов син Сава је примио посао од њега и наставља његов рад и његов архитектонски стил. Иначе, Пеђа Ристић је кao човек један Србин, православац, човек мудар и трезвен. Са њим се вреди упознати и вреди погледати његове радове. Има он и врло занимљивих и мисаоно дубоких чланака. Пре свега, у архитектонској техници је недостижан. Радујем се што ћe изаћи његова књига Колач и што ће својим симболима и описима геометријским бити занимљива за читаоце, за стручњаке. Нека жена је написала: Архитектонски о архитекти и архитектури. Пеђине цркве су заиста Тело Христово. У мом селу Брдарици је поправљао цркву, па је у суседном селу лично учествовао у зидању куполе коју је, уместо шестаром, радио канапом којим је кружио и обликовао куполу. Никакве скеле није било и није било оплате, него је само канапом показивао како да се слажу цигле, а да не пропадну већ да обликују калоту, полулопту. Хвала Богу да га имамо и да имамо таквих људи. Он продужује наше архитектонско предање. Зна он много, путовао је на Свету Гору, по Грчкој, у Свету Земљу, али је створио своју синтезу, оригиналну, без кича, без жеље да се, рецимо, покаже као оригиналан, а у ствари је изузетно оригиналан. Треба поменути његову цркву Светог Атиногена на Вучјем долу, Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира на Убу који је сличан Грачаници са циглом и сигом, цркву на Равној Гори и друге. Епископ Атанасије (Јевтић) Извор: Српска Православна Црква

Колико год пута пијеш, задобијаш опроштај грехова и опијаш се у духу. Зато и апостол каже: „Не опијајте се вином, већ се испуњавајте у духу“ (Еф 5, 18). Ко се опија вином тетура се и кривуда. Ко се опија духом, укоренио се у Христу. И стога је благословена опијеност која дух чини трезним. Дошао си до олтара. Позива те Господ Исус (или твоју душу или Цркву) и каже: Пољубиће ме пољупцем уста својих (Песма над песмама 1, 1). Желиш да се сјединиш са Христом? Ништа милије од тога. Желиш са својом душом? Ништа држе од тога. Пољубиће ме: Види да си чист од дваког греха, јер су преступи уништени. Стога те сматра достојним небеских светих тајни и стога те позива у небеску заједницу. Пољубиће ме пољупцем уста својих. Ипак, због онога што следи, твоја душа (или људски положај, или Црква) види да је очишћена од свих грехова, достојна да би могла да приступи олтару Христовом (шта је олтар Христов, него ли слика тела Христовог?). Види чудесне свете тајне и каже. Пољубиће ме пољупцем уста својих, односно Христос ме пољупцем целива. Зашто? Јер је боља твоја љубав од вина (Пнп 1, 1). У ствари, боља су осећања према теби, боље су твоје свете тајне од вина. Боља су од оног вина иако оно има слаткоћу, има радост, има благодат. Иако су у њему радости овоземаљске, а у теби је љупкост духовна. Још је тада Соломон увео венчања, било Христа и Цркве (или духа и тела или духа и душе). И додао је: Твоје име је уље разлито; зато те љубе девојке (Пнп 1, 2). Ко су ове девојке него ли душе појединаца које су одбациле старост овог тела и обновљене Духом Светим? Вуци нас, да трчимо за мирисом твојих уља (Пнп 1, 3). Пази пта каже. Не можеш да идеш за Христом, ако те он сам не вуче. Зато да знаш: (Кад ја будем подигнут (од земље), рече, све ћу привући к себи (Јн 12, 32). Уведе ме цар у ложницу своју (Пнп 1, 4) (ми бисмо рекли: у свој салон, у своју трпезарију). Ту су добре ђаконије, добри мириси, сладак мед, разно воће, разна јела и од многе хране састоји се твој ручак. Дакле, дошао си до олтара. Примио си тело Христово. Чуј опет које свете тајне си задобио, слушај (светог) Давида који говори. Он је духом предвидео ове тајне и радовао се и говорио је да му ништа не недостаје. Зашто? Зато што, ко је примио тело Христово, неће огладнети у вечности. Колико пута си чуо двадесет трећи псалм и ниси разумео? Обрати пажњу како се дотакао небеских светих тајни: Господ је пастир мој и ништа ми неће недостајати; на зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду; душу моју опоравља, води ме стазама праведним имена ради својега; да пођем и долином сијена смртнога, нећу се бојати зла, јер си ти са мном; штап твој и палица твоја теши ме (Пс 23, 1-4). Штап – власт, палица – страдање је. Односно: вечно божанство Христа, али и телесно страдање. Оне је створио, ове искупио.Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју и чаша је моја препуна (Пс 23, 5). Дошао си до олтара. Задобио си благодат Христову Стекли сте свете небеске тајне. Радује се Цква због искупљења многих. И весели се духовном радошћу што јој приступа оглашена породица. Налазиш ово и у Песми над песмама. Христа назива радошћу. Имаш припремљену гозбу, која се чини достојна небеске хране. Зато каже: нека дође драги мој у врт свој и нека једе красно воће своје (Пнп 4, 16). Која стабла доносе красно воће? Сасушено дрво постао си у Адаму, али сада, кроз благодат Христа растете као плодоносна стабла. Радо прихвата Господ Исус и небеским достојанством одговара својој Цркви: Дођох, рече, у врт свој, убрах смирну своју и мирисе своје. Поједох хлеб свој и мед свој, попих своје вино, млеко своје. Једите, рече, браћо и опијте се (Пнп 5, 1). Убрах смирну своју и мирисе своје: каква је ово берба? Упознајте виноград и биће вам позната и берба. Из Мисира, рече, си пренео чокот, у ствари, народ Божији. (Ви сте чокот). Ви сте грожђе, засађено као виноград. Као лоза дали сте плод. Убрах смирну своју и мирисе своје, односно, мирисе које сте задобили. Поједох хлеб свој и мед свој: Видиш да у овом хлебу нема горчине, већ је сва слаткост. Попих своје вино и млеко своје. Видиш каква је радост која није окаљана прљавштином ниједног греха. Колико год пута пијеш, задобијаш опроштај грехова и опијаш се у духу. Зато и апостол каже: Не опијајте се вином, већ се испуњавајте у духу (Еф 5, 18). Ко се опија вином тетура се и кривуда. Ко се опија духом, укоренио се у Христу. И стога је благословена опијеност која дух чини трезним. ----------------------------------- * Свети Никита (338-420) био је епископ Ремезијане (Беле Паланке) више од пола века (366-420), где је, како наука са великом сигурношћу потврђује, написао важне беседе (поуке) катихуменима и неофитима, химне (Тебе Бога хвалимо) и писма (Палој девојци). Из прве књиге сабраних дела светог Никите, упоредо латински текст и српски превод, (Друштво пријатеља манастира Дивљана, Београд 2007, превод Душица Петровић, приредили Живота Јоцић и Радомир Поповић), пренели смо краћи део из поуке новокрштенима о Светој тајни причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ др Давид (Перовић) Ванредни професор Православнног богословског факултета Универзитета у Београду Катедра за Хришћанску етику и Аскетско богословље СВЕТЕ МOШТИ ТЕЛО У ПЕРСПЕКТИВИ ИСТОРИЈСКОЈ, ПСИХОСОМАТСКОЈ И ЕСХАТOЛOШКОЈ Бесконачна је светих благодат, коју од Христа примише. Отуда и мошти ових од божанствене силе непрестано чине чудеса: Њихова пак и имена, вером призивана, неисцељиве болести исцељују. Господе, и нас душевних и телесних страсти ослободи, као Човекољубац. (Минеј, Први Новембар, на Вечерњи, Слава глас 6) I Уводне напомене Православни хришћани верују и опитују да човечије тело, онако како га Црква представља, постаје сасудом нестворених божанских енергија; тело христоносно и духоносно. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? [...] Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји.“[1] На другом месту у Светом Писму опет читамо: „[...] сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“[2] Човечије тело се велича у Цркви због његовог назначења. Христос ће преобразити наше понижено тело да би оно постало „саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“[3] Слава светих моштију предображава то ново стање тела као стање његове прослављености. Историјска сведочанства о поштовању светих моштију у Цркви Бог лично очувава (одржава, чува) мошти својих светих угодника и осењује их Својом нествореном благодаћу. Православна хришћанска Црква им зато указује поштовање: похрањује их испод свете трпезе као рукотвореног предобрасца[4] небеске нерукотворене Светиње — жртвеника.[5] Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква их је, наиме поштовала као „драгоценије од драгога камења" и „чистије од злата.“[6] Верници су се, дакле сабирали на гробовима мученика или сведока (тј. над светим моштима) да би на њима вршили свету Евхаристију и празновали њихов спомен. Историчар и писац Јевсевије Кесаријски (265-340) казује: „Тела исповедника [хришћанске вере] остајаху положена на плочник током шест дана, за пример осталима. Затим их безаконици спаљиваху у прах и бацаху у реку Роданон, која протицаше недалеко, еда им се више не би налазило трага на земљи. И чињаху ово и мишљаху да могу надвладати Бога и одвратити [хришћане] од поновног рођења [тј. крштења], да се, како [многобошци] говораху, [они — хришћани] више не би надали васкрсењу, на основу којег верници инако уводе међу нама нову и туђу веру и презиру мучења, умирући спремни и радосни."