Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'наш'.
Found 139 results
-
Како старим, живот ме учи да се понекад слажем, а понекад не слажем са нечијим мишљењем. Будите спремни са опрезом да се не сложите или слoжите са било ким. Овако започињем своја размишљања јер осећам да данас нико ништа не жели да мења а они који то наводно желе да ураде, чине то са превише непажње, површности и ризика. Морате стално да обликујете дискусију јер данашње друштво не зна за дијалог, слагање и сарадњу. Све ово говорим зато што се у данашњој стварности, све што се „креће креативно“, аутоматски покушава истребити. Сваки напор и иницијатива нових облика мишљења и дијалога се клевета, окаља и уништава. Ствара се рефлексивна самоодбрана која не дозвољава да дише ништа што је другачије. Аутоматски се активира невероватан механизам осуде, клевете и испитивања мишљења, личности, организације, институције без способности разликовања и суштинске аргументације. Афористичке фразе, безвредне идеологије, етикете и описи - јеретик, атеиста, нововаарламиста, аријевац, западњак, екумениста, издајник, итд., покушавају да обележе сваког ко отвара прозор ка новом, ка стварању, ка дијалогу са историјом и њеним непосредним питањима. Многи парадирају у „рецензијама“ објављеним на блоговима, сајтовима, новинама и часописима, са очигледним елементима незнања, анксиозности, најгоре злобе и самодеструктивне емпатије. Тешко је у свим овим текстовима и коментарима пронаћи непристрасан критички став који ће одговорити на суштину мисли и питања која у јавној расправи постављају мислиоци, филозофи, теолози итд. Напротив, наилази се на порицање и селективно читање, хроничне стандардизоване одговоре, застареле речи, појмове и термине у облику идеологија без валидације у животима људи. Савремени човек испољава психолошки унионизам, таквог облика и унутрашњег интензитета, да не жели ништа да промени ни у једној области свог живота. Исти видовњачки свет порицања, несигурности и невољности стварања, који негира промене у друштвеној организацији нашег живота, је онај који не жели и не може да се суочи са важним питањима која дотичу културну структуру нашег живота и нашег менталног живота. Осећам да је ово порицање заправо страх. Егзистенцијални страх. Несигурност народа који је изгубио везу са собом и временом, који није научио да живи са питањима већ са спремним и често „божански надахнутим“ одговорима и решењима. Неуки смо у слагањима, у дијалогу. Хранимо се мртвим институцијама, устаљеним улогама, облицима и структурама друштвеног организовања, за које видимо и логично схватамо да сада воде у ћорсокак, али се плашимо да их променимо. Желимо да све буде неометано јер смо забринути и нервозни што треба да преузмемо одговорност. Одговорност подразумева особу, контакт са самим собом и стварношћу, временски период непосредне реализације а не одлагања. Само особа која има суштински однос са собом може одговорити на питање садашњости. Синдром затворених бића, било друштвених, етничких, расних или верских, духовних, јесте страх и егзистенцијална несигурност. А ово је разлог за недостатак себе. Страх пред новим. Плашимо и не можемо да верујемо непознатом. Лакше се сналазимо у познатом, у препознатљивом јер има примитиван осећај сигурности. Одговорност има ризик. Односи одговорности, које је Христос донео у свет, претпостављају односе поверења, вере и наде. Желимо да контролишемо стварност. Чак смо и Бога претворили у објективну стварност, као сат који носимо на руци. Тако Га контролишемо. Претворили смо Га у једноставан потрошни осећај. Ми не улазимо у однос са Њим, јер веза претпоставља ризик и авантуру. А фобично друштво, култура страха не ризикује. Више воли да остане у мочвари и ужасно мирише. Не излази, јер сваки потез представља одговорност. Више волимо сигурно, познато, па макар било и болесно. На овај начин не ризикујемо, а као резултат тога, ми не живимо. Живимо само у преувеличавању наше необуздане емоције. Карактеристично за депресију. Мислиоци и духовни људи, својим животом и писањем, покушавају да отворе дијалог. Покрећу нас на другачије