[7] Још једно од сажетих објашњења тајне светих моштију даје нам православни богослов Георгије Мандзаридис. Он вели да је хришћанска Црква од почетка нарочито поштовала светитеље и светитељке и њихове свете мошти; мошти као опипљива знамења присуства [Божијег] и светитеља у свету служе заједници хришћана и изражавају њихову жарку жељу за васкрсењем.[8] Зато су поједини гонитељи хришћана [Вир у Галији] спаљивали њихове мошти и на сваки начин покушавали да их униште како би угасили наду у васкрсење. Даља историја светих моштију је повезана са крсташким походима и крсташким освајањем Цариграда. По заузећу престонице Византијског царства крсташи су у свој баснословни плен уврстили и безбројне мошти Светих, односећи их са собом у матичне земље да би оне затим биле расејане широм Европе. Потоња судбина заплењених светих моштију била је драматична. Примера ради, велики део моштију донетих у Француску био је бачен у реку Сену за време Француске револуције, и остао је да лежи на дну њеног корита; или је опет, био спаљен. Језичко и теолошко значење појма светих моштију Грчка реч λείψανα означава телесне нераспадиве остатке или целовита тела хришћанских светитеља, док словенска реч моћи или мошти има шире значење: телесних остатака светитеља осењених божанским нествореним енергијама, или силама или моћима, које и почивају на њима. Дакле, свете мошти које су постале нетрулежне захваљујући осењености божанским животворним енергијама нису амајлије или талисмани, односно магијска средства. Не! Свете мошти су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Посвећујућа сила светих моштију пројављује се путем благоуханога мириса, о чему говори Свето Писмо[9], и при том она сâма чудотвори.[10] Иста благодат се преноси на предмете који долазе у додир са телесима Светих, и исход тога такође је чудотворење.[11] Облагодаћени човек, опет, зрачи миром и благословом, па чудотвори чак и самом својом сенком.[12] „Душа која се удостојила да постане причесницом благодати Божје, будући сама освештаном, нужно тежи да се освешта и све тело њено, јер она, обједињујући и одржавајући тело у целости, пребива у свим удовима његовим. Стога и благодат Духа Светога, као год што усваја душу, тако и тело чини својим обитавалиштем. Међутим, док се душа налази у телу Свесвети Дух не пројављује на томе телу сву своју славу, јер је неопходно да душа до краја живота сама показује своју вољу; то јест да благодат Духа Светога она следи на доличан начин. Али, када дође крај, и када се душа одвоји од тела, будући да је подвиг већ окончан, и душа победила, па исходи из тела овенчана непропадљивошћу, јер је ваљано савршила свој подвиг, онда се [...] благодат Духа Светога и у тело ове душе усељује и у њему своју освештавајућу силу пројављује, услед чега голе кости и мошти Светих — изливају исцељење и лече сваку болест. Јер, када се душа смрћу одвоји од тела, тада она сама, без учешћа тела, пребива са целокупним Божанством, односно с благодаћу Божјом, и сама постаје бог по благодати. Тело пак остаје без душе, само са Божанством, и људима кроз чудеса пројављује божанску силу.“[13] Што се пак тела „обичних смртника" тиче, неопходно је рећи следеће. Тела православних, крштених хришћана, и прах њихових телеса по њиховој смрти освештани су благодаћу крштења и светотајинског живота, независно од тога да ли су се они уподобили Богу веома, односно достигли висину светитељства у класичном смислу речи. Њихова тела дакле, претрајаваће у виду праха до свеопштег васкрсења мртвих. У вези са телима нехришћана, с друге стране, макар и балсамованих, треба рећи то да она нису осењена божанским нествореним енергијама. И мада ће и нехришћани васкрснути са својим телима, њихова тела, односно њихово биће сигурно неће бити налик сјају тела — или сијању бића православних хришћана и светитеља. Односни карактер светих моштију Да бисмо појмили тајну светих моштију, као уосталом и тајну иконе, односно богословља, своју спознају ми морамо преместити из сфере свести или разума у сферу искуства личног сусрета. Свете мошти дакле треба поимати као однос, и у контексту заједнице. Оне нису резултат успеха искључиво подвига онога који се удостојио да му тело постане облагодаћено и нетљено. Не, него су оне, пре свега резултат црквеног догађаја у