тумачење и разумевање. Они нас доводе до погледа на стварност који је другачији од онога који смо имали, који смо научили и на који смо навикли. А то нас заправо толико брине, да бисмо радије да их спалимо у ватри него да их слушамо. Јер ако их послушамо, закорачићемо у сопствени потлачени унутрашњи глас. Ми смо у 21. веку и још увек не можемо да зрело и одговорно станемо пред нови космолошки и антрополошки модел мишљења и предлога који се отварају за шири дијалог, у новој реалности која се непрестано развија. Нема потребе да се слажемо или чак компулзивно не слажемо, јер само наилазимо на другачији приступ нашој стварности. Морамо да одрастемо као појединци у друштву суочени са дијалогом. Будите спремни да слушате, да се не слажете и да се слажете. Експериментишите и окусите искуство стварања, које је радост, и удаљава нас од интроверзије и фобија. Отвара наше биће и истовремено наше друштво за нешто другачије што жели да се роди а наш ментални унионизам то не дозвољава. о. Ливиос извор: antifono.gr- 1 коментар
-
- 1
-
-
- психолошки
- наш
- (и још 1 )
-
Сваки пут када читам Библију, стичем утисак да je Бог често бираo људе, који нису били најбоља деца свог времена, да пошаљу поруку, да доврше план, да манифестују Његову славу. Не само да су били грешници, јер смо сви ми грешници, већ су били и на маргинама друштва у коме су живели. Проститутке, сиромашни и презрени, сви непожељни у друштву били су блиски Њему. Не заборавимо да је једна од највећих оптужби, које су фарисеји упутили Христу, била да се дружи са свим маргинализованима. У Јеванђељу Христос започиње разговор са једном таквом женом. Упутити јавно речи жени, негде на пустом месту, то је био преседан. Али Христа није било брига шта људи говоре, нису га интересовала њихова веровања и схватања, њега је једино занимала Његова мисија. Дакле, Христос игнорише ум света да би спасио постојање. Он то није урадио само тада. Он то увек ради. Да би вас приближио Себи, Он ће оставити по страни све оне који стоје на путу сусрета са Њим. Ова жена је жедна и одлази у врелини поднева да сипа воду из Јаковљевог бунара. Изашла је када није било људи јер су је коментарисали, оптуживали и шамарали очима и речима. Речи често боле више од ножа. Христос види њену жеђ, види оно што ми не видимо, да се иза таме њених грехова крије жеђ за истином и светлошћу. Будите опрезни, јер много пута у позадини наших грехова, грешака и неуспеха ми у ствари тражимо Бога. Тражимо савршенство, истину и светлост, али на погрешном месту и посебно на погрешан начин. Христос види њену душу и зато јој се открива. Она се не држи чврсто својих грехова ни свог мрачног живота, зна да јој је срце светло. Зато је Он бира за своју мисионарку. И долазимо до нашег почетног питања. Зар није Христос могао да изабере скромне, достојанствене и моралне жене да им подари своју благодат ? Могао је, али нешто му је ту сметало. Сметала му је њихова самодовољност. Лажна самодовољност врлине. То што су се осећале испуњено. Где улази светлост када не дозвољавате да се виде ваше пукотине? Како доћи код лекара и прогласити се здравим? Самарићанка је имала пукотине. Страсти, грех и злоба света су је исцрпели. Она је уморна, и тек када смо уморни од лажи света, можемо се одморити у наручју Христовом. Христос је могао изабрати „скромну“ и „моралну“ даму да је претвори у своју мисионарку. Али није. Хтео је да се открије сила и слава Духа Светога. Односно, како Он наше страсти и слабости узима и претвара их у дарове и врлине, како блудницу чини чистом, разбојника исповедником, прогонитеља апостолом, болесног јаким, тамног светлим. Тада се наша рационалност разбија и ми узвикујемо - Како је велики Бог наш ! о. Хараламбос Пападопулос facebook.com/p.libyos -