коме се спознаја Христа и ближњег подудара с љубављу према Христу и ближњем. Исто тако и поштовање светих моштију конкретног светитеља није с наше стране ствар наше приватне побожности у виду приступања и поклоњења моштима, већ је то пре свега црквени доживљај нашег личног обраћања личности светитеља у Христу с љубављу и молитвом да нам и он са своје стране узврати личним односом. У сваком случају свете мошти и њихово поштовање пројава су догађаја заједнице и кроз њу, а она, заједница јесте, и остаје најцрквенијим догађајем. Штавише, догађај заједнице једнак је догађају најузвишеније гносеологије. Начин постајања уопште, па и сами начин постојања светих моштију посебно — понављамо — подразумева лични однос. Он је опет могућ само у начину заједничарског постојања. Зато је заједница крајња реалност — до те мере реалност — да изван ње нико и ништа не може постојати нити постати. Самим тим ни свете мошти, са свим поштовањем које оне иначе уживају.[14] Богодолично поштовање светих моштију Верни сведок или исповедник вере приступа моштима онако како и светим иконама приступа: са богодоличним поштовањем; он им дакле не прилази као реликвијама које саме по себи и својом силом, а не Божјом постају, и чудотворе. Не! Он им прилази као светињи која врши посредништво чудотворења, или, посредништво преношења божанске енергије са светиње на вернике и, у наставку, на целокупну твар. Тако, пошто је наш однос према иконама богодоличан, жив и непосредан однос са личношћу Христа, Богородице или Светих чији се ликови живопишу, то и наш однос са светим моштима мора пре свега бити личан однос са Светитељима — који опет, имају свој однос — богодоличан и узводни ка Светој Тројици; то јест однос христопоклон и причесан. Сведочансшва Свеших отаца о свешим моштима Свети Григорије Богослов указује на многобројна чудеса која су се дешавала с драгоценим моштима светог Кипријана, и то тамо где је постојала вера. А све то поимали су они који су ту веру искусили и пренели нам чудо; чудо које ће се и убудуће преносити.[15] У Првој изобличитељној беседи[16], упућеној цару Јулијану, свети Григорије говори о Светима: „Њима приличе велике почасти и панигирици. Од њих демони беже, а болесници се исцељују. Од њих бивају откривења и пророштва. Па и сама телеса њихова имају исту силу, заједно са њиховим светим душама, било да их се дотичемо, било да их поштујемо. И саме капи њихове крви и незнатни предмети у вези с њиховим страдањем делују, баш као и њихова телеса“[17] Свети Јован Златоусти наглашава како и цар самодржац хита да се поклони гробовима Светих и да се „Светима моли, еда би му они били заступници пред Богом.“[18] Изражавајући веру Цркве сети Јован наставља: „Посећуј храмове мученика, где ћеш наћи здравља телу и користи души.[19] У Другој омилији на Књигу постања (15, 6) он саветује хришћане да посећују домове молитве и липсанотеке Светих, „тако да се ми, пошто примимо њихов благослов, покажемо непоколебивим пред замкама демонским, будући претходно утврђени“. „Кости Светих подвлашћују демоне [...] и ослобађају оне који су се одрешили од њихових горких веза.“[20] Свети Василије Велики нас обавештава да су чесне мошти свете Јулите освештавале град: „Земља пак, благословена пришествијем блажене, из недара својих истакала је саму агијазму, а мученица, заступивши место матере, као да напајаху житеље града, рекло би се, самим млеком. Ова вода служила је као предохранитељно средство како здравима, којима је причињавала задовољство у наслађивању целомудријем, тако опет и болнима, као утеха.“[21] У спису О поштовању Светитеља и њихових моштију (Περί τών αγίων καί τάς τήν λειψάνων αυτών τιμάς)[22] Свети Јован Дамаскин вели да су „Они [светитељи] постали ризнице Божје и чиста станишта Његова: ’Уселићу се у њих, и живећу у њима’, вели Бог, ’и бићу им Бог’[23] А да су ’душе праведника у руци Божјој и [да] их се смрт не дотиче’[24] вели [само] божанско Писмо: јер смрт Светитеља пре је сан него смрт. ’Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца’[25], те: 'скупа је пред Господом смрт светаца Његових.’[26] Има ли дакле што драгоценије од тога да будеш у руци Господњој? ’Јер Бог је живот и светлост, и они који су у руци Господњој, налазе се у животу и светлости.’ А да се Бог у њихова тела уселио [...], то каже апостол: ’Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама.’[27]’А Дух Свети је Господ.’