Већина људи трчи лети да се расхлади у дару званом море. Радују се као мала деца и уживају. Треба се увек захвалити на овом дару, не смемо заборавити. Један светитељ је говорио:“Благодат Божја остаје дуже у нама када имамо две ствари, скромност и захвалност. Научимо да кажемо: хвала ти, Боже мој, и слава ти...ове искрене речи нам доносе много јер тада у милости и радости Дух цвета у нама." Дакле, већина нас има искуство мора. Замислимо онда живот баш као море. Онако како то представља Јеванђеље. Живот попут мора, понекад мирно и тихо, а понекад у олуји. Христос помиње у Јеванђељу да може да хода по води. Зашто? Да импресионира? Наравно да не. Зашто онда? Да покаже да је апсолутни господар стварања и живота. Доминира и дефинише, даје живот и пулсира у њему. Ходање по води открива Христа који је господар света. Док хода по води, зове Петра, који је у чамцу са осталим апостолима, да му приђе. Да хода по води. Да живи у пуноћи. Христос му са великом радошћу каже:“Дођи!“ И Петар почиње да хода по води. Море није увек мирно, и то нас све узнемирава. Има олуја, малих и великих бродолома. Дакле, при првом удару ветра, при првом подрхтавању , односно на првом тесту, Петар као и сви ми, почиње да се губи. Кад се изгубимо, почињемо да се плашимо и шта се онда дешава?!Тонемо. Када сте остављени у води, утопите се. Када научимо да пливамо? Када се опустимо. Опустите се и бићете спасени, плашите се - утопићете се. Остало нам је поверење у Божју промисао. Он ће нас научити да се боримо са најбеснијим море, а да се не утопимо. Оно што је шокантно у догађају из Јеванђеља је то што се Христос расправља са Петром јер га при првом налету ветра губи, а истовремено разуме да је рањив и слаб. Шта онда ради? Пружа му руку. Христос нас никад неће напустити, не заборавимо то. Чак и у највећим нашим грешкама, у најстрашнијим греховима, када су животне олује спремне да нас прогутају до дна очаја и смрти, Христос је спасилац нашег постојања. Пре него што изгубимо последњи дах нашег стрпљења и снаге, Он ће нам дати пољубац живота. Такав је наш Бог, најсигурније острво у бродоломима живота... o.Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com-
- 1
-
-
- бродоломима
- острво
- (и још 6 )
-
Патријарх Порфирије: Златна нит која повезује наш народ - вера и Црква
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС -
Суботица: Хуманитарни концерт "За наш Ораховац"
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Хуманитарни концерт "За наш Ораховац" одржаће се у недељу, 4. септембра 2022. године, на Летњој позорници на Палићу са почетком у 20 часова, известио је портал "Subotica.com". На најлепшој отвореној сцени наступиће ансамбл "Косовски божури", Бранка Зечевић из Подгорице, девојчица Павлина Радовановић из Ораховца, хор СКЦ "Свети Сава", дечји хор "Србских православних појаца" и ОКУД "Младост". Концерт чији је циљ прикупљање средстава за помоћ српском народу у Ораховцу организује Фондација "Делије", уз подршку Града Суботице и предузећа "Парк Палић". Цена улазнице је 500 динара и може се купити у просторијама СКЦ "Свети Сава" у Суботици, као и на благајни Летње позорнице на само вече концерта. А сви који желе да буду део овог племенитог чина, новчана средства могу и да уплате на рачуне Фондације "Делије": 160-6000001037224-40 (Банка Интеса) и 105-3206-14 (АИК банка). - Фондација „Делије“ је званично основана 2013. године, али наш хуманитарни рад датира још од почетка 2000. године. Већ тада се код нас пробудила свест да и на тај начин можемо да се боримо за Косово и Метохију и уопште за нашу земљу. Први хуманитрани концерт смо одржали 2007. године у Београду и од тада смо одржали 35 концерата широм Србије и ван њених граница – каже Мирјана Павловић, управитељ Фондације "Делије" и наставља: – Концерт на Палићу је први на територији северне српске покрајине. Целокупан приход је намењен куповини куће у Ораховцу, градском насељу у Призренском округу. У њему живи неколико стотина Срба, у неколико улица око цркве, практично у гету. Зато смо одлучили да у тој зони откупимо једну кућу и дамо је некој породици која нема решено стамбено питање да ту живи. По речима г. Петра Пантелинца, Град Суботица је са задовољством подржао овај догађај. - И раније смо подржавали овакве догађаје. Суботица је већ годинама домаћин деци са Косова и Метохије, а ту су и други програми – додаје Пантелинац. Извор: Subotica.com -
Епископ Теодосије: Косово и Јасеновац су наш Велики Петак, али и Васкрс!