[28] И: ’Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог.’[29] Како онда не треба поштовати одушевљене храмове Божје, одушевљена Божја станишта? Они су за живота слободно стајали пред Богом“ (Светигора 49, 1996, 6). Канонизација Светитеља, или опипљиви знаци њиховог богоопштења Господ је тај који својој Цркви први открива живе чланове Свога црквеног организма као Своје угоднике. А хришћани су они који на основу богоугодног живота своје дојучерашње живе браће и ближњих сада почињу да им се као Светима обраћају молитвом, и да их прослављају као нове Светитеље. И тако, док их Господ пројављује као Своје угоднике, дотле их Црква — Сабрање верних, заједно са пастирима канонизује, или их саборно уврштава у сазвежђа својих Светих. Из икона и светих моштију увек је истицало и увек се лило свето миро. „Владика Христос нам је даровао светитељске мошти као спасоносне изворе“ — вели Свети Јован Дамаскин — „који [извори] на многе начине точе благодетељи [доброчинства], и изливају миомирисно миро; и нико нека не сумња у то. Јер ако је вољом Божјом из оштрог и сувог камена потекла вода у пустињи[30], зар је невероватно да из мученичких моштију потече миомирисно миро? [То уопште није невероватно] за оне који познају силу Божју, то јест, није необично за част коју им Он чини.“[31] Што се тиче става медицине наспрам исцељења путем светих моштију, он је начелан: став лекара верника увек је богоцентричан, било да се ради о медицини, било о светим моштима. То јест, Бог дела у свету на безброј начина, па тако и кроз медицину и преко светих моштију. Став пак неверујућег лекара, односно лекара без дара покајања и непробуђеног за веру, сигурно ће бити другачији, и то како према медицини тако и према светим моштима. И док се на Светитељима као обоженим људима и преко њихових светих икона и моштију као нове твари већ пројављује сила васкрсења и слава Царства Божјег — наравно, у различитим степенима богопричесности њихових светих поседоватеља — дотле се у нама у додиру са Светитељима и њиховим иконама и светим моштима стално повећава жеђ за нашим личним васкрсењем и том истом славом Царства Божјег. Зато поред свега осталог то с наше стране треба да буде један од главних разлога поштовања и Светитеља, и њихових светих икона, и њихових светих моштију. II Проповед светога Григорија Паламе о преображају и освећењу тела и душе Ако неко целим својим бићем започиње борбу против греха како би задобио врлину[32], он свој ум мора приморати да се из „праволинијског“ кретања и истраживања вањског простора[33] врати у тело и у себе, па да онда, у „кружном“ непогрешивом кретању започне своје најбоље и најприкладније делање: и то сабирање ума не само у тело и срце већ и у њега самога. Због чега? Због превазилажења себе и свога сједињења са Богом. Значи да без претходно савладане расејаности и постигнутог сабрања ума то јединство није могуће. „Јер ум који није расејан враћа се у себе и кроз себе узноси се Богу", каже нам о томе сам свети Василије.[34] Опет у вези с телом а у овом контексту „на тело се никада не гледа као на нешто што спречава духовни напредак душе, будући да се цео човек, и тело и његова душа дакле, мора преобразити и обожити. То је основна хришћанска исправка дуализма грчке мисли, нарочито платонизма."[35] Дакле, треба пазити на целога себе, а не само на један свој део; пажњом и стражом ума лако је избавити се од злих страсти тела и душе, лако је тело покорити духу да више не буде каквог неваљалства у срцу.[36] Као што они који се предају похоти и грешним уживањима све жеље своје душе преносе на тело, те у потпуности постају „телесни“[37], исто тако се преображавају и тело узносе они који су свој ум узнели Богу и принели Му своје богочежњиве душе. Тако тело, заједно са душом учествује у божанској заједници, постајањем обиталишта и имања Божјега. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, то јест да би било под нашом контролом. Они који се посвећују чистој умној молитви морају се ослобађати страсти и одбацивати сваки додир с оним што ту молитву омета. Неопходно је дакле савладати свако чуло задовољства, потпуно одбацити страсти, и цело тело умртвити за грех; слично томе, зле страсти које се налазе у уму треба поразити, или уздићи се изнад чулних задовољстава. Сваком човеку који је под влашћу страсти и који због тога ни уснама не може окусити умну молитву биће најбоље да се телесно изнурује постом, бдењем или радом. Само то изнуривање пак умртвљује склоност тела ка греху, те обуздава и раслабљује помисли које подстичу насилне страсти. Али се и даље од тога може ићи: када све то у нама побуђује свето покајање и стање дубоке скрушености (κατάνυξις) кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат.[38] „Бог најсигурније исцељује кроз трпљење.“[39] „Телесним“ треба назвати све што се јавља у нашим помислима, а што је производ телесних задовољстава; затим, оно што се спаја с помислима, и представљајући се као нешто пријатно, вуче их надоле. Када је пак реч о ономе што се одвија у телу, а што исходи из душе преиспуњене духовном радошћу, то треба назвати духовном стварношћу, упркос чињеници да и оно настаје у телу. Када сладострашће настало у телу уђе у ум, сав ум њиме постаје телесан. Међутим, тело уопште не заједничи с оним што је узвишено, већ му, напротив, предаје свој квалитет — оно што је ниже или плотско — те се тако цео човек назива плот или телесан.[40] Супротно томе бива када духовна сладост прелази из ума у тело, а да се том приликом никако не нарушава заједница с телом, него се оно још преображава и одуховљује. Јер тада тело одбија све своје зле прохтеве и више не вуче душу надоле, него се с њом узвишава, те тако цео човек постаје „дух“, као што је написано: „Рођени од Духа, дух је.“[41] Сваки покрет у телу, и бол и задовољство јесте заједничка активност тела и душе. Постоје благословене и блажене страсти и заједничке делатности душевно-телесне, које не прикивају дух за тело, већ служе телу да се оно уздигне до достојанства равног достојанству духа, и да га подстакну да оно тежи нечему узвишенијем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела, већ силазе у тело из ума, еда би га преобразиле у нешто боље, те да би се оно њиховом помоћи — тих делања и страсти — обожило. Оваплоћење Бога Логоса заједничко је и за душу и за тело. Логос је обожио тело посредством душе, еда би и оно чинило Божја дела. У духовном човеку пак благодат Духа која се преноси у тело кроз душу, телу доноси искуство божанских ствари и омогућује сама та блажена искуства што их сама душа носи. А душа, пошто је искусила божанско поседује и свој страсни део, достојанствен и божанствен. Другачије речено, у нама постоји страствена способност, и она може постати благословеном, достојанственом и божанственом. Када душа стреми том блаженом делању и пуноћи, она обожује и тело, које се, будући да више није вођено вештаственим страстима враћа себи, и одбија сваки додир са злом. И тако оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење, како нам о томе и сведоче чудотворне мошти светитеља.[42] У вези с претходним излагањем треба такође видети речено:[43] Лице Првомученика Стефана још за живота сијало је као у ангела.[44] И његово тело искусило је божанске ствари. То искуство и активност својствени су души и телу, и представљају неисказиву везу и заједницу са Богом. Тиме је и само тело божанствено уздигнуто, и већ је удаљено од зла и земаљских страсти.[45] Такве су надумне реалности и неизрециве енергије или дејства у телима свештених безмолвника који су сав свој живот посветили исихији или тиховању. Такве ствари превазилазе и надилазе ум оних који све то истражују теоретски, али делима и искуством не долазе до знања. Према томе, исцељења и чудотворства никада се не догађају уколико душа није у стању умне усрдне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Сваки разуман човек добро зна да је благодат Духа обећана онима који су је се удостојили у времену пребивања у врлини. „Иштите и даће вам се“, каже Господ[46], а то је нешто што се не односи само на одношење „и до трећега неба“[47], већ и на све дарове Духа Светога. Дар различитих језика и њихово тумачење[48], за које апостол Павле каже да се молитвом стиче, показује да се благодат понекад пројављује и кроз тело. Исто важи и за реч мудрости[49], дар исцељивања[50], дар чудотворења[51], као и за Павлово полагање руку[52], којим се вршило преношење Духа Светога. Укратко, Дух се не пројављује само тада када у души обитава молитва, која се иначе тајанствено сједињује са непресушним извором поменутих дарова, пошто није забележено да су Апостоли изговарали гласно иједну реч када су полагали руке на њих.