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
"Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија: -
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/- 62 нових одговора
-
- 9
-
-
- атанасије
- лимасолски
- (и још 4 )
-
Слобода је дар од Бога. А пошто смо створени по слици Божијој, не можемо бити лишени тога. Њена употреба, наравно, може пратити два главна пута. Један пут води ка Богу и другим људима, односно да се повезујемо у љубави и постајемо сапутници на путу ка царству Божијем. Други је живот са нама самима у средишту, као нашим сопственим Богом, где се наше размишљање, наше расуђивање, наше границе, наша очекивања и наши критеријуми обликују искључиво на основу наше воље, наших жеља, нашег приступа и убеђења. Тада нам постаје лако да користимо друге људе. Али чак и у овом случају, не можемо стати на пут љубави коју нам је Бог дао. Као људи, створени смо да будемо слободни и да волимо. Библијско предање Цркве описује овај пут кроз слику и приповедање о Рају. По божанском надахнућу, писац Петокњижја ову историју света ставља у књигу Постања. Он описује велику башту у којој су људи створени директном Божјом вољом, а не само по његовој речи (што је важило за остатак створења), да би могао да ради са нама и да нас чува. Били смо позвани да живимо у заједници са Богом и другим људима, да разговарамо са њим сваке вечери, као показатељ љубави и као деца са својим родитељима. Цео дан ми смо са другим људима и са светом. Само у сумрак Бог нам даје знак свог живог присуства, кроз своју реч. Не постоји ништа што нас спречава да идемо даље како желимо. Имамо могућност да се хранимо дрвећем у Рају, осим једног, знања о добру и злу. Не зато што је сам плод смртоносан, већ зато што имамо избор да будемо са Богом или да правимо богове од себе. Друга опција води у духовну смрт, јер се тада намећемо свету силом. Нећемо бити у уравнотеженом односу са другим људима, заједно, као деца Божја и Његова слика, него ћемо бити увучени у искушење да се изједначимо са Богом, не у погледу његове љубави, већ његове моћи. То резултира сукобима, ратовима и поделама. Мир тада неће бити норма. Наш избор је јасан. Можда нам Бог није потребан као приоритет љубави. У том случају, бићемо везани оковима неуспеха да се одрекнемо пута његове љубави – а то је слобода – и да изаберемо да се наметнемо другима и свету, кроз своју непослушност Божјој вољи и самом Богу. Наша Пресвета Мајка, Богородица, је пут којим наш преступ престаје да има моћ ропства над нама. Нисмо у обавези да грешимо. Духовна смрт није наш избор; можемо оживети наш однос са Богом, који је постао једно са нама када је узео нашу природу у њеној утроби. Уместо да буде извор нашег отпора, свет може поново постати Рај, јер се лепота овога света чува нашим односом са Богом. А лепота не мора да има везе само са приметном лепотом. То је препознавање Божје љубави у сваком аспекту овог света, чак и у болу живота који је телесна смрт. Јер нада није изгубљена, чак ни тамо. Пре оваплоћења Бог је био невидљив, и у овом животу и у вечности, јер како су створена бића могла да се повежу са нествореним? Али сада је нестворено узело нашу природу, постао је сличан нама у свему, осим у греху. Син Божији нам је поново дао предност љубави која нас ослобађа и својом добровољном смрћу показао потпуну послушност Божијој вољи, отварајући нам пут у вечни живот. Можемо да учествујемо у Богу јер је Христ постао човек. Можемо да учествујемо у њему у овом и следећем животу, јер је он