[53] То опет значи да тело може постати сасуд благодати чак и онда када се душа не налази у узвишеном духовном стању. Зато управо ту треба тражити, и проналазити основно начело светотајинског учења о томе да учинак светих тајни не зависи од „достојности“ онога ко ту благодат прима. Дакле, ова пројава благодати не дешава се само за време умно-срдачне молитве, него и у тренуцима телесног делања, када се, рецимо, руке, преко којих Дух Свети силази, полажу на оног човека који се рукополаже. Усмеравање страсног дела душе од зла ка добром и, опет, усмеравање овога дела к божанским стварима — назива се бестрашћем. Тако се бестрасним назива онај који је свој прохтев гнева (θύμος — раздражљивост) и жеље (επιθυμία — похотљивост), а управо они сачињавају страсни део душе, подредио душевним способностима знања (γνόσις), расуђивања (κριτικά) и мишљења (λογιστικά). То усмеравање одводи даље ка одговарајућим врлинама; на пример — милосрђе бориће се против грамзивости, трпљење против гневљивости. Дакле, само преусмерење страсти доноси подстрек за убрзано узношење Богу. Зато раздражљивост треба преображавати у праведни гнев и у склоност ка правичности; изнад свега тога пак, ерос или страсни аспект љубави треба усмеравати од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом. Јер, на крају крајева, награђен бива само онај који је тај део своје душе (део послушан уму, коме је иначе природно дато да влада (хегемонија) подредио сталном стремљењу Богу непрекидним сећањем на Њега, или пребивању у стању непрекидне сабраности, када је и сва пажња усмерена на Бога. Израз сећање на Бога Свети Дијадох Фотички (5. век) први пут ће отворено повезати са призивањем Христовог Имена.[54] Захваљујући том сећању човек ће стећи божанску склоност и подстаћи ће душу да напредује к најузвишенијем стању — стању љубави Божје. Кроз ту љубав он ће онда и испунити заповести Онога кога љуби, и спровешће их у дело, и задобиће чисту и савршену љубав према ближњем[55] и постаће омоштен. РЕЗИМЕ Црква је од почетка нарочито поштовала Светитеље и њихове свете мошти. Свете мошти пак као видљиви знаци присуства Светитеља у свету служе изграђивању заједнице верних са Христом, и изражавају „жарко очекивање" свих нас да лично васкрснемо из мртвих. Поједини гониоци хришћана спаљивали су њихова тела с намером да их на сваки начин униште, не би ли тако угасили наду свеопштег васкрсења. Литература: Свето Писмо Старога и Новога Завета, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2012. Антониос Алевизопулос, Римокатолицизам, протестантизам и православље (Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, προτεσταντισμός και ορθοδοξία, Αθήνα, 1992). Свети Василије Велики, Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28. Свети Василије Велики, Ер. II, 2, РG 32,228А. Свети Григорије Богослов, Похвала мученику Кипријану (Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, 24, 18). Свети Григорије Богослов - Прва изобличитељна беседа (Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος). Свети Григοрије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В. Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126 (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.) Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, Раulist Press, New York 1983, 43-55. Свети Дијадох Фотички, Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159. Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων). Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5,1,62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία). Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2. Свети Јован Златоусти - Тумачење Друге посланице Коринћанима (Πρός Β Κορινθίου Ομιλια 26). Свети Јован Златоусти - Тумачење Јеванђеља по Матеју Омилија 37, 7 (Ομιλία Δ΄ εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον). Свети Јован Златоусти - Друга омилија на Књигу постања (15, 6). Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С). Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη, 1995. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17. Свети Поликарп, Сведочанства древних хришћана (Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978). Свети Симеон Нови Богослов (Συμεών του Νέου Θεολόγου, Тα Ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46). [1] 1. Кор 6, 19-20. [2] 1. Сол 5, 23. [3] Филип. 3, 21.