један од нас. Историја овог света, чији смо ми део, иде ка коначном елиминисању зла, окова греха, и духовне и телесне смрти. Богородица је наша представница, преко које је ново стварање имало свој почетак, оваплоћењем Сина и Речи Божије. Треба нам нешто њене вере, нешто њене љубави према Богу, неке њене врлине, било да је то њена послушност Божјој вољи, оданост или стрпљење. То укључује и наш улазак у Цркву, да бисмо и ми постали чланови ове нове творевине. Ланци наших окова су се ослободили. Немојмо их поново закључавати кроз нашу егоцентричну вољу, поделе и рат. Не можемо променити свет. Али можемо да променимо себе, заступништвом Мајке Божије. Протојереј Темистокле Мурцанос Извор: pemptousia.com https://mitropolija.com/2022/03/31/raduj-se-jer-se-tobom-otpusta-nas-greh-raduj-se-jer-se-tobom-raj-otvara/ -
Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org -
Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Да наш живот буде сретање са Господом и ближњима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године -
Патријарх Порифрије: Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. фебруара 2022. године, на празник Светог мученика Трифуна, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том Божјем угоднику на Топчидерском гробљу. -Браћо и сестре, данас смо овде сабрани у храму који је посвећен Светом Трифуну, светитељу који је био из скромнога рода, из сиромашне породице, који се бавио једноставним послом – чувао је гуске. По свему, дакле, спољашњем био је сиромах. Али Свети Трифун, као и сваки светитељ, на шта смо и ми позвани, изнутра је имао богат, бујан, плодан духовни живот. Био је богат Богом и зато је Бог благодаћу својом кроз њега дејствовао где год је то било потребно. Господ је кроз Светог Трифуна, кроз његове молитве, чинио исцељења над многим болеснима, па и онима за које се не би очекивало, споља посматрано, да ће Бог дејствовати, над онима који нису прихватали реч Божју, подсетио је патријарх Порфирије. -Ради љубави и подвига и тог унутарњег богатства Светога Трифуна благодат Божја је дејствовала, јер је он био тај који ту благодат спроводи. Пре свега благодат станује тамо где постоји смирење и то је оно што је почетак и крај сваког духовног подвига. То је сигурна гаранција када чезнемо за Богом да ћемо ићи путем истине и правде, путем спасења. Наиме, хвала Богу, сви ми водимо рачуна о ономе што Господ од нас тражи. Трудимо се да колико можемо живимо, да кажемо и за себе ту реч, у подвигу, да постимо и трудимо се да живимо у покајању, тј. да препознајемо и своје слабости и своје грехе. Трудимо се да тражимо опроштај онда када смо се огрешили о некога. Трудимо се, наравно, и да праштамо не само онда када неко од нас тражи опроштај, него и пре тога. Трудимо се да се боримо против гнева у себи и свих других страсти. Опет, хвала Богу, Господ даје замахе и с времена на време успевамо у тој својој намери и опредељењу. Међутим, чим мало кренемо да испуњавамо заповест Божју, рецимо, да постимо, да постимо споља, чим држимо Велики пост, не једемо мрсну храну, вршимо неко молитвено правило у својој келији, дамо и милостињу некоме, ми почињемо да осећамо да смо добри, да смо на правом путу, да смо бољи од других. Шта више дајемо себи за право да држимо другима лекције, а не знамо шта се скрива у њиховом срцу, тј. ми онда већ у самом старту улазимо у оно што укида сваки духовни плод, а то је гордост, то је преузношење. Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове. Без смирења често сваки наш духовни подухват и труд може бити контрапродуктиван, нагласио је патријарх Порфирије и истакао: -Јуче смо слушали причу о царинику и фарисеју. Не треба ту више никаквог објашњења: смирење, смирење и смирење. То је оно што нам је потребно. То је оно што гради заједницу. Смирење гради заједницу, јер у смирењу ми се клањамо достојанству другога, икони Божјој у другоме. Ми прихватамо другога. И ево, у данашњем Јеванђељу, Свети апостол и јеванђелист Лука наводи причу која је изречена из уста самога нашега Спаситеља који каже да може бити да ћете чинити велика дела, па и чуда, али не треба то да вам буде циљ, него да будете записани у Књизи живих, у наручју и загрљају Божјем. Нажалост, ми баш због тога често што нема те соли смирења у нашем духовном животу, ми често и оно што градимо губимо или ако смо и нешто изградили то је крхко и нестабилно. Све што имамо јесте у Богу. У Богу је почетак и крај и молитва и пост и сваки други подвиг. Врлина за којом чезнемо не треба да има за циљ да бисмо се приказали и показали пред другима, баш онако како је то учинио фарисеј из јучерашњег одломка из Јеванђеља, јер онда смо плату своју добили у тајности, у клијети срца свога, далеко од очију других. Наш подвиг треба да буде интензиван. Ако је то подвиг покајања онда је тај подвиг прожет истинским сузама, благодатним сузама, не сузама лажним, психолошким. -Дакле, да нам Господ да смирење Светога Трифуна који је подвиг молитве, покајања и љубави вршио у смирењу, у тајности срца свога. Господ га прославља, али он се опет и када служећи Господу помаже другима враћа свом једноставном и простом животу пастира. Нека би нам Господ дао његово смирење и љубав да бисмо онда могли да живимо у неочекиваној и скривеној радости срца свога која јесте плод сусрета нашега са Богом, али и у потврди те радости у сусрету са ближњим, где никад нећемо претендовати да доминирамо, да нас славе, да будемо учитељи, да коригујемо и критикујемо друге, него широм отвореног срца, у молитви и љубави, бићемо спремни да сместимо све и свја у душу своју, да од свих тражимо опроштај унапред, свима све праштајући, закључио је Његова Светост. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм -
У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка -
Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ -
На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благодарећи Телевизији Храм, доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабратом свештене светогорске обитељи манастира Светог Павла. У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, старац је говорио о значају правилног поимања мисије Цркве, о значају Пресвете Богородице, како за Свету Гору, тако и васколики живот у Цркви. Поред тога, један од најпоштованијих светогорских стараца говорио је о савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, указујући да је сваки вид искушења и тешкоће плод нашег малаксавања у вери, с тога је старац Никодим поучио да смо призвани да свакога тренутка живимо аутентичним хришћанским животом, који подразумева да васколики свој живот предамо Христу Богу. Ризница литургијског богословља и живота: Старац Никодим светогорац: Наш циљ је Царство небеско BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , доносимо видео запис надахнутог и надасве поучног разговора са знаменитим старцем Никодимом светогорцем, сабра... -
Данас је напустио наш анђео, наш отац и мајка о. Живадин Протић. Свима нам је био све и увек ту. Огромна је бол.