Редовно годишње заседање Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару одржано је 11. маја 2019. године у Парохијском дому Спомен-храма. После поздравне речи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, председника Одбора за завршетак градње и унутрашњег уређења Спомен-храма Светог Саве на Врачару, извештај о активностима у Спомен-храму поднео је настојатељ Храма и викар Патријарха српског, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, док је извештај о радовима на мозаичкој декорацији Храма поднео г. Николај Мухин, шеф уметничког тима и руководилац радовима. Извештај о финансијском пословању градње Спомен-храма Светог Саве поднео је г. Радивоје Минић, благајник Храма. Уследио је парастос ктиторима и приложницима заветног храма српског народа, који је, у крипти храма посвећеној Светом великомученику кнезу Лазару, служио Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован у присуству Његове Светости Патријарха г. Иринеја и архијереја сабраних на редовном заседању Светог Сабора Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква

Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. „Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које је Црква“ (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле. Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа „за дјело служења, за сазидање тијела Христова“(Ефес. 4:11-12). У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи „узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета“ (Мат. 26, 26-28). А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне? Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне? И у једној и у другој ситуацији назив „Тело Христово“ не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине. Непроменљиво и несливено, заувек, „неодвојиво и неразлучиво“ сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство. Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним. Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву. Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа. Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела. Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом. То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе. У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости. Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се „по лику Божијем створена наша лепота“ (стихира на опелу). Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти. Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа. Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти. Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело. „А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме“ (1. Кор. 6, 17). А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог. За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог. Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду. А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље. „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“, рече Господ (Јн. 6, 56). Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан. „Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6, 57). Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови. Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве). То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара „измири, присаједини га светој Твојој Цркви“. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање. Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: „Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53). Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу. Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела. До самог „Дана Христовог“, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству. Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом. Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску. Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству. А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој. Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине. „Молимо Црквама једномислије“, „Црквама јединство“ (васкр. канон Тројич. гл. 8), „Заустави раздоре у Цркви“ (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: „Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага“ (крај 2. статије). Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења. Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће „бити Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28). У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: „О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. “ Извор: Православие.ру

Извор: Радио Беседа