-
Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других. Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује. Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе. Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају. То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш. И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни. -
Протођакон Дамјан Божић: Уложимо напор у наш однос са Богом
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У недељу посвећену жени Самарјанки, 30. маја 2021. године, у Саборној цркви у Београду служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Бранко Топаловић архијерејски намесник београдски други и протођакон Радомир Перчевић. Светом сабрању молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ Охридски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосанки г. Хризостом, Њихова Преосвештенстава Епископи новограчаничко-средњозападноамеричкои г.Лонгин, канадски г. Митрофана и брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко. Звучни запис беседе Говорећи о данашњој јеванђелској причи о жени Самарјанки, ђакон Дамјан је истакао да овај разговор није обичан разговор између две особе, већ је разговор између Христа и наше душе. „У данашњем Јеванђељу чули смо и видимо како душа реагује на реч Божију, како се мења и како учи“, рекао је ђакон, а затим додао: „Многи од нас, драга браћо и сестре, верују у Бога, али понекад Богу не верују. Али када прихватимо Христа у нашим срцима као Спаситеља и када прихватимо да Он има право да нам каже како да живимо тада смо на путу спасења наше душе“. „На крају овог читања видимо да је она постала светитељка сврстана у редове апостола и мученика. Зато што је била спремна да прихвати оно што је Господ њој рекао, а ми то понекад не чинимо, не волимо пуно да се говори о нама и често се потресемо када неко укаже на наше недостатке и мане“, подучио је ђакон Дамјан и појаснио верном народу да и ми треба да уложимо напор у наш однос са Богом и то је оно најважније у нашем духовном животу – „Христов дијалог са нашом душом“. Свету Евхаристију је својим појањем улепшало Прво Београдско Певачко Друштво, под руководством диригента Светлане Вилић. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- протођакон
- дамјан
- (и још 6 )
-
Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац Острошки
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. (тропар) Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог и богоносног оца нашег Василија, Чудотворца Острошког и Тврдошког Емисија "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" О детињству Светог Василија Острошког Монашење и владичанска служба Светог Василија Острошког Упокојење и обретење моштију Светог Василија Острошког О чудима Острошког чудотворца Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу Свечев лек Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког (једанаест емисија) Блаженопочивши митрополит Амфилохије: Свети Василије Острошки - светитељ оваплоћене љубави Божије Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког Беседа протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића о Острошком чудотворцу Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Свети Василије Острошки тврђава народа свог Протопрезвитер Жељко Ћалић: Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског Предавање јерођакона Романа о Светом Василију чудотворцу и исцелитељу острошком Сведок васкрсења Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Свети Василије Острошки мисионар речју и делом" Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком ТВ Храм: Тајна празника - Свети Василије Острошки Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно враћаш на пут истине и живота. Радуј се, хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- острошки
- чудотворац
- (и још 5 )
-
Патријарх Порфирије: Наш живот је крст, а сам крст је дар Божији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори. „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе. „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 7 )
-
Молитвени испраћај проте Живадина Протића - радосна туга
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ -
Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“. На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори. Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица. Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића. Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Епископ Сергије: Покајање је наш императив
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом на Празник обрезања Господњег и светог Василија Великог 14. (1) јануара 2021. године. Епископу је саслуживао архимандрит Варнава (Дамјановић). Звучни запис беседе У току свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије извршио је чин сједињења у брачну заједницу г. Срђана Милића и гђу Милијану Галић. Послије свете Литургије Владика је поучио присутне вјернике и данашње младенце значају данашњег Празника и њиховог будућег заједничког живота. Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
Свети и богоносни отац наш Николај, Архиепископ мирликијски чудотворац
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Житије Светог оца Николаја, архиепископа мирликијског Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог оца Николаја, 2017. лета Господњег Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог оца Николаја мирликијског чудотворца, 19. (6.) децембра 2015. године, у Саборној Цркви у Новом Саду Архимандрит Методије: Никољданска беседа изговорена у манастиру Хиландару 2017. лета Господњег Презвитер Арсеније Арсенијевић: Правило вјери и образ кротости... Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус ТВ Храм: Тајна празника - Свети Николаj Мирликијски ТВ Храм: Достојно прославимо Светог Николаја! Радио Светигора: Житије Светог Николе Мирликијског Чудотворца Радио Беседа: Свети Николај мирликијски чудотворац Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.